U ovoj knjizi pronaći ćete životne priče četvorice umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Saznaćete sa kojim su izazovima morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama, otkrivajući nove načine samoizražavanja. Čitaćete o Mocartovoj neumornoj kreativnosti, Pikasovoj strasti, Van Gogovoj borbi sa bolešću i otkrićima Leonarda da Vinčija. Knjiga „Neverovatni umetnici" nudi vam pregršt zanimljivih informacija o životima četvorice značajnih umetnika koji su uneli revolucionarne promene na polju slikarstva i muzike. Čitajte o tome kako su se Pablo Pikaso, Volfgang Amadeus Mocart, Leonardo da Vinči i Vinsent van Gog pripremali za svoj umetnički put i sa kojim su poteškoćama morali da se suoče dok su prkosili umetničkim pretpostavkama i pronalazili nove načine samoizražavanja. Nikada ne odustajte od svojih snova i marljivo radite kako biste ih ostvarili – biće dragoceni savet koji će vam ova knjiga pružiti! Povez knjige : tvrd Strana : 160 Format knjige : 233x277x19 mm Pismo : ćirilica

Izdavač: Darkwood Naslovna strana: AndréFranquin Scenario: AndréFranquin Crtež: AndréFranquin Naslov originala: L’Héritage / Radar le robot / La voix sans maî tre et 5 autres aventures / Fantasio et le fantô me et 4 autres aventures Naslov epizoda: Nasledstvo / Robot radar / Glas razuma / Fantazio i fantom Broj originala: 1-4 Format: A4 Povez: meki Boja: kolor Broj strana: 192 Kad je Spiru bio mlad… Darkwood vam u prvom Karusel Integralu ponosno predstavlja avanture vašeg omiljenog potrčka! U ovom integralu možete naći četiri albuma „ hors de serie“ , vanredne serije Spirua i Fantazija, od kojih su prva dva izašla sedamdesetih godina prošlog veka i sakupljaju prve Frankenove radove na Spiruu, a druga dva su objavljena povodom 75 godina serijala, i sakupljaju kratke priče svih autora koji su dotad radili na dvojici avanturista – od njihovog tvorca Rob-Vela, preko Žižea, Frankena, Furnijea, Nika, čak i Iva Šalana, pa do Toma i Žanrija. Najbolji pregled Spirua kroz vreme – jer, Spiru je za sva vremena!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima potpis na nultoj stranici, ostalo uredno! Jako lepo ilustrovano! Ilustracije: Mladen Veza Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. siječnja 1902. - Zagreb, 18. prosinca 1980.) hrvatski pjesnik. Dobriša Cesarić je rođen u Požegi 10. siječnja 1902.godine. Djetinjstvo provodi u Osijeku gdje završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svjetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gdje završava gimnaziju, a poslije mature 1920. godine upisuje filozofiju. Kratko vrijeme radi u zagrebačkom kazalištu, a zatim dugo godina kao knjižničar u Higijenskom zavodu, da bi poslije Drugog svjetskog rata radio kao urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Umro je u Zagrebu 18. prosinca 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti. Književna karijera U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916.godine pjesmom `I ja ljubim`. Prvu zbirku pjesama `Lirika` objavljuje 1931. godine i za nju dobiva nagradu Jugoslavenske akademije. Surađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Pečat, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji...- objavljuje književne prikaze, prevodi sa njemačkog i ruskog jezika. Objavio je sljedeće knjige: Lirika, Spasena svijetla; Izabrani stihovi; Pjesme; Knjiga prepjeva; Osvijetljeni put; Goli časovi; Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prijevoda svjetskih pjesnika, Knjiga prepjeva. Pjesničko djelo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pjesama te veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Foreword by Nanetten Newman Eleo Gordon & Tony Lacy tvrde korice, omotnica, ilustrovana, veći format NOVA zacepljena omotnica 1 cm u gornjem delu na prednjoj strani The Really useful GRANDPARENTS` Book Are you eager to spend time with your grandchildren, but anxious about what to do with them? Заиста корисна књига ДЕДА Да ли желите да проводите време са својим унуцима, али бринете шта да радите са њима? Стварно корисна књига деда и бака је савршено решење. То је књига коју можете поделити са унуцима да бисте открили активности које ће вас приближити и забављати обоје цело поподне. Препуна информација о врстама ствари које ће дете желети да научи од најопаснијих животиња на свету до Моунт Евереста, од Александра Великог до Хенрија ВИИИ, ова књига учиниће учење забавним и занимљивим. Да ли је ваше унуче више заинтересовано за практичне активности? Научите како да играте игре и покупите хобије због којих ће их све скупити док мама дође по њих ноћу. Можда ћете засадити башту или играти рагби, научити како кројити или играти шах, написати реп или песму, направити оквир за знатижељу, направити логорску ватру, створити посебну плеј листу на иПоду и многе друге забавне ствари које заиста ће побољшати ваш однос са вашим унуком и обоје ћете за то бити богатији. ТОНИ ЛАЦЕИ је тридесет година радио као уредник у Пенгуину. Има двоје одрасле деце, као и две унуке и унука. ЕЛЕО ГОРДОН се такође бави издаваштвом. Њени родитељи су живели у иностранству и као дете је већи део празника проводила код баке и деке. Њен деда је био Американац, а бака Кубанка. Упознали су се у Њујорку, а касније су се настанили у Енглеској. The Really Useful Grandparents’ Book is the perfect solution. It’s a book that you can share with your grandchildren to discover the activities that will bring you closer and entertain you both all afternoon. Packed with information on the kinds of things a child will want to learn about from the world’s most dangerous animals to Mount Everest, from Alexander the Great to Henry VIII, this book will make learning fun and engaging. Is your grandchild more interested in hands-on activities? Learn how to play games and pick up hobbies that will have them all tuckered out by the time their mom comes to pick them up at night. Maybe you’ll plant a garden or play rugby, learn how to cross-stitch or play chess, write a rap or a poem, make a curiosity box, build a campfire, create a special playlist on your iPod and many other fun things which will truly enhance your relationship with your grandchild and leave both of you the richer for it. TONY LACEY has worked as an editor at Penguin for thirty years. He has two grown-up children, as well as two granddaughters and a grandson. ELEO GORDON also works in publishing. Her parents lived abroad and as a child she spent most of her holidays with her grandparents. Her grandfather was American and her grandmother Cuban and they met in New York and later settled in England.

