Lepo očuvano kao na slikama Izgleda kao nova Većina ljudi se žali na lošu koncentraciju i pamćenje.Retki su pojedinci, samouki u ovim oblastima mentalnog funkcionisanja, koji na tom planu postižu zavidne rezultate. U klasičnim školama - a skoro smo ih svi pohađali - to se ne uči; ni u osnovnoj školi, ni u srednjoj, ni na fakultetu! a zapravo, potencijal ljudske memorije je praktično neograničen! Međutim, da li znate kako da taj potencijal iskoristite na najboli moguće način? Ova izvanredna knjiga vam pruža mogućnost da naučite memorijske tehnike koje možete da upotrebite u svim oblastima mentalnog funkcionisanja (koncentracija, učenje, ispiti, strani jezici, kreativno razmišljanje...). Uz njenu pomoć čitalac lako prihvata 12 osnovnih memorijskih principa i savladava praktične tehnike za pamćenje imena, lista, datuma, stihova, karata, stranih reči i po potrebi čitavih tekstualnih celina za pripremanje ispita, prezentacija i govora Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buchan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Busan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buchan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Busan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice (CEM3). Brzo čitanje

Naslov Sveti Porfirije Kavsokalivit : svedočenja / preveo S. Jakšić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Beseda, 2020 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 340 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jakšić, Stanimir, 1956- = Jakšić, Stanimir, 1956- Zbirka Savremeno bogoslovlje ; 20 (karton) Napomene Tiraž 1500. Predmetne odrednice Porfirije Kavsokalivit, sveti, 1906-1991 -- U uspomenama – Zbornici Reč je o ličnim svedočenjima uglednih arhijereja, sveštenika, teologa, profesora bogoslovskih fakulteta, kao i mnogih drugih znamenitih ličnosti o svetom Porfiriju Kavsokalivitu. Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori. MG1 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Price Ilustrovao: Oleksij Miscenko Mihail Mihajlovič Prišvin (rus. Mihail Mihajlovič Prišvin, naučna transliteracija Mikhail Mihajlovič Prišvin; * 23. januar / 4. februar 1873. grg. u Hruščovu-Ljovščino, Orlovska gubernija; † 16. januar 1954. u Moskvi) je bio ruski pisac. Mihail Prišvin je rođen kao sin trgovca u Hruščovu-Ljevskinu (oko 400 kilometara jugoistočno od Moskve) i studirao je na hemijsko-agronomskom fakultetu Politehnike u Rigi. Tamo je uhapšen 1897. godine, zatvoren i kasnije stavljen u kućni pritvor zbog učešća u širenju revolucionarnih spisa. Između 1900. i 1902. godine završio je studije u Lajpcigu i Jeni. Posle kratkog staža kao agronom, Prišvin je radio kao novinar, a tokom građanskog rata kao seoski učitelj, bibliotekar i kustos muzeja. Od 1905. pisao je svoje prve književne tekstove, često zasnovane na putopisima. Pored veoma hvaljenih priča, reputaciju su mu učvrstili autobiografski roman Lanac Kašeja i duga priča Šen Šen. Pisao je i odlične knjige za decu. U metežu Revolucije od 1917. pa nadalje, Prišvin je upoznao književni krug u Petrogradu, gde je živeo zimi, dok je leti radio na porodičnom imanju u Jelecu. Prišvin se dopisivao sa Trockim tokom ovog revolucionarnog perioda, ali „kao rezultat neposlušnog članka upoznaje se sa boljševičkim pravnim sistemom i njegovim zatvorima.“[1] Dugo je ostalo nepoznato da je Prišvin od 1918. pisao dela političkog i filozofskog karaktera i jasno poznavao cenzurnu situaciju od samog početka za fioku – poput Zemaljske čaše, groteske iz Ruskog građanskog rata. Takođe u tajnosti, skoro pedeset godina vodio je dnevnik za koji je svojim oštrim analizama političke i društvene sadašnjosti popunio 120 sveska i za koji je rekao da će ga „streljati deset godina za svaki red“.[2] Prišvin je ostavio i obiman fotografski opus u kome je hvatao ne samo utiske prirode već i društvene promene. Posle Prišvinove smrti 1954. godine, njegova udovica i egzekutor sakrili su njegovu pisanu imovinu od staljinističke javnosti kako ih ne bi ugrozili. Mnoge sveske su kasnije prepisane. Njegovo kompletno delo je već dostupno na ruskom jeziku, a rusko izdanje dnevnika, koje izlazi od 1991. godine, završeno je 2018. godine.[3][4][5][6] Prvi tom dnevnika, sa zapisima od 1917. do 1920. godine, objavljen je u nemačkom prevodu 2019. godine.[2] Njegovi dnevnici pokazuju ogromnu raznolikost oblika: utiske, svakodnevne rečenice, beleške iz snova, izveštaje, aforizme, a takođe i pisanje prirode. Prišvin je bio član ruskog Fraternitas Arctica u Rigi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora ! Ilustracije: Zlata Zivkovic - Zilic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis Autora! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

