Milan Nikolić : POSLEDNJA KARTA , Svjetlost Sarajevo 1960, str. 224. Kriminalistički roman. Biblioteka Džepna knjiga 179. Očuvanost 3- ; malo pohaban. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama. Prof.dr.sc. Vinko Brešić danas nastoji valorizirati njegov rad i objaviti djela koja su

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Diorama djetinjstva - Ante Cettineo Cettineo, Ante, hrvatski pjesnik, prozaik i prevoditelj (Trebinje, BiH, 17. V. 1898 – Split, 9. VIII. 1956). Studirao klasičnu filologiju u Pragu i književnost u Beogradu, gdje je diplomirao 1922. Radio kao profesor na realnoj i klasičnoj gimnaziji u Splitu i muškoj gimnaziji u Beogradu. Pisao pjesme, pjesničku prozu, članke i književne prikaze. Prevodio poeziju i prozu s talijanskoga, španjolskoga, francuskoga i portugalskoga. Bio je urednik časopisa Mogućnosti (1955). Njegove su pjesme zavičajne, mediteranskih motiva, vezane uz Split i njegovu tradiciju, s prepoznatljivim utjecajem romanskih pjesnika. U Lastama nad uvalom (1935) čistoća slika ogoljena je do apstrakcije, po uzoru na japansku poeziju. Pisao je i socijalnu poeziju (Zlatni ključ, 1933), u kojoj je stih često preopterećen narativnošću. Zanimljive su i Magarčićeve ekloge (1954), pisane splitskom čakavštinom. U Epitafima i poemama (1957) primjetan je odmak k modernijoj, asocijativnoj poeziji slobodnog stiha, s tragovima ekspresionizma, a u zbirci Diorama djetinjstva (1962) vratio se ranijim motivima, elegičnosti i pesimizmu. Njegovi su romani poezija u proznoj formi, s čestim odmacima u nadrealno i karikaturalno. Grebeni se rone (1928), roman o propadanju plemenitaškoga društva, prožet je sentimentalizmom i romantikom, a Meštar Ivan (1932), roman iz splitskoga pučkog života, pisan je bez prozne sustavnosti. Izdavač: Zagreb, Zora Godina: 1962 Broj strana: 102 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Mala biblioteka Ocena: 4- zbog omota. Vidi slike. Skladište: 6260 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Teodor Drajzer KeriTvrdi povez*** Korice sa flekama ,unutrašnjost korektn i kompletna ***Теодор Херман Алберт Драјзер (Тере Хоут, 27. август 1871 — Холивуд, 28. децембар 1945) био је амерички новинар и књижевник. Најпознатији је по делима Сестре Кери (1900) и Америчка трагедија (1925).БиографијаРођен је 1871. године у Терехоту, држава Индијана. Његов отац Џон Драјзер био је Немац који је дошао у Америку да би избегао војну обавезу, а мајка је била из Дејтона.[1] Теодор је био дванаесто од тринаест деце из породице Драјзер. Један од његове старије браће био је Пол Драјзер, текстописац. Теодор је одгајан као католик, а касније је постао атеиста.[2]Након што је завршио средњу школу у Ворсу, похађао је Универзитет у Индијани (1889—1890), од којег је одустао.[3][4]Године 1983. оженио се Саром Озборн Вајт, а брак су окончали 28. децембра 1909. године. Године 1919. упознао је Хелену Рикардсон, са којим се оженио 13. јуна 1944. године.[5][6][7]Преминуо је 28. децембра 1945. године у Холивуду.[8]КаријераРадио је неколико година као журналиста у часопису Чикаго глоуб, а након тога за St. Louis Globe-Democrat. Написао је неколико чланака о књижевницима, а радио интервјуе са Томасом Едисоном, Теодором Томасом и многим другим.[9][10]Рад на свом првом роману Сестре Кери Драјзер је започео 1899. године у Момију, а он је објављен 1900. године.[11][12] У књизи Сестре Кели, Драјзер је представио друштво које се мења, писао о младој жени која одлази са села у Чикаго, где се бори са сиромаштвом и бави простутуцијом. Књига је стекла значајн углед.[13] Године 1901. Драјзер је написао кратку причу Nigger Jeff, у време када су у Сједињеним Државама владали расни немири.[14] Његова друга новела Џени Герхард објављена је 1911. године.[8] Први комерцијални успех Драјзера била је Америчка трагедија, објављена 1925. године5/26

