Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Izdavac : Jugoart, Zagreb Godina : 1986. , ilustrovano Povez: Broširani sa zaštitnim omotom Ukupan br. strana: 129+165+158+131+189 * Horoskop * Tako zamisljam nebo * Plavi cuperak * Garavi sokak * Hodajuci na rukama Miroslav Mika Antić (Mokrin, 14. mart 1932 — Novi Sad, 24. jun 1986) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Dobre navike, loše navike - Vendi Vud Izdavač: Psihopolis Godina izdanja: 2020 Broj strana: 355 Format: 20 cm Povez: Broširani Zašto toliko često gledamo u svoj telefon i kako da prestanemo sa tom navikom? Kako da promenimo neželjene i stvorimo dobre navike? Vendi Vud, profesorka psihologije i biznisa, upravo je nauci o navikama posvetila gotovo trideset godina svog profesionalnog rada, a brojna naučna saznanja o prepoznavanju navika u svim njihovim raznovrsnim oblicima nalaze se u ovoj knjizi. Jer, razumevanje navika normalizovaće pokušaje rešavanja jednog od naših ključnih problema: trajnu promenu ponašanja. Dugo i uspešno je vladao mit da je za promenu ponašanja potrebno samo malo više snažnih namera i volje. Autorka kritički razmatra ovaj mit pitajući se zašto je tako lako da na početku odlučimo da se promenimo, čak počnemo da radimo neke ispravne stvari – a ipak teško istrajemo u dugotrajnoj i uspešnoj promeni ponašanja i zašto odluka i volja nisu dovoljne alatke za trajno žrtvovanje kako bismo došli do cilja? Šta su zapravo navike? Šta znamo o navikama i njihovom stvaranju? Koja je razlika između navika i rituala? Šta je ometač pažnje i kako da izmerite svoju skalu rasejanosti? Zašto navike čine da nam teške stvari deluju lako i bezbedno? Koliko vremena je potrebno za stvaranje navike, a koliko da bismo je se oslobodili? Da li su i zašto navike sigurne luke u stresnim vremenima? Kako da stvarate dobre navike koje efikasno rade sa vama, a ne protiv vas? KNJIGA O NEČEMU ŠTO SVI RADIMO SVAKOG DANA… I TO MNOGO. • Kako da živimo sa našim bićem navike? • Koje su alatke za formiranje navika? • Ključna osobina navike: ona deluje izvan vaše svesnosti. • Zašto je brzina navika blagoslov kada su ono što želimo, a prokletstvo kada su neželjene? • Zašto navike ostvaruju naše ciljeve, ali i postaju naši ciljevi? ZAŠTO STALNO RADIMO ONO ŠTO RADIMO? Življenje s vašim bićem navike omogućiće vam da uvidite koliko vašeg bića funkcioniše na načine kojima ne upravljaju vaše želje i površni impulsi. U vama su dubine. Možete upregnuti te dubine da rade za vas. Vendi Vud, autorka knjige

Opis proizvoda Sjajno se provedi sa ponijima i njihovim novim drugarima! Saznaj šta su bakice radile u Las Pegazu, zašto je Pinki Paj izgubila boju i zašto su se Big Mek i Šugar Bel posvađali. U ovoj knjizi doživećeš neverovatne dogodovštine i pročitaćeš pet divnih priča o prijateljstvu, podršci i zajedničkom radu.

