tv i radio prikljucnica.nalageru ima cetri komada.cena je po komadu.za sve informacije pitajte.

STA UCITI RADITI

Izdavac: Radio b92 - Beograd.

Izdavac: Radio b92 - Beograd

Radomir Putnik Diplomirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1972. godine. Od 1972. do 1976. godine bio je urednik pozorišne i filmske rubrike u listu `Književna reč`. U Televiziji Beograd je radio od 1974. godine, kao honorarni dramaturg Dramske redakcije Prvog programa. Od 1978. je bio urednik u Dramskoj redakciji, a od 1983. urednik u Redakciji igranog programa do 1993. i od 1997. U međuvremenu je bio direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu (1993-1997). Od maja 1999. do avgusta 2001. bio je glavni i odgovorni urednik Umetničkog programa RTS. Bio je i pozorišni kritičar Trećeg programa Radio Beograda (1974-1993) i Politike (1986-1993) i glavni urednik časopisa `Scena` (1990-1994). Od septembra 2001. do jula 2003. radio je na mestu urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-TVB. Od jula 2003. bio je dramaturg BK Telekoma. Predsednik je Upravnog odbora Zadužbine `Dositej Obradović`. Objavio je veliki broj knjiga: Pesme: Kuda krenuti (1964), Ptica ružičaste kože (1970), Rezbarije (1971), Zaumna pećina (1972), Nedeljni ručak (1976), Kasni sat (1976), Otkrivanje vremena (1991). Proza: Priče o smrti (1971). Dramaturško-teatrološki spisi: Čitajući iznova (1990), Približavanje pozorištu (1996), Iz teatrološkog repozitorijuma (1999), Dramaturški poslovi (2005), Dramaturška analekta (2007). Napisao više dramskih tekstova i adaptacija za pozorište, radio i televiziju. Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1976 Broj strana: 44 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV 9 Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: 4760/III Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Đorđe Kostić: VREME TLA, Biblioteka grada Beograda 1988, str. 54. Poezija; Nadrealizam. Očuvanost 4. Ђорђе Костић Рума, 1909 – Београд, 1995. 1909. Рођен је у свештеничкој породици. 1927. Завршио је Филозофски факултет у Београду, а затим је кратко боравио у Паризу. 1928. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем објавио је три свеске часописа Трагови, а свака је имала само по осам примерака. 1929. Са О. Давичом, Ђ. Јовановићем и Д. Матићем радио је на окупљању групе истомишљеника, медју којима су били А. Вучо, М. Дединац, М. Димитријевић, коју је Ристић назвао надреалистичком. 1930. Један је од уметника који су потписали манифест у алманаху Немогуће– LæImpossible, где је објавио и серију цртежа без наслова (стр. 32, 67, 104) и Три пута сан. 1931–1932. Са О. Давичом и Ђ. Јовановићем био је оснивач часописа Надреализам данас и овде. 1931. Са О. Давичом и Д. Матићем објавио је Положај надреализма у друштвеном процесу. 1933. Полиција га је ухапсила због револуционарне активности па је провео више месеци у затвору. 1934. Напустио је Београд и отпутовао у Лондон где је остао неколико година. 1936. Присуствовао је отварању надреалистицке излозбе у New Burlington Galleries у Лондону. Написао је монодраму Дан без ноћи (Београд, 1974). 1939. Са Д. Фрњем објавио је A. Serbo–croat Phonetic Reader у Лондону. 1944–1949. Радио је као уредник емисија за иностранство на Радио Београду. 1949–1978. Био је директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора у Београду. 1968–1980. Редовно је посећивао Индију ради лингвистичких истраживања. Објавио је много стручних радова из упоредне лингвистике. 1972. Написао је књигу посвећену успоменама на надреализам До немогућег. 1976. Са М. Ристћем направио је књигу пастела и песама Pass–T–Elle (Calcutta). 1989. Објавио је књигу У средишту надреализма, чељуст дијалектике, посвећену надреалистичкој анкети из алманаха.

