Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Giovanni Jervis (Firenca, 25. travnja 1933. - Rim, 2. kolovoza 2009.) bio je talijanski psihijatar. Njegov otac Guglielmo Jervis bio je upravitelj Olivettija, član talijanskog otpora tijekom Drugog svjetskog rata i zlatna medalja za vojnu hrabrost u spomen. Psihoanalizi je pristupio kroz knjigu Psihoanaliza Enza Bonaventure (Milano 1938.), koju su pratila duga čitanja Freuda. Godine 1957. Jervis je diplomirao medicinu na Sveučilištu u Firenci, a specijalizirao neurologiju i psihijatriju 1960. u Rimu. Od 1959. do 1963. surađivao je s antropologom Ernestom De Martinom u istraživanju apulijskog tarantizma te psihopatološke i kulturološke teme smaka svijeta. Godine 1968. stekao je zvanje profesora psihijatrije. Od 1966. do 1969. radio je u terapijskoj zajednici Gorizia, surađujući s psihijatrom Francom Basagliom; tijekom sedamdesetih godina tada je bio direktor Centra za mentalnu higijenu pokrajine Reggio Emilia, teritorijalne službe koja je bila alternativa hospitalizaciji u psihijatrijskoj bolnici[1][2] u kojoj je radio Giorgio Antonucci. Iz tih iskustava djelomično je proizašao njegov stav, koji su dijelili i drugi znanstvenici i koji je Franca Basagliu vidio kao glavnog promotora, o potrebi zatvaranja mentalnih utočišta[2][3]. Godine 1977., godinu dana prije proglašenja Basaglia zakona, napustio je bolnicu kako bi postao sveučilišni profesor na Sveučilištu Sapienza u Rimu, aktivnost koju je obavljao do svoje smrti. Predstavio je razna britanska i južnoafrička psihijatrijska i antipsihijatrijska istraživanja u Italiji (i autora kao što su Herbert Marcuse, Roland Laing, Dennis Chapman itd.) te je i sam bio autor brojnih knjiga o psihoanalizi. Njegov Critical Manual of Psychiatry kontinuirano se tiskao od 1975. do 1997. godine. Temu autoriteta, depresije i iluzija, a prije svega identiteta, analizirao je iz različitih kutova. U svom djelu Osvajanje identiteta on tvrdi da se potraga za identitetom mora povezati s aktualnim povijesnim okvirom u kojem se raspadaju uzori naslijeđeni iz obitelji i tradicije, te da ovu potragu karakterizira činjenica da su njezini ishodi nije sniženo. Možemo svjedočiti dubokim nejednakostima ili otvaranju novih mogućnosti identiteta.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Pál Tábori (16. studenoga 1908. – 9. studenoga 1974.), također poznat pod svojim pseudonimom Paul Tabori, [1] bio je pisac, novinar, scenarist [2] i psihoanalitičar rođen u Mađarskoj. Bio je poznat po svojim raznolikim spisima, koji su pokrivali široku lepezu tema uključujući povijest, psihologiju, popularnu znanost i beletristiku. Taborijeva djela često su karakterizirali njegov angažiran stil pisanja i njegova sposobnost da složene teme učini dostupnima širokoj publici. Život Rođen 16. studenoga 1908. u Budimpešti, u Mađarskoj, Tabori je odrastao u židovskoj obitelji. Studirao je u Beču i Berlinu, gdje je stekao doktorat znanosti. u psihologiji. Taborijevo psihološko iskustvo utjecalo je na njegova kasnija pisanja, posebice na njegov interes za ljudski um i ponašanje. Tridesetih godina prošlog stoljeća Tabori je radio kao novinar i urednik u Berlinu. Međutim, zbog uspona nacističke Njemačke i sve većeg progona Židova, bio je prisiljen pobjeći iz zemlje. Nastanio se u Engleskoj i postao britanski državljanin 1947. godine. Taborijeva književna karijera počinje u 1950-im i 1960-im godinama. Napisao je brojne knjige koje su istraživale širok raspon tema. Neka od njegovih značajnih djela uključuju Anatomiju egzila, koja je ispitivala iskustva izbjeglica i prognanika, i Prirodnu znanost o gluposti, [3] bezbrižno istraživanje ljudske ludosti. Napisao je i nekoliko povijesnih djela, kao što su Bizantska pozadina prvog križarskog rata i Sultanova budala, biografija mađarskog putnika u Osmanskom Carstvu. Osim toga, Tabori je zašao u područje fikcije, stvarajući romane i drame. Njegov roman Zelena kiša [4] bavio se holokaustom, odražavajući njegovu osobnu povijest i iskustva. Tabori je za pozornicu adaptirao i djela drugih autora, među kojima i drame Franza Kafke. Osim svoje spisateljske karijere, Tabori je radio kao psihoanalitičar i bio je član Britanskog psihoanalitičkog društva. Njegovi psihološki uvidi često su nalazili put do njegovih djela, dodajući dubinu i razumijevanje njegovim istraživanjima različitih tema. Paul Tabori preminuo je u Londonu 9. studenog 1974. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dokumenti sadasnjice Leo Mates (Osijek, 24. decembar 1911 — Beograd, 9. septembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata i društveno-politički radnik SFR Jugoslavije. Biografija Rođen je 24. decembra 1911. godine u Osijeku, u jevrejskoj porodici.