Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Srbija i Srbi između izazova i odgovora 2. Milan Rakić i religija 3. Darovi naših rođaka 1 4. Darovi naših rođaka 2 5. Darovi naših rođaka 3 6. Darovi naših rođaka 4 7. Putovanje u oba smera 8. Preporuke i prikazi 9. Posete, odlomci Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.[2] Biografija Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda, koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar-volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.[6] Zbirka Vladete Jerotića u Udruženju „Adligat” Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović, kumovi i dugogodišnji prijatelji Vladeta Jerotić godinama je neobavezno poklanjao knjige Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, da bi 2014. godine i formalno formirao svoju zbirku. Od 2017. godine, kada je spomen soba Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti premeštena u nove prostorije, za zbirku Vladete Jerotić izdvojen je poseban kutak u okviru ove sobe posvećene njegovom kumu i dugogodišnjem prijatelju.[2] Jerotić je o ovom simboličnom mestu za njegovu zbirku rekao „da se zna, pamti i prepričava kako srpski kumovi mogu da se zauvek vole, druguju i uvažavaju!”.[7] U kutku akademika Jerotića nalaze se dva ormara sa više hiljada knjiga koje je za života poklonio Udruženju, uključujući i knjige koje je otac Vladete Jerotić doneo sa Krfa nakon Prvog svetskog rata, kao i prva izdanja ruskog filozofa Berđajeva, retko srpsko ratno izdanje iz Bizerte, prva izdanja Radeta Drainca i Milana Rakića. Izloženi su i lični predmeti Jerotića, kao što su olovke, naočare, dve strane rukopisa i zajedničke fotografije sa kumom Miodragom. Vladeta je posle Pavlovićeve smrti često u njegovoj spomen sobi, prethodno sprat niže, držao predavanja, u okviru kojih se podsećao kumstva i prijateljstva sa Miodragom.

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

Autor: Frank H. Netter ; prevodioc i redaktor Milan Milisavljević Godina izdanja: 2023 Pismo: Format i povez: Tvrdi OSMO IZDANJE Neprevaziđene, svetski poznate i priznate, klinički relevantne anatomske ilustracije. Za studente i kliničke lekare koji izučavaju anatomiju, obavljaju vežbe u anatomskim salama, prenose pacijentima znanja iz oblasti anatomije ili samo osvežavaju sopstvena znanja, Neterov Atlas anatomije čoveka iz ugla kliničkog lekara jasno ilustruje građu tela regiju po regiju na briljantan i veoma detaljan način. Jedinstven je među atlasima anatomije zbog toga što sadrži ilustracije u kojima se ističu anatomski odnosi najvažniji za trening i praksu kliničkih lekara. Atlas su ilustrovali kliničari za kliničare, a sadrži više od 550 izuzetnih crteža-ilustracija i nekoliko desetina pažljivo odabranih tipičnih radiografskih snimaka. • Donosi svetski poznate i priznate, izuzetno jasne i detaljne ilustracije ljudskog tela iz perspektive kliničkog lekara, uz crteže dr Frenka Netera i dr Karlosa Mačada, koji spadaju među najistaknutije medicinske ilustratore današnjice. • U atlasu se građa tela obrađuje po organskim sistemima, a sadrži i kratke sažetke o anatomskim strukturama od velikog značaja u određenim kliničkim stanjima, kao i dodatke u vidu tabelarnih pregleda mišića. • Sadrži nove ilustracije koje je radio dr Mačado, uključujući i klinički važne regije kao što su karlična duplja, temporalna i infratemporalna jama, nosne školjke i druge. • Ovo izdanje sadrži nove tabelarne preglede nerava, posvećene kranijalnim nervima i nervima cervikalnog, brahijalnog i lumbosakralnog pleksusa. • Koristili smo ažuriranu terminologiju zasnovanu na drugom izdanju međunarodnog standarda anatomske terminologije, Terminologia Anatomica, i obuhvatili smo neke eponime koji se često koriste u kliničkoj praksi. • Uz kupljenu knjigu dobijate jedinstveni kôd, pomoću kojeg možete da pristupite dodatnim materijalima u elektronskom obliku – 79 videa i 112 bonus tabli. DOSTUPNA JE i alternativna verzija 8. izdanja: • Neterov Atlas anatomije čoveka: Klasičan topografski pristup – sadržaj je isti kao u sistemskom pristupu, ali je organizovan na tradicionalan način, po anatomskim regijama našeg tela. Obe varijante izdanja sadrže iste tabelarne informacije i istih 550+ ilustracija koje su kreairali lekari-kliničari dr Frenk Neter i dr Karlos Mačado.

59116) Časopis Treći program 68 brojeva Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazio je četiri puta godišnje (tromesečno). mek povez, format 16 x 23 cm , latinica, svaki broj u proseku ima između 500 - 600 strana. U nekoliko brojeva su podvlačeni pojedini članci ili su zaokruzivani naslovi u sadržaju. Osim toga , časopisi su čisti i odlično očuvani, ukupna težina svih časopisa je oko 40 - 50 kilograma. Sadrži sledeće brojeve: 1969: 1, 3, 1970: 4, 6, 7, 1973: 16,17,18,19 , 1974: 20,21,22,23 , 1975: 25,26,27, 1976: 28,29,30,31, 1977: 32,33,34/35, 1978: 36,37,38,39, 1979: 40,41,42,43, 1980: 44,45,46,47, 1981: 48,49,50,51, 1982: 52,53,54,55 1983: 56,57,58,59, 1984: 60,61, 1985: 64,66,67, 1986: 68,69,70,71, 1987: 72,73,74,75, 1988: 77/78 1994: 100 1995: 101,102,103/104 1996: 105/106 , 107/108 , 1997: 109/110 U časopisima je zastupljen veliki broj tema i stalnih rubrika iz svih društvenih nauka i umetnosti. Neke od tematskih celina : Konstantinovićeva Dekartova smrt Ka teoriji raspada komunizma i postkomunizma Neokejnsijanizam O Marselu Prustu O T.S. Eliotu Leva i desna kritika liberalizma Šekspir i psihoanliza Sociologija sporta Filozofija prirode Adornova negativna dijalektika Filmske poetike, Tarkovski Jevrejsko pitanje u SR Nemačkoj Rasizam i nacionalizam Moderna i postmoderna, Američka privreda Teorijska psihoanaliza , Frojdovsko polje Delo Semjuela Beketa Iskustva francuskog socijalizma Moderna tumačenja Hegela Analitička filozofija, Habermas Neokonzervativne ideologije i levica Privreda, država i pravo u nacionalsocijalizmu Učenje Don Huana književnost ili Vagner i novi bajrojt Teorija vrednosti; Teorija tumačenja Istraživanja mistike Znak i simbol Martin Hajdeger pristup i kritike Tomas Man- književnost , ideologija, istorija Lukač i budimpeštanski filozofski krug Helderlin poezija i ludilo Studije o Huserlu Psiholingvistika Jugoslovenski roman nakon 1945 Fenomeni: Reklama; Televizija ; Strip ; Biće i jezik - Radomir Konstantinović brojni i stalni članci ,eseji i studije na teme : tuumačenje književnosti ; hronik ; književna teorija ; marksizam, kapitalizam, društvena teorija, socijaldemokratija , psihoanaliza , međunarodne političke teme , ekonomija , samoupravljanje , istorija , savremeno društvo , muzika...

Аркадий Райкин 1965 А. Бейлин Бейлин А. Аркадий Райкин [Л.-М.: Искусство, 1965] 150 с. Фотоальбом. Фотографии выполнены М. Б. Смириным, М. М. Гершманом и др. Аркадий Исаакович Райкин (1911-1987) - знаменитый советский артист эстрады, театра и кино, театральный режиссер, конферансье, сценарист, писатель-сатирик; народный артист СССР. Герой Социалистического Труда, лауреат Ленинской премии. А.Райкин родился в г. Риге, в 1922 г. вместе с семьей переехал в Петроград. В 1935 г. окончил Ленинградский техникум сценических искусств. По распределению попал в Ленинградский ТРАМ (Театр рабочей молодежи), который вскоре был переименован в театр им. Ленинского Комсомола. Одновременно с игрой в театре дебютировал в кино, но подлинным его призванием стала эстрада. Сначала он выступал с эстрадными номерами, позже работал конферансье. В 1939 г. стал лауреатом 1-го Всесоюзного конкурса артистов эстрады. С 1942 г. - художественный руководитель Ленинградского театра миниатюр (с 1982 г. - Государственный театр миниатюр в Москве, с 1987 г. - театр «Сатирикон»). Театр миниатюр под управлением А.Райкина был одним из самых любимых у зрителей тех лет. На его сцене выступали признанные звезды эпохи: Л.Утесов, К.Шульженко, А.Менакер, В.Нечаев, Э.Хиль, М.Пархоменко, а также молодые актеры М.Жванецкий, Р.Карцев, В.Ильченко. Среди авторов, с которыми работал А.Райкин, были известные советские писатели-юмористы - М.Зощенко, В.Ардов, А.Хайт, С.Альтов, М.Мишин и др. Выступления А.Райкина на радио и телевидении пользовались огромной популярностью у публики. Его называли русским Чарли Чаплином и чародеем пантомимы. Миниатюры и спектакли А.Райкина всегда были остро сатирическими, но в то же время корректными и интеллигентными. В памяти поклонников он навсегда остался неповторимым мастером сценического перевоплощения, а темы его сатирических моноспектаклей остаются актуальными и сегодня. Настоящая книга театрального критика А.Бейлина помогает проникнуть в тайны мастерства великого артиста, анализирует особенности его творчества. Книга иллюстрирована большим количеством фотографий А.Райкина на сцене и в жизни. u vrlo dobrom stanju retko izdanje malo zacepljen omot Arkadij Isaakovič Raikin (1911-1987) - poznati sovjetski estradni, pozorišni i filmski umetnik, pozorišni reditelj, zabavljač, scenarista, satiričar; Narodni umjetnik SSSR-a. Heroj socijalističkog rada, dobitnik Lenjinove nagrade.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autora! Slovenacki jezik! Knjiga je jedna od trilogije koja govori o drevnoj povijesti predcivilizacija. Prvi su Pukotine vremena, drugi Kraljevstvo Velike Zmije, a treći Megaliti. Autorica je svoj život posvetila istraživanju civilizacija i mijenjanju (po njezinom mišljenju) pogrešne povijesne istine. Ni ova knjiga nije drugačija. Ako čitatelj barem malo poznaje povijesne činjenice, čitanje ove i, naravno, svih ostalih knjiga doista će ga staviti u dilemu. Kraljevstvo velike zmije čita se vrlo tečno, sadrži mnogo povijesnih činjenica, ali su objašnjene drugačije nego što smo naučili. Službena znanost nije se puno bavila njezinim radom, jer je vrlo teško demantirati njezine tvrdnje, koje potkrepljuju brojni izvori dokaza. Knjiga govori o autohtonom narodu predkolumbovske Amerike. Njena prva rečenica: `Knjiga o Velikom zmijskom kraljevstvu nije knjiga o Indijancima`, vrlo nam jasno pokazuje autoričino neslaganje sa službenom poviješću. Ameriku nije otkrio Kristofor Kolumbo, ali na ovom kontinentu od davnina žive mnoge civilizacije čija službena povijest ne priznaje status koji zaslužuju. O njihovom iznimnom poznavanju graditeljstva svjedoče mnogi već otkriveni arheološki ostaci, koji su ostali zanemareni, a ogroman broj ostataka još uvijek čeka na otkrivanje. Kroz knjigu ocrtava civilizacije Sjeverne Amerike (Hohokami, Anasazi, Galina ljudi), Srednje Amerike (Tolteci, Olmeci, Zapoteci, Mixteci, Tlatilka, Anahuanaca, Asteci i Maje), Južne Amerike (Muiski - Chibche, Masma, Chavina, Mochichi, Chimu, Nazca, Chinchoro i Inca). Fani Okič, slovenska književnica, * 1924., Ljubljana. Bila je studentica do početka Drugog svjetskog rata. 1941. nakon okupacije Slovenije deportirana je u Hrvatsku, a od 1942. do oslobođenja 1945. bila je hrvatska partizanka. Nakon rata živjela je i radila u Bosni i drugim jugoslovenskim zemljama. Godine 1947. vratila se u Sloveniju. Raditi Fani Okič je književnica, publicistkinja i istraživačica protokola. Pripadnica je dviju potpuno različitih civilizacija – s majčine strane, južnoameričke, povezane s civilizacijom Inka), a po ocu zapadne. Bila je suradnica beogradskih časopisa Galaksija i Treće oko, a kasnije i slovenskih časopisa Aura, Karma i Metulj.

