Autor: Robert Ripli Format: 22x 30 Povez: tvrd Štampano na kartonu! Trodimenzionalno! Ovaj fascinantni faksimil dnevnika pruža priču iz prve ruke o putovanju Roberta Riplija, tridesetih godina prošlog veka, u egzotične zabiti planete, u potrazi za neobičnim i čudesnim. U knjizi su Riplijevi crteži, skice i vrednosti koje oživljavaju nesvakidašnji, čudan svet koji se rastvorio pred njegovim očima. Od jezera sode i mostova krvi, do prepariranih ljudskih glava, pred vama su Riplijeva otkrića koja možete istražiti u fantastičnim trodimenzionalnim dodacima u ovoj izuzetnoj knjizi. Robert L. Ripli (1890-1949), bio je istraživač u stalnoj potrazi za čudima, umetnik, strip crtač, najneobičniji radio voditelj, televizijska i filmska zvezda, a iznad svega neumorni svetski putnik. U beskrajnom traganju za čudesnim obišao je 201 zemlju širom planete. Zbog toga su ga prozvali “moderni Marko Polo”...

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Hal Foster: UMETNOST I ARHITEKTURA Mek povez, 23cm, 279strana, izdavač: CID - Beograd, ima sitnija oštećenja na omotu - unutra je sve u redu!? Hal Foster je američki istoričar umetnosti i likovni kritičar. Rođen je u Sietlu, 1955, i smatra se vodećim svetskim misliocem. Školovao se na Univerzitetu Prinston, Kolumbija Univerzitetu, kao i Siti Univerzitetu u Njujorka. Predavao je na Univerzitetu Kornel od 1991. do 1997 godine, a od 1997. predaje na Prinstonu. Nakon što je diplomirao na Princetonu Foster se preselio u Njujork, gde je kao kritičar savremene umetnosti radio za Artforum u periodu od 1977. do 1981. Bio je urednik časopisa Art in America, a zatimi i direktor kustoskih studija u Vitni muzeju. Guggenheimovu stipendiju Foster je dobio 1998, a 2010. godini izabran je za člana-saradnik Američke akademije nauka i umetnosti.

Biblioteka komisije za kinematografiju Vlade NR Hrvatske, Zagreb, 1949. Prevod: M. Golik Izuzetno retko u ponudi!!! Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила. Лав Владимирович Куљешов (рус. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Тамбов, 13. јануар 1899 — Москва, 29. март 1970) је био руски филмски стваралац који је осмислио и помогао да се оснује прва филмска школа на свету — Moscow Film Scool. Куљешов се може сматрати једним од првих теоретичара филма, а заједно са Сергејом Ејзенштајном, који је једно кратко време био његов ученик, и Всеволодом Пудовкином био је вођа онога што се у теорији филма зове Совјетска теорија монтаже. Према његовом мишљењу основа филма је била управо монтажа, дакле веза између два кадра. Своју тезу односно принцип илустровао је „Куљешовим експериментом“, у коме је монтажно спојио исти кадар (глумчев крупан план) са потпуно различитим садржајем (тањир чорбе, мртвачки сандук и сл.) и такве монтажне јединице и њихово значење гледаоци су сасвим различити перципирали. Уз свој теоретичарски рад Куљешов је паралено радио и као филмски аутор, све до тренутка у ком стаљинистичка власт тадашње Русије није то онемогићила.