[1] U Zagrebu je završio gimnaziju i studirao tehniku. Još kao đak viših razreda gimnazije, učestvovao je u revolucionarnom omladinskom pokretu, a za vreme studija bio je jedan od rukovodilaca studentskog pokreta na zagrebačkom Univerzitetu. Od 1937. godine bio je član Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku. Zbog revolucionarne aktivnosti u razdoblju od 1933. do 1941. godine, bio je sedam puta hapšen, izveden pred Sud za zaštitu države i 26. decembra 1939. godine konfinovan u zatvor u Lepoglavi. Nakon okupacije zemlje aprila 1941. godine, kao član Mesnog komiteta KPJ za Zagreb, radio je na organizaciji ilegalne štampe do početka 1942, kada se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, gde je bio na raznim vojnim i političkim dužnostima. Posleratni period Od 1945. godine bio je glavni urednik Tanjuga, nakon čega je radio u diplomatiji. Među ostalim, bio je savetnik Ambasade FNR Jugoslavije u Londonu, ambasador u SAD-u (od marta 1954) i stalni predstavnik Jugoslavije u Organizaciji ujedinjenih nacija (OUN). Od septembra 1958. do 1961. godine bio je generalni sekretar predsednika Jugoslavije, a nakon toga pomoćnik Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ, Koče Popovića. Bio je i direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, od 1962. do 1972. godine, poznati stručnjak za međunarodne odnose i autor više knjiga, od kojih su najznačajnije „Nesvrstanost“ (1970) i „Politika supersila i oružje“ (1988).[2] Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih i inostranih odlikovanja. Bio je oženjen Ljubinkom Valjarević, sa kojom je imao dva sina. Preminuo je 9. septembra 1991. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prednja stranica, sve ostalo uredno! Crtezi, projekti za mozaik i tepiseriju Mladen Srbinović (Sušica kod Gostivara, 29. novembar 1925 — Beograd, 12. maj 2009)[1] bio je srpski slikar, akademik SANU i profesor Univerziteta u Beogradu. Biografija Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951, a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti, a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), dve zidne kompozicije u Historijskom Muzeju u Sarajevu(1966), dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu(1978, uništena u požaru 1992), dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Knjiga koja podstiče roditelje da se na komunikacijski jasan način sporazumevaju sa svojom decom. U prvom delu su pravila komunikacije, primenljiva za sve uzraste dece, a u sledećim poglavljima kako, primenjujući upravo ta pravila, sa decom razgovarati o različitim “osetljivim” temama kao što su: promene u porodici, stres škole, seksusalnost, iskušenja puberteta… Zašto je komunikacija sa decom, uopšte, toliko važna? Pozivajući roditelje na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na roditeljima je da to prepoznaju i da ta vrata stalno drže otvorena ili barem odškrinuta. Naime, ako dobra komunikacija izostane, dete će vremenom prestati da očekuje da u roditeljima ima odgovarajuće sagovornike, prestaće da im se poverava, izbegavaće kontakt. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima zauvek. Komunikacija se uči vežbanjem. Počnite odmah. Izdavač “Hajde da pričamo o…” – Samizdat B92 DA LI STE ONAKAV RODITELJ KAKAV ŽELITE DA BUDETE? DA LI MISLITE DA MOŽETE BITI BOLJI? DA LI BI VAM UMEĆE KOMUNIKACIJE POMOGLO DA POSTANETE TAKAV RODITELJ? Naš uticaj na decu je svakodnevni proces. Način na koji se ponašamo prema deci formira njihove emocije, utiče na njihove postupke, oblikuje njihove osobine. Kakav će životni stav vaše dete imati zavisi upravo od vas i od poruka koje mu komunikacijom prenosite. Pozivajući vas na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na vama je da to prepoznate i da ta vrata stalno držite otvorena, ili barem odškrinuta. Međutim, komunikacija s decom često se svodi na niz nesporazuma i grešaka tipa „izgubljen u prevodu“, jer ono što ste mislili – niste rekli, a ono što su deca čula – niste ni pomislili. Zato, ukoliko dobra komunikacija kao način vašeg međusobnog sporazumevanja izostane, dete postepeno gubi nadu da u vama može imati odgovarajućeg sagovornika. Prestaće da vam se poverava ili da vas pita za mišljenje, a u pokušaju da izbegne neku od vaših kritika pribegavaće lažima. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima – zauvek. Komunikacija se uči. Vežbajte. Počnite odmah. O AUTORKI Jelena Holcer je diplomirani pedagog sa dvadesetpetogodišnjim radnim iskustvom koje obuhvata poslove u školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama. Kao urednik programa za mlade u Umetničko-poslovnom centru „Vuk Karadžić“, pedagog Građevinsko-tehničke škole u Beogradu, pedagog u Privatnoj predškolskoj ustanovi „Studio za decu Zmaj“ i urednik u izdavačkoj kući „Encobook“ stekla je iskustvo koje i danas primenjuje kao direktor „Škole za roditelje“. Bila je koordinator istraživačkog omladinskog tima Radio Pingvina, stručni saradnik u dnevnim novinama Danas, autor i urednik rubrike „Roditeljstvo“ na sajtu B92, urednik i voditelj emisije Radio Beograda „To sam ja“, stručni saradnik televizijskih emisija „Snovi u boji“, „Putokaz“, RTS-a, „Odrastanje“ Radija