SLOBODAN JARČEVIĆ ISTORIJSKE SKRIVALICE Meki povez Слободан Јарчевић (Горње Равно, 2. фебруар 1942 — Београд, 11. август 2020) био је српски књижевник, публициста и ратни министар иностраних послова Републике Српске Крајине.[1] Биографија Рођен је за вријеме Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ, БиХ). Преселио се у Нове Козаце, у Банату, 1946. године, са породицом. Отац му је био антифашистички борац, и преминуо је 1949, па је Слободан остао да живи са мајком и два млађа брата. Основну школу је завршио у Новим Козацима, средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду. Са средњом школом радио у Индустрији грађевинском материјала Тоза Марковић у Кикинди, у периоду од 1963. до 1964. Војни рок служио ид 1965. до 1967. у тенковској јединици у Јастребарској у СР Хрватској, СФРЈ. На јавном конкурсу за дипломатију 1970. године, био је најбољи у групи. Тада је био запослен у Савезном секретаријату за иностране послове СФРЈ. У дипломатској служби остао до 2002. године. Као дипломата службовао је у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. Након распада СФР Југославије био је министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. саветник председника РСК Милана Мартића. Подржавао је Српску аутохтонистичку историјску школу. Сарађивао је са Јованом И. Деретићем. Награђен је „Великом повељом“ и звањем почасног доктора наука у Друштву за истраживање старе словенске историје Сербона у Нишу 2008. године. Радио је у часописима: Дневник, Реч младих, НИН, Погледи, Дуга, Новости, Српско наслеђе, Политика, Глас јавности, Борба, Књижевност, Експрес политика, Књижевне новине, Кикиндске новине, Енигма, Збиља и Сербона. Преминуо је 11. августа 2020. године.[2][3] Дела Објављена дела И богови су говорили српски Изгон Срба и Грка Ратници светог Ђорђа Историјске скривалице (у два тома) Срби пре бискуповог Адама Република Српска Крајина - државна документа Греси историчара Хрватска језичка беспућа Измишљено досељавање Срба (коаутор, заједно са Јованом И. Деретићем) Народ српски а историја хрватска Бивши Срби Градишћански Хрвати су Срби Брисање знакова српства И од Истре до Дрине Србија Мостарске издаје Радови у зборницима Албанци лажни Илири Летопис матице српске у Дубровнику Објављене нове књиге: Бивши Срби Македонци, Бивши Срби Шиптари Срби пре бискуповог Адама (допуњено издање) Дела спремна за објаву Запад и руско-српски односи Историјске скривалице (трећи део) Млади Карађорђе Рецензије и критике Република Српска Крајина (други део)

M9 Autor:: Rafael Badzijag Žanrovi:: Popularna psihologija Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2022. Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Knjiga Tajna od milijardu dolara iz prve ruke nudi znanje o milijarderima preduzetnicima, i to ispričano njihovim rečima. Koje su vaše navike? Podržavaju li vaše dugoročne ciljeve? Da li ste uspostavili rutine u životu i poslu? Verujete li u sebe i jeste li optimistični u pogledu onoga što možete da postignete? Dok budete čitali ovu knjigu, otkrićete da morate da kročite van zone komfora ako želite da postignete nešto veliko. Da morate da iskoristite svaku priliku da učite – kad god i gde god je to moguće. Da osluškujete svoje želje i svoju strast. Strast je jedan od najvažnijih kvaliteta poslovnog čoveka i deo tajne uspeha za mnoge intervjuisane. Ako imate strast prema onome što radite, bićete samomotivisani, željni i neumorni. I, naravno, da morate naporno da radite. Možete biti talentovani, možete biti vizionar, ali morate da radite i da nikad ne odustanete. Život je maraton, a ne trka na 100 metara.

