Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Dijana Kosec - Bourek Nagrada `Ivana Brlic Mazuranic` Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Biblioteka Vjeverica

Ozvučavanje, Mikrofoni, Toplotna i zvučna izolacija, Acoustic Noise Measurements, Zaštita od požara ... Retke, antikvarne knjige, odlično očuvane. 1. H. Kurtović, Ozvučavanje, 1975, 246 strana; 2. T. Jelaković, Mikrofoni, 1969, 206 st; 3. T. Jelaković, Magnetsko snimanje zvuka, 1968, 167 st; 4. R. Thom, Tehnika snimanja zvuka, prevod s engleskog, 1985, 234 st; 5. K. Lukić, Tonska tehnika, 1986, 292 st; 6. R. Ivić, Zaštita od požara pri projektovanju i izvođenju zgrada, 1969; 292 st; 7. G. Anfilov, Fizika i muzika, prevod s ruskog, 1966, 166 st; 8. D. Lochner, W. Ploss, Toplotna i zvučna izolacija, prevod s nemačkog, 1984, 158 st; 9. J.T. Broch, Acoustic Noise Measurements, 1971, 203 pages; 10. R.B. Randall, B. Tech, Frequency Analysis, 1987, 344 pp; 11. J.R. Hasaal, K. Zaveri, Application of B&K Equipment to Acoustic Noise Measurements, 1978, 280 pp. Isporuka pouzećem: 1000 din. po naslovu + 300 pakovanje i poštarina.Za dve knjige: 2300 din, sa poštarinom. U Beogradu je moguće lično preuzimanje knjiga, bez pakovanja i troškova poštarine. Tel. 011 2136735 e-mail: [email protected] https://audiotehnikasnimanjezvuka.blogspot.com https://akustikastudijazvucnaizolacija.blogspot.com https://bitlsizauvek.blogspot.com http://www.blazoguzina.yolasite.com Vinyl’s much-hyped return to radio • RedTech Amazon.com: Acoustical Design of Broadcasting and Recording Studios: Requirements, Recommendations, Architectural Guidelines eBook : Guzina, Blažo: Books