B92. Autor je i koautor 15 knjiga za decu i roditelje koje su nagrađivane i prevođene na više stranih jezika. Neke od njih su: „101 način da pokažete detetu da ga volite“, „Putovanje kroz znanje – 100 pitanja i odgovora“, „Uspešan roditelj – uspešno dete“, „Uspešno učenje“, „Priručnik za bebisiterke i roditelje“, „Kako reći NE“, „Razvesti se ili ne: 100 najčešćih pitanja i odgovora“ i društvene igre „U redu je“. Jelena Holcer je stručni saradnih mnogih stručnih i popularnih časopisa (Magazin Mama, Sensa, Prosvetni pregled...). Autor je programa „Komunikacijske veštine“, „Umeće odrastanja“, „Umeće roditeljstva“. Direktor je „Škole za roditelje“ u Beogradu. GMRA.6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Ratko Janjic Jobo Vesna Parun (Zlarin, 10. april 1922 - Stubičke Toplice, 25. oktobar 2010) bila je pesnik, dramski i dečji pisac. Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Detinjstvo je provela u Splitu, u Biogradu na moru i u Šibeniku. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju u Zagrebu, zbog rata je morala da pobegne u Split. Vratili su se u Zagreb 1942. Posle rata je upisala studije na Filozofskom fakultetu, odsek filozofija. 1947. je obolela od tifusa. Zbog bolesti i nesrećne ljubavi napušta studije. Od 1962. do 1967. živi u Bugarskoj gde se udaje i razvodi. Vraća se u Zagreb gde radi kao slobodni pisac. 2000. se iz svog doma premestila u dom u Stubičkim Toplicama, gde na kraju i umire. Ušla je u politiku u svojoj 85-oj godini. Učlanila se u Demokratsku stranku žena. Prva je žena u Hrvatskoj koja je živela isključivo od književnosti. Neke od knjiga je sama štampala i prodavala, pa čak i ilustrovala. Preminula je 25. oktobra 2010. Objavljeno je preko 70 knjiga poezije i proze i četiri drame. Štampala je i veliki broj knjiga za decu. Pesme su joj prevođene na mnoge strane jezike. 1932. Objavljuje prvu pesmu „Pramaljeće“ u listu „Anđeo Čuvar“. Od 1945. objavljuje pesme po časopisima i listovima. Dela su joj prevedena na više jezika. Prevodila je Hajnea, Getea, Rilkea. RATKO JANJIĆ JOBO rođen je 1941. godine u Splitu, gdje je završio srednju Tehničku školu – arhitektonski odjel, a diplomirao je 1965. na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, u klasi prof. Vjekoslava Paraća, dobivši i Nagradu slikarskoga odsjeka ALU. Poslijediplomski studij završio je u Majstorskoj radionici profesora Krste Hegedušića (1966. – 1971.) Od 1971. do 1974. godine surađivao je s profesorom Hegedušićem na razradi idejnog rješenja i izradi fresaka u Memorijalnom muzeju Bitke na Sutjesci na Tjentištu. Za cijelo to vrijeme naizmjence je po šest mjeseci boravio u Kini, u Zagrebu, na Tjentištu i u Italiji.Od 1975. do 1994. godine radio je u izdavačkom poduzeću „Naprijed“ kao likovni urednik, te urednik dječjih izdanja. Isto tako, djelovao je kao grafički urednik u listu „Paradoks“, a radio je i za izdavače „Školska knjiga“, „Mladost“, „Naša djeca“ i časopis „Smib“. Uz to, radio je scenografije i ilustrirao TV priče na školskoj TV-Zagreb, ali i scenografije i kostime u kazalištu i na filmu, grafički oblikujući isto tako knjige, plakate i propagandne publikacije, za što je dobivao više nagrada i priznanja. Godine 1986. postaje honorarnim predavačem na Tekstilno-tehnološkom fakultetu - Zavod za dizajn, u Zagrebu, za predmete Slikanje i Crtanje, te Akt, slikanje i crtanje. Od 1993. godine na istom fakultetu postaje izvanrednim profesorom, godine 2000. izabran je za redovnog profesora, a 2005. godine za redovnog profesora u trajnom zvanju. Samostalno izlaže od 1967. godine i do sada je održao 65 samostalnih izložbi, te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama u zemlji i svijetu. Dobitnik je mnogih nagrada za slikarstvo (crtež - Rijeka, akvarel - Karlovac, na „Ex tempore“ Grožnjan i na „Ex tempore“ Volosko), kao i za grafički dizajn (za rješenja plakata i za brojna rješenja maraka). Autor je član HDLU-a Zagreb od 1965. godine. Živi i radi u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Besede sadržane u ovoj knjizi plod su radijskih emisija emitovanih na talasima Radio Solun tokom 1973-1975. godine. Prenete su, uz neznatne izmene, gotovo onako kako su i proiznesene, bez ikakavih dodataka. Sadržaj: Predgovor srpskom izdanju, 5 Etički smisao osećaja krivice, 7 Psihička zrelost i sloboda, 13 Depresija nedelje, 19 Druga strana bola, 25 Kriza identiteta, 31 Savremeni stav po pitanju psihologije ateizma, 37 Kompleks inferiornosti, 43 Deterdženti i osećanje krivice, 49 „Operi bezakonja svoja, a samo lice“, 55 Verski život i duše – duhovna kriza ličnosti, 59 Nepravedna optužba protiv verskog života, 65 Autentična verska kriza, 71 Problem usporenja vremena u našem životu, 77 Unutrašnja mladost, 83 Otvaranje k bližnjem, 89 Terapijska vrednost ljudskih odnosa, 95 Ko je drugi?, 101 Žrtveni Jarac, 107 Pred čarobnim ogledalom, 113 „Osiguranje života“, 119 Stojeći na prelazu, 125 Jedna strana nostalgije, 131 Očekivanje, 137 140 str.

