Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

62434) Mirko Mitko Bulajić , Izdavač : Boka di mare Herceg Novi 2018 , dvojezično , tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku , Mitko Bulajić je slikar prefinjene likovne kulture, tananog senzibiliteta u duši sanjara i vizionara čije je djelo ušlo u antologijske vrijednosti naše likovne baštine` Duhovna vertikala koju je ponio iz svog rodnog Cetinja, a koja se zasniva na crnogorskoj epskoj i istorijskoj tradiciji, ostaće duboko usađena u njegovoj duši. Međutim Herceg Novi i Bokokotorski zaliv predstavljaće inspirativni nukleus njegovog cjelokupnog likovnog djela. `Tako se na njegovim ranim radovima, pejzažima, na prvi pogled fotografske analitičnosti, smjenjuju bokokotorski gradići i ribarska mjesta: Herceg Novi, Rose, Perast, hercegnovski Škver u kojem se odvijao život malog gradića orjentisanom prema moru. On zapravo udahnjuje novi život ambijentu koji ga je privlačio kao slikara, strasnog ribara, majstora bućanja, a prije svega, skromnog čovjeka čija se tiha priroda i topla ljubav prema svijetu reflektovala u njegovom djelu` U Crnogorskom književnom listu, u oktobru 2004. godine, o slikarstvu Mirka Mitka Bulajića, poznati crnogorski slikar Nikola Vujošević zapisao je: ,,Izvjesno je da je Bulajić u snu slikao, a slikajući sanjao. U stvari, prenosio je na platna svoje imaginarne slike, opsene, svoju spokojnost i dobrotu. Sve je radio blaženo miran očekujući zadovoljstvo i sreću. Otuda potpuna iskrenost, lirska izražajnost i nadasve eho duše cjelokupnog njegovog ljudskog i umjetničkog bića`. Ljiljana Zeković. Bulajić je rođen 1926. godine na Cetinju. Završio je Školu likovnih umjetnosti u Herceg Novom, gdje su mu profesori bili Petar Lubarda, Milo Milunović, Đorđe Oraovac, Svetomir Poček, Milan Božović, Miloš Vušković i Vojo Stanić. Krajem šezdesetih godina je diplomirao na Višoj pedagoškoj školi u Nikšiću, a 1953. postaje član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Svoj stvaralački i životni put je vezao za Herceg Novi, gdje se bavio pedagoškim radom u Gimnaziji, Osnovnoj školi ,,Milan Vuković`, Srednjoj umjetničkoj školi, a jedno vrijeme je bio angažovan i kao scenograf u hercegnovskom amaterskom pozorištu. Umro je u Beogradu 1980. godine. U herceg Novom zasniva svoju porodicu, posvećuje se slikarstvu i pedagoškom radu. tvrd povez, format 23,5 x 27,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, 127 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kdobro uradjena istorija umetnosti John Edward McKenzie Lucie-Smith (rođen 27. veljače 1933.), [1] poznat kao Edward Lucie-Smith, engleski je pisac, pjesnik, umjetnički kritičar, kustos i televizijski voditelj rođen na Jamajki. Bio je vrlo plodan u tim poljima, napisao je ili uredio više od stotinu knjiga, a njegove teme su se krajem 1960-ih postupno mijenjale s uglavnom književnosti na uglavnom umjetnost. Biografija Lucie-Smith je rođen u Kingstonu na Jamajci, kao sin Mary Frances (rođene Lushington) i Johna Dudleya Lucie-Smitha.[1] U Ujedinjeno Kraljevstvo preselio se 1946. [2] Školovao se u The King`s School u Canterburyju, a potom je boravio u Parizu. Godine 1954. diplomirao je umjetnost na koledžu Merton u Oxfordu.[1][3] Nakon što je služila u Kraljevskim zračnim snagama kao časnica za obrazovanje i radila kao tekstopisac,[3] Lucie-Smith je postala pisac s punim radnim vremenom (kao i antologičar i fotograf). Naslijedio je Philipa Hobsbauma u organiziranju The Group, grupe pjesnika sa sjedištem u Londonu.[4] Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Conversations with Artists, za BBC Radio 3. Bio je suradnik The London Magazinea, u kojem je pisao kritike o umjetnosti, a redovito je pisao za nezavisni časopis ArtReview od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o različitim temama, uglavnom povijesti umjetnosti, kao i biografijama i poeziji.[2] Uz to je bio kustos niza umjetničkih izložbi, uključujući tri projekta Petera Mooresa u Walker Art Gallery u Liverpoolu, The New British Painting (1988. – 1990.) i dvije retrospektive u Muzeju umjetnosti New Orleansa. On je kustos Bermondsey Project Space-a.[5] Posljednjih godina Lucie-Smith promovira crteže pripisane Francisu Baconu u vlasništvu talijanskog novinara Cristiana Lovatellija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sotheby`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih djela poznatih kao `talijanski crteži Francisa Bacona`. Martin Harrison, urednik Francis Bacon: Catalogue Raisonné, ne uključuje `Talijanske crteže Francisa Bacona` i ne vidi Baconovu ruku na ovim crtežima.[6] Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pješačkih časnika mješovitog podrijetla u regularnoj britanskoj vojnoj pukovniji i prvi poginuo u Prvom svjetskom ratu.