Knjiga je dobro očuvana. Izdavač: Mate d.o.o.,Zagreb Godina izdavanja: 2006. Opštee informacije:, 688 str., 20,0 cm x 25,0 cm 3. izdanje POSTIZANJE KONKURENTSKE PREDNOSTI! Četvorica autora profesori su sa različitih i veoma istaknutih američkih fakulteta (Ohio State University, Michigan State University i dr.). Oni vjeruju da je pristup vođenja ljudskih potencijala od temeljne važnosti za stvaranje dugoročne `vrijednosti” poduzeća i njegovog opstanka te su to na jasan i zanimljiv način prikazali u knjizi. Knjiga je ujedno raskošno opremljena ilustracijama, a pruža i upoznavanje s izazovima koje je nužno za stvaranje vrijednosti i stjecanje konkurentske prednosti. Kvalitetno upravljanje ljudskim resursima predstavlja konkurentsku prednost modernog poslovanja. Kratki sadržaj: Okruženje ljudskih potencijala: Upravljanje ljudskim potencijalima Strategijski menadžment ljudskih potencijala Pravno okruženje: ravnopravna mogućnost zapošljavanja Pribavljanje i priprema ljudskih potencijala: Selekcija i raspoređivanje Obuka Procjena i razvoj ljudskih potencijala: Upravljanje radnom uspješnošću Razvoj zaposlenika Kompenzacije ljudskih potencijala: Odluke o platnoj strukturi Priznavanje doprinosa zaposlenika plaćanjem Beneficije zaposlenika Posebne teme ljudskih potencijala: Kolektivno pregovaranje i radni odnosi Globalni menadžment ljudskih potencijala Strategijski menadžment funkcije ljudskih potencijala R. A. Noe je profesor menadžmenta na Sveučilištu Ohio. Prije toga radio je na katedri menadžmenta na Sveučilištu Michigan i u Centru industrijskih odnosa na Carlson School of Management, Sveučilište Minnesota. Provodio je istraživanja i predavao studentima, postdiplomcima i doktorskim studentima o upravljanju ljudskim potencijalima, menadžerskim vještinama, kvantitativnim metodama, informacijskim sustavima ljudskih potencijala, edukaciji, razvoju zaposlenika i organizacijskom ponašanju. J. R. Hollenbeck profesor je menadžmenta na Eli Broad Graduate School of Business Administration na Sveučilištu Michigan. Stekao je doktorat iz menadžmenta i organizacijskog ponašanja na New York Sveučilištu. U svom radu najviše istražuje teoriju samokontrole i motivacije za rad, procese separacije i stjecanja zaposlenika te odlučivanje i radnu uspješnost u timovima. B. Gerhart je Frances Hampton Currey profesor studija organizacije na Owen School of Management pri Vanderbilt Sveučilištu. Stekao je magisterij iz psihologije na Bowling Green State University 1979. Godine i doktorat iz područja industrijskih odnosa na Sveučilište Wisconsin – Madison 1985. Njegovo istraživanje se usredotočuj na područje kompenzacija / nagrađivanja, popunjavanja radnih mjesta i stavova zaposlenika. P. M. Wright je pridruženi profesor škole industrijskih i radnih odnosa na Sveučilištu Cornell. Prethodno je bio pridruženi profesor menadžmenta i koordinator magisterija iz upravljanja ljudskim potencijalima na Graduate School of Business pri Sveučilištu Texas A & M.``

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

GUSTAV STRESEMANN VERMÄCHTNIS VEOMA RETKO U PRODAJI, KOD NAS NEMA! IZUZETNO SVEDOČANSTVO IZ PERA JEDNOG OD NAJUSPEŠNIJIH NEMAČKIH MEĐURATNIH POLITIČARA, DOBITNIKA NOBELOVE NAGRADE ZA MIR 1926. GODINE! GUSTAV ŠTREZEMAN NASLEĐE ANTIKVARNA IZ 1932. In Verlag Ullstein Berlin, 1932. godine, 643 strane, veliki leksikonski format, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, nekoliko faksimila dokumenata - pisama koje je pisao Štrezeman u vreme kada je bio nemački kancelar. Knjiga je solidno očuvana, unutrašnjost perfektna, papir bibliofilski, izuzetno kvalitetan, sitni tragovi vremena na koricama. Na nemačkom jeziku. Opis knjige na nemačkom: Vollständige Ausgabe im original Verlagseinband: schwarzes Ganzleinen / Leinen / OLn / Ln im Format 17,75 x 25 cm mit verziertem Rücken- und Deckeltitel in Goldprägung sowie Kopffarbschnitt, Entwurf von Hugo Steiner-Prag. XV+612 Seiten, mit 1 Frontispiz (nach Portraitzeichnung) und mehrere Beilagen (Bildtafeln u. Faksimiles), die Fotoabbildungen auf Kunstdruckpapier. - Deutscher Reichskanzler der Weimarer Republik, Systemzeit, Reichsaußenminister, Deutsche Volkspartei DVP, deutsche Außenpolitik vor 1933, Lebensbild, Biografie, Quellenwerk zum Verständnis der Weimarer Republik, Friedensnobelpreisträger, illustrierte Bücher, Angehöriger von B! Neogermania Berlin, deutscher Burschenschafter - Erstausgabe in sehr guter Erhaltung. Gustav Štrezeman (1878 - 1929), rođeni Berlinac, bio je državnik i najznačajnija ličnost za stabilizaciju Nemačke u međuratnom periodu i vraćanje poverenja međunarodne zajednice u nju. Obrazovao se na univerzitetima u Berlinu i Lajpcigu. Godine 1907. postao je najmlađi poslanik parlamenta. Tokom Prvog svetskog rata podržavao je nemačku carsku politiku. Posle poraza, Štrezeman je usvojio republikanske oblike vladavine, ali se žestoko protivio odredbama Versajskog ugovora. Kao vođa Narodne stranke - Volkspartei (čiji je bio i osnivač) Štrezeman je postao kancelar koalicionog kabineta, nedugo posle francuske i belgijske okupacije Rura. U nekoliko sledećih kabineta bio je ministar inostranih poslova i preorijentisao je nemačku spoljnu politiku putem pomirenja sa saveznicima. Evakuisao je Rursku oblast 1924. godine, potpisao Lokarnski pakt 1925. (kojim je potvrđena nepromenjivost granica između Nemačke, Francuske i Belgije) i ustanovio Rajnsku oblast kao neutralnu teritoriju. Narednih godina vršio je pritisak na saveznike da evakišu prvu zonu Rajnske oblasti i radio na uključenju Nemačke u Ligu naroda - danas Ujedinjene nacije. Za svoj rad, zajedno sa francuskim kolegom Aristideom Briandom, dobio je 1926. godine Nobelovu nagradu za mir. Umro je iznenada 1929. godine u Berlinu. # 56

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji / Ljubica Miljković Beograd 2007. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format ( 29 cm), 416 strana. Napomena: knjiga je odlično očuvana (kao nova) . Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na Slovenackom Okič, Fani: Kraljestvo Velike kače : o kulturi avtohtonov predkolumbovske Amerike od Aljaske do Ognjene zemlje Kraljevstvo velike zmije: o kulturi domorodačkih naroda pretkolumbijske Amerike od Aljaske do Ognjene zemlje Knjiga je jedna od trilogije koja govori o drevnoj povijesti predcivilizacija. Prvi su Pukotine vremena, drugi Kraljevstvo Velike Zmije, a treći Megaliti. Autorica je svoj život posvetila istraživanju civilizacija i mijenjanju (po njezinom mišljenju) pogrešne povijesne istine. Ni ova knjiga nije drugačija. Ako čitatelj barem malo poznaje povijesne činjenice, čitanje ove i, naravno, svih ostalih knjiga doista će ga staviti u dilemu. Kraljevstvo velike zmije čita se vrlo tečno, sadrži mnogo povijesnih činjenica, ali su objašnjene drugačije nego što smo naučili. Službena znanost nije se puno bavila njezinim radom, jer je vrlo teško demantirati njezine tvrdnje, koje potkrepljuju brojni izvori dokaza. Knjiga govori o autohtonom narodu predkolumbovske Amerike. Njena prva rečenica: `Knjiga o Velikom zmijskom kraljevstvu nije knjiga o Indijancima`, vrlo nam jasno pokazuje autoričino neslaganje sa službenom poviješću. Ameriku nije otkrio Kristofor Kolumbo, ali na ovom kontinentu od davnina žive mnoge civilizacije čija službena povijest ne priznaje status koji zaslužuju. O njihovom iznimnom poznavanju graditeljstva svjedoče mnogi već otkriveni arheološki ostaci, koji su ostali zanemareni, a ogroman broj ostataka još uvijek čeka na otkrivanje. Kroz knjigu ocrtava civilizacije Sjeverne Amerike (Hohokami, Anasazi, Galina ljudi), Srednje Amerike (Tolteci, Olmeci, Zapoteci, Mixteci, Tlatilka, Anahuanaca, Asteci i Maje), Južne Amerike (Muiski - Chibche, Masma, Chavina, Mochichi, Chimu, Nazca, Chinchoro i Inca). Fani Okič, slovenska književnica, * 1924., Ljubljana. Bila je studentica do početka Drugog svjetskog rata. 1941. nakon okupacije Slovenije deportirana je u Hrvatsku, a od 1942. do oslobođenja 1945. bila je hrvatska partizanka. Nakon rata živjela je i radila u Bosni i drugim jugoslovenskim zemljama. Godine 1947. vratila se u Sloveniju. Raditi Fani Okič je književnica, publicistkinja i istraživačica protokola. Pripadnica je dviju potpuno različitih civilizacija – s majčine strane, južnoameričke, povezane s civilizacijom Inka), a po ocu zapadne. Bila je suradnica beogradskih časopisa Galaksija i Treće oko, a kasnije i slovenskih časopisa Aura, Karma i Metulj.