NACIJA PROTIV NARODA: Džemal Sokolović **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Nacija protiv naroda : Bosna je samo jedan slučaj / Džemal Sokolović Vrsta građe knjiga Jezik bosanski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2006 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 297 str. ; 24 cm Zbirka Biblioteka XX vek. Posebna izdanja ISBN 86-7562-049-7 (broš.) Napomene Tiraž 750 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 291-294. Predmetne odrednice Etnicitet Nacija Nacionalizam Nacionalni identitet Uz pomoć Univerziteta u Bergenu i Istraživačkog saveta Norveške, Džemal Sokolović je više godina radio na projektu `Istraživanje dobra u Bosni i izgledi za pomirenje`. Rezultat istraživanja je preko 500 sakupljenih svedočanstava o međuetničkim i međureligijskim dobrim delima koje su ljudi svih naroda i vera u Bosni učinili jedni drugima tokom poslednjeg rata, kao i film `l bi svjetlost...`, nastao na osnovu istraživanja.

Biblioteka automata,sa tragovima žutih fleka od stajanja. Autori:D.M.Komski,B.M.Igošev. Izdavač:Energoatomizdat,Moskva 1987. Format:20cm x 13cm. Broj Strana:224 strane,ilustrovana,mek povez. BBK:32.965 K63 UDK:681.136.51:621.382 Tiraž:60000. Automatika i telemehanika Prikazani su principi razvoja i konstruisanja različitih automatskih uređaja za elektronske igre. Date su osnovne električne šeme i opisi dizajna jednostavnih elektronskih mašina na različitim elementarnim osnovama, preporučenih za samoproizvodnju u amaterskim uslovima. Za učenike i nastavnike srednjih škola, nastavnike obrazovnih i proizvodnih pogona, stručnih škola, zainteresovane za automatizaciju i elektroniku i zainteresovane za projektovanje različitih tehničkih uređaja. Naučno-popularna biblioteka školaraca je međuizdavačka serija naučnopopularnih knjiga namenjena srednjem i srednjoškolskom uzrastu u svrhu stručnog vođenja. Objavljivao od 1985. do 1995. godine u sledećim specijalizovanim izdavačkim kućama u Moskvi i Lenjingradu: Agropromizdat, Gidrometeoizdat, Legprombitizdat, Drvna industrija, Mašinstvo, Metalurgija, Nedra, Prehrambena industrija, Radio i veze, Strojizdatport, „Strojizdat, Hemija”, Energoatomizdat

Nogare tronožac ili verige za kotlic! Nogari, tronožac ili verige za kotlic.Rucni rad. Extra kvalitet. Izradjeno od materijala Armature 10 mm. Nogare su dužine 120 cm i ofarbane su u crnu boju. Izradjujem od prohroma sve po zelji. Radim po narudzbini razne modele skara i resetka! Radim po narudzbini i od prohroma razne modele skara i resetka! Za sve informacije pozvati.

Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ranko Marinković (Vis, 22. februar 1913 – Zagreb, 28. januar 2001) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, direktor drame Hrvatskog narodnog kazališta i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Za roman Kiklop 1965. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu.[1] Biografija Ranko Marinković rođen je 1913. godine u gradu Visu na istoimenom jadranskom ostrvu. Potiče iz stare porodice koja se u Komiži, gradu na ostrvu Visu, pominje još od 15. veka. Osnovnu školu završio je 1923. na Visu, nižu gimnaziju 1927. u Splitu, a višu 1932. u Zagrebu. Studije romanistike završio je 1935. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je i diplomirao 1938. godine. Do izbijanja rata radio je kao nastavnik u privatnoj gimnaziji Zdenka Vojnovića. U proleće 1943. interniran je u italijanski logor Feramonte u Kalabriji, a posle pada Italije preko Barija je stigao u saveznički zbeg u El Šat na Sinaju. Tokom boravka u zbegu bio je sekretar Kulturno-informativnog odeljenja.[2] Posle rata radio je u Ministarstvu prosvete Narodne Republike Hrvatske, Nakladnom zavodu Hrvatske, bio je upravnik Drame zagrebačkoga Hrvatskog narodnog kazališta. Godine 1950. bio je jedan je od osnivača Kazališne akademije (kasnije Akademija za kazališnu i filmsku umjetnost) na kojoj je predavao, prvo kao docent a zatim vanredni i redovni profesor[2] sve do penzionisanja 1983. godine. Prva supruga mu je bila Branka Rakić,[2] baletska kritičarka i prevodilac.[3] Član je Društva književnika Hrvatske od 1945.