Dobrica Ćosić Far aa is the sunTvrdi povezДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Dobrica Ćosić Daleko je sunceTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač Prosveta BeogradДобросав Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски политичар, књижевник и академик.Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). [1] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. [2] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ.За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011). [3] Ћосић је понекад називан „ оцем нације” . [4][5]У Удружењу „ Адлигат” у Београду, чији је Ћосић био члан, налази се Збирка књижевника Добрице Ћосића са више од две стотине његових посвета, неколико рукописа и дела књига из његове личне библиотеке.3/7

Autorka bestselera Crveni adresar Potresan roman o čežnji, krivici, besmrtnom prijateljstvu i nalaženju životne ravnoteže nakon razorne veze. Nakon teškog razvoda Ester se čini da je njen život izgubio smisao. Najbolniji su joj vikendi koje ne provodi sa sinom. Tim danima, svake druge nedelje, odlazi do starog hrasta koji raste kraj vode. Jednog dana pod hrastom će zateći Rut, stariju damu koja ima divnu osobinu da se uvek usredsredi samo na ono što je lepo u životu. Fascinirana Rutinom neverovatnom životnom pričom, Ester će s vremenom postati njena dobra prijateljica. Što više međusobnog poverenja budu sticale, to će biti očiglednije da Rut skriva bolne tajne. Otkrivajući ih, Ester će stići čak do Italije i jezera Komo i tamo shvatiti da je Rutina životna priča mnogo drugačija nego što se uopšte moglo pretpostaviti. „Divna priča. Tragična, inspirativna i puna nade. Probudiće u vama snažne emocije.“ boktokig.blogg.se „Roman koji na najbolji način opisuje radost novootkrivenog prijateljstva. Jednoglasna preporuka naše redakcije.“ Sveriges Radio

Izdavač: Radio B92, Beograd Edicija Rat i mir Prevod: Ana A. Jovanović Povez: broširan Broj strana: 214 Veoma dobro očuvana. Federiko Sančez je ime pod kojim se u vreme frankističke diktature krio komunistički aktivista Horhe Semprun, inače poreklom iz stare, ugledne španske porodice. Sve je to, međutim, već daleka prošlost: nekadašnji marksista postao je ministar za kulturu u Gonzalesovoj vladi, stavivši se u službu demokratski nastrojene monarhije. Kako se taj preokret dogodio? Šta je zauvek izgubljeno u poluvekovnoj borbi, na tom jedinstvenom životnom putu? Kakvi ideali mogu opstati u svim obrtima i niskostima koje sobom nosi dnevna politika? Pred vama je knjiga sećanja koja ce dati odgovore na ova, i na mnoga druga pitanja. U njoj ćete sresti Hemingveja i Huana Karlosa, Raisu Gorbačov i Prima Levija, Felipe Gonzalesa i torera Domingiona, kao i mnoge druge ličnosti. Ali u njoj je ponajviše reč o demokratskoj tranziciji u Španiji, opisanoj perom čoveka i pisca čiji život sažima istoriju ovog stoleća. (K-40)

Novo! Izdavač: Gradska biblioteka - Novi Sad, 2013. god. Broširan povez, 19 cm. 135 str. + Ilustracije 10 strana „ Moja biografija” je fragment autobiografije, koju je Lazarević napisao 1907. godine, a obuhvata period od njegovog rođenja 1849. u Novom Sadu pa do studija medicine u Beču 1872. godine. Autobiografiju je, po sopstvenom objašnjenju u uvodu, pisao za potomke kako bi im njegovo bogato iskustvo bilo od koristi i za pouku. U kući u Pančevu, gde je radio četiri pune decenije, sačuvan je njegov kabinet. U njoj danas živi njegov praunuk, koji je dobio ime po njemu, takođe lekar – četvrta generacija lekara u porodici Lazarević. Đorđe Lazarević opisuje ključne segmente u svom životu, događaje koje standardna, klasična istorija ne beleži. Zapisao je obilje podataka o sebi, ali i o kulturnom, istorijskom i političkom životu Novog Sada i Temišvara tokom druge polovine 19. veka. On je za dobrovoljni lekarski rad odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena i ordenom srpskog Crvenog krsta. Umro je u Temišvaru 1915. godine, gde je i sahranjen.