DAS KATHE KOLLWITZ - WERK DRESDEN 1930. MIT EINER EINLEITUNG VON ARTHUR BONUS NEUE VERANDERTE UND ERWEITERTE AUSGABE * NEMA U PRODAJI * ANTIKVARNA KNJIGA Kete Kolvic (1867 -,1945), bila je nemačka grafičarka i slikarka. Obrađujući teme velegradskog proleterijata, stvorila je i u crtežu i u grafici sopstveni izraz sa elementima ekspresionizma. Njen umetnički opus prožet je progresivnim političkim tendencijama angažovane umetnosti. Radila je i kao vajarka. Za vreme nacizma u Nemačkoj joj je bio zabranjen rad i izlaganje. Ovo je jedna veoma retka monografija, u kojoj je prvih 38 strana tekst i opis, a ostalo su njene grafike i crteži, na fantastično kvalitetnom papiru, izvanredno očuvana unutrašnjost - kao i spoljašnjost, osim što ima sitno oštećenje u donjem delu hrbata, što može da se zalepi, jer se samo platno malo zacepilo i odvojilo. Knjiga je većeg formata, 26 x 19.5 cm, tvrd povez sa zlatotiskom, izvanredno očuvano za godinu izdanja, a i inače. Carl Reissner Verlag, Dresden 1930. godine. Knjiga je na nemačkom jeziku. # 56

KNJIGA KOJA NAJBOLJE PRATI AKTUELNA DEŠAVANJA I SPOZNAJE IZ OBLASTI PONAŠANJA POTROŠAČA U DANAŠNJEM SVETU! Udžbenik Ponašanje potrošača je delo četvorice univerzitetskih profesora i vrhunskih istraživača i stručnjaka za maketing koji su uspeli da naprave verovatno najbolji udžbenik ponašanja potrošača na tržištu danas, i to udžbenik koji je posebno prilagođen evropskom poslovnom okruženju. Posebna vrednost ovog udžbenika je što uspešno povezuje teoriju ponašanja potrošača sa stvarnim situacijama iz poslovnog sveta. Knjiga je i posebno struktuirana; jedinstvena petodelna „mikro-makro` kružna struktura osigurava multidisciplinarni pristup i najnovije podatke potrebne za razumevanje ponašanja evropskih potrošača. Ovaj udžbenik osim toga detaljno prikazuje kako istraživanja i koncepti o ponašanju potrošača mogu biti implementirani u marketinške strategije. Izvrsno je struktuirana tako da nas korak po korak uvodi u problematiku ponašanja potrošača, a uz to je potkrepljena nizom vrlo ilustrovanih i aktuelnih slučajeva iz poslovne prakse koji uz svako poglavlje jasno ilustruju primenu teorija opisanih u knjizi. U svakom poglavlju je detaljan i jasan rezime najvažnijeg, kao i pitanja i testovi za proveru znanja tako da studentima olakšava učenje, ali istovremeno je svakome vrlo zanimljiva za čitanje. Kratak sadržaj I. POTROŠAČI NA TRŽIŠTU Uvod u ponašanje potrošača Potrošačko društvo Obilaženja trgovina, kupovanje i ocjenjivanje II. KAKO POTROŠAČI VIDE SVIJET I SEBE Percepcija Pojam o sebi Motivacija, vrijednosti i životni stil III. POTROŠAČI KAO DONOSITELJI ODLUKA Učenje i pamćenje Stavovi Individualno odlučivanje IV. EUROPSKI POTROŠAČI I NJIHOVE DRUŠTVENE SKUPINE Socijalni utjecaj i vodstvo u mišljenju Strukture europskih obitelji, odlučivanje u kućanstvu i skupine vršnjaka Dohodak i društvena klasa V. KULTURA I EUROPSKI ŽIVOTNI STILOVI Kultura i ponašanje potrošača Procesi kulturnih promjena Nova vremena, novi potrošači MICHAEL R. SOLOMON se 2006. godine priključio Poslovnoj školi Haub na Univerzitetu Sv. Josipa u Philadelphiji kao profesor marketinga, gde je radio i kao direktor centra za istraživanje potrošača. Takođe, on je profesor Ponašanja potrošača na Poslovnoj školi Manchester Univerziteta u Manchesteru. Uz ovu knjigu, autor je široko korišćenog udžbenika Marketing: stvarni ljudi, stvarne odluke. GARY J. BAMOSSY je profesor marketinga na Poslovnoj školi McDonough na Univerzitetu Georgetown u Washingtonu. SØREN ASKEGAARD je profesor marketinga na Univerzitetu Južne Danske. Poseduje postdiplomsku diplomu sa studija komunikacija na Univerzitetu Sorbonne, Pariz, a doktorsku titulu sa Poslovnih studija na Univerzitetu Odense. MARGARET K. HOGG drži poziciju šefa ponašanja potrošača i marketinga na Katedri za marketing Univerziteta Lancaster.

Вздорнов Г.И. Феофан Грек. Творческое наследие Тврд повез са омотом, 33цм, 338страна, илустровано, издавач: ИСКУСТВО - Москва 1983. форзец и прва страна преломљени - књига је у добром стању! knjiga ima eks libris bivšeg vlasnika Книга крупнейшего специалиста по древнерусскому искусству Г. И. Вздорнова имеет своей целью дать полное представление о выдающемся художнике второй половины XIV в. Выходец из Византии, Феофан Грек половину жизни провел на Руси и работал в Новгороде, Нижнем Новгороде, в Москве и ее окрестностях. Его творчество не отделимо от истории русского искусства. Произведения Феофана сохранились только в России. Это такие шедевры мировой живописи, как фрески в новгородской церкви Спаса Преображения (1378), икона Богоматери Донской в Третьяковской галерее (ок. 1392) и деисус в Благовещенском соборе Московского Кремля (90-е гг. XIV в.). Книгу открывают вводная статья о Феофане и его эпохе, антология лучших текстов о Феофане из работ русских, советских и зарубежных ученых и биографические сведения о художнике. Впервые воспроизведена рукопись XVII в. с текстом письма о Феофане, которое принадлежит Епифанию Премудрому. Основной раздел книги составляент каталог, где наряду с уцелевшими произведениями художника даны исчерпывающие сведения об утраченных работах., а также об иконах, фресках и миниатюрах, которые приписываются Феофану. Каталог составлен по принципу развернутых аннотаций. Все сохранившиеся памятники воспроизведены в цвете, что позволяет верно судить о фактуре и колорите живописи Феофана. Књига Г. И. Вздорнова, водећег стручњака за древну руску уметност, има за циљ да да потпуну слику о изузетном уметнику друге половине 14. века. Родом из Византије, Теофан Грк је половину живота провео у Русији и радио у Новгороду, Нижњем Новгороду, Москви и околини. Његово дело је неодвојиво од историје руске уметности. Феофанова дела су преживела само у Русији. Реч је о таквим ремек-делима светског сликарства као што су фреске у Новгородској цркви Преображења Господњег (1378), икона Богородице Донске у Третјаковској галерији (око 1392) и Деесис у Благовештенској катедрали Московског Кремља (90-их година). из 14. века). Књигу отвара уводни чланак о Теофану и његовој епохи, антологија најбољих текстова о Теофану из дела руских, совјетских и страних научника и биографски подаци о уметнику. Први пут је репродукован рукопис из 17. века. са текстом писма о Теофану које припада Епифанију Мудром. Главни део књиге чини каталог, где су, уз сачувана дела уметника, дати исцрпни подаци о изгубљеним делима, као и о иконама, фрескама и минијатурама које се приписују Теофану. Каталог је састављен по принципу детаљних напомена. Сви сачувани споменици су репродуковани у боји, што нам омогућава да правилно проценимо текстуру и боју Феофановог сликарства.

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

LA MUERTE DE LA NINA Mihailo Šaškević - Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević - Autorsko izdanje iz 2002. godine, 248 strana, tvrd povez, prošiveno. Knjiga je NEKORIŠĆENA. Dragiša Kašiković (Hadžići, 9. avgust 1932 — Čikago, 19. jun 1977) je bio jedan od vođa srpske političke emigracije u Sjedinjenim Američkim Državama. Kašikovići potiču iz Trebinja, iz Hercegovine. Bio je novinar i publicista. Rođen je u imućnoj srpskoj porodici poreklom iz Trebinja, Istočna Hercegovina. Njegov deda je bio Nikola Kašiković, urednik `Bosanske vile`, jednog od najpoznatijih srpskih listova toga doba, koji je izlazio od 1885. do 1914. godine i u kome su sarađivala i najznačajnija pera srpske pismenosti i kulture, kao što su Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Jovan Skerlić. Po završetku srednje škole, Dragiša Kašiković upisuje studije prava, ali zbog svojih antikomunističkih i antirežimskih uverenja, biva izbačen sa fakulteta. U Ljubljani naknadno uspeva da nastavi studije prava, a u međuvremenu piše knjige za decu i objavljuje svoja dva prva naslova `Priče iz zoološkog vrta` i `Nasradin hodža`. U posleratnom periodu, Okružni sud u Dubrovniku osudio ga je, kao studenta Pravnog fakulteta, 1952. godine na osam meseci strogog zatvora zbog pokušaja ilegalnog napuštanja Jugoslavije. Kašiković, posle više pokušaja, uspeva da pređe granicu Jugoslavije 1955. godine i domogne se Austrije, gde ostaje dve godine. Posle teške borbe za opstanak, sa sedam dolara u džepu, stiže u SAD. Tamo se, kako su zapisali hroničari iz dijaspore „bori protiv komunizma u otadžbini i snaži srpski duh u izgnanstvu verom pradedovskom i brigom ljudskom“. Po dolasku u Čikago, postaje urednik emigrantskog lista „Sloboda“, glasila Srpske narodne odbrane, koji je bio tada pred gašenjem, ali joj Kašiković, veoma brzo vraća ugled, stvarajući sadržajno bogatu i aktuelnu novinu. Godine 1963. Kašiković pokreće književni list „Danas“ i satirični list „Čičak“ i uspešno vodi radio program Srpske narodne odbrane. Za našu crkvu u Americi prevodi na srpski jezik na hiljade stranica teksta sa engleskog, a i sve značajnije institucije srpske emigracije su se oslanjale na njegovo sjajno obrazovanje, patriotizam, entuzijazam i organizatorske sposobnosti. Dragiša Kašiković je u SAD završio fakultet i perfektno ovladao engleskim, nemačkim i francuskim jezikom. Imao je 45 godina kada je u noći između 18. i 19. juna 1977. godine, zajedno sa devetogodišnjom poćerkom Ivankom Milošević, mučki ubijen za pisaćom mašinom u Čikagu, u redakciji lista „Sloboda“. Izboden je oštrim predmetom tačno šezdesetčetiri puta a poćerka Ivanka sa pedesetčetiri uboda. Izvor: Wikipedia. O autoru ima malo podataka, doduše, nisam puno ni pretraživala. Verujem da oni koje zanima ova oblast, znaju daleko više od mene. istorija, srpska istorija, novija politička istorija, zločini # 33