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Petar Đuranović : KOMADI SMRTI ČISTE - Izabrane pjesme , Univerzitetska riječ Nikšić 1990, tvrdi povez, str. 296. Očuvanost 4. U Podgorici je 2002. umro crnogorski pjesnik, novinar i publicista Petar Đuranović. Rođen je 1930. godine. Bio je novinar «Omladinskog pokreta», «Mladosti», «Pobjede» i urednik Dokumentarnog programa Radio Titograda – Radija Crne Gore. Napisao je blizu petnaest knjiga poezije, a najpoznatije su «Raskršća», «Zajedno smo ubili boga», «Ljubav u Pelagoniji».

Moj prijatelj šeik u Sturebiju, Ulf Stark NOVO. Kreativni centar, Beograd, 2013. mek povez sa klapnama 112 strana Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali, kad je tada radio-amater pozvao u kuću pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kada ti u goste dolazi šeik?... A tu je, naravno, i devojčica u koju je Ulf beznadežno zaljubljen...

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

MOJ PRIJATELJ ŠEIK U STUREBIJU Ulf Stark Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Kreativni centar Broj strana: 114 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 11x18 cm Godina izdanja: 2013. ID: A080506 Opis Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali kada je tata radio-amater pozvao u goste pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kad u goste dolazi pravi šeik? Ulf se istovremeno brine i zbog Persija, svog najboljeg druga. Da li će se desiti ono najgore – da li će se Persi zaista odseliti? I da li će Ulf uspeti da hipnotiše Marijanu tako da ona poželi da ga poljubi? S.S.

Voja Carić Beli vukMeki povezIzdavač ProsvetaVoja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.Njegova najpoznatija dela su: `Beli vuk`, `Bajka o tajni`, `Aparat profesora Kosa`, `Ej, ti`, `Šareni most`. 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.Sadrzaj:BELI VUKLepa Sava....7Baka...11Tresnja....17Tajanstveni svirac....21Beli vuk.....26Putopis.....32Hrabrost bez svedoka.....37Voz u snegu.....42Nevini krivac.....47Borba......52Zvonce.....56Neobicno pismo......62Slika.....66Pita.....71Teska noc.....74Pilot......78Jabka......83U kavezu.......86Moj Stric.......92Kuc - kuc......971/12

Autor: Mladen Stajić Povez: meki Format: 12 x 20 cm Strana: 118 Pismo: latinica Izdavač: Narodna knjiga Godina: 2002. Stanje knjige: kao nova, osim što su poneke stranice počele da se odvajaju zbog lošeg poveza u štampariji. Mladen Stajić se rodio u Jugovićima kod Gacka 25. juna 1944. godine. Gimnaziju je učio u Gacku, a Jugoslovensku književnost studirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Pre građanskog rata radio je kao novinar u `Novostima` i `Borbi`. Objavio je zbirke pesama Legenda o Savi (1971), Trave pune zvezda (1978), Zemljozarje (1983), poetsku slikovnicu Srpska - pesma o zemlji nalik heroskom sedam, pesničku knjigu REČ AVETinjOST I & REČI (1999), roman Dvovođe & Gedeonovi (2000) i roman Arni kao nastavak. Zastupljen je u pesničkim zbornicima `Obzorja` (1978), `Sretanja` (1979), `Mostovi` (1980), `Čegarske vatre` (1992/93.)... Pod pseudonimom Zeo Sten Malden objavio je i knjigu pesama unikatnog izdanja Hefestova žar kugla u noći satana, koje je od 1994. godine u vlasništvu engleske kraljice Elizabete II. Živi u Kopenhagenu. k-2

odlično očuvana Izdavač: Književne novine - Beograd, 1990. god. Tvrd povez, 24 cm. 120 str. Ilustrovano Milan Komnenić (Pilatovci, kod Bileće, Crna Gora, 1940. - Beograd, 24. jul 2015.) bio je srpski pesnik, prevodilac i esejista. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Vidici, Delo i Relation, a radio je i kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Prevodi sa italijanskog, francuskog, španskog i nemačkog jezika. Bio je ministar kulture u prelaznoj Vladi Milomira Minića od oktobra 2000. godine. Njegove prve pesme teže da obnove nepravedno zanemarenu prošlost, dok se kasnije Milan Komnenić okreće antipoeziji. Veliki broj pesama je ostvario po načelima kritičkog neorealizma. Njegove pesme su uvrštene u više antologija, a poezija i eseji prevedeni su na mnogo jezika (francuski, italijanski, engleski, ruski, slovački, mađarski, rumunski, poljski, slovenački i makedonski). Između ostalog, preveo je sa francuskog originala opsežnu studiju Deni de Ružmona Ljubav i Zapad. Dobitnik je književnih nagrada Mladost, Isidora Sekulić i Milan Rakić. MAJ.21/2

Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Ono što ostaje : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1993 (Beograd : Žig) Fizički opis 43 str. ; 20 cm Zbirka Zbirka Ključevi Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 43. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Dženifer Čoldenko: KOŠULJE MI PERE AL KAPONE, Portalibris 2006, str. 228. Očuvanost 4+. Roman za decu. Dženifer Čoldenko (Santa Monika, 1957) je autorka dečjih knjiga rođena kao četvrto i najmlađe dete u brojnoj porodici. Smisao za humor koji poseduje doneo joj je reputaciju još dok je bila dete pa se u porodičnom krugu sve čudno i smešno zvalo `šala na Dženiferin način`. Posle koledža se zaposlila kao pisac tekstova u maloj oglasnoj agenciji, a uveče je išla na časove dizajna i ilustracije. Potom se zdušno posvetila dečjoj knjizi. Dugo joj je trebalo da pronađe svoj put i izraz u dečjoj knjizi. Svojim knjigama je postigla značajan uspeh: prva je bila proglašena za najbolju knjigu godine i dobila je kalifornijsku nagradu za dečju knjigu. Dženifer Čoldenko živi u San Francisku sa suprugom i dvoje dece. Dok je pisala svoju prvu knjigu za decu, radila je u zoološkom vrtu Okland, prala prozore u zmijarniku i pojila tigrove.

OTVORENA KNJIGA ZATVORENA - Birsena Džanković Zbirka poezije pod nazivom ”Otvorena knjiga zatvorena”, mlade autorke, urednice Web časopisa za književnost ”Ekerman” Birsene Džanković iz Novog Pazara. ”Otvorena knjiga zatvorena” protkana je tišinom filozofsko religioznih autorkinih promišljanja. Sadrži četrdesetak pesama bez naslova. ”Veliki je razlog zbog čega nisu naslovljene, a to prepuštam čitaocima da otkriju i dokuče zbog čega. Iskreno se nadam da će ova knjiga biti bolja od moje prve knjige; da će umetnički biti sofisticiranija i da će zbog svoje slovjevitosti navesti čitaoce da joj se vraćaju iznova i iznova i da polagano i postepeno dopiru do njenog značenja i njenih slojeva”, izjavila je Džanković. Dizajn korica radila je Dregana Nikolić nakon iščitavanja stihova, koji su uglavnom, kako naglašava autorka, nastajali u dugim ramazanskim noćima. ”Čovek mi je nakako najintrigantniji i promišljanje o njemu, njegovom životu, smislu, prolaznosti ovoga sveta i onoga što nas čeka na budućem svetu je nešto što me konstantno podstiče na razmišljanje. Zapravo, ta neka naša prolaznost i težnja ka večnosti me je navela da dam naslov kakav sam dala i saberem stihove u ovoj zbirci onako kako sam ih sabrala”, kaže Bisrena. Birsena Džanković rođena je u Novom Pazaru. Diplomirala je srpsku književnost i jezik na Državnom univerzitetu i trenutno je na doktorskim studijama Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Do sada je objavila zbirku poezije ”Nefs i ruh” i poemu ”Singularitet” Novi Pazar 2020 god, 49 str, meki povez. L. 1, O. 6. POL. 4

