knjiga je kao NOVA Koliko god da su poreklom bili različiti, bilo je između ova dva pisca i neobičnih paralela. Obojica su - znak pobune protiv konvencionalnog građanskog nasleđa - okrenuli leđa školi i krenuli putem samoobrazovanja, kojim su stekli veoma široka i raznorodna znanja začuđujućeg obima i obuhvatnosti. Obojica su se na početku svog književnog rada radije za kratko opredelili za skromna radna mesta - Tomas Man je radio u jednom osiguravajućem društvu, a Herman Hese u jednoj antikvarnici - samo da bi mogli da se poptuno posvete onome što im je bilo najvažnije - pisanju. Izdavač: IK Zorana Stojanovića ISBN: 86-7543-053-1 Broj strana: 309 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 22.5 x 14 cm Godina izdanja: 2002 tags: pisma, budenbrokovi, josif i njegova braća, dnevnici, doktor faustus čarobni breg igra staklenih perli sidarta demijan...

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Stari ventilator, proizveden u SSSR. U veoma dobrom stanju, mislim da potiče iz 70-ih godina prošlog veka. Ima tri brzine, mislim da radi dosta solidno. Kako duže vremena nije bio korišten, morao sam ga prebaciti na trojku da `uzme zalet`, ali zatim je radio odlično prilikom promena brzina i to dosta brzo i jako. Nisam siguran da je vrtenje levo-desno u potpunosti ispravno, ali samo malo bolji poznavalac to može ustanoviti i eventualno podesiti da radi. Na jednoj fotografiji se vidi dok radi, a na jednoj njegove karakteristike. Visina mu je 45cm, prečnik lopatica oko 30cm. težina je oko 3kg. Ta stara nalepnica BMW je sasvim solidna, ko zna kada je zalepljena, ali je od kvalitetnog lima i dobro očuvana. Ako nekom kupcu smta, može je skinuti. :)

Biblioteka komisije za kinematografiju Vlade NR Hrvatske, Zagreb, 1949. Prevod: M. Golik Izuzetno retko u ponudi!!! Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила. Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила.

DRUGO DOPUNJENO IZDANJE - V2018! Veliki uspeh prvog izdanja i interesovanje koje je ono pobudilo kod čitalaca ohrabrilo je autora da uloži dodatni trud i pripremi ovo drugo izdanje. Svako novo izdanje knjige bi trebalo da bude bolje od prethodnog. U ovom izdanju dopunjena su pojedina poglavlja, i neke teme bolje ili detaljnije obrađene. To se najviše odnosi na poglavlje 3 u kome se obrađuju povratne sprege. Posebna pažnja posvećena je dinamičkom ponašanju realnih OP u primenama kod pojačavača i integratora. Takođe nešto detaljnije su obrađeni i instrumentacioni pojačavači, itd. Drugi deo – zbirka šema je dopunjena sa novim šemama. Zbog svega toga, ovo drugo izdanje je po obimu veće od prvog izdanja. Svakako iskorišćena je prilika da se isprave i sve do sada uočene greške. Kratak sadržaj OSNOVNA RAZMATRANJA OPERACIONI POJAČAVAČI – KARAKTERISTIKE POVRATNA SPREGA OSNOVNA KOLA SA OPERACIONIM POJAČAVAČIMA POJAČAVAČI INSTRUMENTACIONI POJAČAVAČI NESTANDARDNI OPERACIONI POJAČAVAČI IZVORI REFERENTNOG NAPONA – REFERENCE ANALOGNI MNOŽAČI MERENJE ELEKTRIČNIH VELIČINA MERENJE NEELEKTRIČNIH VELIČINA JEDNOSTRANO NAPAJANJE OP DODATAK – ZBIRKA ŠEMA LITERATURA RADOJLE RADETIĆ je diplomirao elektrotehniku 1981. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Magistrirao na ETF u Beogradu, iz oblasti energetske elektronike. Doktorsku disertaciju odbranio na FTN u Novom Sadu iz oblasti električnih merenja. Naučno zvanje - Naučni saradnik. Od 1981. do 1987. radio kao asistent na katedri za energetske pretvarače i primenu, na elektro-odseku FTN-a u Novom Sadu, grupa predmeta iz oblasti električnih mašina i regulacije. Od 1987. do 1999. god. radio u Inovacionom centru Instituta za bakar u Boru, na razvoju uređaja iz oblasti; energetske elektronike, elektrotermije, elektrohemije i električnih merenja. Od 1999. zaposlen u Elektromreži Srbije, pogon u Boru. Za svoj rad dobio značajna društvena priznanja kao što su; Zlatna medalja Društva pronalazača grada Bora, Oktobarska nagrada grada Bora, itd. Autor velikog broja uređaja iz pomenutih oblasti. Objavio preko 50 naučnih i stručnih radova iz oblasti energetske elektronike i električnih merenja, kao i velikog broja članaka za popularizaciju nauke i tehnike.