LAJOŠ ZILAHI ARARAT Knjiga 1 Лајош Зилахи (мађ. Zilahy Lajos; Нађсалонта, Трансилванија , 27. март 1891 — Нови Сад, 1. децембар 1974) био је мађарски писац и драматург.[1] Један је од водећих, ако не и најчитанији прозни мађарски аутор двадесетог века. Биографија Рођен је у Салонти, Трансилванија, тада део Краљевине Мађарске. Студирао је право на Универзитету у Будимпешти[1] пре него што је послат на Источни фронт током Првог светског рата,[2] где је био рањен. После рањавања 1916. је напустио фронт и од тада радио као новинар.[1] О својим искуствима са ратишта потресно сведочи у роману „Заробљеници“ (мађ. Két fogoly). Његово најпознатије дело је „Арарат“, део трилогије, а најпотресније „Самртно пролеће“. Његовим делима провејава дух аристократске Мађарске, односно Аустроугарске, а изузетно живим описима успева да гане читаоца. Он је такође био активан и на филму.[3]Основао је и своју филмску кућу.[1] Његов роман из 1928. Нешто плута на води екранизован је два пута. Његова представа Генерал снимљена је као филм под називом Врли син 1930. и као Побуњеник 1931. Неколико његових романа је преведено на бугарски, хрватски, дански, холандски, чешки, енглески, естонски, фински, француски, немачки, италијански, јапански, пољски, румунски, српски, словачки, шпански, шведски и турски. Едиција његових кратких прича доступна је на шпанском, неке од његових приповедака преведене су на бугарски, хрватски, енглески, естонски, француски, немачки, италијански, пољски, португалски, словачки, шпански и шведски, а неки од његових песама на немачки. Од 1948. године је живео у Сједињеним Америчким Државама, у емиграцији. Крајем педесетих је често боравио у Новом Саду где је купио кућу. Само једном, 1973. године је посетио Будимпешту. Планирао је да се врати у Мађарску, али га је смрт у томе спречила.[1] Лајош Зилахи је сахрањен на будимпештанском гробљу Керепеши. Изабрани романи Заробљеници (1926) Вода нешто носи (1928) Дезертер (1931) Кад душа замире (1932) Освета оружја (1936) Арарат (1947) Разбеснели анђео (1953) Пурпурни век (1965)

str 63 dim 14,5x20cm povez tvrd izdavac Narodna knjiga Alfa Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu. Evo kako pesnik zanimljivo odgovara na pitanje o prvoj knjizi... Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to? Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.

Mister prezident II - Erving Valas drugi deo Publicista i romanopisac Irving Valas zaista je došao na zanimljivu ideju-napisati knjigu o tome kako bi to izgledalo i šta bi se sve desilo kada bi Crnac postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država. I uspelo mu je da tu svoju zamisao sjajno ostvari u romanu MISTER PREZIDENT. Valas je radio smišljeno i odgovorno - živeo je čak u Beloj kući da bi upoznao sve detalje života predsednika, kako bi njegov budući roman bio što autentičniji. Roman MISTER PREZIDENT je fikcija ali takve vrste de je lako prihvatiti pretpostavku da bi se sve moglo baš teko dogoditi kao u ovoj knjizi. Autor je doveo Crnca na predsedničko mesto u svom rornanu tako, što su nesrećnim slučajem poginuli tadašnji predsednik i potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država i po zakonu, sledeći po redu ko bi mogao da, do redovnih izbora zauzme predsednlčko mesto je predsednik Senata, a u to vreme, na toj duužosti nalazio se Crnac Daglas Dilman, koji je na užas miliona belih Amerikanaca postao po sili zakona njihov vođa. Izdavač: Bratsvo Jedinstvo, Novi Sad Godina: 1967 Povez: tvrdi sa omotom Stranica: 466 Biblioteka: Spektar Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: 5310 Težina: 500 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Ilija Lakušić : KVARENJE OMLADINE , Rad 1987, str. 72. Poezija. Očuvanost 4. Илија Лакушић рођен је 1947. године у Лијевој Ријеци. Завршио је Економски факултет у Подгорици. Радио је као: дописник југословенског листа Борба за Црну Гору, уредник Културне рубрике у Побједи, Министар културе у Влади Републике Црне Горе (1991 – 94), потпредсједник СО Подгорица, директор Музеја и галерија Подгорице, Секретар за културу Подгорице, директор, оснивач и главни уредник издавачке куће Ободско слово. Био је предсједник Удружења књижевника Црне Горе у више мандата. Члан је Одбора за књижевност ЦАНУ. Објавио је књиге поезије: Робија иза стакла, Прапечат, Кварење омладине, Немам другог избора, Десет пршљенова, Одбрана и посљедњи дани римовања, Ево ме, Тако је писано прије глагола писати, А потом обрезаше књигу , Мале мајке, Папирова побједа, Љубио сам живот као да је мој, Битка на тастатури, Мала ноћна лирика, Два Петра, Успенска врата, Манастирски синови, Од Парнаса до Пигала, Реглеси философул сау, (на румунском); романе Систем за навођење, Портрет пјесника са прозним писцем у позадини, Ране десете; кратке приче Ипак се окрећем, као и књигу сатиричне прозе Приче у зрну, књигу интервјуа и есеја Из претјеране близине, и књиге за дјецу Буквара и Биљези. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност (2013), Награде „Марко Миљанов“, Награде „Ристо Ратковић“, Награде „Вуко Безаревић“ за сатиричара године, Награде Удружења црногорских писаца за дјецу за књигу године, двоструки добитник награде „Јежа“ за кратку причу, Награде „Типар“, Награде фестивала хумора и сатире у Даниловграду, Награде „Миодраг Ћупић“, Повеље „Јован Скерлић“. Добитник је ордена Министарства културе Русије за културну сарадњу и допринос развоју свесловенске писмености, као и Новгородске грамате. Добитник је Ордена града Барија (Цитта ди Бари) за културну и књижевну сарадњу. Превођен је на руски, француски, италијански, енглески, шведски, кинески, румунски језик. Живи у Подгорици.