Miloš Jevtić: `Upotreba istorije: razgovori s Andrejem Mitrovićem` Kolekcija Odgovori Izdavač: Narodna biblioteka `Vuk Karadžić`, Filološko-umetnički fakultet i Narodni muzej Kragujevac Meki povez, ilustrovano, ćirilica, 105 strana, 20cm Andrej Mitrović rođen je u Kragujevcu 17. aprila 1937. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Grupu za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao se 1956, diplomirao 1961. godine, magistrirao 1964. i doktorirao 1968. Čitavu univerzitetsku karijeru, od 1961. do 2004. godine, proveo je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zvanje redovnog profesora je stekao 1980. godine. Predavao je savremenu istoriju Evrope, uvod u istorijske studije i brojne specijalizovane kurseve, a 1987. godine osnovao je Katedru za Opštu savremenu istoriju kojoj je bio na čelu do odlaska u penziju. Dopisni član Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1988. godine.. Njego pristupna akademska beseda glaslila je: Nemačko vojno vođstvo i privredna bogatstva Srbije U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača. Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine. Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke „Istorija“ u izdavačkom preduzeću Nolit, 1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju. Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija na konferenciji mira 1919-1920). Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije. Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između ova dvarata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade: Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004). Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period. Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana. Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne politike Jugoslavie objavio je i studiju „Nacizam i fašizam“ u kojoj je ukazao na politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje ulaze u sferu ekonomije: Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004… Istoričar i dugogodišnji redovni profesor i šef Katedre za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Andrej Mitrović preminuo je u noći 25/26. avgusta u Beogradu u 77. godini. Novinar Miloš Jevtić je rođen 1936. godine u Gornjoj Bukovici, kraj Valjeva, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu učio u Gornjoj Bukovici i Vragočanici, gimnaziju u Kamenici i Valjevu, gde je 1954. maturirao. Književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je najpre u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije. Kasnije je bio, prvo, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, a potom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio Beogradu radio od 1974. do 2001, godine, kada je penzionisan. Jevtić se novinarstvom počeo baviti 1952. godine u valjevskim listovima Napred, Reč omladine (učestvovao u njegovom pokretanju) i Srednjoškolac (bio glavni urednik). Od dolaska u Radio Beograd, u Drugi program, čiji je bio i glavni urednik osam godina, pokrenuo je jednosatnu emisiju Gost Drugog programa, u kojoj je objavio više od 800 razgovora sa najuglednijim ličnostima kulture, umetnosti i nauke iz Jugoslavije i sveta. Jevtićeve razgovore objavljivali su mnogi listovi (Telegram, Delo, Nin, Borba, Politika, Oslobođenje, Odjek, Dnevnik i drugi). Krajem sedamdesetih godina prošloga veka Jevtić je počeo da objavljuje razgovore i u knjigama. Tako je nastala Kolekcija Odgovori. Do sada je u njoj objavljeno 190 knjiga. Jedan deo tih knjiga čine razgovori sa ličnostima srodnih zanimanja (istoričari, istoričari umetnosti, pisci, muzički umetnici, etnolozi, atomski fizičari, bibliotekari, slavisti), dok su u drugim pojedinačno predstavljeni portreti najznačajnijih stvaralaca. Već odavno je uočeno da nijedan budući, iole ozbiljniji proučavalac druge polovine XX veka u Srba neće moći da kao nezaobilazni izvor mimoiđe kolekciju Odgovori Miloša Jevtića, u kojoj su objavljeni razgovori ovog uglednog novinara s najznajčajnijim umetnicima i naučnicima koji su svojim delovanjem obeležili drugu polovinu XX veka. Za novinarski rad je dobio više nagrada, među ostalima i Oktobarsku nagradu grada Beograda, Vukovu nagradu Srbije i nagradu `Zlatni beočug`, kao i nagradu Radio-televizije Beograd i Udruženja novinara Srbije, koje su mu dodeljene za životno delo. Na Sajmu knjiga 2006. godine Kolekcija Odgovori proglašena je za najbolju ediciju.

POGLED IZA ŠTAFELAJA 1972-1998 Radomir RADE Vergović „Pogled iza štafelaja“ naziv je izložbe karikatura, ilustracija i naslovnih strana užičkog nedeljnika „Vesti“ Radomira Vergovića (1939), poznatog užičkog slikara, koji se pored slikarstva bavio i karikaturom. Radomir Rade Vergović je rođen u Užicu. Akademiju za primenjene umetnosti na katedri za slikasrtvo završio je u Beogradu. Godinama je radio u užičkim „Vestima“ kao likovni i tehnički urednik. ČLan je ULUPUDS-a od 1972 godine. Pored slikarstva radi mozaik, grafički dizajan, crtež, novinsku i knjižnu ilustraciju. Bavi se karikaturom, likovnom kritikom i likovnim prikazima izložbi. Likovno uređuje mnoga izdanja, publikacije. Do sada likovno opremio preko 300 knjiga i publikacija. Izlaže od 1960. godine grupno i samostalno u zemlji i inostranstvu. Do sada je imao oko 40 samostalnih izložbi. Užice,2022.god.,100.strana,ILUSTROVANA,22.cm Knjiga je NOVA..... ---------------------------- M

