Trileri/misterije Autor :E. D. Miler Izdavač : Vulkan Izdavaštvo ’Visibabe’... Tako ih Rusi nazivaju – žrtve pronađene u snegu. Uglavnom su to pijanci, beskućnici koji su se naprosto predali i zaspali u beskrajnoj belini... Međutim, ponekad su to i žrtve svirepog ubistva. Nik ima potrebu da se ispovedi. Dok je u Moskvi radio kao uspešan advokat, zavela ga je ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jako lepo uradjenje knjige! Mašine, alati i njihov rad Fred H. Colvin Frank Arthur Stanley 1922. god Prvo Izdanje! Fred Herbert Kolvin (1867–1965) je bio američki mašinista, tehnički novinar, pisac i urednik. Napisao je, koautor, uređivao ili ko-uređivao mnoge periodične članke, priručnike i udžbenike koji se odnose na inženjerstvo, mašinsku obradu i proizvodnju. Njegova autobiografija, Šezdeset godina sa ljudima i mašinama, pruža temeljan i kolokvijalni pogled na decenije od 1880. do 1950. godine, dajući uvid u kulturu doba mašina. Tokom godina, Kolvin je radio i na časopisu Machineri Aleksandra Lukarsa (čiji je bio glavni urednik od njegovog početka 1894. do 1897.) i na časopisu Džona A. Hila American Machinist (na kome je radio od 1907. do penzionisanja 1937. godine, pošto je bio saradnik – dugogodišnji urednik). Došao je u kompaniju Hill Publishing Compani (koja će uskoro postati McGrav-Hill) 1907. da radi na American Machinist-u, a u narednim decenijama, pored rada na časopisu, bio je autor ili koautor na desetine McGrav-Hill monografija, udžbenika, i priručnika iz oblasti mašinske obrade. Njegov glavni koautor bio je Frank A. Stanlei; njihova prva zajednička serija knjiga bila je serija `Hill Kink Books` iz 1908. godine, zbirka praktičnih, praktičnih saveta za mašiniste u radnji. (Reč „kiks“ u ovom kontekstu je korišćena u smislu „saveta i trikova“; taj smisao te reči je danas prilično zastareo i zaslužuje glosiranje.) Od 1908. do 1945., Kolvin i Stenli su zajedno uređivali osam izdanja Priručnika američkih mašinaca, McGrav-Hill referentne knjige slične Industrial Press Machineri`s Handbook-u. (Poslednji naslov, koji je još uvek u štampi i redovno revidiran, je onaj na koji se danas mašinisti obično pozivaju kada neprecizno govore o „priručniku za mašiniste” ili „priručniku za mašiniste”.) Kolvin je bio u penziji i imao je 70 godina kada je počeo Drugi svetski rat, ali je izašao iz penzije da bi pomogao u naporu ratne proizvodnje. Kolvin je 1942. godine dobio medalju Vorčester Rid Vorner. Godine 1944. Stivensov institut za tehnologiju dodelio mu je počasnu magistarsku diplomu za životno delo na unapređenju ove oblasti. Pred kraj svog života, Kolvin je radio na istoriji američke industrije alatnih mašina, ali je umro pre nego što je završio.

knjiga je u veoma dobrom stanju, samo na prvoj praznoj strani ima zutih tragova starosti Svečnjak, Vilim , slikar i grafičar (Zagreb, 12.VII.1906 – Zagreb, 3.VI.1993). Slikarstvo je diplomirao na Umjetničkoj akademiji u Zagrebu, a zatim godinu dana boravio u Parizu. Bio je član skupina Zemlja (1934 – 35) i Mart (1957) te osnivač grupe Ars (1962). Sudionik je NOB - a. God. 1948 – 51. bio je ravnatelj Galerije likovnih umjetnosti u Rijeci te je istodobno radio na organizaciji kulturno - umj. života i uspostavljanju kult. ustanova u Istri. Od 1953. nastavnik na Akademiji za primijenjenu umjetnost u Zagrebu. U prvome razdoblju lik. stvaralaštva bavio se soc. temama s motivima sela i predgrađa. Potom 1930 - ih koloristički ekspresionizam iskazuje u seriji krajolika i mrtvih priroda, a 1950 - ih sl ika krajolike u duhu kolorističkoga strukturalizma te s naznakama postkubizma. Od 1960 - ih postcézanistički izraz ostvaruje u aktovima, portretima, krajolicima i mrtvim prirodama. Objavio je grafičku mapu Istarski motivi (1947), prema kojoj su priređene i r azglednice.

Mek povez - 72 strana Korice sa vidljivim znacima korišćenja Na unutrašnjoj prednjoj korici posveta Vladimira Dedijera Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - 2 kk Privatno objavljena knjiga sa pismima i člancima na engleskom, francuskom, srpskom i nemačkom jeziku, sve u vezi Jugoslovenskog političara u egzilu Vladimira Dedijera. Pisma obuhvataju i prepisku Dedijara i lorda Bernarda Rasela i Žan-Pol Sartra. Dedijer je zajedno sa Žan-Polom Sartrom predsedavao Međunarodnom tribinom o ratnim zločinima Bertranda Rasela u ulozi prvog potpredsednika. Vladimir Dedijer (1914 - 1990) bio je jedan od međunarodno najuglednijih jugoslovenskih istoričara i aktivista za građanska prava. U početku je radio kao novinar, a to ga je navelo da otputuje u Španiju gde je podržavao republikance tokom građanskog rata u toj zemlji. Godine 1941. otišao je u partizane gde je stekao čin potpukovnika, postajući bliski savetnik maršala Tita. Posle rata predavao je na Univerzitetu u Beogradu i bio je postavljen u CK KPJ, ali je 1954. godine, posle sukoba sa Titom, prognan iz svih krugova vlasti. Jugoslaviju je napustio 1959. godine, gde je proveo ostatak života predajući i pisajući, povezan sa nekim od vodećih svetskih univerziteta, poput Prinstona, Stenforda, Harvarda i Sorbone. Postao je međunarodno istaknuti aktivista za ljudska prava i važan istoričar Drugog svetskog rata i njegovih posledica.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malo pohabni, i stranice tabaka pozutele od starosti, ostalo u dobrom i urednom stanju! Engleski jezik! Veoma retke i vazne knjige iz oblasti ekologije, biologije, ornitologije svetski priznatog autora Charles Villiam Beebe [`bi: bi] (rođen 29. jula 1877. u Njujorku, † 4. juna 1962. U Arimi, Trinidad) bio je američki ornitolog, ihtiolog, istraživač dubokih mora i ekolog. Za svoj rad, između ostalih, odlikovan je medaljom John Burroughs i Daniel Giraud Elliot. Godinama je radio za njujorški zoološki park, danas poznat kao zoološki vrt Bronk; nedavno kao kustos odeljenja za ptice. Beebe je rođen 1877. godine kao sin trgovca papirom. Kroz interesovanje za biologiju i brojne posete Prirodnjačkom muzeju u Njujorku stekao je prijateljstvo tamošnjeg direktora Henrija Fairfielda Osborna. Posle naučnog obrazovanja na Univerzitetu Kolumbija (bez akademske diplome) radio je od 1899. godine na ornitološkom odeljenju njujorškog zoološkog parka. Tamo se ubrzo proslavio kao talentovani čuvar ptica. 