Miodrag Racković : MILOSRĐE , Apostrof Beograd 1994, str. 96. Roman. Očuvanost 4-. U Zagrebu je 26. kolovoza, 2004. u 66. godini života preminuo Miodrag Racković(1938), prozni pisac, pjesnik i esejist porijeklom iz Novog Sada. Racković je od 1996. živio i radio u Zagrebu kao profesionalni književnik, član HDP-a. Objavljuje od 1953, a u hrvatskim časopisima počeo je objavljivati 1965. godine. Napisao je osam romana, među kojima su `Prsten od lažnog zlata`, objavljen 1979. u Zagrebu, `Kokošje slepilo`, `Bakljada` i `Balkanski tango`, šest zbirki pripovjedaka, brojne eseje, radiodrame i studiju `Fatalna privlačnost: M. Hajdeger - Hana Arent`. Miodrag Racković je bio dugogodišnji urednik uglednog beogradskog književnog časopisa `Savremenik`. Pripovijetke i eseji prevođeni su mu na engleski, francuski, talijanski, poljski, švedski, makedonski, albanski i turski. Uvrštavan je u brojne antologije. U tisku kod izdavačke kuće Konzor upravo se nalazi njegov posljednji roman `Modri tigrovi`, literarizirana kronika političkih i ratnih zbivanja na prostoru Jugoslavije 1990-ih. Kao pisac u `unutrašnjem egzilu`, distanciran od teorije i prakse nacionalističkog ludila, Racković preko glavnog lika, Tereze, Hrvatice u Beogradu, pronicljivo prati genezu raspada društva, destrukciju građanskih vrijednosti te slom jedne ideološke matrice i rađanje druge. U galeriji likova doziva nam u sjećanje amblematske figure onodobne srpske politike i književnog miljea te događaje koji živopisno oslikavaju političku i društvenu klimu u Beogradu ranih devedesetih, predominaciju mitske svijesti, manipulaciju povijesnim, kolektiviziranje osobnih mitomanija svakojake vrste, opću trivijalizaciju zbilje, opiranje stvarnosti racionalnom uvidu. Sve to kontekstualni je okvir i osobne kronike biološkog raspadanja glavnoga lika do njezina preseljenja iz Beograda u Zagreb i smrti 1996. Roman u nefikcionalnom sloju nudi neposredan i oštar kritički pogled na srpske i crnogorske prilike u vremenu bolnoga loma pri čemu je zamjetna i univerzalna dimenzija njegova pisanja. U bogatoj književnoj biografiji Miodraga Rackovića ovaj roman pisan hrvatskim jezikom drugi je njegov roman objavljen u Zagrebu.