Odlična Retko u ponudi Nagrada Tin Ujević za 1987 Autor - osoba Maroević, Tonko Naslov Trag roga ne bez vraga / Tonko Maroević Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Centar za kulturnu djelatnost, 1987 Fizički opis 72 str. ; 18 cm Zbirka ǂBibliotekaǂ Znaci. Mala edicija ; knj. 25 Maroević, Tonko, hrvatski književnik, povjesničar umjetnosti i prevoditelj (Split, 22. X. 1941 – Stari Grad, 11. VIII. 2020). Studij komparativne književnosti i povijesti umjetnosti završio 1963. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1976. doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas (objavljeno kao knjiga 2007. pod naslovom Napisane slike), a 1965–70. bio asistent na Odsjeku za povijest umjetnosti. Od 1970. do umirovljenja 2011. radio je u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. Redoviti član HAZU od 2002. Javio se zbirkama pjesama u prozi Primjeri (1965) i Slijepo oko (1969) u okviru generacijske »razlogovske« poetike. U kasnijoj fazi njegovo pjesništvo obiluje intertekstualnim i metatekstualnim referencijama, a odlikuje ga i povratak vezanomu stihu i tradicionalnim oblicima (Motiv Genoveve, 1986; Trag roga, ne bez vraga, 1987; Četveroručno, 1992; Sonetna struka, 1992; Black & Light: versi od prigode, 1995; Redak mulja, redak pjene, 2013). Kao književni kritičar sustavno je pratio suvremeno hrvatsko pjesništvo, a bavio se i starijom hrvatskom književnošću te talijanističkom problematikom; eseje, kritike i prikaze skupio je u više knjiga (Dike ter hvaljenja, 1986; Zrcalo adrijansko: obilježja hrvatsko-talijanskog jezičnog dijaloga, 1989; Klik!: trenutačni snimci hrvatskog pjesništva, 1998; Pohvala pokudi, 1998; Družba da mi je: domaći književni portreti, 2008; Skladište mješte sklada, 2010). Sastavio je antologije hrvatskog pjesništva 1971–95. Uskličnici (1996) i 1996–2019. Svjetlaci (2019) te antologije katalonskoga pjesništva Bikova koža (1987) i Riječi za jedan lapidarij (2018). Istraživao je suvremenu hrvatsku likovnu umjetnost; objavljivao likovne kritike i rasprave u stručnim časopisima i novinama, pisao predgovore katalozima i grafičkim mapama (Z. Bourek, J. Bratanić, R. Goldoni, Z. Keser, A. Kuduz, V. Kuliš, Ž. Lapuh, I. Lovrenčić, E. Murtić, Š. Perić, H. Šercar, I. Šiško, M. Šutej i dr.) – od kojih je mnoge probrao u knjizi Slikanje i slikama predgovaranje: pisani portreti (2006) – te monografije (Nives Kavurić-Kurtović, 1986; Zlatko Kauzlarić Atač, 1996; Vojin Bakić, 1998; Antun Zuppa, 2000; Antun Babić, 2002). Članke o naivnoj umjetnosti, pisane 1968–2012., skupio je u knjizi O naivi i autsajderskoj umjetnosti (2013). Prevodio je s nekoliko jezika (G. Cavalcanti, Dante, F. García Lorca, G. Mascioni, G. Papini, F. Petrarca, R. Queneau, L. Sciascia i dr.); o iskustvu prevođenja Jorgea Luisa Borgesa napisao je traduktološko-esejističku knjigu Borgesov čitatelj (2005). Izabrane pjesme objavio je 2009 (Drvlje i kamenje). Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 2013. te nagrade Goranov vijenac za pjesnički opus 2018. (Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.)

Knjiga je nova, bez ikakvih oštećenja. Izdavać- Mladinska knjiga. 352 STRANE ZA JAČANJE SIVE MASE Svi mi povremeno imamo probleme sa pamćenjem. Gde sam stavio ključeve? Gde su mi naočare? U koji registrator sam stavio to pismo? To može biti izuzetno frustrirajuće! Međutim, nije smak sveta jer bez obzira na vaše godine te iritirajuće poteškoće mogu biti prevaziđene. Proverite svoje moždane vijuge, vežbajte svoj mozak! PAMĆENJE SE TRENIRA! U ovoj knjizi pronaći ćete više od 500 slovnih, brojevnih, logičkih zadataka, igara opažanja, testova znanja iz istorije, geografije i kulture, kao i upitnika koji će vam pomoći da otkrijete koje su vam jače a koje slabije strane kad su mentalne operacije u pitanju. Radite ih brzinom koja vam odgovara i uverićete se i sami da pamtite sve bolje! RAZVIJTE SVOJU MEMORIJU Vaša memorija je uvek aktivna, stvara slike i asocijativno ih povezuje. Ova knjiga će vam objasniti sve što je potrebno da znate o tome kako pamtimo i otkriti vam trikove i strategije za bolje pamćenje, i sve to kroz zabavu! Za nekoliko nedelja poboljšaćete sposobnost pamćenja imena, reči, lozinki, pin-kodova, telefonskih brojeva... Zahvaljujući ovoj knjizi veoma brzo naučićete kako da koristite izuzetne mogućnosti svoje memorije – one koje su ovom trenutnku možda u malo učmalom stanju.

Treća pesnička knjiga jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca. Izuzetno retko u ponudi! Vladan Matijević (Čačak, 16. novembar 1962) srpski je književnik. Dobitnik je Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.[1] Biografija Osamnaest godina je radio u fabrici bazne hemije, od 2005. zaposlen je u galeriji Nadežda Petrović u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove pesme štampane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo. Do danas je objavio trinaest knjiga, većina je imala više izdanja. Romani su mu prevođeni na francuski, nemački, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine. O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od sto kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Josipa Babela (2004) i Olgice Rakić (2010). Bio je gost u emisijama Velje Pavlovića `Nivo 23` (2014) na Studiju B i Rade Đurić `Da sam ja neko` (2023) na N1 televiziji. Pisac i urednik Aleksandar Gatalica snimio je 2016. za RTS polučasovnu emisiju Književni dijalog sa Vladanom Matijevićem. U jednom intervjuu izjavio je: Umetničko stvaranje, pisanje posebno, nije sportsko takmičenje koje čoveka obavezuje na sve bolje rezultate. Da bi se od njega živelo mora se misliti na tiraže i objavljivati bar jednom godišnje. Ja to ne mogu. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega, i ne vidim kako bi se to moglo promeniti?! To je moja sudbina. Živi u Čačku. Nagrade Nagrada „Milutin Uskoković”, za pripovetku „Proleće Filipa Kukavice”, 1999.[2] Andrićeva nagrada, za knjigu priča Prilično mrtvi, 2000. Nagrada „Jovan Dučić” (2), za pripovetku „Zamagljeni krug”, Književna zajednica „Jovan Dučić”, Trebinje, 2002. Ninova nagrada, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni hit liber”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni bestseler”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Kočićeva knjiga”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Danko Popović”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Ramonda serbika”,za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi, 2019. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za celokupno književno delo, 2023. Književna nagrada „Beogradski pobednik”, za roman Pakrac, 2024.[3] Dela Romani Van kontrole (1995) R. C. Neminovno (1997) Pisac izdaleka (2003) Časovi radosti (2006) Vrlo malo svetlosti (2010) Susret pod neobičnim okolnostima (2016) Sloboda govora (2020) Pakrac (2023) Knjige priča Prilično mrtvi (2000) Pristaništa (2014) Drugo Ne remeteći rasulo (pesme, 1991) Samosvođenje (pesme, 1999) Žilavi komadi (drame, 2009) Memoari, amnezije (eseji, 2012)

Nov strip album 144 str Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek... Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Posveta pisca slikaru koji je ilustrovao knjigu Der Kreis Berlin 1983 Dvojezična zbirka poezije Milorad Mića Mihajlović rođen je u Kraljevu 12.12. 1936. godine, a Umetničku školu u Novom Sadu završio je 1967.Od tada je izlagao više od sto pedeset puta u zemlji i inostranstvu, što ga je učinilo jednim od nazaobilaznih umetnika na gradskoj kulturnoj mapi.Novinarsku karijeru, kojoj je, uz slikarstvo, posvetio ceo život, započeo je u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza „Tribina“, početkom šezdesetih godina, da bi se ubrzo zaposlio i kao ilustrator u „Dnevniku“. Preminuo je 09.03.2018.godine. 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu.