1902. oženio se farmerovom ćerkom Mari Blair Rice iz Virginije. To ga je pratilo na ornitološkim istraživačkim putovanjima. 1913. godine ponovo se razvela od Beebe, da bi se dan kasnije udala za arhitektu Roberta L. Nilesa. U javnosti je, međutim, Vilijam označen kao uzrok bračne krize. Iste godine Beebe je preuzeo upravljanje novoosnovanim odeljenjem za tropska istraživanja. Zbog toga je 1916. osnovao prvu stanicu za istraživanje tropskih područja u Britanskoj Gvajani. Još jedan usledio je kasnije na Bermudima. Tokom svoje prve ekspedicije na ostrva Galapagos 1923. godine popeo se na aktivni vulkan i pretrpeo trovanje odlazećim gasovima. Otprilike u to vreme započeo je i ronjenje sa kacigama kako bi mogao da istraži životinjski svet okeana u njihovom prirodnom staništu. 1927. oženio se vermontskom spisateljicom Elsvith Thane Ricker, koja je bila 25 godina mlađa od njega. Tada su on i Otis Barton razvili batisferu, ronilačku sferu kojom su 15. avgusta 1934. dostigli rekordnu dubinu od 923 m. Saradnja Beebe-a i Bartona nije potrajala; njih dvojica su ubrzo ponovo krenuli svojim putem. Rekord dubine potukao je 1948. godine (bez učešća Beebe-a) Barton u svojoj novoizgrađenoj ronilačkoj sferi Bentoskop sa 1.370 m. (1960. godine Jackues Piccard je dostigao najveću moguću morsku dubinu, skoro 11.000 m, takođe u čeličnoj kugli, ali sa sopstvenim plutajućim telom, podvodnim „Trstom“.) 1944. Beebe je prvi put upoznao Rachel Carson, koja je napisala pogovor za jednu od svojih knjiga. Podstakao ih je da sami istražuju i rone i da objave svoje rezultate. Pošto je istraživačka stanica na Bermudima tokom Drugog svetskog rata pretvorena u bazu vazduhoplovstva, Beebe je osnovao novu bazu u Trinidadu koristeći svoje naknade za knjige. Ova stanica, nazvana Simla, povezana je sa Prirodnjačkim centrom Asa Vright 1974. godine i još uvek je popularno mesto okupljanja ornitologa i ljubitelja ptica. 1952. godine Beebe se povukao u dobi od 75 godina. Naravno da je nastavio da radi na „svojoj“ istraživačkoj stanici Simla, uz podršku svog dugogodišnjeg zoološkog asistenta Jocelin Crane (1909-1998), umro je ovde 4. juna 1962, a takođe je sahranjen u Trinidadu. Fazani, ptice...

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Izdavač: Neoplanta film - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 29 cm. 1009 str. Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma. U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd. Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma: Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu. Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

Povez: tvrdi (u zaštinoj/ukrasnoj kutiji) Izdavač: Arhiv Vojvodine i Pravoslavna reč Godina izdanja: 2021. Obim: 7000 Format: 24 x 17 Stanje: vrlo dobro Srbi u Ugarskoj 1790-1918 Iz istorije Srba i srpskohrvatskih odnosa Istoriografski članci i rasprave /knjiga 1 i knjiga 2/ Zapamćenja Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu Biskup Štrosmajer Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka /knjiga 1 i knjiga 2/ Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata Znameniti Srbi o Hrvatima Genocidom do velike Hrvatske Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914 Istorija srpske štampe u Ugarskoj /1791-1914/ Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine Izabrana dela akademika Vasilija Krestića u 15 knjiga. Nepodeljeno je mišljenje javnosti da je akademik Vasilije Krestić jedan od naših najvećih i najznačajnijih istoričara. Bavi se istorijom Srba u Hrvatskoj, istorijom srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Dela akademika Krestića na najbolji način objašnjavaju istorijske prilike u kojima smo se našli. Koliki je značaj istorijskih radova akademika Krestića govori i podatak da su mu radovi prevođeni i objavljivani na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od 18. do 20. veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina je bio član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU.

59116) Časopis Treći program 68 brojeva Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazio je četiri puta godišnje (tromesečno). mek povez, format 16 x 23 cm , latinica, svaki broj u proseku ima između 500 - 600 strana. U nekoliko brojeva su podvlačeni pojedini članci ili su zaokruzivani naslovi u sadržaju. Osim toga , časopisi su čisti i odlično očuvani, ukupna težina svih časopisa je oko 40 - 50 kilograma. Sadrži sledeće brojeve: 1969: 1, 3, 1970: 4, 6, 7, 1973: 16,17,18,19 , 1974: 20,21,22,23 , 1975: 25,26,27, 1976: 28,29,30,31, 1977: 32,33,34/35, 1978: 36,37,38,39, 1979: 40,41,42,43, 1980: 44,45,46,47, 1981: 48,49,50,51, 1982: 52,53,54,55 1983: 56,57,58,59, 1984: 60,61, 1985: 64,66,67, 1986: 68,69,70,71, 1987: 72,73,74,75, 1988: 77/78 1994: 100 1995: 101,102,103/104 1996: 105/106 , 107/108 , 1997: 109/110 U časopisima je zastupljen veliki broj tema i stalnih rubrika iz svih društvenih nauka i umetnosti. Neke od tematskih celina : Konstantinovićeva Dekartova smrt Ka teoriji raspada komunizma i postkomunizma Neokejnsijanizam O Marselu Prustu O T.S. Eliotu Leva i desna kritika liberalizma Šekspir i psihoanliza Sociologija sporta Filozofija prirode Adornova negativna dijalektika Filmske poetike, Tarkovski Jevrejsko pitanje u SR Nemačkoj Rasizam i nacionalizam Moderna i postmoderna, Američka privreda Teorijska psihoanaliza , Frojdovsko polje Delo Semjuela Beketa Iskustva francuskog socijalizma Moderna tumačenja Hegela Analitička filozofija, Habermas Neokonzervativne ideologije i levica Privreda, država i pravo u nacionalsocijalizmu Učenje Don Huana književnost ili Vagner i novi bajrojt Teorija vrednosti; Teorija tumačenja Istraživanja mistike Znak i simbol Martin Hajdeger pristup i kritike Tomas Man- književnost , ideologija, istorija Lukač i budimpeštanski filozofski krug Helderlin poezija i ludilo Studije o Huserlu Psiholingvistika Jugoslovenski roman nakon 1945 Fenomeni: Reklama; Televizija ; Strip ; Biće i jezik - Radomir Konstantinović brojni i stalni članci ,eseji i studije na teme : tuumačenje književnosti ; hronik ; književna teorija ; marksizam, kapitalizam, društvena teorija, socijaldemokratija , psihoanaliza , međunarodne političke teme , ekonomija , samoupravljanje , istorija , savremeno društvo , muzika...