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! K15 Naslov: Fantom (biblioteka nostalgija) Autor(i): Lee Falk, Ray Moore Izdavač: Dečje novine Mesto: Gornji Milanovac Povez: tvrd Lion Harison Gros (engl. Leon Harisson Gross), poznatiji pod pseudonimom Li Folk (engl. Lee Falk; 28. april 1911 — 13. mart 1999) je bio američki scenarista, režiser i producent, ali najpoznatiji kao kreator stripova o superherojima Fantomu i Mandraku. Takođe je bio pisac pozorišnih komada i pozorišni režiser/producent. U njegovim predstavama su glumili Marlon Brando, Čarlton Heston, Pol Njumen, Čiko Marks i Itel Veters. Folk je takođe snimio TV seriju Fantom po temama iz svog stripa. Preminuo je 13. marta 1999. godine u 88. godini. Raimond S. Moore (1905 - 13. januar 1984), poznatiji kao Rai Moore, bio je ko-kreator, zajedno sa Lee Falk-om, i prvi umetnik na onome što će postati najpopularniji strip svetske avanture, The Phantom, koja je počela 1936. [1] Moore je prethodno radio kao asistent Phil Davis-a na filmu Maikraka koji je stvorio Lee Falk, zbog čega su ga smatrali prikladnim izborom za crtanje Falkove nove kreacije. Malo se zna o Raiovom ličnom životu, ali on je rođen u Montgomeri Citiju, Missouri, 1905. godine, i većinu svog života proveo je u Missouriju sve do svoje smrti 1984. godine, zajedno sa svojom suprugom Claire Moore. Bio je sin zlatara i satovara, i prvobitno nameravao da postane inženjer (na zahtev svog oca), pre nego što je shvatio da može da živi od svog umetničkog posla. Moore je počeo da crta Fantoma 1936. godine, nakon što je kreator Falk shvatio da neće imati vremena da sam uradi umetničko delo u stripu. Prethodno je radio kao asistent na Falkovoj drugoj traci, Mađarskom Mandrakeu. Na Mooreove početne radove na filmu The Phantom uticalo je delo Aleka Rejmonda. Rej je bio upleten u nesreću tokom karijere kao pilot u Drugom svetskom ratu, zbog čega nije mogao da nastavi da crta Fantoma, pa je ostavio posao na striptizu svom pomoćniku Vilsonu McCoiu. Rai Moore je imao ćudljiv i misteriozan stil crtanja, sa stilom senke koji je odgovarao misterioznom karakteru Fantoma. Međutim, kasnije je malo promenio svoj stil, fokusirajući se manje na mračnu atmosferu po kojoj je postao poznat, u korist realističnijeg stila, sa više detalja i manje zlovoljnim stilom crtanja. Lee Falk je uvek tvrdio da je Moore najbolji umetnik na Fantomu, zbog njegovog talenta za crtanje lepih devojaka. Taj talenat je doveo Fokla do stvaranja mnogih kriminalnih korporacija koje su se sastojale samo od žena, kao što je zloglasni Ski Band. Moore je fanovima poznat kao misteriozan kao i fantomski lik koji je zajedno stvorio. Pre 2011, poznato je da postoje samo dve fotografije, obe na stranu. Njegovo lice je stoga bilo potpuno nepoznato svijetu. A ako je u retkim prilikama radio intervju, on je retko pominjao svoj privatni život. U julu 2011. godine, u znak zahvalnosti za Phantom Fans širom svijeta iu čast 75. godišnjice Fantomskog stripa, njegova velika nećakinja Gina Moore Reiners objavila je seriju fotografija Moore porodice od detinjstva Reja Moora do odraslog doba. Rai Moore je umro 1984. od prirodnih uzroka. Preživeo je njegova supruga Claire, koja je umrla 2005. godine; Mari Adelia Moore (sada preminula); njegov mlađi brat, David Ierli Moore Jr .; njegov nećak, John Alt Moore; i njegove velike nećakinje, Maria Moore Zeig i Gina Moore Reiners. 13 hektara (53.000 m2) šumskog zemljišta koje su Claire i Rai u vlasništvu Des Peresa, Missouri donirali su u Missouri Department of Conservation i nazvali `Phantom Forest` nakon njegovog heroja. Moore bi ponekad koristio svoju ženu Claire kao model za crtanje fantomove djevojke, Diane Palmer. Vjeruje se da je ideja Phantomovog ljubimca vuka Devil došla iz doživotnog zadovoljstva Rai Moore-a za crtanje vukova i njegovu ljubav prema psima. U Paramount Pictures-u Phantom filmska adaptacija, u kojoj glumi Billi Zane, batler porodice Palmer se zove `Falkmoore`, referenca na Lee Falk i Rai Moore.

