Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opis Ova knjiga je kompas za sve postojeće i buduće intelektualce. Ono što započnete s njom ima sve predispozicije za brilijantnost. Napisana je sa jednim ciljem - da omogući čitaocu DA NAUČI KAKO DA UČI, na svakom mogućem planu ličnog razvoja. Ljudski mozak je deset hiljada puta moćniji od bilo kog računara. Mi koristimo samo oko 1% njegovog kapaciteta. Mape uma su sredstvo za kreativnu organizaciju misli koje nam pomaže da bolje iskoristimo neograničenu moć mozga. Pomoću Mapa uma - koristeći slova, brojeve, boje, linije, crteže - sa lakoćom i uživanjem postižemo izuzetne rezultate u poslu, pripremanju predavanja i prezentacija, hvatanju i pravljenju beležaka, planiranju, donošenju odluka, rešavanju problema i, podrazumeva se, - u pamćenju i učenju na svim nivoima. Otkrijte kako Mape uma mogu da uvećaju vašu memoriju, otključaju vašu kretivnost i oplemene način na koji razmišljate i učite. Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buchan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Busan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buchan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Busan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice (CEM3). Izdavač FINESA

U dobrom stanju! PUTEVI SRPSKOG BAROKA , Dejan Medaković , Nolit Beograd 1971 , tvrd povez, zaštitni omot , zlatotisak, bogato ilustrovano crno belim fotografijama , ćirilica, 322 strane Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Robert Venturi - Slozenosti i protivurecnosti u arhitekturi Gradjevinska knjiga, Beograd, 1983. Mek povez, 124 strane. Zbog loseg poveza, cetiri lista su odvojena, ali su na mestu. RETKO! Robert Venturi (25. jun 1925 – 18. septembar 2018) bio je arhitekta iz Filadelfije SAD, koji je radio sa Erom Sarinenom i Luisom Kanom pre nego što je osnovao svoju sopstvenu firmu. Robert Venturi je dobitnik Pricerove nagrade 1991. godine. Kritika Venturijevog rada je bila kontroverzna i njegov rad je često ocenjivan kao kontrarevolucionaran. Venturi je preminuo 18. septembra 2018. godine u Filadelfiji od posledica Alchajmerove bolesti. Imao je 93 godine. Važna dela njegove firme su: Zgrada gradske vlade u Tuluzu u Francuskoj Gild Haus u Filadelfiji Kuća Vane Venturi u Filadelfiji Bibliografija: Complexity and Contradiction in Architecture, The Museum of Modern Art Press, New York 1966. Learning from Las Vegas (with D. Scott Brown and S. Izenour), Cambridge MA, 1972, revised 1977. Iconography and Electronics upon a Generic Architecture : A View from the Drafting Room, MIT Press, 1998. Architecture as Signs and Symbols (with D. Scott Brown), Harvard University Press, 2004. MG28 (N)

Katalog izlozbe Aleksandra Lukovica Lukijana i Vojteha Bratuse, u Galeriji ULUS, oko 1950. A4 presavijen na tri dela. EKSTREMNO RETKO! Aleksandar Luković Lukijan (Beograd, 1924. – Beograd, februar 2014), srpski slikar i grafičar. Akademiju za likovne umetnosti i postdiplomske studije završio u Beogradu 1952. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1948. godine. Sa grupom Samostalni izlaže 1951. godine i od tada učestvuje na svim značajnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Više godina vodio Grafički kolektiv u Beogradu. Sa Zoranom Petrovićem osnovao Decembarsku grupu koja je aktivno izlagala od 1955 - 1960. godine. Objavio je četiri mape litografija u boji - Cirkus na ulici (1955), Klovnovi (1955), Igre klovnova (1957), Cirkus (1986) i mapu bakroreza Optimisti 1987. godine. Godine 1960. izabran za docenta a 1975. godine za redovnog profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i na toj dužnosti ostaje do 1985. godine. Sedmojulsku nagradu Srbije dobija 1961. godine. Accademia Fiorentina delle Art del Disegno u Italiji iazabrala ga je za počasnog člana. Živeo i radio u Beogradu. Umro 2014. godine. Aleksandar Lukovic Lukijan, Vojteh Bratusa...

NOVA KNJIGA mek povez 287 str „U ovoj knjizi ima neverovatnih recepata kako da što brže, lakše i sa što manje stresa dođete do života kakav želite. Pročitajte je i živite bogato!” Dejvid Bah, devetostruki najprodavaniji autor Njujork tajmsa i stručnjak za finansije. „U ovoj neverovatno inspirativnoj knjizi, Din Graciozi daje nam ključ za veću sreću, bogatstvo i slobodu. Obavezno štivo za svakoga.” Brendon Berčard, autor bestselera Njujork tajmsa i vodeći svetski high-performance trener „Din je saosećajan i iskusan vodič koji želi da pobedite. Ova knjiga je pisana iz srca, prepuna je energije i teško stečene mudrosti koja će vam promeniti život. Obavezno štivo za svakoga ko želi da preuzme kontrolu nad svojim životom. ” Mari Forleo, preduzetnica, spisateljica, filantrop i osnivač MarieTV i B-School, kojima inspiriše na desetine miliona ljudi da zasnuju sopstveni biznis i žive kako žele. „Din Graciozi ima jedinstvenu sposobnost da uzme ono što drugima izgleda veoma komplikovano i pojednostavi ga do recepta za uspeh koji svako može da sledi.” Leri King, nagrađivani televizijski i radio voditelj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mehmedalija Mak Dizdar (Stolac, 17. oktobar 1917 — Sarajevo, 14. jul 1971) je bio bosanskohercegovački i jugoslovenski pesnik, književnik i novinar.[1][2] U Stocu je završio osnovu školu, a u Sarajevu gimnaziju.[1] Za vreme Drugog svetskog rata radio je kao poštanski službenik, a zatim je prešao u ilegalu.[2] Posle rata bio je urednik Tanjuga za NR BiH (1946 — 1948), urednik dnevnog lista Oslobođenje (1948 — 1951), Izdavačkog preduzeća Narodna prosveta (1951 — 1959) i časopisa Život (1964 — 1971).[1] Bio je i predsednik Udruženja književnika SR BiH. Mak Dizdar se u svojoj poeziji inspirisao bogumilskom kulturom Bosne pre turskog osvajanja, kulturom islamskih mistika i tradicijom narodnog jezika od 15. veka naovamo. Srednjovekovni stećci su važan motiv u njegovim pesmama, i za njega predstavljaju metaforični put između groba i zvezda. Mak Dizdar umro je 14. jula 1971. godine od posledica srčanog udara. Sahranjen je na sarajevskom groblju Bare, a na njegovom grobu stoji spomenik u obliku stećka.[2] Lik Maka Dizdara je predstavljen na jednoj verziji novčanica konvertibilne marke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pero Čimbur (Knin, 1930. - Zagreb, 4. februara 2002.) je bio hrvatski novinar i književnik. U Kninu je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je književnost na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a od 1957. do umirovljenja 1992. radio je na Hrvatskom radiju. Pisao je dječju literaturu, putopise, eseje i scenarije, a posebnu pozornost svratio je svojim knjigama o fenomenu mucanja inspiriranim vlastitim traumatskim iskustvom. Posebno je volio heraldiku, kreiravši više grbova za općine i gradove, te zaštitnih znakova za razne ustanove. Sudjelovao je na nekoliko skupnih izložaba, a samostalno je izlagao u Karlovcu, Zagrebu i Crikvenici. Dobitnik je nagrade Društva novinara Hrvatske (1961.), nagrade za esej časopisa »Žena« (1976.), nagrada »Školske knjige« (1983., 1988. i 1990.) za djela znanstveno-popularnog ili znanstveno-fantastičnog sadržaja, te nagrade beogradskih Večernjih novosti za feljton »Sve naše zastave« (1989.). Objavio je više knjiga, među kojima, »Iz putne torbe«, »Marko na Bemixu«, »Brod nad kojim nisu letjeli galebovi«, »Lady Machbet IV«, »Kako sam izliječio Pppetra«, »Zbogom mucanje« te knjige o Domovinskom ratu »E, moj sine« i »Vior«.