Dobro očuvana, 108 strana, izdanje Fabrika knjiga 2019 Nema razloga da ovde zavaravamo čitaoca. Ako ne kažemo odmah da je ovo knjiga o mraku, čitalac će to svejedno videti gde god da je otvori i počne da čita. Mrak se spustio na kominčeve junake, to jest, ispravno bi bilo reći – u kominčeve junake, jer je to njihov unutrašnji mrak. Ali, i iz tog svog specifičnog mraka, oni gledaju na svet i komentarišu ga. Kao i do sada, reč je o perceptivnim, obaveštenim, pronicljivim i duhovitim junacima: paradoksalno, oni nas takvi kakvi su iz svog mraka osvetljavaju i pomažu nam da se vidimo njihovim i dalje otkrivalačkim, iskrenim očima. raša kominac radoslav rođen je 1967. godine. Objavio je više zbirki proze i poezije. Njegove drame “Izložba” i “Bezumnik” snimljene su i emitovane na Radio Beogradu. Fabrika knjiga je pre ove objavila četiri njegove knjige: “Zamoliću te da se iseliš…” (2010), “Ne vraćam se više…” (2011), “Dlanovi” (2013) i “Evo šta se zaista dogodilo…” (2016).

UKOP OCA - Mladen Markov NIN ova nagrada NARODNA KNJIGA - 2003 - 339 STRANA, MEK POVEZ. O piscu Glavni članak: Mladen Markov Mladen Markov (1934- 2015) rođen u banatskom selu Samošu, bio je dugogodišnji novinar Radio-Beograda i književnik, dobitnik najuglednijih domaćih priznanja za prozno stvaralaštvo - Ninove i Andrićeve nagrade.[2] O knjizi Ukop u romanu se javlja kao osnovni tematski predložak, koji se stalno odlaže, i do kraja romana ne realizuje. Autor stavlja u prvi plan uništavanje porodice, odnos oca i sina viđen u okvirima dramatičnih zbivanja tokom 20. veka na ovim prostorima, pitanje dvojnika i otuđenja, sudbinu umetnika u smutnim vremenima, pitanje identiteta, pa i smisla trajanja junaka u romanu.[3] Radnja Glavni junak romana je intelektualac, konformista čiji je brat na kosmetskom ratištu. Porodica nikako ne uspeva da se okupi i sahrani oca. Ratne su godine. Vlada opšte ludilo i pometnja. U takvom vremenu žive junaci mladena Markova. Jedni pokušavaju da odbrane dostojanstvo, drugi da sačuvaju glave K.S.N. O.1.P.1

u dobrom stanju Tvrdi povez, 175 Str. Globus - Zagreb - Prosveta - Beograd 1983. Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman. Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima. Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga. Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku, a prevedena je na više od dvadeset jezika. Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.

Rajko Petrov Nogo ZimomoraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaRajko Petrov Nogo (Borija, 13. maj 1945[1] — Beograd, 28. novembar 2022)[2] bio je srpski pjesnik, esejista i književni kritičar. Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske.BiografijaRođen je po završetku Drugog svetskog rata, od oca Petra i majke Stane, u Zagorju, u staroj Hercegovini. Starinom je od Raševića (gde pripada i Marko Miljanov)[3] iz plemena Kuči u Crnoj Gori. Srednje ime Petrov uzeo je po ocu. Prezime Nogo je uzeto od jednog nadimka Raševića.Kao dečak došao je iz rodnih Borija u Sarajevo i tu započeo školovanje. Nakon osnovne škole završio je Učiteljsku školu u Sarajevu, diplomirao je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na sarajevskom Filozofskom fakultetu, a magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu[1]. Radio je kao urednik u izdavačkom preduzeću „Veselin Masleša“ 1972—1982, zatim kao urednik beogradskog BIGZ-a 1982—1999. godine3/23