[2] Od 1968. je dopisni član Srpske akademije Nauka i umetnosti (Odeljenje jezika i književnosti), a 1998. godine, po raspadu Jugoslavije, preveden je u inostranog člana.[1] Od 1983. je redovni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti (danas Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti).[4] Književni rad Ranko Marinković je već tokom školovanja počeo u književnim časopisima da objavljuje poeziju, prozu, eseje i kritike. U zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu 1939. godine izvedena je njegova prva drama Albatros, kasnije štampana kao sastavni deo njegove prve prozne knjige. Posle rata razvio se u značajnog pisca sa ovih prostora, nikada ne insistirajući na kvantitetu – objavljivao je malo, ali je uvek uspevao da svakim delom unapredi kvalitet svog stvaralaštva. Svoje radove nastavio je da objavljuje u časopisima, listovima i raznim drugim publikacijama: Mladost, Učiteljski podmladak, Danica, Južni pregled”, „Književni horizonti”, „Dani i ljudi”, „Ars 37”, „Nova riječ”, „Novosti”, „Hrvatski književni zbornik”, „Republika”, „Radio Zagreb, Radio Beograd, Hrvatsko kolo, Narodni list, Svedočanstva, Zagrebački tjednik, NIN, Politika, Nova misao, Vjesnik, Književnost, Književne novine, Pobjeda, Sovremenost, Vjesnik u srijedu, Borba, Prosvjeta, Jedinstvo, Novi list, Rad, Telegram, Panorama, Delo i drugim. Njegova dela su prevođena na više jezika.[2] Najznačajnija knjiga proze je zbirka Ruke, štampana u tridesetak izdanja, sa kojom je zadobio pažnju i pohvale kritike.[4] Za roman Kiklop 1965. godine dobio je NIN-ovu nagradu. Žiri u sastavu Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić svoju odluku doneo je jednoglasno.[5] Bibliografija Proze (1948) Ni braća ni rođaci - zbirka proze (1949) Geste i grimase - kritike i eseji o drami, pozorištu i filmu (1951) Pod balkonima - zbirka proze (1953) Ruke - zbirka proze (1953) Glorija - drama (izvedena 1955, štampana 1956) Poniženje Sokrata - zbirka proze (1959) Karneval i druge pripovijetke (1964) Kiklop - roman (1965) Politeia ili Inspektorove spletke - drama (1977) Zajednička kupka - roman (1980) Pustinja - drama (1982) Nevesele oči klauna - knjiga eseja (1986) Never more - roman (1993)[4] Nagrade i priznanja Savezna nagrada 1948. Nagrada grada Zagreba za dramu Glorija 1965. NIN-ova nagrada za roman Kiklop 1965. Nagrada grada Zagreba 1966. Goranova nagrada 1966. Nagrada Vladimir Nazor za životno delo 1976. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod za rad u El Šatu, Ordenom rada i republičkim Ordenom sa srebrnim vencem.[2] Od 1964. godine svake subote u zagrebačkom Večernjem listu izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora.[6] Već posle dve godine, 1966. pokrenuto je i takmičenje za najbolju kratku priču, kada su dodijeljene i prve nagrade.[7] Od 2001. godine, u čast pisca, ova nagrada nosi ime Nagrada Ranko Marinković za najbolju kratku priču.[8] Pozorišne adaptacije i ekranizacije Prva Marinkovićeva drama Albatros postavljena je na scenu još 1939. godine, a drama Glorijaiz 1955. najpoznatija je i najizvođenija njegova drama. USrpskom narodnom pozorištu prikazana je 1984 godine. Osim drama dramatizovana su i druga njegova dela: roman Kiklop (1974), novele Prah (1975) i Zagrljaj (1976).[2] Kiklopa je za scenu adaptirao jugoslovenski pozorišni reditelj Kosta Spaić 1976. godine.[4] Prema romanu Kiklop 1982. godine snimljen je istoimeni film, a naredne godine i TV serija Kiklop, obe ekranizacije u režiji Antuna Vrdoljaka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Biblioteka Vjeverica Izdavač: Mladost - Zagreb, 1985. god. Tvrd povez, 21 cm. 165 str. Ilustrovano Nagrada Grigor Vitez 1976, Nagrada Mlado pokoljenje 1977 “Zvižduk s Bukovca” Zvonimira Milčeca zanimljiva je knjiga koja nam prikazuje uzbudljive dogodovštine dečaka koji trenutno pohađaju peti razred. Ona govori o tome kako su dečaci provodili svoje veselo detinjstvo u zagrebačkom kvartu Bukovcu. Popraćeno je izvornim ilustracijama koje je izradio naš poznati karikaturist Oto Reisinger. Zvonimir Milčec Zvonimir Milčec najpoznatiji je dječji pisac te jedan od najistaknutijih hrvatskih književnika. Svoja je