Zoran Petrović : RECIKLIRANI ŽIVOT , UK Koraci Kragujevac 2020, str. 126. Poezija. Očuvanost 4. Zoran Petrović (1954-2018) Zoran Petrović je profesionalnu karijeru započeo kao organizator kulturnih manifestacja u Spomen–parku „Kragujevački oktobar“, još davne 1978. godine. U izdavačku kuću „Svetlost“ prelazi 1985. godine, gde je radio kao urednik izdanja knjiga i drugih publikacija. Nakon razdvajanja ove izdavačke kuće na „Svetlost“ i „Novu Svetlost“, u dva mandata bio je direktor izdavačkog preduzeća „Nova Svetlost“. Sa tog radnog mesta 2000. godine prelazi na mesto direktora Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, na toj funkciji bio je do 2005. godine. U Spomen-park vraća se 2006. godine, gde je uneo značajne novine kao urednik izdavačke delatnosti i organizator kulturnih manifestacija. Za književni rad dobio je brojne republičke i savezne nagrade., okušao se u mnogim oblastima stavralaštva i publicistike, pisao je poeziju, prozu, eseje, bio je autor dve poeme koje su izvedene na ``Velikom školskom času`` u Šumaricama. Objavio je deset zbirki pesama, četiri romana, dve knjige publicistike i dve zbirke pesama za decu. NJegov prvenac „Kamen blizanac“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. godine, a za isto delo dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“ 2011. godine. Prvu knjigu pesama ``Pan i ogledalo“ objavio je 1978. Usledile su knjige ``Aleksandrijska kritična masa``1989, ``Svakodnevna molitva`` `Apsolutna nula`` i ``Prisutni su odsutni`. Objavio je autorsko izdanje izbora ljubavne poezije ``Spasiti Spasioca`` i knjigu pesama ``Stav u trostavu``u izdanju ``Narodne knjige`` iz Beograda. Prošle godine dodeljena mu je Đurđevdanska nagrada grada Kragujevca za knjigu pesama „Nedostajući sebi“. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić`, početkom februara ove godine, promovisana je njegova knjiga `Angelina`, roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Zorana Petrovića u javnosti.

Miodrag Racković : KUTNJI PRAG, DOB Beograd 1975, str. 101. Pripovetke. Očuvanost 3. U Zagrebu je 26. kolovoza, 2004. u 66. godini života preminuo Miodrag Racković(1938), prozni pisac, pjesnik i esejist porijeklom iz Novog Sada. Racković je od 1996. živio i radio u Zagrebu kao profesionalni književnik, član HDP-a. Objavljuje od 1953, a u hrvatskim časopisima počeo je objavljivati 1965. godine. Napisao je osam romana, među kojima su `Prsten od lažnog zlata`, objavljen 1979. u Zagrebu, `Kokošje slepilo`, `Bakljada` i `Balkanski tango`, šest zbirki pripovjedaka, brojne eseje, radiodrame i studiju `Fatalna privlačnost: M. Hajdeger - Hana Arent`. Miodrag Racković je bio dugogodišnji urednik uglednog beogradskog književnog časopisa `Savremenik`. Pripovijetke i eseji prevođeni su mu na engleski, francuski, talijanski, poljski, švedski, makedonski, albanski i turski. Uvrštavan je u brojne antologije. U tisku kod izdavačke kuće Konzor upravo se nalazi njegov posljednji roman `Modri tigrovi`, literarizirana kronika političkih i ratnih zbivanja na prostoru Jugoslavije 1990-ih. Kao pisac u `unutrašnjem egzilu`, distanciran od teorije i prakse nacionalističkog ludila, Racković preko glavnog lika, Tereze, Hrvatice u Beogradu, pronicljivo prati genezu raspada društva, destrukciju građanskih vrijednosti te slom jedne ideološke matrice i rađanje druge. U galeriji likova doziva nam u sjećanje amblematske figure onodobne srpske politike i književnog miljea te događaje koji živopisno oslikavaju političku i društvenu klimu u Beogradu ranih devedesetih, predominaciju mitske svijesti, manipulaciju povijesnim, kolektiviziranje osobnih mitomanija svakojake vrste, opću trivijalizaciju zbilje, opiranje stvarnosti racionalnom uvidu. Sve to kontekstualni je okvir i osobne kronike biološkog raspadanja glavnoga lika do njezina preseljenja iz Beograda u Zagreb i smrti 1996. Roman u nefikcionalnom sloju nudi neposredan i oštar kritički pogled na srpske i crnogorske prilike u vremenu bolnoga loma pri čemu je zamjetna i univerzalna dimenzija njegova pisanja. U bogatoj književnoj biografiji Miodraga Rackovića ovaj roman pisan hrvatskim jezikom drugi je njegov roman objavljen u Zagrebu.