Bert Helinger: POMOĆ DUŠI U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU Mek povez, 24cm, 220 strana, izdavač: PROMETEJ - Beograd Bert Helinger je revolucionar u terapeutskoj praksi. Za samo nekoliko godina je ingerisao nove aspekte u porodičnoj i sistemskoj terapiji i za to naveliko dobio priznanja od strane različitih terapeuta kao i od klijenata. Ne voli da ga poistovećuju sa terapeutom i skromno tvrdi: „Poredak Ljubavi nije od ovoga sveta; ovaj put zadire u prostore fenomenološkog i pred tim velikim pokretom koji sve pomera smo mali i tihi. Možemo samo biti u službi te Velike Duše koja sve zna i za koju je sve prihvatljivo i koja sve uključuje, nikog ne ostavivši po strani.” Rođen je 1925. godine u južnoj Nemačkoj, studirao je filozofiju, teologiju i pedagogiju. Radio je 16 godina kao član jezuitskog katoličkog misionarskog reda, u plemenu Zulu u Južnoj Africi. Nakon toga je postao psihoanalitičar i došao je preko grupne dinamike, primarne terapije, transakcione analize i različitih tehnika hipnoze do svog sopstvenog puta – porodičnih konstelacija, odnosno Poretka Ljubavi. Autor je mnogobrojnih uspešnih knjiga, koje su prevedene na više od 15 jezika.