LEKSIKON STRANIH REČI arhaizmi, lokalizmi, neologizmi Kod izbora savremenih stranih reči posebno se vodilo računa o zastupljenosti terminologije disciplina i profesija budućnosti (marketing, kibernetika, kompjuteri...) u kojima će današnji školarci najviše raditi, a koje nisu dovoljno zastupljene u postojećim rečnicima i leksikonima. FORMAT: B6 POVEZ: TVRD POVEZ BROJ STRANA: 864 P8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državni udar je najčešći pokušaj promene vlasti i najuspešniji. Državni udar ocrtava mehanizam puča i analizira političke, vojne i društvene uslove koji ga dovode do toga. Čineći to, knjiga baca mnogo svetla na društva u kojima moć zaista raste iz cevi pištolja, a uloga zakona je koncept koji se malo razume. Edward Nicolae Luttwak (rođen 4. studenog 1942.) američki je autor poznat po svojim djelima o velikoj strategiji, vojnoj strategiji, geoekonomiji, vojnoj povijesti i međunarodnim odnosima. Najpoznatiji je po tome što je autor knjige Coup d`État: Praktični priručnik. Njegova knjiga Strategija: Logika rata i mira, također objavljena na kineskom, ruskom i deset drugih jezika, naširoko se koristi na ratnim koledžima diljem svijeta. Njegove knjige su trenutno objavljene na 29 jezika osim engleskog.[1] Rani život Luttwak je rođen u židovskoj obitelji u Aradu u Rumunjskoj, a odrastao je na Siciliji iu Engleskoj.[1] Karijera Nakon pohađanja internata u Berkshireu, gdje se pridružio kadetskom korpusu britanske vojske, Luttwak se sa 16 godina preselio u London i išao u gimnaziju. Zatim je studirao analitičku ekonomiju na London School of Economics.[2] Godine 1968., kada je imao 26 godina i radio je u Londonu kao konzultant za naftnu industriju, objavio je knjigu Coup d`État: A Practical Handbook, komadić vojnog priručnika. Knjiga detaljno objašnjava kako svrgnuti vladu jedne države, posebno se osvrćući na državne udare na afričkom kontinentu i na Bliskom istoku. Autor špijunske fikcije John le Carré pohvalio je knjigu i usporedio Luttwaka s Machiavellijem. Luttwak je diplomirao na London School of Economics 1969. godine.[1] Luttwak je bio ratni dragovoljac u Izraelu 1967., a kasnije je radio za Izraelske obrambene snage. Godine 1972. preselio se u Sjedinjene Države na postdiplomski studij na Johns Hopkins School of Advanced International Studies (SAIS). Diplomirao je s doktoratom iz međunarodnih odnosa 1975. godine. Naslov njegove disertacije bio je Sila i diplomacija u rimskim strategijama imperijalne sigurnosti.[3][4] Prije toga, tijekom dvomjesečnog posjeta Washingtonu, D.C. 1969., Luttwak i Richard Perle, njegov bivši cimer u Londonu, pridružili su se thinktanku, Odboru za održavanje razborite obrambene politike, koji su okupili Dean Acheson i Paul Nitze kako bi lobirali u Kongresu za protubalistički raketni sustavi.[1][5] Krajem 1974. i tijekom 1975. neokonzervativni intelektualci objavili su niz članaka koji raspravljaju o tome treba li američka vojska zauzeti naftna polja u Saudijskoj Arabiji. U ožujku 1975. Harper`s Magazine objavio je članak koji je Luttwak napisao pod pseudonimom `Miles Ignotus` pod naslovom `Seizing Arab Oil`. Luttwak je prethodno objavio bit svog argumenta o tome kako slomiti arapsku moć pod naslovom `Zastarjele elite`, koristeći svoje pravo ime, u The Times Literary Supplementu. Predložio je da bi američki marinci, uz pomoć 82. zračno-desantne divizije, trebali jurišati na istočne plaže Saudijske Arabije. Članak i autor privukli su značajnu pozornost, ali nema dokaza da je Fordova administracija ikada razmatrala takvu intervenciju. James Akins, tadašnji veleposlanik SAD-a u Saudijskoj Arabiji, javno je osudio `scenarij invazije` kao proizvod `bolesnih umova`. Godine 2004. Luttwak je rekao za Wall Street Journal da je napisao članak `nakon razgovora s nekoliko istomišljenika konzultanata i dužnosnika u Pentagonu`.[6] Godine 1976. Luttwak je objavio Veliku strategiju Rimskog Carstva od prvog stoljeća nove ere do trećeg, što je izazvalo kontroverze među profesionalnim povjesničarima koji su Luttwaka vidjeli kao autsajdera i nespecijalista na tom području. Međutim, knjiga je prepoznata kao temeljna jer je postavila osnovna pitanja o rimskoj vojsci i njenoj obrani rimske granice. Kasnije je počeo istraživati Bizantsko Carstvo, počevši od njegovih najranijih sačuvanih tekstova.[1] Prema Harryju Sidebottomu, većina znanstvenika bila je neprijateljski nastrojena prema Luttwakovu entuzijazmu za vođenje ratova na teritoriju države klijenta, a knjiga je izazvala nelagodu za čitanje u nekim krugovima u zapadnoj Europi jer je 1980-ih Luttwak postao sigurnosni savjetnik američkog predsjednika Ronalda Reagana.[7] ] Godine 1987. Luttwak je objavio Strategiju: Logika rata i mira.[1] Prema Luttwakovom izdavaču, Harvard University Pressu, knjiga je bila široko hvaljena.[8] Luttwak je postao poznat po svojim inovativnim idejama. Sugerirao je, na primjer, da pokušaji velikih sila da uguše regionalne ratove zapravo čine sukobe dugotrajnijim.[9] Luttwak je nastavio pružati konzultantske usluge multinacionalnim korporacijama i vladinim agencijama, uključujući razne grane američke vlade i američke vojske.[10] Luttwak je radio u uredničkim odborima Géopolitique (Francuska), Journal of Strategic Studies, The European Journal of International Affairs i Washington Quarterlyja. Govori engleski, francuski, hebrejski, talijanski i španjolski, uz svoj materinji rumunjski.[11] Godine 1997. s tri partnera kupio je 19.000 hektara zemlje u bolivijskoj Amazoni, gdje je podigao stočarski ranč.[1] Luttwak je bio predavač ekonomije na Sveučilištu u Bathu od 1964. do 1966. godine.[12] Godine 2004. Luttwak je dobio počasni doktorat (LLD) Sveučilišta u Bathu. Dobio je i počasne titule sveučilišta