Tv The legend of Lord Snooty and his pals Dudley D. Watkins Veci format Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! 60 years of classic cartoon art Dudley Dexter Watkins (27. veljače 1907. - 20. kolovoza 1969.) bio je engleski karikaturist i ilustrator. Najpoznatiji je po svojim likovima Oor Wullie i The Broons; stripovi s njima pojavljuju se u škotskim novinama The Sunday Post od 1936., zajedno s godišnjim kompilacijama. Watkins je također ilustrirao stripove kao što su The Beano, The Dandy, The Beezer i Topper te je ilustrirao kršćanske priče. Watkins je posthumno uvršten u Kuću slavnih British Comic Awards 2015. [1] Rani život Watkins je rođen u Prestwichu, Lancashire, Engleska. Međutim, obitelj se preselila u Nottingham dok je on još bio beba.[2] Njegov otac bio je umjetnik litografske grafike koji je primijetio dječakov rani umjetnički talent i osigurao mu dodatnu nastavu umjetnosti na Nottingham School of Art. U dobi od 10 godina lokalne su ga novine proglasile `školskim genijem`. Studirao je na Umjetničkoj školi u Nottinghamu, a dok je ranih 1920-ih radio za tvrtku Boots Pure Drug, Watkinsov prvi objavljeni umjetnički rad pojavio se u časopisu za osoblje Bootsa, The Beacon.[3] Radite s D.C. Thomsonom Godine 1924. Watkins je ušao u Glasgow School of Art.[2] Godine 1925. ravnatelj škole preporučio je Watkinsa uspješnom izdavaču D.C. Thomsonu sa sjedištem u Dundeeju. Watkinsu je ponuđen šestomjesečni ugovor o radu s D. C. Thomsonom, pa se preselio u njihovu bazu u Dundeeju i počeo raditi ilustracije za Thomsonove `Big Five` priče za dječake (Adventure, Rover, Wizard, a kasnije Skipper i Hotspur). Privremeno zaposlenje pretvorilo se u karijeru s punim radnim vremenom; nekoliko godina bio je samo još jedan ilustrator, nadopunjavajući svoju malu plaću podučavajući ilustraciju na Dundee College of Art oko 1934.-38. [4] Godine 1933. Watkins se okrenuo radu na stripovima, a ubrzo je njegov urednik primijetio da Watkins ima poseban talent kao crtač. Godine 1933. nacrtao je The Rover Midget Comic, a 1934. je nacrtao The Skipper Midget Comic. Godine 1935. pojavio se prvi Watkinsov redoviti strip, Percy Vere and His Trying Tricks; naslovni lik bio je nevješt mađioničar čiji su mu se trikovi obično obijali. Traka je trajala gotovo dvije godine, da bi konačno bila zamijenjena drugom Watkinsovom kreacijom, Wandering Willie The Wily Explorer (Williejeve tvrdokuhane