Branislav Petrovic - Moc govora Prosveta, Beograd, 1961. Biblioteka `Albatros` Mek povez, 68 strana. RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA BRANE PETROVICA! Brana Petrovic Бранислав Петровић (Бјелуша код Ужица, 7. април 1937[1] — Београд, 26. септембар 2002[2]) је био српски песник и новинар. Биографија Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик.[1] Радио као новинар у „Борби“, колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи „Квадратура круга“. Освајао је више награда за своју поезију. Његове песме, поеме и приче налазе се у бројним антологијама и зборницима. По њему је названа ОШ „Бранислав Петровић” Слатина. О поезији `Није песник тај који ствара поезију, не доливајмо његовој лепој сујети. Није он тај који ствара (пева) из ничега, из непостојећег, или најпосле из језика. Поезија је својство света као јединствене, божанске поезије, која се нама указује као видљиво и невидљиво у свеколиком постојању. Песник само открива то својство света да у себи садржи и поезију као што садржи и електричну струју и атомску енергију и ко зна шта све још што нити слутити можемо. Нама није дато да у потпуности разумемо генијалну творевину нашег Творца, величајну грађевину постојећег и непостојећег. Сад, кад се АВАНТУРА ДИВНА приводи крају, ја мислим да је песник само онај који пентрајући се по урвинама света из свог искуственог виђења тог света, долази до расутог грумења поезије и да их, то грумење, прилаже у ризницу језика. На питање шта је поезија морам одговорити онако као што је велики научник из српских Смиљана за струју: Ја мислим да је поезија Бог. И мислим да је та мисао за мене дефинитивна.`[3] Награде Награда листа „Младост”, за књигу поетије Моћ говора, 1962.[4] стр. 145. Награда „Исидора Секулић”, за књигу поезије О проклета да си улицо Риге од Фере, 1970. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу поезије Предосећање будућности, 1973. Награда „Златна струна”, за песму „Рука човекова”, 1975.[4] стр. 63. Октобарска награда града Београда, за књигу Изабране песме, 1987.[4] стр. 167. Змајева награда, за књигу поезије Да видиш чуда, 1990. Награда „Златни беочуг”, 1993.[4] стр. 64. Награда „Библиос”, за књигу изабране поезије Моћ и прах, 1993.[4] стр. 14. Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Одлазак Бохумила Храбала”, 1997.[4] стр. 60. Награда „Жичка хрисовуља”, 1998. Дисова награда, 1999. Велика базјашка повеља, 2000.[4] стр. 30. Награда „Десанка Максимовић”, 2000. Награда „Беловодска розета”, 2000. Дела Моћ говора[5], Просвета, Београд, 1961; Обод, Цетиње, 1972. (друго издање) Градилиште[6], Просвета, Београд, 1964 О проклета да си улицо Риге од Фере[7], Просвета, Београд, 1970. и 1971. (друго издање) Предосећање будућности[8], Српска књижевна задруга, Београд, 1973. Трагом прах[9], Глас, Београд, 1976. Све самљи, Рад/Народна књига/БИГЗ, Београд, 1977. Одбрана света[10] (изабране песме и поеме), Рад, Београд, 1980. Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1986. Да видиш чуда[11], Јединство, Приштина, 1990. Жежевасион, НИН, Београд, 2004. (књига из песникове заоставштине објављена постхумно)

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Autor: Andre Franken NOVO Broj strana: 144 Povez: Tvrd Format: 21x30 cm Godina izdanja: 2021. Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek...Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč.Čarobna knjiga vam od četvrtog do šestog toma donosi priče na Kojima su, između 1996. i 2005, radili razni autori, sada bez Frankenove dirigentske palice. Oni su serijalu udahnuli svežinu i raznovrsnost, pošto naš junak polako izlazi iz okvira palombijske džungle i susrećese sa potpuno novim izazovima.

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

Dobro očuvano! Autor - osoba Mallarmé, Stéphane, 1842-1898 = Malarme, Stefan, 1842-1898 Naslov Poezija / Stefan Malarme ; izbor, prevod, predgovor i beleške Kolja Mićević Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis LXXXVII, 366 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Poezija / [Nolit, Beograd] (Karton sa omotom) Napomene Autobiografija Stefana Malarmea u obliku pisma Polu Verlenu: str. V-LXXXVII Bibliografija: str. 351-363. Predmetne odrednice Malarme, Stefan, 1842-1898 Stefan Malarme (1842–1898) je svojim pesničkim delom, a naročito praktičkim istraživanjima pesničke forme i razmišljanjima o suštini i funkciji poezije široko uticao na francusku i evropsku poeziju XX veka. „Malarme je stvorio u Francuskoj pojam teškog pisca`, kaže Pol Valeri. „On je uveo u umetnost obavezu na intelektualni napor. Time je uzdigao položaj čitaoca; i, sa divljenja dostojnim razumevanjem za istinsku slavu, izabrao je sebi među svetom maleni krug posebnih čitalaca koji, pošto su ga jednom probali, nisu više mogli trpeti nečiste pesnike, neposredne i bez odbrane. Pošto su pročitali njega, sve ostalo im je izgledalo naivno i slabačko.” Izuzev nekoliko pesama, Kolja Mićević je preveo čitavo Malarmeovo pesničko delo, i snabdeo ovu knjigu iscrpnim predgovorom i beleškama. Ovom je knjigom Malarmeova poezija, naporedo sa nadahnutim tumačenjem njegovih pesničkih ideja, prvi put predstavljena našim čitaocima. Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé) je bio francuski pjesnik i književni kritičar. Rođen je 18. marta 1842. godine u Parizu, a umro je 09. septembra 1898. godine u Vulen sir Senu. Jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. Malarme je živio mirnim životom, posvećenom poeziji. Novim pjesničkim jezikom stvarao je čistu poeziju. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbjegavao je imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pjesničkim izražavanjem nije kazivao, nego nagovještavao, nije djelovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom sredstvu pjesničkog izražavanja. Lični život Malarme je rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju karijeru usmjeri prema jezicima i književnosti. Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu. Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premještan je u mnoge škole širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije. Proveo je veći dio svog života u relativnom siromaštvu. Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umjetnosti, poeziji i filozofiji. Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona, gdje su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umjetnosti i poezije. Snažno je uticao na pjesnike sa kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pjesnika. Grupa intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je „utorkaši“, jer su se okupljali utorkom, a među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živio je mirnim profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog niza avangardnih pravaca u poeziji 19. vijeka. Malarme se oženio 10. avgusta 1863. godine sa Marijom Kristinom Gerardom (Maria Christina Gerhard. Njihova ćerka Ženeviv Malarme (Geneviève Mallarmé) je rođena 19. novembra 1864. godine. Četiri godine prije smrti objavio je prvi izbor svojih pjesama i proze „Stihovi i proza“. Tokom cijelog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pjesničkom figurom, jer je doprinijeo razvoju evropske poezije. Malarme je umro u Vulen sir Senu, 09. septembra 1898. godine. Nije stigao da završi svoje posljednje djelo koje je naslovio „Veliko djelo“ (Grande Oeuvre). U Francuskoj, u Vilenu na Seni nalazi se Muzej Malarmea. Muzej je napravljen u kući u kojoj je Malarme živio pred kraj svog života. Pjesnička karijera Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Čarlsa Bodlera (Charles Baudelaire). Tokom cjeloživotnog pjesničkog rada zadržao je kult ljepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pjesništvo bilo je obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pjesništva. Svoji prvu pjesmu „Placet“ Malarme je objavio u francuskom magazinu „Le Papillon“. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih umjetnosti, što je došlo do izražaja u 20. vijeku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezano je za stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda riječi. Vremenom je postao vodeći pjesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pjesme teško prevodive na engleski jezik. To je dijelom posljedica složene prirode velikog dijela njegovog stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk riječi, a ne njihovo značenje. Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debesi (Claude Debussy) je komponovao muziku za Malarmeovo djelo. Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz ljepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari, nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima, riječima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrijednosti odstupa od tradicionalnih vrijednosti oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom hermetičke poezije. To je zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pjesnik teži zamračenju smisla pjesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole. Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumiju određene, kultivisane osobe, zbog toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi. Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih djela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj zatvorenosti, koje nosi naslov „Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj“. Iako je svojim radom izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprinijeo razvoju poezije 20. vijeka, imao je izrazito mali broj čitaoca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema „Popodne jednog fauna“, ali isto tako, bitno se ističe poema „Azur“. Tvorac je dužih pjesničkih tvorevina. U pjesmi „Labud“ izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pjesnika, a zaleđeno jezero je pjesnikova stvaralačka nemoć. Malarme pjeva o uzaludnosti i otmjenoj ljepoti u prividu. Pjesma je po formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dvije tercine. U stihu prevladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pjesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pjesnikovog svijeta, a krila su njegovo pjesništvo), motiv slobode (sloboda za pjesnika je uzaludno htijenje), motiv bijele smrti (metafora za snijeg, simbol zaborava pjesnikovih dijela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pjesnika). Bibliografija „Popodne jednog fauna“ (L’après-midi d’un faune , 1876. godine) „Sabrane pjesme“ (Poésies, 1887. godine) „Stihovi i proza“ (Vers et prose, 1893. godine) „Stranice“ (Pages, 1891. godine) „Muzika i književnost“ (La musique et les lettres, 1891. godine) „Lutanja“ (Divagations, 1897. godine). MG1

