Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Tajni dnevnik pun uspomena, želja i snova! Ovo je tvoj dnevnik! Iskoristi ga da zapišeš sve o sebi, svojim prijateljima, porodici i svemu što se dešava u tvom životu. Olovku u ruke i ispuni dnevnik osećanjima i tajnama koje ćeš sačuvati zauvek! Popuni stranice ovog dnevnika tako što ćeš zabeležiti šta voliš da čitaš, gledaš ili radiš; šta tvoji prijatelji misle o tebi i kako provodiš svoje veče. Sačuvaj od zaborava sve predivne šetnje, odgovori na izazove i reši kviz. Da li ćeš napraviti unikatan ram ili narukvicu prijateljstva? Ovaj dnevnik je pun zabavnih pitanja i aktivnosti, kao i načina da sačuvaš sve svoje drage uspomene!

Autor: Mirko Dejić, Branka Dejić Izdavač: Kreativni centar - Beograd, 2018. Mek povez, 74 str. Težina: 220 gr Ovo je treća u nizu knjiga istih autora. Namenjena je onoj deci koja u trećem razredu mogu da napreduju brže i više od ostalih đaka. U zbirci se nalaze zanimljivi zadaci kakvi se najčešće ne rade na časovima matematike. Zadaci imaju različite funkcije: pojedini služe za razvijanje logičkog i apstraktnog mišljenja, neki se odnose na snalaženje u ravni i prostoru, neki na snalaženje u različitim situacijama, a mnogi su, jednostavno, lepi zadaci, oni zbog kojih volimo matematiku i koji nas motivišu da je stalno radimo. Svi su oni pogodni za otkrivanje i razvijanje matematičke darovitosti i podsticanje kreativnosti.

Autor - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Naslov Hiljadu i druga noć : izabrane pripovetke / Aleksandar Tišma ; izbor i predgovor Milica Nikolić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXXVII, 279 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Milica, 1925-2019 = Nikolić, Milica, 1925-2019 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ530 (Karton) Napomene Tiraž 3.000 Obrazac Tišminog pisanja / Milica Nikolić: str. VII-XXXVII. Predmetne odrednice Tišma, Aleksandar, 1924- Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. MG122

Dnevnik šonjavka 2 – Rodrikova pravila – autor Džef Kini ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca… a naročito jedan određeni događaj… Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu… Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik. VELIKI FILMSKI HIT! Osim knjiga i internet izdanja, 2009. se pojavio i film koji u celosti prati priču o Gregu i njegovim problemima. Pored velikih glumačkih imena koja su učestvovala u ovom projektu, zahvaljujući velikoj popularnosti knjiga film je postao jedan od najgledanijih dečijih filmova u 2010.

Autor - osoba Bucati, Dino, 1906-1972 = Buzzati, Dino, 1906-1972 Naslov Prodavnica tajni / Dino Bucati ; [prevod sa italijanskog Cvjeta Jakšić] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sfairos, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) Fizički opis 128 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Jakšić, Cvijeta, 1947- = Jakšić, Cvijeta, 1947- Zbirka Pripovedna sfera ; 9 Napomene Prevod dela: La boutique del mistero / Dino Buzzati Tiraž 2000 Magija svakidašnjice / Cvijeta Jakšić: str. 123-128. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva. Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada (Premio Gargano) 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča MG80