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Geografske osnove juzne Srbije (sa 33 slike u tekstu i jednom kartom u prilogu) Dr. Vojislav S. Radovanovic Vojislav S. Radovanović (Pavlica, 14. januar 1894 — Beograd, 26. april 1957) bio je srpski i jugoslovenski naučni radnik. Tokom svoje karijere radio je kao docent, vanredni i redovni profesor na Skopskom, Zagrebačkom i Beogradskom univerzitetu.[1] Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (kasnije SANU), član Srpskog geografskog društva i osnivač i prvi upravnik Etnografskog instituta SANU.[2] Bio je učenik i asistent čuvenog srpskog geografa prof. dr Jovana Cvijića.[1] Iako je po struci bio geomorfolog, prof. Radovanović se u svom dugogodišnjem naučnoistraživačkom radu bavio i drugim, manje ili više srodnim disciplinama kao što su antropogeografija, etnologija, fizička i istorijska geografija i istorija. Objavio je veliki broj naučnih radova, a njegova doktorska disertacija „Tikveš i Rajec“ jedna je od najboljih i najiscrpnijih antropogeografskih monografija sa terena Makedonije. Biografija Detinjstvo i školovanje Vojislav S. Radovanović, rođen je 14. januara 1894. godine u selu Pavlici u Raškoj oblasti. Njegov otac Sofronije, po zanimanju učitelj, bio je poznati socijalista zbog čega je često po kazni premeštan zajedno sa porodicom iz sela u selo. Vojislav je osnovnu školu učio u selu Vrbovcu. Posle su prešli u Šabac gde je pohađao Šabačku gimnaziju; maturirao je u Nišu. 1912. godine upisao se na geografski odsek Beogradskog univerziteta.[1] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara.[3] Mobilisan je 1. decembra 1914. godine u činu đaka-narednika, ali se ubrzo razboleo od pegavog tifusa. Nakon uspešnog lečenja upućen je 1915. godine na front u blizini Smedereva. Prilikom artiljerijskog baraža koji je prethodio početku nemačke ofanzive 1915. godine teško je ranjen. Nemački geler pogodio ga je u koleno. Drugi geler pogodio ga je u predelu stomaka. Na sreću zaustavile su ga fišeklije sa municijom koje je nosio oko pojasa, ali je bio teško kontuzovan. Prebačen je u nemačku vojnu bolnicu gde mu je pružena medicinska nega. Glavni nemački hirurg sažalio se na mladog srpskog podoficira koji je odlično znao nemački jezik i odlučio je da mu spase nogu. Posle uspešne operacije proveo je neko vreme na rehabilitaciji. Kako mu je noga sporo zaceljivala Nemci su mu dozvolili da bude kod majke. U to vreme su bili smešteni kod rođaka u Kruševcu u kojem je Vojislav radio kao profesor nemačkog jezika u gimnaziji. Tokom boravka u Kruševcu upoznao je svoju buduću suprugu Milevu Šterić kojom se oženio posle rata. Između dva svetska rata Po završetku Prvog svetskog rata nastavio je sa studijama. 1921. godine diplomirao je geografiju. Sredinom 1921. godine postavljen je za privremenog predmetnog učitelja, a 10. novembra iste godine i za suplenta gimnazije u Skoplju gde je služio do 30. oktobra 1922. godine. Na poziv prof. Jovana Cvijića radio je kao njegov asistent u Geografskom insitutu Univerziteta u Beogradu od 1922. do 1924. god. Uverenje o vremenu provedenom u horu Beogradske opere. U ovom periodu se takođe aktivno bavio pevanjem. Bio je član Akademskog studentskog društva „Obilić“ kao i član hora Beogradske opere čiji je upravnik u to vreme bio Stevan Hristić. Međutim, morao je da se odrekne profesionalnog bavljenja muzikom kada je njegov profesor i mentor Jovan Cvijić saznao za njegov angažman u Beogradskoj operi. Do ovog saznanja Cvijić je došao na pomalo smešan način koji se dugo posle toga prepričavao kao anegdota. 1921. godine. Cvijić je ugostio uglednog gosta i kolegu iz Francuske. Želeći da mu pokaže znamenitosti Beograda odlučio je da ga odvede na predstavu u Beogradskoj operi. To veče je na repertoaru bila Verdijeva „Aida“. U loži u Narodnom pozorištu, pored Cvijića i gosta iz Francuske, nalazio se i jedan od prvih Cvijićevih učenika i njegov prijatelj prof. Borivoje Ž. Milojević. Ubrzo po početku predstave na sceni se pojavio Vojislav Radovanović u kostimu prvosveštenika i počeo da peva. Ne verujući svojim očima, iako loža nije bila daleko od bine, Cvijić se iznenađeno okrenuo prema svom učeniku i zapitao ga: „Gos`n Boro, je`l ono naš Voja skakuće po bini?` Gos`n Bori nije preostalo ništa drugo nego da odgovori potvrdno. Znajući da se ovo saznanje nije dopalo Cvijiću prof. Milojević je sutradan sačekao svog mlađeg kolegu Vojislava ispred prostorija Geografskog instituta u Kapetan Mišinom zdanju i upozorio ga na događaj od prethodne večeri. Odmah po dolasku Cvijić je pozvao Vojislava u svoju kancelariju. U kraćem i otvorenom razgovoru Cvijić mu je na krajnje korektan način skrenuo pažnju da, iako je i on sam ljubitelj lepih umetnosti, smatra da jedan mlad čovek ne može profesionalno da se bavi i naukom i umetnošću i da bude uspešan na oba polja. Vojislav Radovanović je već sutradan dao ostavku na mesto soliste u horu Beogradske opere. O njegovoj kratkoj profesionalnoj muzičkoj karijeri svedoči i uverenje koje je na njegov zahtev izdalo Kraljevsko Srpsko Narodno pozorište u kojem se potvrđuje da je Vojislav Radovanović bio član hora Beogradske opere u periodu od 1. septembra 1919. godine do 15. juna 1921. god. Obaveštenje o stavljanju u stanje pokoja prof. Vojislava Radovanovića. U periodu od 1922. do 1925. godine bio je sekretar Odseka Geografskog društva u Skoplju koje je bilo deo Srpskog geografskog društva.[4] Godine 1924. odbranio je doktorsku disertaciju. Iste godine izabran je za docenta filozofskog fakulteta u Skoplju. Ovu dužnost obavljao je sve do 3. oktobra 1925. godine kada je postavljen za vanrednog profesora Mudroslovnog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu. U tom trenutku bio je jedini profesor Srbijanac na Zagrebačkom univerzitetu što je u to vreme bio presedan. 14. januara 1926. godine penzionisan je po ukazu novog ministra prosvete g-dina Stjepana Radića. Bio je to prvi ukaz koji je Stjepan Radić doneo po stupanju na položaj Ministra prosvete. Penzionisanje prof. Vojislava Radovanovića bilo je povod za žučnu raspravu u Skupštini Kraljevine SHS. 1926. godine izabran je za vanrednog, a 1938. godine i za redovnog profesora fakulteta u Skoplju. 1936. godine izabran je za dopisnog člana Bugarskog geografskog društva u Sofiji. 1940. godine je nakon objavljivanja jedinstvenog dela o narodnoj nošnji u Marijovu izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. U Skoplju je do početka rata bio upravnik Skopskog muzeja u čijem osnivanju je dao ključni doprinos. Drugi svetski rat Slom države 1941. godine doveo je porodicu Vojislava Radovanovića u izbeglištvo, koje je proveo u Beogradu. Za vreme rata bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta na raspolaganju jer tada nije bilo nastave. Tokom okupacije novoformirana Srpska vlada čiji predsednik je bio general Milan Nedić pozvala je svu srpsku intelektualnu elitu da potpiše izjavu lojalnosti novoj vladi. Među nekolicinom uglednih srpskih intelektualaca koji su odbili da potpišu ovu izjavu bio je i prof. Vojislav Radovanović. Iako je bio poznat po antifašističkim predavanjima koje je držao na Beogradskom univerzitetu pre rata, kao i po tome da su mu dve ćerke bile komunistkinje koje su aktivno učestvovale u borbi protiv okupatora, prof. Radovanović je uprkos odbijanju da potpiše deklaraciju, izbegao odvođenje u Banjički logor zahvaljujući pripadniku Beogradske specijalne policije koji je bio predratni komunista i koji je pokušavao da zaštiti porodici prof. Radovanovića tokom Drugog svetskog rata. 1943. godine Vojislavov sin Radovan odveden je u nemački koncentracioni logor Mauthauzen gde mu se gubi svaki trag. Iste godine, najmlađa ćerka prof. Radovanovića, Biljana mobilisana je za prinudni rad u nemačku organizaciju „Tot“. Prebačena je u Jagodinu gde je učestvovala u javnim radovima. Njen otac ju je često obilazio sve dok se nije pridružila partizanima i nakon oslobođenja se vratila u Beograd. Posle oslobođenja Posle oslobođenja zemlje od nemačke okupacije godine 1945. Vojislav Radovanoović je bio preuzet od strane Beogradskog Univerziteta za redovnog profesora geografije (antropogeografije) na Prirodno-matematičkom fakultetu, i istovremeno, za profesora antropogeografije, koja se još jedino za njegova života održala na studijama, na katedri Etnologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na tim dužnostima radio je sve do svoje smrti 1957. god. Tokom 1945—46. godine bio je angažovan kao član komisije Ministarstva prosvete NR Srbije za utvđivanje štete na kulturnim spomenicima i prirodnim znamenitostima. Srpsko geografsko društvo ponovo je počelo sa radom 1947. godine, a iste godine Vojislav Radovanović imenovan je za člana upravnog odobra društva.[4] Uporedo sa nastavnim aktivnostima i profesurom u Beogradu Vojislav Radovanović angažuje se i u radu Etnografskog instituta SANU u čijem osnivanju 1947. godine je aktivno učestvovao, uz veliku podršku tadašnjeg predsednika Akademije Aleksandra Belića. Aktom predsednika Komiteta za naučne ustanove, Univerziteta i Velike škole NR Srbije od 10. juna 1947. godine prof. dr Vojislav Radovanović postavljen je za prvog upravnika Etnografskog instituta SAN. Na mestu upravnika Etnografskog instituta ostao je sve do svoje smrti 1957. god. Prof. dr Vojislav Radovanović umro je 26. aprila 1957. godine od raka u svojoj 64. godini. Sin prof. dr. Vojislava Radovanovića, profesor Univerziteta u Beogradu Milovan Radovanović, bio je predsednik Srpskog geografskog društva od 1986. do 1988. godine, a 1992. godine odlikovan je medaljom Jovan Cvijić.[4] Naučno delo U Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. XX objavljenom 1957. godine profesor Petar Š. Vlahović je prisećajući se naučnog dela svog preminulog kolege i prijatelja prof. Vojislava S. Radovanovića, napisao sledeće: Koliko god je bio plodan Radovanovićev društveni rad, još je plodnije njegovo naučno delo koje se može podeliti na četiri glavne grupe radova: geografski, istorijsko-geografski, antropogeografski i etnološki. Njegovo prvo značajno delo, doktorska disertacija „Tikveš i Rajec ` (Srpski etnografski zbornik knjiga XXIX, Naselja i poreklo stanovništva 17, Beograd 1924), započeta pod rukovodstvom Jevta Dedijera i Cvijića 1914. godine, predstavlja jedinstvenu antropogeografsku studiju kako u našoj tako i u svetskoj nauci. Ovim i kasnijim radovima stvorio je Radovanović nove naučne vidike i podigao Cvijićevu antropogeogrfsku školu na najviši stepen (Borba, Beograd, od 28. IV 1957. godine). Za punih 45 godina naučnog rada on je najdoslednije među Cvijićevim učenicima nastavljao i razvijao metode svoga profesora. Radovanović je posvetio nekoliko članaka seni svoga profesora Cvijića, trudeći se da kroz njih prikaže značaj Cvijićeve škole u proučavanju naših naroda. U članku „Jovan Cvijić i njegov naučni rad u Južnoj Srbiji“ (Beograd, (1927). str. 13) izložio je Cvijićeve napore na proučavanju Makedonije i zapažanja o svim etnološkim problemima te geografske celine. Iste godine (1927) na Drugom kongresu slovenskih geografa i etnologa u Poljskoj održao je predavanje pod naslovom „Jovan Cvijić i srpska antropogeografska škola“ (Beograd (1927). str. 10) u kome izlaže istorijat ove škole i rezultate koje je ona postigla. U radu „Nacionalni zavet Jovana Cvijića“ (Biblioteka „Život i rad“, Beograd 1929, st. 27) pisac iznosi kakav je bio i koliki značaj ima moralni i intelektualni lik Jovana Cvijića i do kakvih je on konstatacija došao, kao: da je naše nacionalno samopouzdanje i snaga našeg duha neizmerna, da se različitim seobama i imigracijama, socijalnim prilagođavanjima i različitim etnobiološkim procesima došlo do stvaranja jedinstvenog južnoslovenskog narodnog duha, jer su s doseljenicima donete i stvorene nove navike i običaji, dubok i snažan folklor. Iz tih procesa se stvaraju osnovi južnoslovenskog narodnog, nacionalnog i državnog jedinstva. Nastaje južnoslovenska civilizacija. Radovanović je najzad dao monografsku sintezu „Jovan Cvijić“ (Glasnik Etnografskog instituta SAN, II-III za 1953-54 g., Beograd (1957). str. 1-66). Ova sveobuhvatna studija o velikom naučniku i Radovanovićevom idealu predstavlja sintezu svega dosad rečenoga i napisanoga. Radovanović nije samo opisivao rezltate Cvijićeve škole i ukazivao na njih, već ih je, idući stopama svoga učitelja i profesora, na delu unapređivao. Radom „Problemi antropogeografskih ispitivanja Južne Srbije“ (Zb. radovan na III kongresu slovenskih geografa i etnografa u Jugoslaviji 1930, Beograd (1932). str. 25-34) izloženo je sve dotada ispitano u Makedoniji. Značajna je i studija „Jugoslavija, geografski položaj, unutrašnje i spoljnje veze“ (Glasnik Etnografskog instituta SAN II-III, Beograd (1957). str. 115-146), u kojoj su između ostalog određene sve važnije antropogeografske karakteristike naše zemlje. Ovoj grupi pripadaju još neki Radovanovićevi radovi opštijeg značaja od kojih se posebno može izdvojiti rad pod naslovom „Stanovništvo zemlje danas i za poslednja tri stoleća“ (Gl. Etnografskog instituta SAN I, Beograd (1952). str. 355-371) koji sadrži statističke podatke o prirastu stanovništva na osnovu kojih pisac utvrđuje migracione pravce i strujanja međukontinentalnih razmera. Takođe se osvrće na prirast stanovništva zemlje u budućnosti, ako bi bili normalni uslovi priraštaja kao i u minuloj deceniji između dva svetska rata. U jednoj od prvih svojih čisto etnoloških rasprava „Kult prostonarodnih crkvenih ktitora u Južnoj Srbiji“ (Glasnik Skopskog naučnog društva III, Skoplje (1927). str. 99-104) ukazuje na značaj predstavljanja crkvenih ktitora sa čijih se slika, pošto su najčešće predstavljeni s porodicama, može proučavati naša plemenska i vlasteoska nošnja, koja još nije proučena u celini. Takođe je značajan prilog „O narodnoj hrani u Marijovu“ (Gl. Geograf. društva sv XIV, Beograd 1928, 131-137) u kojem raspravlja o ishrani stanovništva ove planinske oblasti pa se zadržava uglavnom na hrastovim zabranima i hlebu od žira koji se onde jeo u izuzetnim prilikama. Naučni rad prof. Radovanovića pod naslovom „Narodna predanja o ubijanju starih ljudi, geografsko-etnografska poređenja“ (Glasnik Skopskog naučnog društva knj. VII-VIII, Skoplje 1929-30. str. 309-346) predstavlja jedinstveno delo u našoj naučnoj literaturi. Ova uporedna geografsko-etnografska naučna studija utvrđuje geografsko rasprostranjenje, vrste i varijetete narodnih tradicija o ovoj nekadašnjoj, davno izumrloj pojavi u narodnom pravnom i religioznom običajnom životu kod Južnih Slovena. Najveći deo svojih ispitivanja Radovanović je posvetio Marijovu. Otuda je nastala i njegova poznata zbirka „Mariovci u pesmi, priči i šali“ (Zbornik za etnografiju i folklor Južne Srbije i susednih oblasti I, Skoplje (1931). str. 65-231) gde je pored obilate građe dat i solidan registar, beleške o kazivačima i zapažanja o nastajanju pojedinih vrsta narodnih umotvorina u ovome kraju. U ovoj grupi radova nalazi se i naučna studija „Narodna nošnja u Marijovu“ sa 52 slike u tekstu (iz Glasnika Skopskog naučnog društva sv. XIV i XV, Skoplje 1935, str 153) koja predstavlja dosad najbolju studiju te vrste u južnoslovenskoj etnološkoj literaturi uopšte. `Sveta Zlata Meglenska, južnosrbijanski kult devojke narodne mučenice“ (Spomenica srpsko-pravoslavnog sabornog hrama svete Bogorodice u Skoplju 1835- (1935). str. 329-336) objašnjava kako je u narodu nastao kult mučeništva iz kosovske tragedije, te da je on nadahnuo likovima svojih junaka najbrojnija dela našeg narodnog i umetničkog stvaralaštva. `Markov megdan s Musom - kult narodnog heroja zaštitnika sirotinje raje“ (Gl. Etnografskog instituta SAN I, Beograd 1952, str 213-256) jedinstvena je i originalna po koncepciji studija u našoj etnološkoj literaturi. Kult Marka Kraljevića izazvao je i umetničko predstavljanje njegova lika po seoskim crkvama. Jedan primer navodi pisac iz okoline Bitolja. Ta kompozicija prikazuje Markov megdan s Musom. Bilo bi možda jednostrano ako ne ukažemo na još jedan momenat koji karakteriše Radovanovićev etnološki rad. On je bio ne samo savestan istraživač i teoretičar pojava iz narodnog života, već je s istim žarom radio i na muzejskoj problematici. Ilustracije radi pomenućemo članak „Naše staro oružje“ (preštampano iz Južnog pregleda II, sv. 7, Skoplje (1928). str. 6) u kome raspravlja kako i kakve podatke treba prikupljati o našem narodnom oružju i kako bi trebalo klasirati kolekcije ove vrste po muzejima. Radovanović je pored saradnje na Enciklopediji St. Stanojevića, za koju je obradio niz geografskih termina i etnoloških naziva, uređivao razne etnološke publikacije, a posle Drugog svetskog rata i sva izdanja Etnografskog instituta Srpske akademije nauka. Taj posao nije bio ni mali ni lak. Ali ga je Radovanović prihvatao sa ljubavlju, unoseći se u finese, čak do pred samu smrt, pa i onda kad je ležao na bolesničkoj postelji s koje više nije ustao. On je i tim svojim radom vidno zadužio etnološku nauku. Pet knjiga „Naselja“, tri knjige „Narodnog života i običaja“, tri knjige „Rasprave i građa“, dva Zbornika radova, tri velika Glasnika instituta, dve posebne publikacije i 6 knjiga u ediciji „Posebna izdanja Etnografskog instituta“, najbolji su svedoci njegova neumornog zalaganja i na tom polju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Eng. Jezik Latinski nazivi Sedamnesto izdanje ovih knjiga! 1964. godina Ferenc Kiss Janos Szentagothai Ferenc Kiss (B. Nagyszalonta, 7. rujna 1899. – D. Budimpešta, 6. travnja 1966.) Dekan: 1941./42.-1942./43., 1945./46. Rođen je u obitelji sa sedmero djece, otac mu je bio krojač. Gimnaziju je završio u rodnom gradu iu Székelyudvarhelyju. Nakon studija medicine u Kolozsváru, diplomirao je 1913. Još kao student medicine, radio je na Institutu za deskriptivnu i regionalnu anatomiju od 1909. do 1917., najprije kao plaćeni demonstrator, zatim plaćeni pripravnik od 1. veljače 1911. kao drugi lokum docent od 1. ožujka 1912., drugi docent od 1. siječnja 1914. i konačno prvi docent od 1. travnja 1917. do 1. rujna 1917. U međuvremenu je tijekom Prvoga svjetskog rata dva puta pozvan na služenje vojnog roka, prvo u Kolozsváru, zatim u Szatmáru. Radio je kao asistent na Institutu za anatomiju u Budimpešti 1917., zatim kao viši predavač od 1919. Bio je privatni docent regionalne anatomije 1924. Njegov brak povezao ga je sa Szegedom, gdje je imenovan profesorom ordinarijem i voditeljem Instituta. anatomije i histologije 1929. Zamoljen je da se vrati u Budimpeštu 1934. gdje je od 1. kolovoza postao voditelj 1. Instituta za anatomiju. Nakon stupanja na dužnost bio je uključen u dugi sukob s kolegom iz Debrecena, Tivadarom Huzellom, oko toga kako podijeliti dva instituta za anatomiju. Ferenc Kiss vodio je i Drugi institut za anatomiju između 1946. i 1950. godine. Njegova glavna briga bila je komparativna anatomija vegetativnog živčanog sustava i provodio je osnovna istraživanja funkcionalne neuroanatomije. Njegova studija o funkcionalnoj cirkulacijskoj anatomiji zdjeličnih organa smatrana je epohom, čime je utemeljila istraživanje mikrocirkulacije u Mađarskoj. Autor je osam udžbenika. Anatomski atlas koji su izradili on i János Szentágothai objavljen je na 14 jezika. Kao rezultat brojnih putovanja, imao je opsežne međunarodne odnose. Putovao je 1912. u Frankfurt, Köln i London, zatim ponovno u Njemačku i Englesku 1920., da bi 1930. uslijedila putovanja u Francusku i Englesku. U SAD-u je proveo šest mjeseci 1947./48. Nakon dulje stanke odlazi 1963. na jednogodišnje studijsko putovanje u Englesku, SAD, SR Njemačku, Francusku i Švicarsku, ali dva mjeseca boravi iu Sovjetskom Savezu. Bio je član uredništva Acta Anatomica, Basel između 1946. i 1966., i Excerpta Medica, Amsterdam, između 1947. i 1966. Dobitnik je Prix l`allemand od Francuske akademije 1932. za članak koji je objavljen 11. godina ranije. Dobio je nagradu Fauvelle od Francuskog antropološkog društva 1934. Bio je član brojnih znanstvenih društava, npr. Društva Korányi Sándor, izabran je za počasnog člana Transilvanskog muzejskog društva i Rumunjskog medicinskog društva Kolozsvár 1932. Bio je registriran kao član Société d`Anthropologie de Paris, Association des Anatomistes (1934.-), Kraljevskog medicinskog društva (1957-) i Znanstveno društvo za nuklearnu hematologiju (1965-). Utemeljio je 1944. Udrugu slobodnih crkava, potom je postao njezin predsjednik. Nagrađen je srebrnom ocjenom Kossuthove nagrade 1952., a iste je godine proglašen doktorom medicinskih znanosti. Srebrni stupanj Reda rada dobio je 1959. i 1961. Dva puta je biran za dekana Medicinskog fakulteta u Budimpešti. (Glavna djela: Anatomisch-histologische Untersuchungen über die Erektion. U: Z. Anat. EntwickI. - Gesch. 1921.; Anatomija ljudskog tijela, svezaci 1-3 /koautor János Szentágothai/., Bp., 1951. , 34 izdanja, objavljeno na engleskom, njemačkom, ruskom i španjolskom., Systematic Anatomy. /sa koautorima/ svezaci 1-2. Bp., 1953. u 9 izdanja; Inervacija kolagenskih vlakana /koautor A. Láng/ U: Neurological Review/Ideggyógyászati Szemle 7: 73-74, 1954.; Regionalna anatomija 9. izdanje Bp., 1967.) János Szentágothai (Janos Schimert)[1] (31. listopada 1912. u Budimpešti – 8. rujna 1994. u Budimpešti) bio je mađarski anatom, neurobiolog, političar i predsjednik Mađarske akademije znanosti. Szentágothai je rođen 1912. kao drugi od šest sinova liječnika Gustava Schimerta i njegove supruge Margit Antal.[2] Szentágothai je pohađao njemačku osnovnu školu u Budimpešti i završio Abitur na Reichsdeutsche Schule. Od 1930. Szentágothai je studirao medicinu na Sveučilištu Péter Pázmány i ubrzo postao student istraživač kod profesora anatomije Mihályja Lenhosséka. Godine 1936. uspješno je završio studij i ostao na sveučilištu. Godine 1942. postao je znanstveni asistent. Za vrijeme Drugog svjetskog rata služio je kao liječnik. U znak protesta protiv njemačke okupacije Mađarske, promijenio je prezime iz Schimert u Szentágothai u znak sjećanja na mjesto podrijetla njegovih predaka s očeve strane Szentágota. Došao je u ratni zarobljenik, a kući se vratio 1946. godine. Na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Pečuhu postaje predstojnik Katedre za anatomiju. Njegova specijalnost postala je neuroendokrinologija i neuroanatomija. Godine 1948. izabran je za dopisnog člana Mađarske akademije znanosti. Godine 1961. utemeljio je Odjel za elektronsku mikroskopiju u istraživanju mozga. Od 1963. postaje redoviti profesor anatomije na Medicinskom sveučilištu u Budimpešti. Njegova glavna područja istraživanja bili su mali mozak i moždana kora. Osim toga, Szentágothai je istraživao leđnu moždinu i refleksne mehanizme moždanog debla. Godine 1964. izabran je za člana Leopoldine.[3] Godine 1967. liječnik je postao redoviti član Akademije znanosti, 1972. Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država, 1973. član Američke akademije znanosti i umjetnosti i 1992. Académie des sciences.[4] ] Bio je na čelu anatomije do 1977. godine, a umirovljen je 1986. godine.[2] Godine 1973. Szentágothai je postao potpredsjednik Akademije znanosti. Četiri godine kasnije postaje predsjednik i ponovno od 1980. do 1985. Odustaje od upravljanja anatomijom 1977. godine. Godine 1985. postao je zastupnik i član Predsjedničkog vijeća NR Mađarske. Na izborima 1990. postaje članom Demokratskog foruma i članom Odbora za vanjske poslove. Szentágothai je umro nekoliko tjedana nakon završetka zakonodavnog tijela 1994. obitelj Očevi preci bili su erdeljski Sasi, majčini Mađari. Mnogi od Szentágothaijevih rođaka bili su liječnici, uključujući njegovog djeda Gézu Antala, koji je bio prvi profesor urologije u Mađarskoj, i njegovog pradjeda, Sándora Lumnitzera, koji je bio poznati kirurg u Mađarskoj. Dana 7. lipnja 1938. Szentágothai je oženio Alice Biberauer. Par je imao tri kćeri: Katalin (1939.), Kláru (1941.) i Máriju Krisztinu (1951.). Sva trojica također su postali liječnici.[5] Četvorica Szentágothaijeve braće također su studirala medicinu i kasnije živjela u Sjedinjenim Državama i Njemačkoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomski atlas I - III Dr. Ferenc Kiss Dr. Janos Szentagothai Dr. Ferenc Kiss (B. Nagyszalonta, 7. rujna 1899. – D. Budimpešta, 6. travnja 1966.) Dekan: 1941./42.-1942./43., 1945./46. Rođen je u obitelji sa sedmero djece, otac mu je bio krojač. Gimnaziju je završio u rodnom gradu iu Székelyudvarhelyju. Nakon studija medicine u Kolozsváru, diplomirao je 1913. Još kao student medicine, radio je na Institutu za deskriptivnu i regionalnu anatomiju od 1909. do 1917., najprije kao plaćeni demonstrator, zatim plaćeni pripravnik od 1. veljače 1911. kao drugi lokum docent od 1. ožujka 1912., drugi docent od 1. siječnja 1914. i konačno prvi docent od 1. travnja 1917. do 1. rujna 1917. U međuvremenu je tijekom Prvoga svjetskog rata dva puta pozvan na služenje vojnog roka, prvo u Kolozsváru, zatim u Szatmáru. Radio je kao asistent na Institutu za anatomiju u Budimpešti 1917., zatim kao viši predavač od 1919. Bio je privatni docent regionalne anatomije 1924. Njegov brak povezao ga je sa Szegedom, gdje je imenovan profesorom ordinarijem i voditeljem Instituta. anatomije i histologije 1929. Zamoljen je da se vrati u Budimpeštu 1934. gdje je od 1. kolovoza postao voditelj 1. Instituta za anatomiju. Nakon stupanja na dužnost bio je uključen u dugi sukob s kolegom iz Debrecena, Tivadarom Huzellom, oko toga kako podijeliti dva instituta za anatomiju. Ferenc Kiss vodio je i Drugi institut za anatomiju između 1946. i 1950. godine. Njegova glavna briga bila je komparativna anatomija vegetativnog živčanog sustava i provodio je osnovna istraživanja funkcionalne neuroanatomije. Njegova studija o funkcionalnoj cirkulacijskoj anatomiji zdjeličnih organa smatrana je epohom, čime je utemeljila istraživanje mikrocirkulacije u Mađarskoj. Autor je osam udžbenika. Anatomski atlas koji su izradili on i János Szentágothai objavljen je na 14 jezika. Kao rezultat brojnih putovanja, imao je opsežne međunarodne odnose. Putovao je 1912. u Frankfurt, Köln i London, zatim ponovno u Njemačku i Englesku 1920., da bi 1930. uslijedila putovanja u Francusku i Englesku. U SAD-u je proveo šest mjeseci 1947./48. Nakon dulje stanke odlazi 1963. na jednogodišnje studijsko putovanje u Englesku, SAD, SR Njemačku, Francusku i Švicarsku, ali dva mjeseca boravi iu Sovjetskom Savezu. Bio je član uredništva Acta Anatomica, Basel između 1946. i 1966., i Excerpta Medica, Amsterdam, između 1947. i 1966. Dobitnik je Prix l`allemand od Francuske akademije 1932. za članak koji je objavljen 11. godina ranije. Dobio je nagradu Fauvelle od Francuskog antropološkog društva 1934. Bio je član brojnih znanstvenih društava, npr. Društva Korányi Sándor, izabran je za počasnog člana Transilvanskog muzejskog društva i Rumunjskog medicinskog društva Kolozsvár 1932. Bio je registriran kao član Société d`Anthropologie de Paris, Association des Anatomistes (1934.-), Kraljevskog medicinskog društva (1957-) i Znanstveno društvo za nuklearnu hematologiju (1965-). Utemeljio je 1944. Udrugu slobodnih crkava, potom je postao njezin predsjednik. Nagrađen je srebrnom ocjenom Kossuthove nagrade 1952., a iste je godine proglašen doktorom medicinskih znanosti. Srebrni stupanj Reda rada dobio je 1959. i 1961. Dva puta je biran za dekana Medicinskog fakulteta u Budimpešti. (Glavna djela: Anatomisch-histologische Untersuchungen über die Erektion. U: Z. Anat. EntwickI. - Gesch. 1921.; Anatomija ljudskog tijela, svezaci 1-3 /koautor János Szentágothai/., Bp., 1951. , 34 izdanja, objavljeno na engleskom, njemačkom, ruskom i španjolskom., Systematic Anatomy. /sa koautorima/ svezaci 1-2. Bp., 1953. u 9 izdanja; Inervacija kolagenskih vlakana /koautor A. Láng/ U: Neurological Review/Ideggyógyászati Szemle 7: 73-74, 1954.; Regionalna anatomija 9. izdanje Bp., 1967.) János Szentágothai FRS[1] (31. listopada 1912. – 8. rujna 1994.) bio je mađarski anatom, dobitnik Kossuthove nagrade, profesor, član parlamenta i predsjednik Mađarske akademije znanosti. Otac mu je bio dr. med. Antal Géza, pradjed je bio Alexander Lumniczer (čiji je šogor bio Schöpf-Merei Ágost). Generalna skupština UNESCO-a odlučila je da će 2012. godina biti posvećena obilježavanju 100. rođendana Jánosa Szentágothaija. Biografija Rođen je kao János Schimert, u Budimpešti 1912., od dr. Gustava Schimerta i Margit Antal, u obitelji liječnika.[13] Potjecao je od transilvanijskih Sasa s očeve strane i Székelyja s majčine strane.[14] Primljen je u njemačku gimnaziju u Budimpešti 1930. godine, a primljen je i na Medicinski fakultet Sveučilišta Peter Pázmány. U istom mjestu studirala su i četiri brata. Doctors je svečano otvoren 1936. godine. Obitelj Dana 7. lipnja 1938. oženio se Alice Biberauer, koju je upoznao u studentskoj udruzi Pro Christo. Imali su tri kćeri, Catherine (1939.), Clare (1941.) i Mariju Christinu (1951.), od kojih su sve tri ušle u područje medicine.[15] John Szentágothai, brat četiri liječnika, živio je u Sjedinjenim Državama i Njemačkoj. U slobodno vrijeme sa zadovoljstvom petljajući u Révfülöp vikend na istom posjedu s biljkama. Akademska karijera Schimert je započeo studij medicine na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Budimpešti 1930. godine, a na prvoj godini ga je prihvatio profesor Mihály Lenhossék kao studenta istraživača na Odsjeku za anatomiju. Doktorirao je 1936. i nastavio predavati u Budimpešti, postavši izvanredni profesor 1942. Tijekom Drugog svjetskog rata (karpaszományos) bio je liječnik, zrakoplovac i ratni zarobljenik. Vratio se 1946. Potom je pohađao Medicinski fakultet Sveučilišta u Pečuhu, gdje je kasnije bio pročelnik Katedre za anatomiju. Nakon rata ponovno se bavi proučavanjem vestibularnog sustava i bavi se temom neuroendokrinologije. Tijekom studija u Pečuhu bavio se inovativnim radom na polju neuroanatomije. Godine 1948. izabran je za dopisnog člana Mađarske akademije znanosti. Godine 1961. pokrenuo je odjel za elektronsku mikroskopiju u istraživanju mozga u Mađarskoj. Godine 1963. vratio se u Budimpeštu kako bi vodio Katedru za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Semmelweis. Tu se uglavnom bavio malim mozgom i funkcioniranjem kore velikog mozga. Osim toga, provodio je eksperimentalna istraživanja refleksnih mehanizama leđne moždine i moždanog debla. Godine 1967. izabran je za redovitog člana Mađarske akademije znanosti. Vodio je Katedru do 1977. godine, a 1986. službeno se povukao iz nastave. Ferenc Kiss, poznat po radu izrađenom za atlas ljudske anatomije, nacrtao je svoj udžbenik koji je preveden na trinaest jezika i imao više od stotinu izdanja. Proglasio je da je upola mlađi od većine ljudi koji govore o razvoju od godine i pol, a to će morati komunicirati najvažniji čimbenik. Javna karijera Godine 1956. u Pečuhu je bio predsjednik Revolucionarnog komiteta intelektualaca. U javni se život vratio tek 1973., kada je izabran za potpredsjednika Mađarske akademije znanosti. Četiri godine kasnije postao je njegov predsjednik te stoga napustio mjesto pročelnika odjela Sveučilišta. Godine 1985. ušao je u parlament kao član Predsjedničkog vijeća Mađarske Narodne Republike. Bio je (kasnije član njegova ukidanja) uključen u rad Mađarskog demokratskog foruma tijekom tranzicije. Bila je članica Odbora za vanjske poslove. Szentágothai i njegova žena pokopani su u Budimpešti.

