Borski rudnik između dva rata 1919. - 1931. XII , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Knjiga - 4+

Borski rudnik u ratnim godinama 1912. - 1918. VIII , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Knjiga - 4+

Црвена нит овог истраживања су радио-везе и депеше између Југословенске владе и Драже Михаиловића током Другог светског рата, под британском и мимо британске контроле. Аутор Милан Терзић истражио је и систематизовао обимну грађу похрањену у Војном архиву и Архиву Југославије која се односи на југословенско-британске преписке око радио-веза и депеша. Расветљавање ове важне комуникације омогућава да сагледамо шире преламање међународних односа на југословенску ратну ситуацију, а разрешењем појединих питања надопуњава се југословенски ратни мозаик. 17 х 24 цм, 444 стр., тврд повез

Obrada zvuka Alek Nisbet za radio tv i film 1988 mek povez 20 cm stanje vrlo dobro, bez nedostataka

POZDRAV IZ BEOGRADA Razglednice iz kolekcije poznatog kolekcionara u originalnoj kutiji Pozdrav iz Beograda : Beograd na starim razglednicama iz zbirke Sergija Dimitrijevića - Predgovor: Sveta Lukić -O razglednicama Beograda do 1941, Sergije Dimitrijević -Razglednice-slikovni izvor, Gordana Gordić Likovna obrada: Miodrag Vartabedijan Fotografije: Sava Starčević Beograd 1986. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, 104 strane. Sergije Dimitrijević (12. mart 1912, Pirot – 11. avgust 1987, Beograd) bio je pravnik, ekonomista, istoričar i numizmatičar. Školovao se u Leskovcu a zatim je studirao prava i ekonomiju na Pravnom fakultetu u Beogradu između 1930. i 1934. godine. Studije je nastavio usavršavanjem u Parizu na Institutu visokih studija međunarodnih odnosa između 1935. i 1937. godine. Bio je rukovodilac partijske organizacije jugoslovenskih studenata i predstavnik Komunističke partije Jugoslavije u Balkanskom komitetu između 1938. i 1939. godine. Uhapšen je 1939, a rat je proveo prvo po logorima u Francuskoj a zatim u Buhenvaldu (1944—1945). Nakon završetka Drugog svetskog rata prvo je radio u orgnaima vlasti u Leskovcu a zatim je prešao u Beograd gde je radio kao direktor Ekonomskog instituta savezne vlade od 1946. do 1951. godine. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu predavao je političku ekonomiju. Kao saradnik Ekonomskog instituta tokom 50-ih godina je radio na doktorskoj disertaciji Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije koju je odbranio 1957. godine. Od 1955. do penzionisanja 1966. radio je u Istorijskom institutu u Beogradu u zvanju naučnog saradnika i naučnog savetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepe ilustracije! Antonio Lupateli (1930 – 18. maj 2018) je bio italijanski ilustrator, strip crtač i pisac koji je radio pod pseudonimom Toni Volf. Lupateli je najpoznatiji po svojim ilustracijama knjiga za decu, uključujući rad u: Pinokio, Dami Editore Firenze, 2002 Le Storie del Bosco, (serija Voodland Folk, koju je takođe napisao) Na farmi, Running Press Kids, 2005 U gradu, Running Press Kids, Brdbk izdanje, 2005 Džek i Džil Takođe je dao grafički doprinos adaptacijama knjiga švajcarske TV serije Pingu o glini. Lupateli je radio sa Fratelli Fabbri Editori, Paiot Film, Fleetvai Publications i Dami Editore. Kao strip crtač, bio je jedan od nekoliko umetnika koji su crtali za Fleetvai-jeve dečije časopise Plaihour i Jack and Jill.Među serijama na kojima je radio bile su Freddie Frog, Fun in Toiland, Little Sooti i Mooni of the Moon. U italijanskom časopisu Il Corriere dei Piccoli stvorio je Ciccio Sprai i Robi e Robo. Preminuo je u Italiji 18. maja 2018.