Nolit, 1987. Odlično očuvano. U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju. Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu. Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac. Biografija Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge. Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`. Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana. Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1] Književna dela Proza U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2] Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969 Šuma čudnovata, roman, 1969 Neko drugo leto, roman, 1971 Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976 Večernji trkači, roman, 1980 Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti: Pokretne stepenice, roman, 1986 Ružičasti arhipelag, roman, 1991 Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992 Karamfla, roman, 1998[3] Imenik, roman, 1998 Skladište uzdaha, roman, 1998 Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4] Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka: Uzletanje, pripovetke, 1997 Rajska ptica, pripovetke, 2005[5] U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju. Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6] Pustinja u prašumi, 2008.[7] Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje: Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008 Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8] Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla. Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak. Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti. Drama Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića: Grejalica, Atelje 212, 1969 Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970 Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978. U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja. Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta: Džangrizalo, komedija Džek pot, porodična drama Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča. U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi: Zidanje, Scena, 1977 Večernji trkači, Scena, 1983 Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9] Ponavljač, Scena, 1991 Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006 More u liftu, Savremena srpska drama, 2008 I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011. Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje. Film Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković: Prvo ubistvo, 1970 Bez, 1972 Kvar, 1979 Čavka, 1982 [10] Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“. Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi). Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

DRAGAN LUKIĆ PRIČE SA PISAĆEG STOLA Tvrdi povez Izdavač Bookland Драган Лукић (Београд, 30. новембар 1928 — Београд, 1. јануар 2006) био је српски дечји писац.[1][2] Биографија Рођен је у Београду 1928. од оца Александра и мајке Томаније. Отац му је био штампарски машиниста, па се Драган већ од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.[2] Током 1946. почео је да објављује прве радове, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник и 1952. објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.[2] Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године. Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други. Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду.[3] Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”. Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима. Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти, пре њега били су то Вељко Петровић у периоду 1964—1967 и Десанка Максимовић у периоду 1967—1993. После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. године.[4] По њему су назване Дечија библиотека „Драган Лукић” у Београду и ОШ „Драган Лукић“ Нови Београд. „Ивин воз” и друге песме Драгана Лукића извео је Колибри.