Miloš Jevtić: `Upotreba istorije: razgovori s Andrejem Mitrovićem` Kolekcija Odgovori Izdavač: Narodna biblioteka `Vuk Karadžić`, Filološko-umetnički fakultet i Narodni muzej Kragujevac Meki povez, ilustrovano, ćirilica, 105 strana, 20cm Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 17. aprila 1937. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Grupu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao se 1956, diplomirao 1961. godine, magistrirao 1964. i doktorirao 1968. Čitavu univerzitetsku karijeru, od 1961. do 2004. godine, proveo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zvanje redovnog profesora je stekao 1980. godine. Predavao je savremenu istoriju Evrope, uvod u istorijske studije i brojne specijalizovane kurseve, a 1987. godine osnovao je Katedru za Opštu savremenu istoriju kojoj je bio na čelu do odlaska u penziju. Dopisni član Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1988. godine.. Njego pristupna akademska beseda glaslila je: Nemačko vojno vođstvo i privredna bogatstva Srbije U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača. Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine. Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke „Istorija“ u izdavačkom preduzeću Nolit, 1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju. Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920). Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije. Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između ova dvarata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade: Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004). Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period. Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana. Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne politike Jugoslavie objavio je i studiju „Nacizam i fašizam“ u kojoj je ukazao na politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje ulaze u sferu ekonomije: Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004… Istoričar i dugogodišnji redovni profesor i šef Katedre za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Andrej Mitrović preminuo je u noći 25/26. avgusta u Beogradu u 77. godini. Novinar Miloš Jevtić je rođen 1936. godine u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu učio u Gornjoj Bukovici i Vragočanici, gimnaziju u Kamenici i Valjevu, gde je 1954. maturirao. Književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je najpre u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Kasnije je bio, prvo, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, a potom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio Beogradu radio od 1974. do 2001, godine, kada je penzionisan. Jevtić se novinarstvom počeo baviti 1952. godine u valjevskim listovima Napred, Reč omladine (učestvovao u njegovom pokretanju) i Srednjoškolac (bio glavni urednik). Od dolaska u Radio Beograd, u Drugi program, čiji je bio i glavni urednik osam godina, pokrenuo je jednosatnu emisiju Gost Drugog programa, u kojoj je objavio više od 800 razgovora sa najuglednijim ličnostima kulture, umetnosti i nauke iz Jugoslavije i sveta. Jevtićeve razgovore objavljivali su mnogi listovi (Telegram, Delo, Nin, Borba, Politika, Oslobođenje, Odjek, Dnevnik i drugi). Krajem sedamdesetih godina prošloga veka Jevtić je počeo da objavljuje razgovore i u knjigama. Tako je nastala Kolekcija Odgovori. Do sada je u njoj objavljeno 190 knjiga. Jedan deo tih knjiga čine razgovori sa ličnostima srodnih zanimanja (istoričari, istoričari umetnosti, pisci, muzički umetnici, etnolozi, atomski fizičari, bibliotekari, slavisti), dok su u drugim pojedinačno predstavljeni portreti najznačajnijih stvaralaca. Već odavno je uočeno da nijedan budući, iole ozbiljniji proučavalac druge polovine XX veka u Srba neće moći da kao nezaobilazni izvor mimoiđe kolekciju Odgovori Miloša Jevtića, u kojoj su objavljeni razgovori ovog uglednog novinara s najznajčajnijim umetnicima i naučnicima koji su svojim delovanjem obeležili drugu polovinu XX veka. Za novinarski rad je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu `Zlatni beočug`, kao i nagradu Radio-televizije Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo. Na Sajmu knjiga 2006. godine Kolekcija Odgovori proglašena je za najbolju ediciju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nadahnut maštovitom i uzbudljivom građom naučnofantastičnih filmova i knjiga, Mičio Kaku se u Fizici nemogućeg hrabro hvata u koštac sa fazerima, zvezdama smrti, teleportovanjem, čitanjem misli, putovanjem kroz vreme i brzinom većom od svetlosne, prekognicijom i mnogim drugim neverovatnim pojavama. Ne odbacujući unapred nijednu od njih, Kaku umećem naučnika i strpljenjem mudraca definiše tri klase nemogućeg ukazujući na to da bi neka napredna civilizacija - pa i naša u dalekoj ili nešto bližoj budućnosti - mogla ovladati fascinantnim tehnologijama i premostiti barijere koje nas danas sputavaju. Kaku istražuje ono što je za nas još uvek nepoznanica, granične oblasti koje nesumnjivo sačinjavaju najuzbudljiviji deo moderne fizike. Mičio Kaku (rođen 24. januara 1947 u San Hozeu) je japansko-američki teorijski fizičar, futurolog i popularizator nauke. Profesor je teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka. Kaku je napisao nekoliko knjiga o fizici i sličnim temama, često gostuje na radio i televizijskim programima. Takođe se pojavljuje u filmovima i piše članke za blogove i internet portale. Napisao je 3 Njujork tajms bestselera: Fizika nemogućeg (2008), Fizika budućnosti (2011) i Budućnost uma (2014). Kaku je voditelj nekoliko emisija na raznim kanalima kao što su Diskaveri i Histori. Mladost i obrazovanje Kaku je rođen u San Hozeu, Kaliforniji, u porodici Japanskih imigranata.[1][2] Njegov otac je rođen u Kaliforniji, ali se obrazovao i u Japanu i u Sjedinjenim Državama i zato je tečno govorio i japanski i engleski jezik. Dok je pohađao Elvud P. Kabli srednju školu u Palo Altu, Kaku je napravio akcelerator čestica u garaži kao projekat. Cilj mu je bio da stvori „snop gama zraka dovoljno jak da stvori antimateriju“. Na festivalu nauke u Albukerkiju, Novi Meksiko, Kaku je privukao pažnju fizičara Edvarda Telera koji ga je uzeo pod svoje mentorstvo i dodelio mu Herc inženjersku stipendiju. Diplomirao je summa cum laude na Harvardu 1968. godine kao najbolji u svojoj generaciji. Nakon toga je upisao Univerzitet Kalifornije u Berkliju gde je doktorirao 1972. godine. Iste godine je predavao na Univerzitetu Prinston. Kakua je mobilizovala Armija Sjedinjenih Država 1969. godine tokom Vijetnamskog rata. Ipak, dok je on završio sa obukom rat se završio.[3] Akademska karijera Kao deo istraživačkog programa 1975. i 1977. godine na katedri za fiziku Gradskog Koledža Njujorka, Kaku je radio istraživanja u polju kvantne mehanike.[4][5] Bio je posetilac i član (1973. i 1990. godine) Instituta za napredne studije u Prinstonu i Univerzitetu Njujorka. Trenutno je profesor teorijske fizike na Gradskom Koledžu Njujorka.[6] Kaku je objavio više od 70 stručnih članaka u zbornicima radova i periodikama poput Physical Review. U radovima se bavi temama poput teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike.[7] Kaku i profesor Kedži Kikava sa Univerziteta u Osaci su objavili rad u kome je prvi put predstavljena teorija strunih polja.[8] Kaku je napisao nekoliko udžbenika o teoriji struna i teoriji kvantnih polja. Naučnopopularni rad Kaku je najpoznatiji kao popularizator nauke.[9] Napisao je nekoliko naučnopopularnih knjiga, gostovao u mnogim televizijskih emisija i u nekoliko filmova. Takođe je voditelja nedeljnog radio programa.