Biblijska enciklopedija iz dva dela ima za svrhu bolje shvatanje Svetog pisma i njegovo dublje proučavanje uz pomoć azbučno poređanih i obrađenih pojmova i ličnih imena, uz navođenje biblijskih mesta koja potkrepljuju svaki izraz. Godina izdanja: 2004 Br. str.: 600 + 632 Povez: tvrd Format: 30 cm Pismo: ćirilica Godine 2004. izašla je Biblijska enciklopedija protođakona Radomira Rakića, lektora Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve u Beogradu (koji se nalazi u Opštini Palilula, znači našeg sugrađanina) i predavača Novog zaveta na Duhovnoj akademiji u Srbinju (Foči), kao i zvaničnog prevodioca Svetog arhijerejskog sinoda u Srpskoj patrijaršiji. Prvi tom obuhvata odrednice od slova A do slova L, na ukupno 586 strana (ostalo literatura), a drugi tom – 632 strane od slova LJ do Š, enciklopedijskog formata, dvostubačno. Oba toma su snabdevena sa po četiri geografske karte Palestine i drevnog sveta, dok su kroz knjige done - ti dijagrami, grafički prikazi, skice i najneophodnije ilustracije. Na ovom delu, kakvog do sada nije bilo na srpskom jeziku, protođakon Radomir Rakić je radio punih deset godina, a uzor su mu bile najbolje svetske biblijske enciklopedije. Кorišćena je ruska enciklopedija arhimandrita Nikifora s kraja 19. veka, koja je ponovo štampana u Moskvi 1992. godine. Od nemačkih dela korišćen je Biblijski leksikon Franca Rinekera (Lexikon zur Bibel, Vupertal, sedamnaesto izdanje 1987), zatim veliki Brokhausov 6-tomni Biblijski leksi- kon (R. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Od engleskih dela autoru je naročito pomogao Harper’s Bible Dictionary (San Francisco 1985), kao i ilustrovana enciklopedija (The Illustrated Bible Dictionary, Vols 1‒3, London 1980). Кorišćena su i druga enciklopedijska dela, leksikoni, atlasi, kao i priručnici uz Stari i Novi zavet. Struktura odrednica je sledeća: naziv, zatim je u prvoj zagradi to isto ispisano jevrejskom grafijom, da bi u drugoj zagradi stajala latinična transliteracija – pravilno čitanje i, najzad, prevodreči na srpski, donet kurzivom. Ovaj prevod je veoma značajan, jer semitska imena i nazivi uvek imaju svoje značenje. Ukoliko je obrađena novozavetna ličnost ili pojam, u prvoj zagradi navodi se to ime ili pojam na grčkom jeziku, takođe uz značenje u narednoj zagradi. Ukoliko postoji više lica sa istim imenom, navedeni su po tačkama, uz pedantno citiranje mesta gde se navedeno ime spominje u Svetom pismu, a ponekad je i više takvih referenci (npr. Zaharija ima u Bibliji 33). Кod geografskih mesta izneti su podaci kada i ko je vršio arheološka istraživanja odnosne lokacije, rezultati tih istraživanja, i sl. Ukoliko to mesto više ne postoji u Palestini (današnji Izrael i Jordan), opisane su arheološke pretpostavke gde bi ga danas trebalo tražiti. Objašnjene su ličnosti i mesta koji se navode u devterokanonskim knjigama, na primer u knjigama Makavejskim ili kod Jezdre, Tovita i dr. Кod Makavejskih knjiga korišćen je prevod Preosvećenog Episkopa Atanasija Jevtića (Trebinje 1995). Pojedine značajnije biblijske ličnosti su obrađene veoma opširno kako bi se mogla steći potpuna slika o njima (npr. Mojsije, Isaija, Jeremija, Ilija, Jovan Кrstitelj, Matej, Petar, Pavle, Saul ...). Autor piše i o vanbiblijskim ličnostima ili događajima, ili lokacijama (npr. Ras Šamra, Elba, Nag Hamadi...), iznosi dinastije faraona, Selevkida, Ptolemejaca i dr. Stari zavet je navođen prema Daničićevom prevodu, a Novi zavet prema prevodu Кomisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve iz 1984. g. Ponegde je istaknuto kako su pojedini pojam preveli Emilijan Čarnić ili Vuk Кaradžić. I što je bilo najteže, savesno se navodi kako pojedina imena glase u Bibliji na srpskom jeziku, a to čitanje odstupa od masoretskog čitanja (npr. stoji Ozilo, a treba Uzilo). Inače, autor je svuda navodio odrednice prema istočnom načinu čitanja vite i ite, tzv. vitacizam, pa tako imamo: Vitlejem a ne Betlehem, He-vron a ne Hebron, Tavor a ne Tabor, Кesarija, a ne Cezareja, Iriod a ne Herod, Jezekilj a ne Hezekiel itd.). c1

Веселин Чајкановић: САБРАНА ДЕЛА из српске религије и митологије 1-5 Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, БИГЗ, ПРОСВЕТА, ПАРТЕНОН, Београд, 1994.год. Тврди повез, 472+532+397+299+438 страна, ћирилица. Некоришћено. КАПИТАЛНО !!!! `Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881 — Београд, 6. август 1946) био је српски универзитетски професор, филолог, етнолог, преводилац, историчар религије, митолог, официр и дописни члан Српске Краљевске Академије. „Сабрана дела из српске религије и митологије” (1994), у пет књига, обухватају све раније објављене Чајкановићеве радове, као и „Стару српску религију и митологију”, дело које је Чајкановић оставио недовршено у рукопису, али из чијег се садржаја и сачуваних поглавља може видети да је требало да буде „велико финале” свих његових радова на реконструисању старе вере. Оно што није стигао да напише, представља велики губитак за српску етнологију. Његова научна делатност је обухватала три области: Класична филологија Класична филологија је била његова основна научна област. Издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике. Први превод и то с енглеског језика „Сеоски понос” од Ирвинга, је објавио још као студент Велике школе (1901). Први објављени текст који се бави античком књижевношћу, превод комедије Менехми Тита Макција Плаута датира још из периода његових студија у Немачкој (1905). Објављен је у Српском књижевном гласнику, а исте године у овом часопису је објавио и приказ Трбојевићевог превода Плаутове комедије „Хвалиша”. Међу његовим радовима из класичне филологије, нарочито се истичу радови о античким пословицама, књига „Вергилије и његови савременици”, објављеној поводом двехиљадугодишњице Вергилијевог рођења, у којој је приказао Вергилија, његов рад, његове најзначајније савременике, пријатеље и живот у Риму тог доба „О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима”, у којој је решено питање о изворима Зенобијеве збирке пословица, односно изворима Зенобијевих извора, преводи Плаутових комедија, превод и тумачење Тацитове „Германије”, у којој је дао објашњење многих појава, као што су шибање (као честа казна у римској војсци), учествовање бога-заштитника у борби, откривање груди, животињске и људске жртве, гатање по птицама, крвна освета и гостопримство и друге, и на коју се веома често позивао. Латински је толико добро познавао да је поред превођења и неке своје веће радове писао на овом језику. Први је од српских научника