IZDAVAČ: Stubovi kulture, Beograd GODINA: 2002. POVEZ: mek, manji format PISMO: ćirilica STRANA: 148 STANJE: dobro očuvana, ocena 3 Intigrantna potraga za arhivama nestalim u burnim događajima balkanske istorije. Jedno je arhiva CK KPJ sklonjena 1948. u manastiru u Bosni, drugo je jasenovačka arhiva odneta iz Jasenovca za vreme ratova devedesetih. Pripovedajući o nestanku arhiva, Lukač govori o događajima u kojima još više nestaju ljudi. RAJKO LUKAČ rođen je 1952. godine u Međeđi kod Bosanske Dubice. Školovao se u Međeđi, Starom Petrovom Selu i Bosanskoj Dubici. Posle prve godine na Filozofskom fakultetu u Zadru, studije nastavio na Filološkom fakultetu u Beogradu i diplomirao na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Od 1971. živi u Beogradu, gde se profesurom bavio nekoliko meseci, a najduže – deceniju i po – bio novinar, potom saradnik u marketingu, urednik i voditelj književne tribine, savetnik za književnost u jednom fondu, te saradnik i urednik u nekoliko izdavačkih kuća. U protekloj deceniji, uz čitanje i pisanje, posvetio se sadnji voćaka, verujući da više šansi imaju da ga nadžive njegove smokve, bademi, leske, kesteni, breskve i orah nego knjige.Knjige poezije: Plavuša i putnik (1977), Spiralno stepenište (1982), Knjiga paljenica (1986), Odlivci i siluete (1987), Koji kunu dane i noći (1990), Uholaže (1994), Japija za život (1994), Relikvijar (1994), Bištanje pred lapot (1995), Jona iz fioke (1997), Ples dvojnika (stare i nove, 2004), Trpeza (sto izabranih pjesama, 2008), Zapisi iz podzemnog prolaza (2010), Hor ara (2015), U traganju za izgubljenim čitaocima (2016), Zajednički epitaf (2017) i za decu Mačja pređa (2008), Hvalisavko u kopačkama od sedam milja (2009), Pajaci na pijaci (2016) i Kratka duga (2017), te izbor poezije u prevodu na makedonskom jeziku Tanc so sirenite (2016).Romani: Čipkarska škola (1988), Ljetne sante (1995), Božji ugodnici (1998), Arhivske grobnice (2002), Hroničar (2005), Zvono nad međama (2015), za mlade Najgori nadimak na svijetu (2011), Uhvati vjetar (2012) i za decu Strašnije od najstrašnijeg (2016).Knjige priča: Mojin kralj (1996), Šetalište hromih (2001), Samrtni zagrljaj (2006) i Pisac na usijanom limenom krovu biblioteke (2017).Drama Fajront na Gvozdu (2011).Drugi program Radio-Beograda emitovao mu je radio-drame Svečana autopsija u Matici Srpskoj i Mojin kralj, a Dečji program dvadeset kratkih priča.Priredio Antologiju pripovedaka srpskih književnica (2002) i preveo sa makedonskog jezika antologiju makedonskih mladih pesnika Lirski dodekameron (2016) i pesničku knjigu Marte Markoske Crne rupe u nama (2017) .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Vjera Lalin Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Agora, 2011. Kroz raskopčan život pisca Miroslava Vladimira, između tekstova koje je on odavno napisao, koje čita ili koje upravo piše, proviruju neki od ključnih datuma novije prošlosti poput studentske pobune iz 1968, ’Jogurt’ revolucije, ratova u bivšoj Jugoslaviji, NATO-bombardovanja, Petooktobarskog preokreta. No, svi oni su tek okvir za duboku ličnu dramu i tragediju koja joj sledi. Zoran Slavić (Zrenjanin, 1945), književnik. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na katedri za jugoslovensku i svjetsku književnost. Živi u Zrenjaninu. Radio je kao profesor u zrenjaninskoj II Gimnaziji, bio pomoćnik direktora pozorišta `Toša Jovanović` u Zrenjaninu, direktor Centra za kulturu i Doma mladosti, i glavni urednik kulture u Televiziji Novi Sad. Bio je i umetnički direktor agencije ` Digital Style` iz Zrenjanina. Objavio je osam zbirki pesama, Privid srebra (1974), Ispiranje zavičaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz slike (1996), Na plaži slikarskoj (1997), Udes ravnoteže (1998) , Sto godina kasnije (2004) i Peron, odlazaka nema ( 2016). dve knjige proze, Samoća (1972). Požar je dno leta ( 2007) i pet romana: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998), Povratak u samoću (2000), Valter Benjamin u međugradskom autobusu ( 2011), i Ostrvo, povratak traje (2019). Objavio je i dve knjige eseja - `Pisanje zaborava` ( 2005), koja sadrži i istorijski pregled književnih, pozorišnih i likovnih zbivanja u Srednjem Banatu, kao i izbor iz pozorišnih recenzija ` U magiji pozorišne stvarnosti` - 2018, i tri knjige publicistike. Godine 2021. izašla mu je knjiga putopisa `Putovanje Putopisom`(https://www.danas.rs/kultura/trodimenzionalna-geografija-unutar-korica-knjige/) Osmislio i priredio Knjigu `Banat je kao priča`, izbor poezije, proze, esejistike i dokumentarnih tekstova o ovoj regiji (2o11). 2019 godine priredio je književni zbornik `Adrese iz Srednjeg Banat`. Piše godinama književnu, pozorišnu i likovnu kritiku. Knjigu publicističko-istorijske proze `Uglednici troimenog grada`, posvećenu velikanima grada Zrenjanina i okoline, objavio je 2022. godine. Publikovao je takođe osam elektronskih knjiga na engleskom jeziku, koje se nalaze na ` Amazonu`.https://www.amazon.com/Zoran-Slavic/e/B00BEGDMRW Autor je nekoliko radio-drama i serije televizijskih putopisa. Pisao scenarije i režirao dvadeset dokumentarnih filmova, od koji se izdvajaju `Sava Damjanović - Život u magiji glume`, `Profesor Ivan Lerik - Život, Etika. Estetika` i `Šampioni iz pedeset i šeste` Zastupljen je u antologijama i književnim leksikonima. Prevođen je na više jezika. U dva maha bio glavni i odgovorni urednik časopisa `Ulaznica`.