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Pavle Mijović, Izdavač: Crnogorska akademija nauka i umetnosti - Podgorica, 1989. god. Broširan povez, 24 cm. 199 str. Ilustrovano Pavle Mijović (crnogor. ćiril. Павле Мијовић; Crmnica, Kraljevina Crna Gora 1914. – Beograd, SRJ, 1996.), bio je crnogorski naučnik, akademik CANU i SANU, utemeljitelj Crnogorskoga P.E.N. centra... Doktorirao je istoriju 1958. godine. Od 1960. do 1982. godine radio je u beogradskom Arheološkom institutu kao asistent, naučni saradnik i savetnik za srednjovjekovnu arheologiju. Bio je profesor istorije umetnosti i dekan Kulturološkog fakulteta u Cetinju. bio je saradnik brojnih naučnih časopisa. Deo karijere proveo je i kao diplomata. Mijović se posvetio proučavanju srednjovekovne umjetnosti, posebno menoloških ciklusa u vizantijskoj umetnosti. Za monografiju Menolog dobio je Vizantološku nagradu Gustav Šlumberger francuske Academie des Inscriptions et Belles-Letres. Od 1951. do 1984. godine preduzeo je arheološka istraživanja u Svaču, Starom Baru, Ulcinju, Kotoru, Podgorici, Budvi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Otkrivanje zemlje Preko Huna, Gota, Slovena, Vikinga... pa do 18-tog veka – jedinstvena knjiga na našim prostorima. Za decu, omladinu, odrasle, ljubitelje kartografije, istorije, geografije i putovanja. Siniša Živković Siniša Živković rođen je 1947. godine u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Izvođene su mu radio-drame i dokumentarne televizijske emisije. Godine 2006. objavljen mu je roman Srpski triler. Bavio se istorijom svetske i srpske kartografije. Objavio je više knjiga iz oblasti kartografije, knjigu o istoriji Beograda, više stručnih i naučnih članaka iz istorije srpske književne periodike, starih srpskih knjiga i sl. Autor je više izložbi, slika na koži i gravira, konzervatorskih i restauratorskih radova. Uređivao je veb-sajt Slike iz srpske istorije. Preminuo je 2. januara 2023. godine u Novom Sadu.

Odlicna Retko prvo izdanje Rade Obrenović (Beograd, 1942 - Novi Sad, 1995) bio je srpski književnik i novinar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rade Obrenović je od 1945. godine, živeo je u Novom Sadu gde je proveo detinjstvo, školovao se, studirao prava i jugoslovensku književnost. Radio je kao korektor, potom kao novinar, te urednik brojnih listova i časopisa. Bio je dugodišnji direktor Međunarodnog centra književnosti za decu Zmajeve dečje igre. Nagrada za najbolji roman za decu i mlade, koja nosi njegovo ime, sastoji se od povelje, plakete i novčanog dela, a dodeljuje se u okviru manifestacije Decembarski Zmajdani. Bibliografija[uredi | uredi izvor] `Tata, zvoni telefon` (1973) `Vozovi odlaze, mi mašemo iza crvene kuće` (1974) `Mi smo smešna porodica` (roman 1977, televizijska serija 1979) `Poslednje leto detinjstva` (1977) `Iz porodične sveske` (1980) `Soliter je drvo` (1984) `Roditelji na navijanje` (roman, 1989) `Tata vikend i mama vikendica` (roman, 1989).

Naslov: Šest godina sa Titom : (1967-1973) Autor: Marko Vrhunec Izdavač: Beograd : Društvo za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji (1941-1945) Pismo: latinica Br. strana: 359, ilustr. Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; u samom donjem slobodnom uglu listovi minimalno zatalasani od vlaženja vodom. Godina izdanja nigde nije napisana ali je predgovor napisan u novembru 2000. god. pa je knjiga najverovatnije izdata 2000. ili 2001. godine. Knjiga Šest godina sa Titom, čiji je autor Marko Vrhunec, bivši član najužeg Titovog operativnog tima, koji je radio od 1967. do 1973. u Kabinetu predsednika Josipa Broza Tita (prvo kao pomoćnik generalnog sekretara, a kasnije kao savetnik za ekonomska pitanja i tri godine kao šef Kabineta), predstavlja jedno dokumentarno svedočenje političkih događaja s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka.