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta. Na kraju knjige ima potpis i skromno iscrtano flomasterom na unutrasnjoj strani korice, nista strasno! Ilustracije: Djuro Seder Danko Oblak (Zagreb, 19. ožujka 1921. – Zagreb, 5. rujna 1998.), novinar i pisac za djecu i omladinu. Životopis Grob Danka Oblaka na zagrebačkom Mirogoju. Školovao se u Zagrebu, gdje je završio Trgovačku akademiju. Sudionik NOB-e je od ljeta 1943. godine. Tijekom antifašističke borbe bio je borac, politički delegat i komandir haubičke baterije. Novinarskim i spisateljskim radom počeo se baviti još prije rata. Nakon razvojačenja 1947. radio je u Zagrebu u Nakladnom zavodu Hrvatske, zatim u redakciji lista Pionir kao suradnik i urednik i glavni urednik do 1952, glavni urednik tjednika Novine mladih što ga je izdavao CK NOH, potom je bio u statusu profesionalnog književnika, a bio je i umjetnički direktor “Zora filma”. Od 1. siječnja 1965. preuzeo je dužnost urednika kulturne rubrike Večernjeg lista i obavlja je do odlaska u mirovinu 1. srpnja 1979. godine. Uz to pisao je kritike i reportaže, bio TV kritičar i komentator kulturnih zbivanja, autor glasovitog “Embarga”, pisac nemalog broja putopisa iz zemlje i svijeta. Autor je filmskih i TV scenarija. Književni opus mu je dojmljiv. (“Razgovor o Titu”, “Priče kraj logorske vatre”, “Zelena patrola”, “Trinaest priča”, “Treća crnovrška”, “Modri prozori”, “Na tragu”, “Poletarci”, “Ježek” i dr. Dobitnik je više desetaka najuglednijih književnih nagrada. Već do godine 1966. bio je objavio dvije stotine raznih naslova, no u povijesti suvremene hrvatske književnosti bit će pamćen ponajprije kao pisac za djecu i mladež. Veoma aktivan bio je u raznim društvenim organizacijama, a u svojoj staleškoj, u DKH, potpredsjednik hrvatskih pisaca, a jedan je od osnivača izviđačke organizacije u nas. Odlikovan je Medaljom za hrabrost, Ordenom rada, Ordenom zasluga za narod i dr. Bio je zaslužnim članom hrvatske književničke organizacije punih 46 godina. Oblak će najveće priznanje za vlastito stvaralaštvo steći 1991. godine, kad su mu u 181. knjizi legendarne edicije “Pet stoljeća hrvatske književnosti” otisnuti njegovi “Modri prozori”. Rođeni Zagrepčanin, preminuo je u svom rodnom gradu 5. rujna u 77. godini, a kremiran je 8. rujna na Mirogoju. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna knjiga Ilustracije: Zivojin Kovacevic Milan Ferko (pseudonimi A. Binderov, František Milko i drugi) (* 14. decembar 1929, Velke Rovne – † 26. novembar 2010) je bio slovački romanopisac, pesnik, dramaturg, autor književnosti za decu i omladinu i tekstopisac; brat Jana Ferka i novinara Jozefa i Vladimira Ferka, otac dr. Dragan i akademski vajar Lubomir Ferko. Kratka biografija Poticao je iz limarske porodice. Školovanje je stekao u Velkom Rovnu, Žilini, Nitri, a kasnije je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. U godinama 1951-1955 bio je urednik dnevnog lista Smena, 1955-1956 nedeljnika Kulturni život. Od 1956. bio je osnivač i glavni urednik Mlada vorvacie, a 1960-1969 bio je glavni i odgovorni urednik Slovačkih pogleda. Zbog podrške procesu preporoda na stranicama Slovak Vievs u septembru 1969. otpušten je i isključen iz Saveza slovačkih pisaca. Od 1970. do 1975. bio je urednik u izdavačkoj kući Slovački pisac, a od 1976. profesionalno se posvetio književnom radu. Posle 1989. godine bio je vodeći funkcioner Udruženja slovačkih književnika, predsednik Umetničkog odeljenja Matice slovenske, 1993. mu je „vratio” slovačke poglede, koje je vodio do kraja 1994. Godine 1994. 1998. bio je generalni direktor Sekcije državnog jezika i nacionalne književnosti u Ministarstvu kulture SR. Njegov sin Lubomir Ferko je poznati umetnik. Predsednik Ivan Gašparovič ga je 2. januara 2011. odlikovao Ordenom Ludovita Štura I stepena u spomen.[1] Stvaranje Početke njegovog književnog rada činili su aktuelni članci, prvijenac u knjizi objavljen je tek 1951. U početku se posvetio pisanju poezije koja je nošena u duhu entuzijazma za omladinske konstrukcije i sovjetske i međunarodne uzore. . Kasnije je pokušao da se pomiri sa socijalističkom etikom i političkim transformacijama sveta. Posvetio se i publicistici i romanima za decu i mlade, gde je pisao o Indijancima, piratima, poznatim razbojnicima ili o sopstvenim iskustvima iz detinjstva koje je obeležio Drugi svetski rat. U dečjoj poeziji pokušao je da na razigran način prenese saznanja o socijalističkom životu, novim izumima, tehnici ili obrađivao starije vrste bajki. Pored poezije i proze, pisao je i drame, radio-drame, publicističku prozu i autor je tekstova pesama koje su muzicirali M. Novak, Jan Cikker, A. Moizes i drugi. Prevodio je i poeziju uglavnom sa ruskog, ali i sa bugarskog i srpskohrvatskog.

Radni naslov ovog dnevnika-romana dugo je bio Jednoj devojčici je jednog dana kiša padala dva dana. Možda bi i ostao da to dugo nije bilo tako dugo. Kada tokom odrastanja ostaneš bez stare škole, starih drugara i starog stana, a roditelja baš tad nađu da se razvedu... kada osetiš da su te svi zaboravili... kad ostaneš bez sobe i bez pogleda na igralište... kad majka počne da peva, a tako nešto nikada nije radila... kad napokon shvatiš da si samo jedna nemoćna devojčica u pubertetu... kad misliš da je sve krenulo niz reku – dobiješ sestru na poklon! Kako misliš da to nije ništa? Ma daj, molim te... Nemaš ti pojma kako je kada te sestra zagrli! Tamo na onim severnim rekama počne da puca led. Misliš u sebi: „Kako samo ovaj život ume da bude lep!“ A kiša sa početka priče prestane da pada. Ali stvarno!

Autor - osoba Dizni, Volt Naslov Slonić Dambo u cirkusu / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : GZH, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu ISBN 86-399-0054-X (karton) Napomene Tiraž 8.000. Stanje: Stranice ispadale iz poveza, reparirano nevidljivom trakom, više ne ispadaju, ali vire iz korica 2-3 mm. Inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovana knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Radni naslov ovog dnevnika-romana dugo je bio Jednoj devojčici je jednog dana kiša padala dva dana. Možda bi i ostao da to dugo nije bilo tako dugo. Kada tokom odrastanja ostaneš bez stare škole, starih drugara i starog stana, a roditelja baš tad nađu da se razvedu... kada osetiš da su te svi zaboravili... kad ostaneš bez sobe i bez pogleda na igralište... kad majka počne da peva, a tako nešto nikada nije radila... kad napokon shvatiš da si samo jedna nemoćna devojčica u pubertetu... kad misliš da je sve krenulo niz reku – dobiješ sestru na poklon! Kako misliš da to nije ništa? Ma daj, molim te... Nemaš ti pojma kako je kada te sestra zagrli! Tamo na onim severnim rekama počne da puca led. Misliš u sebi: „Kako samo ovaj život ume da bude lep!“ A kiša sa početka priče prestane da pada. Ali stvarno!