Nolit, 1966. Originalno, prvo izdanje kultne knjige Bore Ćosića, prve u čuvenom porodičnom ciklusu. Ovo izdanje nikada posle nije preštampano, budući da je pisac u kasnijim izdanjima neke priče izbacivao, a druge dodavao. Retko sa omotom. Ivice omota blago iskrzane, unutrašnjost odlična. Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvoУреди Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] NagradeУреди 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] DelaУреди Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Франсоаз Жило/ Карлтон Лејк: ЖИВОТ С ПИКАСОМ Издавач: ЗОРА, Загреб, 1967.год. Тврди повез, заштитни омот, 356 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама (омот искрзан, књижни блок врло пристојан). РЕТКО- ЈЕДИНИ ПРИМЕРАК У ПОНУДИ. Франсоаз Жило, сликарка, књижевница и велика Пикасова муза, била је једина жена која је напустила егоцентричног генија, а своју десетогодишњу везу с њим до детаља је описала у књизи ЖИВОТ С ПИКАСОМ, која је објављена 1964. год. и по којој је снимљен филм #Преживети Пикаса`, с Ентонијем Хопкинсом у главној улози. Њени уметнички радови изложени су у десетак светских музеја и галерија. `Пабло Руиз Пикасо (шп. Pablo Ruiz Picasso, Малага, 25. октобар 1881 — Мужин, 8. април 1973) био је свестрани шпански уметник. Пикасо је један од водећих и најпознатијих сликара, вајара, цртача и графичара 20. века, који је највећи део своје каријере провео живећи и радећи у Француској. Био је доминантна личност у ликовним уметностима прве половине 20. века и покренуо је иницијативе за многе револуционарне промене у модерној уметности. Мада се његово дело обично дели на више периода, те поделе су донекле арбитрарне, пошто је његова стваралачка енергија и машта била таква да је често истовремено радио на богатом репертоару тема и у различитим стиловима. Сам Пикасо је то овако објаснио: „Многе различите начине које сам користио у мојој уметности не треба сматрати еволуцијом, нити корацима према неком непознатом идеалу сликарства. Када сам имао нешто да изразим, то сам радио без размишљања о прошлости или будућности. Не верујем да сам користио радикално различите елементе у различитим начинима мога сликарства. Ако је предмет којим сам се у датом тренутку бавио сугерисао друкчије типове израза, нисам оклевао да их усвојим.” Уз Жоржа Брака, један је од оснивача ликовног правца кубизам. Пикасо је демонстрирао изузетни уметнички таленат током својих раних година, сликајући у натуралистичком маниру током свог детињства и младости. Током прве декаде 20. века, његов стил се променио док је експериментисао са различитим теоријама, техникама и идејама. Након 1906, фовистички рад нешто старијег уметника Анрија Матиса је мотивисао Пикаса да истражи радикалније стилове, чиме је започело плодно ривалство два уметника. Њих су накнадно критичари често упоређивали као вође модерне уметности. Пикасов рад се често карактерише по периодима. Док су називи многих његових касних периода предмет дебата, најшире прихваћени периоди његовог рада су плави период (1901–1904), ружичасти период (1904–1906), период афричког утицаја (1907–1909), аналитички кубизам (1909–1912), и синтетички кубизам (1912–1919), који се исто тако назива и кристалним периодом. Знатан део Пикасовог рада током раних 1910-их и раних 1920-их је у неокласичном стилу, док је његов рад средином 1920-их често карактерисан надреализмом. Његови каснији радови су често комбинација елемената његових ранијих стилова. Изузетно плодан током целог свог живота, Пикасо је остварио универзални углед и огромно богатство за своја револуционарна уметничка достигнућа, и постао је једна од најпознатијих фигура у уметности 20. века.`

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Knjiga je kao nova. Satri - Kormak Makarti Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2019 Broj strana: 197 Format: 21 cm Povez: Broširani Odmetnuvši se od porodice i života privilegovanih, Kornelijus Satri živi u samonametnutom egzilu u kući na vodi na reci Tenesi. Izabravši život margine, postaje deo zajednice izopštenika, ekscentrika, kriminalaca i skvotera. Satrijeva nežna i oštra duhovitost, njegova humanost i njegovo nepokolebljivo dostojanstvo uzdižu ga iznad svakog egzistencijalnog nespokojstva i grča preživljavanja, i važnost Makartijevog poluautobiografskog romana, između ostalog, počiva i u pozivu čitaocu da, nastanivši ovaj svet, prizove i uvaži upravo ove ljudske vrednosti. Kormak Makarti (1933, pravo ime Čarls), rođen je i odgajan na američkom zapadu, što će u njegovoj literaturi ostaviti velikog traga. Svoje ime je promenio u Kormak, po uzora na legendarnog irskog kralja. Dok je pisao svoj prvi roman Čuvar voćnjaka (1965) radio je kao automehaničar. Dobio je nekoliko uglednih američkih stipendija (Američka akademija umetnosti, Gugenhajm, Mekartur). Do sada je objavio deset romana za koje je dobio preko petnaest američkih i internacionalnih nagrada, uključujuci Nacionalnu književnu nagradu (1992) i Pulicerovu nagradu za književnost (2006). U svojim delima uvek se bavi temama života i smrti, a njegov stil je poznat po izraženoj direktnosti misli i svedenoj interpunkciji. Neka od njegovih najpoznatjih dela su Svi ti lepi konji, Krvavi meridijan, Nema zemlje za starce i Put.