karakteristike kasnije će se ponovno pojaviti u obliku Očajnog Dana). Dok se Percy još pojavljivao u Avanturi, Watkins je zajedno sa piscem/urednikom R. D. Lowom stvorio ono što će postati njegovi najpoznatiji likovi, Oor Wullie i The Broons. Bili su dio prvog izdanja (8. ožujka 1936.) tjednog izvlačenja `Zabavnog odjeljka` od osam stranica The Sunday Posta. Ubrzo je počeo ilustrirati strip Desperate Dan za strip The Dandy, objavljen u prosincu 1937. [2] Njegovo opterećenje dodatno se povećalo kada je D.C. Thomson stvorio The Beano, strip knjižicu od osam stranica, a Watkins je bio odgovoran za crtanje stripa Lorda Snootyja. Beano prvo izdanje datirano je 30. srpnja 1938..[2] Kada su Beezer i Topper lansirani 1950-ih, Watkins je bio odgovoran za ilustraciju stripa Ginger (uglavnom temeljenog na Ooru Wullieju, ali za razliku od tog stripa tekst je bio napisan na standardnom engleskom, a ne na škotskom narodnom jeziku) i stripa Mickey the Monkey za dva stripa. Watkinsova najdugotrajnija pustolovna serija bila je Jimmy i njegova čarobna krpa, koja je debitirala u izdanju The Beano od 1. siječnja 1944. i prikazivala se 18 godina.[2] Watkins je bio jedan od samo dvojice karikaturista D. C. Thomsona koji su potpisali svoj rad (počevši od lipnja 1946.), [2] koji je bio poznat po zamršenim detaljima i jedinstvenom stilu. Drugi karikaturist koji je potpisao svoj rad bio je Allan Morley i on je bio prvi koji je to učinio. Osobni život Bio je pobožni kršćanin i entuzijastični pristaša Kristove crkve u Dundeeju (gdje je upoznao svoju suprugu). Doprinio je umjetničkim djelima za misijske kalendare, a od 1956. producirao je (besplatno)[2] stripove William the Warrior i Tony & Tina – The Twins for The Young Warrior, dječje novine koje izdaje WEC Publications. Ove trake, ispunjene citatima iz Svetog pisma, skupljene su u niz knjižica. U ožujku 2008. akvarel Watkinsa koji prikazuje Raspeće otkriven je u kući u Lochgellyju, Fife.[6] Watkins i njegova supruga sagradili su veliku kuću u Broughty Ferryju koju je nazvao Winsterly.[7] Nastavio je raditi s D. C. Thomsonom do kraja života. Dana 20. kolovoza 1969. pronađen je mrtav za svojom crtaćom pločom, kao žrtva srčanog udara.[8] D. C. Thomson nastavio je tiskati stripove Oora Wullieja i Broonsa u The Sunday Postu sedam godina prije nego što je pronađena zamjena. Watkinsove trake Desperate Dan reprintirane su u The Dandyju četrnaest godina.