POGLED IZA ŠTAFELAJA 1972-1998 Radomir RADE Vergović „Pogled iza štafelaja“ naziv je izložbe karikatura, ilustracija i naslovnih strana užičkog nedeljnika „Vesti“ Radomira Vergovića (1939), poznatog užičkog slikara, koji se pored slikarstva bavio i karikaturom. Radomir Rade Vergović je rođen u Užicu. Akademiju za primenjene umetnosti na katedri za slikasrtvo završio je u Beogradu. Godinama je radio u užičkim „Vestima“ kao likovni i tehnički urednik. ČLan je ULUPUDS-a od 1972 godine. Pored slikarstva radi mozaik, grafički dizajan, crtež, novinsku i knjižnu ilustraciju. Bavi se karikaturom, likovnom kritikom i likovnim prikazima izložbi. Likovno uređuje mnoga izdanja, publikacije. Do sada likovno opremio preko 300 knjiga i publikacija. Izlaže od 1960. godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Do sada je imao oko 40 samostalnih izložbi. Užice,2022.god.,100.strana,ILUSTROVANA,22.cm Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

Название: Искусственные спутники Автор: Штернфельд Ари Абрамович veštački sateliti Naslov: Veštački sateliti Zemlje Autor: Sternfeld Ari Abramovič; Izvođač: nema podataka Impresum: M.: Državna izdavačka kuća tehničke i teretičke književnosti, 1956.- 180 str. Dodatno: ... Po svemu sudeći, zadatak stvaranja veštačkih satelita će se rešavati postepeno, u nekoliko faza. Prva etapa, očigledno, biće lansiranje male rakete u bezvazdušni prostor, čiji će pravac leta i brzina biti proračunati tako da postane veštački satelit naše planete. Moguće je da na ovoj raketi neće biti instrumenata. Biće lansiran samo da bi se praktično stvorilo prvo veštačko nebesko telo. Koliko god ovo telo bilo malo, čak i da nije veće od fudbalske lopte, savremeni radio teleskopi moći će da ga posmatraju u letu. Njegovo kretanje oko Zemlje duže-manje dugo vremena biće dokaz da je stvoren prvi veštački satelit ... APR.21/3