Margarita Aliger : MOŽDA U SNU , Rad Beograd (nema godine izdanja), tvrdi povez, omot, str. 128. Poezija. Očuvanost 4-; omot malo pohaban. Маргарита Јосифовна Алигјер (руски: Маргари́та Ио́сифовна Алиге́р, 7. октобар 1915 - 1. август 1992) била је совјетски песник, преводилац и новинар. Садржај Биографија Рођена је у Одеси у породици јеврејских службеника; право породично презиме било је Зејлигер (рус. Зейлигер).[1] Као тинејџерка радила је у хемијској фабрици. Од 1934. до 1937. године студирала је на Институту за књижевност Максим Горки.[2]1938. године примљена је у Савез писаца СССР-а. Током Великог отаџбинског рата Алигјерова је била ратни дописник у опкољеном Лењинграду. Алигерова је превео око 40 песника са бугарског, грузијског, јеврејског (јидиша), азербејџанског, украјинског, летонског, узбекистанског, мађарског, литванског, корејског језика.[3] Главне теме њене ране поезије биле су јунаштво совјетског народа током индустријализације (Година рођења, 1938; Железница, 1939; Камење и трава, 1940) и током Другог светског рата (Текстови, 1943). Њена најпознатија песма је `Зоја` (1942), о Зоји Космодемјанској, младој девојци коју су убили нацисти. Ово дело је било једна од најпопуларнијих песама током совјетске ере. Од 1940. до 1950. поезију Алигјерове одликовао је сплет оптимистичних полузваничних стихова („Ленињске планине“, 1953) и песама у којима је Алигјерова покушала да реално анализира ситуацију у својој земљи („Ваша победа“, 1944 - 1945). 1956. године, на скупу Хрушчова са интелигенцијом, он је упозорио писце да се не мешају у политички систем. Треба напоменути да је Алигјерова једини писац који се против њега огласио на том догађају. После пензионисања, извинио јој се због свог понашања.[4] Алигерова је написала бројне есеје и чланке о руској књижевности и својим утисцима о путовањима („О поезији и песницима“, 1980; „Повратак из Чилеа“, 1966). Њен први супруг био је композитор Константин Макаров-Ракитин, који је убијен на фронту код Јарцева 1941. године након смрти њиховог новорођеног сина, двострука трагедија која ју је веома апогодила. Њихова ћерка Татјана (1940-1974) постала је песникиња и преводилац. Следеће године имала је везу са аутором Александром Фадејевим; из ове везе рођена је ћерка Марија, која се удала за Ханса Магнуса Енценсбергера и двадесет година живела у иностранству, убивши се убрзо након кратког повратка у Русију 1991. године. Други и последњи супруг Алигјерове био је функционер Централног комитета Игор Черноуцан (1918-1990). Преживела је све своје мужеве и децу, умрла је убрзо након своје ћерке Марије Енценсбергер. Маргарита Алигјер сахрањена је на гробљу Переделкино поред својих ћерки.

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12

Stevan Raičković Gurije Meki povez Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`. Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2] Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3] Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4] Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4] U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...