Ko još nije maštao o tome da ima neku tajnu, skrivenu kućicu, u kojoj važi samo jedno pravilo: Možeš da radiš sve što poželiš?! Aglaji i Bjanki se ta želja ispunila kad su se preselile u kućicu na drvetu. Iako je Aglaja dete a Bjanka odrasla osoba (mada pomalo detinjasta), najbolje su drugarice i odlično se slažu. Svaka ume da uradi ponešto, a obe imaju pustolovnog duha i mašte napretek. Na njihovom drvetu rastu ne samo razne vrste voća već i četiri bebe koje mjauču, mačka koja priča kao učena dama, pas koji svira flautu, krilata keruša, električna jegulja i jedan namćorasti starac. Dobro, možda komšija namćor ne raste, ali jeste čudna voćka. Na takvom mestu, u takvom društvu, nikad nije dosadno. Čak ni sama autorka, Bjanka Picorno, nije odolela da im se ne pridruži, pa se pojavila u ovoj knjizi kao lik! Pogodite koji...

Ko još nije maštao o tome da ima neku tajnu, skrivenu kućicu, u kojoj važi samo jedno pravilo: Možeš da radiš sve što poželiš?! Aglaji i Bjanki se ta želja ispunila kad su se preselile u kućicu na drvetu. Iako je Aglaja dete a Bjanka odrasla osoba (mada pomalo detinjasta), najbolje su drugarice i odlično se slažu. Svaka ume da uradi ponešto, a obe imaju pustolovnog duha i mašte napretek. Na njihovom drvetu rastu ne samo razne vrste voća već i četiri bebe koje mjauču, mačka koja priča kao učena dama, pas koji svira flautu, krilata keruša, električna jegulja i jedan namćorasti starac. Dobro, možda komšija namćor ne raste, ali jeste čudna voćka. Na takvom mestu, u takvom društvu, nikad nije dosadno. Čak ni sama autorka, Bjanka Picorno, nije odolela da im se ne pridruži, pa se pojavila u ovoj knjizi kao lik! Pogodite koji...

Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Broširan Format: 15 x 23 cm ISBN: 9788679503503 Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

Autor - osoba Papo, Eliezer, 1969- = Papo, Eliezer, 1969- Naslov Časovničar i sačasnici : zbirka postistorijskih priča (s domaćim zadacima) podijeljena u pet časova i najmanje četiri odmora / Eliezer Papo Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin ; Novi Sad : Agora ; Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 95 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Todorić, Gordana, 1965- = Todorić, Gordana, 1965- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Agora` ; ǂknj. ǂ160 (Agora; karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 87-92: Napomene o metodici nastave ili beleške sa dopunskih časova / Gordana Todorić Beleška o autoru: str. 93 Na koricama beleške o delu. Predmetne odrednice Papo, Eliezer, 1969- I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom koji neprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama. Eliezer Papo (Sarajevo, 25. april 1969) je jevrejski, bosanski i srpski književnik, pravnik, profesor hebrejske književnosti na Univerzitetu Ben-Gurion, nerezidentni rabin za Bosnu i Hercegovinu i saradnik Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Član je Izraelske nacionalne akademije za ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije. Njegov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Obrazovanje Rođen je 25. aprila 1969. godine u Sarajevu. Završio je studije 1991. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a naredne 1992. godine se odselio u Izrael. U Starom gradu Jerusalima upisuje ješivu i stiče klasično rabinsko obrazovanje. Od 1997. godine je nerezidentni rabin Bosne i Hercegovine. Potom upisuje magistarske studije hebrejskog jezika na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, koje uspešno završava 2004. godine odbranom magistarskog rada na temu Književna, jezička i sociološka analiza teatarskih dela Laure Papo Bohorete, a tokom studija je nagrađen od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu kao istaknuti student magistarskih studija. Dobio je i Nagradu za istaknutu magistarsku tezu 2005. godine od strane Ministarstva prosvete Države Izrael. Doktorirao je 2008. godine na Fakultetu humanističkih i društvenih nauka Univerziteta Ben-Gurion u Negevu sa doktorskom disertacijom na temu I ti ćeš se šaliti sa svojim sinom: Judeo-španske parodije na pashalnu hagadu. Za vreme školovanja je bio nosilac fakultetske stipendije za studente doktorskih studija. Od Nacionalne uprave za ladino i njegovu kulturu je nekoliko puta dobio i nagradu za istaknutog studenta doktorskih studija. Akademska karijera Između 1997. i 2002. godine, Papo je radio kao istraživač i asistent na Departmanu za hebrejski jezik Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu. Od 2002. do 2004. godine radio je kao spoljni saradnik Odeljenja za sefardsko i orijentalno nasleđe Univerziteta Ben-Gurion. U zvanje asistenta na Departmanu za hebrejsku književnost Univerziteta Ben-Gurion izabran je 2004. godine. Od 2008. godine je zaposlen kao predavač na Univerzitetu Ben-Gurion u Negevu, gde je prošao izbor u sva naučna zvanja do ranga profesora na postdoktorskim studijama. Iste godine je postao i gostujući predavač na Univerzitetu Stenford. Od 2003. godine obavlja dužnost zamenika direktora Centra za ladino kulturu Moše David Gaon pri Univerzitetu Ben-Gurion. Od 2014. godine je naučni savetnik Centra za jevrejske studije Univerziteta u Vašingtonu. Saradnik je Centra za studije jevrejske umetnosti i kulture Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bio je angažovan i kao gostujući predavač Centra za jevrejske studije na Univerzitetu Stenford. Književni rad Papov istorijski roman Sarajevska megila je 2001. godine ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, a on je među 10 kandidata bio najmlađi autor. Druge aktivnosti Papo je organizator i učesnik brojnih naučnih konferencija. Autor je stalne postavke o rabinu Šabataju Cviju u Gradskom muzeju u Ulcinju. Od 2009. do 2019. godine je održao niz predavanja na različite jevrejske teme u okviru Bnei Brit lože Srbija 676. Nagrade i priznanja Nagrada za istaknutu magistarsku tezu, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2005); Nagrada Dov Sadan, Fondacija Dov Sadan Univerziteta u Tel Avivu (2005); Nagrada za istaknutu doktorsku disertaciju, Ministarstvo prosvete Države Izrael (2009); Nagrada Ben-Cvi za studije jevrejskog društva na Istoku (2014). Bibliografija Naučni radovi Agada - kazivanje o Prolasku: transliteracija hebrejskog i ladino teksta, 1996. Borba, duh i opstanak: Partizanska agada: jedinstvena pashalna parodija iz vremena Holokausta, Novi Sad (2020) ISBN 978-86-7188-196-8. Književna dela La Megila de Saray, Jerusalim 1999; Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta u trinaest poreza, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2001; Sefardske priče, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd 2000; Časovničar i sačasovnici: zbirka postistorijskih priča, Bosanska riječ, Tuzla 2007; Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o desetercu da se i ne govori, Izdavačka kuća Agora, (2022) ISBN 978-86-6053-345-8. MG105

