Sa Krke i sa CetinePripovetke Dinka ŠimunovićaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruДинко Шимуновић (1873 — 1933) је истакнути хрватски новелиста раздобља модерне књижевности. Рођен је у Книну, гдје је провео дјетињство. Радио је као учитељ у селима Далматинске загоре и Цетинске крајине и управо из тих средина је највише црпио теме за своја дела. Аутор је неколико књига приповедака. Поједине Шимуновићеве новеле врхунска су остварења у хрватској књижевности. Идеалним спојем народног и уметности, за чим је готово узалуд тежила старија хрватска приповетка, остварио је потпуно посебан тип новеле који у најбољим примерцима чува трајну свежину.Главна дела"Мркодол""Ђердан""Младост""Алкар""Туђинац""Породица Винчић""Дуга""Са Крке и Цетине""Муљка""Марица или Мари Џејн"9/8

Mileta Jakšić Mirna vremenaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) био је православни свештеник и српски песник.[1]ЖивотМилета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића[2], потиче из банатске свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1890, учио је богословију у Карловцима, и тада је био потпредседник па председник књижевног богословског друштва "Слога". Када је завршио богословију 1893. године, уписао се на Филозофски факултет у Бечу, на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Конкурисао је безуспешно јуна 1894. године за место ђакона, у Великом Бечкереку. Радио је од 1896. до 1899. године као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. Сам себе је назвао Ленски из (Х)Опова, док је писао стихове живећи на Фрушкој гори.[3] После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1901, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар, на дужност конзисторијалног подбележника,[4] где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. године вратио у Црњу, примио као помоћник парохију преминулог оца. Потврђен је за црњанског пароха 1907. године[5] и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. године осуђен на 15 дана затвора.После рата 1919. године напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске. Маја 1921. године постављен је за суплента катихету у новосадској Мушкој гимназији.[6] Као народни посланик демократа, иступио је јуна 1921. године из Демократске странке, и пришао режиму.[7] Био је то велики идеолошки заокрет, јер је он од 1907. године уз Васу Стајића предњачио међу "кикиндским демократама", окупљених око листа "Српског гласа". Почетком 1922. године након што је поднео оставку Матици српској, отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. године склопио грађански брак са Вршчанком Зорком Андрејевић, тада учитељицом у Кларији, у Банату. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. године трагично погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. године пензионисан. Примљена је трочлана породица Јакшић за члана београдске Општине, марта 1932. године.[8] У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу у гробници свог стрица,[9] а 1970. године је постављена плоча на родној кући у Српској Црњи.БиблиографијаЕво нам пролећа (прва песма објављена у Змајевом Невену 1884)Звонце (прва приповетка објављена 1886. у Невену)прва збирка песама објављена 1899. у Великој Кикиндипрва збирка прича објављена 1900. у МостаруЦрно маче (приповетка објављена 1921. у Панчеву, увршћена је у његове три збирке)Значајнија делаПесме, Београд 1922.Дечја збирка песама и прозе, Нови Сад 1929.Сунчаница, Београд 1929.Легенде и приче за децу и одрасле, Београд 1931.Мирна времена, Београд 1935.Деоба врлика, Нови Сад б. г.Свети апостол Павле, живот му и рад, Нови Сад б. г.Велика тишина (збирка изабраних песама, објављена за пожаревачку едицију Браничево)Нечиста кућа (збирка од 22 приповетке у којој се налази његова приповетка Мистерије)Роман усамљеног човека (његов аутобиографски роман који се налази у архиви Матице српске)Урок (драма за коју се до 2010. године мислило да је недовршена. У поменутој години целовита драма је први пут објављена)9/5

Bora Ćosić TutoriTvrdi povezBora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963, časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine zatim Svi smrtni, objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962., Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969., smeštenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film.Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj). Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993., (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995., te Carinska deklaracija, 2000., poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.3/3