Kao na slikama Retko Szerző Domonkos István Kiadás éve és helye 1976 Újvidék MűfajGyermekvers KiadóForum Könyvkiadó Intézet Ilustrovano Tessék engem megdicsérni Ištvan Domonkoš (István Domonkos) rođen je u Zmajevu 1940. Studirao je u Subotici i Novom Sadu, radio kao jazz muzičar, bio pripadnik kruga oko Új Symposiona. Od sedamdesetih godina živi u Švedskoj. Jedan je od najzanimljivijih mađarskih pjesnika svoje generacije, prevođen, nagrađivan. „Rastrgajte me” čeka svoju premijeru U pozorištu „Kostolanji Deže” završena je još jedna predstava, ali će njena premijera po svemu sudeći morati da sačeka stišavanje epidemije. Rediteljka Kinga Mezei rad na tekstu Ištvana Domonkoša koji je osnov za predstavu „Rastrgajte me” počela je tokom vanrednog stanja. – Plan je bio da sa probama krenemo u martu u pozorištu „Kostolanji” ali zbog vanrednog stanja to nije bilo moguće. Zbog toga smo odlučili da počnemo onlajn probe. U tom periodu uglavnom smo mogli da se bavimo tekstom, analizom likova i scena. Glumci su dobijali različite zadatke koje su rešavali u pisanoj formi, ili su pripremali kratke filmove na određenu temu. Onlajn probe su tekle sasvim dobro, ali moram da dodam, da je za pozorišno stvaralaštvo osnovni uslov da učesnici budu skupa u jednom prostoru. Za nastanak produktivne stvaralačke zajednice neizostavan je lični, živi kontakt – kaže Kinga Mezei, rediteljka. Tokom rada na predstavi bilo je jasno da ona neće imati lak put do publike, ali rediteljka navodi da ih to nije zaustavilo u nameri da urade premijeru. – Zaista do danas ne znamo kako će se dalje odvijati sudbina predstave. Uradili smo jednu fazu, imali radnu premijeru pred zatvorenim, uskim krugom gledalaca, ali predstava još treba da se završi i voleli bismo da što pre možemo da je pokažemo i publici. U ovoj neizvesnoj situaciji za mene je snažan motiv bio sam književni svet Ištvana Domonkoša. Tokom rada za glumce i reditelje izlazak pred publiku je velika motivacija i mi sada možemo samo da se nadamo da će se susret sa publikom odigrati što pre – objašnjava Kinga Mezei. Predstava „Rastrgajte me” nastala je po romanu Ištvana Domonkoša „Punjena ptica” koji se odvija na plaži u Istri, a obrađuje teme prolaznosti, sezonskog rada, o tome kako je biti stranac. To su motivi koji su prisutni u tekstovima stvaraoca poreklom iz Vojvodine koji je sedamdesetih godina napustio tadašnju Jugoslaviju. Dobrovoljna emigracija obeležila je njegovo stvaralaštvo u kojem preispituje teme odlaska, ostanka, odnosa prema domovini, zbog čega čovek nije zadovoljan svojom situacijom i uvek želi nešto drugo i više. Rediteljka navodi da u trenutku kada su planirali predstavu i počeli analizu teksta, još nije bilo naznaka epidemije, te nisu ni imali nameru da se odnose prema tom problemu. Kinga Mezei objašnjava da se predstava u prvom redu bavi doživljajem sveta gastarbajtera, nostalgijom i osećanjima istrgnutosti iz zajednice i predela u kojem ste rođeni. – Može se zamisliti da se ova osećanja u sadašnjoj situaciji pojačavaju, jer ne možemo da budemo aktivni deo svog društva. Ištvan Domonkoš se u više svojih radova bavi doživljajem života emigranata, i on sam godinama živi u inostranstvu, a danas znamo da nije jedini koji je iz nekog razloga doneo takvu odluku. Odlasci iz Vojvodine svakog dana dostižu sve veće razmere, i sa tim se postavlja pitanje kakva je postala, ili postaje zajednica iz koje na dnevnom nivou odlaze intelektualci kakav je i sam Ištvan Domonkoš – kaže Kinga Mezei. U predstavi igraju Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Tamaš Hajdu, Ervin Palfi, Noemi Kemiveš, dok se snimkom uključuje Eta Šivegeš. Muziku je uradio Silard Mezei, scenograf je Peter Ondraček, a kostimograf Erika Janovič. Neoavangarda konceptualna umetnost bosch+bosch slavko matkovic balint sombati katalin ladik oto tolnai dečija književnost punk hungarian avant-garde poetry visual art concrete Mađarska avangarda