Da li se uspešni menadžeri više brinu o tome kako da dostignu utvrđene ciljeve ili za ljude koje vode? Da bi postigli te svoje ciljeve, efikasni menadžeri znaju da je neophodno da budu pravi lideri. Lideri koji predvode, motivišu, podučavaju i brinu za svoje saradnike. Balansiranje liderskih i menadžerskih veština je fokus onih koji imaju pretenzije da budu uspešni u svom poslu. Veoma je važno pozabaviti se balansom onoga što sami radimo i onoga što želimo da naši ljudi rade. Kako možemo da identifikujemo i procenimo svoj liderski stil kako bismo bili najbolji i kako bismo postigli najbolje rezultate, kako za sebe, tako i za našu organizaciju? Način na koji vidimo druge, kao i pretpostavke koje imamo o ljudima i svetu oko nas oblikuju našu stvarnost i sredinu u kojoj radimo. U ovoj knjizi, prolazimo kroz lekcije koje smo naučili o liderstvu i uverenja koja formiramo kao rezultat tih iskustava. FORMAT: B5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA: 164 P9

Znate li kako da igrate igru u kojoj ste? U konačnim igrama, poput fudbala ili šaha, igrači su poznati, pravila su fiksirana, a krajnja tačka je jasna. Pobednici i gubitnici se lako identifikuju. U beskonačnim igrama, poput posla ili politike ili samog života, igrači dolaze i odlaze, pravila su promenljiva, a nema definisane krajnje tačke. U beskonačnoj igri nema pobednika ili gubitnika: postoji samo napred i nazad. Lideri koji prihvataju beskonačan način razmišljanja grade jače, inovativnije i inspirativnije organizacije. Njihovi zaposleni veruju jedni drugima i svojim vođama. To su lideri koji nas vode u budućnost. Svaki vredan poduhvat počinje od svrhe, uzroka ili vere koji nas inspirišu da radimo ono što radimo, i motiviše druge da nam se pridruže. Dobri lideri znaju kako da izgrade okolnosti koje produbljuju poverenje i saradnju u svim organizacijama. Ali to nije dovoljno da bi nam pomoglo da kreiramo kurs kroz nepredvidiv, često haotičan pejzaž današnjeg tržišta.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Radović, Dušan Naslov Smešne reči : razbojnik Kađa i princeza Nađa / Dušan Radović ; [likovna oprema Hamid Lukovac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1972 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 29 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Lukovac, Hamid Zbirka Bambi / Svjetlost, Sarajevo (Karton) Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 – Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, a majka Sofija rođena Stefanović bila je iz Niša. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom“. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir „Brana“ Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan. Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri“: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Poznatija dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963–1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...“ MG100 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Probudite se i preuzmite kontrolu nad svojim životom! Entoni Robins, autor najprodavanijih knjiga Unutrašnja snaga, Neograničena moć i Novac: ovladajte igrom, nacionalni lider u nauci o vrhunskom učinku, predstavlja vam svoje najefikasnije strategije i tehnike za ovladavanje vlastitim emocijama, telom, vezama, finansijama i životom. Entoni Robins, priznati strucnjak u oblasti psihologije promene, nudi vam postupan program kojim podučava osnovnim lekcijama o ovladavanju sobom, koje će vam omogućiti da otkrijete svoju istinsku svrhu, da ovladate vlastitim životom i da upravljate silama koje oblikuju vašu sudbinu. Anthony Jay Robbins (djevojački Mahavoric, rođen 29. veljače 1960.) američki je pisac, trener, govornik i filantrop. Poznat je po svojim reklamama, seminarima i knjigama za samopomoć, uključujući knjige Unlimited Power i Awaken the Giant Within. Rani život Robbins je rođen kao Anthony J. Mahavoric u sjevernom Hollywoodu, Kalifornija, 29. veljače 1960. Najstariji od troje djece, roditelji su se razveli kada je imao sedam godina. Hrvata je podrijetlom s obje strane obitelji. Njegova se majka nekoliko puta preudavala, uključujući i brak s Jimom Robbinsom, bivšim poluprofesionalnim igračem bejzbola koji je legalno posvojio Anthonyja kad je imao 12 godina. Robbins je pohađao srednju školu Glendora.[5] Tijekom srednje škole, narastao je 10 inča (25 cm) u jednoj godini, nagli rast kasnije pripisan tumoru hipofize.[3] Rekao je da je život u njegovoj kući bio `kaotičan` i `nasilan`. Kada je imao 17 godina, otišao je od kuće i više se nije vratio.[3] Kasnije je radio kao domar, a nije pohađao fakultet.[3] Jednog dana upitao je svog stanodavca, obiteljskog prijatelja, kako je postao tako uspješan, a stanodavac mu je rekao da je počeo mijenjati svoj život nakon što je pohađao seminar Jima Rohna. Karijera Robbins je počeo promovirati seminare za motivacijskog govornika i autora Jima Rohna kada je imao 17 godina. [potreban citat] Kasnije je naučio hodati vatrom i to uključio u svoje seminare. Godine 2014. Robbins se pridružio skupini investitora za stjecanje prava na pokretanje franšize Major League Soccer u Los Angelesu koja se naziva Los Angeles Football Club. Tim se prijavio na natjecanje 2018.. Godine 2016. Robbins se udružio sa suvlasnikom Golden State Warriorsa Peterom Guberom i suvlasnikom Washington Wizardsa Tedom Leonsisom kako bi kupio Team Liquid, eSports profesionalnu organizaciju za igranje.[11] Robbins je radio na individualnoj osnovi s Billom Clintonom, [12] Justinom Tuckom, [13] Hughom Jackmanom [14] i Pitbullom.[15] Savjetovao je američke poslovne ljude Petera Gubera, Stevea Wynna i Marca Benioffa.[16] Robbinsa su kritizirali zbog komentara koji su aludirali na pokret Me Too na seminaru u San Joseu, Kalifornija, 15. ožujka 2018., kada je rekao: `Ako koristite pokret #MeToo da pokušate dobiti značaj i sigurnost napadajući i uništavajući nekoga inače… sve što si napravio je zapravo korištenje lijeka koji se zove značaj da bi se osjećao dobro.` Zatim je ispričao priču o `vrlo moćnom muškarcu` koji je propustio zaposliti kandidatkinju iako je bila najkvalificiranija jer je bila previše atraktivna i bila bi `prevelik rizik`. Kasnije je na svom Facebooku objavio ispriku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac ,,Svetog i dobrog Starca zaista je, uza sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja, kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećao, a zatim i osećao, po daru Duha Svetoga, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću telefonom budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao, i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine… Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednog dana, i to uskoro (a ovo je sve govoreno još u vreme dok je „plame naše“ duhovno spavalo „snom mrtvijem“!) „iznenada nagrnuti“ u Crkvu.` Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Biografija Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. [1][2] Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori.