Knjiga je kao nova. Ponoćni soko : druga knjiga o Rigantima - Dejvid Gemel Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 442 Format: 21 cm Povez: Broširani Kopile Bejn nezakoniti je sin rigantskog kralja Đavolje Oštrice. Rođen iz čina prevare, odrastao je kao otpadnik kog je i rođeni otac odbacio uprkos nepogrešivom dokazu očinstva – Bejn ima Konavarove oči, jedno smeđe, a drugo zeleno. Nakon što je oteran iz rodnog kraja, Bejn putuje daleko na jug, gde iz prve ruke vidi svu veličanstvenost i strahotu Carstva Kamena. Žudeći za osvetom, Bejn postaje slavni gladijator koji se bori na krvlju natopljenom pesku arena širom carstva, uvek stremeći ka cilju s istom onom posvećenošću koja je njegovom ocu obezbedila krunu. Ali u svetu se dešavaju važnije stvari od njegove potrage za osvetom. Vojske Kamena spremaju se za pohod na zemlje Riganta. Sudbina ne samo ljudi već i šeja zavisi od ishoda krvave bitke dveju kultura i iskvarenog odnosa između oca i sina… Dejvid Gemel (1948–2006) bio je britanski pisac herojske fantastike i trilera. Pre nego što je postao pisac, radio je kao fizički radnik, kamiondžija, izbacivač i novinar. Prvi roman, Legendu, objavio je 1984. godine, nakon čega je napisao više od trideset romana, uglavnom herojske i istorijske fantastike, ali i dva trilera (napisana inicijalno pod imenom Ros Harding). Njegove knjige prodate su širom sveta u više od milion primeraka.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Durmitorski lokalizmi : riječi koje nijesu još umrle, a ka’će ne znamo - Slobodan Ž. Božović Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2022 Broj strana: 199 Format: 21 cm Povez: Tvrdi „Svojom bogatom leksičkom građom rečnik Durmitorskih lokalizama predstavlja pravi dragulj u očuvanju kulturne baštine naroda durmitorskog kraja, kao i pravo blago u izučavanju jezika i umnogome olakšava rad na izradi novih rečnika u kojima će durmitorski lokalizmi zauzeti značajno mesto. Ova knjiga je svojevrsno svedočanstvo o karakteru ljudi i njihovog odnosa prema životu. Prikupivši arhaične izraze Božović nas vraća u prošlost, oživljavajući duh naših predaka. Zahvaljujući Slobodanovoj knjizi, svi budući proučavaoci leksičke građe ovog kraja ne moraju bezvijati – skitati.“ – Danileja Kvas Slobodan Ž. Božović rođen je 1945. godine u Podgori kod Žabljaka, gde je pohađao osnovnu školu. Učiteljsku školu i Pedagošku akademiju završio je u Nikšiću. Radio je kao likovni pedagog u osnovnim školama u Dudovi­ci, Vreocima i Lazarevcu. Pored pedagoškog rada bavio se i slikarstvom. Održao je brojne samostalne i preko dvadeset grupnih izložbi. Dobitnik je treće nagrade za grafiku na takmičenju koje je organizovala Kulturno prosveta zajednica Beograda 1975. godine u Mladenovcu. Od 1975. godine učestvova­o je u radu brojnih likovnih kolonija. U pripremi su dva priručnika: „Treća dimenzija“ za cr­tanje, i „Akvarel“ za slikanje jednom od najljepših slikarskih tehnika.

Knjiga je kao nova. Glasine - Žan-Noel Kapferer Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2016 Broj strana: 336 Format: 23 cm Povez: Broširani Do dana današnjeg je proučavanje glasina bilo praćeno njihovim negativnim vrednovanjem: glasina je nužno netačna, izmišljena ili iracionalna. Stoga se uvek jadikovalo zbog postojanja glasina, na njih se gledalo kao na privremeno udaljavanje od istine, nalet ludila. Neki su čak u povećanju broja sredstava javnog informisanja videli priliku da se obračuna sa glasinama: televizija, radio i štampa bi mogli da ukinu razlog postojanja glasina. Mi smou ovoj knjizi pokazali da je to negativno vrednovanje neodrživo. S jedne strane, ono je razumevanje glasina dovelo u ćorsokak: većina karakteristika ovog fenomena je ostala neobjašnjena i opisana kao patološka. S druge strane, čini se da je takvo poimanje pre svega podstaknuto moralisanjem i dogmatizmom. U suštini, postoji samo jedan način da se spreče glasine: zabraniti ljudima da pričaju. Očito nastojanje da u opticaju budu isključivo pouzdane glasine, vodi pravo ka kontroli informacija, a onda i kontroli slobode govora: mediji bi tako postali jedini dozvoljeni izvor informisanja. Tada bi postojale samo zvanične informacije.To nas dovodi do same suštine postojanja glasina. Glasina nije nužno »lažna«, ali je zato nužno nezvanična. Skrajnuta i ponekad u opoziciji, ona osporava zvaničnu nudeći drugačiju stvarnost. Zato je masovni mediji nisu istisnuli.

SADRŽAJ: Igor Cvijanović: AD INFINITUM Don Delilo: O DEJVIDU FOSTERU VOLASU Dejvid Foster Volas: DUŠA NIJE KOVAČNICA Dejvid Foster Volas: GODINA GLEDA Dejvid Foster Volas: PRIRODA ZABAVE Dejvid Foster Volas: DECIDERIZACIJA 2007: SPECIJALNI IZVEŠTAJ Dejvid Foster Volas: OVO JE VODA Dejvid Foster Volas: PREVIĐENI: PET ZLOSREĆNO POTCENJENIH AMERIČKIH ROMANA > 1960. Dejvid Foster Volas i Don Delilo: PREPISKA Dejvid Foster Volas i Majkl Goldfarb: IZ EMISIJE KONEKŠN, NA RADIO-STANICI WBUR-FM, 2004. Dejvid Foster Volas i Dejv Egers: „DA SE SVOJSKI POTRUDIM DA BUDEM STRPLJIV, LJUBAZAN I MAŠTOVIT“ Džonatan Franzen: BESKRAJNA TUGA Majkl Pič: IZVORNA DOBROTA Ejmi Volas Hejven: „DA LI SI SE IKAD ZAPITALA...?“ Dejvid Lipski: IZGUBLJENE GODINE I POSLEDNJI DANI DEJVIDA FOSTERA VOLASA Kaetano Galindo: INFINITE JEST U BRAZILU Kostas Kalcas i Skot Espozito: BESKRAJNA SLOŽENOST Amanda Demarko: GREŠKA NA STRANICI 1032. Mek Barnet: DEJVID FOSTER VOLAS, MOJ UČITELJ Srđan Srdić: POETIKA POZICIJE Muharem Bazdulj: NA KRAJU BUDEŠ ŠTA JESI Dragan Babić: PROROČKA VIZIJA XXI VEKA: ANTICIPACIJA BUDUĆNOSTI U ESEJIMA DEJVIDA FOSTERA VOLASA Adam Keli: RAZVOJ KROZ DIJALOG: DEJVID FOSTER VOLAS I ROMAN IDEJA Roberto Natalini: DEJVID FOSTER VOLAS I MATEMATIKA BESKONAČNOSTI Kasija Bodi: FIKCIJA KAO ODGOVOR: DEVOJČICA NEOBIČNE KOSE U KONTEKSTU Dejvid Hering: TUMAČENJE DUHA U PROZI DEJVIDA FOSTERA VOLASA Tom Bisel: SVE O SVEMU – BESKRAJNA LAKRDIJA DEJVIDA FOSTERA VOLASA POSLE DVADESET GODINA Endrju Hoberek: ROMAN POSLE DEJVIDA FOSTERA VOLASA Rajan Blank: ŠTA JE, DOVRAGA, VODA?