Muzika kao primenjena umetnost, Vartkes Baronijan Univerzitet umetnosti, Beograd 1981. Udžbenički format, 164 strane. mek povez. Muzika, džez, teatar, televizija, radio... Stanje Veoma dobro.

Radničke novine o Boru i Majdanpeku od 1906. do 1914. I , izdanje Štampa, radio i film RTB Bor . Izbor članaka Knjiga - 4+ , unutra odlična

Stari vokmen, radi radio i kaseta. Prodaje se samo vokmen sa slika bez ikakve opreme. Koristi 2 aa baterije koje se ne dobijaju uz njega.

Almanah - film Dvadeset godina akademije za pozorište, film, radio i televiziju Izdavač - Umetnička akademija , Beograd, 1971.god. Tvrd povez, latinica, ilustrovano, 247. strana. Dobro očuvana knjiga.

Izdavač: GEA, Beograd Biblioteka DRAMSKIH UMETNOSTI: POZORIŠTE, FILM, RADIO, TELEVIZIJA, VIDEO 188 str. : ilustr. ; 14,5 x 20,5 cm - Latinica / Mek povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA AUTORA

Naslov: Elektronski elementi i sistemi (udžbenik) Autor: Kapetan I klase mr Nenad Parčina, diplomirani inženjer Izdavač: Savezni sekretarijat za narodnu odbranu - Generalštab JNA Broj strana: 679 Povez: tvrd Očuvanost: solidna, ne vide se znaci korišćenja, na naslovnoj korici trag od odlepljene nalepnice sa inventanim brojem, na prvoj predstrani precrtan taj inventarni broj O knjizi: namenjena je pitomcima Vazduhoplovne vojne akademije, a može poslužiti i ostalim starešinama RV i PVO za proširenje i obnavljanje znanja iz ove oblasti. Knjiga ima tri dela - prvi deo obrađuje osnove elektrotehnike i elektronike, drugi deo osnove radiokomunikacije a treći deo vođene projektile i elektronsku opremu vazduhoplova. Iz sadržaja: Dio 1 - OSNOVI ELEKTROTEHNIKE I ELEKTRONIKE: - glava I: Elektrostatika; - glava II: Elektrokinetika; - glava III: Elektronske cijevi; - glava IV: Poluvodički elementi; - glava V: Oscilatorni krugovi; - glava VI: Impulsna elektronika; - glava VII: Digitalna elektronika. Dio 2 - OSNOVI RADIOKOMUNIKACIJA: - glava VIII: Struktura radio-veza; - glava IX: Radio-prijemnici i radio-predajnici; - glava X: Veze u RV i PVO. Dio 3 - VOĐENI PROJEKTILI I ELEKTRONSKA OPREMA VAZDUHOPLOVA: - glava XI: Karakteristike vođenih letjelica i i elementi sistema upravljanja; - glava XII: Sistemi vođenja; - glava XIII: Elektroenergetska i elektronska oprema vazduhoplova. K-19*