BORA ĆOSIĆ TUTORI Tvrdi povez Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963, časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima. Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine zatim Svi smrtni, objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962., Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969., smeštenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj). Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993., (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995., te Carinska deklaracija, 2000., poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Autor - osoba Klein, Gérard Naslov Gospodari rata / Žerar Klajn ; preveo Veljko Nikitović Jedinstveni naslov Les seigneurs de la guerre. srpski jezik Vrsta građe (naučno)fantastična proza Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija, 1980 Fizički opis 168 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikitović, Veljko Zbirka ǂBiblioteka ǂKentaur : naučna fantastika ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Les seigneurs de la guerre. Stanje: na početku knjige ubačen jedan tabak viška, ne smeta čitanju, roman je kompletan. Prvi roman u „Kentauru“ danas nesumnjivo najpoznatijeg i najprevođenijeg francuskog pisca naučne fantastike. Opredelivši se za takozvani motiv „hronomocije“ – kretanja kroz vreme – Klajn zapravo priča o efemernosti svih ratnih zastranjivanja ¡storije, zamislivši u liku „gospodara rata“ krajnje regulatore neprirodnih tokova ljudske povesti. Gerard Klein (na francuskom: Gerard Klein) je francuski književni kritičar, urednik i pisac dela u žanru naučne fantastike. Pisao je pod pseudonimom Gilles d`Arger (na francuskom: Gilles d`Argire), Mark Starr (na francuskom: Francois Pageri). Rođen je u Neuilli-sur-Seine, Francuska, 27. maja 1937. Otac radi u Centralnoj banci Francuske. Diplomirao je socijalnu psihologiju na Institutu za psihologiju Sorbone i ekonomiji na Institutu političkih nauka u Parizu. Posle diplomiranja, tokom rata u Alžiru se upisao na dve godine u vojsku. U periodu 1963–1979. Radio je u Univerzitetskoj izdavačkoj kući „Sedes“ pri Odeljenju za ekonomske studije gotovinskih depozita i pošiljki, uglavnom na temama ekonomije urbanog planiranja i optimizacije. Od 1980. do 1987. godine bio je ekonomski savetnik za gotovinske depozite Foresight. Od 1969. urednik je u izdavačkoj kući Robert Lafon za antologije naučne fantastike, a od 1974–1985 radio je na sastavljanju Velike antologije naučne fantastike. Piše mnoge žanrovske knjige. Svoje prve priče objavio je u časopisima Galakie i Fiction 1955. Godine 1958. objavio je svoj prvi roman „Embuches dans l’Espace“, s Richardom Chomeom i Patrickom Ronarom, i sopstvenim Le Gambit des Etoiles `(Zvezdni Gambit). MG78 (N)

Данило Николић Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Његове приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству. Његов роман „Власници бивше среће“ ушао је у десет романа деценије (1981—1991) и штампан у више издања saljem kao tiskovinu 80 din post.troskovi,plastificirani kartonski omot 308 stranica u odlicnom izdanju

autobiografsko delo, stampana 2006, jakih plastificiranih korica 182 stranice Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија-Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „ Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Његове приче преведене су на енглески, немачки, словеначки, чешки, албански, мађарски, македонски, летонски, бугарски, кинески, руски и француски језик. Заступљен је у бројним антологијама и изборима српске приповетке у земљи и иностранству. Његов роман „ Власници бивше среће“ ушао је у десет романа деценије (1981—1991) и штампан у више издања saljem kao tiskovinu,80 dinara post. troskovi