ŠARL PERO ZLATNE BAJKE Tvrdi povez Izdavač Bookland Шарл Перо (франц. Charles Perrault; 12. јануар 1628 — 16. мај 1703) сматра се зачетником модерне европске бајке. По професији адвокат, заједно са својом браћом Пјером и Клодом показивао је интересовање за књижевност свога времена. Живео је у време класицизма.[1] Биографија Перо је најпре радио као чиновник задужен за краљевска здања. Књижевни углед почео је да стиче око 1660. године једноставнијом поезијом и љубавним песмама, а провео остатак живота у унапређивању знања о књижевности и уметности. Године 1671. изабран је за члана Француске академије, која се ускоро оштро поделила на традиционалисте и модернисте. Перо је подржао модерније погледе јер, мислио је, како год цивилизација напредује, тако напредује и књижевност, те је због тога стара књижевност неизбежно грубља и варварскија од модерне. У својој песми „Доба Луја Великог“ поставио је модерне писце попут Молијера и Франсоа де Малербеа изнад класичних грчких и римских писаца.[2] Са својим демократским уверењима, Шарл Перо се сударио са класицистичком доктрином Николе Боалоа. У то време у књижевности су владали антички мотиви, тзв. висока књижевност и правилан класицистички стих. Перо је устао против аристократског класицизма, борећи се за увођење тема из свакодневног живота. Узимајући инспирацију из народа, али и надограђујући фолклор својим стваралачким духом, Перо је на најбољи могући начин показао колико су незаобилазна искуства народне традиције ако се користе за стварање оригиналних књижевних дела. Године 1696. без потписа је објавио своју прву причу под називом „Успавана лепотица“. Наредне године објавио је своју прву књигу под насловом „Приче и бајке из старих времена с поуком“. Поред „Успаване лепотице“, ту се нашло још седам бајки: „Црвенкапа“, „Мачак у чизмама“, „Пепељуга“ и друге.[3] Бајке Шарла Пероа су опште прихваћене како код деце, тако и код одраслих, будући да задовољавају неколико једноставних услова: написане су једноставним, разумљивим језиком, са узбудљивим садржајем и нескривеном моралном поуком. Пероове бајке оставиле су дубок траг у будућој књижевности за децу. Њихов утицај се осећа у књижевном раду браћe Грим, Андерсена, Пушкина и других. Петар Чајковски је складао музику за балет на основу Пероове бајке „Успавана лепотица”.[1] Био је члан Француске академије, на позицији 23, 1671—1703. Бајке Шарла Пероа Црвенкапа Успавана лепотица Мачак у чизмама Виле Рике с чуперком (Краљевић Чуперак) Плавобради Палчић Магарећа кожа Гризелда Три жеље Пепељуга