Odlično očuvano! Autor - osoba Hodžić, Šefko Naslov Lazar Drljača : zatočenik ljepote / Šefko Hodžić ; [fotografija Gojko Sikimić, Salko Hondo i Aleksa Štrbo] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski, srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Konjic : Skupština opštine ; Mostar : Skupština opštine, 1974 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 177 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sikimić, Gojko Hondo, Salko Štrbo, Aleksa Džumhur, Zuko (Karton) Napomene Autorova slika Predgovor Zuke Džumhura: str. 7-10 Bilješka o autoru: str. 177 Bibliografija: str. 175-176. Predmetne odrednice Drljača, Lazar, 1883-1970 -- U uspomenama Miljenko Jergović: LAZAR DRLJAČA Da je živ, ove bi jeseni slikar Lazar Drljača slavio sto trideseti rođendan. A pravo govoreći, i mogao bi biti živ kako je živio. Mogao bi biti živ, da 14. srpnja 1970. u sarajevskom Oslobođenju nije objavljena vijest da je jučer umro. Bio je čudak i pustinjak, živio je daleko od svijeta, s malo kim se družio, iako je, kažu, znao sve žive jezike. Jednom su mu, krajem šezdesetih, na cesti, negdje uz Ivan sedlo, stali autom neki stranci, da ga povezu komad puta. Bilo je ljeto, upekao zvizdan, a on onako kosmat i bradat, u kaputu. Tek kad im je sjeo u auto, muž i žena, inače Švicarci, shvatili kakvoga su ljudskog stvora k sebi pripustili. Lazar nije riječi progovarao, ali bit će da je pomalo vonjao na divljinu i na zdrav život, pa je u jednom trenutku žena na njemačkome krenula da prigovara mužu što je stao tom luđaku u zimskome kaputu. Na to joj je Lazar vrlo ljubazno, na dobrom njemačkom, naučenom na bečkim studijima, odvratio da nije lud, nego boluje od kostobolje. Ona je zašutila, ali je nakon nekog vremena, sada na francuskom, primijetila da je čovjek kojeg su povezli klošar. Lazar je nešto nervoznije na elegantnome francuskom odgovorio da nije ni klošar, iako je spavao ispod pariških mostova, ali samo zato što je daleko stanovao, a volio je slikati jutra na Seni. Nakon nekog vremena, javio se i muž, na talijanskom, da primijeti kako ovaj klošar tvrdi da je slikar, a sigurno nikada nije čuo za Modiglianija. “Ne samo da sam ga znao, nego sam mu novac posuđivao i s njim nakon pijanki mahmurao!”, dreknuo je Lazar Drljača na talijanskom i zahtijevao da ga odmah puste van iz auta, jer s budalama ne želi imati posla. Eto, to je jedna od tipičnih anegdota o hudom slikaru Lazaru Drljači, koja vjerojatno i nije istinita, a smišljena je po tipskoj bosanskoj kajdi. U svijetu bez historijskog i kulturnog pamćenja, u anegdotama i legendama biva sačuvano sve što je tom svijetu vrijedno. Ali je bez ikakvog značaja imaju li takve legende ikakve podloge u stvarnosti. Konačno, ukoliko životopis Isusa Krista može biti zasnivan na evanđeljima, zašto ne bi i životi svih drugih, važnih i nevažnih ljudi mogli biti zapisani po slobodnim, fascinacijom ispunjenim, svjedočanstvima suvremenika? A Lazar Drljača je fascinirao one koji će ga pamtiti. Rođen je u nekom selu kod Bosanske Krupe, u porodici siromašnih seljaka, koji su ga, međutim, smogli poslati u Sarajevo, na školovanje. Takvo je bilo i vrijeme, habsburške vlasti puno su ulagale u opismenjavanje Bosanaca, pa je tako i Lazar u Sarajevu završio bravarski zanat. Ali umjesto da se vrati kući, kao dvadesetčetverogodišnjak odlazi u Beč da polaže ispit na bečkoj likovnoj akademiji. Godina je bila 1906, taman je Bosna i Hercegovina bila anektirana, vrijeme kada su dobrotom okupatora započinjale prve velike likovne karijere hrvatskih, bosanskih i srpskih modernih slikara. Drljača se pokazao vrlo marljivim, posvršavao je škole, radio sve što se od njega očekivalo, ali građanske stabilnosti i sustavnosti u njega nije bilo. Odlazi u Rim, pa u Pariz, pa opet u Italiju, živi nesređenim životom, istražuje, čita, uči, i jednu za drugom odbacuje sve intelektualne mode, ali i svaki građanski obzir. Kada gledamo rijetke njegove sačuvane slike iz toga doba, učini nam se da je Lazarev talent bio neusporediv među svim drugim našim slikarskim talentima toga doba. U svemu što je radio, i kako god bi radio, Drljača je djelovao sigurno i dovršeno. Jednako u fovističkoj i u ekspresionističkoj fazi, kao i u vrijeme kada je iz čista mira počeo slikati starinske bosanske vedute, nevjerojatno precizne akvarele, u kojima ne samo da je prenosio karakteristične pejzaže, nego je na izvanredan način bilježio žanr scene iz svakodnevnog života. Kako god radio i što god radio, Lazar Drljača bio je gotov slikar, i to gotov veliki slikar, ali jedno nije mogao, a ni želio: ući u rutinu, istrajati u jednoj misli i jednom osjećaju, nego je stalno rušio ono što bi stvorio. U socijalnom smislu, dakle, u kontekstu povijesti umjetnosti i nacionalnog slikarstva, Drljača se nije mogao ostvariti. Ali to ga je, paradoksalno, činilo i većim umjetnikom nego što je bio. Jednom je rekao da je slikarstvo njegov život i da voli slikati, ali izlaže samo da bi imao od čega da živi. Uskoro je i od toga odustao. Početkom tridesetih Lazar se osamio. Živio je negdje iznad Boračkoga jezera, rijetko je silazio u Konjic, s malo kim se družio. Slikao je za sebe, nije izlagao, niti je kome slike pokazivao. Prehranjivao se od sječe drva i košnje. Tokom rata, četnici su mu spalili kolibu, i u njoj sve slike. Sljedeći put dom mu je gorio 1946, opet s onim što je u međuvremenu naslikao. O Drljačinom slikarstvu, naročito iz tog najplodnijeg životnog i umjetničkog perioda, zapravo se ništa ne zna. Vatra je obavila zadaću i likovne kritike i povijesti umjetnosti. Jednom ga je, za vrijeme rata, temeljito pokrala neka oružana banda. Odnijeli su mu i slike, ali ostala su dva nedovršena platna na štafelajima. Drljača je s platna sastrugao svu boju i sašio si odijelo. Lazar Drljača vjerovao je u mit o bosanskim bogumilima. Nakon što je sa sebe zgulio sve identitete, zaključio je kako je i sam bogumil. I to posljednji. Bila mu je želja da mu kao nadgrobnik postave stećak. Tako je na kraju i učinjeno. Lazar leži pod stećkom, za sobom ostavivši malo slika iz različitih životnih razdoblja, različitih i po doživljaju umjetnosti i estetskom svjetonazoru, i bezbroj anegdota, legendi, čaršijskih i narodskih glasina, koje se množe kako prolazi vrijeme od njegove smrti. Lazar se na kraju i sam pretvorio u glasinu: veliki slikar zemlje koje nema, u vjeri i narodu kojeg nema. Umjetnik kojeg nema, jer mu publika nikada nije bila potrebna. Savršen umjetnik. MG112 (L)

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

I ove godine radimo setveni lunarni kalendar pod nayivom Vodič kroz organsko baštovanstvo za 2024. Autorka je Snežana Ognjenović dugogodišnja instruktorka organskog baštovanstva i predavač iz domena organske proizvodnje. 160 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radivoj „Raša“ Popov (Mokrin, 26. jun 1933 ― Beograd, 19. april 2017) bio je srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije Fazoni i Fore. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle.[1] Biografija Rođen je u Mokrinu od oca Petra i majke Darinke, rođene Ubavić.[2] Brat mu je Dušan Popov (publicista). Godine 1952. došao je na studije u Beograd. Završio je Filozofski fakultet. Više je voleo istoriju od književnosti, ali ipak se opredelio za književnost. Novinarsku karijeru započeo u novosadskom Dnevniku. Bio je novinar lista „Mladost“ od 1961. do 1964, zatim novinar Radio Beograda od 1964. do 1967. U Televiziji Beograd je bio do 1995. godine. Osim toga, bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu od 1975. do 1977. Glavni urednik izdavačke kuće Matica srpska bio je od 1983. do 1985. godine. Dobitnik je Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. godine za seriju „Vidovi fašizma“. Nastupao je u TV serijama kao pripovedač, neke od najpoznatijih su: „Radost saznanja“, „Fazoni i fore“, „Varošarije“, „U snu san“, [3] „Šešir bez dna“. Autor je više desetina knjiga za decu i odrasle: izd. Nolit: Dva oka (1963); izd. Književna opština Vršac: Gvozdeni magarac (1976); izd. Dnevnik: Žabac koji ne zna da ćuti (1987); izd. Književna zajednica Novog Sada: Trulež zglave (1991); izd. Monada: Šešir bez dna (2001); izd. Tiski cvet: Lažljiva usta istine (2002); izd. Gradska narodna biblioteka Zrenjanin: Vozom posred ulice (2003); izd. Orpheus: Peta vizija (2003); izd. JOV: Bio sam srećni konj (2003); izd. Bookland: Bajke za XXI vek (2007); izd. Monart: Čarobnjakov SMS (2007); izd. Bookland: Mali zeleni (2009); izd. Tiski cvet: Spev o tranziciji (2009); izd. Jugoistok: Kako napisati najgoru pesmu (2010); izd. Bookland: Zadimljena istorija (2010); izd. Bookland: Opasne bajke (2010); izd. Lento: Sofija u kandžama smora (2011); izd. Lento: Sofijine ljubavi (2011); izd. Bookland: Kad sam padao u fras (2012); izd. Pčelica: Mokrinski patuljci (2013); izd. Bookland: Usamljena princeza (2014). Kao kolumnista dnevnih novina Politika uglavnom je pisao o društvenim temama.[4] Bio je oženjen Radojkom, profesorkom književnosti, sa kojom ima sina Bojana i ćerku Dijanu (udatu Topolac).[5] Dobitnik je nagrade „Dositej Obradović“ za 2015. godinu[6]. Preminuo je 19. aprila 2017. godine[7] i sahranjen 22. aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[8] U Beogradu postoji Plato Raše Popova gde je u oktobru 2020. postavljena njegova skulptura.