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA Autor: grupa autora Izdavač: Institut za novinarstvo Bigs, Beograd Godina izdanja: 1992 Broj strana: 573 Format: 29 x 22cm Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Sadržaj na slikama, težina oko 2,5kg, bočno požuteli listovi, poneka sitna fleka, ostalo dobro očuvano Knjiga `, Dva veka srpskog novinarstva` je pregled dvestogodišnjeg razvoja štampe u nas, kao i razvitka radijskog, televizijskog i agencijskog novinarstva na našim prostorima. U pripremi, pisanju, uređivanju i opremi ove knjige učestvovalo je 200 AUTORA uglednih novinara, istoričara, profesora novinarstva, grafičkih umetnika, fotoreportera, karikaturista, bibliografa, dokumentarista. Doprinos istoriji srpskog novinarstva čine 100 PORTRETA najistaknutijih novinara i publicista i 30 KAZIVANJA savremenih novinarskih stvaralaca Raskošnom izgledu i značaju knjige doprinelo je i oko 250 FOTOGRAFIJA , 57 KARIКATURA , 700 ZAGLAVLJA najznačajnijih novina u srpskoj štampi, 600 BIBLIOGRAFSKIH JEDINICA , 50 FAКSIMILA kao i popis više od 500 SRPSKIH LISTOVA u iseljeništvu. Кnjiga čuva pomen na 2500 NOVINARSКIH POSLENIKA (Imenoslovar) , 2300 GLASILA iz minulih vremena (Azbučnik glasila) a donosi i ADRESAR i PREGLED ZA 1991. godinu svih listova, radio-stanica i televizijskih studija u Srbiji. Tags: Novine Novinar 02.06.2023.

Autor: Borisav Simić Izdavač: `Resavska škola`, Despotovac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Borisav Simić je u prosveti radio 42 godine, a toliko ima i objavljenih knjiga o matematici. Njegove knjige su zanimljive, jer zadatke prate priče, odnosno njeni učesnici daju ideje kako da se stigne do rešenja, što nije slučaj u redovnim udžbenicima. Na taj način on drži pažnju đaka. - Matematički zadaci su kao mostovi. Može da se pođe na jednu stranu da bi se stiglo na drugu, ili da se krene od druge strane. Matematiku treba voleti. Ona je svuda. Svim naukama je osnova. Iako je i sluškinja svih nauka, u svakoj prilici njoj pripada prvo mesto, jer osvetljava put dolaska do rešenja - poetičan je Simić. Njegova želja je da pokuša da opovrgne uobičajeno mišljenje da je matematika suvoparna, apstraktna i dosadna. Nju, ocenjuje, ne čine samo brojevi. Matematika se primenjuje kad god neko traži strategiju koja ga vodi do pobede. Simić zato apeluje na profesore da pokažu zanimljivo lice matematike. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO !!! (tiraž 300 primeraka)

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan Miklja rođen je u Beogradu, gde se i školovao. Mnogo je putovao i boravio više godina u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o dramatičnim istorijskim događajima. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe. Autor je zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti,kao i njenih proširenih izdanja Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, Potapanje Velikog ratnog ostrva,romana Put u Adis Abebu, Krpljenje paučine, Kraj puta i Njujork, Beograd,putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu mu je izvedena drama Orden, koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Na osnovu romana Njujork, Beograd napisao je scenario po kome je snimljen film. Isti roman dobitnik je nagrade „Zlatni Hit Libris“ za jedno od najčitanijih književnih dela. Napisao je i više publicističkih dela, istorijskih hronika i radio-drama. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu kao nezavisni novinar i pisac.