Opis proizvoda Sjajno se provedi sa ponijima i njihovim novim drugarima! Saznaj šta su bakice radile u Las Pegazu, zašto je Pinki Paj izgubila boju i zašto su se Big Mek i Šugar Bel posvađali. U ovoj knjizi doživećeš neverovatne dogodovštine i pročitaćeš pet divnih priča o prijateljstvu, podršci i zajedničkom radu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Ratni Kandid Svetlana Slapšak Radio B92 Beograd 1997 g. /198 str. Mek povez, knjiga odlično očuvana. -`Ova knjiga je malo veci anketni list. Pokusala sam da sakupim odgovore na pitanja koja su mi postavljali tokom prosloga (? ) rata ljudi izvan bivse Jugoslavije. Neka pitanja su naivna, pa su takvi morali, bar u pocetnim delovima, biti i odgovori. Neka su ocita, te sam sebe morala prinuditi da drugima, ali i sebi, predstavim stvari tako da odgovor ne ide uvek na nasu posebnost, jedinstveni polozaj medju svim drugim nacionalnim i regionalnim kulturama, da se sve ne objasnjava samo nasom izuzetnoscu. Postati Kandid dobra je vezba za svakoga ko se bavi pedagogijom: treba prevazici razumljivi stid da se objasnjava naizgled jasno, strukturise naizgled dobro konstruisano, razjasni naizgled logicno`. -` Odlucila sam se, dakle, da odgvorim na pitanja koja sam najvise mrzela i najvise ih se bojala: - Da li se osecate odgovornim za rat u Jugoslaviji? - Da li se osecate delom svoga nacionalnog kolektiva? - Ko je odgovoran za pocetak rata? - Ko su zrtve rata? - Da li je krivica podjednaka na svim stranama? - Koji je smisao embarga? - Da li je moguca nova Jugoslavija? - Koja je uloga medija u ratu? Koja je uloga stare mrznje (istorije) u ratu? - Da li je rat religiozni ili gradjanski? - Kakva je bila jugoslovenska kultura? - Sta ce biti posle rata? `... vr371.