Salt of the Nation: A novel Paperback – March 28, 2019, by Matt Bloom (Author) Product details Paperback: 202 pages Item Weight: 10.7 ounces Dimensions : 6 x 0.51 x 9 inches Publisher: Adelaide Books (March 28, 2019) Language: English Salt of the Nation is the story of Harry McBride, a disillusioned gravel plant worker who impulsively slugs the Republican presidential nominee during a campaign photo-op and instantly becomes America’s most famous fugitive and newest hero. Harry’s vicious punch is caught on camera and immediately goes viral as he flees the scene of his crime and heads for Mexico. While being pursued across the country by a zealous born again private investigator, Harry is taunted via the airwaves by Grover Budd, a Rush Limbaugh-like radio host who doggedly portrays Harry as a subversive agent of the `socialist` Democratic Party. Despite Grover Budd’s efforts, Harry soon becomes a role model to working-class men and a sex symbol to disaffected women longing to escape their unfulfilling lives. To a single mother he meets, Harry is a healer with the power to cure her chronically-ill son. College professors start teaching ad-hoc courses on Harry, a song about him goes to number one, and radio stations stage Harry McBride Punch-Out Contests to raise money for the troops. That’s not to mention the Harry McBride Society, hastily contrived to cash in on the free-floating rage and frustration to which Harry has given a name and a face. Set during the run-up to a pivotal presidential election, Salt of the Nation is more than a road story; it’s a novel about a land riven by broken promises, thwarted dreams, and populism went awry. It’s the story of a contemporary America equally divided and galvanized by an ordinary man’s rash act and desperate journey. KC

Vojkan Ristić : MADE IN VRANJE - DRAGOMIR DRAGAN TOMIĆ SIMPO TEHNOLOGIJA JEDNE KARIJERE , Vranje Press Print Vranje / Dobar naslov Beograd 2007, tvrdi povez, str. 338. Očuvanost 4. Knjiga govori o našoj skorijoj prošlosti, a njen glavni junak je Dragomir Tomić, aktuelni predsednik kompanije Simpo. Po rečima autora, knjiga nije napisana da bude sudija pojedincu, ali želi da ukaže na sve posledice jedne rđave vlasti koja je od kreativnog pojedinca napravila objekat i u potpunosti ugušila privatnu inicijativu i mogućnost stvaranja građanske javnosti. Knjiga je bila zabranjena pre nego što je i bila napisana. Tačno pre deset godina policija je upala u moju kuću u ptezi za onim što tada nije bilo napisano u ovakvom obliku u kakvom je danas. Pišući ovi knjigu, vodio sam se dramaturgijom činjenica, lišen namere da ovo bude moj lični obračun sa junakom knjige. Nikada ne bih pristao da između ovih korica umetnem tabloidski sadržaj. I zbog sebe,i zbog junaka ove knjige, ali i zbog građana Vranja koji sasvim sigurno poznaju dobre i loše strane fenomena vlasti koju je oličavao, a sigurno u mnogome i danas pokušava da kreira moj junak. Knjiga potvrđuje da nema večnih prijatelja i neprijatelja, već samo večnih interesa – rekao je Ristić. Knjiga je štampana u tiražu od 1500 primeraka. Posvećena je Zoranu Đinđiću, Ivanu Stamboliću i Slavku Ćuruvijii biće predstavljena na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu. Izdavači su „Vranje pres print“ i „Dobar naslov“. Poseban čar knjizi daju 14 karikatura Predraga Koraksića Koraksa. Vojkan ristić diplomirao je žurnalistiku na fakultetu političkih nauka u Beogradu. Izveštavao je sa raznih ratišta širom bivše SFRJ, pisao je za Bobu, Dugu, Našu Borbu, Nin, Večernje novosti… Uspešno se oprobao i u radijskom i televizijskom novinarstvu (Studi B, Radio BBC, Dojče Wele, Radio Beograd, Treći kanal TV Beograd). Osnivač je nevladine Agencije Vranje Press. Od oktobra ove godine stalni je dopisnik lista Danas.