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset vekova Srpske knjizevnosti! Deset vekova srpske književnosti predstavlja antologijsku ediciju pokrenutu u Izdavačkom centru Matice srpske 2010. godine.[1] Antologija će imati preko 200 knjiga i obuhvata književnost od 12. stoleća do pisaca savremenog perioda.[2][3] Glavni urednik edicije je srpski književnik akademik Miro Vuksanović. Uređivački odbor čine profesori Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu kao i drugi stručnjaci.[4] Prva štampana knjiga u ediciji je Sabrana dela Svetog Save.[2] Knjige su štampane na posebnom ekološkom papiru koji je po standardu EU, zbog čega su knjige lakše za držanje tokom čitanja.[4] Ediciju je podržala pokrajinska vlada Vojvodine,[5] Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije,[2] grad Novi Sad a medijski pokrovitelj je Radio televizija Srbije.[4] Antologija uključuje dela pisaca koji do sada nisu bili adekvatno valorizovani ili čije delo je bilo skrajnuto.[6] U ediciji su kao integralni deo srpske književnosti uključena dela srpskih književnika iz Dubrovačke republike, na osnovu stanovišta da su bili govornici srpskog jezika, da je dubrovačka baština deo zajedničkog nasleđa dva naroda, kao i da je neuključivanje dubrovačke književnosti u ranije edicije bilo ideološki motivisano. To je naišlo na proteste pojedinih institucija iz Hrvatske. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha....

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Bel Canto: teorijski i praktični metod pevanja - Matilde Markezi Godina izdanja: 2008 Broj strana: 144 Povez: Mek Direktna učenica Garsije mlađeg. Profesor neverovatnog broja velikih svetskih pevačica (Neli Melba, Ema pl. Pukšec, Ema Kalve itd.) Razvila naročiti teorijsko-praktični metod-sitem umetničkog pevanja. U svojoj pedagoškoj karijeri radila je gotovo isključivo sa sopranima.

Kao novo. Bez posvete. Put - Toni Robins Godina izdanja: 2023 Broj strana: 251 Povez: Mek Put – ubrzajte svoje putovanje do finansijske slobode – autor Toni Robins i Piter Maluk Svi mi želimo da budemo slobodni. Slobodni da što više radimo ono što želimo, i da to podelimo sa onima koje volimo. Slobodni da živimo strasno, velikodušno, zahvalno i mirno.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Najpre ono najvažnije - Više Autora Godina izdanja: 2012 Broj strana: 352 Povez: Mek Svetski bestselerPostižem sve više za sve kraće vreme, ali gde je povezivanje s ljudima, gde je unutrašnji mir, ravnoteža, uverenost da radim ono što treba da radim i da to činim dobro?Da li vas progone slična pitanja, čak i kad osećate da ste zaista efikasni? Ako je tako, Najpre ono najvažnije može vam pomoći da shvatite zašto nam ono najvažnije često nije na prvom mestu. Umesto da vam pruži još jedan sat da merite vreme, ova knjiga daje vam kompas, zato što je važnije kuda ste pošli nego koliko brzo idete.`Važno delo. Ne mogu da zamislim nikoga kome neće pomoći.`LARI KING`Duboka i moćna, knjiga Najpre ono najvažnije snažno osvetljava polutamu u kojoj se nalaze tehnike upravljanja vremenom. Umesto da gledamo fragmente života, sada možemo da vidimo celokupnu sliku. Ova knjiga pomoći će vam da iz korena promenite život.`SKOT DE GARMO, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK ČASOPISA USPEH