Siguran oslonac u krizi Iskustva pravoslavnog psihologa Autor: Mihail Hasminski Izdavač: Blagodarnik Godina : 2010. Meke korice Ćirilica Broj strana: 164 str. Stanje odlično 5 Troškove slanja snosi kupac Lično preuzimanje moguće u centru Beograda K177G Аутор је православни кризни психолог. Више од три године радио је као психолог у дечијој онколошкој болници. Један од покретача православног кризног центра при храму Христовог Васкрсења у Москви. Бави се психолошком рехабилитацијом људи који су доживели жалост (смрт блиских, деце посебно), подршком болесних који страдају од тешких обољења са лошом прогнозом (малигна обољења), рехабилитацијом људи који су пострадали у зони ратних дејстава (као војника, тако и цивила), жртвама временских непогода, терористичких напада, преступа против личности са применом сексуалног насиља, психолошком помоћи људима који су преживели раскид, породицама које су преживеле психотрауматске екстремне ситуације. САДРЖАЈ Реч пастира, 7 ДЕО ПРВИ Где излечити душевни бол?, 15 О љубавној зависности, 25 Пијани вођа, или куда нас заводе осећања, 43 Сигуран ослонац у превазилажењу кризе, 55 Утехе нису увек корисне, 67 ДЕО ДРУГИ Психолошке и духовне методе савлађивања присилних мисли, 75 ДЕО ТРЕЋИ Живот - пут у нигдину? Одговори на питање смисла живота, 101 Илузорни смисао живота, 104 Један од животних задатака, али не и смисао, 117 Смисао живота: Где је?, 125 ДЕО ЧЕТВРТИ Тренинг гордости или до чега доводи `раст личности` без покајања, 157

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici tre crtice flomasterom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Ilustracije: Dijana Kosec - Bourek Nagrada `Ivana Brlic Mazuranic` Luko Paljetak (Dubrovnik, 19. 8. 1943) je hrvatski književnik akademik. Autor je brojnih zbirki pjesama, knjiga za djecu, znanstvenih studija, članaka, eseja i antologija. Rodio se i odrastao u Dubrovniku u kojem živi i radi. Studirao je hrvatski i engleski jezik na Filozofskom Fakultetu Sveučilišta u Zadru gdje je kasnije i radio kao asistent. Bio je redatelj i dramaturg Zadarskog kazališta lutaka te jedan od urednika Zadarske revije. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu obranom disertacije Književno djelo Ante Cettinea 1992. godine. Vrstan je prevoditelj s engleskog, francuskog i slovenskog jezika. Između ostalih preveo je i neka od djela Chaucera, Shakespeara, Byrona, Wildea, Joycea i Prešerna. Preveo je (zajedno sa Zlatkom Tomičićem) i zbirku pjesama makedonskog pjesnika Konstantina Miladinova [1] . Stalni je član HAZU-a i dopisni je član Slovenske akademije znanosti i umjetnosti (SAZU). Član je i brojnih književnih udruženja u Hrvatskoj i inozemstvu i dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Urednik je časopisa Dubrovnik koji izdaje Matica Hrvatska ogranak Dubrovnik. Mnoge od njegovih pjesama su uglazbljene i postale su nezaobilazni dio dubrovačke i hrvatske pop-kulture (U svakom slučaju te volim, Na Stradunu, pjesme za dječji zbor Mali raspjevani Dubrovnik i druge). Biblioteka Vjeverica

Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filosofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filosofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji , najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l’Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava i dužnosti kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma , i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, opisuje uzroke njihovog pada nastojeći da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. Povez knjige : tvrd St rana : 399 Format : 14 x 21 cm Pismo : latinica

Razgovori sa Miodragom Zecevicem Milos Jevtic RETKO Kolekcija Odgovori tvrd povez 280 strana Beogradska knjiga posveta knjiga NEOTVARANA Милош Јевтић – Обележја времена (разговори са Миодрагом Зечевићем) „Београдска књига“, 2015 Разговори које су аутор и професор др Миодраг Зечевић водили током 2014. и на самом почетку 2015. године штампани су у знаменитој едицији Одговори (књига је 208. по реду у овој колекцији). Мада Јевтић са жаљењем констатује како „разговори нису обухватили све упитаности и све теме због изненадне смрти професора Зечевића“, извесно је да се ова укоричена казивања могу убројати у важна „сведочења о важним временима наше прошлости“. Колико важна, може се наслутити и из напомена писца предговора Драгана Драгојловића: „Из Зечевићевих одговора може се сазнати о раду Комунистичке партије, партијској кадровској политици, о студентима и студијама на Правном факултету у Београду… о познатим и водећим политичким именима ондашње Србије и Југославије. Зечевић је са завршеним Правним и Филозофским факултетом био један од најобразованијих чланова политичке елите Србије и Југославије. Радио је на многим пословима у сфери политике, као и на стручним пословима и у институцијама у којима се креирао правни и друштвени систем… Читајући његове одговоре, можемо закључити да је био човек свога времена и политичког система за који се борио као илегалац, као партизан, као припадник Службе безбедности, из ког времена је посебно интересантан детаљ који говори о расколу Српске п