Knjiga je u upotrebljivom stanju Prve strane i donji deo prednje korice bili kvašeni-uspešno osušene. ,,Autor : Jelena Pantić Izdavač : JELENA PANTIĆ PR IZDAVAŠTVO NS Lepe godine su sačinjene od lepih dana. Lepi dani su sačinjeni od lepih trenutaka. Stvarajte lepe trenutke. I pamtite ih. Iz knjige „Lepe misli za lepe dane“ Kako stvarati lepe trenutke i negovati lepe misli? Mnoštvo ideja, smernica i primera pronaći ćete u knjizi „Lepe misli za lepe dane“ Po sadržaju slična knjigama „Putovanje u središte srca“ i „Kad porastem, biću Ja“ (psihološki tekstovi sa smernicama i objašnjenjima, pisani jednostavnim i razumljivim jezikom, i moje priče) U knjizi „Lepe misli za lepe dane“ moći ćete da čitate duže tekstove sa psihološkim objašnjenjima i konkretnim smernicama: Sposobni ljudi koji potcenjuju svoje kvalitete i postignuća (sindrom varalice) Šta je psihološka otpornost i kako je povećati Moćna mantra koja mi pomaže da budem uspešna Krug moći: tehnika za borbu protiv briga Proverite da li ste „prezahtevni“ u odnosima ………. I kratke tekstove poput ovih: „Ako nešto loše radiš, ponavljaš greške, nikako da shvatiš i naučiš… to znači da ne voliš sebe dovoljno. Jer, da voliš sebe dovoljno, ne bi to radio i ne bi snosio posledice. Sam si kriv što ne voliš sebe dovoljno.“ Ne znam koliko puta sam čula i pročitala tužno, pomalo stidljivo rečeno ja sebe ne volim dovoljno. Voleti sebe je dobro i poželjno. Kriviti sebe zato što ne volimo sebe dovoljno nije dobro, štetno je. Niko nas nije učio tome, nismo krivi što ne znamo i ne umemo. Učimo, grešimo, padamo… radimo najbolje što znamo i umemo u ovom trenutku. To je dovoljno.``

JAZU 350 primeraka Zagreb Odlično stanje Retko Urednik Vlado Buzančić Katalog Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Edo Murtić Datum rođenja 4. maj 1921. Mesto rođenja Velika Pisanica Datum smrti 2. januar 2005. (83 god.) Mesto smrti Zagreb Delo Ede Murtića Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Odlicno stanje USPON I PAD TRECEG REICHA 2 - WILLIAM L. SHIRER Put u rat Znanje, 1977 485 str. Tom 2 Drugi tom Knjiga je zasebna celina inače je deo kompleta u 4 knjige Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler

Nova, nekorišćena Izabrani spisi / Čarls Sanders Pers : o pragmatizmu i pragmaticizmu ; izbor, predgovor i prevod Radoslav Konstantinović Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1993 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 307 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Radoslav Velika filozofska biblioteka Tiraž 2.000 Prevod dela: Collected Papers / Charles Sanders Peierce. Predgovor: str. 7-45. Bibliografija: str.277-282. Registri. Predmetne odrednice Pers, Čarls Sanders Pragmatizam Peirce, Charles Sanders, 1839-1914 = Pirs, Čarls Sanders, 1839-1914 VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA Pragmatizam, SADRŽAJ Reč priređivača Radoslav Konstantinović: Predgovor 1.Pitanja o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku 2.Neke posledice četiri nesposobnosti 3.Kritičko razmatranje dela Džordža Barklija 4.Učvršćivanje verovanja 5.Kako učiniti naše ideje jasnim 6.Šta pragmatizam jeste 7.Posledice pragmatizma 8.Razmatranje pragmaticizma, Odabrana bibliografija Indeks pojmova Indeks imena Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) je bio američki filozof, osnivač pragmatizma, pravca kojeg je kasnije razvio Vilijam Džejms. Verovao je da ideje najbolje mogu biti ispitane istraživanjem posledica koje izazivaju. Nije imao univerzitetsku karijeru - uglavnom je radio u državnoj službi, a njegovi uticajni Sabrani spisi objavljeni su posthumno. Čarls Sanders Pirs x2

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: SMS BATES, SAATCHI & SAATCHI - Avertising Balkans, 1995. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 26,5X26,5 cm. Oko 150 str. Ilustrovano Bosiok Doru je rođen 1950. godine, u Nikolincima, a živeo je u Novom Sadu gde se bavio dizajnom, grafikom, crtežom, kolažom, ilustracijom i opremom knjige. Diplomirao je na grafičkom odseku odseku Akademije lepih umetnosti u Bukureštu, dok je postdiplomsku specijalizaciju, kao stipendista francuske vlade, iskoristio za boravak u Parizu tokom 1982. i 1983. godine. Bio je član član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine od 1978. godine, a bio je i predsednik Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije. Osim toga, bio je i potpredsednik Art director club-a Srbije, radio je na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu. Učestvovao je na više od 200 kolektivnih izložbi u nekadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama u Bukureštu, Klužu, Montrealu, Parizu, Havani, Tokiju, Amsterdamu, Bratislavi... Samostalno je izlagao u Novom Sadu, Pančevu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Čikagu, Bukureštu, Beogradu, Parizu... Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Njegov dosadašnji rad sumiran je u dve monografije.