Polaris Beograd 1993 samo 500 primeraka EXTRA RETKO U PONUDI veoma dobro očuvano Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje. Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Teri Pračet Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Disksvet Glavni članak: Disksvet Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog. Srodna dela Zajedno sa matematičarem Ijanom Stjuartom i naučnikom Džekom Koenom, Pračet je napisao knjige Nauka Disksveta (1999.) i Nauka Disksveta II: Globus (2002). Treća knjiga u seriji, Nauka Disksveta III: Darvinov časovnik, objavljena je u maju 2005. godine. Adaptacije Filmovi Boja magije, Deda Pras i Pošta kao dvodelni TV serijali u adaptaciji kanala Skaj 1 (Sky 1) Stripovi Boja magije, Svetlost čudesnog, Mort i Straža! Straža! su adaptirani u crtane romane. Pozorište Stiven Brigs je nekoliko Pračetovih romana adaptirao u predstave, a mnogi scenariji su objavljeni u formi knjiga. Među njima su: Wyrd Sisters: The Play (1996) Mort: The Play (1996) Johnny and the Dead (1996) (non-Discworld) Guards! Guards!: The Play (1997) Men at Arms: The Play (1997) Maskerade (1998) Interesting Times (2002) The Truth (2002) Animacija Sestre po metli (Wyrd Sisters) i Duševna muzika (Soul Music) su takođe adaptirane u animirane priče od strane Kosgrouv Hol Films (Cosgrove Hall Films) za Kanal 4. Radio Straža! Straža! i Sestre po metli su prerađene u serijale a The Amazing Maurice and his Educated Rodents je obrađena kao devedesetominutna predstava u režiji Radija 4, BBS. Prva izdanja ranih knjiga o Disksvetu koja su dobro očuvana sada mnogo vrede - prvo britansko izdanje knjige Boja magije u tvrdim koricama sada vredi preko 2000 funti (4.500 primeraka je odštampano u štampariji St Martin`s Press, u Americi, od čega je 506 prodato u Britaniji u izdanju kuće Kolin Smajti, i stoga su prava retkost!), dok Svetlost čudesnog vredi 1000-1500 funti. Zainteresovani čak mogu da postanu likovi u nekoj od sledećih knjiga o Disksvetu. Obično se imena likovima koji se pojavaljuju u knjigama daju po ljudima koji se za tu privilegiju nadmeću na dobrotvornim aukcijama. Naslovne strane svih knjiga o Disksvetu koje su se prodavale u Ujedinjenom Kraljevstvu do 2001. radio je Džoš Kirbi. Vidi takođe: Disksvet, Likovi Disksveta Ostale Pračetove knjige Strata (Mada je radnja ove knjige smeštena na svet u obliku diska, ovaj roman je pre parodija na knjigu Ringworld Larija Nivena (Larry Niven)) (Colin Smythe, 1981) The Dark Side of the Sun (Colin Smythe, 1976) The Carpet People (Pračetov prvi roman, znatno izmenjen i ponovo objavljen nakon što je postao slavan) (Colin Smythe, 1971) Trilogija dečjih knjiga (poznatih kao The Bromeliad): Kamionci Buldožerci Krilci Good Omens (u saradnji sa Nilom Gejmanom) The Unadulterated Cat (sa Grejom Džolifijem. Omaž pravim mačkama) trilogija dečjih knjiga o Džoniju Maksvelu (Johnny Maxwell), koji vidi mrtve ljude, vanzemaljce i razne druge bizarne stvari: Only You Can Save Mankind Johnny and the Dead Johnny and the Bomb Once More* *With Footnotes - kolekcija članaka, uvoda i kratkih priča u izdanju NESFA.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Potpis na predlistu. Izdavač: Prosveta - Beograd, 1968. god. Broširan povez, 19X17 cm. 46 str. Bogdan Čiplić (Novi Bečej, 2. 11. 1910, Austrougarska – Beograd, 23. 4. 1989, SFRJ) bio je srpski književnik, prevodilac, pesnik, pozorišni i književni kritičar, dramski pisac i upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Rođen je u Novom Bečeju 1910, u vreme Austro-ugarskog carstva, ali ga životne staze vode kroz Sombor, Srbobran, Kikindu, Suboticu, Beograd, Novi Sad itd. Diplomirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpsko-hrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdavao književni almanah „Život“ i uređivao istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Kao etnolog, inspirisan je običajima i tradicijom svog naroda, koju prenosi i u svoja dela, pre svega inspirisan duhom Banata, vojvođanskom ravnicom, vojvođanskim mentalitetom, anahronim jezikom, životima običnih ljudi, ali i značajnih ličnosti kao što je Đura Jakšić, čiji je život prikazao kroz romansiranu biografiju u istoimenom romanu. Čiplić dolazi u Novi Sad 1937. godine, od kada je intenzivno sarađivao sa Letopisom Matice srpske, pisao pozorišne i književne kritike za dnevnik Dan. Okupljajući značajne pisce tog perioda, među kojima je bio i Aleksandar Tišma, objavio je dve sveske Vojvođanskog zbornika. Od 1944. godine je radio i kao gimnazijski profesor u Novom Sadu. Nakon godinu dana, 1945. godine, tj. neposredno nakon Drugog svetskog rata, najpre je preuzeo funkciju sekretara, lektora, potom i dramaturga Srpskog narodnog pozorišta, a u časopisu Slobodna Vojvodina, uređivao je kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. U Srpskom narodnom pozorištu obavljaće funkciju upravnika od 1947. do 1949. godine, kada će biti ponovo ustanovljena opera, a takođe i konsolidovan dramski ansambl, posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu. 1952. godine je pokrenuo književne novine pod imenom Stražilovo, koje je izdavao godinu dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje Naše scene. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih Večernjih novosti, a poslednje godine života proveo je kao slobodan umetnik. Objavio je više od pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i devet romana, a njegova dramska dela su izvođena na sceni SNP-a, od kojih je drama Uspomena na Sorento (1940) bila samo jednom premijerno izvedena, a potom zabranjena. Za roman Na veliko i na malo, nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946), dok je njegova drama Koncert za dve violine osvojila drugu nagradu na konkursu za dramu u Novom Sadu 1952. godine. Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968), koja je takođe uvrštena u izabrana dela 2021, pored zbirki poezije Poljana i Divlje jato. Gordana Svilengaćin u predgovoru novom izdanju Čiplićeve poezije naziva Čiplića „dobroćudnim pesnikom ravnice“, dok ga je Draško Ređep, koji je 2003. godine priredio „Antologiju Čiplić“, nazvao „poslednjim bardom Vojvodine stare.“ Izabrana Čiplićeva dela u šest tomova objavljena su u suizdavaštvu Banatskog kulturnog centra i Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Priče o jazzu i drugi zapisi - Saša Drach Izdavač: Sandorf Godina izdanja: 2012 Broj strana: 181 Format: 21 cm Povez: Broširani Nemoguće je čitati Priče o jazzu i druge zapise Saše Dracha, a ne poželjeti što prije poslušati albume o kojima piše — a piše u opuštenoj maniri znalca i insajdera, čas ekstatično, ali staloženo, čas euforično, ali skulirano — uz obilje anegdota iz vlastitog života i života jazzista s kojima se susretao. A život i jazz su kod njega neraskidivo isprepleteni još od prvih pubertetskih pokušaja da impresionira djevojku iz razreda, preko šljakeraja na minhenskoj baušteli, boravka na slavonskom bojištu, vođenja kultne knjižare, druženja sa svjetski poznatim glazbenicima pa do posljednjeg ispraćaja voljene osobe — jazz je život je jazz je život je… improvizacija. Reminiscencije na vrhunske koncerte, fragmenti razgovora vođenih s manje ili više ekscentričnim umjetnicima, impresije o pojedinim skladbama ili albumima, štikleci iz biografija legendi jazza, uz intimna, topla, smiješna i tužna prisjećanja na trenutke provedene s najbližima, i sve to ispripovijedano nepretenciozno, neusiljeno, gotovo samozatajno, s prstohvatom autoironije i iskrenog oduševljenja. Priče o jazzu i drugi zapisi Saše Dracha osebujna su proza koja čitatelja poziva na jazzerski kreativan pristup životu. Saša Drach (1961.), zagrebački antikvar, novinar i prevoditelj. Radio kao knjižar, književni i novinski urednik, a za novine i časopise piše o knjigama, filmu, fotografiji i jazzu. Preveo je četrdesetak knjiga. Kod Sandorfa je 2012. objavio Dnevnik bez reda, svojevrsni tumač svakodnevice iz pera najraznovrsnijih umjetnika, vojnika, pustolova.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Italija – Bel Paese - Milutin Mitrović Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 233 Format: 21 cm Povez: Broširani „Milutin Mitrović je jedan od najboljih poznavalaca Italije koje poznajem“, zapisao je Damir Grubiša u svojoj knjizi Dnevnik diplomate: Riječanin u Rimu (Diario diplomatico: un fiumano a Roma, Rim, 2022, str. 172). A na početku ove knjige, Grubiša beleži: „Mitrović je pisac s velikim iskustvom svjetskog novinara koji o Italiji i njenom narodu piše otvoreno, iskreno a ujedno i nesmiljeno, uspijevajući svojom naracijom oživjeti široku paletu likova, ozbiljnih, tragičnih i grotesknih, o kojima piše sa suptilnom ironijom, ali uvijek duhovito i, na kraju krajeva, benigno i sa simpatijom (kada to zavrijeđuju).“ Milutin Mitrović (1931–2020) rodio se i školovao u Beogradu. Novinarstvom se počeo baviti još u srednjoj školi, nastavio u studentskim danima, najduže radio kao novinar i urednik lista Ekonomska politika a zatim kao dopisnik časopisa Biznis i finansije, docnije veliki broj priloga objavio na portalu Peščanik. Izbori njegovih tekstova objavljeni su do sada u tri antologije: Postmoderna vremena. Ekonomska beležnica (2009), Dnevnik globalne krize (2016) i Ekonomija nepoštenja (2021). Ekonomija je u centru njegove analitičke pažnje, ali je, osim ekonomskih tema, u tekstovima nastojao da opiše i kulturne modele određene sredine i vremena. Poslednjih dvadesetak godina života posvetio je proučavanju Italije, otkrivajući njene lepote, ali i brojna iskušenja humanističkih ideala slobode, odgovornosti, solidarnosti i pravde.