Kristofer Martin Vilijam Golding Jugoslavija 1967. Ilustracije: Zivojin Turinski Jedini preživjeli s torpediranog razarača čudesno je bačen na ogromnu, golu stijenu usred Atlantika. Nasuprot njemu su more, sunce, noćna hladnoća i užas njegove izolacije. U srži ove burne priče o fizičkom i psihičkom nasilju leži volja Christophera Martina za životom kao zbroj njegovog života. Vilijam Džerald Golding (engl. William Golding; Njukvej, 19. septembar 1911 — Peranarvortal, 19. jun 1993), bio je britanski romanopisac, pesnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1983. godine. Najpoznatiji je po svom romanu Gospodar muva. Dobitnik je i nagrade Booker Prize iz 1980. godine za književnost. Golding je dobio titulu viteza 1988. godine.[1][2][3] On je bio član Kraljevskog književnog družtva.[1] Godine 2008, časopis Tajms je rangirao Golding na treće mesto njihovog spiska „Pedeset najvećih britanskih pisaca od 1945”.[4] Brasenos koledž iz Oksforda ima istraživačke pozicije imenovane u njegovu čast u oblasti umetnosti, humanističkih i društvenih nauka. Biografija Mladost Vilijam Golding je rođen u kući svoje bake po majci, na adresi Mauntvajz 47, Sent Kolumb Majnor, u Njukveju,[5] u Kornvalu,[6] gdje je u djetinjstvu proveo mnoge praznike. Odrastao je u porodičnoj kući u Molborou, u Viltširu, gdje je njegov otac radio kao magistar nauka u gimnaziji (od 1905. godine do penzionisanja). Alek Golding, otac mladog Vilijama, bio je socijalista sa jakom posvećenošću naučnom racionalizmu. Mladi Vilijam Golding i njegov brat Džozef su pohađali školu u kojoj je predavao njihov otac. Njihova majka, Mildred, održavala je kuću na adresi Grin br 29, u Molborou, i davala podršku borcima za davanje prava glasa ženama. Godine 1930, Golding se upisao na Univerzitet u Oksfordu, Koledž Brejsnoz, gdje je tokom dvije godine pratio predavanja iz prirodnih nauka, da bi se na kraju prebacio na englesku književnost. Diplomirao je u ljeto 1934. godine, a nešto kasnije iste godine u Londonu je izašla njegova prva knjiga, Pjesme. Golding je bio aktivan kao borac za životinjska prava. Brak i porodica Golding je bio veren za Moli Evans, ženu iz Marlboroa, koju su volela oba njegova roditelja.[7] Međutim, raskinuo je veridbu i oženio se sa En Brukfild, analitičkom hemičarkom,[8] 30. septembra 1939. Oni su imali dvoje dece, Dejvida (rođenog septembra 1940) i Džudit (rođene jula 1945).[6][9] Učestvovanje u ratu Tokom Drugog svjetskog rata, Golding se borio u Kraljevskoj mornarici,[10] a za kratko je učestvovao i u potjeri i potapanju najmoćnijeg njemačkog ratnog broda, Bizmarka. Učestvovao je i u iskrcavanju u Normandiji, komandujući brodom koji je ispaljivao salve raketa na plaže, a zatim i u pomorskoj akciji kod Valherena u kojoj su potopljena 10 od 27 plovila.[11][12] „Kriza” Golding je imao problematičan odnos sa alkoholom; Džudi Karver primećuje da je njen otac bio „uvek veoma otvoren, iako žalostan, u pogledu problema sa pićem“.[13] Golding sugeriše da ga je njegova samoopisana „kriza“, u kojoj je alkoholizam igrao glavnu ulogu, mučila celog života.[14] Džon Keri u svojoj biografiji pominje nekoliko slučajeva opijanja, uključujući Goldingovo iskustvo 1963; dok je bio na odmoru u Grčkoj (kada je trebalo da završi svoj roman The Spire), nakon što je radio na svom pisanju ujutru, odlazio bi u svoju omiljenu „kafanu“ da pije u podne.[15] Do večeri bi prešao na uzo i brendi; on je stekao reputaciju lokalnog „izazivanja eksplozija“.[15] Nažalost, konačno objavljivanje The Spire sledeće godine nije pomoglo Goldingovoj borbi sa alkoholom; to je imaolo upravo suprotan efekat, sa zajedljivo negativnim kritikama o romanu u BBC radio emisiji koje su ozbiljno uticale na njega.[16] Nakon objavljivanja Piramide 1967. godine, Golding je doživeo ozbiljnu autorsku blokadu: rezultat bezbrojnih kriza (porodične anksioznosti, nesanice i opšteg osećaja potištenosti).[14] Golding je na kraju postao nesposoban da se nosi sa onim što je smatrao intenzivnom realnošću svog života, a da prethodno nije popio velike količine alkohola.[17] Tim Kendal sugeriše da se ova iskustva manifestuju u Goldingovom pisanju kao lik Vilfa u Ljudima od papira; „ostareli romanopisac čija su putovanja opterećena alkoholom širom Evrope finansirana kontinuiranim uspehom njegove prve knjige“.[18] Do kraja 1960-ih, Golding se oslanjao na alkohol – koji je nazivao „starim, starim anodinom“.[19] Njegovi prvi koraci ka oporavku proizašli su iz njegovog proučavanja spisa Karla Junga, a u onom što je nazvao „prijem u učeništvo“ on je otputovao u Švajcarsku 1971. da lično vidi Jungove pejzaže.[20] Iste godine je počeo da vodi dnevnik u koji je beležio i tumačio svoje snove; poslednji zapis je iz dana pre njegove smrti, 1993. godine, a tom tom delu je do tada bilo na hiljade stranica.[16] Kriza je neizbežno uticala na Goldingov rad, a njegov sledeći roman, Vidljiva tama, biće objavljen dvanaest godina posle Piramide; daleko od plodnog autora koji je napisao šest romana za trinaest godina od početka svoje karijere.[14] Ali, uprkos tome, stepen Goldingovog oporavka je očigledan iz činjenice da je ovo bio samo prvi od šest daljih romana koje je Golding završio pre svoje smrti.[20] Delo Roman koji je Goldingu doneo svetsku slavu, Gospodar muva, najpre je odbijen od strane 21 izdavača pre nego što ga je objavio Faber & Faber. Ovo delo se često poredi sa Defoovim romanom Robinson Kruso. Međutim, ono je nastalo kao `odgovor` na dečiji roman R. M. Balentajna Koralno ostrvo: Priča o Tihom okeanu (The Coral Island: A Tale of the Pacific Ocean). Obe knjige imaju isti zaplet i imena dva lika, ali tu se njihove sličnosti završavaju.[21] Smrt Godine 1985. Golding i njegova supruga su se preselili u Peranavortal, blizu Trura, u Kornvalu, gdje je nakon osam godina umro od srčanog udara, 19. juna 1993. godine. Pokopan je na seoskom groblju u Baverčoku, u Južnom Viltširu (u blizini granice okruga Hempšir i Dorset). Za sobom je ostavio nacrt za roman Pitija, čija radnja se dešava u antičkom Delfiju, a koji je objavljen posthumno. Mek povez sa klapnama, format: 11x20 cm, 178 strana, ilustrovano, latinica. Veoma dobro stanje. Posveta na prvoj strani. Nema drugih tragova pisanja. Kompaktna. 161223 ktj-15