Lena Petrovic - Zivot i vremena Dz. Majkla Kucija Sven, Nis, 2004. Mek povez, 89 strana. Dž. M. Kuci (John Maxwell Coetzee) jedan je od najznačajnijih savremenih romansijera i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2003. Rođen je u Kejptaunu 1940, gde je završio studije matematike i anglistike. Radio je kao programer u londonskom IBM-u, da bi se posle nekoliko godina konačno opredelio za literaturu. Magistrirao je s tezom o delu Forda Medoksa Forda, doktorirao na prozi Samjuela Beketa. Predavao je komparativnu književnost na Njujorškom univerzitetu i Univerzitetu u Kejptaunu, a kao gostujući profesor i na Harvardu, Stanfordu i Čikaškom univerzitetu. Objavio je pet tomova kritičkih eseja, kao i prevode proze i poezije sa holandskog na engleski. Iako poreklom i većim delom opusa pripada južnoafričkoj književnosti, od 2002. živi u australijskom gradu Adelaidi. Počev od 1974, kada se u Kejptaunu pojavila njegova prva knjiga Zemlje sumraka, objavio je niz kritički visoko vrednovanih romana, koji su mu doneli brojna južnoafrička i međunarodna priznanja. Najpoznatiji su: Iščekujući varvare, Život i vremena Majkla K (Buker, 1983) i Sramota. Dodelom Bukerove nagrade romanu Sramota postao je prvi dvostruki laureat u istoriji ovog priznanja.

Pun naziv: „Društvena svojina u sistemu socijalističkog samoupravljanja” Autor: Radoman Božović Izdavač: Ekonomika (Beograd) Zbirka: Izazov Pismo: latinica Broj strana: 215 Povez: tvrd + omot Visina: 24 cm Radoman Božović je bivši srpski političar. Bio je predsednik Vlade Republike Srbije (1991—1993) i Izvršnog veća Vojvodine (1991). Završio je Ekonomski fakultet u Subotici. Magistrirao je 1978. godine a doktorirao je 1981. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na fakultetu počinje da se politički angažuje kroz Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Od osnivanja, 1990. godine, se uključuje u Socijalističku partiju Srbije, koja ga 1991. kao svog kandidata imenuje na najpre na mesto predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine, a potom na dužnost premijera Srbije. Na dužnosti premijera bio je do februara 1993. godine. Nakon toga je bio predsednik Veća građana Savezne skupštine SR Jugoslavije. Od marta 1999. godine do 5. oktobra 2000. godine bio je direktor Geneks grupe. Radio je na subotičkom fakultetu u svojstvu asistenta, docenta, vanrednog i redovnog profesora na predmetu Politička ekonomija I i II. Profesor je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu gde predaje na predmetu Politička ekonomija. Predmetne odrednice: Marks, socijalizam, komunizam, tržište, privatna i javna svojina, ekonomija {KTJ30.014}

Vasilije Kalezić: KRLEŽA I AKTERI SUKOBA NA LJEVICI 1 - 2, Barodna knjiga/Alfa 2000, str. 237 + 360. Očuvanost 4-; u obe knjige ima posveta autora. Kalezić, Vasilije, srpski književni povjesničar i publicist (Jastreb, Crna Gora, 10. IV. 1931 – Beograd, 23. VII. 2018). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirao u Novom Sadu (1975). Radio kao gimnazijski profesor (1959–63), bio ravnatelj Drame Srpskoga narodnoga pozorišta u Novom Sadu (1973–80) te od 1982. urednik u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Surađivao u književnim časopisima i listovima (Književnost i jezik, Stvaranje, Polja). Istraživao međuratnu srpsku i hrvatsku književnost, tumačeći, s društveno angažirana stajališta, ukupnost književnoga života u doba prevlasti tzv. socijalne književnosti. Glavna su mu djela: Kritički sporovi i Novi kritički sporovi (1969. i 1973), Pokret socijalne literature i Sukobi socijalne literature i nadrealizma (obje 1975). Zasebno se bavio političkim aspektom djelovanja I. Andrića (Ivo Andrić u našim sporovima, 1985) te M. Krležom, napose s gledišta sukoba na književnoj ljevici (U Krležinom sazvježđu, 1982; Ljevica u sukobu sa Krležom, 1990). U književnopovijesnim uvidima bilježio je važnu činjeničnu građu, no svojstvena mu je ideološki impregnirana prosudba, karakteristična za socrealistički pristup u književnoj historiografiji i publicistici.

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Vruć pas i drugi eseji / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Ostali naslovi Vruć pas Vrsta građe esej ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2003 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`) Fizički opis 445 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko Đerić, Zoran Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ2 Sadržaj 1. Vruć pas (5-166): I zabluda bira ciljeve (7-98): Muško-ženska ništavnost (9-14); Spavanje i buđenje (15-16); Četiri pravca daleko od prvog putokaza (17-19); O dve vrste evropskog đubreta (20-23); Url! Url! Url! (24-26); Hromozom smrti (27-29); Zabluda bira ciljeve (30-40); Lepotice i zver (41-46); Odsekli su mu glavu (47-50); Sfinkter duše (51-53); Narodni hepening (54-56); Uz malu pomoć mojih neprijatelja (57-58); Besni optimisti (59-63); Sita vera i prazan želudac (64-65); Žbun Todora Manojlovića (66-67); Proleće je, ipak, došlo u grad (68-69); Hoćemo istinu (70-71); Trg Rozario (72-73); Na lepom plavom mastilu (74-76); Bogovi u boci (77-78); Viseća železnica (79-80); Madona otkinute noge (81); Jeg blir sa glad nar solen skinner (82-89); Polarni krug (90); Mutavo ogledalo (91-92); Hladna noćna demokratija (93-95); Kosmički kaluđeri (96-98); II Vruć pas (99-166): Vruć pas (101-104); Antireganoezija (105-110); Kalifornijski zev (111-114); Gay-people i teorija kalifornijskog pogleda (115-119); Neuspeli pokušaj da se nauči korejski (120-122); Narandžasti agens (123-126); Buvlja pijaca (127-128); Umetnička mašina (129-130); Ponovo, ponovo jašu omladinci kauboji (131-135); Indijanci - prva i druga propast (136-140); Noćna škola (141-143); Sicilijanski berberin (144-145); Plesovi plesova (146-149); Jedna moderna, veoma složena reč (150-151); Čelo urbanizovanog demona (152-166). - 2. I drugi eseji (167-415): Konac dvadesetog veka (169-374): Vežbe budućnosti (169-184); Pisanje kraja (185-204); Antinuklearni rat (205-218); Evo kako izgleda (219-237); Velika integracija (238-259); Bauk istospolaca (260-276); Pank (277-294); Verovatna utakmica u sreći (295-306); Kafići (307-316); Kućni kompjuteri (317-324); Kontra-svetovi (325-327); Preduzeća za proizvodnju zadovoljenih nagona (328-337); Bela magija danas, kao naučna kritika (338-344); Proizvodnja prirode (345-355); Istina i mit novog umiranja (356-363); Centralni park i zamenjeni svet (364-369); Jagger (370-374); Poezija na satelitu (375-395): Konkretističke i konkretne republike (377-380); Moderna rečenica (381-384); Smrznuto lice smisla (385-386); Državotvornost poezije i kiča (387-392); Pišem pesme (393); Budućnost poezije danas (394-395); Uz knjige i slike (397-415): Oblak virdžinijskog dima, napupeli rododendron (399-403); Dvadeset godina underground-a, otprilike (404-407); Kada i ono što ostane posle davljenja Arhimeda u njoj (408-411); Zapisao si to, Kiš (412-413); Povratak (pre)slici (414-415). Dodatak (417-442): Neka vrsta padobranca / razgovarao Zoran Đerić (419-433). Pogovor / Gojko Božović (435-442). ISBN 86-7284-061-5 (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 419-433: Neka vrsta padobranca / [s autorom] razgovarao Zoran Đerić Pogovor: str. 435-442. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Manojlović, Todor Džeger, Mik Arhimed Kiš, Danilo Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG64