Petar Kočić PripovijetkeTvrdi povezPetar Kočić je poznati srpski pesnik, pisac i političar. Rođen je 1877. godine kod Banja Luke u tadašnjoj Republici Srpskoj, a danas Bosni i Hercegovini.Kočić je osnovnu školi polazio u manastiru Gomionica, gde mu je bio otac, koji se zakaluđerio nakon smrti supruge. Gimnaziju je Kočić polazio u Sarajevu, ali je isteran iz nje zbog srbovanja, pa je gimnaziju završio u Beogradu. Kasnije je u Beču učio filozofiju.1904. vratio se u Srbiju, a onda radio kao nastavnik u Skopju. Nakon dve godine vratio se u Sarajevo i radio u Prosveti kao činovnik. Sudelovao je u radničkom štrajku, pa su ga otpustili iz Prosvete i proterali u Banja Luku. Kočić je u Banja Luci pokrenuo list Otadžbina, oko kojeg se stvarila politička grupa koja se borila protiv Austrije i feudalnog ropstva.Upravo zbog svoje narodne borbe, Kočić je bio omiljeni u narodnim masama. Zato ga je napredna omladina izprana za poslanika Bosanskog sabora u Sarajevu. Ipak, zbog njegove borbe, vlasti su ga učestalo hapsile i gonile. Pred prvi svetski rat kod Kočića se počelo primećivati duševno rastrojstvo, zbog čega je završio u duševnoj bolnici.Književna dela Petra Kočića su zbirke pripovedaka "S planine i ispod planine"i "Jauci sa Zmijanja", političko-socijalne dramske satire "Jazavac pred sudom" i "Sudanija".Kočić se kroz svoje stvaralaštvo istaknuo kao pesnik krajiških pejzaža i njihova načina živoa. Opisivao je jednostavan narodni život, ponoseći se njime, baš kao i ljudima koji su ih predstavljali. Za svoje političko delovanje i nacionalnu borbu, Petar Kočić je zaslužio mesto na novčanicama dinara Republike Srpske, te na novčanicama konvertabilnih maraka Bosne i Hercegovine. U Beogradu i Banjaluci se dodjeljuju nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, a u Srbiji se svake godine održava manifestacija Kočićev zbor.Petar Kočić umro je 1916. godine u duševnoj bolnici u Beogradu.3/15

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

Pavle Ugrinov FascinacijeTvrdi povezIzdavač NolitO autoruПавле Угринов (право име Василије Поповић; Мол, 15. април 1926 — Београд, 23. јун 2007) био је српски књижевник, драматург, редитељ и академик.БиографијаОсновну школу похађао је по разним местима у Војводини, а средњу је завршио у Петровграду, данашњем Зрењанину.Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. После две завршене године студија уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, где је дипломирао 1952. године на одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд.У књижевни живот ступио је 1955. године поемом Бачка запевка, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике.Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972).Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика.Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-a, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-a и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе. За редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године.Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 82. години.9/6

4Velimir Lukić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitO autoruВелимир Лукић (Београд, 10. фебруар 1936 — 29. август 1997) био је српски песник и драматург.[1]БиографијаРођен је у Београду где је завршио гимназију и Академију за позориште филм и телевизију.[2] Дипломирао је драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Радио је као новинар Радио Београда, потом драматург (1963–64), директор Драме (1964–72), и управник Народног позоришта у Београду.[3] Остао је запамћен и као најмлађи директор Драме у историји Народног позоришта у Београду. Када се запослио имао је свега 28 година. У Народном позоришту остао је до 1990. године, од тога 18 година на месту управника (15.јун 1972 - 16. април 1990).Сарађивао је у великом броју листова и часописа: „Млада култура“, „Видици“, „Књижевност“, „НИН“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Поља“, „Књижевна трибина“, „Данас“, „Позоришни живот“, „Сцена“, „Театрон“, „Градина“ итд.[1]Лукић је својим песничким делима припадао неокласицизму. У драмама се вешто служио алегоријом да би описао своје време. У драмском стваралаштву, избегавајући да се бави митом у изворном облику, Лукић је почео да конституише псеудомитове, да ствара митске легенде како би му послужиле као позоришно огледало у коме ће осликати, приказати драму савременог човека, његово мучно искуство са друштвом и историјом.Избор из дела"Позив године", песме, "Нопок", Београд, 1954."Лето", песме, "Нолит", Београд, 1956."Чудесни предео", песме, "Нолит", Београд, 1961."Окамењено море", драма у стиховима, "Просвета", Београд, 1962."Дуги живот краља Освалда", драма, 1962."Бертове кочије или Сибила", драма, 1963."Валпургијска ноћ", драма, 1964."Фарсе", "Просвета" Београд, 1965."Мадригали и друге песме", "Просвета", Београд, 1967."Магла и лик", песме"Будне сенке таме", песме"Тебанска куга", драма"Афера недужне Анабеле", драма, Стеријино позорје, Нови Сад, 1970."Санта Марија де ла салуте", драма и друге9/9