Витомир Пушоњић: ЗАТУРЕНА ИСКУСТВА Издавач: Виогор, Београд, 2023 Број страна: 160 Мек повез, ћирилица ``Приче и сведочанства у овој књизи сабрао сам према критеријуму непосредног и аутентичног искуства које је мотивисало њихов настанак. Осим личних искустава ту су и искуства људи из мог ближег и даљег окружења, пошто и окружење као такво, са својим знаним и незнаним садржајима, чини део наше личности. Живео сам у сеоској, варошкој, приградској и градској средини, променио више различитих послова и радних организација, услед егзистенцијалних неприлика често сам се селио са породицом. У исто то време држава у којој живим је више пута мењала свој облик и назив, еволуирајући од Титове социјалистичко-самоуправне, преко Милошевићеве национал-комунистичке, до актуелне транзиционо-глобалистичке творевине. То је оно што чини мој комад историје, такав какав је, а сама историја није друго до збир аутентичних искустава које су људи доживљавали на сопственој кожи, дакле оно што им се СТВАРНО дешавало, а не оно у шта их је неко путем медијских и школских програма и других облика принуде убедио да им се дешавало како би их укалупио у своје измаштане идеолошке пројекције. Зато се у вези са овим поставља питање да ли је права историја она писана, која се учи из школских уџбеника, или она неписана, која се најчешће гура у страну, препушта забораву или се у најбољем случају преноси шапатом и у строго поверљивом кругу? Да ли историју чини збир датума, догађаја и неколицине истакнутих појединаца или оно што се ломи преко леђа, душе и срца милиона обичних људи?`` О аутору: Витомир Пушоњић је рођен 27.6.1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у ``Јежу`` 1968. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу ``Полимље`` пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1980. завршава роман ``Болесник нашег времена`` који београдски издавачи оцењују неприкладним и који ће изаћи тек четрдесет година касније. „Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у ``Јежу``, ``Осмици``, ``Репортеру``, ``Политици``. Био је члан уредништва електронског часописа ``Српски лист``, а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима ``Српска политика``, ``Нови стандард`` и другим. Објавио је следеће књиге: ВРЕМЕ СПЛАЧИНА / ШТА ЧЕКАЈУ МАЈМУНИ, сатирична поезија и проза, 2001 ИЗ-РАЂАЊЕ СРБИЈЕ, сатирична поезија и проза, 2007 ЂЕ ТИ ЈЕ ТО ВРБОВО, завичајне поеме, 2009 БОЛЕСНИК НАШЕГ ВРЕМЕНА, роман, 2020

Autor - osoba Šnabl, Ana, 1985- = Šnabl, Ana, 1985- Naslov Odvezani / Ana Šnabl ; sa slovenačkog prevela Jelena Dedeić Jedinstveni naslov Razvezani. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga, 2018 (Kikinda : Mira-graf) Fizički opis 166 str. : autorkina slika ; 18 cm Drugi autori - osoba Dedeić, Jelena Srdić, Srđan, 1977- = Srdić, Srđan, 1977- Zbirka ǂEdicija ǂSaveznici ; ǂknj. ǂ4 (broš.) Napomene Prevod dela: Razvezani / Ana Schnabl Na koricama beleška o autorki s njenom slikom Str. 163-166: Odvezani, ili O ženskom pismu, ovde, danas / Srđan Srdić. U svojoj debitantskoj knjizi priča, knjizi debitantskoj uopšte, Ana Šnabl se ne bavi ratovima, Jugoslavijom, ne tematizuje tranziciju i posttranziciju, već se bavi posledicama, I ženama. Ona piše novim ženskim pismom. Ana Šnabl (1985, Slovenija) na početku je književne karijere. U novembru 2017. godine njena prva knjiga je dobila nagradu za najbolju debitanstsku knjigu. Trenutno radi na romanu koji se dešava kasnih 80-ih u Sloveniji. Na doktorskim je studijama filozofije, njena će se teza baviti mogućnostima feminističke autobiografije – kako se nada. Radila je kao novinar, u čemu nikad nije bila dobra, ali je mnogo naučila i sada radi kao urednik Evropskog pregleda poezije, knjiga i kulture. Ponekad vodi književne događaje i piše kritike i kolumne za slovenačke medije. Živi u malom gradu na severu Slovenije. U izdanju Partizanske knjige: Odvezani, Majstorija. MG52