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leksikon Grcke i Rimske Mitologije Vojtech Zamarovsky Vojteh Zamarovski (5. oktobar 1919, Trenčin – † 26. jul 2006, Prag) bio je slovački autor literature o književnosti posvećen najstarijoj istoriji čovečanstva. Na kraju svog života živeo je u Pragu. Biografija Vojteh Zamarovski potiče iz stare porodice iz Zamarovce blizu Trenčina. Njegov otac bio je dimnjačar, ali bio je i predsednik Okružne trgovačke zajednice u Trenčinu. Školovao se u gimnaziji u Trenčinu, nakon mature 1938. godine odlazi u Prag na studije na Univerzitetu biznisa, a godinu dana kasnije završava Pravni fakultet slovačkog univerziteta u Bratislavi (diplomirao je 1943). Živeo je u Bratislavi i u Pragu. Bio je član akademskog kluba (Hlinkova slovenská ľudová strana) Hlinkove slovačke narodne partije. Po završetku studija radio je u Slovačkoj narodnoj banci u Bratislavi, a od 1946. u Uredu predsedništva vlade u Pragu; od 1951. u Državnom uredu za planiranje. Godine 1953, iz političkih razloga, morao je da podnese ostavku a potom se zaposlio kao administrativni radnik u izdavačkoj kući (Državna izdavačka kuća prelepe književnosti) u Pragu, i tada je počeo da prevodi stručne tekstove i fikciju. Posle 1956. godine posvetio se samo prevođenju, a onda potom pisanju i objavljivanju sopstvenih dela. Njegov prvi posao bio je profesionalni ekonomski radnik, potom je pisao članke, kritike i studije. Njegova prva knjiga zasnovana je na inicijativi izdavača Mladé letá kao istorijski putopis kroz Mesopotamiju, drevni Egipat i Grčku. Zahvaljujući njegovom ozbiljnom proučavanju umetničkih spomenika i građevina, postepeno su se stvarala dela i ostali istorijski tekstovi namenjeni za nastavu o drevnim kulturama. Zamarovski je time pokrenuo novi žanr u slovačkoj književnosti, bavio se i fikcijom. U svojim radovima pisao je više o poreklu samih istorijskih spomenika nego što je nudio samo njihov suvi opis, postavljao je veći naglasak na estetski aspekt nego na kognitivni aspekt svojih knjiga. Pored pisanja o arhitektonskim i umetničkim delima, posvetio se i antičkoj mitologiji, povesti otkrića i životnoj priči arheologa (Hajnriha Šlimana). Pored zanimljivih epizoda iz istorije i atraktivnih priča, svaka od njegovih knjiga donosi bogatstvo istorijskih činjenica napravljenih sa mnogo veštine, pa čak i mnoštvo suvih činjenice koje postaju zanimljiva istorija u njegovim delima. Pored svog rada, radio je i na prevodima sa engleskog, francuskog, latinskog i nemačkog jezika i radio je i na nekoliko televizijskih dokumentaraca o antici. Napisao je 14 knjiga (osim prve, koja je napisana na slovačkom i češkom jeziku) njegove knjige su prevedene na petnaest jezika i prodate u ukupno više od dva miliona primeraka, a njegov rad postao je najpoznatiji popularni rad o drevnoj istoriji ne samo na slovačkom i češkom jeziku. Njegove knjige „Grčko čudo“ i „Junaci antičkih mitova“ prevedene su na srpski i hrvatski jezik i postale su vrlo popularni pregledi i detaljni uvodi u antičku istoriju i kulture, doživele su više izdanja. U julu 2007. godine objavljen je članak u dnevniku MSP-a, u kojem je Zamarovski optužen za dugoročnu saradnju sa Štátna bezpečnosť (skr. ŠtB : Državna bezbednost, državna politička tajna služba Ministarstva unutrašnjih poslova Čehoslovačke Socijalističke Republike u Češko-Slovačkoj Republici u posleratnom periodu). Vojteh je (od 1962. pod imenom Belo, a od 1977. pod imenom Veil), bio saradnik Službe. Pored toga, je 1944. godine nakon izbijanja (Slovenské národné povstanie alebo : Slovačkog nacionalnog ustanka ili SNP - oružani ustanak otpora slovačkih patriota tokom Drugog svetskog rata protiv ulaska nemačkog Vermahta na teritoriju Slovačke Republike) ušao u snage hitnih službi savezničke garde. Vojteh Zamarovski je dobitnik više nagrada a najznačajnija je proglašenje za počasnog ambasadora Helenizma iz 2006. godine, koju mu je dodelila prefektura grada Atine. Prvi predsednik Slovačke Republike Mihal Kovač mu je 1996. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur II klase. Predsednik Ivan Gašparovič mu je 2006. godine dodelio državnu medalju Orden Ludovit Štur, I klase, in memoriam. Slovačka televizija je 1995. godine snimila dokumentarni film o Vojtehu Zamarovskom u okviru serije „Portreti - Vojteh Zamarovskы“ prema scenariju Drahoslava Machale u režiji Fedora Bartka. Film je nagrađen nagradom – „Telemusa“. Poslednje godine života Zamarovski je proveo u Pragu oboleo od Parkinsonove bolesti. Preminuo je u Pragu 26. jula 2006, nakon što je bio dva meseca u komi. Knjižara u Bratislavi je nazvana po njemu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Lewinsohn (rođen 23. rujna 1894. u Graudenzu; umro 9. travnja 1968. u Madridu) bio je liječnik, njemački poslovni novinar i pisac. Brojne tekstove i knjige objavio je pod pseudonimima Morus i Campanella te Fritz Wolter. Lewinsohn je rođen 1894. u tadašnjoj zapadnopruskoj tvrđavi Graudenz, kao sin vlasnika tvornice opeke Salomona Lewinsohna. Majka mu se zvala Monna Brilles. Nakon završene srednje škole 1913. Lewinsohn je studirao medicinu i ekonomiju u Münchenu, Göttingenu, Jeni, Bonnu i Berlinu. Tijekom Prvog svjetskog rata navodno je vodio bolnički vlak na prvoj liniji kao budući liječnik. Njegova disertacija iz medicine objavljena je 1919. pod naslovom Karcinom i trauma. Nakon završetka rata radio je u Socijalno-higijenskom institutu u Berlinu. Naslov njegove doktorske disertacije iz političkih znanosti, objavljene 1923., bio je Socijalizam i populacijska politika. Nakon što je završio svoja dva doktorata, Lewinsohn se posvetio novinarstvu s punim radnim vremenom. Od 1923. do 1925. Lewinsohn je bio politički urednik u berlinskom Vossische Zeitungu. Od 1925. do 1931. vodi njihov gospodarski odjel. Od 1921. do 1931. napisao je i gotovo 400 članaka o gospodarskoj politici za berlinski tjednik Die Weltbühne pod pseudonimom More. U svom osvrtu na 25 godina svjetske scene, Kurt Tucholsky je odao priznanje Lewinsohnovoj suradnji na sljedeći način: S Moreom je S.J. isprva bio vrlo tajnovit. “Vidjet ćeš...” rekao je. `Tko je to?` Duboka tajna. Liječnik? Novinar? Eto, vidio sam da je netko ovdje inače suhoparni komercijalni dio, čitljiv samo posjetiteljima Burgstrasse, napravio tako zabavnim, tako živim i tako nemilosrdno smiješnim da su njegovi članci, uz Jacobsohnove, bili i vjerojatno se najviše čitaju. Kurt Tucholsky: „Dvadeset i pet godina“, u: Die Weltbühne, 9. rujna 1930., str.379. Također je pisao za Weltbühne pod pseudonimom Fritz Wolter, posebno o temama koje se odnose na tisak i industriju vijesti.[1] Dvadesetih godina prošlog stoljeća Lewinsohn se proslavio kao autor ekonomskih studija i portreta poduzetnika. Tako je 1929. godine objavljena biografija `tajanstvenog Europljanina` Basila Zaharoffa. Godine 1930. Lewinsohn je otišao u Pariz na čelo ureda Ullstein. Nakon dolaska nacionalsocijalista na vlast, Lewinsohn je smijenjen i ostaje u Parizu, gdje pod novim pseudonimom Campanella piše za časopis u egzilu Das Neue Tage-Buch, koji izdaje Leopold Schwarzschild. Također se navodi da je objavljivao u francuskim novinama Paris-Midi i L`Intransigeant te da je bio dopisnik portugalske Repúblice? Kada su osnovane njemačke egzilantske novine Pariser Tageblatt - prvi broj dnevnih novina izašao je 12. prosinca 1933. - Lewinsohn je postao njihov poslovni urednik.[2] U lipnju 1936., zbog financijskih problema u Pariser Tageblattu, trebao je postati novi glavni urednik novina zajedno s novinarom Heinzom Polom po nalogu izdavača Vladimira Polyakova, zamijenivši dotadašnjeg Georga Bernharda. Urednici dnevnih novina tada su izveli puč protiv svog izdavača i osnovali konkurentske novine, pariški dnevnik. U prvom broju označili su Lewinsohna i Poliakowa kao `izdajnike` koji su htjeli predati Pariser Tageblatt nacistima i stoga htjeli otpustiti Bernharda i druge antinacističke urednike. Uz to, pučisti su izveli niz zločinačkih napada. Lewinsohn je napadnut i pretučen, tako da je teško ozlijeđen. Redakcija dnevnih novina opljačkana je i uništena, a indeks pretplatnika ukraden. Prvi broj Tagesblatta nakon državnog udara ukraden je i uništen. Budući da su i njemački prognanici vjerovali u nedokazane laži pučista oko Bernharda, Pariser Tageblatt se morao ugasiti[3]. Istražni odbor osnovan u krugovima egzilanata, nastao na poticaj časopisa Novi dnevnik Leopolda Schwarzschilda, a kojem su pripadali Georg Bernhard i Berthold Jacob, utvrdio je nešto kasnije da su optužbe protiv Poliakova neutemeljene i neopravdane[4]. Lewinsohn je interniran 1939., najprije u Colombes (sjeverozapadno od Pariza), a kasnije u razne logore u središnjoj Francuskoj. Godine 1940. nastavio je bijeg u Brazil, gdje je osnovao institut za istraživanje poslovnog ciklusa, au studenom 1947. poslovni časopis Cunjuntura Econômica. Radio je i kao ekonomski savjetnik brazilske vlade te kao predavač na Sveučilištu u Rio de Janeiru. povratak u Europu Godine 1952. vratio se u Pariz, odakle je radio kao dopisnik Conjunture Econômica i nekoliko europskih medija. U razdoblju koje je uslijedilo objavio je niz kulturno-povijesnih razmatranja, poput svjetske povijesti seksualnosti i svjetske povijesti srca. Nekoliko njegovih knjiga također je prevedeno na engleski i francuski jezik. Lewinsohn je umro u Madridu 1968., gdje je i umro h boravio radi studiranja. Njegov grob nalazi se na civilnom groblju u Madridu. Zaklada Richard Lewinsohn-Morus, sa sjedištem u Lucernu, Švicarska, brine se o piščevoj književnoj ostavštini.