djela najviše posvećivao gradu Zagrebu, a proslavio se i kao pisac za djecu. Poznati pisac rodio se 3.9.1938. godine u Zagrebu, a umro 17.4.2014. godine. Obrazovanje Zvonimir Milčec osnovnu školu završio je u rodnom Zagrebu, gdje je nakon toga pohađao i srednju grafičku školu. Nakon mature upisao je Visoku poslovnu školu, također u Zagrebu, a onda je otišao u Beograd, gdje je studirao i diplomirao novinarstvo. Privatni život Milčec je radio kao profesionalnu novinar, bio je reporter i kolumnist. Radio je i kao urednik dvotjednika Zagrebački trg i pomoćnik glavnog urednika u Večernjem listu. Cijelo jedno desetljeće radio je kao stalni kolumnist Jutarnjeg lista, a onda, nakon što je već bio umirovljen, ponovno je postao kolumnist Večernjeg lista. Također je pisao kolumne i na raznim web portalima. 1996. godine Milčec je otvorio kafić za vlastiti užitak, poznat po tome što je odavao pravu sliku grada Zagreba, kojeg je on toliko volio. Kafić je nazvao “K&K”, a karakterističan je po tome što u njemu nije svirala glazba, pa su posjetitelji u njemu mogli na miru pročitati novine ili izložene knjige ovog poznatog autora. Sam Milčec je često i bez srama govorio o nekim svojim porocima i užicima, što su bili upravo neometano ispijanje kave i pušenje cigara, u dokolici pri kojoj se osjećao pravi duh Zagreba. Zvonimir Milčec je više puta pokazao koliko je vezan za grad Zagreb, ne samo po svojim književnim djelima i novinarskim radom, već i aktivističkim djelovanjem. On je bio jedan od inicijatora za postavljanje spomenika Mariji Ujević u Vlaškoj ulici, što se i dogodilo 1988. godine, aktivno se borio 1990. godine za povratak Fernikovog spomenika banu Jelačiću, te je sudjelovao u podizanju spomenika Mariji Jurić Zagorki, koji danas krasi Tkalčićevu ulicu u Zagrebu. Zvonimir Milčec umro je iznenada 2014. godine, u 76. godini života. Posao Zvonimir Milčec je danas, pored svega što je radio, ostao najpoznatiji kao dječji pisac. Ipak, on nije pisao samo dječje knjige, već i beletristiku za odrasle. Njegovi poznati romani za odrasle su “U Zagrebu prije podne”, objavljen 1979. godine i “Čovjek od novina”, objavljen 1997. godine. Osim beletristike, Milčec je napisao preko petnaest zbirki koje su sadržavale njegova djela iz feljtonistike, od kojih su neke “Zadnja pošta Zagreb”, “Pozdravi doma”, “Zagreb je Zagreb”, “Dinamovo proljeće”, “ZGode”, “Dolac”, “Fakat Zagreb”, “Zagrepčani naši i vaš” i druge; napisao je pet djela iz publicistike, i to “Piti ili ne piti”, “Povratak bana”, “Nečastivi na kotačima”, “Zagrebački gradonačelnici” i “Pliva – 70 godina najveće farmaceutske tvrtke”. Milčec je pisao i scenarije za televizijske dokumentarce (“Zadnja pošta Zagreb”) i igrane TV-filmove (“Priča iz Maksimirske šume”, “Pozdrav iz Zagreba” i “Stari album L.P.-ja”). Pisao je scenarije za kino-filmove i to za dokumentarce “Uzlet”, “Ne gledaj gore” i “Strah u dolini potoka Bliznec”. Ipak, među čitateljima najveću popularnost uživaju Milčecove knjige za djecu. Neke od njih dio su obavezne školske lektire, poput poznatih romana za djecu “Zvižduk s Bukavca” i “Tajne krvavog nosa”. Osim njih, njegovi poznati romani za djecu su i “U Zagrebu prije podne”, “Posljednji zvižduk”, “Priča o novinama”, “Čovjek od novina”, te zbirka pripovjedaka “Tekuće priče”. Najveća postignuća Zvonimir Milčec nagrađen je brojnim nagradama i to ne samo onima za svoja književna djela. 2009. godine dobio je nagradu za životno djelo Otokar Keršovani, za svoj cjeloživotni rad u novinarstvu. Nagrade koje su mu dodijeljene zbog njegova književnog rada bile su nagrada Grigor Vitez, koju je dobio 1976. godine i nagrada Mlado pokoljenje, koja mu je dodijeljena godinu dana kasnije. 1994. godine dobio je Nagradu grada Zagreba. Upravo je grad Zagreb bio glavni motiv njegovih radova. O njemu je pisao kolumne, bio je mjesto radnje većine njegovih romana, a gotovo svi feljtoni koje je pisao u naslovu su imali motiv Zagreba. Mnoge njegove knjige su prevedene na poljski, ruski, engleski i njemački jezik. Većina njih ima više izdanja, a neke knjige adaptirane su u dokumentarne serije i filmove, te kratke ili dugometražne dokumentarne filmove.