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Pavle Mijović, Izdavač: Crnogorska akademija nauka i umetnosti - Podgorica, 1989. god. Broširan povez, 24 cm. 199 str. Ilustrovano Pavle Mijović (crnogor. ćiril. Павле Мијовић; Crmnica, Kraljevina Crna Gora 1914. – Beograd, SRJ, 1996.), bio je crnogorski naučnik, akademik CANU i SANU, utemeljitelj Crnogorskoga P.E.N. centra... Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjovjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju. bio je saradnik brojnih naučnih časopisa. Deo karijere proveo je i kao diplomata. Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umjetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantijskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je Vizantološku nagradu Gustav Šlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine preduzeo je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Otkrivanje zemlje Preko Huna, Gota, Slovena, Vikinga... pa do 18-tog veka – jedinstvena knjiga na našim prostorima. Za decu, omladinu, odrasle, ljubitelje kartografije, istorije, geografije i putovanja. Siniša Živković Siniša Živković rođen je 1947. godine u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Izvođene su mu radio-drame i dokumentarne televizijske emisije. Godine 2006. objavljen mu je roman Srpski triler. Bavio se istorijom svetske i srpske kartografije. Objavio je više knjiga iz oblasti kartografije, knjigu o istoriji Beograda, više stručnih i naučnih članaka iz istorije srpske književne periodike, starih srpskih knjiga i sl. Autor je više izložbi, slika na koži i gravira, konzervatorskih i restauratorskih radova. Uređivao je veb-sajt Slike iz srpske istorije. Preminuo je 2. januara 2023. godine u Novom Sadu.

Odlicna Retko prvo izdanje Rade Obrenović (Beograd, 1942 - Novi Sad, 1995) bio je srpski književnik i novinar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rade Obrenović je od 1945. godine, živeo je u Novom Sadu gde je proveo detinjstvo, školovao se, studirao prava i jugoslovensku književnost. Radio je kao korektor, potom kao novinar, te urednik brojnih listova i časopisa. Bio je dugodišnji direktor Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre. Nagrada za najbolji roman za decu i mlade, koja nosi njegovo ime, sastoji se od povelje, plakete i novčanog dela, a dodeljuje se u okviru manifestacije Decembarski Zmajdani. Bibliografija[uredi | uredi izvor] `Tata, zvoni telefon` (1973) `Vozovi odlaze, mi mašemo iza crvene kuće` (1974) `Mi smo smešna porodica` (roman 1977, televizijska serija 1979) `Poslednje leto detinjstva` (1977) `Iz porodične sveske` (1980) `Soliter je drvo` (1984) `Roditelji na navijanje` (roman, 1989) `Tata vikend i mama vikendica` (roman, 1989).

ATLAS ZA SVAKOGA Tvrd povez - 216 strana - ilustrovana veci format Po knjizi nije pisano ni podvlaceno Korice su sa vidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost je dobro ocuvana- bez pisanja i podvlacenja P Štampani, radio i televizijski masovni mediji svakodnevno šire obilje informacija iz celog sveta o politici, sportu i drugim oblastima života. Mnogi su razumljivi samo ako se lokacija događaja može odrediti uz pomoć mape i na taj način takođe klasifikovati u širi prostorni kontekst. Pomislite, na primer, na vesti i izveštaje o politički značajnim konferencijama i odlukama o problemima detanta i mirne koegzistencije, o uspesima narodnooslobodilačkih pokreta, o izuzetnim ekonomskim dostignućima u razvoju sirovina, izgradnji industrijskih postrojenja. , naftovodima ili gasovodima, o katastrofama izazvanim zemljotresima ili drugim prirodnim silama, ili o senzacionalnim poduhvatima u svemirskim putovanjima. Sa svojim raznobojnim mapama, slikama, grafikama i tabelama, „Atlas za svakoga“ je dizajniran da bude višestruk, nezaboravan i lak za korišćenje

Naslov: Šest godina sa Titom : (1967-1973) Autor: Marko Vrhunec Izdavač: Beograd : Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji (1941-1945) Pismo: latinica Br. strana: 359, ilustr. Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; u samom donjem slobodnom uglu listovi minimalno zatalasani od vlaženja vodom. Godina izdanja nigde nije napisana ali je predgovor napisan u novembru 2000. god. pa je knjiga najverovatnije izdata 2000. ili 2001. godine. Knjiga Šest godina sa Titom, čiji je autor Marko Vrhunec, bivši član najužeg Titovog operativnog tima, koji je radio od 1967. do 1973. u Kabinetu predsednika Josipa Broza Tita (prvo kao pomoćnik generalnog sekretara, a kasnije kao savetnik za ekonomska pitanja i tri godine kao šef Kabineta), predstavlja jedno dokumentarno svedočenje političkih događaja s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Cornelius Castoriadis (Istanbul, 1922. — Pariz, 1997.), bio je grčko-francuski ekonomist, filozof i socijalist. Poslije studija ekonomije, prava i filozofije u Ateni napušta Grčku komunističku stranku i priključuje se trockističkoj organizaciji. S trockistima prekida 1948., seli u Pariz i osniva skupinu i časopis Socialisme ou Barbarie, u kojem se analizira marksizam, birokracija i moderni kapitalizam. Zajedno s britanskim časopisom Solidarity i Mauricom Brintonom iz radničkog samoupravljanja, vodi diskusije o socijalnim i ekonomskim osnovama jednog slobodnog socijalističkog društva. Radničko samoupravljanje istovremeno predstavlja rješenje problema direktne demokracije kao i rješenje problema radničkog upravljana u socijalizmu. Njegove ideje imale su nezanemarljiv utjecaj na studentske proteste u Parizu 1968. Radio je 20 godina kao OECD-ekonomist i objavio veliki broj knjiga pod najmanje pet različitih pseudonima, razradio je pojam autonomije zajedno s Antoniom Negrijem, a djelovao je i kao psihoanalitičar.

Toma Milenković : SOCIJALISTIČKA PARTIJA JUGOSLAVIJE 1921 - 1929 , Beograd : Institut za savremenu istoriju : Export-press, 1974 , tvrdi povez, Fizički opis 733 str. ; 20 cm Studije i monografije / Institut za savremenu istoriju, Beograd Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 705-715 Registari. Predmetne odrednice Социјалистичка партија Југославије -- 1921-1929 Očuvanost 4-. Milenković, Toma, 1935-2018 Докторирао је 1972. са тезом „Социјалистичка партија Југославије 1921-1929″. Од 1960. је радио у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука, а од 1969. до пензионисања 1999. у Институту за савремену историју. Бавио се историјом Југославије између два светска рата, са посебним акцентом на историју радничког покрета, аграрну реформу, радничко законодавство, државне границе Краљевине СХС, као и руску и бугарску емиграцију у Југославији. На студијским истраживањима боравио је у Амстердаму, Москви, Софији, Лондону и Елисти. Објавио је 12 монографија, пет томова историјских извора и више од 90 студија, прилога, чланака, приказа и критика.

Vladimir Dedijer Vatikan i JasenovacTvrdi povez sa zaštitnim omotomVladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“.Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine.Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije.Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen.U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“.Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“.Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine.Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku.Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine.Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga.Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih.Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine.Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu.Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt.Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani.Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj.Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci.Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani.Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.Autor Dedijer, Vladimir J., 1914-1990 Naslov Vatikan i Jasenovac : dokumenti / Vladimir Dedijer ; [prevod delova rukopisa i dokumenata Višnja Plećaš … i dr.] Vrsta/sadržaj stručna monografija Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1987 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Plećaš, Višnja Kovačević, Vera Vejvoda, Ivan I., 1949- Aleksić, Vesna Horvat, Vladimir I., 1935- Aćin, Jovica, 1946- Kljakić, Ljubomir, 1951- Fizički opis 788 str., [48] str. tabli ; 24 cm Zbirka Sabrana dela Vladimira Dedijera Biblioteka Svedočanstva Napomene Tiraž 8.000 Registar. ISBN 86-09-00075-3 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Jasenovac (koncentracioni logor) – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Klerofašizam – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Verski progoni – Nametanje vere – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa Vatikan – Prozelitizam – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 – Istorijska građa7/6

Miodrag Jovanović ĐOKA JOVANOVIĆ Matica srpska, 2005. 264 ilustrovane strane, veliki format, tvrd povez, zaštitni omot. Zaštitni omot je lošije urađen. Inače, veoma očuvana. Postoji posveta preko koje je pređeno korektorom. Mене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевременоједан од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији. У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа у 19 часова, а поздравну речће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутитиакадемик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога. О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже: – Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада. Вајар Ђока Јовановић школовао се у Минхену, Бечу и Паризу. Био је један од оснивача сликарског друштва „Лада”, члан уметничког друштва „Медулин” и један од оснивача УЛУС-а. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, апотом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу. Ђока Јовановић је имао два сина из два брака, први Мирко погинуо је као добровољац у француској Легији 1915, а други, Александар је са српском војском прешао Албанију,а касније је живео и радио у Мароку. На отварање изложбе у Београд стижу Јовановићеви потомци из читавог света, који са поносом носе презиме славног вајара. Ђока Јовановић јечесто спајао радиност и задовољство, спомиње се да је он био први српски бициклиста и на неким спортским такмичењима је освајао награде. Тако је 1886. из Беча бициклом обишао Инсбрук, Верону, Падову, Венецију, Трст, Љубљану и Загреб. – Ђока Јовановић је академски реалиста, каже професор Миодраг Јовановић, за њега је карактеристичнафигурална скулптура, али никакодо краја класицистичка, он је био поштовалац класике, сањао је о Риму. Радио је реалистички, добро савладао занатску вештину у Бечу, Минхену и Паризу. Држао је до лепоте људског лика, исказивао је романтична осећања, чак нека његова дела носе и такве називе, рецимо, „Мирис пролећа” и „Мирис ружа”. Јовановић има и по називу и романтичарских скулптура. Био је ангажовани уметник, направио је величанствен Споменик косовским јунацима у Крушевцу, потом споменик Милошу Обреновићу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу, Бранку Радичевићу, Јовану Јовановићу Змају, Кнезу Милошу, вајао је ратнике, војнике, рударе... Нарочито је потресна његова скулптура посвећена страдалом сину Мирку „За отаџбину”. – Треба рећи да кућа у којој је био смештен атеље Ђоке Јовановића у Скерлићевој 6, тачно испод Народне библиотеке Србије, има полупане прозоре баш на том великом вајарском атељеу. Фасада, коју красе две скулптуре, оронулаје, и то је штета. Не сугеришем да се од тога прави легат или музеј, ништа од тога не предлажем, али би бар фасаду требало окречити. Треба да се зна и чује да је то кућа Ђоке Јовановића, подсећа за крај професор Миодраг Јовановић.