Komplet od 4 knjige Harolda Robinsa, iz biblioteke „Bestseler“, u izdanju lista „Politika“ i izdavačke kuće „Narodna knjiga“, iz 2004./2005. godine: - „GRAD GREHA“, 332 strane, ISBN 86-331-1798-3 Zakoračite u čudesni svet Las Vegasa, ispunjen žestokom akcijom, nemilosrdnim karakterima, međunarodnim zapletima... Tu srećemo Zaka Rajordena, zvanog Srećko, koji je sve samo ne srećan. Kao vanbračni sin jednog moćnog čoveka davno je proteran iz ovog grada, ali se sada vratio spreman za osvetu. - „MAGNAT“, 300 strana, ISBN 86-331-1668-5 Alhemijski vešto pomešana priča o seksu, novcu, ambiciji i moći. Džek Lir je napravio potez svog života kada je rešio da prvi osnuje radio i televizijsku mrežu, ali to mu nije donelo ono za čime je najviše žudeo - poštovanje koje donosi pripadanje visokoj građanskoj klasi. - „OGANJ STRASTI“, 396 strana, ISBN 86-331-1536-0 Vinova jedina zaostavština je napušteni rudnik dijamanata u Angoli. Iz tunela dijamantskog rudnika do akademskih nagrada, iz kreveta prelepih žena u bitku sa ratnim diktatorima, morao je da se bori da povrati sve ono što je oduvek imao. - „PIRANE“, 264 strane, ISBN 86-331-1849-1 Roman o muškarcima koji se, poput pirana, hrane nemoralnošću društva. Priča koja razotkriva svet mafije i njenu povezanost sa vladama mnogih zemalja, sa svetom finansija i bankarstva. Nekorišćene. U mekom povezu. Dimenzije 12 x 16,5 cm. Idealan poklon za Vama dragu osobu. Ovde možete pogledati i ostale predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/arbi/SpisakPredmeta