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

STARE SRPSKE MINIJATURE - Svetozar Radojčić Autor: Svetozar Radojčić Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Godina izdanja: 1950. Broj strana: 56 + 6 listova sa 12 reprodukcija u boji + 56 listova sa crno-belim reprodukcijama Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 30x20 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, korice malo izguljene i imaju manje fleke, listovi požuteli od starosto, izuzev toga knjiga u dobrom stanju. Odlična knjiga o istoriji minijatura u Srbiji, za ljubitelje i poznavaoce umetnosti i njene istorije. Reč minijatura, izvedena iz latinskog glagola miniare („obojiti minijumom“, crvenim olovom) označava malu ilustraciju koja je korištena za ukrašavanje antičkog ili srednjovekovnog iluminiranog rukopisa; jednostavnih ilustracija ranih kodeksa umanjene ili ocrtane tim pigmentom. Generalno mali obim takvih srednjovekovnih slika doveo je do etimološke zabune sa minutnošću i do primene termina na male slike, posebno portretnim minijaturama, koje su, međutim, izrasle iz iste tradicije i bar su u početku koristile slične tehnike. Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) je bio srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije, čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! K15 Francuski jezik!!! Redje u ponudi!! ARCANES T.6 ; BUNKER 73 Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov Delcourt Neopolis 22 Octobre 2008 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Et si les deux interventions américaines en Irak n`avaient eu pour but que de permettre à des entreprises privées de mettre la main sur des cartes primitives non encore répertoriées ? Walter Duncan et Miss Mood sont envoyés sur place pour enquêter... Ils risquent d`y faire de surprenantes rencontres, avec au premier rang celle de... l`Archonte Reka ! Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezilk!! K15 Retkou ponudi! ARCANES T.7 ; BLUE BAYOU Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov Delcourt Neopolis 7 Octobre 2009 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Des chasseurs de trésor découvrent dans le golfe du Mexique l`épave d`un U-Boot allemand de la Seconde Guerre mondiale. Elle contient une entité qui, une fois libérée, se met à répandre la terreur sur La Nouvelle-Orléans tandis qu`un ouragan d`une rare violence baptisé Katerina se prépare Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! K15 Retko u ponudi!!! ARCANES T.9 ; L`EXPÉRIENCE INTERDITE Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov, Jean-Paul Fernandez Delcourt Neopolis 2 Novembre 2011 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos Centre expérimental du CERN (Organisation Européenne pour la Recherche Nucléaire), frontière franco-suisse, de nos jours. Une expérience tendant à prouver l`existence des univers parallèles est en cours lorsqu`un accident se produit. À 10 000 km de là, dans une église rupestre éthiopienne, un groupe de terroristes islamistes pratiquent une expérience identique. Stargate envoie ses agents sur place. Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! K15 Retko u ponudi! ARCANES T.10 ; SANTA SANGRE Jean-Pierre Pécau, Dejan Nenadov, Jean-Paul Fernandez Delcourt Neopolis 7 Novembre 2012 arcanes Bandes dessinées / Comics / Mangas Voir les détails produits À propos De nos jours, frontière mexicaine. Des immigrants clandestins disparaissent mystérieusement. En enquêtant, la police des frontières américaine trouve d`étranges glyphes qui intéressent de près l`agence Stargate. Walter et Mood sont envoyés sur les lieux. Ils y découvrent un petit cirque dirigé par une certaine Pandora, non sans lien avec la présence inquiétante de deux archontes. Dejan Nenadov (Novi Sad, 28. oktobar 1966) je srpski likovni umetnik, poznat po svojim stripovima, slikama i ilustracijama.[1] Autor je kultnog jugoslovenskog stripa iz 1980-ih „Elazar“. Nenadov je u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. godine živi u Amsterdamu.[3] Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa „Forum – Marketprintom“ iz Novog Sada. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu. Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal „Elazar“, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem. U devedesetim, nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem „Bastei“. Jedan je od autora uključenih u projekat „Signed by war“ (1994). Saradnju sa francuskim izdavačem „Delkur“ započinje 2008. godine, radeći serijal „Arcanes“ prema scenariju Žana-Pjera Pekoa. Od 2001. sarađuje i sa kućom „Solej“, za koju radi na serijalu „Ys – la legende“ prema scenariju Žana-Lika Istena. Nagrade i priznanja (izbor) Nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici i YU strip Nagrada „Zlatno pero“ Nagrada „Zaharije Orfelin“.