ANALOGNA ELEKTRONIKA I PROJEKTI SA MIKROKONTROLERIMA! Hobi elektroničarima može biti zanimljivo da nauče nove veštine koje mogu koristiti u karijeri. Oni koji razumeju osnove elektronike mogu praviti sopstvena kola i projekte. Ipak pre nego što potrčite potrebno je naučiti da hodate. Počinje sa analognom elektronikom. Trebalo bi da se upoznate sa jednostavnim komponentama i kolima, i razumete njihove osnovne osobine i ponašanje, kao i probleme sa kojima bi mogli da se susrećete. Najbolji način da to uredite je preko eksperimenata. Sama teorija nije dovoljna. Knjiga nudi veliki broj praktičnih početničkih kola koje svako može sastaviti sa osnovnim iskustvom. U elektronici je počelo novo poglavlje sa širenjem primene mikrokontrolera. Mikrokontroleri sada izvode sve više zadataka koji su ranije bili rešavani korišćenjem diskretnih komponenata i konvencionalnih, standardnih integrisanih kola. Rad sa mikrokontrolerima je postajao sve lakši i lakši zahvaljujući platformama kao što su Bascom, Arduino, Micro:bit. U knjizi su predstavljane brojne primene mikrokontrolera kojima se lako upravlja. Sada imamo slučaj elektronike sa manje lemljenja a više programiranja Kompletna knjiga je u koloru! Kratak sadržaj Deo 1 • Analogna elektronika Poglavlje 1 • Elektronika za početnike (1) Poglavlje 2 • Elektronika za početnike (2) Poglavlje 3 • Elektronika za početnike (3) Poglavlje 4 • Elektronika za početnike (4) Poglavlje 5 • Elektronika za početnike (5) Poglavlje 6 • Elektronika za početnike (6) Poglavlje 7 • Elektronika za početnike (7) Poglavlje 8 • Elektronika za početnike (8) Poglavlje 9 • Elektronika za početnike (9) Poglavlje 10 • Elektronika za početnike (10) Poglavlje 11 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 12 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 13 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 14 • Granične vrednosti EMV-EMC i CE deklaracija Poglavlje 15 • LED-LDR ring oscilator Poglavlje 16 • Piko ampermetar Poglavlje 17 • LC oscilator sa podešavanjem uz pomoć potenciometra Poglavlje 18 • Merenje radijacije sa FET-om Poglavlje 19 • “zelena” solarna lampa Poglavlje 20 • Održavanje baterije Poglavlje 21 • Naponski pretvarač sa jednim tranzistorom Poglavlje 22 • Analogno trčeće LED svetlo Poglavlje 23 • Eksperimentalni Hall senzor Poglavlje 24 • Jednostavni Dip metar Poglavlje 25 • Širokopojasni prijemnik za varničar Poglavlje 26 • Ring oscilator Poglavlje 27 • LED višestruka bljeskalica Poglavlje 28 • Audion sa emiterskim sledilom Poglavlje 29 • Relaksacioni oscilatori sa NPN tranzistorima Poglavlje 30 • Merenje Gama zraka sa foto diodom Poglavlje 31 • Kratkotalasni regenerativni prijemnik Poglavlje 32 • DRM superheterodini prijemnik (digitalni radio) Poglavlje 33 • Tranzistorski Dip metar Poglavlje 34 • DRM sa direktnim mikserom upotrebom cevi EF95/6AKS Poglavlje 35 • Modulator srednjih talasa Poglavlje 36 • EE večni treptač Poglavlje 37 • Kratkotalasni super regenerativni prijemnik Poglavlje 38 • Kratkotalasni pretvarač Deo 2 • Mikrokontroler Poglavlje 39 • Osnove osnova (1) Poglavlje 40 • Osnove osnova Mikrokontrolera (2) Poglavlje 41 • Osnove osnova Mikrokontrolera (3) Poglavlje 42 • Osnove osnova Mikrokontrolera (4) Poglavlje 43 • Osnove osnova Mikrokontrolera (5) Poglavlje 44 • Osnove osnova Mikrokontrolera (6) Poglavlje 45 • Osnove osnova Mikrokontrolera (7) Poglavlje 46 • Senzori imaju smisla (1) Poglavlje 47 • Senzori imaju smisla (2) Poglavlje 48 • Senzori imaju smisla (3) Poglavlje 49 • Senzori imaju smisla (4) Poglavlje 50 • Uputstvo za početnike za rad sa razvojnim okruženjem Poglavlje 51 • BBC micro:bit za elektroničare (1) Poglavlje 53 • RF detektor uz pomoć Arduino Poglavlje 54 • Merenje otpornosti sa Arduino Poglavlje 55 • AM predajnik uz pomoć Arduino Poglavlje 56 • Bezbednosne nalepnice kao ključ BURKHARD KAINKA je rođen 1953, radio amater sa pozivnim znakom DK7JD. Više godina je radio kao nastavnik fizike a od 1996 je samostalni razvojni inženjer i autor knjiga iz oblasti elektronike i mikrokontrolera. Između ostalih projekta održava stranice www.elektroniklabor.de i www.b-kainka.de