FRANČESKO PETRARKA IZ KANCONIJERA Meki povez Džepni format Франческо Петрарка (итал. Francesco Petrarca; Арецо, 20. јули 1304 — Арква Петрарка, 18/19. јули 1374) био је италијански песник на народном и латинском језику, хуманиста, аутор Канцонијера. Биографија Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је Пјетра ди Паренце, бележника у Фиренци који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је poeta laureatus пре него што је написао многа дела по којима је касније постао познат. Веома тешке године за Петрарку биле су четрдесете године када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348). Умро је у Аркви 1374. године. Лаура и поезија Дана 6. априла 1327. након што је Петрарка одустао од свештеничког позива, призор жене зване `Лаура` у цркви Sainte-Claire d`Avignon у њему је пробудио трајну страст, слављену у Rerum vulgarium fragmenta („Фрагменти пучких питања“). Лаура је можда Лаура де Новес, супруга грофа Хуга де Садеа. У Петраркином делу о Лаури има мало података, осим што је она љупка за поглед, плаве косе, скромног, достојанственог става. Лаура и Петрарка имали су мало или нимало личног контакта. Према његовом `Secretum`, она га је одбила јер је већ била удата. Своја осећања је усмерио у љубавне песме које су биле узбудљиве, а не убедљиве, и написао је прозу која је показала презир према мушкарцима који траже жене. По њеној смрти 1348. године, песник је установио да је његова туга подједнако тешка колико и његов некадашњи очај. Касније је у свом „Писму потомству“ Петрарка написао: „У својим млађим данима непрестано сам се борио са великом, али чистом љубавном везом - мојом једином, и борио бих се с тим да дуже није постојала прерана смрт, горка, али спасоносна за мене, угасио је расхлађујући пламен. Свакако бих волео да кажем да сам увек био потпуно ослобођен жеља тела, али лагао бих кад бих то учинио.`[1] У опису Лауре постоји психолошки реализам, мада Петрарка увелико црпи конвенционализоване описе љубави и љубавника из трубадурских песама и друге литературе о дворској љубави. Њено присуство му изазива неизрециву радост, али његова неузвраћена љубав ствара неиздрживе жеље, унутрашње сукобе између жарког љубавника и мистичног хришћанина, чинећи их немогућим за помирити. Петраркина потрага за љубављу доводи до безнађа и непомирљиве тескобе, као што то изражава у низу парадокса Рима 134 „ `Pace non trovo, et non ò da far guerra;/e temo, et spero; et ardo, et son un ghiaccio` односно `Не налазим мира, а ипак не ратујем: / и страх, и нада: и ватра, а ја сам лед`.[2] Петрарка као хуманиста Петрарка је показивао велику љубав према античким писцима, као и према латинском језику. Писање је оно што га повезује са писцима славне антике, са којима стално треба водити разговор. Петрарка се залаже и за подражавање античких узора, и то за подражавање у облику, језику и стилу. Међутим, сматра да не би требало да се подражава стил само једног писца, већ треба уочити квалитете више њих и те квалитете подражавати. Био је велики противник схоластике и аристотелизма, страна су му сва дубоко научно утемељена истраживања и схватања света, прорачуни и гломазни филозофски системи. Велику пажњу поклања филозофији морала и испитивању човекових унутрашњих садржаја. Његови највећи узори и аутори који су на њега највише утицали јесу Цицерон, Сенека, Августин и посредно Платон (али нема утицаја Платона који се тиче љубави, већ само дијалога). Петрарка покушава да покаже да постоји континуитет између античке и хришћанске мисли. Његова филозофија може се назвати хришћанским хуманизмом. Стваралаштво Проблем језика Највећи део Петраркиног рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија, док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова. У својим делима на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства. Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику. Писма Писма која је Петрарка размењивао са својим пријатељима, нису обични и на брзину написани текстови. Писма су сакупљена и после више детаљних ревизија сврстана у збирке писама од којих су најпознатије Пријатељска писма и Старачка писма. У већини писама желео је да искаже своја схватања о поезији и о животу уопште. Многа су састављена са намером да искаже неке своје идеје. За ове збирке карактеристична је велика разноврсност тема, од чега су најзаступљенија филолошка и књижевна питања, а има и филозофских и теолошких размишљања. Осећа се велики утицај Цицеронових писама,[3] као и Сенекиних `Epistolae morales`. Дела на латинском језику Од дела на латинском, написао је поему Африка захваљујући којој је добио ловоров венац. У делу је опеван Други пунски рат, а осећа се тежња ка повезивању славне римске прошлости и Италије. У делу Пастирски спев који је збирка од дванаест еклога, осећа се јак утицај Вергилијевих Буколика. На латинском језику написао је и Писма у стиху, као и седам псалама Покајнички псалми. Петраркино дело О славним људима састоји се од биографија тридесет и шест античких ликова, а никада није добило своју коначну верзију. Саставио је и четири књиге историјских анегдота под називом Књиге о спомена вредним стварима, а написао га је сакупљајући примерке из античких времена. Написао је и Сиријски итинерер који представља неку врсту археолошко-географског водича.