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zamislite Smidžovo oduševljenje kada se jednog dana na prozoru pojavi mali čovek sa elisom na leđima! To je Karlson i on živi u kući na krovu. Uskoro Smidge i Karlson dele razne avanture, od borbe sa lopovima i igranja trikova do petlje i trčanja po krovovima. Zabava i haos izviru iz ovih šarmantnih, klasičnih priča. Astrid Lindgren (šved. Astrid Lindgren; 14. novembar 1907—28. januar 2002) je švedska književnica, poznata po svojim knjigama za decu, među kojima su Pipi Duga Čarapa, Karlson s krova, Braća Lavlje Srce i Emil iz Leneberja. U maju 2013. našla se na 18. mestu liste autora čija su dela prevedena na najviše svetskih jezika,[3] a nakon Hansa Kristijana Andersena i braće Grim, Lindgrenova je treća na listi najprevođenijih dečijih autora. Njena dela prodata su u 144 miliona primeraka širom sveta i prevedena na 96 jezika.[4] Dobitnica je Povelje Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Rođena je 1907. kao Astrid Erikson, drugo od četvoro dece u porodici. Detinjstvo je provela na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske.[6] Započela je rad u lokalnim novinama, a sa 18 godina se preselila u Stokholm. Četvrt veka je radila kao urednica u izdavačkoj kući Rabén & Sjorgen. Književnim radom je počela da se bavi relativno kasno, u trideset sedmoj godini života, ali je već prvi roman „Britt-Marie lättar sitt hjärta“ („Brit Meri oslobađa svoje srce“) bio zapažen i osvojio je drugo mesto na takmičenju koje je organizovala izdavačka kuća u kojoj je radila. Međutim, već drugi roman Pipi Duga Čarapa (1945), osvojio je prvu nagradu i doneo joj je svetsku slavu. Pipi je prevedena na više od 60 jezika. Od 1967. dodeljuje se nagrada nazvana po njoj koju je na njen 60. rođendan ustanovila izdavačka kuća Rabén & Sjorgen.[7] Posle njene smrti vlada u Švedskoj je osnovala nagradu koja nosi njeno ime. Nagradni fond je 5 miliona kruna što je najveći iznos za nagradu u kategoriji dečje književnosti. Dela Napisala je 87 knjiga od kojih su najpoznatije: Pipi Duga Čarapa (1945) Majstor detektiv Blomkvist (1946) Mio, moj Mio (1954) Karlson na krovu (1955) Razmo u skitnji (1956) Emil iz leneberja (1971) Braća Lavlje Srce (1973) Ronja, razbonička kći (1981) Nagrade Dobitnik je mnogih nagrada među kojima su: 1956 - Nemačka nagrada za omladinsku knjigu za roman Mio, moj Mio (1954) 1958 – Medalja Hansa Kristijana Andersena za Razmo u skitnji 1971 – Zlatna medalja Švedske akademije 1978 – Nagrada nemačkih knjižara za mir Pored toga, dobijala je neke od najvećih nagrada za književnost kao što su: 1993 – Uneskova nagrada za književnost 1994 – The Right Livelihood Award Društveni angažman i uticaj Astrid Lindgren se zalagala za prava deteta, ali, kao veliki ljibitelj prirode, i za zaštitu životinja. Godine 1988. je zahvaljujući njenom zalaganju donet zakon koji štiti domaće životinje – Lex Astrid.[6] Zahvaljujući njenom zalaganju Švedska je bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.[8] Jedan asteroid je nazvan po njoj - 3204 Lindgren. Njene beleške i rukopisi nalaze se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine. Od 2014. godine na novčanici od 20 švedskih kruna nalazi se njen lik.

NAUČI DA UČIŠ Tema generacija Milena Topalov i Mira Karanović Beograd, autorsko izdanje, 1996. 151 strana. Lepo očuvana. ‘’Nauči da učiš’’ će vam pomoći da: Otkrijete i prevazidjete prepreke u učenju Organizujete prostor u kome učite i vreme učenja (kojim ritmom smenjivati segmente aktivnog učenja i pauze) Poboljšate koncentraciju i Naučite tehnike za poboljšanje pamćenja Pronadjete ključne reči i lakše razumete tekst koji čitate Pravite mape uma i da ih koristite za preslišavanje, prezentacije Unapredite kreativnost (koja nam je svima data rodjenjem) Upoznate cikluse zaboravljanja naučenog gradiva i naučite kako da ih sprečite Uspešno i samouvereno odgovarate u školi, na ispitu,… Saznate zašto nastaje trema i kako da je eliminišite Sve ovo će vam omogućiti da Učite brže, lakše i sa zadovoljstvom Postignete bolje rezultate u školi ili na fakultetu Budete uspešniji u svojoj profesiji Iskoristite svoj puni intelektualni potencijal Otkrijete svoje talente Imate više slobodnog vremena za porodicu, druženje, sport, hobi, rekreaciju Steknete više samopouzdanja i samopoštovanja Udružujući znanje i stručno iskustvo iz psihologije i specijalne pedagogije autorke kroz ovu knjigu pokušavaju da pomognu mladim ljudima da upoznaju svoje potencijale, da nauče metode i tehnike učenja i da se suoče sa svojim problemima školskog učenja. Knjiga je namenjena i roditeljima kako bi sa decom radili na uzajamnom poverenju, oslobađanju od strahova, neizvesnosti i pitanja bez odgovora. Preporučujem svim roditeljima da je pročitaju jer daje odlične savete kako usmeriti dete da uči. Kako učiti

Knjaževac Bratstvo jedinstvo, 1968. Prevod Ljerka Radović Odlično očuvana Muževi na iznajmljivanje i druge komedije seksualnog života je zbirka kratkih priča britanskog pisca Grejema Grina, prvi put objavljena 1967. godine.[1] Kao što naslov sugeriše, ova zbirka od dvanaest priča pripada onome što je sam Grin često opisivao kao zabavu.[2] Priče su prilično raznolike, u rasponu od pola, lokacije i epohe i žanra, od farse preko melodrame do tragedije i povremeno svih tih žanrova odjednom.[3] Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).