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hajnrih Kunov (11. april 1862. u Šverinu — 20. avgust 1936. u Berlinu) je bio univerzitetski nastavnik (etnolog), urednik, političar (SPD) i značajan marksistički teoretičar. Kunov je bio član Vajmarske nacionalne skupštine za SPD 1919. i član pruskog državnog parlamenta od 1921. do 1924. godine. Hajnrih Kunov je rođen kao sin scenskog radnika u Šverinu. Uz finansijsku podršku rođaka, mogao je da pohađa srednju školu. Zatim je odradio komercijalno naukovanje u Hanoveru. Po završetku šegrtovanja radio je kao računovođa u fabrici tapeta u Hamburgu. Tamo je počeo da se politički aktivira u SPD-u. Kao autodidakt, proučavao je marksizam i filozofiju Kanta i Hegela. Od 1898. Kunov je bio urednik časopisa Die Neue Zeit, naučnog organa socijaldemokratije koji je izdavao Karl Kaucki. Pored toga, radio je od 1902. kao urednik centralnog organa SPD „Vorvarts“, gde je, pored Hajnriha Štrobela, važio za portparola antirevizionističke levice i suprotstavljao se Kurtu Ajzneru. Od 1907. radio je kao predavač u partijskoj školi SPD u Berlinu, pored Franca Meringa, Rudolfa Hilferdinga, Roze Luksemburg i Hajnriha Šulca. Pored toga, Kunov je rano delovao na naučnim studijama u oblasti etnologije, na koje je primenio marksistički metod. Ovaj članak ili odeljak treba revidirati. Detalje treba dati na stranici za razgovor. Pomozite da ga poboljšate, a zatim uklonite ovu zastavicu. U avgustu 1914. Cunov je, kao i njegove uredničke kolege u Vorvartsu, i dalje bio protiv odobrenja ratnih kredita. Od sredine oktobra 1914. promenio je ovu ocenu i pridružio se mišljenju većine SPD oko Fridriha Eberta; Od 1915. u okviru SPD-a formirala se grupa Lenš-Kunov-Heniš, koja je pokušavala da marksistički opravda stav partijske većine po pitanju ratnih kredita, razvijajući teoriju „ratnog socijalizma“. Cunov je objavio u Hamburger Echo i drugim listovima SPD-a. Od sredine 1915. Die Glocke, časopis koji je osnovao Parvus, postao je organ grupe. Kasnije je Franc Nojman držao Cunovovo pisanje Partijski kolaps? od 1915. za jezgrovit izraz prisustva socijal-imperijalističkih tendencija u socijaldemokratiji, tj. H. „imperijalistička politika kojoj je težila radnička klasa i za nju“.[1] U oktobru 1917. USPD se odvojila od SPD-a, bez Kunova. Postao je naslednik Karla Kautskog u Neue Zeit-u, na čijem je čelu bio sve dok nije ukinut 1923. godine. U svom delu „Marksistička teorija istorije, društva i države“ Kunov je naveo da Kaucki nije ni shvatio najjednostavnije osnovne elemente Marksove teorije društva. Kunov je 1919. bio član SPD-a u Narodnoj skupštini, a kasnije, od 1919. do 1924. godine, član pruskog državnog parlamenta. Postao je član programskog odbora Gerlicovog programa SPD, ali se potom sve više povlačio iz aktivne partijske politike. Godine 1919. Kunov je sledio poziv Berlinskog univerziteta i bio je imenovan za izvanrednog profesora etnologije od strane Konrada Haeniša, sada pruskog ministra obrazovanja. Objavio je brojne etnološke spise i četvorotomnu ekonomsku istoriju. Postao je značajan kao teoretičar države: 1920. i 1921. objavio je svoje glavno delo: Marksovsku teoriju istorije, društva i države u dva toma. U njemu je, odstupajući od Marksa, predstavljao mogućnost razvoja države u toku mirne „socijalne revolucije“ ka socijalno-administrativnoj državi. Odbacio je boljševičku revoluciju 1917. kao dobrovoljno preuzimanje države bez obzira na stepen razvoja ruskog društva. Godine 1933, nakon što je NSDAP preuzeo vlast, Kunov je izgubio penziju, a njegovi spisi su javno spaljeni. 20. avgusta 1936. umire osiromašen i zaboravljen u Berlinu....

Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici. Galerija Matice srpske

Vojska Republike Srpske između politike i rata VOJSKA REPUBLIKE SRPSKE IZMEĐU POLITIKE I RATA , Milovan Milutinović , Srpska vila Sremska Mitrovica / Institut za političke studije Beograd 1997 , Osnovnu i školu učenika u privredi završio je u Prijedoru. Nakon toga je završio Srednju vojnu školu smjer oklopno mehanizovane jedinice u Banjoj Luci. Poslije prvog stepena Ekonomskog fakulteta, upisuje vanredno Vojnu akademiju Кopnene vojske - smjer OMJ, koju završava 1975. Poslije toga završava Školu za usavršavanje oficira oklopno mehanizovanih jedinica u trajanju od 6 mjeseci, 1979. To je bila škola za dužnost komandanta bataljona. Visoku političku školu JNA u trajanju od 1 godine završio je 1988. sa odličnim uspjehom kao prvi u rangu. Nakon toga, 1989. upisuje postdiplomske studije na Visokoj političkoj školi JNA, koju nije završio zbog službe na Кosovu i Metohiji, gdje je bilo proglašeno vanredno stanje. To vanredno stanje je bilo dugogodišnje. Poslije završetka školovanja obavljao je dužnosti komandira voda i komandira tenkovske čete do 1980. Od tada je načelnik klase Srednje vojne škole, do 1984. Od 1985. obavlja dužnost pomoćnika komandanta za moral i informisanje na Poligonu oklopno mehanizovanih jedinice Manjača. Poligon je bio u rangu oklopnog bataljona. U periodu od 1988. do 1992. je referent u organu za moral i informisanje Кomande Prištinskog korpusa. Po naređenju Generalštaba JNA u 17. aprila 1992. dolazi u Banja Luku i u 5. Кorpus JNA. Tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata bio je načelnik PRESS-centra i načelnik Informativne službe u Кomandi 5. Кorpusa JNA (Banjalučkog), kasnije 1. Кrajiškog korpusa Vojske Republike Srpske (1992-1994. ) Tokom rata bio je glavni i odgovorni urednik listova `Кrajiški vojnik` i `Srpske vojska`, vojničke TV emisije `Na braniku otadžbine` i radio emisija `Sa borcima Republike Srpske` i `Vojnička noć`, a pri kraju rata 1995. godine bio je osnivač i urednik radija GŠ VRS `Radio Кrajina`. [1] Dužnosti načelnik Informativne službe i Centra za informativno-propagandnu djelatnost Glavnog Štaba VRS vršio je od 1994-1996. Zbog toga je nazivan i portparol generala Ratka Mladića. U period od 2000-2002. obavljao je dužnost savetnika člana Predsjedništva BiH iz Republike Srpske za medije i politiku. Po ličnom zahtjevu je prijevremeno penzionisan 1999. u činu pukovnika. mek povez, format 14,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 332 strane   Knjiga je NOVA..... ---------------------------- Knjiga je NOVA. .. .. M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nultoj stranici pocepan deo, tekst neostecen, sve ostalo uredno PIRATI - Edvard Lusi-Smit Izdavač: JUGOSLAVIJA Beograd Godina izdanja: 1980. Povez: tvrd povez Broj strana: 237 Pismo: latinica Džon Edvard Mekenzi Lusi-Smit (rođen 27. februara 1933.), poznat kao Edvard Lusi-Smit, engleski je pisac, pesnik, umetnički kritičar, kustos i emiter rođen na Jamajci. Bio je veoma plodan u ovim oblastima, pisao je ili uređivao preko stotinu knjiga, a njegove teme su se postepeno pomerale oko kasnih 1960-ih sa pretežno književnosti na uglavnom umetnost. Lucie-Smith je rođena u Kingstonu, Jamajka, kao sin Meri Frensis (rođena Lušington) i Džona Dadlija Lusi-Smita. Preselio se u Ujedinjeno Kraljevstvo 1946. godine.[1] Obrazovao se u Kraljevskoj školi u Kenterberiju, a posle kratkog vremena u Parizu čitao je istoriju na Merton koledžu u Oksfordu od 1951. do 1954. godine. Nakon što je služio u Kraljevskom vazduhoplovstvu kao oficir za obrazovanje i radio kao kopirajter, postao je pisac sa punim radnim vremenom (kao i antolog i fotograf). Nasledio je Filipa Hobsbauma u ​​organizaciji Grupe, grupe pesnika sa Londonom. Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Razgovori sa umetnicima, za BBC Radio 3. Bio je saradnik The London Magazine, u kojem je pisao kritike o umetnosti, i redovno pisao za nezavisni časopis ArtReviev od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o raznim temama, uglavnom o istoriji umetnosti, kao i o biografijama i poeziji. Pored toga, bio je kustos brojnih umetničkih izložbi, uključujući tri projekta Pitera Mura u Umetničkoj galeriji Voker u Liverpulu; novo britansko slikarstvo (1988–90) i dve retrospektive u Muzeju umetnosti Nju Orleansa. On je kustos Bermondsei Project Space. Poslednjih godina Edvard Lusi-Smit promoviše crteže koji se pripisuju Frensisu Bejkonu u vlasništvu italijanskog novinara Kristijana Lovatelija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sothebi`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih radova poznatih kao `Italijanski crteži Frensisa Bacona`. Martin Harison, urednik Francis Bacon: Catalog Raisonne, ne uključuje `The Francis Bacon Italian Dravings` i ne vidi Bekonovu ruku na ovim crtežima. Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pešadijskih oficira mešovitog nasleđa u regularnom puku britanske vojske i prvi ubijen u Prvom svetskom ratu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Drugi deo: Novi zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....