`Најпознатија моралистичка расправа јесте О самотном животу.` Дело јесте похвала усамљености, односно таквом животу у коме се човек налази у самоћи природе, пише и дописује се са одабраним пријатељима и проживљава хришћанске вредности, а сав интелектуални напор усмерен је ка испитивању себе. Представља хваљење vita contemplativa насупрот vita activa који подразумева учествовање у друштвеним догађајима. Петрарка је увек настојао да усагласи ове две крајности, као и да истакне вредност активног живота који је у средњем веку био мало цењен. Написао је дело О побожној доколици, као и расправу О помоћима у доброј и злој срећи, а написао је и бројне полемике. Моја тајна Дело Моја тајна веома је значајно за разумевање Петраркине интиме. Дело је осмишљено као разговор песников са Августином и то у присуству истине, а организовано је у три књиге. Петрарка овде говори о својим унутрашњим противречностима, а дело представља унутрашњу анализу песникове душе. Августин, међутим, не представља неку особу која се налази ван песникове личности, он је одраз једног дела песникове душе, оног дела који му говори како треба исправно поступати, док је сам песник оличење стварног Петраркиног понашања. У делу не долазе у сукоб две личности, већ две крајности једне личности, односно пишчевог ја. Песник на крају обећава да ће покушати да што боље спозна самог себе сакупљајући разбацане крхотине своје душе. Канцонијер Канцонијер Франческа Петрарке представља једну од најпознатијих и најутицајнијих збирки песама у светској књижевности. Представља песничку жижу из које су расејане песничке одлике ренесансе. Извршило је утицај на читаву епоху и на генерације песника након Петрарке, на тзв. петраркисте. Збирка је позната и под називима Риме или Расуте риме. У збирци се налази 366 песама које су нумерисане и немају наслов (317 сонета, 29 канцона, 9 сестина, 7 балада, 4 мадригала). Канцонијер је инспирисан Петраркином платонском љубављу према Лаури, а садржина, са неколицином изузетака, прати ову љубавну историју. Неки ово дело сматрају лирским романом увиђајући да у Канцонијеру постоје интервали у које се песме могу разделити, док су други склони да у њему виде скуп фрагмената песникових осећања, од чега није желео да направи једну велику љубавну песму. Свака песма је самостална и схватљива по себи, нема велике разноликости сижеа, описана је гомила малих згода које нису међусобно повезане, али основа ипак остаје иста. Нема нити правог историјског следа. Збирка се може поделити на две целине, прву целину чине песме које говоре о тренуцима пре Лаурине смрти, док друга исказује Петраркина осећања и размишљања проузрокована Лаурином смрћу. Канцонијер почиње обраћањем читаоцима којима износи историју своје љубави од тренутка када је први пут угледао Лауру и кад га је Амор погодио љубавном стрелом. Однос према Амору код Петрарке је амбивалентан. Свестан је да му љубав доноси усхићење, али некад и бол, и тада га мрзи. Такође, Амор за Петрарку представља персонификовану љубав, део је песника, који дели своје сопство не би ли имао саговорника. Разна осећања и ситуације смењују се у Канцонијеру једна за другом, а некад су поједина осећања ограничена само на један сонет. Лаура у Канцонијеру није приказана као права жена, већ је нереална. Многи су сматрали да она заправо није ни постојала. Петрарка је пре свега опевао Лаурину лепоту, као и детаље те лепоте од којих су касније петраркисти саставили идеалан лик жене. Она је лепша од свих, она је божанска. Али, она у себи има и нечег конвенцијалног, Петрарка је замишља онако како би сви замишљали идеалну жену, њена лепота приказана је према унапред замишљеном обрасцу. Осим што је лепа, она је и добра, у њој се остварује антички идеал калокагатије. За Петрарку она узрок свег савршенства, пут до Бога, од ње долази сва врлина и светлост. У неким тренуцима говори о њој као о својој пропасти. Петрарка је приказује у противречностима, некада је понизна, некада горда, она је за њега слатка