Toma Milenković : SOCIJALISTIČKA PARTIJA JUGOSLAVIJE 1921 - 1929 , Beograd : Institut za savremenu istoriju : Export-press, 1974 , tvrdi povez, Fizički opis 733 str. ; 20 cm Studije i monografije / Institut za savremenu istoriju, Beograd Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 705-715 Registari. Predmetne odrednice Социјалистичка партија Југославије -- 1921-1929 Očuvanost 4-. Milenković, Toma, 1935-2018 Докторирао је 1972. са тезом „Социјалистичка партија Југославије 1921-1929″. Од 1960. је радио у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука, а од 1969. до пензионисања 1999. у Институту за савремену историју. Бавио се историјом Југославије између два светска рата, са посебним акцентом на историју радничког покрета, аграрну реформу, радничко законодавство, државне границе Краљевине СХС, као и руску и бугарску емиграцију у Југославији. На студијским истраживањима боравио је у Амстердаму, Москви, Софији, Лондону и Елисти. Објавио је 12 монографија, пет томова историјских извора и више од 90 студија, прилога, чланака, приказа и критика.

Miodrag Jovanović ĐOKA JOVANOVIĆ Matica srpska, 2005. 264 ilustrovane strane, veliki format, tvrd povez, zaštitni omot. Zaštitni omot je lošije urađen. Inače, veoma očuvana. Postoji posveta preko koje je pređeno korektorom. Mене је српски народ волео, ја сам за њега живео и радио и ја се због тога поносим, написао је својевременоједан од наших најзначајнијих вајара, Ђока Јовановић, у аутобиографији. У част Јовановића (1861–1953), иначе првог српског ђака у Паризу, у Галерији САНУ биће свечано отвoрена изложба његових радова 7. августа у 19 часова, а поздравну речће посетиоцима у аули САНУ, поред Јовановићеве скулптуре „Наука и уметност”, упутитиакадемик Динко Давидов, директор Галерије и проф. др Миодраг Јовановић који је и аутор каталога. О томе шта ће публика моћи да види, Миодраг Јовановић за „Политику” каже: – Биће изложено око 130 скулптура Ђоке Јовановића са рељефима, медаљама, минијатурним радовима. Средишна скулптура ове поставке је дело „Наука и уметност”, коју смо хтели да преместимо у Галерију, па потом на улицу, да бисмо се на крају одлучили да је оставимо где и, иначе, стоји, у аули САНУ. Ту скулптуру је Јовановић и наменио САНУ, и сам је био академик, и сматрао ју је својим најбољим делом. Слика те скулптуре је на насловној страни каталога, а потом и на позивници. У визури галерије, поред црвене завесе, биће велики постер и скица тог рада. Вајар Ђока Јовановић школовао се у Минхену, Бечу и Паризу. Био је један од оснивача сликарског друштва „Лада”, члан уметничког друштва „Медулин” и један од оснивача УЛУС-а. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, апотом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу. Ђока Јовановић је имао два сина из два брака, први Мирко погинуо је као добровољац у француској Легији 1915, а други, Александар је са српском војском прешао Албанију,а касније је живео и радио у Мароку. На отварање изложбе у Београд стижу Јовановићеви потомци из читавог света, који са поносом носе презиме славног вајара. Ђока Јовановић јечесто спајао радиност и задовољство, спомиње се да је он био први српски бициклиста и на неким спортским такмичењима је освајао награде. Тако је 1886. из Беча бициклом обишао Инсбрук, Верону, Падову, Венецију, Трст, Љубљану и Загреб. – Ђока Јовановић је академски реалиста, каже професор Миодраг Јовановић, за њега је карактеристичнафигурална скулптура, али никакодо краја класицистичка, он је био поштовалац класике, сањао је о Риму. Радио је реалистички, добро савладао занатску вештину у Бечу, Минхену и Паризу. Држао је до лепоте људског лика, исказивао је романтична осећања, чак нека његова дела носе и такве називе, рецимо, „Мирис пролећа” и „Мирис ружа”. Јовановић има и по називу и романтичарских скулптура. Био је ангажовани уметник, направио је величанствен Споменик косовским јунацима у Крушевцу, потом споменик Милошу Обреновићу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу, Бранку Радичевићу, Јовану Јовановићу Змају, Кнезу Милошу, вајао је ратнике, војнике, рударе... Нарочито је потресна његова скулптура посвећена страдалом сину Мирку „За отаџбину”. – Треба рећи да кућа у којој је био смештен атеље Ђоке Јовановића у Скерлићевој 6, тачно испод Народне библиотеке Србије, има полупане прозоре баш на том великом вајарском атељеу. Фасада, коју красе две скулптуре, оронулаје, и то је штета. Не сугеришем да се од тога прави легат или музеј, ништа од тога не предлажем, али би бар фасаду требало окречити. Треба да се зна и чује да је то кућа Ђоке Јовановића, подсећа за крај професор Миодраг Јовановић.