S VREMENA NA VREME - Kej Huper Prvi put su se sreli u mrklom mraku u prizemlju zgrade čiji je on bio vlasnik ali je fatalna privlačnost pronašla svoj put, oslanjajući se na sva druga čula koja su pojačano radila. Poznati fotograf, Noje Torn i uspešna dekoraterka enterijera Aleks Benet, sa neobičnim kućnim ljubimcem, sretali su se i proganjali jedno drugo i u snovima. Nisu ni slutili da su im životi sudbinski povezani, od proplanaka do prašnjavih drumova, od prošlosti i građanskog rata do sadašnjosti u staroj zgradi u San Francisku, u magiji bezvremene ljubavi i strasti. Beograd 2017 god, 198 str, meki povez, u odličnom stanju. K.D.S.O. 3. 5

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Vlado Šegrt : SUTJESKA - KRV NA KAMENU Knjiga 3 (treći dio) , Džepna knjiga Sarajevo 1958, str. 184. Ratna književnost; Partizanska proza Očuvanost 4-; ima potpis. Vlado Šegrt (18. decembar 1907, Aranđelovo, Trebinje, - 1991. Aranđelovo, Trebinje, SR Bosna i Hercegovina), bosanskohercegovački partizan i narodni heroj. Osnovnu školu završio je u Lastvi, i do 1941. bavio se zemljoradnjom, a često je radio i kao sezonski radnik gdje se upoznao sa revolucionarnim radničkim pokretom. Član SKOJ-a postao je 1928, a KPJ 1931, nakon čega učestvovuje u raznim akcijama. Kao stari komunista, postao je poslije aprilske ratne okupacije zemlje jedan od glavnih organizatora oružanog ustanka. U svom selu organizovao je prvu partizansku četu i s njom izveo prve akcije protiv neprijatelja. Bio je neobično hrabar i postao čuven zbog svog junaštva. Sa Savom Kovačevićem izvodio je napade na italijanske kolone na granici Hercegovine i Crne Gore. Ostale su upamćene pobjede partizana koje je Šegrt predvodio na Italijane i četnike u Gacku i Nevesinju. U teškoj i slavnoj borbi za Prozor izveo je niz podviga. Šegrtova Deseta hercegovačka brigada i njen mostarski bataljon prvi su prodrli u grad. Prošao je gotovo sve veće bitke NOB-a, od rodnog Trebinja, do Bosne, Hrvatske i Slovenije. O hrabrosti i vojničkoj umješnosti ovog slavnog Hercegovca, jedne od najlegendarnijih ličnosti u BiH iz Drugog svjetskog rata, pisali su, između ostalih, Vladimir Dedijer i Koča Popović.[1] Šegrt je za vrijeme rata bio komandant čete, komandant bataljona, komandant odreda, kasnije komandant brigade i komandant Dvadeset i devete hercegovačke divizije. Iz rata je izašao kao general, a za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine. Poslije oslobođenja, obavljao je niz funkcija: ministar poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine (1945—1948), predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (1948-1953), član Izvršnog vijeća Bosne i Hercegovine (od 1953) i potpredsjednik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (od 1953). Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine Bosne i Hercegovine.