проучавао класичне изворе у баснама Доситеја Обрадовића и о томе објавио дело „О грчким и римским изворима Доситејевих басана” (1914), поводом стогодишњице Доситејеве смрти, у коме се бавио питањем односа грчих и римских писаца и Доситеја Обрадовића. Показао је да је Доситеј примио идеје грчких хуманиста и да је од класичних грчких писаца читао оне које су византијски критичари сматрали за добре, нарочито Плутарха. Као основа за његову збирку басана послужила је нека збирка Езопових басана, коју је допунио баснама другхх баснописаца старог и новог века. Овај рад је један од првих релевантнијих текстова у овој области код Срба. Фолклористика Фолклористика, нарочито истраживања народних умотворина, песама и приповедака. На основу рукописних збирки Српске академије наука објавио је једну збирку приповедака с критичким напоменама и коментаром, док је за потребе школске наставе уредио једну коментарисану збирку приповедака. Радио је и на критичком издању Вукове збирке, фолклорна грађа из Вукове заоставштине коју је у Петроградској јавној библиотеци нашао Љубомир Стојановић. Објавио је малу антологију народних песама, „Петнаест српских народних песама”, намењену широкој читалачкој публици. Стара српска религија и митологија Бавио се византолошким питањима, али и низом других тема са овог подручја. Посебно је проучавао религију Срба пре примања хришћанства. За народна веровања се заинтересовао још док је радио на књизи „О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима”. Знање класичних језика и књижевности и упућеност у упоредне религије омогућили су му да протумачи нејасне појаве из српске религије и митологије и да приступи њиховој систематској реконструкцији. Пошто у време када је започео своја истраживања није било поузданих извора, као полазиште је узимао народне умотворине и традиционална народна веровања. Уочио је да се на њима умногоме заснива и данашња религија. Наиме, ураво на основу вере, уочио је хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа, с обзиром да је у својим елементима остала онаква, каква је била и у првим вековима примања хришћанства, налазећи да су неке српске религијске форме старије од античких, док су свадбени и погребни обичаји пренесени у непромењеном облику, још од бронзаног доба, да су у тесној вези са прастарим култом предака остали и најпопуларнији празници (Божић и Слава), као и најраспострањенији обичаји (кумство и гостопримство), да су неки митови преношени с поколења на поколење, без већих измена, а неки су везивани за поједине историјске личности (Свети Сава, Милош Обилић, Марко Краљевић, Стеван Високи, Иван Црнојевић), док су функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене на најугледније хришћанске свеце (Свети Јован, Свети Никола, Свети Ђорђе и понајвише Свети Сава) или ђавола. Откривајући како се српски народ показао веома конзервативан у религијским схватањима, посебно у култу предака, као језгру своје религије, где је чак црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко, дошао је од закључка да се српска религија углавном базира на паганској и да је ближа сујеверју него вери. Открио је и утицаје не само паганства и хришћанства, него и много старијих система веровања, као што су преанимизам, анимизам и тотемизам, који су вековима остали очувани у народној религији. Мада су се његови закључци о историји старе вере у извесној мери косили са ставовима догме Српске православне цркве, а ранији истраживачи народне традиције, као што су Милан Ђ. Милићевић и Стојан Новаковић су већ указали на то да су многи српски обичаји очувани из старина и да представљају драгоцен извор за проучавање оног периода културе, о коме нема других докумената, Чајкановић је оваква запажања претворио у своје основно истраживачко начело и својим радом на овом подручју се сврстао међу малобројне осниваче нових наука, заслуживши статус првог српског историчара религије. Крајњи закључак његових студија је да се на основу заједничких елемената у религијама словенских народа може реконструисати религија Словена у њиховој прапостојбини, док се из заједничких елемената у религијама индоевропских народа могу одредити њихова веровања, док су били у заједници. Нажалост, обимна истраживања у овој области, није стигао да уобличи, због уклањања са Универзитета и преране смрти. Његов покушај реконструкције читавог система старе српске религије и митологије представља прекретницу у проучавању српске паганске религије, као основе традиционалне духовне културе, а валоризација његових научних резултата је претпоставка сваког даљег проучавања овог важног аспекта народне духовне традиције. Наслеђе Заоставштина Штампане књиге на 12.000 страна и део преостале рукописне грађе су на молбу његовог сина Николе пребачени у Народну библиотеку Србије, а други део рукописне грађе (докторска дисертација и припремни текстови из старе српске религије) се налази у Архиву САНУ. Након његове смрти, он и његово научно дело су пали у заборав, а проучавање етнолошког наслеђа у новом друштву престало је да буде приоритет. Тек седамдесетих година 20. века Чајкановићев студент, а затим и сам као професор, Војислав Ђурић је бројне Чајкановићеве расправе и чланке, који су између два светска рата објављени у домаћој периодици, приредио и објавио у књизи „Мит и религија у Срба” (1973). Ђурић је затим објавио и Чајкановићев рукопис из Архива САНУ, „Речник српских народних веровања о биљкама” (1985). Први текст о значењима биљака у народном веровању Чајкановић је објавио о босиљку још 1935, а наредне 1936. је објавио и текстове о трну и глогу. Речник који је приредио Ђурић је садржао 215 азбучним редом поређаних јединица, о биљкама које су у религиозном веровању, култу и магијској пракси и народној медицини имали одређену улогу, коришћењем богате етнолошке грађе. Уз овај речник, који је објављен уз минималне интервенције, Ђурић је, користећи Чајкановићев принцип, саставио мањи речник са још 37 биљака и додао записе о бадњаку, запису, колачу, митском биљу, сеновитом дрвећу, сетви и табуираним биљкама, теме на које је Чајкановићев речник упућивао, али које оригинално нису биле посебно обрађене. Одликован је сребрном и златном Медаљом за храброст, Орденом белог орла с мачевима (1920), Орденом Светог Саве и француским орденом Легије части. Од априла 2005, у насељу Медаковић III на Звездари у Београду, улица Падина је понела његово име. Лаура Барна је 2012. објавила роман „Пад клавира”, која описује духовну атмосферу Сењака средином 20. века, а започиње рушењем његове породичне куће.