Pismo: Latinica Povez: Broš Strana: 234 Simon Sinek (1973) se rodio u Vimbldonu, Engleska. Po obrazovanju je kulturni antropolog, a bavio se advertajzingom i konsaltingom, da bi danas postao jedan od najtraženijih motivacionih govornika na svetu. Ovo je njegova prva knjiga, objavljena 2009. godine, koja je jako brzo dospela na listu bestselera New York Times-a. Sinek je tvorac koncepta pod imenom Zlatni krug, baziranog na akcentovanju jasnosti, disciplinovanosti i doslednosti u radu i životu. Redovno piše članke za renomirane magazine kao što su New York Times, Wall Street Journal, The Washington Post i The Huffington Post. Godine 2014. objavio je svoju drugu knjigu Lideri jedu poslednji (Leaders Eat Last), nastavak svog prvenca i globalnog bestselera Počni sa zašto. Simon Sinek je trenutno jedan od najtraženijih govornika na svetu. Njegov govor na video platformi TED je drugi najgledaniji svih vremena, sa preko 24 miliona pregleda. Razlog za sve ovo je taj što Sinekova otkrića imaju neverovatan uticaj na uspeh bilo koje organizacije. On je primetio jednu veoma važnu stvar: često smo toliko opterećeni time ŠTA radimo i KAKO to radimo, da često zaboravimo ZAŠTO to radimo. Ako izgubimo iz vida taj krucijalni razlog, izgubićemo moć da budemo lideri i, što je još važnije, da inspirišemo one oko nas. U ovoj knjizi Simon Sinek očiglednim i neumoljivim primerima pokazuje šta je zajedničko Eplu, pokretu za ljudska prava Martina Lutera Kinga, vazduhoplovstvu SAD i braći Rajt – oni nikada iz vida nisu gubili svoje ZAŠTO, koje im je omogućavalo da inspirišu ljude oko sebe da rade ono što njih inspiriše. Jer, kako Sinek kaže, znanje se uvek može steći, ali jaka i iskrena inspiracija je najbolji put do stabilnog uspeha.

Solidno očuvano. Društvo ljubitelja starina i umetnosti Kruševac, 1977. Knjiga govori o postanku imena sela. Opisano je kako je 102 sela dobilo ime, a svako ime sela prati ilustracija, tako da ima i 102 ilustracije koje su radili: Vladimir Stojadinović, Đorđe Joković, Milorad Pavlović i Raka Milićević. 240 str. broširan povez. Ispisana posveta autora na predilištu.

Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Lepak u prvoj polovini knjige popustio, solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan.

Pismo: Latinica Povez: Broš Format: 14,5x20,5 ZNATE LI KAKO DA IGRATE IGRU U KOJOJ STE? U konačnim igrama, poput fudbala ili šaha, igrači su poznati, pravila su fiksirana, a krajnja tačka je jasna. Pobednici i gubitnici se lako identifikuju. U beskonač nim igrama, poput posla ili politike ili samog života, igrači dolaze i odlaze, pravila su promenljiva, a nema definisane krajnje tačke. U beskonačnoj igri nema pobednika ili gubitnika: postoji samo napred i nazad. Lideri koji prihvataju beskonačan način razmišljanja grade jače, inovativnije i inspirativnije organizacije. Njihovi zaposleni veruju jedni drugima i svojim vođama. To su lideri koji nas vode u budućnost. Svaki vredan poduhvat počinje od svrhe, uzroka ili vere koji nas inspirišu da radimo ono što radimo, i motiviše druge da nam se pridruže. Dobri lideri znaju kako da izgrade okolnosti koje produbljuju poverenje i saradnju u svim organizacijama. Ali to nije dovoljno da bi nam pomoglo da kreiramo kurs kroz nepredvidiv, često haotičan pejzaž današnjeg tržišta. Sposobnost usvajanja beskonačnog načina razmišljanja preduslov je za bilo kog lidera koji teži najboljem.

Kraljevačke Kafane Milan Matijević Zavičajno društvo „Kraljevo“ 1998g./353 str. Tvrd povez,odlicno ocuvana,kao nova. - Mehane u XIX veku - Kraljevačko ugostiteljstvo početkom XX veka - Kraljevačko ugostiteljstvo između dva svetska rata - Razvoj kraljevačkog ugostiteljstva posle II svetskog rata - Pregled radnika koji su radili u ugostiteljskom preduzećima od 1945-1998. godine -`Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama i faksimilima istorijskih i arhivskih dokumenata`. vr129

Živorad Žika Stojković 1922-1998. Spomenica Priredio Radovan Popović Naš dom, 2003. 220 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez... Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića. ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220 Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove. A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj. O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta. O Stojkoviću svedoče: Ivo Andrić, Matija Bećković, Miodrag Bulatović, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Milovan Đilas, Antonije Isaković, Skender Kulenović, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Boško Petrović, Stevan Raičković, Žan Pol Sartr, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Dobrica Ćosić... Dobrica Ćosić je, 1988. godine, kazao: `Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela, verovatno, neće niko popisati i sabrati. Uman, eodan, dragocen i težak prijatlj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga predstavlja sublimat svega onoga što je Draker napisao tokom svoje višedecenijske karijere. U 26 poglavlja pretočena su iskustva upravljanja preduzećem u sveobuhvatan, koherentan i jedinstven uvod u menadžment koji kazuje njegove osnovne principe i poslove, njegove probleme, izazove i mogućnosti. Posebno značajan deo je o ulozi pojedinca i novom društvu znanja koje je pred nama. Piter Draker (Peter F. Drucker), otac savremenog menadžmenta, jedan od najoriginalnijih mislilaca 20. veka, rođen je 19. novembra 1909. godine u Beču. Doktorirao je iz oblasti javnog i međunarodnog prava dok je radio kao novinar u Frankfurtu. Pred naletom nacizma (1933.) odlazi u Englesku, a zatim (1937.) u Ameriku. Radio je kao novinar, konsultant, savetnik i predavač. Svoju profesorsku karijeru započeo je kao predavač iz predmeta politike i filozofije na Benington koledžu (Bennington College). Najveći uticaj na razvoj njegove karijere u pravcu menadžmenta imao je njegov rad kao konsultant u General Motors 1940. godine. Bio je profesor za menadžment na Visokoj školi za postdiplomske studije univerziteta Njujork, više od dvadeset godina. Predavao je sociologiju i menadžment na univerzitetu u Claremont – Kalifornija (od 1971. god.), po kojem je škola menadžmenta, 1984. godine, dobila njegovo ime. Drakerova interesovanja bila su neobično široka. Njegove analize, istraživanja i vizionarska sagledavanja izuzetno duboka. Dobro je poznavao istoriju, što mu je omogućilo da mnoge savremene dileme predstavi u pravoj svetlosti. Na primer, kada je govorio o globalizaciji, ili kada je objašnjavao filozofiju “masovnih pokreta”, kao i degenerativne bolesti 20. veka. Bavio se i aktuelnim problemima raspada Jugoslavije, prevevši na engleski jezik (1995.) knjigu Francuskinje Katrin Samari (Catherine Samary) „Yugoslavia Dismembered“. Piter Draker bio je osnivač i počasni predsednik Fondacije za neprofitni menadžment sa sedištem u Njujorku, kоја se оd 2003. godine zove Leader to Leader Institute. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, kao i deset počasnih doktorata univerziteta iz SAD, Engleske, Švajcarske, Belgije i Japana. Piter Draker, jedan od najpoznatijih pisaca o upravljanju, predvideo je da će za dvadeset godina velike organizacije imati samo trećinu menadžera koju imaju danas. Nagovestio je da će buduće generacije biti utemeljene na informaciji i znanju. Draker savetuje menadžere da postoje osam ključnih područja na kojima treba da postave ciljeve upravljanja: tržišni položaj, inovativnost, produkrivnost, tržišni i finansijski resursi, rad i stav radnika, javna odgovornost i menadžerski razvoj Njegovo ime biće zabeleženo u istoriji društvenih nauka i po tome što je uveo i proučavanje preduzeća i organizacija u univerzitetsku praksu, najavio uspon novih tehnologija, rast globalne ekonomije, novi svet obrazovanih pojedinaca, upozorio na ključne demografske promene u razvijenim zemljama. Za sobom je ostavio preko trideset knjiga, iz oblasti menadžmenta, ekonomije, sociologije i političkih nauka. napisao je i dva romana i autobiografiju. U autobiografskom romanu “Avanture očevidca“ (Adventures of Bystander), na majstorski način je prikazao vlastiti razvoj – od detinjstva, preko mladosti (Young Man in an Old World) – do zrelih godina, opisujući ljude i objašnjavajući događaje koji su presudno uticali na formiranje njegove ličnosti. Bio je oženjen, imao je četvoro dece i šest unuka. Preminuo je 11. novembra 2005. godine u Claremontu, uoči svog 96. rođendana.