Učenje Svetog Jovana lestvičnika i naše vreme Vladeta Jerotić Izdavač: Ars Libri Knjigom `Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme` akademik Vladeta Jerotić je započeo trilogiju `Povratak ocima` u kojoj aktuelizira misli premudrih hrišćanskih mislioca iz prvih vekova hrišćanstva i na jedinstven i začuđujući način svedoči njihovu klasičnost. 1996; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 130 str.; Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice `Dr Dragiša Mišović`. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Stanje odlično N.S.O. +

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Novo! Izdavač: Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada - Novi Sad, 2015. god. Tvrd povez, 22 cm. 119 str. Kunstdruk, Ilustrovano Knjiga „Čarda na Arkanju, u Kovilju” je delo Danke Višekrune, etnologa-konzervatora, višeg stručnog saradnika u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Novog Sada. Autorkin dugogodišnji rad na istraživanju i proučavanju graditeljskog nasleđa, običaja i načina života u Kovilju rezultirao je pomenutom publikacijom. Kako u predgovoru Danka Višekrena navodi „Čarda u Koviljskom ritu, na Arkanju, jedna od najpoznatijih dunavskih čardi, sagledana je uglavnom očima njenih tvoraca i korisnika kroz vreme u kojem je postojala, oko pola veka. Međutim, time se nije ni približno iscrpela tema postojanja te čarde, jer je, na primer, izostavljeno njeno praćenje kroz dnevnu i periodičnu štampu. Pažnja istraživača uglavnom je bila usmerena na prvu četrtinu veka, kada je čarda nastajala i kada je tražila i pronašla svoje mesto „reprezenta vojvođanske kuhinje” . Radio 021, 27.05.2013. Srušena čarda `Na kraj sveta` Iako je vladika Porfirije, starešina manastira Kovilj, obećao da će legendarna čarda `Na kraj sveta` biti samo renovirana, objekat je za vikend srušen.

Kao novo Nekorišćeno s police Predmet istraživanja u knjizi su mediji u savremenom multimedijalnom pozorištu, koje promenom svoje strukture pokušava da se suoči sa tehnološkim izazovima vremena i narastajućim uticajem novih medija. Pozorišni autori tako nastoje da odgovore na tehnološke izazove našeg doba i sve dublje ukorenjivanje novih tehnologija i medijskog načina izražavanja. Autorka se u knjizi bavi načinima na koje su mediji uključeni u savremeno pozorište, odnosima novih medija prema živoj igri, (post)dramskom tekstu, publici. Rediteljske poetike Tima Ečelsa, Hajnera Gebelsa, Štefana Kegija, Nikolasa Štemana, Renea Poleša, Andraša Urbana i drugih autora čiji se rad u knjizi analizira, na različite načine reflektuju savremeno okruženje, njegovu određujuću konzumerističku logiku, globalizaciju, dominaciju elektronskih i digitalnih medija, uticaj interneta i virtualnih stvarnosti. Oni problematizuju odnose između realnog i fiktivnog, života i umetnosti, negiraju tradicionalnu distinkciju između tzv. visoke umetnosti i popularne kulture, a u svemu tome pokušavaju da razumeju i protumače, ali i da produkuju nova značenja društvenih okolnosti, kao i samog umetničkog dela. Čestom teatralizacijom tehnologije na sceni, ovi autori osvešćuju ono ljudsko, realno, stvarno, opipljivo, na svetlo dana izvlače zaboravljene vrednosti, one koje polako nestaju u našem hipermedijskom okruženju. Ana Tasić rođena je 1978. u Beogradu. Završila osnovne studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2002. (Odsek za pozorišnu i radio produkciju). Godine 2008. magistrirala u oblasti teatrologije (Tretman tela/telesnosti u novoj brutalističkoj drami i pozorištu) na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Odbranila doktorsku disertaciju Uticaj i upotreba elektronskih medija u postdramskom pozorištu (FDU Beograd, septembar 2012) i stekla naučni stepen doktora nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta (mentorka prof. dr Aleksandra Jovićević). Magistarski rad Otvorene rane (telo u neobrutalističkoj drami i pozorištu) objavljen je u izdanju Instituta za pozorište, film, radio i televiziju (2009). Knjiga Digitalni dvojnici (Pozorište u ekranskom svetu) je njena dosktorska disertacija. Bila je selektorka brojnih pozorišnih festivala, nacionalnih i internacionalnih, članica mnogih pozorišnih žirija, moderatorka i/ili učesnica niza internacionalnih tribina, radionica, simpozijuma i konferencija u oblasti teatrologije. Pisala i piše kritičke tekstove o pozorištu i filmu za brojne medije, radila u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu Istorija svetske drame i pozorišta, bila stipendistkinja Ministarstva nauke Republike Srbije i istraživačica na projektima „Umetnost i mediji u funkciji evropskih integracija“ i „Identitet i sećanje: transkulturalni tekstovi dramskih umetnosti i medija (Srbija 1989–2015)“. Od jula 2005. je stalna pozorišna kritičarka dnevnog lista Politika. Dobitnica Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (2015). Avangarda neoavsngarda postmoderna postmodernizam