Istina o Bijelom dugmetu Danilo Štrbac Prva, izuzetno retka, knjiga o Bijelom Beograd 1977. knjiga je veoma dobro očuvana kao na slikama, vidi se da je malo čitana ili listana, znači nije baš kao nova, ali nema cepanja stranica i podvlačenja. Na jednom mestu ispod teksta na dnu stranice ima mala zuta fleka kao da je kapnuo čaj ili kafa, zanemarljivo ali čisto da navedem. RETKO U PONUDI sve u svemu lepo očuvano za ovaj tip knjige (kompletna i kompaktna) potpis uslikan grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

Veoma dobro očuvano, 12 tomova prepiske. Retko u ponudi u kompetu i u ovakvom stanju. PREPISKA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA Izdavačko preduzeće „Prosveta“ ekskluzivni je izdavač kritičkog izdanja Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića, a 13 tomova tih dela, od ukupno 37, otpada na Vukovu prepisku. Vuk Karadžić je tokom više pola veka života u svom najzrelijem dobu napisao preko pet hiljada pisama na više od hiljadu adresa pojedinaca i institucija širom Evrope. Originali njegovih pisama nalaze se u mnogim značajnim evropskim bibliotekama, a nema boljih svedočenja o značajnim događajima iz 19. veka od Vukove prepiske. Kupovinom preostalih primeraka (rasparenih) Vukovih dela i drugih značajnih izdanja pomažete opstanak Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, teško pogođenog neuspelom i „sumnjivom“ privatizacijom, ali i doprinosite da ove knjige budu sačuvane u školskim i drugim bibliotekama u Srbiji. Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), veliki srpski reformator jezika i pisma, rođen je u Tršiću kod Loznice. Samouk, veći deo života je proveo u Beču, gde je i umro. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, u Beču je upoznao slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, koji ga je podstakao na sakupljanje narodnih pesama i umotvorina, kao i na rad na jeziku i pravopisu srpskog jezika, te se smatra ocem srpske jezičke pismenosti. Radom koji je decenijama trebao veliki broj naučnih i kulturnih radnika, stvorio je značajan krug pristalica, ali i mnogobrojne neprijatelje. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima tadašnje Evrope, a univerzitet u Jeni dao mu je titulu počasnog doktora. Zahvaljujući Vuku St. Karadžiću, srpske narodne pesme postale su poznate i cenjene širom Evrope. 1847. godine Vukova reforma u jeziku donela je pobedu njegovih ideja i dokaz da se na „Vukovom jeziku“ mogu pisati umetnička dela. Naime, te godine izlaze pesme Branka Radičevića i knjiga Đure Daničića „Rat za srpski jezik i pravopis“, u kojoj je argumentovano dokazana opravdanost Vukovih jezičkih postavki. Vukovo delo imalo je ogroman uticaj i na ostale južnoslovenske narode, kao i na učvršćivanje kulturnih i nacionalnih veza. Kao posledica novih shvatanja, došlo je do tzv. Književnog dogovora u Beču 1850. godine; tu su se predstavnici srpskog i hrvatskog narodnog života dogovorili o uvođenju jednistvenog književnog jezika kod oba naroda. Godine 1964. „Prosveta“ je u okviru izdavanja sabranih dela srpskih pisaca počela da objavljuje celokupna dela Vuka St. Karadžića. Bilo je planirano da se sve objavi u 40 tomova. Glavni zadatak ove edicije bio je da se sakupe, srede i pripreme svi Vukovi tekstovi, objavljeni i do tada neobjavljeni, i da se pojedini spisi obrade kritičkim komentarima koji će odgovarati sadašnjem trenutku stanja proučavalaca mnogostrukog Vukovog dela. Štampana su sledeća dela: 1. VUK – PREPISKA 1 2. VUK – PREPISKA 2 3. VUK – PREPISKA 3 4. VUK – PREPISKA 4 5. VUK - PREPISKA 5 (1833 – 1836) 6. VUK - PREPISKA 6 (1837 - 1842) 7. VUK - PREPISKA 7 (1843 - 1847) 8. VUK - PREPISKA 8 (1848 - 1850) 9. VUK - PREPISKA 9 (1851 – 1852) 10. VUK - PREPISKA 10 (1853 - 1854) 11. VUK - PREPISKA 11 (1855 - 1859) 12. VUK - PREPISKA 12 (1860 - 1862) 13. VUK – PREPISKA 13 14. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 1 15. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 2 16. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 3 17. SRPSKI RIJEČNIK 18. SRPSKI RIJEČNIK 1 – VUK ST. KARADžIĆ 19. SRPSKI RIJEČNIK 2 – VUK ST. KARADžIĆ 20. VUK - DANICA (1826, 1827, 1828, 1829, 1834) 21. BIBLIOGRAFIJA SPISA VUKA STEFANOVIĆA KARADžIĆA 22. NOVI ZAVJET - VUK ST. KARADžIĆ 23. SRPSKE NARODNE POSLOVICE - VUK ST. KARADžIĆ 24. DEUTSCH - SERBISCHES WORTERBUCH 25. O CRNOJ GORI – RAZNI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 26. PJESMARICA - VUK ST. KARADžIĆ 27. ISTORIJSKI SPISI 1 - VUK ST. KARADžIĆ 28. ISTORIJSKI SPISI 2 - VUK ST. KARADžIĆ 29. ETNOGRAFSKI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 30. SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - VUK ST. KARADžIĆ 31. SRPSKE NARODNE PJESME 1 32. SRPSKE NARODNE PJESME 2 33. SRPSKE NARODNE PJESME 3 34. SRPSKE NARODNE PJESME 4 35. GRAĐA O ŽIVOTU I RADU VUKA ST. KARADŽIĆA 37. REGISTRI Do sada je izašlo 37 knjiga. Pre 5 godina, 2014. godine, izašla je 37. knjiga. Po obimu i kritičkoj obradi, ovo izdanje predstavlja najveći izdavački poduhvat u Srbiji. Kada sav posao na izdavanju sabranih dela bude završen (treba da izađu još 3 knjige), to će biti pravi naučni spomenik jednoj od najvećih pojava u istoriji i kulturi ne samo srpskog naroda. Sve knjige štampane su na specijalnoj bezdrvnoj ofsetnoj štampanoj hartiji formata 15x22 i povezane u platno sa zlatotiskom. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje ! - Knjiga I - 1937. godina - Knjiga II - 1938. godina - Knjiga III - 1939. godina - Knjiga IV - 1940. godina (u malkice losijem stanju u odnosu na ostale knjige iz kompleta) - Knjiga V - 1940. godina Komentar zakona o izvršenju i obezbedjenju Ivo Matijević, Ferdo Čulinović Ferdo Čulinović (Karlovac, 17. maj 1897 — Zagreb, 15. septembar 1971) je bio pravni istoričar i profesor na Sveučilištu u Zagrebu. Rođen je 17. maja 1897. u Karlovcu. Detinjstvo je proveo, osnovnu i srednju školu (1915) je završio u Senju.[1] Nakon Prvog svetskog rata, pošto se vratio iz austrougarske vojske završio je Pravni fakultet u Zagrebu, a već 1922. je i doktorirao na istom fakultetu.[1] Najpre se zaposlio u carinskoj službi u Splitu (1919—1924), a nakon toga je radio u pravosuđu.[2] prvo kao državni tužilac u Subotici 1924—1928, a zatim na reznim stepenima sudijske karijere. Bio je predsednik okružnih sudova u Beloj Crkvi, Požarevcu, Pančevu, Gospiću i Varaždinu.[2] Takođe je bio starešina državnog tužilaštva u Novom Sadu.