Latinica;meki (broširani) povez; Stanje: Na par stranica u knjizi grafitnom olovkom tanko/blago podvlačeno/pisano (vidi sliku br.3). Osim toga, nema vidljivih znakova korišćenja (podvlačenje i sl.). Knjiga je lepo očuvana/Nova! Za dodatno (`pošalji poruku`), stojim Vam na raspolaganju. :-) OPIS (preuzeto sa interneta): Gradite prilagodljive, dinamičke i mobile-first aplikacije na Vebu pomoću Bootstrapa 4 Šta ćete naučiti: • da kreirate profesionalni veb sajt zasnovan na Bootstrapu, `od nule`, bez upotrebe nezavisnih šablona • da iskoristite Bootstrapov moćan sistem rasporeda elemenata • da stilizujete različite tipove sadržaja i naučite kako da izgradite rasporede stranice `od nule` primenom moćnih alatki Bootstrapa 4 • da iskoristite Bootstrapov obrazac pomagač i kontekstualne klase • da obogatite iskustvo korisnika vašeg veb sajta upotrebom zaglavlja i podnožja stranice • da poboljšate veb stranice pomoću Bootstrap jQuery dodatnih modula i da kreirate sopstvene Bootstrap dodatne module • da naučite koje pomoćne klase obezbeđuje Bootstrap, kako su one implementirane i koji je najbolji način za njihovu upotrebu • da kreirate naprednije veb interfejse iskorišćavanjem moći komponenata accordion, dropdown i list group • da ovladate umetanjem Bootstrapa u AngularJS ili React aplikacije i upotrebom Bootstrap komponenata kao AngularJS direktiva Opis knjige Bootstrap 4 je besplatan CSS i JavaScript radni okvir koji omogućava programerima da brzo izgrade prilagodljive veb interfejse. Ova knjiga će vam pomoći da upotrebite i prilagodite Bootstrap za kreiranje privlačnih veb sajtova koji odgovaraju vašim potrebama. Kreiraćete prilagođeni Bootstrap veb sajt korišćenjem različitih pristupa za prilagođavanje radnog okvira. Koristićete ključne funkcije Bootstrapa i brzo ćete otkriti različite načine na koje Bootstrap može da vam pomogne da kreirate veb interfejse. Osim toga, opisaćemo osnovne funkcije, kao što su sistem rasporeda elemenata, globalni stilovi, pomoćne klase i prilagodljivi pomoćni programi. Kada savladate ove funkcije, otkrićete kako da strukturirate rasporede stranice, upotrebite različite navigacione komponente Bootstrapa i obrasce i stilizujete različite tipove sadržaja. Takođe ćete pregledati anatomiju Bootstrap dodatnog modula, kreiraćete sopstvene prilagođene komponente i proširićete Bootstrap korišćenjem jQuery biblioteke. Pojasnićemo vam koje pomoćne klase obezbeđuje Bootstrap 4 i kako možete da ih upotrebite efikasno da biste ubrzali razvoj veb sajta. Na kraju ćete otkriti kako da optimizujete veb sajt i da ga integrišete sa nezavisnim radnim okvirima. Do kraja ove knjige ćete steći kompletno potrebno znanje o prednostima i manama radnog okvira i moći ćete da kreirate prilagodljive i optimizovane veb interfejse. Autori Benjamin Jakobus Benjamin Jakobus diplomirao je računarske nauke na University College Corku i magistrirao je napredno računarstvo na londonskom Imperial Collegeu. Kao softverski inženjer, radio je na raznim veb razvojnim projektima širom Evrope i Brazila. Jason Marah Jason Marah je VP inženjerstva u Teckrou. Diplomirao je računatske nauke na University College Corku. Radio je kao softverski inženjer specijalizovan za JavaScript na različitim projektima širom Evrope. Tabela sadržaja Poglavlje 1: Pokretanje Bootstrapa Poglavlje 2: Kreiranje iskaza stila Poglavlje 3: Izgradnja rasporeda Poglavlje 4: O navigaciji, podnožjima stranice, upozorenjima i sadržaju Poglavlje 5: Ubrzavanje razvoja pomoću nezavisnih dodatnih modula Poglavlje 6: Prilagođavanje dodatnih modula Poglavlje 7: Napredni nazavisni dodatni moduli Poglavlje 8: Pomoćni programi Poglavlje 9: List Groups i Accordions komponente Poglavlje 10: Optimizovanje veb sajta Poglavlje 11: Integrisanje sa AngularJS-om i Reactom

Zivorad Zika Stojkovic 1922-1998 Spomenica Priredio Radovan Popovic Nas dom, Beograd/Lozana, 2003. Mek povez, 220 strana, ilustrovano. Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez... Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića. ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220 Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove. A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj. O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta. O Stojkoviću svedoče: Ivo Andrić, Matija Bećković, Miodrag Bulatović, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Milovan Đilas, Antonije Isaković, Skender Kulenović, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Boško Petrović, Stevan Raičković, Žan Pol Sartr, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Dobrica Ćosić... Dobrica Ćosić je, 1988. godine, kazao: `Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela, verovatno, neće niko popisati i sabrati. Uman, eodan, dragocen i težak prijatlj.