IZDAVAČ: LAGUNA GODINA IZDANJA: 2002 PISMO: LATINICA FORMAT: 20 CM BROJ STRANA: 356 POVEZ: MEK STANJE KNJIGE: VRLODOBRO - OČUVANO NASTAVAK MILIONSKOG BESTSELERA ČOVEK I DEČAK. O LJUBAVI IZMEĐU OCA I SINA HARI SILVER VODI DOBAR ŽIVOT. IMA LEPU ŽENU, TROJE DIVNE DECE I SJAJAN POSAO KAO PRODUCENT KULTNE RADIO-EMISIJE. ALI USKORO PUNI ČETRDESET GODINA, A NJEGOVA BIVŠA ŽENA VRAĆA SE U LONDON. HARI ĆE USKORO MOŽDA MORATI DA SE OPROSTI S DOBRIM ŽIVOTOM... KADA SE NJEGOV ČETRNAESTOGODIŠNJI SIN PAT PRESELI KOD MAJKE, HARIJEVE NEVOLJE TEK POČINJU. SIN MU JE OTIŠAO, POSAO MU JE U OPASNOSTI, A ŽENU MU JE UZNEMIRIO POVRATAK NJEGOVE BIVŠE SUPRUGE. SNOVI KAO DA SE RUŠE. USRED TOG HAOSA UMARŠIRAĆE DVOJICA STARIH VOJNIKA, RATNIH DRUGOVA HARIJEVOG OCA IZ BITKE KOD MONTE KASINA. HOĆE LI OVA DVA STARA NAMĆORA POMOĆI HARIJU DA POVRATI SVOG SINA, PORODICU I SVOJ ŽIVOT? I MOGU LI ONI POKAZATI HARIJU SILVERU ŠTA ZAISTA ZNAČI BITI MUŠKARAC? VEDAR, DIRLJIV I NEZABORAVAN, LJUDI I DEČACI JE ROMAN O TOME KAKO ŽIVIMO DANAS. „DALEKO NAJBOLJA KNJIGA KOJU JE TONI PARSONS DO SADA NAPISAO.“ GUARDIAN

Hrast je i dalje tu - Sofija Lundberj nova knjiga Autorka bestselera Crveni adresar Potresan roman o čežnji, krivici, besmrtnom prijateljstvu i nalaženju životne ravnoteže nakon razorne veze. Nakon teškog razvoda Ester se čini da je njen život izgubio smisao. Najbolniji su joj vikendi koje ne provodi sa sinom. Tim danima, svake druge nedelje, odlazi do starog hrasta koji raste kraj vode. Jednog dana pod hrastom će zateći Rut, stariju damu koja ima divnu osobinu da se uvek usredsredi samo na ono što je lepo u životu. Fascinirana Rutinom neverovatnom životnom pričom, Ester će s vremenom postati njena dobra prijateljica. Što više međusobnog poverenja budu sticale, to će biti očiglednije da Rut skriva bolne tajne. Otkrivajući ih, Ester će stići čak do Italije i jezera Komo i tamo shvatiti da je Rutina životna priča mnogo drugačija nego što se uopšte moglo pretpostaviti. „Divna priča. Tragična, inspirativna i puna nade. Probudiće u vama snažne emocije.“ boktokig.blogg.se „Roman koji na najbolji način opisuje radost novootkrivenog prijateljstva. Jednoglasna preporuka naše redakcije.“ Sveriges Radio

MK 7 59472) SA ORIJENTA , Risto Ratković , Prosveta Beograd 1955 , putopisna kratka proza ; Rođen je u Crnoj Gori u Bijelom Polju. Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a 1923. godine dolazi u Beograd gde se upisuje na Filozofski fakultet. U periodu od 1927. do 1931. godine radio je u Ministarstvu prosvete i Ministarstvu inostranih poslova, a u diplomatskoj službi (Francuska, Sovjetski Savez, Egipat) proveo je sedam godina (1938 — 1945). U zemlju se vratio 1945. godine. Nasleđe U Bijelom Polju od 1970. održava se manifestacija „Ratkovićeve večeri poezije”, u okviru koje se od 1973. dodeljuje Nagrada „Risto Ratković”, kao i Nagrada Ratkovićevih večeri poezije za pjesnike do 27 godina. Godine 2012. osnovana je Javna ustanova „Ratkovićeve večeri poezije”, koja preuzima organizovanje manifestacije i dodelu nagrade. Ratković pripada umereno modernističkoj, a ideološki levoj orijentaciji srpskog ekspresionizma, koja se u daljim tokovima međuratne književnosti približila nadrealizmu i socijalnoj literaturi, ipak ostavši samostalna. On je bio glavna ličnost te grupe i najviše je doprineo njenom teorijskom samoodređenju. mek povez, format 11 x 16,5 cm , ćirilica, 50 strana , potpis na naslovnoj korici ,