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povez sa zaštitnim omotomДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације3/7

Dobrica Ćosić Vreme smrti 4Tvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације3/7

Autor: Dane Stojiljković Izdavač: Partenon Broj strana: 290 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Dane Stojiljković (Dubovo kod Prokuplja, 1938 — Prokuplje, 15. septembar 2019) bio je srpski pesnik, pripovedač, romanopisac i boem. Osnovnu školu završio je u Beogradu, gimnaziju učio u Prokuplju i Prištini, a Pravi fakultet u Beogradu. Radio je deset godina u Palati pravde u Beogradu, a potom u SO Prokuplje do penzionisanja. Poeziju i prozu je objavljivao u listovima i časopisima i pod pseudonimima Bodan Dubovski i Danko Atanasković. 2008-e godine za svoje stvaralaštvo dobio je nagradu `Rade Drainac`. `Linija povučena iz Dubova` predstavlja izbor njegovih najlepših pesama po izboru Radeta Vojvodića i uz recenziju Čedomira Mirkovića. Knjiga je vrlo dobro očuvana. Na slici prikazan deo sadržaja.

Ratko Marković Riđanin (1949) je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu u grupi za srpski jezik i jugoslovensku književnost. Radio je kao profesor u gimnaziji, u Srpskoj Crnji, rodnom mestu Đure Jakšića, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Tokom 20 godina, je proveo u radu na Svetoj gori, više od dve godine, boraveći po mesec dana u jedan mah. Stihove sa temom svetogorja objavljivao je u perodici od prvog odlaska, 1984. godine do danas. Najbolja ilustracija za pesnički rad Riđanina na Svetoj gori su knjige «Stopa» (1998), «Otajnik» (1998), «Vesla za grešnike» (2007)... Dobitnik je Nagrade za prvu knjigu na književnom konkursu `Disovo proleće` 1986. u ponudi 2 primerka jedna nekorišćena druga takođe ali sa posvetom autora pre kupovine se raspitati koje ima na stanju