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

STEVAN RAIČKOVIĆ PESMA TIŠINE - ima POSVETU autora Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1981 208 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prolog DETINJSTVA Na marginama detinjstva І (ARIJE) Put Arije Blizine Ratni septembar Jutro Poslednji pogled sa padina II (HRONIKA O BOLNICI) Hronika o bolnici Jabuka III (DAVNA ULICA) Gazimo po lišću Leta na Tisi Davna ulica Beskraj PESMA TIŠINE Zapisi uz zbirku Pesma tišine І (ISPOVEST NA POVRATKU) Mir Ispovest na povratku Na davnim vodama Daleki sluh Kiše Bliski život Na kraju krajeva Gledam u breg Septembar II (CRNI SLUGA PTICA) Crni sluga ptica Livada Posle kiše Tako je dobro biti sam Život III (STVARI I MESEČINA) Stvari i mesečina Pesnici Pesma o odlasku Nebo Tišina Slučajno pitanje Najtiša Nije svršeno Camoha Ptica Saznanje u jesen Molitva ili epitaf Spavači Tihi sat Daleko IV (DALEKO OSAMLJENO DRVO) Daleko osamljeno drvo Uteha lišća Slušam svoj tamni glas izgovoren pod lišćem Budan san Dok čekaš moj povratak Posle ljubavi V (NEŠTO KAO VODE) Devojka Odlazak Vojnikova reminiscencija Povratak Nešto kao vode VI (OTVORI U NOĆ VRATA) Vreme je stati Ni prekasno ti ne rekoh Otvori u noć vrata VII (HVALA SUNCU, ZEMLJI, TRAVI) Neću više da te rastužujem Bez naslova Umesto pisma Pismo Drugo pismo Hvala suncu, zemlji, travi Dve strofe TRINAEST RAZNIH PESAMA Tek nekoliko reči uz Trinaest raznih pesama Krug nežnosti Nemir Zlatiborska pesma Kiša Vraćam se do svojih vrata Rasturanje ili lepa smrt Iz velikog hladnog doma Čuvari Nejasna priča posle dvadeset godina Nas nekoliko na broju U srcu noći cveta nepoznato Slučaj u oktobru Kao nikada više BAPKE Pesnikove napomene uz Varke U parku kraj železničke stanice (Evo glava ko pećina ječi) Noć je naša (Neće mi se ništa od onoga desiti) (O noć je bila tako pusta) (Izvaljenog: neka me puste niz reku) (Kraj spuštene žaluzine) (Ono što smo voleli mi) (Ko manastir, srušen, s nebom mesto freske) (Toplo je sad u Nici) (Taj što kraj mene mirno sedi (Od zvezdane prašine prašan) (Zgađen na hladno vreme) Proleće (Kad dođem reci: reka stane) (Pod svakom granom visokom) (Svuda je celac: gde su puti) (U ovoj noći po tvrdom tlu) (Sa planine iz daleka) (Kao kad počinje proleće) (Ja bacam reč, ko kamen, u moj mrak) Rub NEZAVRŠENI CIKLUS Beleška uz Nezavršeni ciklus (Onaj bled tvoj dečak, majko, koji krete) (Žeže me u grlu strašna reč: još živim) (Školjku zaborava otvaram ko špilju) (Zeleni svete, postrojene vlati) Umesto epiloga `Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Ilustrovano fotografijama Lepo očuvano Retko Szerző Domonkos István Kiadás éve és helye 1976 Újvidék MűfajGyermekvers KiadóForum Könyvkiadó Intézet Ilustrovano Tessék engem megdicsérni Ištvan Domonkoš (István Domonkos) rođen je u Zmajevu 1940. Studirao je u Subotici i Novom Sadu, radio kao jazz muzičar, bio pripadnik kruga oko Új Symposiona. Od sedamdesetih godina živi u Švedskoj. Jedan je od najzanimljivijih mađarskih pjesnika svoje generacije, prevođen, nagrađivan. „Rastrgajte me” čeka svoju premijeru U pozorištu „Kostolanji Deže” završena je još jedna predstava, ali će njena premijera po svemu sudeći morati da sačeka stišavanje epidemije. Rediteljka Kinga Mezei rad na tekstu Ištvana Domonkoša koji je osnov za predstavu „Rastrgajte me” počela je tokom vanrednog stanja. – Plan je bio da sa probama krenemo u martu u pozorištu „Kostolanji” ali zbog vanrednog stanja to nije bilo moguće. Zbog toga smo odlučili da počnemo onlajn probe. U tom periodu uglavnom smo mogli da se bavimo tekstom, analizom likova i scena. Glumci su dobijali različite zadatke koje su rešavali u pisanoj formi, ili su pripremali kratke filmove na određenu temu. Onlajn probe su tekle sasvim dobro, ali moram da dodam, da je za pozorišno stvaralaštvo osnovni uslov da učesnici budu skupa u jednom prostoru. Za nastanak produktivne stvaralačke zajednice neizostavan je lični, živi kontakt – kaže Kinga Mezei, rediteljka. Tokom rada na predstavi bilo je jasno da ona neće imati lak put do publike, ali rediteljka navodi da ih to nije zaustavilo u nameri da urade premijeru. – Zaista do danas ne znamo kako će se dalje odvijati sudbina predstave. Uradili smo jednu fazu, imali radnu premijeru pred zatvorenim, uskim krugom gledalaca, ali predstava još treba da se završi i voleli bismo da što pre možemo da je pokažemo i publici. U ovoj neizvesnoj situaciji za mene je snažan motiv bio sam književni svet Ištvana Domonkoša. Tokom rada za glumce i reditelje izlazak pred publiku je velika motivacija i mi sada možemo samo da se nadamo da će se susret sa publikom odigrati što pre – objašnjava Kinga Mezei. Predstava „Rastrgajte me” nastala je po romanu Ištvana Domonkoša „Punjena ptica” koji se odvija na plaži u Istri, a obrađuje teme prolaznosti, sezonskog rada, o tome kako je biti stranac. To su motivi koji su prisutni u tekstovima stvaraoca poreklom iz Vojvodine koji je sedamdesetih godina napustio tadašnju Jugoslaviju. Dobrovoljna emigracija obeležila je njegovo stvaralaštvo u kojem preispituje teme odlaska, ostanka, odnosa prema domovini, zbog čega čovek nije zadovoljan svojom situacijom i uvek želi nešto drugo i više. Rediteljka navodi da u trenutku kada su planirali predstavu i počeli analizu teksta, još nije bilo naznaka epidemije, te nisu ni imali nameru da se odnose prema tom problemu. Kinga Mezei objašnjava da se predstava u prvom redu bavi doživljajem sveta gastarbajtera, nostalgijom i osećanjima istrgnutosti iz zajednice i predela u kojem ste rođeni. – Može se zamisliti da se ova osećanja u sadašnjoj situaciji pojačavaju, jer ne možemo da budemo aktivni deo svog društva. Ištvan Domonkoš se u više svojih radova bavi doživljajem života emigranata, i on sam godinama živi u inostranstvu, a danas znamo da nije jedini koji je iz nekog razloga doneo takvu odluku. Odlasci iz Vojvodine svakog dana dostižu sve veće razmere, i sa tim se postavlja pitanje kakva je postala, ili postaje zajednica iz koje na dnevnom nivou odlaze intelektualci kakav je i sam Ištvan Domonkoš – kaže Kinga Mezei. U predstavi igraju Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Tamaš Hajdu, Ervin Palfi, Noemi Kemiveš, dok se snimkom uključuje Eta Šivegeš. Muziku je uradio Silard Mezei, scenograf je Peter Ondraček, a kostimograf Erika Janovič. Tags: Novosadska neoavangarda katalin ladik slobodan tišma judita šalgo slavko matković balint sombati punjena ptica oto tolnai kuca insekata ... Neoavangarda konceptualna umetnost bosch+bosch slavko matkovic balint sombati katalin ladik oto tolnai dečija književnost punk hungarian avant-garde poetry visual art concrete Mađarska avangarda