Mek povez - 360 strana SIMON & SCHUSTER 1994 Solidno očuvano 4 Od autora koji vam je doneo bestseler Njujork Tajmsa 7 navika veoma efikasnih ljudi dolazi vodič za određivanje prioriteta vaših ličnih i profesionalnih ciljeva. Za manje vremena radim više, ali gde su bogati odnosi, unutrašnji mir, ravnoteža, samopouzdanje da radim ono što je najvažnije i da to radim dobro? Da li vas ovo mučno pitanje proganja, čak i kada osećate da ste najefikasniji? Ako je tako, First Things First može vam pomoći da razumete zašto tako često dajemo prioritet stvarima koje su nevažne i za naše veće ciljeve i za našu unutrašnju sreću. Od autora koji vam je doneo bestseler Njujork Tajmsa 7 navika visokoefikasnih ljudi dolazi vodič za izgradnju vašeg rada na principima delotvornosti tako da vaš život možete provesti u negovanju iskrenih odnosa, ulaganju u aktivnosti u kojima uživate i postizanju ravnoteže u i vaš lični i profesionalni život. U First Things First, Stephen M. R. Covei zagovara kategorizaciju zadataka prema hitnosti i važnosti kako biste se mogli fokusirati na ono što zapravo treba da se uradi u ograničenom vremenu koje imate. Koristeći lične primere i uvid iz godina poslovnog iskustva, on se zalaže za novi način gledanja na vašu listu obaveza. Umesto da vam ponudi drugi sat, First Things First vam pruža kompas, jer je važnije kuda idete od toga koliko brzo idete.