Vladimir Nazor Partizanska prozaPartizanski dnevniciTvrdi povezIzdavač SpektarO autoruVladimir Nazor bio je poznati romanopisac, pjesnik i putopisac. Rodio se 1876. godine u mjestu Postirama na otoku Braču. Vladimir je na otoku išao u osnovnu školu, a kada je napunio deset godina otišao je u Split kako bi mogao upisati klasičnu gimnaziju.Nakon gimnazije je završio u Grazu studij prirodoslovnih znanosti, a potom otišao u Zadar kako bi radio kao profesor. Neko je vrijeme boravio u Crikvenici gdje je radio kao upravitelj, a nakon završetka rata, našao se na čelu Prezidija Hrvatskog sabora.Vladimir Nazor je osim u književnosti djelovao i u politici. Kada se pridružio partizanima postao je suradnik Josipa Broza Tita. Smatraju ga uspješnim piscem koji je napisao velik broj knjiga, a jedan je dio stvaralaštva posvetio upravo djeci.Vladimir Nazor bio je ne samo poznati pjesnik nego i političar, prozaist, prevoditelj te predsjednik Narodne Republike Hrvatske, a nalazio se i na čelu ZAVNOH-a. Velika karijera književnika počela je 1904. godine kada je objavljeno djelo "Knjiga o hrvatskim kraljevima".U to je vrijeme počeo pisati "Istarske priče", a uskoro je objavljen i "Veli Jože" u kojoj se može primijetiti proza koju je njegovao, ali ujedno smatrao neuspjelom. Uskoro su uslijedile knjige: "Stoimena", "Utva zlatokrila" i "Medvjed Bruno".Godine 1934. Vladimir je napravio pogrešan politički potez kada se odlučio za Jevtićevu listu nakon čega su mu bila zatvorena vrata izdavača, časopisa i novina. Samo pet godina nakon nemilog događaja Nazor je objavio: "Dedeka Kajbumščaka" i "Pastira Lodu".Kasnije se s Ivanom Goranom Kovačićem pridružio partizanima, a o čemu je izvijestio i poznati Radio London. Poznato je kako se Nazor sramio NDH pa je tako odlučio pridružiti se pokretu koji je zajedno sa saveznicima trebao osloboditi cijelo područje.Nazor je jedan od pisaca koji iza sebe ima plodan period stvaralaštva s mnoštvo novela, eseja, epova, romana, priča i članaka. Prva faza stvaralaštva obuhvaća razdoblje moderne i upravo u tom periodu Vladimir prelazi put od pjesnika koji traži vlastiti put ponesen slavenskim i hrvatskim motivima.Pjesme "Pjesni ljuvene" i "Intima" označile su Nazorovo povlačenje u unutarnji svijet kada je u djelima bila najviše prisutna tema o osamljenosti te unutarnjem pročišćenju. Kasnije je pokušao tražiti nove motive i izraz, pa se u djelima osvrnuo na sjećanja iz vlastitog života o mladosti i boravku na otoku.Kao rezultat neke nove inspiracije nastale su zbirke "Priče iz djetinjstva" , "Crikveničke proze" te "Priče s ostrva". Uskoro je počeo pisati eseje, studije i putopise, a počeo se baviti i prevođenjem, prepravljajući stara djela.Kada se priključio Partizanima Nazor je počeo s novom intonacijom i temama. Radi se o razdoblju kada su nastali neki od najboljih stihova povezani s nacionalnom tematikom poput "Hrvatskog jezika".Od njegovih radova najviše se izdvajaju djela poput: "Albus-kralj", "Minji", "Halugica", "Svjetionik", "Bijeli jelen"... Napisao je preko 500 pjesama, a najpoznatija prozna djela su: "Veli Jože", "Krvavi dani", "Zagrebačke novele", "Živana"...Umro je 1949. godine u Zagrebu. Njemu u čast svake se godine dodjeljuje nagrada s njegovim imenom za umjetnička dostignuća.7/21