[1] Istovremeno, pokazao je veliki interes za književnošću i prevođenjem. Značajan rad mu je zbirka novela „Bura”, objavljena 1927. godine u Subotici. Bavio se i naučnim istraživanjima, a od značajnijih radova u međuratnom periodu su mu bile naučne studije „Statut grada Senja” i „Dušanov zakonik”.[1] Napisao je i više rasprava o zemljoknjiškom pravu.[3] Uz Baltazara Bogišića je bio jedan od najistaknutijih predstavnika pravne etnologije. Koristeći kao materijal narodne uzrečice, pesme, pripovetke, na teritoriji Jugoslavije,[4] objavio je knjigu „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina”, koju je objavio u Beogradu 1938. godine.[5] Uređivao je časopise „Pravosuđe” (1931−36) i reviju „Pravni život” (1935−36).[2] Zbog istaknutog antiustaškog delovanja je nakon uspostavljanja NDH smenjen sa mesta okružnog sudije u Gospiću i neko vreme je bio nezaposlen boraveći u Splitu, a nakon toga je ponovo postavljen za sudiju Okružnog suda u Varaždinu. Decembra 1941. godine se priključio NOP. Godine 1943. je prešao na slobodnu teritoriju. Kraće vreme se zdržao u štabu 13. proleterske brigade i u Glavnom štabu Hrvatske.[3] Bio je jedan od osnivača narodne vlasti u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.[1] Kao članu ZAVNOH, poverena mu je organizacija sudstva na oslobođenoj teritoriji u Hrvatskoj.[5] Na oslobođenoj teritoriji je započeo izdavanje čaospisa „Narodni pravnik” i u njemu objavio više svojih članaka.[6] Aktivno je sarađivao u izradi materijalnih i organizatorskih propisa o radu sudova u Hrvatskoj. Ove propise je nakon rata objavio u Zborniku Pravnog fakulteta, pod naslovm „Propisi o sudstvu Hrvatske za NOB” (1951).[7] Bio je potpresednik odeljenja pravosuđa za Hrvatsku, sekretar Zakonodavne komisije ZAVNOH i Zemaljske komisije za ratne zločine u Hrvatskoj. Za rad u toku rata je odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom zasluga za narod.[1] Juna 1945. godine je izabran za profesora Pravnog fakulteta na Sveučilištu u Zagrebu i vodio je katedru za pravnu istoriju.[8] Dva puta je biran za dekana Pravnog fakulteta školske 1948/49. i 1958/59. godine.[6] Predavao je najpre „Razvitak narodne vlasti za vreme NOB”, i napisao prvi univerzitetski udžbenik iz te oblasti (1946), zatim je predavao „Opštu istoriju države i prava” i „Teoriju države i prava”, a od 1950. Istoriju države i prava naroda Jugoslavije.[7] Osnivač je postdiplomskih studija iz državnopolitičkih nauka (1963).[2] Jedan od njegovih poznatih đaka bio je Hodimir Sirotković.[5] Nastavio je da se bavi naučnim radom, posebno iz oblasti revolucionarnih promena u tada najnovijoj istoriji,[8] državno-pravne i političke istorije,[8] kao i nacionalnog pitanja.[8] Osnivač je Instituta za istoriju države i prava naroda Jugoslavije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i bio je njegov prvi direktor (1953).[2] Pod njegovim rukovodstvom, Institut je sakupio obimnu dokumentaciju iz državnopravne i političke istorije.[6] Osim predavanja koja je držao na diplomskim i podstdiplomskim studijama, održao je brojna predavanja iz oblasti državno pravne i političke istorije na drugim pravnim fakultetima u državi i inostranstvu, akadiemije nauke i umetnosti, narodnim i radničkim univerzitetima, domovima JNA i drugo.[9] Inicijator je i organizator brojnih naučnih skupova, kao što su „Petrova gora” (1969), „Lika u Narodnooslobodilačkom ratu” (1970), „Drugi svetski rat i mir među narodima” (1970).[9] Iz zdravstevnih razloga je penzionisan na jesen 1967. godine, a njegov naslednik na katedri bio je Konstantin Bastaić.[5] I nakon penzionisanja je nastavio da se bavi naučnim radom. Tako je nastalo i njegovo najznačajnije delo „Okupatorska podela Jugoslavije”, koje je 1970. godine u Beogradu objavio Vojnoistorijski zavod.[8] Sahranjen je na Mirogoju 19. maja. Od njega se u ime JAZU oprostio akademik Vlasislav Brajković, u ime SANU akademik Vaso Čubrilović, a u ime SAZU akademik Lado Vavpetič.[6] Akademik Zbog brojnih i zapaženih naučnih rezultata u istraživanju državnopravne istorije Jugoslavije, 10. juna 1955. izabran je za dopisnog, a 16. juna 1962. za redovnog člana JAZU u Zagrebu, kada je postao i član Odbora za narodni život i običaje, u čijem radu je učestvovao do smrti.[9][5] JAZU je uedno bio izdavač brojnih njegovih radova. Dopisni člana SANU u Beogradu je postao 1965. godine. [8] Dobitnik je Nagrade „Božidar Adžija” za životno delo (1967),[2] koja je predstavljala najviše naučno priznanje u SR Hrvatskoj.[6] Oktobra 1970. Moskovski državni univerzitet Lomonsov mu je svečano dodelio počasnu titulu dokotra iz istorijskih nauka, za njegov celokupan naučni rad, kao prvom jugoslovenskom naučnom radniku.[9] Dela Ostavio je za sobom čitavu biblioteku naučnik i stručnih radova. Napisao je 48 knjiga i posebno štampanih monografija, 35 naučnih radova u raznim zbirkama, 115 rasprava objavljenih u časopisima, kao i niz recenzija, prikaza i novisnkih članaka.[7] „O slobodi volje” (1929) „Upisi u zemljišnu knjigu” (1930) „Dušanov zakonik” (1931) „Komentar zemljišnoknjižnih zakona” (1931) „Zemljišna knjiga i njeno osnivanje” (1931) „Komentar zakona o izdavanju tapija” (1932) „Baštinsko pravo tapijskog sistema” (1932) „Zemljišnoknjižno pravo” (1933) „Žena u našem krivičnom pravu” (1934)[10] „Statut grada Senja” (1934) „Narodno pravo: zbornik pravnih misli iz naših narodnih umotvorina” (1938) „Komentar zakona o izvršenju i obezbeđenju” knjige 1—5, sa Ivom Matijevićem (!937-1940) „O pravu uopće” (1946) „Pravosuđe u Jugoslaviji” (1946) „Sudovi nove Jugoslavije” (1946) „Opća istorija države i prava”, knjiga 1:„Robovlasnička država”, knjiga 2: „Feudalna - buržoaska - socijalistička država” (1949) „Seljačke bune u Hrvatskoj” (1951) „Devetsto osamnaesta na Jadranu” (1951) „Revolucionarni pokret u Istri 1921.” (1951) „Razvitak jugoslovenskog feudalizma” (1952) „Riječka država” (1953) „Državnopravna istorija jugoslovenskih zemalja XIX i XX vijeka”, 1 i 2 (1953) „Nacionalno pitanje u jugoslovenskim zemljama” (1955) „Odjeci Oktobra u jugoslovenskim krajevima” (1957) „Slom stare Jugoslavije” (1958) „Stvaranje jugoslovenske države” (1959) „Jugoslavija između dva rata” (1961) „Razvitak jugoslavenskog federalizma” (1962) „Pomorska politika stare Jugoslavije” (1962) „Državnopravni razvitak Jugoslavije” (1963) „Šta je nacija” (1964) „Dvadesetsedmi mart” (1965) „Narodnost i ustavi Jugoslavije” (1965) „Dokumenti o Jugoslaviji” (1968) „Državnopravni razvitak Vojne krajine (s posebnim osvrtom na Slavoniju)” (1969) „Okupatorska podela Jugoslavije” (1970) Mnogi njegovi radovi su štampani u „Radovima” i „Starinama” JAZU i Pomorskom zborniku u Zadru.