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova raskošno nacrtana svemirska epopeja prati doživljaje futurističkog reportera LEA ROE koji će na svom putovanju kroz vreme i prostor neizbežno nailaziti na svemirske pirate, galaktičke teroriste i najrazličitija stvorenja iz mašte maestra Himeneza. Vizuelno na istom visokom nivou kao i Metabaroni i Četvrta sila, LEO ROA je bez sumnje jedinstveni `eye candy`. Juan Antonio Giménez López ([ˈxwaŋ xiˈmenes]; 26. studenog 1943. - 2. travnja 2020.) bio je argentinski crtač stripova i pisac, najpoznatiji po svojim detaljnim slikama nalik strojevima. Među njegovim zapaženim djelima su priče za francuski Métal Hurlant i argentinski časopis L`Eternauta, te strip serijal Metabarons koji je zajedno razvio Alejandro Jodorowsky. Biografija Giménez López rođen je u Mendozi u Argentini. Završio je srednju školu kao industrijski dizajner. Zatim je pohađao Školu za umjetnost i dizajn Nacionalnog sveučilišta Cuyo, a zatim Akademiju likovnih umjetnosti u Barceloni.[1] Dok je njegova rana profesionalna karijera bila provedena u oglašavanju, s pisanjem i crtanjem stripova kao sporednom aktivnošću, na kraju je prešao u strip kao profesiju s punim radnim vremenom u svojim tridesetima.[2] Giménez je svoje vlastite priče počeo objavljivati kada je imao šesnaest godina u argentinskim časopisima Frontera, Misterix i Hora Cero.[3] Njegove prve priče, za argentinske urednike kao što su Colomba i Record,[4] bile su uvelike inspirirane Hugom Prattom (tijekom godina koje je proveo u Argentini) i Franciscom Solano Lópezom. Vrativši se u Španjolsku, radio je za španjolske časopise Zona 84 i Comix International [4] te talijanske (Lanciostory, Skorpio) časopise.[3] Njegovo stvaralaštvo ovog razdoblja uglavnom je vezano za ratne i znanstveno-fantastične žanrove. Objavio je svoje prvo francusko izdanje Leo Roa (The Starr Conspiracy) 1979. godine.[4] Godine 1980. dizajnirao je segment `Harry Canyon` filma Heavy Metal.[5] Tijekom 1980-ih surađivao je s nekoliko europskih časopisa, uključujući španjolsko izdanje Josepa Toutaina iz 1984., francuski Métal Hurlant i talijanski časopis L`Eternauta, eksperimentirajući s grafičkim i narativnim inovacijama.[5] Iz tog razdoblja datira ono što se ubraja među njegove najbolje serije, kratke znanstveno-fantastične priče poznate pod naslovom Paradoks vremena.[6] Također su vrijedni pažnje Ciudad, koji je napisao Ricardo Barreiro, [2] i Le Quatrième Pouvoir (Četvrta moć), koji je sam napisao.[1] Giménezov stil postao je poznat po iznimnoj pažnji koju posvećuje tehničkim i povijesnim detaljima; njegov serijal Pik As definiran je kao `komična enciklopedija Drugog svjetskog rata.` [7] Giménez je također surađivao s važnim autorima kao što su Carlos Trillo, Emilio Balcarce i Roberto Dal Prà.[8] Jedna od njegovih najpoznatijih suradnji bila je s Čileancem Alejandrom Jodorowskim za popularnu seriju stripova Metabarons koja je započela 1992. i trajala do 2003. u izdanju Humanoidsa.[5] Djelo se temeljilo na likovima koji su se pojavili u Incalu Jodorowskog i Jeana Girauda, te adaptiranim elementima koje je Jodorowsky planirao upotrijebiti u filmskoj adaptaciji Dine Franka Herberta. Giménezova umjetnost za seriju hvaljena je jer obuhvaća široku viziju i raspon koji je postavio Jodorowsky. Jodorowsky je o Giménezovoj smrti rekao: `Blisko sam surađivao s Juanom Giménezom 10 godina i zajedno smo stvorili sagu Metabarons. Ono što mi je olakšalo zadatak jer smo mu ponudili da radi na složenom svijetu Metabarona bilo je to što je on već utjelovio besmrtno Ne -Ime, posljednji Metabaron. U mojoj nesvijesti, Juan Giménez ne može umrijeti. Nastavit će dalje, crtajući poput majstora ratnika kakav je i bio.` [4] Giménez je među ostalim dobio nagradu Yellow Kid za najboljeg stranog umjetnika na Međunarodnom sajmu stripa u Lucci 1990. i nagradu Gaudia na Međunarodnom sajmu stripa u Barceloni 1990. [5] Umro je u Mendozi 2. travnja 2020. od COVID-19; bio je hospitaliziran od 22. ožujka nakon što se nedavno vratio s putovanja u Sitges u Španjolskoj gdje se vjerovalo da je bio zaražen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot: Miodrag Nedeljkovic Prvo izdanje! Vasilije `Vasko` Popa (1922-1991), jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku i akademik. Biografija Rođen je 29. juna 1922 u Grebencu kod Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. NJegova prva zbirka pesama `Kora` (1953) uz `87 pesama` Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: `Nepočin polje` (1956), `Sporedno nebo` (1968), `Uspravna zemlja` (1972), `Vučja so` (1975), `Kuća nasred druma` (1975), `Živo meso` (1975), `Rez` (1981) kao i ciklus pesama `Mala kutija` (1984), deo buduće zbirke `Gvozdeni sad` koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pesničkom zborniku `Od zlata jabuka` (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku `Urnebesnik` (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku `Ponoćno Sunce` (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.jedan je od najpoynatijih pisaca i akademika u srpskoj istoriji Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu `Slobodno lišće`. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Krug knjiga Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: `Kora` - 1953. `Nepočin polje` - 1956. `Sporedno nebo` - 1968. `Uspravna zemlja` - 1972. `Vučja so` - 1975. `Kuća nasred druma` - 1975. `Živo meso` - 1975. `Rez` - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama `Gvozdeni sad`, zatim nezavršena celina `Lepa varoš V`, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom `Ludi Lala`. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima `Kalem`. 2002. godine u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga `Rumunske i druge pesme` gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Nagrade i priznanja Vasko Popa je prvi dobitnik `Brankove nagrade` za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju `Branko Miljković`, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada `Skender Kulenović`. Nagrada `Vasko Popa` Godine 1995., u Vršcu, ustanovljena je nagrada `Vasko Popa` za najbolju knjigu pesama na srpskom jeziku i dodeljuje se svake godine na dan pesnikovog rođenja, 29. juna. Nagradu dodeljuju Društvo prijatelja Vršca `Vršac lepa varoš`, Hemofarm koncern i Agencija Đorđević.

Prvo izdanje. Omot malo iskrzan, repariran. Unutra odlično očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata…. Autor - osoba Cesarić, Dobriša, 1902-1980 = Cesarić, Dobriša, 1902-1980 Naslov Goli časovi / Dobriša Cesarić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1956 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 136 str. ; 20 cm Zbirka Savremenici (Pl.) „Još od onih, može se reći, već davnih godina poslije prvog imperijalističkog rata, poezija Dobriše Cesarića, list po list, polako raste – čisto, zrelo – i usprkos i potresima vremena i bučnosti modernističke literature, međunarodne literature uopće, izrasta u značajno, izvorno, a tiho poglavlje naše moderne umjetnosti. Mnoge treptaje, nemire, boli i ljepote našeg čovjeka dao je ovaj naš istinski pjesnik fino, istinito i jednostavno kao u lirskoj narodnoj pjesmi; nije kod nas čest tako fin ukus i tako prirođen smisao za čistoću izraza i forme. U ovoj poeziji nema nekakvih „dinamičnih“, „fatalnih“, „estradnih“ i ne znam kakvih gesta, sve je u ovoj poeziji lirski ili epskolirski ostvareno jednom tako lijepom i razumljivom koncentracijom slike, doživljaja ili refleksije. I kao što pčela onom mudrom, reklo bi se iskonskom ljubavlju izgrađuje svoje zlatno saće, tako i ovaj pjesnik organski gradi svoju pjesničku zgradu, svode čiste lirske zatvorene svijetove.“ – ŠIME VUČETIĆ Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I 1902 – Zagreb, 18. XII 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od „najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika“ (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih „praznih mjesta“ (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978). MG9

Osamu Tezuka - Black Jack volume 2 Vertical INC, New York, 2008. Mek povez, 303 strane, na naslovnom listu pecat bivseg vlasnika. RETKO! Osamu Tezuka (手塚 治虫 r. 手塚 治, Tezuka Osamu; Tojonaka, 3. novembar 1928 — Tokio, 9. februar 1989) je bio japanski crtač mangi i animator. Nazvan je „ocem mange“ zbog svojih umetničkih dostignuća, razvoja novih crtačkih tehnika i redefinisanja žanrova u okviru sveta stripa i animacije, zbog čega je smatran i japanskim Voltom Diznijem. Započeo je strip revoluciju u Japanu objavljivanjem mange Novo ostrvo sa blagom 1947. godine. Proizveo je neke od najuticajnijih, najuspešnijih i voljenih stripova kao što su dečje mange Astroboj, Ribon no Kiši, Kimba, beli lav, i zreliji radovi kao što su Blek Džek, Feniks i Buda. Umro je 1989. godine od raka želuca. U njegovu čast otvoren je muzej u Takarazuki i dodeljene su mu posthumne nagrade. Radio je na par animacija uoči smrti i na poslednjim poglavljima Feniksa, koji nikada nije dovršen. Biografija Detinjstvo (1928–1945) Tezuka je rođen u Osaki, u gradu Tojonaka, kao najstariji od troje dece.[2][3] Odrastao je u veoma uspešnoj i dobro obrazovanoj porodici. Njegov otac, Jutaka, je bio rukovodilac u fabrici metala Sumimoto, deda mu je bio advokat, a pradeda i pra-pradeda su mu bili doktori. Porodica sa majčine strane je imala dugu istoriju u vojsci.[4] Majka ga je često vodila u Takarazuku u pozorište, gde je ponekad nastupao ženski ansambl za koje je Tezuka kasnije u životu rekao da su mu bile velike inspiracije. Njihovi kostimi, pesme i velike bistre oči uticali su na njegovo stvaralaštvo i crtež.[5] Otac ga je upoznao sa Volt Dizni filmovima. Iznova ih je gledao, uključujući Bambija koga je odgledao više od osamdeset puta.[6] U drugom razredu osnovne škole crtao je stripove u tolikoj meri da je majka morala da mu briše crteže jer mu je ponestajalo papira. Takođe su ga inspirisali radovi Suiha Tagave i Una Džuze.[7] Kasnije u životu, Tezuka će navesti kineski animirani film Princeza Gvozdena lepeza (engl. Princess Iron Fan) kao najveću inspiraciju.[8] Godine 1944, dok je još uvek bio u srednjoj školi, regrutovan je u vojsku i primoran da radi u fabrici. Međutim, čak i tada je nastavio da crta. Naredne godine je upisao Univerzitet u Osaki i počeo da uči medicinu. U tom periodu je takođe objavio svoje prve radove.[9] Početak karijere (1946–1951) Tezuka pedesetih godina. Nakon Drugog svetskog rata, kada je imao 17 godina, Tezuka je u dečjem časopisu Shokokumin Shinbun objavio Mali Ma i njegov dnevnik (engl. Diary of Ma-chan). Na predlog Šičime Sakaja, Tezuka je nacrtao strip baziran na romanu Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Strip je objavljen 1947. godine i preko noći postao hit, pokretajući zlatno doba stripa u Japanu.[10] Pod uticajem novonastale popularnosti, Tezuka je otišao u Tokio kako bi našao još izdavača. Kobunša ga je odbila, dok je Šinseikaku objavio Čudno putovanje dr Tigra (engl. The Strange Voyage of Dr. Tiger), a izdavačka kuća Domej Šupanša je objavila Tajanstveni dr Koronko (engl. The Mysterious Dr. Koronko). Dok je još uvek studirao, Tezuka je objavio triologiju epskih, naučnofantastičnih priča sa elementima stimpanka: Izgubljeni svet (1948), Metropolis (1949) i Sledeći svet (1951).[11] Ubrzo nakon toga objavio je jedan od svojih najpoznatijih stripova: Kimba, beli lav (1951-1954).[12] Diplomirao je 1951,[13] i iste godine objavio Ambasador Atom, strip u kome će se po prvi put pojaviti lik Astroboja. Tada se takođe pridružio Udruženju za dečje mange u Tokiju, u kome su se nalazili umetnici kao što su Baba Noboru, Ota Džiro, Furusava Hideo, Eiči Fukuj, Irie Šigeru i Negiši Komiči.[13] Astroboj i početak animacije (1952–1960) Iako Ambasador Atom nije bio previše popularan, jedan od likova je privukao pažnju čitalaca: čovekoliki robot zvani Atom.[14] Tezuka je čak dobio pisma zbog njega,[15] i na predlog svog urednika dao Atomu ljudska osećanja.[16] Odlučio je da će se Atom boriti protiv vanzemaljaca nakon što ga je jedan američki vojnik udario u lice dok je radio u bolnici.[17] Tecuvan Atom, odnosno Astroboj, objavljen je 4. februara 1952. godine i ubrzo postao hit u Japanu. Naredne godine objavio je šodžo mangu Ribon no Kiši,[18] a potom i Feniksa 1954. godine.[19] Produkcijska karijera (1959–1989) Saijuki je bila prva Tezukina manga adaptirana u anime film. Nastala je u produkciji studija Toej, a za režisera je kreditovan sam Tezuka. Doduše, produkcijski tim je kasnije priznao da je bilo teško motivisati ga da radi. Režiju je većinski vršio Jabušita Taidži. Tezuka je radio na planiranju scena (storybording), tako da se nije bavio animacijom. Međutim, nije poštovao rokove, i tek nakon godinu dana i mnogih pretnjih, predao je plan od 500 strana i time omogućio da se nastavi sa produkcijom. Mada i tu je bilo problema. Njegove ideje su bile prikladne za nedeljne stripove, ali ne za film od sat i po vremena. Na kraju je za tekstopisca kreditovan Uekusa Keinosuke, i film je objavljen 1960. godine pod nazivom Alakazam Veliki (engl. Alakazam the Great). Poster japanskog animiranog filma Saijuki, odnosno Alakazam Veliki. Bazirana na kineskom klasiku Putovanje na zapad, ovo je prva Tezukina manga koja je adaptirana u film. Uprkos tome što je film bio uspešan, Tezuki se nije svidelo što nije imao kontrolu nad sopstvenom pričom.[20] Iskustvo u Toeju, međutim, smatra se velikom preokretnicom u istoriji animacije. Tezukin jednostavan stil omogućio je brzo i efikasno animiranje. Cukikoka Sadao, jedan od Tezukinih asistenata, će kasnije postati režiser prve TV serije studija Toej. Tezuka je tamo takođe upoznao mnoge animatore koji će kasnije raditi u njegovom studiju.[21] Tezuka je 1961. godine osnovao Muši Prodakšn, započevši rivalstvo sa studijom Toej. Nagovorio je mnoge animatore iz Toeja da rade za njega tako što im je udvostručio plate i obećao besplatnu hranu. Prvi projekat Tezukinog studija bio je eksperimentalni „anti-Dizni“ film Priče jednog uličnog kutka (engl. Tales from a Certain Street Corner). Opet je bilo problema sa vremenom, ali uprkos tome što je prikazan samo jednom u bioskopima, film je sadržao mnoge animacijske „trikove“ koji će kasnije postati standard (kao što su ponavljanje istih pokreta u scenama sa plesom i duže držanje frejmova). Isti dan su prikazane prve dve epizode Astroboja, osam nedelja pre premijere.[22] Astroboj je prvi put emitovan 1963. na Novu godinu i postaće prva japanska animacija koja će biti sinhronizovana na engleski jezik. Tezuka je koristio mnoge „trikove“ kako bi smanjio cenu pravljenja epizoda za 2.5 miliona jena. Neki od trikova su bili očigledni, ali zbog dobre muzike i zvučnih efekata to nije bilo toliko bitno.[23] Tezuka je planirao da proda licencu za Astroboja američkoj kompaniji NBC, ali je slučajno to pravo dao kompaniji NBC Enterprises. Kompanija je potom poručila 52 epizode, što je bilo mnogo više nego što bi Tezuka mogao da proizvede bez njihove investicije. Američka sinhronizacija je dodala još zvučnih efekata koji će kasnije postati klasici u anime produkcijama. Međutim, Amerikanci su imali mnoge uslove: svaka epizoda treba da bude priča za sebe, svi znakovi moraju biti prevedeni na engleski, ne sme da bude religijskih i „zrelih“ motiva, i serija ne sme biti očigledno japanska. Tezuka je prihvatio uslove jer mu se svidelo da priča ima neodređenu lokaciju. Doduše, ubrzo je postao razočaran američkom kompanijom jer su posle 52 epizode rekli da će nastaviti da ih repriziraju, te da im ne treba više epizoda.[24] Tezukina kompanija je nastavila da adaptira njegove mange, kao što je Vladar džungle (poznatiji kao Kimba, beli lav), koji će postati prva japanska animirana serija u koloru.[25][26] NBC Enterprises je dobio licencu i za ovu seriju, ali je opet imao uslove. Isprva su hteli da sve životinje budu obučene, ali kasnije je odlučeno da „životinje mogu biti gole u prirodi,“ kao i da je prikaz crnaca u seriji „dozvoljen sve dok su prikazani na civilizovan način“.[27] Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, Muši Prodakšn je bio na ivici bankrota. Tezuka je odlučio da se okrene pravljenju „zrelih“ filmova kao što su Hiljadu i jedna noć (1969) i Kleopatra (1970), ne bili zaradio dovoljno para da plati investitore, ali poduhvat je bio neuspešan.[28] Godine 1968, Tezuka se povukao iz Mušija i osnovao novi animacijski studio, Tezuka Prodašns. Muši je bankrotirao 1973. godine, ali kao rezultat toga nastali su mnogi uticajni studiji kao što je Sanrajz (danas Bandaj Namko Filmvorks). Gekiga (1967–1989) Popularizacijom gekiga stripova i časopisa Garo, Tezuka je odlučio da osnuje magazin COM.[26] Pošto gekiga podrazumeva realističnije priče, Tezuka je promenio svoj skoro pa Dizni stil crtanja i uveo zrelije teme u svoje mange, uključujući nasilje i erotiku. Prva Tezukina manga ovog tipa je bila Dororo iz 1967. godine, pa potom Vampiri, i Gutanje Zemlje (engl. Swallowing the Earth) koja se smatra njegovom prvom „pravom“ gekigom.[29] Međutim, Tezuka nije bio zadovoljan radom, pa je potom objavio I.L. (1969). Ostale Tezukine mange ovog tipa su Feniks, Blek Džek, Buda, kao i jednokratne priče Ajako, Oda Kirihitu, Alabaster, Apolova pesma, Barbara, MV, Knjiga o ljudskim insektima, i kolekcije kratkih priča kao što su Pod vazduhom (engl. Under Air), Paklena jabuka (engl. Clockwork Apple), Krater, Melodija Gvožđa i ostale kratke priče (engl. Melody of Iron and Other Short Stories), Zapisnik staklenog zamka (engl. Record of the Glass Castle). Osamdesetih je takođe objavio mange Poruka Adolfu, Ponoć, Ludvig B (nedovršeno) i Neo Faust. Smrt Tezuka je umro 9. februara 1989. godine od raka želuca.[30] Njegove poslednje reči — „Preklinjem te, pusti me da radim!“ bile su upućene medicinskoj sestri koja je htela da mu skloni olovke.[31] Iako agnostik, sahranjen je na budističkom groblju u Tokiju.[32] Rumiko, Tezukina ćerka, je 2014. godine otključala jednu od očevih fioka i našla polupojedenu čokoladu, pismo upućeno Kacuhiru Otomu u kome hvali njegov rad na Akiri, razne crteže, i erotične skice antropomorfnih životinja.[33] Zanimljivosti Tezukin predak je bio Hatori Hanzo,[34] poznati nindža i samuraj koji je u Sengoku periodu služio Tokugavu Ijejasua. Kada je bio mali zvali su ga „čupavko“ (jap. gashagasha-atama). Već kao dete je odlučio da želi da se bavi medicinom nakon što mu je doktor pomogao kada su mu se ruke nadule. Pitao je majku da li treba da se posveti crtanju mangi ili medicini, na šta je ona odgovorila da treba da radi ono što najviše voli. Tezuka se potom posvetio mangi, ali je takođe završio medicinski fakultet u Osaki. Koristio je to znanje da obogati svoje priče, kao što je Blek Džek.[35][36] Tezuka je voleo entomologiju, dodavajuću čak svom pseudonimu kandži za „bubu” (虫). Voleo je takođe Dizni filmove i bejzbol, do te mere da je licencirao lika Kimbe za logo bejzbol tima Seibu Lajonz.[37][38] Bio je član kluba za ljubitelje Supermena.[39] Oženio se 1959. godine sa Ecuko Okadom. Par je imao dvoje dece, ćerku Rumiko i sina Makota. Makoto Tezuka je kasnije postao filmski i anime direktor.[37] Tezuka je 1965. godine dobio pismo od Stenlija Kjubrika koji je bio fan Astroboja. Režiser je hteo da Tezuka dođe u Englesku i radi sa njim na filmu 2001: Odiseja u svemiru. Tezuka je morao da odbije ponudu jer nije mogao da napusti Japan na godinu dana. Ipak, bio je veliki fan filma i često bi slušao njegov saundtrek.[40][41] Nasleđe Muzej Osamua Tezuke. Osamu Tezuka je bio pionir japanskog stripa i animacije. Osmislio je danas klasične karakteristike „anime“ stila, kao što su velike oči na likovima. Obučavao je mnoge velikane kao što su Šotaro Išimori i Go Nagai. Mangake Manki Panč, Kacuhiro Otomo, Akira Torijama i Naoki Urasava, naveli su Tezuku kao najveću inspiraciju.[42][43][44][45] Urasava i Takaši Nagasaki su u mangu Pluto ubacili elemente iz Tezukinog Astroboja.[46] U gradu Takarazuka je 25. aprila 1994. godine otvoren muzej u Tezukinu čast. Zgrada ima tri sprata i dvorište. U podrumu se nalazi radionica u kome posetioci mogu da prave sopstvene animacije, maketa grada i replika Tezukinog radnog stola. Na prizemlju se nalazi stalna izložba mangi i animea, dok se na drugom spratu nalaze mnoge izložbe, kao i biblioteka sa Tezukinim mangama i prostorija dekorisana motivima iz Kimbe. Napravljene su markice u Tezukinu čast, kao i igračke bazirane na njegovim likovima. Maurizio de Soza, Tezukin prijatelj, je 2012. godine objavio strip Monica Teen u kome se pojavljuju Tezukini likovi. On je bio prvi inostrani umetnik kome je Tezuka Prodašns dala to pravo.[47] Oktobra 2019. godine objavljen je „Tezuka 2020” projekat, u kome je veštačka inteligencija programirana da crta mange u Tezukinom stilu. Crteži su na početku bili izobličeni i jezivi, ali prikupljanjem novih informacija, program je uspeo da kopira mangakin stil.[48] Jedan od likova je inspirisao Urumua Cunogaja da napravi mangu. Iste godine, korporacija Kioxia je osmislila program koji će da napravi novu „Tezukinu“ mangu zvanu Paidon, odnosno Phaedo. U projektu su učestvovali i stvarni umetnici kao što su Šigeto Ikehara, Keniči Kiriki i već pomenuti Urumu. Tezukin sin je 26. februara 2020. godine održao ceremoniju u čast projekta, a sama manga je objavljena narednog dana u časopisu Morning. Izdavačka kuća je potvrdila da planira nastavak.[49][50][51][52][53][54]

K11 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Stupides ! Stupides espions ! Tutu je još uvijek u dolini gdje je zima vječna. Još uvijek mora raditi u tvornici i uvijek je prate zečevi špijuni, ali jednog jutra je pozvana kod cara... Richard Marazano (rođen 27. siječnja 1971.) je francuski karikaturist. Njegovi radovi objavljeni su u mnogim europskim zemljama uključujući Francusku, Englesku, Njemačku, Španjolsku, Nizozemsku, Belgiju, Švicarsku, Italiju, kao i širom svijeta u Sjedinjenim Državama, Kini i Japanu. Marazano je rođen u Fontenay-aux-Roses, blizu Pariza. Nakon kratkih znanstvenih studija, umjetnik Moebius ga je upoznao s nekoliko izdavača stripova. Ranije ga je u strip gurnuo umjetnik Jean Giraud, poznatiji kao Moebius, koji ga je nekoliko godina savjetovao i upoznao s nekoliko izdavača. Također je surađivao s atelierom Sanzot, ateljeom koji okuplja nekoliko francuskih umjetnika u Angoulêmeu. Susret i suradnja s Victorom Delafuenteom i Antoniom Parrasom u Parizu imali su veliki utjecaj na njegovu umjetnost i tintu. Unatoč tome što je također olovka, Marazano uglavnom radi kao pisac s drugim umjetnicima. Godine 2003. stvorio je Cuervos, seriju smještenu u Kolumbiju i govori o djelima ubojice u trgovini drogom Medellínskog kartela. Umjetnik serije bio je Michel Durand, a kritičari su je hvalili i nominirali za najbolju priču na međunarodnoj konvenciji stripa u Angoulêmeu. Od 2007. do 2008. napisao je znanstvenofantastičnu trilogiju The Chimpanzee Complex, s umjetnošću Jean-Michela Ponzia koja je doživjela javni uspjeh. Ostale Marazanove serije uključuju fantastične avanture, `le monde de Milo`, i retro scifi `Les trois fantômes de Tesla`, obje serije koje su također postigle uspjeh kritike i javnosti u Europi. Ostala zapažena djela uključuju `ekspediciju` s umjetnošću Marcela Frusina, SAM With Shang Xiao koja je postala uspješna u Francuskoj i Kini) ili Trelawney, sa španjolskim umjetnikom Alfonsom Fontom, koja priča priču o korsaru iz 19. stoljeća Edwardu Johnu Trelawneyju. Tetralogija sf-fantasy-trilera Le Protocole Pélican (The Pelican Protocol), objavljena 2011.-2013., također je sadržavala umjetnost Ponzia. 2014. godine prati predavanje slikarstva američkog slikara Maxa Ginsburga na Art Student League u New-Yorku....