LEKCIJE IZ SVAKODNEVNICE ZA POSLOVNI SVET BUDUĆNOSTI! Komunikacija je jedan od najosnovnijih elemenata poslovanja, bilo da je reč o istraživačkom timu koji prikuplja dokaze o tržišnim trendovima ili se radi o inspirativnom vođi koji vodi kompaniju prema ispunjavanju zajedničkih ciljeva. Efikasna komunikacija je ključna za uspeh organizacija i pojedinaca, a neefikasna komunikacija često je uzrok manjih greški, velikih strateških zabluda i katastrofalnih neuspeha. Bez obzira na profesiju kojom se želite baviti, sposobnost komuniciranja će biti ključna veština – i veština koju će poslodavci od vas očekivati kada uđete na tržište radne snage. Suvremena poslovna komunikacija već je dve decenije vodeći udžbenik iz te oblasti, a ističe se najmodernijim analizama koje će studente uspešno pripremiti za poslovnu praksu. Dok drugi udžbenici izdaju nova izdanja koja nisu u skladu s godinom u kojoj izlaze, Bovée i Thill pružaju znanje iz realnog sveta današnjice i budućnosti. Autori kontinuirano nude praktične savete i obrađuju relevantne teme u modernom komuniciranju, kao što je upotreba društvenih mreža, blogova, Twitter-a i ostalih savremenih komunikacijskih alata u poslovnom okruženju. Svako poglavlje završava se vežbama i aktivnostima koje podržavaju pojedinu temu, pa se za razliku od stručnih izdanja, ova knjgia bavi savremenim komunikacijskim alatima koji pripremaju za stvarnu praksu poslovnog komuniciranja. Sadržaj pokriva širok spektar tema koje su važne za efikasnu poslovnu komunikaciju, kao i komuniciranje u kontekstu kulturalnih različitosti. Iako je zbog celovitosti i detaljnog uvida u različite teme poslovnog komuniciranja knjiga prvenstveno namenjena studentima ekonomskih nauka i menadžmenta, Business Communication Today takođe može biti korisna literatura naučnim i stručnim radnicima koji se bave ekonomijom, ali i svima koji žele izbrusiti svoje komunikacione veštine. Primenljivost ovog dela na širu javnost potvrđuju poglavlja koja govore o oblikovanju biografija, pisanju izveštaja ili vođenju intervjua, kao i sastavljanju rutinskih, negativnih, pozitivnih i podsticajnih poruka. Kad se tome dodaju didaktički elementi na kraju svakog poglavlja koji donose sažetke sadržaja i testiraju znanje i primenu novih znanja i veština, evidentno je da se delo bavi važnim temama za efikasno poslovno komuniciranje. Kratak sadržaj Razumijevanje osnova poslovne komunikacije Primjenjivanje procesa pisanja u tri koraka Sastavljanje kratkih poruka Popunjavanje poruka kvalitetnim informacijama Planiranje, pisanje i ispunjavanje izvještaja i prijedloga Izrada i provođenje usmenih i internetskih prezentacija Sastavljanje poruka za zaposlenje i intervjui za zapošljavanje COURTLAND L. BOVÉE i JOHN V. THILL već su dve decenije vodeći autori udžbenika i milionima studenata su pokazali put u ekonomiju i poslovno komuniciranje. Njihovi nagrađivani tekstovi ističu se proverenim pedagoškim pristupom, opsežnom upotrebom savremenih studija slučajeva, stotinama primera iz stvarnog života, privlačnim stilom pisanja, temeljnim istraživanjem i jedinstvenom integracijom štampanih i elektronskih izvora. Svako novo izdanje odražava predanost autora kontinuiranom dorađivanju i usavršavanju, posebno u pogledu oblikovanja najnovijih praksi u poslovanju i upotrebi tehnologije. Profesor Bovée ima 22 godine predavačkog iskustva na Grossmont College u San Diegu, gde je dobio titulu počasnog profesora, kao i zvanje počasnog rukovodioca C. Allen Paul. Thill je istaknuti komunikacijski konsultant koji je radio s organizacijama u rasponu od multinacionalnih kompanija iz Fortune 500 do preduzetničkih, tek pokrenutih firmi. Pre je bio zaposlen u Pacific Bell-u i u Texac-u. Uz to su i vlasnici najposećenije Internet stranice na svetu koja se bavi temama poslovne komunikacije: www.businesscommunicationblog.com.