Izdavač - Prvo slovo, Beograd Tvrd povez 30 cm, 160 strana Ilustrovano Knjiga „RŠUMDANI“ posvećena je pedesetogodišnjici književnog rada našeg velikog pesnika LJubivoja Ršumovića i obuhvata sve oblasti rada LJubivoja Ršumovića (književnost, televizija, radio, pozorište, karate, šah...). U ovoj specifičnoj vrsti monografije čestitku-sećanje na rad i druženje sa LJubivojem napisalo je oko 120 eminentnih ljudi među kojima su: Vladeta Jerotić, Jara Ribnikar, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Dobrica Erić, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Raša Popov, Milena Dravić, Bora Đorđević, Vanja Bulić, LJiljana Blagojević, Branko Milićević, Jadranka Jovanović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Oliver NJego, dr Ilija Jorga, Marina Rajević-Savić, Vuk Bojović, Vladimir Ajdačić, Miloš Radović, Zoran Radisavljević, Miro Vuksanović, Ranko Guzina, Pero Zubac, Srba Ignjatović, Arsen Dedić, Dušan Petričić, Rambo Amadeus, Rastko Ćirić, Minja Subota, Bojana Šumonja, Boda Ninković, Dragomir Brajković, Milovan Vitezović, Dragan Lakićević i drugi književnici, ilustratori, novinari, glumci, sportisti, šahisti, pevači. U knjizi se nalazi izbor iz poezije i proze LJubivoja Ršumovića i veliki broj fotografija iz njegovog života i rada. Knjiga je podjednako zanimljiva i deci i odraslima.

SVEDOK ISTORIJE knjiga 8 Veljko Guberina Advokat Guberina rođen je 9. septembra 1925. u Vrginmostu kod Korduna, a osnovnu školu završio je u Karlovcima. Šesnaest godina kasnije sa porodicom od rata i NDH režima beži u Jagodinu, gde je završio gimnaziju. Uhapšen je i osuđen u Beogradu 1945, kao jedan od čelnika grupe nacionalista, na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u KPD-u Niš, odakle je pušten maja 1947. Zbog ove presude, Pravni fakultet je morao da završi vanredno, u Ljubljani 1951. Dve godine kasnije postao je pripravnik advokata Milana Tadića, radio je i u Okružnom sudu u Beogradu, a 1956. otvara svoju advokatsku kancelariju. U decenijama koje je proveo u sudnicama širom Jugoslavije imao je više zapaženih slučajeva. Strastveni krivičar, bio je posvećen branjenju isključivo okrivljenih za najteža dela: branio je 618 ljudi optuženih za ubistvo, od kojih je 42 je streljano, a 47 oslobođeno. Tokom čitave karijere borio se protiv smrtne kazne. Patrijarh Pavle mu je 1997. godine uručio orden Svetog Save I stepena. Zvanično je rehabilitovan 2009. kada je Okružni sud u Beogradu presudu iz 1946. oglasio ništavnom.

Autor: Mladen Petrović Format: 20 Broj strana: 207 Povez: broširan Izdavač: SANTA, ZAGREB Jezik: hrvatski `Moja budućnost počela je odmah nakon Velikog praska - u Svemiru dakako. U dalekoj Pretpovijesti. U trenutku kad sam čvrsto i samoneuvjereno odlučio da se ne želim roditi. Odmah mi je to uspjelo. Pustio sam svoju budućnost da se kotrlja i valja kroz stoljeća i prohujalo vrijeme, s kim god hoće. To joj se svidjelo. Učinila je sve i sa svima da stvori moj uspješni Neživot. A kad je stvoren, pustila ga je samog i bez sebe, budućnosti, dalje. Moj uspješni Neživot, mlad i bezobrazan, šuljao se kroz pećine Altamire, grebao zidove kule Babilonske, verao na kose plohe Keopsove piramide. Što je još usput radio, ne smijem ni misliti. Protutnjao je on tako i kroz Rimsko carstvo, Srednji vijek, sve do parnog stroja. Tu se malo zadihao i šuštao. Počeo je stenjati i kašljucati. Glumiti lokomotivu. Prenemagao se - hoće, neće. Izazivao me. Pa onda šeretski pojurio dalje. No, na Svijet nije mislio svraćati. Ni po cigarete. Ni po mene...!`