DOPISI I OKRUŽICE KAO SLIKE ŽIVOTA-Vjekoslav Bakašun Preventivnomedicinske ustanove Sušaka i Rijeke u vremeplovu 1945.-1950. Rijeka,2012.god,350.stramna,ilustrovana. Vjekoslav Bakašun o sebi kaže da je jedan od dvojice Kostrenjanina iz generacije koji nije postao pomorac. Ističe i kako je gotovo čitav staž (43 godine i 11 mjeseci) radio u istoj ustanovi koja je za to vrijeme sedam puta promijenila naziv (današnji Nastavni zavod za javno zdravstvo Primorsko-goranske županije). U svojoj knjizi `Dopisi i okružnice kao slike života: preventivnomedicinske ustanove Sušaka i Rijeke u vremeplovu 1945. – 1950.` bavi se razdobljem neposredno nakon Drugoga svjetskoga rata, koje je obilježila neimaština, ali i rušenje jednoga i formiranja potpuno novoga društvenoga uređenja u kojemu se, kako kaže Bakašun, možda nisu mogli snaći niti sami njegovi tvorci. Više doznajte iz priloga. ---------------------------- ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️ M

Dr Muris Idrizović : Abdurezak Hifzi Bjelevac : 1886-1972. : život i književno djelo , Jezik hrvatski, srpski Sarajevo : Svjetlost, 1978 , tvrdi povez, Fizički opis 228 str. ; 24 cm Бјелевац, Абдурезак Хифзи, 1886-1972 Očuvanost 4. Idrizović, Muris, bošnjački književni povjesničar i kritičar (Bijelo Polje, Crna Gora, 25. V. 1925 – Sarajevo, 21. VI. 2009). Studij književnosti završio na Filozofskome fakultetu u Zagrebu 1952., a u Sarajevu 1977. doktorirao disertacijom o A. H. Bjelevcu. Radio u Sarajevu kao gimnazijski profesor i predavač na Filozofskome fakultetu. Od 1955. bio je urednik u izdavačkom poduzeću Svjetlost. Objavio je više studija i kritika o književnoj baštini BiH. Posebno se bavio dječjom književnošću: Književnost za djecu u Bosni i Hercegovini (1976), Zeleno ostrvo djetinjstva (1983), Glasovi djetinjstva (1984), Hrvatska književnost za djecu (1984), Igra i zbilja (1985) i dr. Preveo je sa slovenskoga djela J. Vidmara, A. Ingoliča, I. Potrča, F. Bevka i dr.

Autor - osoba Horozović, Irfan Naslov Mađioničar iz prijestolnice domina / Irfan Horozović ; [ilustracije Nedžad Sahačić] Vrsta građe roman Jezik bosanski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Banjaluka : Glas, 1990 (Banjaluka : Glas) Fizički opis 51 str. : ilustr. ; 22 cm. Drugi autori - osoba Sahačić, Nedžad Zbirka Biblioteka Jablan. kolo 1 ; knj. 2 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Bilješka o piscu: str. 50. Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. MG73

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. izdanje! Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija - Ivo Tartalja Mnogi pisci starog i novog doba opisuju grad kakav prema njihovom shvatanju treba da bude sazdan. Ukoliko su im zamislili neostvarive, njihovi se opisi nazivaju utopije. Neki drugi pisci, ili isti pisci u drugim vremenima, više su skloni da govore o tome kakav grad ne treba da postane. Kao da su puke replike u polemici sa utopistima, njihovi su spisi prozvani antiuptopije ili distopije.“ Sadržaj: GODINA 2071. Grad iz mašte i grad maštanja Beograd na karti utopija Objavljivanje teksta Ko je mogao biti autor Podatak Arkadija Varađanina Neiščitani pisac Podudarne teme Đorđa Natoševića Bledi obrisi razvalina GODINA 2095. Antiutopija Svetolika Rankovića GODINA 2011. Prognoza – ili utopija? – Stojana Novakovića LETA GOSPODNJEG 1989. PRILOZI Milan Jovanović, Nove Varoši – Novi Beograd Beograd posle 200 godina Svetolik Ranković, U XXI veku Stojan Novaković, Nakon sto godina Ivo Tartalja (Beograd, 31. jul 1930 — Beograd, 3. novembar 2020) bio je srpski teoretičar i istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i počasni član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u kojem se nalazi porodična Zbirka porodice Tartalja. Biografija Ivo Tartalja rođen je 31. jula 1930. u Beogradu, u jednoj od poslednjih grofovskih porodica na Balkanu.[1] Njegov otac bio je književnik i pesnik Gvido Tartalja a stric slikar Marino Tartalja.[2] Tartalja se školovao u Beogradu, gde je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, Prvu mušku gimnaziju, a zatim i Filozofski fakultet (filozofska grupa), na kome je doktorirao 1961. godine.[2] Radio je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filozofskog, potom Filološkog fakulteta od 1955. do penzionisanja 1995. godine.[2] Pored redovne nastave na fakultetu izvodio je tečajeve za postdiplomsku nastavu u Beogradu, Novom Sadu i Prištini.[2] Po više semestara takođe je održavao nastavu iz teorije književnosti na novoosnovanim fakultetima u Nišu i Kragujevcu.[2] Od osnivanja Instituta za književnost i umetnost (najpre Centra za teoriju književnosti i umetnosti) radio je u ekipi osnivača i više godina kao referent za estetiku (1960–1968).[3] Radio je kao sekretar Odbora za kritička izdanja u SANU (1972-1975), kao član uredništva biblioteke „Književna misao“ Srpske književne zadruge, edicije „Srpska književna kritika“[4] Instituta za književnost, kao i u redakcijama više periodičnih publikacija. Preminuo je 3. novembra 2020. godine u Beogradu.[2] Tartalja je bio počasni član i osnivač Adligata.