Omot minimalno iskrzan, potpis na vrhu predlista, inače odlično očuvano. Autor - osoba Shaw, Irwin, 1913-1984 = Šo, Irvin, 1913-1984 Naslov Mešovito društvo : izbor pripovedaka / Irvin Šo ; [preveo Aleksandar V. Stefanović] Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 298 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stefanović, Aleksandar V. Zbirka Savremena svetska književnost ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Mixed Company / Irewin Shaw Str. 297-[299]: Pogovor / Vidosava Janković MEŠOVITO DRUŠTVO Tiskanje sveta, i gomila ličnosti – ličnosti najrazličitijih karaktera i želja, koje tek uzgred i ovlaš povezuje tanka i lomna nit: njihova različitost, dok se sve stavlja pod lupu i probu opstanka u svetu savremenih problema i težnji, obeleženih ratom i složenostima koje on stvara u dušama ljudi i samom vazduhu koji ih okružava... Mekmahon, barman koji je spreman da napusti svoj šank i službu, radije nego da služi drugorazredni viski u svojim koktelima, probija se laktovima u jednom svetu gde načela, makar i ona najsitnija, dolaze svakog časa u pitanje. Houkinz, engleski kaplar, koga smrt nalazi u zasedi postavljenoj od ljudi koje on voli, i Dačer, pisac i književnik koji prezire samog sebe što ga je dirnula ispovest jedne žene lake i vulgarne. Njih trojica su duhovna braća britanskog kapetana Pitera, koji se potuca sa oficirskim naložnicama po Kairu ratnih dana, sanjajući o hladnim zimama Škotske i osmehu žene u dalekoj otadžbini... Ljudi koji pokušavaju da utope svoju duševnu prazninu u piću, rušeći sve na svom putu, zbog toga što im se uzgred nasmešila nekakva plavuša prljave kose i izgažene sudbine... A onda žene... žene poželjne, u svojim lakim letnjim haljinama, žene ljubomorne, koje su mučene ovim osećanjem, vrlo često opravdano. Najzad, stara gospa, Madam Reševski, čiji vapaj nad grobom davno pogrebenog muža stiže do neba, ali ne i do ušiju njene bogate kćeri... Koliko ljudi, koliko nada! Koliko sudbina prosutih u šarenilo sveta! To je MEŠOVITO DRUŠTVO Irvina Šoa. Pomislilo bi se da je u ovom košmaru ljudskih sudbina pisac „Mešovitog društva“ izlio svoju žuč i mržnju ispunjenu prezirom za sav ljudski rod – dok u stvari kroz svaki njegov red izbija duboko skrivena nežnost prema svemu ljudskom. Njegove ličnosti, pa čak i one najopterećenije slabostima, imaju svoje velike trenutke. Irvin Šo (engl. Irwin Shaw; Bronks, 27. februar 1913 – Davos, 16. maj 1984) je bio američki romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča čija su se dela prodala u preko 14 miliona primeraka. Studirao je u Bruklinu. Još u toku studija počeo je da piše najpre za radio, a potom i za pozorište. U svojim delima čuva tradiciju realizma u koju unosi neke psihološke akcente. Vidljiv je i uticaj Hemingveja. Velikog uspeha imao je njegov roman Mladi lavovi (The Young Lions, 1948), koji se smatra jednim od najboljih američkih proznih dela o Drugom svetskom ratu, a po kom je snimljen istoimeni film sa Marlonom Brandom, Montgomerijem Kliftom i Dinom Martinom. Manjeg značaja su njegove drame, među kojima se ističu: Otmen svet (The Gentile People, 1939), u kojoj optužuje način života otmenog sveta, i antiratna drama Pokopajte mrtve (Bury the Dead, 1936). Slede još dva komada pisana za scenu: Sinovi i vojnici (Sons and Soldiers, 1944) i Iz magle (Out of the Fog, 1949). U SNP je 1955. prikazan njegov komad Otmen svet pod naslovom Filip i Jona, u prevodu Ivanke Marković. Ostali poznati romani (prevedeni na srpski ili hrvatski, po katalogu Biblioteke grada Beograda) su: Glasovi letnjeg dana (1965) Bogataš i siromah (1970) Veče u Vizantu (1973) Prosjak i lopov (1977) Na vrhu brega (1979) Hleb povrh vode (1981) Prihvatljivi gubici (1982) Šo je bio veoma cenjen kao pisac pripovedaka. Među zbirkama prevedenim na srpski ili hrvatski su: Opklada na mrtvog džokeja (1957) Indijanac u dubini noći (1957) MG33 (N)