Knjige su dobro očuvane.U svim knjigama sem u jednoj ima podvučenih delova(ne mnogo) običnom olovkom ,u dve imaju zalepljeni isečci iz novina koji imaju veze sa temom,jedan tom imamalu fleku sa strane. Prvih deset tomova je u izdanju Narodne knjige,poslednja dva u izdanju Vojnoizdavačkog zavoda. 1.Istočne civilizacije 2.Život Grčke 3.Cezar i Hrist 4/I Doba vere 4/II Doba vere 5.Renesansa 6.Reformacija 7.Početak doba razuma 8.Doba Luja XIV 9. Doba Voltera 11.Ruso i revolucija 12.Napoleonovo doba ,,knjiga I – ISTOČNE CIVILIZACIJE Istorija civilizacije u Egiptu i na Bliskom istoku do Aleksandrove smrti, i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do našnjih dana sa uvodom o prirodi i osnovama civilizacije i 86 ilustracija i mapa. Na ovoj knjizi dr Djurant radio je od 1927. do 1932. godine i knjiga predstavlja treću kompletno dopunjenu verziju. Knjiga se može porediti sa velikim delima francuskih enciklopedista osamnaestog veka jer predstavlja najsveobuhvatniji pokušaj našeg doba da se obuhvati ogromna panorama ljudske istorije i kulture. U njoj ćete naći sve o Sumeru kao kolevci prvih gradova i pisanih zakona, Egipćanima koji su usavršili monumentalnu arhitekturu, medicinu i mumifikaciju pre 3500 godina, Vaviloncima koji su razvili astronomiju i fiziku i posadili seme zapadne mitologije, Judejce, bičeve božje Bliskog istoka i njihovog kralja Asurbanipala, koji je na skulpturama prikazan kao pola čovek, pola čudovište, Judejce koji su odoleli svim pokušajima da ih zatru i zauvek sačuvali svoju kulturu u besmrtnom Starom zavetu. knjiga II – ŽIVOT GRČKE Istorija grčke civilizacije od početaka i istorija Bliskog istoka od smrti Aleksandra do rimskog osvajanja sa uvodom o preistorijskoj kulturi Krita. Tokom dinamične sinteze istorije sveta, u ovom tomu Vil Djurant se bavi večito fascinirajućim problemom grčke civilizacije. Život Grčke, drugi tom Istorije civilizacije, velika je knjiga čiji stil podseća na zlatno doba pisanja o istoriji, pre nego što je usko stručno proučavanje istorije okupiralo tu oblast.Vil Djurant je u potpunosti sagledao životni put Grčke – isto onako kao što je i jedan kultivisan petovekovni Atinjanin, sa svojim željnim znanja, stalno tragajućim umom gledao u divnu panoramu Periklove Atine. Ovo delo Vil Djurant je pripremao punih 50 godina i dobio Pulicerovu nagradu. knjiga III – CEZAR I HRIST Cezar i Hrist, treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta predstavlja rezultat dvadeset pet godina priprema i pet godina pisanja. Kao i prethodni tomovi, Cezar i Hrist je nezavistan samostalan deo Istorije civilizacije, Djurantove proslavljene kulturne istorije. Cezar i Hrist sadrži puno paralela sa savremenom istorijom, a doktor Djurant ih prikazuje veoma stručno. On veruje da čitanje događaja iz prošlosti treba da rasvetli sadašnjost. U klasnim borbama i manevrisanju za vlast koje simbolišu rimsku istoriju od braće Grah do Cezara, on nalazi analogiju sa razvojem Evrope i Amerike od Francuske revolucije do danas. On nas podseća da su diktatori uvek koristili iste metode. Kazuje nam da se socijalna pomoć koristila više od jednog veka pre Hrista i da je prvi rimski sindikat ustanovljen oko 600 godina pre Hrista. Saznajemo za bankrotstva banaka, „svinjsku burad“ (dotacije iz federalne državne blagajne za javne radove u rejonu nekog kongresmena ili senatora), depresije, vladine projekte i propise, državni socijalizam, prioritetne planove u doba rata, izbornu korupciju, trgovačka udruženja i druge fenomene starog Rima koji bi lako mogli da se uklope u današnje naslove naslovnih strana. knjiga IV – DOBA VERE deo I i knjiga V – DOBA VERE deo II Istorija srednjovekovne civilizacije – hrišcanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea: od 325. do 1300. godine naše ere. Doba vere sadrži prikaz srednjevekovnih dostignuća i govori o tome kakav značaj za naše doba imaju hrišćanski, islamski i judejski život i kultura Srednjeg veka. Kao drugi tomovi Istorije civilizacije, ovo je zasebno delo koje se istovremeno uklapa u opštu istoriju čovečanstva. Ono sadrži uzbudljive priče o svetom Avgustinu, Hipatiji, Justinijanu, Muhamedu, Harunu al-Rašidu, Karlu Velikom, Vilijamu Osvajaču, Eleonori od Akvitanije, Ričardu Lavljeg Srca, Saladinu, Majmonidu, svetom Franji, svetom Tomi Akvinskom, Rodžeru Bejkonu i mnogim drugim – i sve je to dato kroz perspektivu integralne istorije. Najčuvenije ljubavne priče u istoriji književnosti – o Eloizi i Abelaru, o Danteu i Beatriče – ovde su ispričane sa uzbudljivom erudicijom. U tom duhu, Doba vere obuhvata ekonomiju, politiku, pravo, vlast, religiju, moral, ponašanje, obrazovanje, književnost, nauku, filozofiju i umetnost Hrišćana, Muslimana i Jevreja u toku jedne epohe koja je bila svedok sudbinskih borbi između tri velike religije, kao i borbe između religioznog i svetovnog pogleda na ljudski život. Jedna fascinantna priča spaja romantiku, siromaštvo, sjaj, pobožnost i poročnost, feudalizam i monaštvo, jeresi i inkvizicije, katedrale i univerzitete, trubadure i minezingere jednog živopisnog milenijuma. knjiga VI – RENESANSA Istorija italijanske civilizacije 1304-1576.Ovaj tom sadrži portret jednog sveta na njegovom slavnom vrhuncu – portret fascinantne i raskošne Italije u doba renesanse, od Petrarkinog rodenja 1304. do Ticijanove smrti 1576. godine .Vil Djurant u Renesansi izlaže uvodnu studiju ekonomske podloge koja obuhvata razvoj industrije, rast bankarskih porodica kao što su Medičijevi, kao i sukobe rada i kapitala. Na taj nacin on objašnjava razloge zbog kojih je Italija bila prva država, a Firenca prvi grad u Italiji koji ce doživeti budenje modernog doba. On prati procvat kulture od Firence do Milana, Mantove, Ferare, Verone i Venecije Padove i Parme, Bolonje, Riminija, Urbina, Perude, Sijene i Napulja, a povest dovodi do vrhunca u Rimu, gradu velikih papa renesansne epohe.U svakom gradu Italije, svedoci smo blistave parade princeva, kraljica, vojvoda ili duždeva; pesnika, istoricara, naucnika i filozofa; slikara, vajara, gravera, iluminatora, grncara i arhitekata; prisustvujemo razvitku industrije, obrazovanja, ponašanja, morala, kriminala i mode; pred nama se redaju žene, ljubavi i vencanja; epidemije, gladi, zemljotresi i pogibije. Pred nama je covecanstvo koje se smelo krece od konacnog sveta ka svetu beskonacnosti.To je i povest o narodu pod vedrom jutarnjom svetlošcu renesanse, kada su bronzana vrata krstionice u Firenci postala simbol pravih rajskih dveri. U takvom ambijentu, sa Pikom dela Mirandolom saznajemo kako je covek razmišljao, sa Makijavelijem kako je vladao, sa Kastiljoneom kako je živeo, sa Savonarolom kako je umirao.Na gotovo svakom koraku, Vil Djurant crta žive vinjete – Petrarke, Bokaca, Kozima, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Lorenca Velicanstvenog, Boticelija, Andreje del Sarta, Lodovika Mora, Beatrice i Izabele d `Este, Leonarda da Vincija, Bramantea, Pjera dela Franceske, Sinjorelija, Perudina, Mantenje, Ariosta, Đovanija Belinija, Đorodonea, Aldusa Manucijusa, Koreda, Aleksandra VI, ezara i Lukreciju Bordžije, Julija II, Lava X, Rafaela, Mikelandela, Klementa VII.Djurant dovodi pricu do dramaticnog vrhunca sa rumenilom sutona Firence i Venecije posle strašnog pustošenja Rima 1527, ali pokazuje kako je cak i opadanje renesanse (1527-1576) bilo plodno zahvaljujuci Ticijanu, Aretinu, Veronezeu, Celiniju, i, možemo reci, novom Mikelandelovom životu. Djurant pokazuje kako je renesansa, oživljavajuci klasicnu kulturu, okoncala hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha u Evropi. Na kraju nas priprema za Erazma, Bejkona i Dekarta, za Spinozu, Voltera, Gibona, Getea, kao i za titane našeg doba u kojima još živi duh renesanse: „Danas, u Evropi i Americi, svugde ima ljudi prefinjenog i snažnog duha – koji druguju u carstvu uma – koji svoju snagu crpe iz baštine duhovne slobode, estetskog senzibiliteta, prijateljskog i saosecajnog razumevanja; hrane se nasledem opraštanja životu za njegove tragedije, prihvatanja njegovih radosti cula, uma i duše; i hrane se time što u srcima, usred himni mržnje, uprkos grmljavini topova, uvek cuju carsku pesmu renesanse.“ knjiga VII – REFORMACIJA Istorija evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564. U ovom tomu Istorije civilizacije, Vil Djurant se bavi izučavanjem ljudi i ideja, verovanja i važnih događaja u doba reformacije. To je zasebna i nezavisna studija reformacije verovatno najznačajnijeg događaja moderne istorije i u isto vreme nastavak monumentalnog istoriografskog rada dr Djuranta. U ovom tomu, Vil Djurant oživljava i osvetljava snažnu dramu jedne epohe koju su, baš kao i našu, uznemiravale česte revolucije. On otkriva da socijalna revolucija prati versku revoluciju u gotovo svakoj fazi reformacije, i ova je knjiga napisana upravo sa tog nekonvencionalnog stanovišta dveju konvergentnih drama. Na početku autor razmišlja o religiji uopšte, o njenom delovanju na pojedinca i na grupu, kao i o stanju i problemima Rimokatoličke crkve u toku dva veka pre Lutera. On se bavi Engleskom, Nemačkom i Češkom, prikazujući ideje i sukobe luteranske reformacije, te sa simpatijama razmatra Erazmove napore usmerene na mirno samoreformisanje Crkve. Knjiga VIII – POČETAK DOBA RAZUMA Istorija evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Ovom knjigom nastavlja se rad na nečemu što se sada može zvati Djurantova porodica. Autori nam prikazuju razvoj nauke i vaskrsenje filozofije usred tih vojnih i verskih sukoba. To je takođe bilo doba Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, pronalaska složenog mikroskopa, teleskopa, termometra, i barometra, logaritamskog i decimalnog sistema, otkrića planetarnih orbita i zakona. Postepeno su se rađali moderna Evropa i moderni um… knjiga IX – DOBA LUJA XIV Kralj Sunce predstavljen je u ovom tomu u svom najboljem, najgorem i najviše ljudskom izdanju. Engleska i Kromvel, Milton, Čarls I, Džonatan Svift, od genijalnosti do ludila… Švedska, Rusija u doba Petra Velikog… Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca. knjiga X – DOBA VOLTERA Doba Voltera – Istorija Civilizacije predstavlja doba Prosvećenosti a najveći zalagač za procvat umetnosti i nauke bio je, svakako, Volter. U ovoj knjizi se Vil Djurant fokusirao na istoriju i dešavanja Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj u periodu od 1715. pa do 1756. godine. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Prvo poglavlje se bavi vladavinom Luja XV, drugo poglavlje se bavi engleskom filozofskom misli u prvoj polovini XVIII veka, treće najviše govori o Volterovom radu i tadašnjem okruženju u kom su njegovi tekstovi nastajali. Četvrto poglavlje govori najviše o Johanu Sebastijanu Bahu, jednom od najvećih kompozitora kako baroka, tako muzičke umetnosti uopšte. Peto poglavlje nastavlja sa mislima i tezama Voltera, kao i enciklopediji Denija Didroa i filosofskoj klimi tadašnje Evrope. knjiga XI – RUSO I RENESANSA Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije bazira se na dežavanjima u Francuskoj i u ostatku Evrope u periodu stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Ovaj tom enciklopedijskih izdanja Vila Djuranta Istorija Civilizacije dobio je i Pulicerovu nagradu 1968. godine. Prvo poglavlje nas upoznaje sa događajima iz Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo poglavlje bazira na razlikama i sličnostima dvojice savremenika: Voltera i Rusoa. Treće poglavlje: Katolički jug govori o kulturnim i političkim dešavanjima u tadašnjoj Italiji, Španiji i Portugalu, ali i o austrijskom vunderkindu – Mocartu. Četvrto poglavlje se bavi Slovenskim narodima i prisutnosti Osmanlija u tom delu Evrope, kao i o vladavini Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje je posvećeno protestanskom severu kao i Kantovom filozofskom radu. Džonsonova Engleska kao i krah francuskog feudalizma predstavljaju teme iz poslednja dva podnaslova knjige. knjiga XII – NAPOLEONOVO DOBA Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije prati dešavanja iz perioda Francuske revolucije, kao i vladavinu Napoleona, njegova osvajanja i ratove. Sam početak se hronološki nastavlja na prethodne tomove, ali se kao i ostale knjige iz edicije Istorija Civilizacije može čitati zasebno. Osim što je u samom fokusu Francuska i Bonapartin uspon, ovaj tom knjige prati i kulturno-umetnička dešavanja i razvoj tadašnje Evrope, poput muzičkog komponovanja Betovena i književnih dela takozvanih Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje obrađuje opsadu Moskve, Vaterlo bitku, potpun krah Napoleonove vojske i njegov egzil na ostrvo Sveta Jelena, kao i dešavanja neposredno posle toga. Ovo je poslednja knjiga u seriji enciklopedija Vila Djuranta.``

Kao na slikama Vrlo dobro očuvano Jako retko u ponudi First edition. Collection de `l Espirit Nouveau`. Large 8vo. (4) + v + (1) + 284 + (2) + (8)pp appendix + (3)pp. With illustrations in text throughout & 1 large folding plate ( une ville contemporain ). First edition. Le Corbusier s innovative ideas for the contemporary city using modern technology to bring efficiency and fulfillment to work, recreation and movement within the urban environment. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu.[1] Biografski podaci[uredi | uredi izvor] Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela[uredi | uredi izvor] Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom-ino (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim komforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutrašnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma[uredi | uredi izvor] Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti[uredi | uredi izvor] Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klupska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klupske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika[uredi | uredi izvor] Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio optužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike[uredi | uredi izvor] Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj[uredi | uredi izvor] Le Korbizje je revolucionisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.[19]