непријатељица. Лаура за Петрарку представља сталну жељу коју он не може задовољити, али је она истовремено и разлог живота. Што се више иде према крају Канцонијера, то се више сећања на Лауру преплићу са признавањем Бога, да би се Канцонијер завршио молитвом Богородици да га Бог прими у вечни мир. Петрарка је на народном језику написао и дело Тријумфи, које је имало знатно јаснију спољашњу структуру од Канцонијера. Данте и Петрарка Петрарка је веома далеко од Дантеа и његове Божанствене Комедије. Упркос метафизичкој теми, Комедија је дубоко укорењена у културни и друштвени миље прелазног века у Фиренци: Дантеов успон на власт (1300) и прогонство (1302); његове политичке страсти позивају на `насилну` употребу језика, где користи све регистре, од ниских и тривијалних до узвишених и филозофских. Петрарка је признао Бокачу да никада није прочитао Комедију. Дантеов се језик развија временом, од дворске љубави његових раних стилновистичких Rime and Vita nuova до Convivio and Divina Commedia, где је његова муза Беатриче богиња филозофије.[4] Супротно томе, Петраркин начин размишљања и стила релативно су једнолични током његовог живота - много је времена провео ревидирајући кантонијерске песме и сонете уместо да прелази на нове теме или поезију. Овде сама поезија пружа утеху за личну тугу, много мање за филозофију или политику (као код Дантеа), јер се Петрарка бори унутар себе (сензуалност насупрот мистицизму, профано насупрот хришћанској литератури), а не против било чега изван себе. Снажна морална и политичка уверења која су инспирисала Дантеа припадају средњем веку и либертаријанском духу комуне; Петраркине моралне дилеме, његово одбијање да заузме став у политици, његов опчињавајући живот упућују на други смер или време. [5] Филозофија Петрарку традиционално зову оцем хуманизма, а многи га сматрају и „оцем ренесансе“. Петрарка је уместо тога тврдио да је Бог људима дао свој огромни интелектуални и креативни потенцијал како би га у највећој мери искористили.[6]Инспирисао је хуманистичку филозофију која је довела до интелектуалног процвата ренесансе. Веровао је у огромну моралну и практичну вредност проучавања древне историје и књижевности - односно проучавања људске мисли и деловања. Петрарка је био побожни католик и није видео сукоб између остварења човековог потенцијала и вере. Као врло интроспективан човек, он је снажно обликовао урођени хуманистички покрет, јер су многе унутрашње сукобе и ставове изражене у његовим списима запленили ренесансни филозофи хуманисти и непрестано расправљали о томе наредних 200 година. На пример, Петрарка се борио са правилним односом између активног и контемплативног живота и уклонио је наглашавање важности самоће и учења. У јасном неслагању са Дантеом, 1346. године Петрарка је у својој De vita solitaria тврдио да је папа Селастин Пети одбио папинство 1294. године и да је то врстан пример самотарског живота.[7] Касније се политичар и мислилац Леонардо Бруни (1370–1444) заложио за активни живот, односно „грађански хуманизам“. Као резултат тога, одређени број политичких, војних и верских вођа током ренесансе био је прикучен идејом да њихово тражење личног испуњења треба бити утемељено на класичном примеру и филозофском размишљању.[8] Наслеђе Петраркин утицај видљив је у радовима Серафина Киминелеја из Аквилеје (1466–1500) и у делима Марина Држића (1508–1567) из Дубровника.[9] Композитор романтизма Франц Лист поставио је три Петраркина сонета (47, 104 и 123) за музику за глас, Tre sonetti del Petrarca, коју ће касније превести за соло клавир да би га уврстио у Années de Pèlerinage. Лист је поставио и песму Виктора Ига, `O quand je dors` у којој су Петрарка и Лаура позвани као епитет еротске љубави. У новембру 2003. објављено је да ће патолошки анатомисти ексхумирати Петраркино тело из његовог ковчега у Arquà Petrarca, како би проверили извештаје из 19. века да био висок 1,83 метра, што би било високо за његов период . Тим са Универзитета у Падови такође се надао да ће реконструисати његов кранијум како би створили компјутеризовану слику његових карактеристика која би се поклапала са његовим 700. рођенданом. Гробницу је отворио претходно 1873. године професор Ђовани Канестрини, такође са Универзитета Падова. Када је гробница отворена, лобања је откривена у фрагментима и ДНК тестом је откривено да лобања није Петраркина.[10] Истраживачи су додуше прилично сигурни да је тело у гробници Петраркино, због чињенице да скелет носи доказе о повредама које је Петрарка споменуо у својим списима, укључујући ударац магарца када је имао 42 године.[11] 12/25

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25