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hajnrih Kunov (11. april 1862. u Šverinu — 20. avgust 1936. u Berlinu) je bio univerzitetski nastavnik (etnolog), urednik, političar (SPD) i značajan marksistički teoretičar. Kunov je bio član Vajmarske nacionalne skupštine za SPD 1919. i član pruskog državnog parlamenta od 1921. do 1924. godine. Hajnrih Kunov je rođen kao sin scenskog radnika u Šverinu. Uz finansijsku podršku rođaka, mogao je da pohađa srednju školu. Zatim je odradio komercijalno naukovanje u Hanoveru. Po završetku šegrtovanja radio je kao računovođa u fabrici tapeta u Hamburgu. Tamo je počeo da se politički aktivira u SPD-u. Kao autodidakt, proučavao je marksizam i filozofiju Kanta i Hegela. Od 1898. Kunov je bio urednik časopisa Die Neue Zeit, naučnog organa socijaldemokratije koji je izdavao Karl Kaucki. Pored toga, radio je od 1902. kao urednik centralnog organa SPD „Vorvarts“, gde je, pored Hajnriha Štrobela, važio za portparola antirevizionističke levice i suprotstavljao se Kurtu Ajzneru. Od 1907. radio je kao predavač u partijskoj školi SPD u Berlinu, pored Franca Meringa, Rudolfa Hilferdinga, Roze Luksemburg i Hajnriha Šulca. Pored toga, Kunov je rano delovao na naučnim studijama u oblasti etnologije, na koje je primenio marksistički metod. Ovaj članak ili odeljak treba revidirati. Detalje treba dati na stranici za razgovor. Pomozite da ga poboljšate, a zatim uklonite ovu zastavicu. U avgustu 1914. Cunov je, kao i njegove uredničke kolege u Vorvartsu, i dalje bio protiv odobrenja ratnih kredita. Od sredine oktobra 1914. promenio je ovu ocenu i pridružio se mišljenju većine SPD oko Fridriha Eberta; Od 1915. u okviru SPD-a formirala se grupa Lenš-Kunov-Heniš, koja je pokušavala da marksistički opravda stav partijske većine po pitanju ratnih kredita, razvijajući teoriju „ratnog socijalizma“. Cunov je objavio u Hamburger Echo i drugim listovima SPD-a. Od sredine 1915. Die Glocke, časopis koji je osnovao Parvus, postao je organ grupe. Kasnije je Franc Nojman držao Cunovovo pisanje Partijski kolaps? od 1915. za jezgrovit izraz prisustva socijal-imperijalističkih tendencija u socijaldemokratiji, tj. H. „imperijalistička politika kojoj je težila radnička klasa i za nju“.[1] U oktobru 1917. USPD se odvojila od SPD-a, bez Kunova. Postao je naslednik Karla Kautskog u Neue Zeit-u, na čijem je čelu bio sve dok nije ukinut 1923. godine. U svom delu „Marksistička teorija istorije, društva i države“ Kunov je naveo da Kaucki nije ni shvatio najjednostavnije osnovne elemente Marksove teorije društva. Kunov je 1919. bio član SPD-a u Narodnoj skupštini, a kasnije, od 1919. do 1924. godine, član pruskog državnog parlamenta. Postao je član programskog odbora Gerlicovog programa SPD, ali se potom sve više povlačio iz aktivne partijske politike. Godine 1919. Kunov je sledio poziv Berlinskog univerziteta i bio je imenovan za izvanrednog profesora etnologije od strane Konrada Haeniša, sada pruskog ministra obrazovanja. Objavio je brojne etnološke spise i četvorotomnu ekonomsku istoriju. Postao je značajan kao teoretičar države: 1920. i 1921. objavio je svoje glavno delo: Marksovsku teoriju istorije, društva i države u dva toma. U njemu je, odstupajući od Marksa, predstavljao mogućnost razvoja države u toku mirne „socijalne revolucije“ ka socijalno-administrativnoj državi. Odbacio je boljševičku revoluciju 1917. kao dobrovoljno preuzimanje države bez obzira na stepen razvoja ruskog društva. Godine 1933, nakon što je NSDAP preuzeo vlast, Kunov je izgubio penziju, a njegovi spisi su javno spaljeni. 20. avgusta 1936. umire osiromašen i zaboravljen u Berlinu....

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

Vojska Republike Srpske između politike i rata VOJSKA REPUBLIKE SRPSKE IZMEĐU POLITIKE I RATA , Milovan Milutinović , Srpska vila Sremska Mitrovica / Institut za političke studije Beograd 1997 , Osnovnu i školu učenika u privredi završio je u Prijedoru. Nakon toga je završio Srednju vojnu školu smjer oklopno mehanizovane jedinice u Banjoj Luci. Poslije prvog stepena Ekonomskog fakulteta, upisuje vanredno Vojnu akademiju Кopnene vojske - smjer OMJ, koju završava 1975. Poslije toga završava Školu za usavršavanje oficira oklopno mehanizovanih jedinica u trajanju od 6 mjeseci, 1979. To je bila škola za dužnost komandanta bataljona. Visoku političku školu JNA u trajanju od 1 godine završio je 1988. sa odličnim uspjehom kao prvi u rangu. Nakon toga, 1989. upisuje postdiplomske studije na Visokoj političkoj školi JNA, koju nije završio zbog službe na Кosovu i Metohiji, gdje je bilo proglašeno vanredno stanje. To vanredno stanje je bilo dugogodišnje. Poslije završetka školovanja obavljao je dužnosti komandira voda i komandira tenkovske čete do 1980. Od tada je načelnik klase Srednje vojne škole, do 1984. Od 1985. obavlja dužnost pomoćnika komandanta za moral i informisanje na Poligonu oklopno mehanizovanih jedinice Manjača. Poligon je bio u rangu oklopnog bataljona. U periodu od 1988. do 1992. je referent u organu za moral i informisanje Кomande Prištinskog korpusa. Po naređenju Generalštaba JNA u 17. aprila 1992. dolazi u Banja Luku i u 5. Кorpus JNA. Tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata bio je načelnik PRESS-centra i načelnik Informativne službe u Кomandi 5. Кorpusa JNA (Banjalučkog), kasnije 1. Кrajiškog korpusa Vojske Republike Srpske (1992-1994. ) Tokom rata bio je glavni i odgovorni urednik listova `Кrajiški vojnik` i `Srpske vojska`, vojničke TV emisije `Na braniku otadžbine` i radio emisija `Sa borcima Republike Srpske` i `Vojnička noć`, a pri kraju rata 1995. godine bio je osnivač i urednik radija GŠ VRS `Radio Кrajina`. [1] Dužnosti načelnik Informativne službe i Centra za informativno-propagandnu djelatnost Glavnog Štaba VRS vršio je od 1994-1996. Zbog toga je nazivan i portparol generala Ratka Mladića. U period od 2000-2002. obavljao je dužnost savetnika člana Predsjedništva BiH iz Republike Srpske za medije i politiku. Po ličnom zahtjevu je prijevremeno penzionisan 1999. u činu pukovnika. mek povez, format 14,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 332 strane   Knjiga je NOVA..... ---------------------------- Knjiga je NOVA. .. .. M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nultoj stranici pocepan deo, tekst neostecen, sve ostalo uredno PIRATI - Edvard Lusi-Smit Izdavač: JUGOSLAVIJA Beograd Godina izdanja: 1980. Povez: tvrd povez Broj strana: 237 Pismo: latinica Džon Edvard Mekenzi Lusi-Smit (rođen 27. februara 1933.), poznat kao Edvard Lusi-Smit, engleski je pisac, pesnik, umetnički kritičar, kustos i emiter rođen na Jamajci. Bio je veoma plodan u ovim oblastima, pisao je ili uređivao preko stotinu knjiga, a njegove teme su se postepeno pomerale oko kasnih 1960-ih sa pretežno književnosti na uglavnom umetnost. Lucie-Smith je rođena u Kingstonu, Jamajka, kao sin Meri Frensis (rođena Lušington) i Džona Dadlija Lusi-Smita. Preselio se u Ujedinjeno Kraljevstvo 1946. godine.