Dr Jovan F. Trifunovski - Zapisi sa terena Prilozi iz nasih krajeva Autorsko izdanje, Beograd, 1996. Mek povez, 132 strane, posveta. makedonija, stara srbija, skopska kaza, skopska crna gora, ovce polje, dobro polje, kumanovo, staro nagoricane, strumica, file... Jovan Trifunoski (Vrutok, 23. septembar 1914 — Beograd, 1. februar 1997) bio je srpski i makedonski geograf i antropogeograf. Biografija Rođen je 23. septembra 1914. godine u selu Vrutok kod Gostivara, u srpskoj zemljoradničkoj porodici. Otac se zvao Filip, a stric Srbin. Osnovnu školu završio je u rodnom selu a sedam razreda gimnazije u Skoplju. Osmi razred i diplomski ispit položio je u Tetovu. Na Filozofski fakultet u Skoplju upisao se 1935. i završio ga sa uspehom 1939. godine. Posle završenih studija odlazi u vojsku u Beogradu, gde služi u Vojno-geografskom institutu. Iz vojske je izašao kao geodetski potporučnik. Od novembra 1940. do marta 1941. godine bio je asistent na geografskom institutu pri Filozofskom fakultetu u Skoplju. Učestvovao je u Aprilskom ratu. Za vreme okupacije boravio je kao izbeglica[1] u Beogradu. Od 1941. do 1943, radio je kao asistent na Geofrafskom institutu u Beogradu kada je otpušten, pa je radio kao profesor geografije u Drugoj i Petoj beogradskoj gimnaziji. Godine 1943. položio je državni asistenski ispit koji mu je priznat i od novih vlasti pred specijalnom državnom komisijom 1945. od 1943. do 1945. radio je kao asistent na Beogradskom geografskom institutu. Godine 1946. prebačen je u Skoplje, na Skopski filozofski fakultet gde je kao asistent radio do 1952, kada dobija zvanje univerzitetskog predavača. Doktorirao je 1950. godine pred komisijom Sanu odbranivši kao tezu antropogeografsku studiju: Kumanovsko-preševska Crna Gora. Na Skopskom Univerzitetu radio je do svog penzionisanja 1979. godine. Radio je u Beogradu i Skoplju kao redovni i vanredni profesor. Celog života radio je na antropogeografskim izučavanjima, ostvarujući ideju Jovana Cvijića, bar što se tiče južnog dela Jugoslavije, o antropogeogrefskom izučvanju svih naselja u zemlji-Edicija Naselja i poreklo stanovništva. Objavio je veliki broj monografija i stručnih rasprava na temu antropogeografije u eminentnim časopisima kao što su: Glasnik srpskog geografskog društva, Srpski etnografski zbornik, Glasnik SANU-a i u mnogim drugim.[2] Često je isticao srpsku etničku pripadnost i u svojim radovima isticao srpski karakter makedonskog stanovništva, ne odričući savremeno postojanje makedonske nacije. Godine 1995. to svoje mišljenje iskazao je u delu Makedoniziranje Južne Srbije.[3] Od početka 1984. godine bio je stalno nastanjen u Beogradu, gde je i umro 1. februara 1997. godine.[4] U radovima se do 1944. potpisivao kao Trifunović.[5] Bibliografija Kumanovsko-preševska Crna Gora, Beograd 1951. Kumanovska oblast, Skopje 1974. Krivopalanačka oblast Seoska naselja Skopske kotline, Skopje 1974. Seoska naselja Skopskog polja Skopska Crna Gora Skopski Derven Porečieto na Kadina reka Sliv Markove reke Polog Ohridsko-struška oblast Bitoljsko-prilepska kotlina Kočanska kotlina Strumički kraj Ovčepoljska kotlina Kičevska kotlina Vranjska kotlina Grdelička klisura Kačanička klisura Gornja Pčinja Makedonska gradska naselja Albansko stanovništvo u Sr Makedoniji Tursko stanovništvo u Sr Makedoniji O poreklu stanovništva u Strumičkoj kotlini Makedoniziranje južne Srbije Trifunoski, Jovan F. (1990). „Velika seoba Srba u narodnim predanjima iz Makedonije” (PDF). Etnološke sveske. 11: 54—61.

Izdavači: RADIO BEOGRAD - RTS, BEMUS, Beograd 78 str. : fotogr. ; 16,5 x 23 cm - Ćirilica / Tvrd povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA MILICE MANOJLOVIĆ, OSNIVAČA I DIRIGENTA HORA `KOLIBRI`, DARINKI MATIĆ MAROVIĆ

Retro mobilni telefon u originalnoj futroli iz 1996-97 godine. Stanje kao na slikama. Ide bez punjača i kao neispravan,jer nije testiran-proban zbog nedostatka punjača..ranije radio. Izuzetno retko u ponudi.