Fernand léger. dessins et gouaches Str 208 Povez tvrd Stanje knjige dobro, korice pohabane OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Fernan Leže (franc. Fernand Léger), (4. februar 1881. - 17. avgust 1955.), bio je francuski slikar, koji je pošao od kubizma, grafičar i keramičar. Rođen je u jednoj seljačkoj porodici. Posle mnogo godina rada (studij arhitekture u Kanu (Caenu)) kao arhitektonski crtač on je oko 1900. otišao u Pariz na Monmartr u četvrt gde su obitavali slikari i tu se nastanio. Posle vojske (1902. - 1903.) završio je studije na Ekol de Art Dekoratifs (franc. École des Arts Décoratifs) i Akademiju Julian u Parizu. Pored toga radio je u jednom arhitektonskom birou kao retušer fotografija. Impresionistički i kubistički uticaji Posle impresionističkih početaka on se zainteresovao i opredelio za okruženje kubizma i pod uticajem Sezana, Braka i Pikasa. Svoje radove izlaže u Galeriji Kanvajler kod trgovca umetninama takozvanog Daniela- Henri Kanvajlera koji je njega `otkrio` lično 1910. Posle rata 1914.- 1917. i njegovog ranjavanja počinje njegova `mehanička perioda` inspirisana ratnom mašinerijom. 1924. godine zamislio je i režirao `Mehanički balet` jedan nenarativan film sa fotografijom Mana Reja. Mehanistička faza Tokom Drugog svetskog rata emigrirao je i živeo u SAD u Njujorku. Posle 1945. godine član je KP Francuske i bio je inspirisan svetom rada i gradskim životom. Slikao je fabrike, čelične konstrukcije- traverzne, željezničke pruge, figure radnika, sportista i natecatelja, šofera i akrobata a njegov dekorativni način izražavanja obdržava monumentalne forme i ritam modernog života. Tvorac je različitih zidnih dekoracija, mozaika, vitraža, tapiserija, keramika pozorišnih dekoracija za scene, plakata... Predstavlja industrijski pejzaž koji je stabilan i nije statičan zasnovan na čistim geometrijskim formama i predstavlja `mehaničku utopiju`. Le Korbizijeove `mašine za stanovanje` odražavaju stavove Korbizjeovoga prisnog prijatelja Fernana Ležea sa kojim je sarađivao. Značaj umetnika Na Bienalu u Sao Paolu dobio je 1955. nagradu za slikarstvo. Ubrzo zatim umro je u svome novouređenom ateljeu u Žif sir Ivet (franc. Gif- sur- Yvette ) pored Pariza gde je i sahranjen na mesnom groblju. Posthumno su njegova dela izlagana na izložbi Dokumenta Kaselu.

ULUS, 2011. Tekst Dragoslav Bokan 24 listova u fascikli. Veoma očuvano. Fascikla sa manjim oštećenjima. Sa četrnaest godina Ivana Pejić je krenula na zlatarski zanat, a imala je šesnaest kada je u Londonu upisala `Kensington end Čelzi` koledž. Završivši ga diplomirala je na Univerzitetu Sent Martin. Ovih dana je u studiju AIS u tržnom centru na Zelenom vencu izložila krstove koje je radila tokom svog boravka u Londonu, a koje su hteli da otkupe Kartije i Bulgari. O tome ona kaže za NIN: Na prijemni ispit sam otišla svesna da nemam šta da izgubim. Profesor me pitao ko mi je napravio lanac sa krstom koji sam nosila. Nije mi verovao da je to moj rad i poslao me u radionicu da napravim prsten. Napravila sam ga i bila sam primljena. U inostranstvu su hteli da kupe moje krstove, ali nisam pristala. Da sam to učinila ne bi ih osveštao patrijarh Pavle i to bio običan nakit. s

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malo starackih pegica po knjiskom bloku, sve ostalo uredno! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković ✰Izdavač: Akademska knjiga, 2021. ✰Povez: tvrdi, zaštitne višebojne korice, 382 strane ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, težina 1400 grama ****