Vladimir Nazor PričeTvrdi povezIzdavač Nakladni zavod HrvatskeZagreb O autoruVladimir Nazor bio je poznati romanopisac, pjesnik i putopisac. Rodio se 1876. godine u mjestu Postirama na otoku Braču. Vladimir je na otoku išao u osnovnu školu, a kada je napunio deset godina otišao je u Split kako bi mogao upisati klasičnu gimnaziju.Nakon gimnazije je završio u Grazu studij prirodoslovnih znanosti, a potom otišao u Zadar kako bi radio kao profesor. Neko je vrijeme boravio u Crikvenici gdje je radio kao upravitelj, a nakon završetka rata, našao se na čelu Prezidija Hrvatskog sabora.Vladimir Nazor je osim u književnosti djelovao i u politici. Kada se pridružio partizanima postao je suradnik Josipa Broza Tita. Smatraju ga uspješnim piscem koji je napisao velik broj knjiga, a jedan je dio stvaralaštva posvetio upravo djeci.Vladimir Nazor bio je ne samo poznati pjesnik nego i političar, prozaist, prevoditelj te predsjednik Narodne Republike Hrvatske, a nalazio se i na čelu ZAVNOH-a. Velika karijera književnika počela je 1904. godine kada je objavljeno djelo `Knjiga o hrvatskim kraljevima`.U to je vrijeme počeo pisati `Istarske priče`, a uskoro je objavljen i `Veli Jože` u kojoj se može primijetiti proza koju je njegovao, ali ujedno smatrao neuspjelom. Uskoro su uslijedile knjige: `Stoimena`, `Utva zlatokrila` i `Medvjed Bruno`.Godine 1934. Vladimir je napravio pogrešan politički potez kada se odlučio za Jevtićevu listu nakon čega su mu bila zatvorena vrata izdavača, časopisa i novina. Samo pet godina nakon nemilog događaja Nazor je objavio: `Dedeka Kajbumščaka` i `Pastira Lodu`.Kasnije se s Ivanom Goranom Kovačićem pridružio partizanima, a o čemu je izvijestio i poznati Radio London. Poznato je kako se Nazor sramio NDH pa je tako odlučio pridružiti se pokretu koji je zajedno sa saveznicima trebao osloboditi cijelo područje.Nazor je jedan od pisaca koji iza sebe ima plodan period stvaralaštva s mnoštvo novela, eseja, epova, romana, priča i članaka. Prva faza stvaralaštva obuhvaća razdoblje moderne i upravo u tom periodu Vladimir prelazi put od pjesnika koji traži vlastiti put ponesen slavenskim i hrvatskim motivima.Pjesme `Pjesni ljuvene` i `Intima` označile su Nazorovo povlačenje u unutarnji svijet kada je u djelima bila najviše prisutna tema o osamljenosti te unutarnjem pročišćenju. Kasnije je pokušao tražiti nove motive i izraz, pa se u djelima osvrnuo na sjećanja iz vlastitog života o mladosti i boravku na otoku.Kao rezultat neke nove inspiracije nastale su zbirke `Priče iz djetinjstva` , `Crikveničke proze` te `Priče s ostrva`. Uskoro je počeo pisati eseje, studije i putopise, a počeo se baviti i prevođenjem, prepravljajući stara djela.Kada se priključio Partizanima Nazor je počeo s novom intonacijom i temama. Radi se o razdoblju kada su nastali neki od najboljih stihova povezani s nacionalnom tematikom poput `Hrvatskog jezika`.Od njegovih radova najviše se izdvajaju djela poput: `Albus-kralj`, `Minji`, `Halugica`, `Svjetionik`, `Bijeli jelen`... Napisao je preko 500 pjesama, a najpoznatija prozna djela su: `Veli Jože`, `Krvavi dani`, `Zagrebačke novele`, `Živana`...Umro je 1949. godine u Zagrebu. Njemu u čast svake se godine dodjeljuje nagrada s njegovim imenom za umjetnička dostignuća.3/16

Dimitris Nolas- ZAMAGLJENA STAKLA, knjiga. Izdavac: Paidea, 2000.godina. Mek povez, odlicno stanje. Izvrsna knjiga, retko dostupna. Na mom profilu imate puno drugih knjiga iz oblasti beletristike/ popularne psihologije/ menadzmenta/ biznisa/ razno. `Dimitris Nolas (1940) je grčki pisac i scenarista. Njegovi radovi su nagrađivani Državnim književnim nagradama. Rođen je 1940. godine u Hadrijanu, Drama, od roditelja iz Epira.[3] Njegovu porodicu raselile su bugarske okupacione trupe i 1943. godine se nastanila u Atini. Dimitris Nolas je studirao na Atinskom koledžu [4] i studirao pravo i sociologiju u Atini i Frankfurtu. Propast porodičnog biznisa, od kojeg je stizao kao student, rezultirao je time da nije završio studije i prilično rano je bio odveden u biorvanje.[5] Od tada je dugo živeo i radio u Zapadnoj Evropi i Latinskoj Americi (1962–1975). Živi i radi u Atini.`