Zoran Živković ČETVRTI KRUG Autor: Zoran Živković Izdavač: Polaris Beograd Godina izdanja:1993 Broj strana: 334 Format: 20 x 14cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Posveta autora - vidi se na slici, crtež na koricama i ilustracije Nikola Milošević, serija naučne fantastike, veoma dobro očuvano Kuda korača tajanstvena prilika zaogrnuta mantijom kroz pustošni predeo nekog neznanog svemirskog ostrva, kojim se, iako bezvazdušno, ipak razleže muzika? Šta povezuje Srinivasu, kompjuterskog čarobnjaka koji se povukao iz sveta u osamu budističkog hrama u džungli, i ubogog pomoćnika srednjovekovnog živopisca utamničenog u manastirskom podrumu? Kakva je spona između zagonetne misije džinovskog radio-teleskopa, čiji su neimari netragom iščezli u maglama vremena, i plemena loptastih bića koja idilično obitavaju na svetu optočenom nezemaljskim mirisima i travama? Šta okuplja u istoj nemogućoj tački vremena i prostora četiri gorostasa nauke – Arhimeda, Ludolfa van Cojlena, Nikolu Teslu i Stivena Hokinga – da se u zanosu posvete pronicanju u tajnu ruleta? Kakve sve to veze ima s Ramom, kompjuterskim programom osetljive ženske duše i komične zbunjenosti, koja ostaje u drugom stanju pošto je, nimalo slučajno, napastvuje jedan nadasve neobičan majmun? Zašto epilog dolazi znatno pre kraja romana i šta nalaže da na njegovom vrhuncu jedan pometeni starac izgovori starozavetne reči kojima se sazdavaju vaseljene? I konačno, zbog čega je neophodno da se doktor Votson sretne sa svojim tvorcem, Arturom Konanom Dojlom, a da dvojica arhineprijatelja, Šerlok Holms i profesor Džejms Morijarti, udruže snage kako bi Četvrti Krug konačno mogao da se zatvori? 01.02.2024.