[5] Dela Kao posebna izdanja objavio je knjige: Počeci rada na istoriji opšte književnosti kod Srba (Srpska akademija nauka i umetnosti, 1964), - doktorska disertacija[6] Đure Daničića lekcije iz estetike ( Institut za književnost i umetnost, 1968)[7] Pripovedačeva estetika, prilog poznavanju Andrićeve poetike (Nolit, 1979)[8] Beograd 21 veka – iz starih utopija i antiutopija (Srpska književna zadruga, 1989)[9] Put pored znakova (Matica Srpska, 1991, Zavod za udžbenike, Banja Luka, 2006)[10] Teorija književnosti za srednje škole (Zavod za udžbenike, Beograd, 1998, 2000, 2003, 2006, 2008, 2013)[11] Do praestetike (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007)[12] Pesma o pesmi: širom književnosti (Srpska književna zadruga, 2013)[13] Estetika Đure Daničića, posthumno, 2019.[14] Priredio je za štampu Studije i kritike Ljubomira Nedića, tri knjige Sabranih dela Bogdana Popovića (O umetnosti i stilu, Književna teorija i estetika, Listići i drugi članci), i knjigu Vojina Rakića Bogdan Popović iz razgovora davnih. Uredio je i pojedine zbornike. Bibliografija njegovih radova objavljenih do 1986. godine objavljena je u sklopu dela „Anali Filološkog fakulteta” 1979. i 1996. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kapitalni rad profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti, u izdanju Biblioteke Politika i društvo (trobroj 44/45/46 ). Jovan Đorđević (1908 — 1989) , pravnik i politikolog; doktor pravnih nauka i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, profesor na Sorboni-Pariz, član SANU i svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti.[1] [2] [3] [4] Đorđević je radio na izradi čuvenog Zakona o samoupravljanju iz 1950. godine, kojim su uvedeni društvena svojina i samoupravni socijalizam, kao alternativa sovjetskom modelu. Jovan Đorđević rođen je 10. marta 1908. u Beogradu. Potiče iz ugledne i obrazovane beogradske prodice Đorđević. Mlađi brat Božidar Đorđević (lekar) bio je takođe profesor Beogradskog univerziteta i akademik. Jovan je osnovnu školu, Četvrtu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu. Doktorske studije u Parizu na Sorboni. 1945. postaje prvi dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Od 1946. predaje ustavno pravo, teoriju države i sociologiju. Jovan Đorđević je 1950. radio na formulisanju Zakona o samoupravljanju, čijim je uvođenjem trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Za Đorđevića je samoupravljanje, zapravo uvođenje radničkih saveta bilo takođe sredstvo da se poveća proizvodnja putem veće zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila „tragična`.[5] 1954. učestvuje u „pravnoj izgradnji“ Ustava i zakona FNRJ kao pomoćnik ministra gdje obavlja funkciju sekretara Komiteta za zakonodavstvo i organizaciju Saveznog izvršnog veća. Sudija je Ustavnog suda Jugoslavije i predsjednik Ustavnog suda Srbije. Urednik je `Arhiva za pravne i duštvene nauke`.[1] Pridruženi je profesor Univerziteta u Parizu - Sorbona . Dr Jovan Đorđević je član SANU, odeljenja društvenih nauka: dopisni od 17.12.1959, redovni od 20.12.1961. u odborima za izvore srpskog prava i filozofiju i društvenu teoriju - Član je Predsedništva SANU od 7.4.1966 do 24.4.1969. Bio je član svih južnoslovenskih akademija nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 9. decembra 1989. g. [4] Djela fr. Les rapports entre la notion d`etat et la notionde classes sociales, these, Paris 1935; Kontrola ustavnosti zakona SAD, (1937) Javno mnjenje, (1939) Osnovna pitanja federalne države,(1940) Ustavno pravo FNRJ, (1947-1948) Narodni odbori, ( 1949) Ustavno pravo , ( 1953. I 1958) Državno uređenje FNRJ, (1954) Ogled o birokratiji, (1960) Ustavno pravo i politički sistem, (1961,1962) Socijalizam i demokratija, (1961). Novi ustavni sistem, (1963,1964)

SVET I ZAPAD FILOZOFIJA Šifra artikla: 385256 Isbn: 9788682144090 Autor : Arnold Tojnbi Izdavač : GRADAC K Sajmon Tojn je dvadeset godina radio na britanskoj televiziji kao pisac, režiser i producent. Njegovi televizijski programi višestruko su nagrađivani, a jedna od emisija osvojila je i nagradu BAFTA. U decembru 2007. godine dao je otkaz i preselio se u Francusku na šest meseci, u nadi da će ispuni... Detaljnije Sajmon Tojn je dvadeset godina radio na britanskoj televiziji kao pisac, režiser i producent. Njegovi televizijski programi višestruko su nagrađivani, a jedna od emisija osvojila je i nagradu BAFTA. U decembru 2007. godine dao je otkaz i preselio se u Francusku na šest meseci, u nadi da će ispuniti dugo potiskivanu želju da napiše triler. Posle neprospavane olujne noći na trajektu dok su prelazili Lamanš, on i njegova porodica odustali su od osmočasovne vožnje do svog novog doma i oteturali se u Ruan u potrazi za hotelom. Ugledavši sablastan prizor šiljatog tornja ruanske katedrale koji probija nebo pre zore dobio je ideju za fiktivnu Tvrđavu u Sanktusu.Po povratku u Englesku, Sajmon je dugo pisao kao honorarni novinar kako bi plaćao račune do objavljivanja romana. Sanktus, izuzetno dobro dočekan od strane publike, preveden je na više od dvadeset jezika. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILOZOFIJA Autor Arnold Tojnbi Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač GRADAC K Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 23 Strana 61 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Delovi su polovni ali ispravni, skinuti sa mašine koja je radila.

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

„Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al` da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić