nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. nsajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. U jeku američkog pritiska na Švajcarsku da omogući uvid u poslovanje svojih banaka, a tokom svog službovanja u Ženevi, Snouden je prisustvovao pokušajima operativaca CIA da diskredituju jednog uglednog lokalnog bankara, kojeg su, navodno, kasnije vrbovali; gledao je kako posle 11. septembra uz blagoslov Bušove administracije `službe` uvode masovan nadzor miliona Amerikanaca; gledao je i kako ugledni službenici obaveštajnih službi nižu laži o svojim aktivnostima pred Kongresom – sledstveno tome i pred američkim narodom – i kad je shvatio da Kongres, naročito `Osmočlana banda`, (kako je Snouden nazvao grupu unutar Kongresa upoznatu s najosetljivijim američkim obaveštajnim operacijama) ne reaguje primereno na iznesene laži, odlučio je da nešto preduzme. Činjenica da je neko kao što je Džejms Klaper, direktor državnih obaveštajnih službi drsko lagao javnost i prošao bez ikakvih posledica, za njega je bila dokaz da je demokratija u njegovoj zemlji ozbiljno uzdrmana. `Sistem ne funkcioniše`, rekao je jednom prilikom, a `nepravilnosti moraš da prijaviš upravo onima koji su najodgovorniji za takvo stanje.` Povukavši granicu između patriotizma i podaničke poslušnosti, Snouden je odlučio da bude `proročki glas` iz obaveštajne zajednice. Ali kako je Snouden uspeo da `skine`, prema nekim tvrdnjama, više od 15.000 fajlova australijskih obaveštajnih službi, oko 58.000 fajlova britanskih obaveštajaca i oko 1.700.000 američkih strogo poverljivih fajlova? Da li je to učinio na daleko jednostavniji načini no što bi se pomislilo na osnovu obima i odjeka njegovog poduhvata? Većini zaposlenih u Američkoj agenciji za državnu bezbednost zabranjeno je korišćenje USB-a na radnom mestu, ali sistem administratori su uvek mogli da nađu neki izgovor za kršenje te zabrane i da iskoriste USB kao sredstvo za premošćavanje sajberprostora između sistema NSA i regularnog interneta. Da li je Snouden zaista na taj način prouzrokovao jednu od najvećih špijunskih afera modernog doba, kako tvrdi autor knjige Dosije Snouden, i ako je tako, zašto niko u NSA nije digao uzbunu? Snouden je, kako tvrdi Luk Harding, `radio dok je NSA dremuckao šest vremenskih zona dalje`. Konačno, šta je navelo Snoudena da se žrtvuje? U svojoj knjizi Dosije Snouden, nagrađeni novinar Gardijana Luk Harding odgovara na pitanja koja bi trebalo da zabrinu svakog građanina sveta u eri interneta, otkrivajući pritom niz zaprepašćujućih insajderskih podataka o radu obaveštajnih službi i njihovom uticaju na život svakog od nas. - Zajedno možemo da uspostavimo ravnotežu, da okončamo masovan nadzor građana i da podsetimo vladu da je, ukoliko zaista želi da zna kako se njeni građani osećaju, uvek jeftinije da ih pita nego da ih uhodi - rekao je Snouden u svom božićnom obraćanju britanskim građanima. Čitajući ovu knjigu, čovek se neizbežno zapita kakav će biti sledeći Božić Edvarda Snoudena, najtraženijeg begunca na svetu. krznute korice po obodu

MEĆAVA - Priče palanačkog lekara , Sloboda Pirot 1970, str. 206. Priče. ima potpis bivšeg vlasnika i dobro je očuvana Милутин Велимировић (1893–1973) лекар, књижевник Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

Vladimir Nazor Priče iz detinjstvaMeki povezIzdavač ProsvetaVladimir Nazor (Brač, 30. maj 1876 — Zagreb, 19. jun 1949) bio je hrvatski i jugoslovenski književnik, a pri kraju života i predsednih NR Hrvatske.Rođen je u Bobovišću,[1] građansku školu je završio na ostrvu Braču, a gimnaziju u Splitu. Studirao je prirodne nauke, matematiku i fiziku u Gracu i Zagrebu. Diplomirao je 1902. godine. Predavao je u Hrvatskoj gimnaziji u Zadru, a od 1903. do 1918. godine u Istri, gdje je ujedno i proveo najviše svog života.[2] Penzionisan je 1933. godine u Zagrebu kao upravnik dječjeg doma. Prvo djelo mu je bilo Slavenske legende (1900).Godine 1904, u Zadru je objavljeno njegovo djelo Knjiga o hrvatskim kraljevima, a u to vrijeme je počeo pisati i Istarske priče. Koju godinu kasnije objavio je Velog Jožu (1908) — djelo po kome će Nazorova proza biti prepoznatljiva, a koje je on sam smatrao neuspjelijim. Godine 1916, objavio je nekoliko knjiga: Utva zlatokrila, Medvjed Brundo, Stoimena.Na izborima 1934. Nazor se krivim političkim potezom izjasnio za takozvanu Jevtićevu listu, te su mu neko vrijeme zatvoreni stupci svih novina, časopisa i vrata svih izdavača. Nedugo poslije toga, 1939. godine, objavio je Pastira Lodu i Dedeka Kajbumščaka.Iako u godinama i narušenog zdravlja, godine 1942. je s pjesnikom Ivanom Goranom Kovačićem preko reke Kupe otišao u partizane, o čemu je izvijestio čak i Radio London.Nazor je počeo voditi dnevnik S partizanima, koji se smatra jednim od najupečatljivijih ratnih dnevnika pored dnevnika Vladimira Dedijera i Dragojla Dudića.1/11

ŠEVA NEBESNICA - Desanka Maksimović Autor: Desanka Maksimović Izdavač: Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd Godina izdanja: 1998. Broj strana: 116 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa.

Crtam - Obrad Dobrić Priručnik za crtanje koji nas upućuje u povezanost svih nauka kroz ideju zvanu umetnost, u jednu celinu znanja. Crtanje je veština kpja se stiče učenjem. Crtam? Znači, komuniciram, radim, stvaram, postajem društven, odgovaran, zabavljam se i maštam. Likovne umetnosti po Platonu i Aristotelu odnose se na red i meru, jedinstvo i harmoniju. Broj strana: 100 Izdavač: Svet knjiga `Grafo`,Ruma Povez: mek Stanje: dobro, pohabane korice, ima potpis na prvoj strani

Milan Nikolić : KRISTALNA PEPELJARA , Svjetlost Sarajevo 1962, str. 170. Biblioteka Džepna knjiga 251. Krimi roman. Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Milan Nikolić : ŠPIJUN X JAVLJA , Svjetlost Sarajevo 1963, str. 168. Biblioteka Džepna knjiga 276 Krimi roman Očuvanost 3. Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti. Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela. 1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – „Prsten s ružom“. Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj „Džepnoj knjizi“, specijaliziranoj za tzv. ’lako štivo’, pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te „Prsten s ružom“ izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu. U nakladi „Džepne knjige“, odnosno „Svjetlosti“ izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj „Dugi“ objavit će 11 djela. „Duga“ objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman „Zeleni signal na prelazu“ iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom ’Džon Smit’ (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike. Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska „Mladinska knjiga“ objavila je slovenske prijevode dvaju romana – „Prsten z rožo“ 1959. i „Vohun X poroča“ 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman „Nije bilo slučajno“ 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u „Glasu Slavonije“. Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u „Glasu Slavonije“, „Ljubljanskom dnevniku“, tjedniku „Tovarišev“, „Virovitičkom listu“ i „Oslobođenju“. Neki od njegovih naslova su: „Prsten s ružom“ (1957.), „Smrt traži drugoga“ (1958.), „Drug Pi“ (1961. i 1964.), „Mačak kroji pravdu“ (1968.), „Jastrebovo gnezdo“ (1970.). Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen „Stakleni paravan“ iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra „Poštar zvoni dvaput“ iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora „X-25“, nastao prema njegovom romanu „Špijun X javlja“ iz 1958. Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama.

KOSOVSKA ISKUŠENJA - Patrijarh Pavle Izdavač: Knjiga komerc, Beograd Godina izdanja: 2018. Broj strana: 172 Pismo: cirilica Povez: Mek povez Format: 19x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. KOSOVSKA ISKUŠENJA Patrijarh srpski Pavle - drugo izdanje , 2018. godina „Kosovska iskušenja“, izdanje na kome je izvesno vreme radio i sam patrijarh, zapitan o svakoj reči, dokaz su višedecenijske borbe da se na dostojanstven način izađe iz tragedije kosovskih sukoba, i dalje aktuelne teme. „U Prvom svetskom ratu, za vreme proboja Solunskog fronta, bio je ranjen jedan prost čovek, seljak, koga upute u bolnicu. Predaju mu jednog bugarskog zarobljenika da ga sprovede do Komande u Solunu. Od dugog hoda, i gladi, Bugarin onemoća, a muče ga i misli hoće li ostati živ i videti svoje. Srpski vojnik, mada ranjen, siđe s konja i pomogne Bugarinu da se popne u sedlo, uzme vođice i tako pođe dalje. Kad je video začuđenog srpskog generala, vojnik reče: „Ja sam ranjenik, a on zarobljenik, tu više nema neprijateljstva; obojica smo bez oružja i samo smo ljudi. On je zanemogao i moram da mu pomognem. To je ono što nas je kao narod održalo, ne samo biološki. U dubini narodne duše nije samo viteštvo ili otmenost, već nešto drugo: prava ljubav prema čoveku. (Stid je poslednja granica, Iz intervjua „Pobedi“) Kroz niz mudrih beseda patrijarh dake primere duhovne borbe naroda kroz najteže istorijske prilike. Ovde je samo jedan deo izjašnjavanja, beleženih od onog dana kad je vladika Pavle (Stojčević) ustoličen kao četrdeset i četvrti duhovnik na tronu Svetog Save.

MIJA ALEKSIĆ VILOVNJAK SA ISTOČNIH STRANA Autor: Miroslav Mirković Izdavač: Armon Sanba, Beograd Godina izdanja: 2001. Broj strana: 101 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Prednja korica prelomljena. Milosav „Mija” Aleksić (Gornja Crnuća, 26. septembar 1923 — Beograd, 12. mart 1995) je bio srpski pozorišni, televizijski, filmski glumac i humorista. Aleksić je rođen 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. U oktobru 1941. godine preživeo je masovno streljanje stanovništva u Kragujevcu. Po završenoj gimnaziji u Kragujevcu upisao je prava. Glumom se amaterski bavio još od gimnazijskih dana. Od oslobođenja, pa do 1948. godine bio je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U Narodnom pozorištu je u periodu 1949-1951. godine. Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1951. i radi sve do 1965. godine, kada se vratio u angažman u Narodno pozorište gde je i okončao svoju pozorišnu karijeru. Igrao je i u Ateljeu 212 i drugim scenama. Od 1977. godine imao je status slobodnog umetnika. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Autentičan pozorišni, filmski, estradni i radio i televizijski umetnik širokog dijapazona, kreator smešnoga protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa svoj talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva ne samo u Nušićevim, Gogoljevim i Molijerovim komadima već i u svojim estradnim poduhvatima, proklamirajući načelo: Igraj estradu kao najveću komediju.

Žarko Radaković: EMIGRACIJA - Ljubavne priče 1990 - 1995, Radio B92 Beograd 1997, str. 129. Proza. Očuvanost 4. Рођен у Новом Саду, 1947. Школовао се у Земуну (основна школа и гимназија), Београду (студије светске књижевности), Tübingenu (студије германистике, историје уметности и филозофије). Аутор романа: Tübingen (1990, Пан Душицки) (у најужем избору за НИН-ову награду), Понављања (заједно са Scottom Abbottom) (1994, Време књиге), Книфер (1994, Б92), Емиграција (1997, Б92), Поглед (2002, Стубови културе), Вампири (2008, у припреми). Превео двадесет две књиге Петера Хандкеа. Аутор низа зборника и антологија: о рецепцији књижевности Петера Хандкеа (Књижевна критика, Београд, 1986), о уметности Јулију Книферу (Stuttgart, 1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (Распис, 1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (Горњи Милановац 1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (Stuttgart/Hamburg, 1989). Од 1971-73. сарадња са уметником Ером Миливојевићем: Преформанси Medex (Битеф, Београд, 1971), Корњача (СКЦ, Београд, 1972), Лабудово језеро (Галерија у палати Албанија, Београд, 1973). Роман Ера. Сећање на „Корњачу“ (2008, у припреми). Од 1978. живи у Немачкој. Од 1986. сарадња са загребачким умеником Јулијем Книфером. Монографија Julije Knifer. Mäandar 1960-1990. (Stuttgart: Flugasche, 1990.) Крајем осамдесетих година уредник немачког часописа за књижевност и уметност Das Nachtcafé (Stutt­gart, Klett-Cotta). Од 1990. уредник на радију Deutsche Welle. Од 2006. сарадња са уметницом Нином Попс. Књига: „Петер Хандке: Губитак слике (Der Bildverlust)“ (двоструки, паралелни, превод фрагмената романа – на српскохрватски језик, и језик апстрактног сликања) (библиофилско издање, Köln, 2007). Године 2008. рад на „антологији српске прозе у рецепцији Петера Хандкеа“. (Das Schreibheft, Hessen). Од 1990. живи у Келну.

PETAR VOLK I POZORIŠTE - Zbornik, Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd 2000, str. 289. Zbornik tekstova o Petru Volku. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu ВОЛК Петар – позоришни критичар (Босански Петровац, 9. XI 1931 – ). Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци. Студирао је на Филозофском факултету у Згбу (Група за југославенску књижевност) и дипломирао 1954. Докторирао је на Карловом универзитету у Прагу 1968. из области филмске естетике (Естетика модерне анимације). Био је уредник и критичар у више листова, часописа, радио-станица и новинских агенција, директор Фестивала југословенског филма (1966-1972), директор Музеја позоришне уметности СР Србије (1972-1978), управник Југословенског драмског позоришта (1978-1981). У оквиру Музеја позоришне уметности Србије покренуо је „Театрон“, публикацију за позоришну историју и театрологију, и био његов главни и одговорни уредник од 1974. до 1979, као и Позоришни годишњак Србије. Из области позоришне уметности објавио је књиге: Раша (1975), Миливоје Живановић (1977), Позориште без маске (1977), Позоришне критике (1978), Београдске сцене (1978) и Пера Добриновић, у издању СНП (1986). Бавио се и педагошким радом. На Факултету драмских уметности у Бгду предавао је историју филма (за доцента је изабран 1973, за ванредног професора 1974, а за редовног професора 1979). Позоришном критиком, есејистиком, теоријом и историјом бавио се од средине педесетих г. Традиционалист с наглашеном вером у континуитете развоја, он се, иако без маркантније изграђеног сопственог естетског и театарског становишта, супротстављао радикалном субјективизму и потпуном релативизовању савременог израза. Са разумевањем је подржао неколико значајних представа СНП (Страдија Домановића-Михајловића Михиза, Покондирена тиква Ј. Ст. Поповића, Чежња под брестовима О’Нила).

Anatolij Kuznjecov Nastavak legendeMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaMeki povezDžepni formatAnatolij Vasiljevič Kuznjecov (ruski: Anatólij Vasilʹevič Kuznecóv; 18. kolovoza 1929., Kijev – 13. lipnja 1979., London) bio je sovjetski pisac na ruskom jeziku koji je opisao svoja iskustva u njemačkom okupiranom Kijevu tijekom Drugog svjetskog rata u svom međunarodnom romanu Babcila Yar: Dokument u obliku romana. Knjiga je izvorno objavljena u cenzuriranom obliku 1966. na ruskom jeziku.Kuznjecov je rođen od oca Rusa i majke Ukrajinke, u njegovoj putovnici stajalo je da je Rus. Odrastao je u kijevskom okrugu Kurenivka, prema vlastitim riječima `na dohvat ruke od goleme jaruge, čije je ime, Babi Jar, nekoć bilo poznato samo mještanima.`[1] U dobi od četrnaest godina, Kuznjecov je počeo snimati u jednoj pjesmi. bilježi sve što je vidio kao svjedok i čuo o pokolju u Babi Jaru. Jednom je njegova majka otkrila i pročitala njegove bilješke. Plakala je i savjetovala mu da ih sačuva za knjigu koju bi jednog dana mogao napisati.Prije nego što je postao pisac, Kuznjecov je studirao balet i glumu, okušao se u slikarstvu i glazbi, radio kao stolar, graditelj cesta, betonski radnik, pomagao je u izgradnji hidroelektrane Kahovka na rijeci Dnjepar i radio na hidroelektranama Irkutsk i Bratsk. u Sibiru.` Godine 1955. pristupio je Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza. Naposljetku je počeo `učiti za pisca` i upisao se na Književni institut Maxim Gorky.Godine 1957. književni časopis Yunost objavio je njegovu novelu pod naslovom Nastavak legende. Kuznjecov je svoje prvo iskustvo s izdavačima opisao na sljedeći način:Napisao sam novelu `Nastavak legende` i ponudio je časopisu Yunost. Priča o mladiću, koji je došao raditi u Sibir sa čvrstom mladenačkom vjerom u nešto bolje, u neko konačno dobro, unatoč svim nedaćama i siromaštvu. Urednicima Junosti se novela jako svidjela, ali su rekli da je ne mogu objaviti: cenzori to neće dopustiti, časopis će biti zatvoren, a mene će uhititi ili, u najgorem slučaju, doživotno isključiti iz književnosti. Iznad svega, zapadni propagandisti bi mogli pokupiti ovu priču i krenuti s njom: `Vidiš, ovo je dokaz koliko je život u Sovjetskom Savezu zapravo užasan!` Iskusni pisci rekli su mi da se novela može spasiti, da se barem dio nje mora skrenuti pozornost čitateljima, da će znati što dolazi iz srca i što moram napisati radi forme, te da trebam dodajte neke optimistične epizode. Dugo je vremena moja novela skupljala prašinu bez ikakve nade da će biti objavljena, ali na kraju sam se natjerao da dodam neke optimistične epizode, koje su se tako oštro razlikovale od cjelokupnog stila i bile tako nečuveno vesele da ih nijedan čitatelj ne bi shvatio ozbiljno.[1]Novela je odbijena, ali je na kraju objavljena u jako cenzuriranom obliku i bez odobrenja autora. Upravo mu je ova verzija donijela slavu u cijeloj zemlji. Diplomirao je 1960. i bio primljen u Savez književnika SSSR-a, a potom i u Državni književni fond. Šezdesetih godina prošlog stoljeća postao je poznat kao jedan od najtalentiranijih i najnaprednijih pisaca u zemlji, otac žanra ispovjedne proze.[1]Oženio se Irynom Marchenko i spremao se postati otac. Ubrzo su se on i njegova trudna supruga preselili u Tulu.Roman Babi Yar, objavljen u Yunostu 1966. [2], učvrstio je slavu Anatolija Kuznjecova. Roman je uključivao dosad nepoznate materijale o smaknuću 33.771 Židova tijekom dva dana, 29. – 30. rujna 1941., u kijevskoj guduri Babi Yar. Djelo bez cenzure uključivalo je materijale koji su izrazito kritični prema sovjetskom režimu. Raditi na tome nije bilo lako. Kuznjecov se prisjetio: `Cijeli mjesec u Kijevu imao sam noćne more, koje su me toliko iscrpile da sam morao otići bez završetka posla i privremeno se prebaciti na druge zadatke kako bih povratio razum.` U pismu izraelskom novinaru, piscu i prevoditelju Shlomo Even-Shoshan od 17. svibnja 1965., Kuznjecov je komentirao tragediju Babi Yar:Prije 29. rujna 1941. Židovi su polagano ubijani u logorima pod maskom legitimnosti. Kasnije su došli Treblinka, Auschwitz itd. Otkako je ubojstvo u Babinom Jaru postalo uobičajeno. Vjerujem da znate kako su to učinili. Objavili su naredbu da se svi Židovi u gradu okupe u blizini teretnog kolodvora sa svojim stvarima i dragocjenostima. Zatim su ih opkolili i počeli pucati u njih. Bezbroj Rusa, Ukrajinaca i drugih ljudi, koji su došli ispratiti svoju rodbinu i prijatelje `na vlak`, umrli su u roju. Nisu pucali u djecu nego su ih žive zakopali, a ranjene nisu dokrajčili. Svježa zemlja nad masovnim grobnicama bila je živa od pokreta. U dvije godine koje su uslijedile, Rusi, Ukrajinci, Cigani i ljudi svih nacionalnosti pogubljeni su u Babinom Jaru. Vjerovanje da je Babin Jar isključivo židovski grob je pogrešno, a Jevtušenko je u svojoj pjesmi prikazao samo jedan aspekt Babinog Jara. To je međunarodna grobnica. Nitko nikada neće utvrditi koliko je i koje nacionalnosti tamo pokopano, jer je 90% leševa spaljeno, a njihov pepeo razbacan po gudurama i poljima.[1]Skraćenu verziju romana ponovno je objavila 1967. na ruskom jeziku izdavačka kuća Moloda Gvardiya u skraćenom obliku bez dopuštenja autora.[2]Nakon prebjegaUbrzo nakon sovjetske invazije na Čehoslovačku, Kuznjecov je prebjegao iz SSSR-a u Ujedinjeno Kraljevstvo. Njegov izgovor za putovanje abput je bio istražiti za svoju novu knjigu o Lenjinovom boravku u Britaniji.[3] Uspio je prokrijumčariti 35-milimetarski fotografski film koji je sadržavao necenzurirani rukopis.Spomen znak Anatoliju Kuznjecovu kao mladom junaku njegovog romana Babi Jar. Kijev, KurenivkaU London je stigao s dvotjednom vizom, u pratnji Georgyja Andjaparidzea, osumnjičenog mamke KGB-a, agenta tajne policije. Kuznjecov je uspio prevariti Andjaparidzea rekavši da želi pronaći prostitutku i umjesto toga se kandidirao za najbliži ured britanske vlade. Tamo su ga preko telefona povezali s Davidom Floydom, novinarom koji govori ruski i sovjetskim stručnjakom The Daily Telegrapha. Riskirajući da bude uhvaćen, Kuznjecov se vratio u hotel po svoje rukopise, svoj omiljeni pisaći stroj i kubanske cigare.[3]Ministar unutarnjih poslova James Callaghan i premijer Harold Wilson odlučili su dati Kuznjecovu neograničenu boravišnu vizu u Velikoj Britaniji. Ubrzo nakon javne objave britanske odluke, sovjetski veleposlanik Mihail Smirnovsky zatražio je povratak autora, ali je Callaghan odbio. Dva dana kasnije, Smirnovsky je pozvao ministra vanjskih poslova Michaela Stewarta i zatražio da se sovjetskim diplomatima dopusti da vide Kuznjecova, ali je Kuznjecov odbio sastati se sa svojim sunarodnjacima. Umjesto toga, napisao je izjavu o razlozima za odlazak i tri pisma: jedno sovjetskoj vladi, drugo Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza, a treće Savezu književnika SSSR-a.[3]Sunday Telegraph objavio je intervju Davida Floyda s Kuznjecovim, koji je govorio o svojim vezama s KGB-om, kako je regrutiran i kako je formalno pristao na suradnju kako bi mu se omogućilo odlazak u inozemstvo.[1]Babi Yar je objavljen u SAD-u 1970. godine pod pseudonimom A. Anatoli. U tom je izdanju cenzurirana sovjetska verzija stavljena običnim slovima, sadržaj izrezan od strane cenzora težim slovima, a novododani materijal u zagradama. U predgovoru izdanja njujorške izdavačke kuće Posev, Kuznjecov je napisao:U ljeto 1969. pobjegao sam iz SSSR-a s fotografskim filmovima, uključujući filmove koji sadrže neskraćeni tekst Babi Yara. Objavljujem je kao svoju prvu knjigu oslobođenu svake političke cenzure i molim vas da ovo izdanje Babi Jara smatrate jedinim autentičnim tekstom. Sadrži izvorno objavljen tekst, sve što je cenzura izbacila i što sam napisao nakon objave, uključujući i završno stilsko uglačavanje. Konačno, ovo je ono što sam napisao.[1]U emigrantskim godinama Kuznjecova radio je za Radio Sloboda, puno je putovao, ali deset godina nije ništa napisao.[1]Kuznjecov je preminuo u Londonu 1979. od svog trećeg srčanog udara12/11

Slučajna devica, Valeri Frenkel Moć knjige, Beogra, 2004. mek povez 245 strana veoma dobro očuvana knjiga Stejsi, zrela ženska koja puno obecava – ponovo je nevina! Prošlo je godinu dana od kad je spavala s bivšim deckom i nevinost se navratila! Puno je radila, malo izlazila i eto nesrece! Gubitak samopouzdanja i povratak nevinosti u jednom paketu. U ovoj urnebesnoj knjizi videcete kako je uz puno muka, teškog truda i velikih napora ova simpaticna devojka na jedvite jade uspela da ponovo izgubi nevinost.

Frančesko Petrarka Iz kanconijeraMeki povezDžepni formatФранческо Петрарка (итал. Francesco Petrarca; Арецо, 20. јули 1304 — Арква Петрарка, 18/19. јули 1374) био је италијански песник на народном и латинском језику, хуманиста, аутор Канцонијера.БиографијаФранческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је Пјетра ди Паренце, бележника у Фиренци који је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани. Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У Авињону је касније радио као дворски саветник, а на папском двору успео је да се истакне нарочито својом речитошћу, одличним познавањем класичне културе и својим првим песмама на тосканском народном језику. За његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка, срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце. Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је poeta laureatus пре него што је написао многа дела по којима је касније постао познат. Веома тешке године за Петрарку биле су четрдесете године када су преминули неки за њега веома важни људи, међу њима и Лаура (1348). Умро је у Аркви 1374. године.12/25

Veljko Petrović RavanradTvrdi povezIzdavač NolitVeljko Petrović je rođen 1884. godine u Somboru, a umro u Beogradu 1976. godine.Od 1902. dodine studirao je pravo u Budimpešti. A prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Od 1906. godine uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija", da bi 1908. godine prešao u Sremsku Mitrovicu kao urednik "Slobode". Pored ovih, uređivao je časopise "Srpske riječi", bio je dopisnik za novosadski "Branik" i sarajevski "Narod", kao i urednik "Savremenih pitanja".U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kojem će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova, u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje Maru Mandurašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati 1919. godine.1918. godnie izabran je za člana Jugoslovenskog odbora i nadao se da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, ali umesto toga imenovan je referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju, da bi nakon toga bio prebačen u Beograd. 1912. bio je šef Kabineta ministra. 1930. godine kao izveštač lista "Politika" bio je u Budipešti. Radio je i na časopisima "Novi Srbobran", "Srpski književni glasnik", "Brankovo kolo", "Delo", "Savremenik", "Nova iskra", "Slovenski jug".1912. godine izdaje svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. godine knjigu pesama "Na pragu". Od 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela u knjigama "Bunja i drugi iz Ravangrada", "Dah života", "Bunja", "Pomerene savesti", "Tri pripovetke", "Iskušenje", "Pripovetke", "Izdanci iz opaljenog grma", "Prepelica u ruci". Napisao je oko sto pripovedaka.Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, predsednik Matice srpske i Srpske književne zadruge, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.U njegovu čast dodeljuje se nagrada "Veljkova golubica" na svečanosti "Veljkovi dani" u Somboru.12/26

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

DOSIJE SNOUDEN Luk Harding Izdavač: Evro Giunti Broj strana: 307 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm Godina izdanja: april 2014. Opis Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. Nova knjiga.

Rale Nišavić: ZVONO POD JASTUKOM, Krovovi / Stupovi 1995, str. 140. Roman. Očuvanost 4; ima posvetu verovatno od autora. Rale Nišavić rođen je 20.12.1946. godine u Ostrelju poiznad Bijelog Polja. U rodnom kraju završio je osnovnu i srednju školi, a Filozofski fakultet u Novom Sadu. Rale Nišavić sastavljač je i urednik više antologija svetskog i srpskog pesništva. Priredio je i objavio izbore iz pesništva Branka Radičevića, Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Autor je i više slikovnica za decu. U dečjem listu `Neven` radio je ceo radni vek. Po obrazovanju profesor je ruske književnosti. Vlasnik je izdavačke kuće `Bistrica`, osnovane 1993. godine u Novom Sadu, u kojoj je do sada objavljeno više od 800 naslova... OBJAVLJENE KNJIGE Srce u nedrima neba, poezija, 1980., Novi Sad Sunce u prsti, poezija, 1983., Zrenjanin Kada pisci govore, intervjui, 1985., Novi Sad Divlje trešnje, poezija, 1986., Subotica Šumska zemlja, poezija, 1990., Nikšić Da čekamo zore, poezija, 1992., Sremski Karlovci Manite vode, poezija, 1995., Novi Sad Zvono pod jastukom, roman, 1996., Sremski Karlovci Manite vode, poezija (na slovenačkom), 1997., Ljubljana Deca vedrog lica, pesme za decu, 1988., Novi Sad Naše dvorište ptičja je kuća, pesme za decu, 1996., Novi Sad Šetači crne kese, venac savremenih priča, 2000., Novi Sad Dunavske svetiljke, pesme za decu i zaljubljene, 2000., Novi Sad Vatreno ždrebe, priča za mlade, 2003., Novi Sad Vatreno ždrebe, priča za mlade, (na grčkom), 2004., Solun Vidikovci izvorišta, venac lirskih priča, 2005., Novi Sad Kornjače ljubavnice, pesme i priče za mlade, 2006., Novi Sad Ledeno podne, pesme za odrasle, 2007., Novi Sad Kratak je čovekov put, intervjui, 2010., Novi Sad Majka hodočasna, pesme, 2010., Novi Sad Oko i rep pseći, pesme, 2012., Novi Sad

TIGAR U BUNARU - Filip Pulman Naslov originala: THE TIGER IN THE WELL - Philip Pullman Izdavač: Narodna knjiga, Alfa, Beograd Biblioteka PETAR PAN Godina izdanja: 2006 Format: 20,5 x 14,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Ćirilica Broj strana: 432 Iako je njegov prvi roman napisan za odrasle, Filp Pulman se proslavio romanima za decu, kao što su Satni mehanizam, Ćerka majstora vatrometa, Džek Đipalo, Rubin u dimu, Severna svetlost… Treći deo priče o Sali Lokhart, koja je započela knjigom Rubin u dimu , prati Sali, sada kao već odraslu ženu koja ima ćerkicu. Iako je otac njene devojčice odavno mrtav pojaviće se čovek koji će tvrditi da je on. Primorana tadašnjim zakonima, Sali će morati da se upusti u veliki rizik, usput otkrivajući zavere nekih jako zlih osoba, koji čine stravične zločine nad ljudskom prirodom. `Priče su najvažnija stvar na svetu. Bez priča ne bi smo bili ljudska bića.`Filip Pulman rođen je 1946. u Norviču i rane godine života je proveo putujući po svetu, budući da su mu i otac i očuh bili piloti. Deo detinjstva je proveden u Australiji, gde se Filip upoznao sa svetom stripova i posebno zavoleo Supermena i Betmena. Sa 11 godina vratio se u Britaniju, gde je u školi pod uticajem profesorke engleskog toliko zavoleo da čita da joj i dan danas šalje primerke svojih knjiga.Po završenom koledžu, neko vreme je radio kao nastavnik i predavač na Vestminster koledžu, da bi se posle dvanaest godina potpuno predao pisanju. Prvi objavljen roman bio je tematski i žanrovski različit od onoga što će proslaviti Filipa Pulmana – dečje epske fantastike. Filip Pulman za sebe kaže: `Prilično sam bezopasan i koristan. Želim da nastavim sa ovim što sad radim, i ne vidim razlog zašto ne bih. Ako pisanje postane protivzakonito, prekršiću zakon bez ikakvog dvoumljenja`. ***NEKORIŠĆENO***

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

Tvrde korice 111 strana Dvojezicno, srpski i engleski. Draga Jović Perduv, rođena je u malom Tićevu kod Drvara u BiH. Odrasla je u Vojvodini u Bačkom Jarku kod Novog Sada. Mlada se udala i otišla u Australiju 1970. godine. Živela je u Melburnu i radila u bolnici više od 40 godina. Ima tri sina. Bila je aktivna u folkloru i zajedno sa decom, doprinela spašavanju srpske mladeži od potpune asimilacije. Autorka je knjige poezije „Vodićeš me u Pariz, zar ne?“, 2017. godine. Vratila se u Srbiju 2018. godine.

Beograd : Sfairos, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) 128 str. Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva. Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni,

Teodor Drajzer KeriTvrdi povezТеодор Херман Алберт Драјзер (Тере Хоут, 27. август 1871 — Холивуд, 28. децембар 1945) био је амерички новинар и књижевник. Најпознатији је по делима Сестре Кери (1900) и Америчка трагедија (1925).БиографијаРођен је 1871. године у Терехоту, држава Индијана. Његов отац Џон Драјзер био је Немац који је дошао у Америку да би избегао војну обавезу, а мајка је била из Дејтона.[1] Теодор је био дванаесто од тринаест деце из породице Драјзер. Један од његове старије браће био је Пол Драјзер, текстописац. Теодор је одгајан као католик, а касније је постао атеиста.[2]Након што је завршио средњу школу у Ворсу, похађао је Универзитет у Индијани (1889—1890), од којег је одустао.[3][4]Године 1983. оженио се Саром Озборн Вајт, а брак су окончали 28. децембра 1909. године. Године 1919. упознао је Хелену Рикардсон, са којим се оженио 13. јуна 1944. године.[5][6][7]Преминуо је 28. децембра 1945. године у Холивуду.[8]КаријераРадио је неколико година као журналиста у часопису Чикаго глоуб, а након тога за St. Louis Globe-Democrat. Написао је неколико чланака о књижевницима, а радио интервјуе са Томасом Едисоном, Теодором Томасом и многим другим.[9][10]Рад на свом првом роману Сестре Кери Драјзер је започео 1899. године у Момију, а он је објављен 1900. године.[11][12] У књизи Сестре Кели, Драјзер је представио друштво које се мења, писао о младој жени која одлази са села у Чикаго, где се бори са сиромаштвом и бави простутуцијом. Књига је стекла значајн углед.[13] Године 1901. Драјзер је написао кратку причу Nigger Jeff, у време када су у Сједињеним Државама владали расни немири.[14] Његова друга новела Џени Герхард објављена је 1911. године.[8] Први комерцијални успех Драјзера била је Америчка трагедија, објављена 1925. године5/20

Beograd 2010. Tvrd povez, zaštitni omot, 157 strana. Knjiga je odlično očuvana. Na svetskom šampionatu reklame pobeđuje živa reč, kaže Beau Toskich u knjizi VERBAL DRIVER. To je priručnik koji na duhovit ali i vrlo stručan način daje uputstva za krstarenje po “brzacima teatralnog i smrtonosnog tržišta”. Beau Toskich je jedan od najpoznatijih internacionalnih eksperata za Kompetitivnu Komercijalnu Komunikaciju – inovativni koncept nove strategije marketinga. Predaje po čitavoj Evropi gde su njegove knjige bestseleri. STRATEGIJA PRŽENOG JAJETA je u Italiji prodata u 12.500 primeraka što je za ovu vrstu literature ogromna cifra. U prva četiri meseca od kako je izašla knjiga VERBAL DRIVER je prodata u 4.000 primeraka. Ova mala, istovremeno profesionalna, moderna i zabavna filozofija marketinga i komunikacije ima geslo: Prodaja nije razmena za novac, prodaja je ostvarenje kupčevih snova. Prodaja je komunikacija vrednosti a vrednost su kilogrami zadovoljstva za tvoj ego. U svetu biznisa koji ima sasvim nov metabolizam i gde komercijalna pista ima mnogo više krivina nego juče ova knjiga je korisna za kupca a opasna za konkureciju. Kroz prevod sa italijanskog jezika koji u Toskićevoj knjizi postaje brz, moderan i precizan poput engleskog sa kojim može da se takmiči u svemu osim u oblasti biznisa i komunikacije, i srpski postaje brz, precizan i moderan. Ivana Hadžipopović. “U toku svog tridesetogodišnjeg rada u oblasti tržišnih komunikacija, nikada nisam tražio od kompanija da kupe rad moje agencije i nikada nisam tražio od potrošača da kupe proizvod za koji sam radio. Uvek sam se trudio da oni to sami požele. Sa minimalističkim kreativnim mislima Beau Toskicha to bi mi bilo mnogo lakše. Verbal Driver je knjiga o prodaji i komunikaciji – to je knjiga o umetnosti prodaje i komunikacije. Zbog toga će Verbal Driver, knjiga Boška Toskića, biti i literatura u evropskoj školi kreativnog mišljenja – New Moment Ideas Campus.” Dragan Sakan.