Lepo očuvano Kao na slikama Unutra odlične Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija[uredi | uredi izvor] Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela[uredi | uredi izvor] Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Novo, nečitano, nema posvete. Premijerka - Jadranka Kosor Godina izdanja: 2020 Broj strana: 228 Povez: Tvrd U ovoj knjizi Jadranka Kosor potanko izvještava o detaljima mnogobrojnih političkih susreta, donošenja odluka, o zakulisnim političkim igrama... U fokusu je pritom njezina uloga u okončanju pristupnih pregovora za EU; zasigurno, s ove vremenske distance, najuspješniji njezin doprinos hrvatskoj državnoj politici. Međutim, ova se knjiga ne bavi samo evidentiranjem političkih poteza, u maniri svojstvenoj većini knjiga sjećanja poznatih političara, pisanih često s očitom namjerom da se ostavi što ljepša slika o sebi i o svojemu doprinosu u političkoj povijesti.„Jadranka Kosor je talentirana pripovjedačica, izvrsnoga autorskog stila, ona govori i o razdobljima svojega života koji nisu toliko važni za javnost: o djetinjstvu, djevojaštvu, o novinarskim počecima u Večernjem listu i na Radio Zagrebu... Govori i o svojim brakovima. Piše razotkrivajući svoju osjećajnu stranu, bez uljepšavanja, govori potresno i o traumama koje su obilježile njezin život. Zbog toga ovoj knjizi prije pristaje žanrovska odrednica autobiografske proze nego memoaristike. Doista, valja istaknuti kako ova knjiga ide u red ponajboljih hrvatskih autobiografija. Ona će zbog svojih stilističkih kvaliteta zasigurno biti zanimljiva i čitateljima koji nisu primarno fokusirani na politiku.“ – Velimir Visković„Ovu knjigu posvećujem djevojčicama, osobito onima koje se boje. Djevojčicama koje rastu okružene predrasudama, djevojčicama koje su željne ljubavi. Kao što sam i sama bila željna ljubavi kad sam bila djevojčica, ali i onda kad više nisam bila djevojčica.“— Jadranka Kosor

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Odlazak iz Egipta - Andre Asiman Godina izdanja: 2021 Broj strana: 327 Povez: Mek U upečatljivim i živopisnim memoarima Odlazak iz Egipta Andre Asiman beleži hroniku svoje porodice od njenog dolaska u kosmopolitsku Aleksandriju do egzodusa sredinom 20. veka. Prati tri generacije italijanskih i turskih korena, njihove zamršene odnose, spletke i drame. Među brojnim pitoresknim likovima posebno se ističe ujka Vili, vojnik, trgovac i špijun, inače veliki sanjar i još veći prevarant, dve bake Princeza i Svetica, koje tračaju na šest jezika, ili tetka Flora, izbeglica iz Nemačke, koja divno i tužno svira klavir…Asiman dovitljivo i duhovito slika portret iščezlog sveta koji je u sebi spajao nacije, kulture, jezike. Sa setom prikazuje svakodnevne porodične rituale, odlaske na plažu u mirna blistava jutra, nedeljne posete bioskopu, večeri provedene uz radio i klavir. Otvoreno, umešno i magično privlačno Asiman dočarava egzotične mirise i sećanja na grad svoje mladosti.Asimanov Odlazak iz Egipta poredili su s delima Lorensa Darela, Markesa i Čehova.Najveći Asimanov uspeh jeste to što je iznova stvorio svet koji je zauvek nestao prikazujući portrete onih koji su iz tog sveta prognani – saosećajno, ali i s dosta ironije.– Njujork tajms buk rivjuAsiman je otišao iz Egipta, ali kako ova evokativna i maštovita knjiga pokazuje, nikad ga nije napustio, baš kao ni Egipat njega.– Vašington postAsiman se priseća života u Aleksandriji onakvog kakvog ga je poznavala njegova porodica, a zavodljivost tog divnog, kosmopolitskog grada prožima njegove memoare.– Njujorker

Izdavač: Lazarov Miodrag Pashu Edicija AUT, knjiga 2 Povez: tvrd Broj strana: 159 Malo požutela po obodu inače veoma dobro očuvana. Frajburg 1983 - filozofsko-kombinatorska pesma beogradskog pisca i kompozitora Miodraga Lazarova Pashu-a, napisana pod pseudonimom Toulouse Lautrec. Lazarov Miodrag Pashu (Skoplje, 1949) je diplomirao kompoziciju i magistrirao estetiku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Član je Udruženja kompozitora Srbije i Estetičkog društva Srbije. Privatno je studirao dirigovanje. Završio je kurs elektronske muzike pri elektronskom studiju Trećeg programa Radio-Beograda. Bio je član avangardne grupe Opus 4 (koju su, osim njega, sačinjavali i Vladimir Tošić, Milimir Drašković i Miroslav Miša Savić). Sa grupom Opus 4, kao i sa grupom umetnika konceptualne i postkonceptualne orijentacije, a najzad i sam, izvodi niz svojih radova (a učestvuje i u izvođenjima radova drugih umetnika), tipa happeninga, performansa, semiosonica, akcija... Pashuov rad se može definisati kao konceptualistički i redukcionistički. Takođe koristi i prožimanje više medija, kao i što konotira ideju dela u multidisciplinarni kontekst, a najzad, kontekstualizuje stara invarijantna i varijantna svojstva strukture dela (imanentna različitim umetničkim rodovima) na nov – medijski-inovalentni način. Godine 1986. osniva i uređuje neprofitnu nezavisnu ediciju knjiga AUT. Publikacije AUT-a su nastojale da predstave „autonomne poduhvate, autonomnu umetnost, autsajdersku umetnost, alternativne umetničke trendove, avangardne ultra-individualne struje, radove postavljene van (propisanog terena)“. Ovde je objavljeno mnogo značajnih metaknjiževno-grafičkih radova: Miroslav Mandić: Varšava: jedne noći jedna pesma, Toulouse Lautrec: Freiburg 1983, Ranko Pavić: AUT FUTURA, Lazarov Miodrag Pashu: 1. (K-117)