Radomir Mićunović : ZVEZDANI MEDVED, Centar za kulturu Zrenjanin 1976, str. 48. Poezija za decu. Očuvanost 4-. Radomir Mićunović (1940. Lozovik kod Velike Plane - 2020. Beograd), autentičan pesnik za sve uzraste, satiričar i retko vedar čovek i šaldžija u svakoj prilici i neprilici, uporan i veran pratilac knjiga i pisaca - i pismeni i usmeni, divan porodični čovek, retko predusretljiv prema piscima iz rasejanja (naročito je dobro pokrivao Kanadu i Australiju), povremeno je i prepevavao sa manjih i obližnjih slovenskih jezika, jedan od najboljih enigmatičara, novinar i publicista, višedecenijski član Udruženja književnika Srbije i član Uprave, šahista i šta sve ne... Bio je naturalizovani Pazovac - pokrivao je i Staru i Novu, od studija Beograđanin i to najduže novobeogradski, gde je radio u listovima `Borba` i `Eho` i borio se za književnost, pisce i porodicu ...Posvećenik reči koji se u književnosti javio 1962. poezijom, autor je više od četrdeset knjiga poezije za odrasle i za decu (počev od `Krilna okna`, 1970, a za decu `Zvezdani medvedi`, 1976) i nekoliko knjiga iz enigmatike (pominjemo njegovu trilogiju kao lep i autentičan primer). Prevođen je na desetak jezika i prisutan u najznačajnijim antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Posebno je dragoceno njegovo viđenje savremene naše književnosti (da ne kažemo ako ne moramo, jugoslovenske) koju mu je niški časopis Unus mundus u nekoliko svezaka izdašno prestavio. NJegova `Magična polja` (iz 1997. i naročito `Magična polja i komentari`, podgoričko izdanje iz 2004) ostaju magično ogledalo njegovog dara i naše savremene književnosti. Činjenica da su njegove prve nagrade (`Pečat varoši sremsko-karlovačke`, 1968. i nagrada na prvom Festivalu jugoslovenske poezije mladih u Vrbasu 1969) stigle još pre prve knjige, rečito govore da je Radomir pesmama isprednjačio ispred novih i najnovijih pesnika... Posebno je bio ponosan na nagradu Radoje Domanović (1998) za knjigu `Magična polja` i nagradu Internacionalne akademije Ivo Andrić (2000) koju mu je uručio njegov glasoviti imenjak Radomir Smiljanić. Takav je bio Radomir Mićunović `od nemira do svemira`, kako njegovi `nebozemni akordi` i putokazni naslovi svima lepo kazuju.

Vlado Šegrt : KRV NA KAMENU - Knjiga 2 (drugi dio), Džepna knjiga Sarajevo 1957, str. 212. Partizanska proza; Ratna književnost Očuvanost 4-; ima potpis. Vlado Šegrt (18. decembar 1907, Aranđelovo, Trebinje, - 1991. Aranđelovo, Trebinje, SR Bosna i Hercegovina), bosanskohercegovački partizan i narodni heroj. Osnovnu školu završio je u Lastvi, i do 1941. bavio se zemljoradnjom, a često je radio i kao sezonski radnik gdje se upoznao sa revolucionarnim radničkim pokretom. Član SKOJ-a postao je 1928, a KPJ 1931, nakon čega učestvovuje u raznim akcijama. Kao stari komunista, postao je poslije aprilske ratne okupacije zemlje jedan od glavnih organizatora oružanog ustanka. U svom selu organizovao je prvu partizansku četu i s njom izveo prve akcije protiv neprijatelja. Bio je neobično hrabar i postao čuven zbog svog junaštva. Sa Savom Kovačevićem izvodio je napade na italijanske kolone na granici Hercegovine i Crne Gore. Ostale su upamćene pobjede partizana koje je Šegrt predvodio na Italijane i četnike u Gacku i Nevesinju. U teškoj i slavnoj borbi za Prozor izveo je niz podviga. Šegrtova Deseta hercegovačka brigada i njen mostarski bataljon prvi su prodrli u grad. Prošao je gotovo sve veće bitke NOB-a, od rodnog Trebinja, do Bosne, Hrvatske i Slovenije. O hrabrosti i vojničkoj umješnosti ovog slavnog Hercegovca, jedne od najlegendarnijih ličnosti u BiH iz Drugog svjetskog rata, pisali su, između ostalih, Vladimir Dedijer i Koča Popović.[1] Šegrt je za vrijeme rata bio komandant čete, komandant bataljona, komandant odreda, kasnije komandant brigade i komandant Dvadeset i devete hercegovačke divizije. Iz rata je izašao kao general, a za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine. Poslije oslobođenja, obavljao je niz funkcija: ministar poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine (1945—1948), predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (1948-1953), član Izvršnog vijeća Bosne i Hercegovine (od 1953) i potpredsjednik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (od 1953). Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine Bosne i Hercegovine.