Odlično stanje Jako redak katalog 1962 Mihajlo Petrov (Beograd, 1902 — Beograd, 1983) bio je srpski slikar, grafičar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor. Mihajlo Petrov Datum rođenja 26. septembar 1902. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 15. oktobar 1983. (81 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Уреди Mihajlo Petrov bio je srpski grafičar, slikar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor; bavio se opremom knjiga, tipografijom i izradom plakata. Slikarstvo je učio u Umetničkoj školi u Beogradu (1919—1921. prof. Lj. Ivanović i M. Milovanović). Usavršavao se u Beču (1922), u Krakowu (1923) i u Parizu (1924—1925). Jedan od najaktivnijih saradnika „Zenita” u njegovoj prvoj fazi (1921), zahvaljujući posredovanju Stanislava Vinavera koji je u Beogradu prikupljao priloge za „Zenit”. Sarađuje i u drugim avangardnim časopisima („Dada Tank”, „Út”). Slikarsko delo Уреди Portret Gvida Tartalje iz 1940, deo legata u Adligatu Član grupe Oblik 1926—1929. Osnivač Grafičkog odseka Akademije likovnih umetnosti i Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu. Jedan od organizatora Šeste jugoslovenske izložbe u Novom Sadu 1927. i Prve grafičke izložbe 1934. u Beogradu. Specijalno za „Zenit” radio linoleume koji predstavljaju vrhunac njegovog likovnog stvaralaštva i s kojima se uključuje u aktuelne tokove umetnosti; oni istovremeno znače i izuzetan trenutak u istoriji srpske likovne umjetnosti jer se ona tako, na autentičan način, približila avangardnim traganjima u svetu. Linorezi Autoportret i Današnji zvuk – štampani su uz njegovu pjesmu Fragment naših grehova i belešku („Zenit”, br. 6, 1921): „Vrlo mlad i vrlo afirmativan. Naša nova vrednost. Treba je samo osetiti“; radi zatim Linoleum (br. 8); Linoleum (br. 9); Ritam (br. 10); Linoleum (br. 12) i Zenit (br. 13). Objavio je i pesme: Fragment naših grehova („Zenit”, br. 6) i Ritmi iz pustinje. Pesma nalik na pismo („Zenit”, br. 11). Grafika Današnji zvuk ponovljena je u knjizi Ivana Golla Paris brennt (druga knjiga u ediciji časopisa „Zenit”, 1921). Poticaj za ove radove Petrov je po svoj prilici našao kod Kandinskog, čije tekstove prvi prevodi na srpski jezik, ali i kod drugih savremenih stvaraoca čije je delo dobro poznavao. Izradio je sveden, geometrizovan portret Ljubomira Micića u crtežu, štampan na naslovnoj strani kataloga Međunarodne izložbe nove umetnosti („Zenit”, br. 25, 1924, danas izgubljen). Na „Zenitovoj” je izložbi učestvovao s jednim radom (prema katalogu), ali kritika spominje više slika (ulja u „živim bojama“, koja nisu precizno označena). Micićeva zbirka sačuvala je tri Petrovljeva rada: Kompoziciju (1922), rađenu pod uticajem Rodchenka i Kandinskog, zatim portret Branka Ve Poljanskog (1924), blage geometrizacije lika, dendističke odeće i s urbanim elementima u pozadini; treći rad je plakat za međunarodnu izložbu „Zenita” (1924), s naglašenim stilizacijama gradskog ambijenta, jasnih boja i kolažiranim delovima, preuzetim iz kataloga spomenute izložbe. Ovaj rad spada u najranije kolaže u umjetnosti s ovih prostora. Iz Petrovljevoga zenitističkog razdoblja potiče i izvanredna Kompozicija 77 (vl. Muzej savremene umetnosti, Beograd) — anagramski posvećena Branku Poljanskom, tematski vezana za njegovu knjigu 77 samoubica (1924). Iste godine Petrov je od Micića na poklon dobio litografiju Studija figure Aleksandra Arhipenka (s pečatom „Zenita” na poleđni); ona je verojatno iz vremena kada je Micić objavio monografiju-album Arhipenko – Nova plastika. Sačuvana je fragmentarna korespondencija između Micića i Petrova, koja donekle otkriva razloge njihovih nesporazuma i razlaza – oni su, pre svega, finansijske prirode. Posle prekida saradnje sa „Zenitom”, Petrov svoje stvaralaštvo usmerava ka mirnijim putevima: čitavu jednu dekadu ne radi grafiku, bavi se slikarstvom konvencionalnih tema i intimnijeg karaktera, koloristički ekspresivnijim. U posleratnom razdoblju vraća se apstraktnim grafikama, ali okrenut lirskom i enformelnim strukturama. Ljubomir Micic casopis zenit zenitizam branko ve poljanski konstruktivizam avangarda avangardno apstraktno slikarstvo Mihailo S. Petrov