[1] Obrazovao se u Kraljevskoj školi u Kenterberiju, a posle kratkog vremena u Parizu čitao je istoriju na Merton koledžu u Oksfordu od 1951. do 1954. godine. Nakon što je služio u Kraljevskom vazduhoplovstvu kao oficir za obrazovanje i radio kao kopirajter, postao je pisac sa punim radnim vremenom (kao i antolog i fotograf). Nasledio je Filipa Hobsbauma u ​​organizaciji Grupe, grupe pesnika sa Londonom. Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Razgovori sa umetnicima, za BBC Radio 3. Bio je saradnik The London Magazine, u kojem je pisao kritike o umetnosti, i redovno pisao za nezavisni časopis ArtReviev od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o raznim temama, uglavnom o istoriji umetnosti, kao i o biografijama i poeziji. Pored toga, bio je kustos brojnih umetničkih izložbi, uključujući tri projekta Pitera Mura u Umetničkoj galeriji Voker u Liverpulu; novo britansko slikarstvo (1988–90) i dve retrospektive u Muzeju umetnosti Nju Orleansa. On je kustos Bermondsei Project Space. Poslednjih godina Edvard Lusi-Smit promoviše crteže koji se pripisuju Frensisu Bejkonu u vlasništvu italijanskog novinara Kristijana Lovatelija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sothebi`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih radova poznatih kao `Italijanski crteži Frensisa Bacona`. Martin Harison, urednik Francis Bacon: Catalog Raisonne, ne uključuje `The Francis Bacon Italian Dravings` i ne vidi Bekonovu ruku na ovim crtežima. Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pešadijskih oficira mešovitog nasleđa u regularnom puku britanske vojske i prvi ubijen u Prvom svetskom ratu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi deo: Stari zavet Drugi deo: Novi zavet Prelepe ilustracije: Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Knjiga je u dobrom stanju,jedino je omot iskrzan po ivicama i isflekan sa unutrašnje strane. Beograd,PROSVETA,596 strana ,,Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. ``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 54. str. Lav Vladimirovič Kulješov (rus. Лев Влади́мирович Кулешо́в; Tambov, 13. januar 1899 — Moskva, 29. mart 1970) je bio ruski filmski stvaralac koji je osmislio i pomogao da se osnuje prva filmska škola na svetu — Moscow Film Scool. Kulješov se može smatrati jednim od prvih teoretičara filma, a zajedno sa Sergejom Ejzenštajnom, koji je jedno kratko vreme bio njegov učenik, i Vsevolodom Pudovkinom bio je vođa onoga što se u teoriji filma zove Sovjetska teorija montaže. Prema njegovom mišljenju osnova filma je bila upravo montaža, dakle veza između dva kadra. Svoju tezu odnosno princip ilustrovao je „Kulješovim eksperimentom“, u kome je montažno spojio isti kadar (glumčev krupan plan) sa potpuno različitim sadržajem (tanjir čorbe, mrtvački sanduk i sl.) i takve montažne jedinice i njihovo značenje gledaoci su sasvim različiti percipirali. Uz svoj teoretičarski rad Kulješov je paraleno radio i kao filmski autor, sve do trenutka u kom staljinistička vlast tadašnje Rusije nije to onemogićila.