potpis Dusana Stojanovića kao na slikama vrlo dobro/odlicno stanje retko u ponudi Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011). Bibliografija[uredi] 1975. Lotman Jurij M.; Uspenskij B.A.; Ivanov, V.V.; Toporov, V.N. and Pjatigorskij, A.M. `Theses on the Semiotic Study of Cultures (as Applied to Slavic Texts)`. U: Sebeok Thomas A. (ed.), The Tell-Tale Sign: A Survey of Semiotics. Lisse (Netherlands): Peter de Ridder, 57–84. 1975. ISBN 978-90-316-0030-4. Analysis of the Poetic Text. (Preveo D. Barton Johnson.) Ann Arbor (Mich.): Ardis. 1976. ISBN 978-0-88233-106-5. Semiotics of Cinema. (Preveo Mark Suino.) (Michigan Slavic Contributions.) Ann Arbor: University of Michigan Press. Семиотика кино и проблемы киноэстетики (Russian). 1976. ISBN 978-0-930042-13-4. The Structure of the Artistic Text. Prevod sa ruskog Gail Lenhoff i Ronald Vroon. (Michigan Slavic Contributions 7.) Ann Arbor: University of Michigan, Department of Slavic Languages and Literatures. 1977. ISBN 978-0-930042-15-8. 1979. `The origin of plot in the light of typology`. Poetics Today 1(1–2), 161–184. Universe of the Mind: A Semiotic Theory of Culture. (Prevela Ann Shukman, uvod napisao Umberto Eco.) London & New York: I. B. Tauris & Co Ltd. xiii+288 p. 1990. ISBN 978-1-85043-375-0. 2005. `On the semiosphere`. (Prevela Wilma Clark) Sign Systems Studies, 33(1): 205–229. Culture and Explosion. (Semiotics, Communication and Cognition 1.) De Gruyter Mouton. 2009. ISBN 978-3-11-021845-9. Prevedena dela[uredi] 1970. Predavanja iz strukturalne poetike (preveo Novica Petković). Sarajevo: zavod za izdavanje udžbenika 1971. Semantika broja i tip kulture (s francuskog preveo Milan Vidanović). U: Ulaznica: časopis za kulturu, umetnost, i društvena pitanja 21 (5), 36-39. 1978. Ideja I struktura. U: Bunjevac, Milan, ed. Strukturalni prikaz književnosti. Beograd: Nolit, 64-70. 1979. Uzajamni odnos prirodnog jezika i metra u mehanizmu stiha (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 531 - 535. 1979. Jedan dinamički model semiotičkog sistema (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 412 - 428 1979. Semiotika pojmova strah i sram u mehanizmu kulture. (preveo Mihailo Popović). U: Aleksandar Acković, ed. Treći program: izbor. Beograd: Radio Beograd. 394 - 397 1997. Како се тамане уши: не-мемоари (превела с руског Вера Зоговић). Летопис Матице српске 115 (48), 704-719 2003. Култура и експлозија (превела с руског Веселка Сантини). У:Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење 25 (3), 44-48. 2004. Семиосфера : у свету мишљења : човек, текст, семиосфера, историја (превела с руског Веселка Сантини, превод фрагмената са староруског Богдан Терзић). Нови Сад: Светови 2014. Lotman, Jurij M. i Jurij Cvijan. Dijalog sa ekranom (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Beograd: Filmski centar Srbije 2017. Besedе o ruskoj kulturi : svakodnevica i tradicije ruskog plemstva: XVIII vek - početak XIX veka (preveo s ruskog Zorislav Paunković). Novi Sad: Akademska knjiga Tekstovi o Lotmanu[uredi] Andrews, Edna 2003. Conversations with Lotman: Cultural Semiotics in Language, Literature, and Cognition. Toronto: University of Toronto Press. Kull, Kalevi 1999. Towards biosemiotics with Yuri Lotman. Semiotica 127(1/4): 115–131. Kull, Kalevi 2011. Juri Lotman in English: Bibliography. Sign Systems Studies 39(2/4): 343–356. Lepik, Peet 2008. Universals in the Context of Juri Lotman’s Semiotics. (Tartu Semiotics Library 7.) Tartu: Tartu University Press. Mandelker, Amy 1994. Semiotizing the sphere: Organicist theory in Lotman, Bakhtin, and Vernadsky. Publications of the Modern Language Association 109(3): 385–396. Shukman, Ann 1977. Literature and Semiotics: A Study of the Writings of Ju. M. Lotman. Amsterdam: North Holland. Waldstein, Maxim 2008. The Soviet Empire of Signs: A History of the Tartu School of Semiotics. Saarbrücken: VDM Verlag Dr. Müller. semiotika strukturalizam tekst postmoderna teorija knjizevnosti