Beograd, 1992. 71 strana. Sem posvete na predlistu (koji možete iscepati), knjiga je lepo očuvana. Poetski roman autorke koja je istraživala našu narodnu književnost. Roman o sudaru istorija, civilizacija, naroda i strasnih ljudi - na nemirnoj granici svetova i čovekovih osećanja. Lirska povest o nasilju i ljubavi. Koreni plahovitih naravi i poreklo mržnje na uzavrelom balkanskom prostoru - ispripovedano i starinski lepo i uzbudljivo moderno. Slavica Garonja (rođena 1957. u Beogradu) je srpska književnica i profesor univerziteta. Završila je redovne studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je nastavila i poslediplomske studije. Radila je kao srednješkolski profesor u beogradskoj Trgovačkoj školi. Danas predaje kao profesor Univerziteta u Kragujevcu. U mnogim časopisima je objavlјivala poeziju, književne kritike, studije, eseje, prozu. s

VENČANJE SA ODBEGLOM MLADOM - Dženifer Tejlor Evro giunti, 2009. Edicija Harlekin Broj strana 150 Format 13,5 x 19 Povez Broš Pismo Latinica Kada je Heder Tompson shvatila, dan pred venčanje, da je pogrešila, ne zna šta da radi. Kako da otkaže venčanje i sve upropasti kad su već dotle došli? Međutim, slučajni susret sa ljubaznim strancem joj pomaže da shvati da bi bilo još gore da se uda iz pogrešnih razloga. Kada dođe u London, na novo radno mesto, sa zaprepašćenjem otkriva da će raditi sa čovekom koji ju je ubedio da raskine veridbu. Uskoro, na površinu izbija privlačnost koju osećaju jedno prema drugom... Ali Arči Keri ima mračne tajne iz prošlosti... Stanje kao novo K.D.S.O.2.P.5.

VENCANJE SA ODBEGLOM MLADOM Dzenifer Tejlor Evro giunti, 2009. Broj strana 150 Format 13,5 x 19 Povez Broš Pismo Latinica Kada je Heder Tompson shvatila, dan pred venčanje, da je pogrešila, ne zna šta da radi. Kako da otkaže venčanje i sve upropasti kad su već dotle došli? Međutim, slučajni susret sa ljubaznim strancem joj pomaže da shvati da bi bilo još gore da se uda iz pogrešnih razloga. Kada dođe u London, na novo radno mesto, sa zaprepašćenjem otkriva da će raditi sa čovekom koji ju je ubedio da raskine veridbu. Uskoro, na površinu izbija privlačnost koju osećaju jedno prema drugom... Ali Arči Keri ima mračne tajne iz prošlosti... ktj-1 13022023

Oblak zlatast prenoćio - Anatolij Pristavkin Njegova majka je umrla kad mu je bilo devet, a njegov otac je poginuo u Drugom svjetskom ratu, ostavljajući Anatolija kao siroče. Anatolij Pristavkin je morao početi raditi sa 14 godina pa nadalje, i imao je razne poslove. Ipak, on je počeo karijeru kao pisac u 1961, a kasnije je postao predavač na sveučilištu. Pristavkin je postao poznat u SSSR-u za svoj roman «Ночевала тучка золотая ...» prevedena na engleski kao `Nerazdvojni Twins`,(Oblak zlatast prenoćio...) koji opisuje o bednim uslovima života u sirotištu u blizini Moskve tokom godina svjetskog rata i deportaciji Čečena 1944. Knjiga je postala dio nastavnog plana i programa perestrojke u doba SSSR-a. D. Novine 1991 15x21 cm, tvrdi povez,zaštitni omot 236 str. K.D.S.5.2.

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.