Erih Deker - Crtez iz 1963 godine Dimenzije sa ramom 29cm X 24cm Erih Deker(1920-2001) Akademski slikar, zavrsio Akademiju primenjenih umetnosti u Lajpcigu, odsek grafike i scenografije 1939. g.. Erih Deker je 1940. godine bio mobilisan u Vermaht i raspoređen u artiljerijski puk, gdje je crtao topografske karte i zidne novine. U Sarajevu je prekomando-van 1943. godine, i tu je proveo najveći dio svoje vojne službe u Jugoslaviji. Zarobljen je sredinom maja 1945. godine nedaleko od Celja, a zatim je sa ostalim zarobljenicima pešice izvedenim do Našica, gdje su bili smjesteni na imanju grofova Pejačevića. U tom improviziranom logoru nije bilo žičane ograde niti stražarskih kula, a Deker je „svo slobodno vrijeme provodio ispunjavajući blok crtežima u tušu.“ U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu čuva se blok sa četrnaest crteža crnim tušem na akvarel-papiru. Posle Drugog svetskog rata, ostao da zivi i radi u Beogradu. Pored slikanja i crtanja radio i kao scrnograf u Narodnom pozoristu u Beogradu.

Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. Ilustrovano Tvrd povez Dobro očuvano. Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943. godine u audijenciju 110 ustaša, ustaških policajaca, domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu. Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna. `U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović). Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

ccc Izdavač: Prosveta Biblioteka: Karijatide Prevod dela: Ancient Society: : researches in the lines of human progress from savagery through barbarism to civilization - Lewis Henry Morgan Prevod: Đurica Krstić Godina: 1981 Broj strana: 508 Format: 24x17 Povez: tvrd Socijalna antropologija Luis Henri Morgan (21. novembar 1818 — 17. decembar 1881) bio je američki antropolog i socijalni filozof. Radio je kao advokat. Najpoznatiji je po svom radu iz oblast rodstva i socijalne strukture. Takođe poznate su njegove teorije društvene evolucije, te etnografski radovi o Irokezima. Predložio je koncept u kome u primarnim društvima vlada matrijarhat. Interesuje se za društvene promene, te podržava Evropske socijalne teoretičare Karla Marksa i Fridriha Engelsa, na koje je uticao svojim radom od. tezama o društvenoj strukturi i materijalnoj kulturi sa uticajem na tehnološki napredak. Morgan je jedini američki socijalni filozof, čije su teorije citirane od strane različitih naučnih škola: Marksa, Darvina i Frojda. Bio je član Nacionalne akademije nauka. Postao je član američkog udruženja za unapređenje nauke 1879. godine. Morgan je bio poslanik iz reda republikanaca u Njujorškoj skupštini 1861. i senator u 1868. i 1869. godini.

Povez: Tvrd Godina izdanja: 2023. Pismo: Latinica Broj strana: 454 Format: 23 cm NOVO Uvođenje u film zamišljeno je kao zbornik članaka u kojima će studenti Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, a i svi oni koji žele da se upoznaju sa osnovnim zanatsko-tehničkim karakteristikama, estetičkim principima, najznačajnijim ostvarenjima i pravcima filmske umetnosti, naći najvažnije podatke, uputstva i objašnjenja. Iz predgovora Vladimir Vlada Petrić (11. mart 1928, Prnjavor, Kraljevina Jugoslavija – 13. novembar 2019, Beograd, Srbija) bio je istaknuti teoretičar, istoričar i estetičar filma, profesor Harvardovog univerziteta i suosnivač Harvardskog filmskog arhiva. Profesor Petrić je prvi naučnik koji je stekao zvanje doktora filmologije u Sjedinjenim Američkim Državama, na Njujorškom univerzitetu, 1973. godine. Na početku svoje stvaralačke karijere bavio se filmskom, televizijskom i pozorišnom režijom, da bi se kasnije usredsredio na eksperimentalni film u raznim formama. Dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu, među kojima i prestižnu nagradu njujorškog Antologijskog filmskog arhiva (2011), kao i Sretenjski orden (2019), odlikovanje Republike Srbije iz oblasti kulturnih, prosvetnih i humanitarnih delatnosti. Naučna istraživanja koja je vršio g. Petrić na polju američke i sovjetske kinomatografije predstavljaju vrhunska dostignuća u sferi filmskih nauka (filmologije).