61054) ZAROBLJENIK ŠUMSKE KUĆE , Anđelka Martić , Mladost Zagreb 1989 , biblioteka Vjeverica Anđelka Martić (Zagreb, 1. maj 1924 – Zagreb, 11. novembar 2020) je književnica i prevodilac, poznata po svojim delima za decu. Njeno najčitanije delo je kratki roman Pirgo, priča o prijateljstvu dečaka i srne tokom Drugog svetskog rata. Rođena je u Zagrebu 1. maja 1924. godine. Odrasla je na zagrebačkom Trešnjevcu, u porodici sa troje dece, od kojih je bila srednje dete. Otac joj je umro 1933. godine, a majka je često bila odsutna zbog bolesti, pa je Anđelka provodila vreme kod bake i dede po ocu na selu. To detinjstvo između sela i grada kasnije će postati jedan od njenih glavnih motiva i inspiracija, a opisala će ga u mnogim svojim knjigama. Početkom Drugog svetskog rata završio je tadašnju Srednju trgovačku školu u Zagrebu. Nakon što je, kao aktivni ilegalac i član Komunističke partije, njen stariji brat Ivica 1941. zarobljen u Zagrebu i ubijen u Jasenovcu 1942. godine, Anđelka Martić odlazi u partizane i radi kao ratni dopisnik 28. slavenske divizije. Prve pesme joj je objavio Grigor Vitez u časopisu Kulturni prilozi koji je izlazio na Papuci. Učestvuje u oslobađanju Beograda, gde dobija orden za hrabrost spasavajući ranjenog kapetana ispred neprijateljskog tenka. Posle oslobođenja Beograda postao je član redakcije lista Prve jugoslovenske armije Za pobedu. Posle rata radila je kao novinar u listovima Vjesnik i Omladinski borac i u dečjem časopisu Pionir. Bila je glavni i odgovorni urednik časopisa za djecu Radost i glavni urednik izdavačke kuće Naša djeca u Zagrebu. Od 1954. bila je članica Društva hrvatskih književnika. Pisala je pesme, crtane filmove, dečje priče i tekstove za slikovnice; objavljena je i knjiga proze za odrasle. Najznačajniji je autor hrvatske ratne proze za decu, a piše i autobiografska dela i fantastičnu prozu u stilu Ivane Brlić-Mažuranić. Njena dela su prevođena na mnoge strane jezike, od poljskog, češkog, ruskog i italijanskog do esperanta, kineskog i farsi. I sama je prevela veliki broj knjiga sa slovenačkog jezika. tvrd povez, format 17 x 21 cm , latinica, 130 strana, ilustracije Ratko Janjić Jobo , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica labavija, sve ostalo uredno! Ilustrovao: Ivan Kozaric Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske. Biblioteka Vjeverica

TRI PRIČE O SAMOUBICAMA - Goran Marković tvrd povez ODLIČNO očuvana Prva knjiga priča poznatog filmskog i pozorišnog reditelja i angažovanog intelektualca Gorana Markovića. Priče Gorana Markovića počivaju na snažnom unutrašnjem konfliktu i napetosti. Marković pripoveda zanimljivo i duhovito, ispunjavajući svoje priče uzbudljivom dramaturgijom. U sve tri priče Marković uobličava upečatljive glavne junake koji se u nekoj naročitoj situaciji suočavaju s trenutkom u kome se rasipa sav njihov dotadašnji život. Prva priča u knjizi („Podgrejana sarma od prekjuče“) govori o plodnom piscu scenarija koji u jednom času gubi moć pisanja iz čega nastaje sva negova tragedija. U drugoj priči, „Susret sa himerom“, Marković pripoveda o beogradskom zavodniku koji iznenada pada kao žrtva svoje osmišljene zavodničke strategije postajući plen vlastite lakomislenosti i jedne uporne i, kako je on vidi, prosečne žene. Treća i najduža priča u knjizi, „Druga smrt doktora Grujića“, pripoveda o epidemiji „Variole vere“ u Beogradu i Srbiji 1972. godine. Film Gorana Markovića Variola vera proistekao je iz istog materijala po kome je nastala i ova uzbudljiva priča u kojoj se uverljivo predstavljaju napetost i humor, izuzetni događaji i tragikomične situacije, ljubav i kukavičluk, retka strast i bezgranična sebičnost, posvećenost i parališući strah, odanost i cinizam manipulacije, epidemijski karantin i nesloboda čitavog društva, veliki preokreti i veliki nesporazumi, cenzura u totalitarnom, zatvorenom društvu i strah i samouništavajuća strast običnih ljudi koji ga čine i koju mu se podvrgavaju. Priča Gorana Markovića u knjizi Tri priče o samoubicama daje širu perspektivu događaja i obimniji materijal od filma Variola vera. Koliko god na prvi pogled bile različite, okvirna ideja o sudbini jednog čoveka koji u dosuđenoj svakodnevici troši svoj smisao čini ove tri priče vrlo prepoznatljivom celinom. – U ovoj knjizi obrađujem tri sasvim različita slučaja rada na sopstvenoj propasti koji bi, u neku ruku, mogli da otvore pitanja zašto sve ove godine tako uporno radimo u korist sopstvene štete. Lično sam ubeđen da proces samouništenja u nas traje već jako dugo i da mu se ne može sagledati kraj. To ne znači da su ove tri priče mračne, naprotiv, ima u njima jako mnogo samoironije – kaže Goran Marković povodom svoje knjige Tri priče o samoubicama. Govoreći o nastanku knjige, a pogotovu najduže priče u njoj, „Druga smrt doktora Grujića“, Goran Marković naglašava da „postoje stvari koje nije moguće snimiti ili nisu izvodljive na filmu, ali mislim da je potrebno da budu zabeležene“: – Materijal za „Variolu veru“ prikupljao sam gotovo punu deceniju i filmu je trebalo tačno deset godina da se pojavi nakon strašne epidemije iskorenjene tropske bolesti koja je Srbiju zadesila 1972. godine. Toliko je, naime, trebalo vremena da, inače strogo tajeni, podaci nekako „procure“. Materijal koji posedujem po obimu daleko prevazilazi okvire jednog dvosatnog filma, pa sam došao na ideju da ga ponudim i u literarnoj formi. Filmska priča ima objektivističku formu, izgleda kao rekonstrukcija događaja, a priča „Druga smrt doktora Grujića“ ima svog glavnog junaka, kao što i sam naslov sugeriše. Ova ličnost se upravo uklapa u taj marljivi i sistematski rad na sopstvenom kraju.