Izdavač: Demetra Zagreb 2003. Tvrd povez, zaštitni omot, XIV + 751 strana. Knjige su nekorišćene (nove). Grupa od 100 autora radila je na ovoj enciklopediji Urednik David Miller Vodič kroz glavne ideje i doktrine koje su izvršile utjecaj na suvremeni svijet, a namijenjena je svakome tko izučava političku misao, bilo studentima, bilo profesionalcima. Prikazani su glavni politički teoretičari iz prošlosti i sadašnjosti, kao i način na koji se razmišljanje o politici razvijalo tijekom povijesti. Tags Istorija politickih teorija, politicke ideologije, Aristotel, Platon, antička misao o politici, srednjovekovna misao, Renesansa, Makijaveli, Rimska politička misao, Ciceron, Polibije, Avgustin, Akvinski, Mor, Makijaveli, Renesansa i politicka misao, protestantizam, kalvinizam, Martin Luter, Vestfalski poredak, apsolutizam, tiranija, demokratija, republikanizam, Monarhija, Monteksje, Boden, suverenost, podela vlasti, Reformacija, Kalvin, sekularizam, liberalizam, francuska revolucija, američka revolucija, Tokvil , Džon Stjuart Mil, utilitarizam, Edmund Berk, konzervativizam, socijalizam, industrijsko društvo, Hegel, romantizam, Kant, Fihte,nemacki idealizam, Niče , nacizam, Monteskje, međunarodni odnosi, politicke ideologije, političke teorije, Maks Veber, političke nauke, pozitivizam, politička filozofija, Sokrat, Džon Rols, Teorija pravde, Nozik, Volzer, Sandel, Čarls Tejlor, Komunitarizam, istorija političkih i pravnih teorija, istorija političkih ideja, savremene političke teorije, ljudska prava, legitimitet, Hajek ,Hjum , Hajdeger, Kant korporativizam, fašizam, nacizam, neoliberalizam, nova desnica , levica, socijaldemokratija, država blagosatanja, Adam Smit, sloboda, klasična i moderna ideja slobode, prava čoveka, granice državne vlasti, sloboda versus vlasti, plodnost konflikta, antičke i moderne ideje demokratije, liberalizam i demokratija, individualizam i organicizam, liberali i demokrati u XIX veku, tiranija većine, prestavnička demokratija, Spinoza, Monteskje, Fridirh Niče, Hegel, Džon Stujart Mil, Federalistički spisi , Tomas Pejn, Žan Žak Ruso, protestantizam, Kalvin, Žan Boden, suverenost, Džon Lok, Tokvil, Medison, Aristotel, polis, Platon, Šumpeter, Robert Dal, Bentam, utilitarizam

KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Studije iz srpske religije i folklora 1910-1942 (1-2) Veselin Čajkanović Godina izdanja: 1994 ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Autor: Domaći Jezik: Srpski Oblast: Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u 2.knjige ISBN:978-86-379-0280-4-1.knjiga,/978-86-379-0281-2-2.knjiga Izdavač: Grupa izdavača, Beograd 1994; Sabrana dela iz srpske religije i mitologije: knjige-1 i 2 KNJIGE SU KAO NOVE,OSIM POSVETE U PRVOJ KNJIZI,NA PRVE DVE PREDSTRANE,KNJIGE SU KAO NOVE,OCENA BI BILA ODLICNA(5),JEDINO ZBOG POSVETE U 1.KNJIZI-SVE OSTALO JE(5+) NOVO! Veselin Čajkanović Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u dve knjige: 1. Studije iz srpske religije i folklora 1910-1924; 2. Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942; Izdavači: SKZ-BIGZ-Prosveta-Partenon, Beograd, 1994. Tvrd povez sa zlatotiskom, 21 cm ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ 1 - 2 Издавачи: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б И Г З ПРОСВЕТА ПАРТЕНОН Б Е О Г Р А Д 1994 САБРАНА ДЕЛА а) Срби - Религија б) Србија - Митологија ц) Народна веровања - Срби Р е ф е р е н ц е 1. СТУДИЈЕ И РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 191О-1924 2. СТУДИЈЕ ИЗ РЕЛИГИЈЕ И ФОЛКЛОРА 1925-1942 ......................................................... Предговор написао и приредио академик ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ РЕГИСТАР БЕЛЕШКЕ УЗ ТЕКСТ Ћирилица Тврде корице Шивен повез Detaljnije: tvrd povez, strana 474+546, 21cm, Stanje knjiga:NEKORISCENE-KAO NOVE-KNJIGA BR.1.IMA POSVETU NA PRVA DVA PREDLISTA Naučna delatnost Veselin Čajkanović --------------------------------------------------------- Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: 1)Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[11] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[28] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[29] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[30] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[31] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[32] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[33] 2)Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[13] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[34] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[35] 3)Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[36] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[37] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[38] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[11] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[13] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[30] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[39] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[40] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[13] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[41] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[14] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[34] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[14] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[42]

Časopis `NOVA MISAO` BROJ 1 JANUAR 1954 MILOVAN ĐILAS: ANATOMIJA JEDNOG MORALA Čuveni PRVI broj političkog časopisa NOVA MISAO iz januara 1954 (časopis je počeo da izlazi od 1. januara 1953. godine), u kome je Milovan Đilas, tada treći čovek moćne KPJ i države FNRJ objavio legendarni i gromovit članak pod naslovom `Anatomija jednog morala` u kome je, bez pardona, naslikao lagodan život tadašnje političke i partijske vrhuške YU partije i države zbog čega je bio odstranjen sa svih partijskih i političkih funkcija i zbog daljih pisanja protiv jednoumnog komunističkog sistema i kulta ličnosti JOSIPA BROZA TITA, suđen i osuđen na 9 godina robije! Časpis je ubrzo ugašen, redakcija rasturena, a Milovan Đilas dopao zatvora! Za svog života Milovana Đilasa ubrajali su među 1OO najznačajnijih i NAJUTICAJNIJIH ljudi sveta, a bio je svetski KOMUNISTIČKI disident broj 1... i to zbog čega? Milovan Đilas nije imao VI američku flotu, tenkovske divizije (aluzija na Staljinovo pitanje `A koliko divizija ima Papa`), ni Suhoje, ni nosače aviona !! Njegovo oružje bile su - IDEJE !!! A IDEJE su uvek u istoriji čovečanstva revolucionisale i menjale SVET i ČOVEKA, mnogi protagonisti novih ideja često su gubili glave, spaljivani na lomačama, ubijani, kažnjavani, zatvarani, mučeni i često suđeni i bez suda i optužnice! INKVIZICIJA je radila punom parom, bez obzira na karakter sistema! Ali DŽABA, Ideje niko i nikada nije mogao da zaustavi! P.S. Redakcija časopisa je bila `teška artiljerija` tadašnje YU knjževnosti, pažljivo odabrana i sastavljena od partijskih i književnih autoriteta: MILAN BOGDANOVIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, OSKAR DAVIČO, VLADIMIR DEDIJER (od septembra 1953), BORA DRENOVAC, MILOVAN ĐILAS (kontrolor i partijski ideološki bič!), DUŠAN KOSTIĆ, SKENDER KULENOVIĆ (glavni i odgovorni urednik) i MIHAILO LALIĆ !!! (Mihajlo Grušić) ..................................................................... ČASOPIS JE AUTENTIČAN ODLIČNO OČUVAN BROŠ UKUPNO 19O STRANA BIBLIOFILSKI PRIMERAK KOLEKCINARSKI PRIMERAK, 1954. Ekstra !!!!!!!!!!!! skk247