Retro mobilni telefon u originalnoj futroli iz 1996-97 godine. Stanje kao na slikama. Ide bez punjača i kao neispravan,jer nije testiran-proban zbog nedostatka punjača..ranije radio. Izuzetno retko u ponudi.

Naslov: Na zajedničkom talasu Autor: Dušan Slavković Izdavač: Kragujevac : Nova svetlost Pismo: ćirilica Br. strana: 166 ; ilustr. Format: 24 cm Povez: meki sa klapnama Knjiga je u celosti (listovi, korice povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama; korice su minimano pohabane u uglu prednje strane, uz donju ivicu (vidi se na prvoj slici ukoliko se obrati pažnja). Na belini naslovnog lista posveta i potpis autora! Radio stanice u Srbiji - prvi širi pregled nastanka, razvoja, teškoća, lutanja i, iznad svega, uspona i uspeha tzv. lokalnog radija u Srbiji. Više o ovoj knjizi možete da pročitate ukoliko slike uvećate do pune veličine. Radio (sredstvo informisanja) | Srbija | autogram

Retko u ponudi IZDAVAČ: Fakultet dramskih umetnosti i Institut za film, pozorište, radio i televiziju, Beograd GODINA: 1996. POVEZ: mek, veći format PISMO: latinica STRANA: 295 STANJE: dobro očuvana, malo pohabana i stranice presavijane pri vrhu, ocena 3

R.E.M. Out of Time Tablature Kao novo. Vise informacija o ovim tablaturama pogledajte na linku. http://www.chitarralampo.com/en/scores/rem-out-time-guitar-recorded-versions-tablature-radio-song-losing-my-religion-low-near-wild-h?fbclid=IwAR1n4DseV0IJkeYsUsZ3quaej5w9WJqe8QYHFWoGJVNG-xFALnwJNWyYceM

Stari vokmen, radi radio i cuje se da vrti motor ali neokrece kasetu pa bi trebala da se zameni gumica. Prodaje se samo vokmen sa slika bez ikakve opreme. Koristi 2 aa baterije koje se ne dobijaju uz njega.

ilustrovao ANTON HUTER str. 42 Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[3] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[6] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. NJegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Naslov: Pravila o gradnji pomorskih brodova - tom XIV - Radio uređaj Izdavač: Jugoslavenski Registar Brodova Mesto: Split Godina: 1974 Povez: tvrd Strana: 197 Format: 24 cm Pismo:Latinica - Srpsko/Engleski Stanje knjige: odlično očuvano - na korici zalepljen beli papir Lično preuzimanje (Beograd - centar) Troškove slanja plaća kupac.

Godina izdanja: 2010 Ilustrovana verzija: Da Autor: Domaći Tematika: Geografija Jezik: Srpski Autor: Stevan Kovačević Format: 22 cm Broj strana: 272 Povez: Tvrd Obnovljeno i prošireno izdanje knjige „Gradovi Srbije – u slici i reči` autora Stevana Kovačevića, u kojoj su dati mali, bogato ilustrovani portreti svih varoši i gradova u Srbiji. „Kao rukovodilac najveće priredbe i jedan od osnivača krosa Radio-televizije Srbije (RTS) putovao sam iz grada u grad i video da mnoge varošice, varoši i gradovi nemaju monografiju`, rekao je Kovačević, novinar Radio Beograda. Knjiga se obraća radoznalim duhovima, onima koji ne znaju ništa o kulturnoj i civilizacijskoj istoriji Srbije, onima koji znaju prilično, ali i onima koji su obavešteni o svim relevantnim pojedinostima. Ona se obraća svima koji u Srbiju dolaze i imaju otvoreno srce i iskrenu želju da o njenoj kulturi i istoriji saznaju nešto određeno i konkretno. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.