Шта да радите када вам родитељ детета из ваше групе прети, а шта када је узнемирен? Шта учинити када вас вређа? Како да поступите ако детету из ваше групе погине отац? Шта да радите ако родитељ стално касни када долази по дете, или ако дође по дете под дејством алкохола? Ово су само неке од проблемских ситуација у којима се васпитачи могу наћи, а о којима током школовања за своју професију вероватно нису учили. Одговори на ова питања, али и на многа друга, налазе се у овом приручнику за васпитаче, који је написала Невена Ловринчевић, психолог са тридесет година клиничке праксе, ауторка и водитељка више акредитованих семинара намењених васпитачима, наставницима, психолозима и педагозима.

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Luksuzno izdanje većeg formata. Tvrde korice, očuvanost za 5-. 431 strana. Sve što vas interesuje o istoriji institutau Vinči, ljudima koji su tamo ikada radili možete naći u ovoj knjizi. Simbolična cena za ovako nešto.

Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. br. str.: 348 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva englesko-srpski Lepo očuvana, nema pisanja Autor:: Vera Vesković-Albulj Žanrovi:: Rečnici Izdavač:: Žarko Albulj Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 532 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: A5 Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva (englesko-srpski) autorke Vere Vesković-Albulj obuhvata preko 14.000 odrednica, poređanih po abecednom redu, kao i skraćenice i akronime koji su dati uz odrednice koje označavaju. Recenzenti su prof. dr Jovan Popesku, prof. dr Anđelka Ignjačević i mr Thomas Shillinglaw. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je obima 532 strane, u A5 formatu, na ofsetnoj 120g hartiji, šiveno koncem, sa tvrdim, višebojnim koricama i broširano izdanje na ofsetnoj 80g hartiji, lepljeno, sa mekim višebojnim koricama. Rečnik takođe sadrži i dva dodatka: Međunarodna radio abeceda i Sve države sveta (sa glavnim gradovima, zvaničnim jezikom i valutama, kao i zvaničnim nazivom na srpskom jeziku). Kao poseban dodatak, dipl. inž. Ana Ž. Damnjanović sastavila je Leksikon najčešće korišćenih termina u oblasti bezbednosti hrane u želji da približi korisnicima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu ovu značajnu, sada veoma aktuelnu oblast. Rečnik turizma, ugostiteljstva i hotelijerstva je namenjen turističkim poslenicima, zaposlenima u ugostiteljstvu i hotelijerstvu, prevodiocima, polaznicima stručnih kurseva, studentima, kao i turistima &ndash bivšim, sadašnjim i budućim.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Palavestra (Sarajevo, 14. jun 1930 — 19. avgust 2014) bio je srpski književnik, istoričar književnosti i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[1] i Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Biografija Rođen je u Sarajevu 1930. godine. U Beogradu je završio Filološki fakultet na kome je doktorirao 1964.[1] Kao književni kritičar je pisao za list Politiku, bio je urednik „Književnih novina“ i časopisa „Savremenik“.[1] Radio je kao direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[1] Dva puta je izabran za predsednika Međunarodnog PEN centra Srbije. Član je Krunskog saveta i Upravnog odbora Fonda Kraljevskog Doma Karađorđevića. U članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti je primljen 7. maja 1981, kada je izabran za dopisnog člana.[1] Za redovnog člana je izabran 15. decembra 1988. Na mjesto sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU je prvi put izabran 26. aprila 1994, a ponono izabran 28. maja 1998. i 23. aprila 2002.[1] Njegova knjiga „Posleratna srpska književnost 1945—1970“ je prećutno zabranjena i jednim delom tiraža i zapaljena.[2] Preminuo je u Beogradu 19. avgusta 2014. godine, u 84. godini života.