SRPSKO BAROKNO SLIKARSTVO II izdanje OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 369695 Autor : Miroslav Timotijević Izdavač : MATICA SRPSKA Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno b... Detaljnije Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno bogat i razuđen naučni opus u čijem središtu se, kao jedno od temeljnih mesta, nalazi ova kapitalna monografija. Radi se o posebnom i drugačijem delu kojim je u srpskoj istoriji umetnosti otvoreno novo poglavlje. Pojava te knjige je legitimisala metodološke novine koje su donosili mlađi autori, ali i pokazala spremnost starijih autoriteta da prihvate drugačije načine promišljanja poznatih umetničkih fenomena. Duže od dve decenije služila je kao udžbenik za studente, ali i kao izvor za metodološke inovacije, koje je autor nastavio da razrađuje kroz pojedinačne studije i članke. Knjiga „Srpsko barokno slikarstvo” je Miroslava Timotijevića svrstala među vrhunske istraživače istorije umetnosti ne samo u nacionalnim, već i u širim istočnoevropskim okvirima. Do kraja svoje profesionalne karijere radio je kao predavač na predmetima iz istorije srpske umetnosti novog veka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Miroslav Timotijević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MATICA SRPSKA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2020 Format 21x29,7 Strana 504 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

primenjena umetnost odlicno ocuvano omot kao na slikama minimalno pohaban u gornjem delu Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moskovski kremlj (rus. Московский Кремль) je istorijski utvrđeni kompleks u samom centru Moskve, okružen rekom Moskva (na jugu), Crvenim trgom (na istoku) i Aleksandrovom baštom (na zapadu). Jedan je od najpoznatijih kremalja (ruskih citadela) i uključuju četiri palate, četiri katedrale, a opasan je Kremaljskim zidom sa Kremaljskim kulama. Kompleks služi kao zvanična rezidencija Predsednika Rusije. Istorija Kremlja Moskva je nastala i razvijala se oko utvrđenog sedišta vladara, na početku oblasnog, a po premeštanju prestonice u Moskvu i vladara ruske države. Još u 11. veku javljaju se gradovi u dolini reke Volge, kao što su Vladimir i Rostov. Početkom 12. veka, Rusi počinju intenzivnije da kolonizuju dolinu Volge. Zbog pritiska nomadskih plemena, politički centar Rusije tog doba premešta se sa obala Dnjepra ka istoku, u gornji tok Volge. Najveća kolonizacija, za ovaj rad važne teritorije, počinje sredinom 12. veka, seobom ratničkih plemena na teritoriju kneževine Suzdalj, kojom je u to vreme vladao Jurij Dolgoruki, sin kijevskog kneza Vladimira Monomaha, sa sedištem u gradu Vladimiru. Prenošenjem centra države u dolinu gornje Volge otvoreni su novi trgovački putevi prema srednjoj Aziji, umesto starih, koji su spajali staru rusku prestonicu Kijev sa Konstantinopoljom i nemačkom Hanzom. Teritorija današnje Moskve je u to vreme ležala na raskrsnici važnih kopnenih i rečnih trgovačkih puteva. Taj prostor, okružen dvema rekama, rekom Moskvom i Neglinom, sa jedne strane i gustim šumama sa druge, predstavljao je prirodno utvrđenje koje je stanovništvu davalo veliku prednost u odbrani svog naselja od pljačkaša i osvajača. Tako povoljna geostrateška pozicija bila je presudna da se baš to naselje razvije u tako snažan gradski centar, dominantan nad susedima i konkurentskim gradovima. David Douglas Duncan (23. siječnja 1916. - 7. lipnja 2018.) bio je američki fotoreporter, poznat po svojim dramatičnim borbenim fotografijama, [1] kao i po opsežnoj domaćoj fotografiji Pabla Picassa i njegove supruge Jacqueline. Djetinjstvo i obrazovanje Duncan je rođen u Kansas Cityju, Missouri, gdje mu je djetinjstvo bilo obilježeno interesom za boravak na otvorenom, što mu je pomoglo da stekne čin Eagle Scout-a u Boy Scouts-u u relativno mladoj dobi. Prezentacija na dijapozitivu lovca na veliku divljač i liječnika Richarda Lightburna Suttona u Duncanovoj osnovnoj školi u Kansas Cityju potaknula je rano zanimanje za fotografiju i putovanja svijetom. Duncan je kratko pohađao Sveučilište u Arizoni, gdje je studirao arheologiju. Dok je bio u Tucsonu, nenamjerno je fotografirao Johna Dillingera kako pokušava ući u hotel. Duncan je s vremenom nastavio školovanje na Sveučilištu u Miamiju, gdje je diplomirao 1938., nakon studija zoologije i španjolskog. U Miamiju se ozbiljno počeo zanimati za fotonovinarstvo. Radio je kao urednik slike i fotograf sveučilišnog lista...