Miroslav Josić VišnjićPristup u svetlostTvrdi povezIzdavač DraganićMiroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „ Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa `Relations`. Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „ Novi Albatros“ . Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „ Književnoj fabrici MJV i deca“ . Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu. . .3/24

Miroslav Josić Višnjić Pristup u svetlost Tvrdi povez Izdavač Draganić Miroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik.U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa `Relations`. Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“. Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“. Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu...

KNJIGA JE U ODLIČNOM STANJU! Kratka ali ozbiljna i bolno tačna studija današnjih porodičnih odnosa u kojima sva pravila polako prestaju da važe. Uspešni naučnik, četrdesetdvogodišnji virolog Edvard Landauer, koji, reklo bi se, ima sve osim partnerke, pogođen je kao gromom iz vedra neba lepotom studentkinje koja je prošla pored njega na biciklu. Uslediće brz i pomalo neočekivan zaplet i rasplet: strasna ljubav, brak, njeno zaposedanje njegovog celokupnog života, stana i mišljenja, plačljivo dete koje ima sudbonosnu ulogu u njegovom životu, i njegovo gorko i potpuno razočaranje u sve što je znao, radio, u šta je verovao. Fascinantna, srećom duhovita i ironična, vivisekcija brzog uspona i još bržeg (ras)pada jedne veze i braka u maestralnom Viringinom romanu poprima razmere kratke ali ozbiljne studije današnjih porodičnih odnosa u kojima sva pravila polako prestaju da važe.

Autor Slobodan NovakNaslov NovelePovez TvrdIzdavač ProsvetaSlobodan Novak (Split, 3. studenog 1924. – Zagreb, 26. srpnja 2016.) je hrvatski prozaik, romanopisac i esejist.Pučku je školu završio u Rabu, a gimnaziju polazi u Splitu, te maturira u Sušaku. Diplomirao je hrvatski jezik i jugoslavenske književnosti u Zagrebu 1953. Drugi svjetski rat proveo je u partizanima, što je kasnije ironijski opisao u autobiografsko-esejističkim zapisima «Digresije» i «Protimbe» (2003). Radio je kao lektor i korektor, dramaturg u HNK u Splitu, te kao novinar i urednik u nakladničkim kućama. Član HAZU od 1983.Najpoznatije djelo mu je roman Mirisi, zlato i tamjan iz 1968. godine za koje je dobio NIN-ovu nagradu 1969. godine. Godine 1980. je svoj roman Izgubljeni zavičaj adaptirao u scenarij po kome je snimljen film u režiji Ante Babaje.3/4

Naslov: Ukus koštica jabuke Autor: Katarina Hagena (Katharina Hagena) Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd Godina izdanja: 2010. Broj strana: 224 Povez: Meki Jezik: Srpski Mlada bibliotekarka Iris posle smrti bake Berte nasleđuje njenu staru kuću. Nakon mnogo godina vraća se na mesto na kojem je provodila dane detinjstva i suočava se sa davno zaboravljenim uspomenama. Korača kroz sobe i kroz baštu, kroz svet u kome je vreme stalo, u kome crvene ribizle preko noći postaju bele i kuvaju se za zimnicu kao konzervisane suze.Iris opipava sopstvena sećanja i sopstveni zaborav: šta je njen deda zaista radio pre nego što je otišao u rat? Koji su muškarci voleli Bertine kćeri? Ko je jeo jabuke zajedno sa košticama? Seća se i noći kada je njena rođaka Rozmari doživela nesreću: šta je ona uopšte radila na krovu zimske bašte? I šta je još htela da