nova za poklon na švedskom på underste daek Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) objavio je prvi roman U potpalublju (prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima) 1994. godine. Ovaj roman je dobio Ninovu nagradu za roman godine, preveden je na dvadeset jezika, a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog kultnog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Sledeći roman, Anđela (drugi deo ciklusa Cloaca Maxima) objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku Arsenijević objavljuje knjigu Meksiko – ratni dnevnik (2000). Ilustrovani roman Išmail (2004), nastao je u saradnji s Aleksandrom Zografom. Roman Predator (2008) dobio je Nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije. 2009. godine Arsenijević objavljuje zbirku eseja pod nazivom Jugolaboratorija. Godine 2011. objavljuje ilustrovanu novelu Minut – put oko sveta za 60 sekundi nastalu u saradnji s Valentinom Broštean. Godine 2000. pokrenuo je izdavačku kuću Rende u kojoj je radio kao urednik do 2007. Osnivač je regionalnog književnog festivala Krokodil i izdavačke kuće za audio-knjige Reflektor, a kolumne i eseje redovno objavljuje u štampanim i elektronskim medijima u zemlji i regionu. Živi u Beogradu.

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

Opis proizvoda Edicija smešno-ozbiljnih ilustrovanih priručnika pod nazivom TREBA - NE TREBA namenjena je tinejdžerima koji pokušavaju da se snađu u odnosima sa roditeljima i mnoštvu porodičnih pravila, ali i u nepredvidivom i ponekad surovom svetu vršnjaka. Dragi tinejdžeri, iz priručnika Obuka roditelja saznaćete šta TREBA, a šta NE TREBA da radite ako želite da vas roditelji puste na rok koncert, da ofarbate kosu, ako želite da izbegnete kućne obaveze ili porodične proslave, ako ne želite da vas oslovljavaju nadimcima ili da društvu prepričavaju događaje iz vašeg detinjstva . Drugim rečima, šta treba a šta na treba da radite da biste konačno naučili roditelje da se ponašaju na prihvatljiv način.

Devojke iz pariskih senki - Pem Dženof veoma lepo očuvana, stranice sa spoljašnje strane požutele malo Bestseler New York Timesa Izvanredna priča o prijateljstvu i hrabrosti tajnih agentkinja tokom Drugog svetskog rata. Menhetn, 1946. Jednog jutra na putu do posla Grejs Hili pronalazi kofer ostavljen ispod klupe na stanici Grand central. Radoznalo ga otvara i vidi fotografije mladih žena. Uzima fotografije i brzo napušta stanicu. Grejs će uskoro saznati da kofer pripada Elenor Trig, predvodnici tajnih agentkinja koje su tokom rata bile raspoređene izvan Londona. Dvanaest žena je u okupiranoj Evropi pomagalo pokretima otpora. Radile su kao kuriri i radio-operateri, ali nikada se nisu vratile kući i njihova sudbina je ostala nerazjašnjena. Tragajući za istinom o tim ženama, Grejs nailazi na agentkinju Mari, čija odvažna misija u inostranstvu otkriva izvanrednu priču o prijateljstvu, hrabrosti i izdaji. „Odlično istražen roman, pun opasnosti i misterija, očaravajuća priča o ženama iz senke koje su pomogle da pobedimo u ratu.“ Liza Vingejt, autorka romana Dok još nismo bile vaše „Devojke iz pariskih senki su pravo uživanje zahvaljujući intrigantnoj priči i zadivljujućoj junakinji.“ Kejt Kvin, autorka romana Alisina mreža