Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branislav Bukurov (Ostojićevo, 13. maj 1909 — Novi Sad, 20. april 1986) bio je srpski geograf i akademik SANU. Biografija Rođen je 13. maja 1909. godine u severnobanatskom selu Ostojićevu, u učiteljskoj porodici. Osnovnu školu je završio u Ostojićevu, a gimnaziju započeo u Kikindi a završio u Senti 1927. godine. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu, gde je 1931. godine diplomirao na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta. Te godine je objavljen i njegov prvi naučni rad Ada. Od tada do smrti, punih 55 godina, proteklo je u izvanrednom stvaralačkom naporu, koji se nije prekidao ni posle penzionisanja 1. oktobra 1977. godine. Radna i naučna karijera Nakon završenih studija jedno vreme je radio kao asistent - volonter na Antropogeografskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1933. do 1941. godine radio je u Senti, prvo kao suplent, a zatim kao profesor Realne gimnazije. Za vreme Drugog svetskog rata i okupacije Jugoslavije po sopstvenoj želji nije bio u službi. U godinama pre napada hitlerovske Nemačke na Jugoslaviju, proučavao je dolinu Tise i predao je rad pod naslovom Dolina Tise u Jugoslaviji kao doktorsku disertaciju, pred sam rat. Okolnosti su sprečile odbranu, tako da je ona održana tek 1946. godine. Objavljena je kao posebno izdanje Srpskog geografskog društva. U decembru 1946. godine, kao doktor geografskih nauka, postao je profesor novoosnovane Više pedagoške škole u Novom Sadu. Tokom 1957. i 1958. godine bio je profesor na Geografskoj grupi Prirodno - matematičkog fakulteta u Beogradu i direktor Geografskog zavoda. Odatle se ponovo vratio u Novi Sad, na staro mesto profesora Više pedagoške škole, gde je dve godine vodio kurseve iz geografije i istorije. Godine 1961. je prešao na Univerzitet u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu vodio četvorosemestralnu nastavu iz geografije u okviru Grupe za istoriju. Godine 1962. osnovana je na istom fakultetu posebna Katedra za geografiju sa prvim i drugim stepenom školovanja. Nju je, kao njen osnivač, vodio profesor Bukurov. On je ostao i šef katedre i kada je ona 1969. godine ušla u sastav Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Od 1976. godine on je bio direktor Instituta za geografiju na istom fakultetu i na toj funkciji je ostao do penzionisanja 1977. godine. Naučni doprinos Fizička geografija Njegov naučni doprinos u fizičkoj geografiji je niz značajnih studija u kojima su iznesena originalna shvatanja o genezi makro i i mikro reljefa Vojvodine. Izvršio je klasifikaciju krupnih elemenata reljefa na: planine, peščare, lesne zaravni, lesne terase, aluvijalne ravni i tektonske depresije. Prvi je utvrdio da u aluvijalnoj ravni Dunava (Bačka, Banat) sem inundacione ravni, postoji i fragmentirano očuvana površina više od ove ravni. Nazvao ju je aluvijalna terasa i utvrdio njene granice, morfometrijske karakteristike, geološki sastav i genezu. Među radovima ove grupe izdvajaju se analitičke i sintetičke studije: Tri bačke doline: Krivaja, Mostonga i Jegrička (1950), Geomorfološke crte novosadske okoline (1951), Geomorfološke crte južne Bačke (1953), Geomorfološki prikaz Vojvodine (1953), Geomorfološki prilike banatskog Podunavlja (1954), Geomorfološki prilike severnog Banata (1961), Problemi geneze u reljefu Vojvodine (1966), Geomorfolog i ja Šajkaške (1971), Fizičko-geografski problemi Bačke (1975), Sintetička razmatranja geomorfološkog problema na teritoriji Vojvodine (1982) (pristupna beseda u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti 1981. godine) i Geomorfološki problemi Banata (1984). Društvena geografija Naučni doprinos akademika Branislava Bukurova u društvenoj geografiji izražen je kroz dva pravca istraživanja. U prvom su date naučne osnove privredno - saobraćajne geografije, kroz analizu delovanja prirodnih i društvenih faktora na određenom prostoru, njihove povezanosti i uzajamnih uticaja u razvojnom procesu. U drugom je dat veliki broj značajnih studija stanovništva Vojvodine i seoskih i gradskih naselja Pokrajine. Originalne su i veoma značajne studije porekla stanovništva Vojvodine i njegovih migracionih kretanja. U prvoj grupi pomenutih radova treba istaći naučnu vrednost studija: Veliki kanal Dunav—Tisa—Dunav (1949), Privredno - geografske prilike i saobraćajne veze fruškogorske oblasti (1951), Udeo i mesto Vojvodine u ratarskoj proizvodnji Jugoslavije (1956), Geografske osnove bačke poljoprivrede (1958), Mostovi na velikim rekama Jugoslavije i njihov privredno - saobraćajni značaj (1964), Privredne prilike Šajkaške, Geografske osnove željezničkog saobraćaja u Bačkoj (1972), Aluvijalne ravni kao životni prostor na teritoriji Vojvodine (1975). Geografija stanovništva i Demografija Prvi rad iz geografije stanovništva - Posledice migracije u severozapadnom Potisju, objavljen je 1939. godine. Tu je proučeno naseljavanje Crnogoraca, Bosanaca, Ličana i drugih u bivši senćanski srez, njihovo prilagođavanje na novu sredinu kao i njihov uticaj na tu sredinu. U radu Poreklo stanovništva Vojvodine (1957) proučeni su naseljavanje Bosanaca, Hercegovaca, Ličana, Kordunaša, Makedonaca, Crnogoraca i Slovenaca na teritoriju Vojvodine posle Drugog svetskog rata. Tu su proučene demografske karakteristike i strukture migranata i proračunati i prikazani migracioni bilansi svih republika druge Jugoslavije. Vrlo korisni su podaci o rasporedu naseljenika po vojvođanskim srezovima i gradovima, njihov procentualni udeo u ukupnom stanovništvu kao i pregled stanovništva Vojvodine po republikama rođenja i njihov etnički sastav. Napisao je radove: Uticaj geografske sredine na novodoseljeno stanovništvo Vojvodine (1961), Kolonizacija Bačke za vreme Drugog svetskog rata (1971), Spoljašnje migracije naroda Jugoslavije izeđu dva svetska rata (1976) i Etnička struktura radnika koji su privremenom radu u inostranstvu (1976). Regionalna geografija Bista Branislava Bukurova u Novom Sadu Ostvarenja koja se po svom značaju izdvajaju su: Vršačke planine (1950), Ostojićevo (1966), Vojvodina, znamenitosti i lepote (1968), Bačka, Banat i Srem (1978). U ovu grupu takođe spada niz monografija vojvođanskih opština: Opština Bački Petrovac (sa Pavelom Hrćanom, 1976), Opština Ada (1979), Opština Beočin - geografska monografija (sa mr Živanom Bogdanovićem, 1981), Opština Žabalj (1983), Subotica i njena okolina (1983), Geografska monografija opštine Titel (1986), i Opština Ruma - geografska monografija (sa dr Slobodanom Ćurčićem, 1990), koja je objavljena posmrtno. Profesor Bukurov objavio je 371 naučni i stručni rad, a od toga 21 u poslednjih 10 godina svog života. Osim u šest slučajeva on je bio jedini autor. U toku čitavih 20 godina bio je sekretar Odeljenja za prirodne nauke Matice srpske i urednik Zbornika za prirodne nauke ovog odeljenja. Priznanja za naučna i pedagoška dostignuća Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1968. a za redovnog člana 1978. godine. Prilikom izbora prvih članova u Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, 4. decembra 1979. godine dr Branislav Bukurov izabran je za njenog redovnog člana. On je jedan od malobrojnih dobitnika medalje Jovan Cvijić, najvišeg priznanja koje Srpsko geografsko društvo dodeljuje najistaknutijim geografima. Godine 1976. dodeljena mu je nagrada AVNOJA-a, najveće priznanje saveznog značaja. Među jugoslovenskim geografima on je jedini dobitnik ove nagrade. On je takođe nosilac Sedmojulske nagrade SR Srbije za 1972. godinu. Odlikovan je Ordenom rada trećeg reda, dobio je prvomajsku nagradu Sindikata Vojvodine i Plaketu Društva geografa Vojvodine 1986. godine za izuzetan rad i postignute rezultate u nastavi i nauci. Branislav Bukurov umro je 20. aprila 1986. godine u Novom Sadu.

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! New Yorker je američki časopis za reportaže, komentare, kritike, eseje, fikciju, satiru, karikature i poeziju koji izdaje Condé Nast Publications. Počevši kao tjednik sredinom 1920-ih, časopis sada izlazi četrdeset i sedam puta godišnje, a pet od ovih izdanja pokrivaju dva tjedna. The New Yorker je američki nedeljni magazin koji sadrži novinarske članke, komentare, kritike, eseje, beletristiku, satiru, karikature i poeziju. Pokrenut kao nedeljnik 1925. godine, časopis sada izlazi 47 puta godišnje, pri čemu pet od njegovih izdanja pokriva dvonedeljne periode. Iako se njegovi pregledi i popisi događaja često fokusiraju na kulturnom životu grada Njujorka, The New Yorker ima široku publiku izvan Njujorka i čita se u internacionalno. Poznat je po svojim ilustrovanim i često aktuelnim naslovnim stranicama,[5] svojim komentarima o popularnoj kulturi i ekscentričnim američkim temama, svojoj posvećenosti modernoj fikciji uključivanjem kratkih priča i književnih recenzija, svojoj rigoroznoj proveri činjenica i uređivačkoj obradi sadržaja,[6][7] svojim novinarskim pokrićem politike i društvenih tema, kao i svojim jednopanelskim karikaturama zastupljenim u svakom izdanju. Istorija The New Yorker je osnovao Harold Ros i njegova supruga Džejn Grant, reporter Njujork tajmsa. Časopis je debitovao 21. februara 1925. godine. Ros je želeo da kreira sofistikovani humoristički magazin koji bi se razlikovao od primetno „banalnih” publikacija sa humorom, poput Sudije, gde je radio, ili starog časopisa Život. Ros je u saradnji sa preduzetnikom Raulom H. Flajšmanom (koji je osnovao Generalno pekarsko preduzeće[8]) osnovao F-R izdavačku kompaniju. Prve kancelarije časopisa bile su u 25 Vest 45. Stritu u Menhetnu. Ros je uređivao časopis do svoje smrti 1951. Tokom ranih, povremeno nesigurnih godina svog postojanja, časopis se ponosio svojom kosmopolitskom sofisticiranošću. Ros je glasovito deklarisao u prospektu iz 1925. za časopis: „Objavljeno je da ga ne uređuje stara damu u Dubjuku.”[9] Iako magazin nikada nije izgubio svoj humoristički element, ubrzo se uspostavio kao istaknuti forum za ozbiljnu fikciju, eseje i novinarstvo. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, esej Džona Hersija Hirošima ispunio je celo izdanje. U narednim decenijama časopis je objavio kratke priče mnogih od najuglednijih pisaca dvadesetog i dvadeset prvog veka, uključujući An Biti, Sali Benson, Trumana Kapota, Džona Čivera, Roalda Dala, Mejvis Galant, Džefrija Helmana, Rut Makeni, Džona Maknultija, Džozef Mičela, Alis Manro, Haruki Murakamija, Vladimira Nabokova, Džona O`Hare, Doroti Parker, Filipa Rota, Dž.D. Selindžera, Irvina Šoa, Džejmsa Tarbera, Džona Apdajka, Judore Velti, Stivena Kinga i EB Vajta. Objava Širli Džeksonove „Lutrije” privukla je više pošte nego bilo koja druga priča u istoriji časopisa.[10] Provera podataka Još četrdesetih godina prošlog veka, ugled časopisa za proveru činjenica je već bio uspostavljen.[11] Međutim, časopis je igrao ulogu u književnom skandalu i tužbi za klevetu zbog dva članka Dženet Malkolm 1990-ih, koja je pisala o nasleđu Sigmunda Frojda. Postavljena su pitanja o procesu provere činjenica u časopisu.[12] Od 2010. godine, The New Yorker zapošljava šesnaest proverača činjenica.[13] U julu 2011, časopis je tužen za klevetu pred Okružnim sudom Sjedinjenih Država zbog članka koji je napisao Dejvid Gran 12. jula 2010,[14][15] ali je slučaj po kratkom postupku odbačen.[16][17] Danas se časopis često identifikuje kao vodeća publikacija sa rigoroznom proverom činjenica.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Објављена је први и једини пут 1990. године, у уздању Епархије жичке и шумадијске. За овакав подухват држава није имала слуха. Иза књиге, као рецензенти, стајали су тадашњи епископ шумадијски др Сава Вуковић и Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Књига је настала као резултат вишегодишњег архивског истраживања у земљи и иностранству. Историјски контекст Аутор у уводу наглашава да су Србија и Ватикан свој однос градили на вишевековном искуству које је тешко могло бити заборављено. Наводи непознате чињенице о плановима Аустроугарске из 18. века да њихов Београд постане католичка тврђава без Срба, што најбоље показује шта је овај простор чекало у аустријском крилу. Због тога, наглашава Дурковић Јакшић, српски устаници питању односа са Ватиканом пришли су веома опрезно. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније Први покушају иније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Србија и Ватикан у сукобу за време Штросмајера Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878, а чак је покушао да се меша и у брак кнеза Михаила и кнегиње Јулије. Међу његовим захтевима издваја се и намера да се обнови београдска бискупија која је основана почетком 18. века под аустријском окупацијом. Конкордат и Први светски рат Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. Проф. др Милош Ковић о књизи Књига Србија и Ватикан 1804–1914 Љубомира Дурковића-Јакшића сасвим сигурно спада у капитална дела српске историографије. Писана зналачки и убедљиво, она сабира вишедеценијска сазнања свога аутора и поставља основе за сва будућа истраживања једне од великих, кључних тема српске историје. Б5 формат, тврд повез са омотницом, преко 500 страна

Pečat prethodnog vlasnika inače odlično stanje Bela Duranci O slikarstvu Save Stojkova Autori: Bela Duranci, Sava Stepanov Strana: 248 ► Ostali detalji Veličina slova: A A prevod na francuski Katarina Kovačević, na engleski Nataša Mioković, Ljubica Jankov ; fotografije Pavle Jovanović, Rajko Karišić Detaljni podaci o knjizi Naslov: O slikarstvu Save Stojkova Izdavač: Bel Art galerija Strana: 248 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 29 cm Godina izdanja: 2004 Сава Стојков (Сомбор, 29. март 1925 — Сомбор, 20. август 2014) био је један од најпознатијих сликара српске наивне уметности са тенденцијама фотореализма. Сава Стојков Sava Stojkov 03.jpg Сава Стојков у Пољопривредном музеју у Кулпину Датум рођења 29. март 1925. Место рођења Сомбор Краљевина СХС Датум смрти 20. август 2014. (89 год.) Место смрти Сомбор Република Србија Каталог са изложбе Саве Стојкова у Галерији Пољопривредног музеја у Кулпину Садржај Живот и дело Уреди Рођен је 1925. године у Сомбору. Излагао је у земљи и иностранству, широм света око 312 пута, самостално као и на још 550 групних изложби и добитник је бројних награда и признања. Најзначајнија признања су Велика награда бијенала у Милану 1980. године, Награда I бијенала Југословенске наивне уметности у Светозареву 1982. године, награде у Верони 1982. године и 1984. године, награда бијенала за животно дело у Јагодини 1993. године и Масарикова награда у Прагу 1996. године. Живео је и стварао у Сомбору. Оставио је иза себе опус од преко 40 хиљада слика.[1] Његов син је сликар Драган Стојков. Сава Стојков је умро 20. августа 2014. у Сомбору, после краће и тешке болести. Монумент равнице Саве Стојкова Уреди Сава Стојков је песник бачке равнице, њених предела и њених људи. Његово хармонично сликарство се оснива на чистом и прецизном филигранском раду. Идиличност његових радова са дубоким хоризонтом одише мирноћом и тишином. Из његових слика које су постављени на принципу контраста светла и сенке зрачи тајанственост. Поред пејзажа Сава Стојков је и изванредан портретист. Он слика ликове из бачке равнице и своје портрете ставља у равничарски пејзаж где они и припадају. Сликарско дело Саве Стојкова је монумент равнице у Бачкој и њеним људима. То је споменик посвећен с пуно љубави и јединственој атмосфери. Галерија Саве Стојкова у Препарандији Уреди Галерија у Препарандији Сава Стојков у свом атељеу у Препарандији На 85. рођендан, 29. марта 2010, Стојков је добио своју сталну ретроспективну поставку у приземљу здања Препарандије у Сомбору. На површини од 250 m2 налази се 71 уље на платну, стаклу и лесониту, из свих периода рада познатог сликара (аутор поставке је ликовни критичар Сава Степанов из Новог Сада). У првој сали изложена су уља на стаклу (пејзажи и портрети), дела настала између 1977. и 1992. године. У другој, „овалној“ сали, налазе се слике (уља на платну) равничара при паорским пословима, у трећој су изложени портрети аутентичних Војвођана (уља на платну и уља на стаклу), у четвртој су панонски пејзажи (уља на платну), а у петој сали налазе се салашарски и сеоски мотиви (уља на платну и лесониту). У ходнику, у приземљу, налазе се познати радови Саве Стојкова настали у периоду 1975—1977, а у ходнику на спрату налазе се његови најстарији радови (шпахтла на лесониту) из педесетих и шездесетих година ХХ века. На спрату су смештени и радови темпером и тушем, пастели, акварели, цртежи и графике из свих периода уметничког рада Саве Стојкова. У „овалној“ сали, на спрату здања Препарандије, налази се и атеље познатог сликара у коме је он свакодневно боравио и радио.[1]

Izdavač: Biblioteka `Svetislav Vulović` Ivanjica Tvrdi povez, ilustrovano, ćirilica, 125 strana, 25cm Emilijan Protić rođen je 1940. godine u Pridvorici pored reke Studenice. Osnovnu školu tri godine je pohađao u rodnom selu, a završio je u Ivanjici gde je nastavio život. Srednju bibliotekarsku školu i Filozofski fakultet, grupu jugoslovensku i opštu književnost, završio je u Beogradu. U varoši pod Golijom i Javorom kraće vreme bio je srednjoškolski profesor. Radni vek završio je u užičkim „Vestima“ i na Radio Užicu kao stalni dopisnik. Publicističkim radom se bavi od 1994. godine kada je objavio monografiju „Svetlost na bpežuljku“, povodom 120 godina škole u Prilikama. Do sada je objavio 11 knjiga, najvećma posvećene jubilarnim godišnjicama bolnice, hidrocentrale na Moravici, FK Javor, školama na Goliji i Javoru. Pre dve godine objavio je knjigu „Listovi na vetru“, kao podsetnik na daleku 1868. godinu kada je otvorena čitaonica u Ivanjici. U međuvremenu, u zbornicima i periodičnim listovima objavljivao je radove iz dalje i bliže prošlosti moravičkog kraja. POGOVOR Pet portreta ivanjičkih akademika iz pera novinara i publiciste Emilijana Protića, jednog od najpouzdanijih hroničara i istraživača moravičkog kraja, pored toga što ukazuju na nedovoljno poznatu istorijsku činjenicu da se u svetu vrhunskih dometa nauke i kulture našao zavidan broj učenjaka poniklih u varošici podno Golije i Javora, predstavljaju u širokom vremenskom luku više nego uverljiv dokaz da je Srbija u 19. i prvoj polovini 20. veka ubrzano osvajala atribute moderne evropske države. Svaka od pet biografskih putanja u Protićevoj knjizi pokazuje da su pomenuti društevno-istorijski procesi, kao deo šire shvaćene srpske nacionalne ideje, bili nezamislivi bez obrazovane elite. Ovakav poduhvat obavezivao je autora na doslednu i odgovornu interpretaciju svega onoga što je u stručnoj literaturi objavljeno o životu i delu ovih istaknutih ličnosti iz naše daleke prošlosti. Pored toga što se oslanja na proverene izvore i dostupnu arhivsku građu, Protićev „biografski metod“ zasniva se na hronološki dosledno objedinjenoj faktografiji, a ono što ga naročito izdvaja iz obimne produkcije sličnih rukopisa jeste njegov pripovedački dar kojim i teško razumljive stvaralačke dileme takozvanom običnom čitaocu predočava kao prijemčivu i živu materiju. Tako pred nama izranjaju i oživljavaju bogati, bujni životi Protićevih zemljaka, njihovo pregalaštvo i posvećenost nacionalnim interesima, isprekidanim istorijskim lomovima i porodičnim dramama. Vešto spajajući sve važne biografske tačke petorice ivanjičkih akademika, prožete fragmentarnim svedočanstvima njihovih savremenika, Protić od prve stranice osvaja čitalačku pažnju, pa se njegovi životopisi neretko čitaju i kao svojevrsni obrazovni romani o vaspitanju, odrastanju i sazrevanju u vremenima kada je redosled nacionalnih zadataka imao jasno utemeljenje u životima najboljih sinova jedne mlade države. Istovremeno, hodeći zavičajnim i inim životnim stazama vladike Joanikija Neškovića, Stevana R. Popovića, Svetislava Vulovića, Kirila Savića i Nedeljka Košanina, prošlost doživljavamo kao večnu savremenost, kao neku vrstu nadvremenosti. Protićev istraživački pogled u istoriju, koliko god morao biti istinoljubiv, ne podleže normama istoricizma. Zato na pomenute velikane ne gledamo kao na okamenjene postamente prošlosti, već kao na vizionare. Danas, u doba kada štošta dobija akademski imprimatur, prigodno ilustrovana i stilski ubedljivo napisana knjiga „Ivanjički akademici“ u izdanju ivanjičke biblioteke „Svetislav Vulović“ predstavlja ohrabrenje, svojevrstan izdavački podsticaj i dragocen putokaz. Njenu aktuelnost prepoznajemo i u tome što nas u krupnom istorijskom planu ne odvaja od velikih umova koji su živeli u minuloj epohi, već što nas na posredan način spaja u kontinuirani civilizacijski tok. Stoga su Protićeve „biografske lekcije“ iz naše kulturne i naučne baštine dragocene za njihovo očuvanje i celishodnije ponašanje budućih istraživača. Zoran Jeremić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SREDNJOVEKOVNI GRAD SKOPLJE i konaci manastira Hilandara Aleksandar Deroko, Slobodan Nenadović Povez mek, veliki format Srpske akademije nauka i umetnosti Beograd, 1971. bogato ilustrovano RETKO U PONUDI arhitektura, deroko, manastir Hilandar, srednjovekovni gradovi, Makedonija, Skoplje.. Aleksandar Deroko (4/16. septembar 1894 — 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik i pisac Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni. Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Prandeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[1] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[2] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na željeznici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[3]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[4]. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[4]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[4]. Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

AKVAREL SLIKANJE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 273286 Isbn: 9788679502940 Autor : Džordž Dejms Izdavač : LEO COMMERCE Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da ... Detaljnije Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Džordž Dejms Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LEO COMMERCE Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2014 Format 14,5x20,5 Strana 224 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Odbrana, Beograd, 2018. 554 strane, tvrd povez, veliki format, kvalitetan papir. Knjiga je nova. Pomireni u smrti više nisu neprijatelji Knjigu „Veliki rat – Zapisano u kamenu” Branko Bogdanović, publicista i stalni saradnik našeg dodatka, posvetio je spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata, koji su uglavnom zaboravljeni i uništeni. Veliki rat – Zapisano u kamenu”, spomenici i groblja palih u Prvom svetskom ratu, naziv je knjige Branka Bogdanovića, publiciste i stalnog saradnika „Politikinog” dodatka „Magazina”, predstavljene na Sajmu knjiga. Već godinama glavne teme koje Bogdanović istražuje i o kojima piše su oružje i organizacija vojske, ali se sada prvi put odlučio za omaž onima koji su stradali od tog oružja, žrtvama ratova. – Trudio sam se da otkrijem i prvog oficira i prvog vojnika i poslednjeg vojnika koji su u Velikom ratu poginuli, ali i da podsetim na sve one znane i neznane borce za koje se ne zna gde počivaju. Čak i za neke najveće heroje ovog rata, spomen-ploče sam nalazio bačene u žbunje, na primer na Topčideru i Banovom brdu. Volimo da kažemo da je istorija zapisana na kamenu, ali kod nas izgleda ni kamen nije večan – rekao nam je Bogdanović tokom promocije svoje knjige. Knjiga je posvećena spomenicima i memorijalima iz Prvog svetskog rata koji su uglavnom zaboravljeni i i uništeni. Poginulima se nismo odužili – Bogdanović je izneo i važne činjenice kako uprkos pokrenutoj inicijativi Istorijskog odeljenja Glavnog generalštaba januara 1930. da se konačno prikupe svi imenski podaci, opis žrtava i podigne srpski ratni Panteon, ovaj posao nikada nismo uradili. Ostali su samo fragmenti prikupljene građe koji se danas čuvaju u Istorijskom institutu. Nakon sto godina i dalje imamo samo procene o broju poginulih, koje je u iznudici dala naša mirovna delegacija na Mirovnoj konferenciji u februaru 1919. Čitav vek je prošao, a mi se nismo odužili poginulima, nestalima i umrlima. Ako je nešto urađeno, bilo je to u prvih pet posleratnih godina – podsetio je dr Mile Bjelajac. – Svi znamo za spomenike koji se nalaze u Grčkoj, širom Makedonije, pa i u većim gradovima Srbiji, ali je malo poznato da je puno tih obeležja uništeno, pogotovu 1945. godine. Tada je donet zakon kojim je bilo zabranjeno podizanje spomenika i obeležja svim fašistima i saradnicima okupatorskog režima i tada je došlo do masovnog uništavanja grobalja. To su često radili neuki ljudi, pa se dešavalo da nisu uništavana samo austrijska i nemačka groblja, nego i groblja naših vojnika iz Prvog svetskog rata. Banalni primer je groblje na Banovom brdu On dodaje da se ne zna broj spomenika, jer u svakom pa i najmanjem mestu u Srbiji postoji obeležje vojnicima palim u Prvom svetskom ratu. S druge strane, austrijski general Trolman je 1914. godine tokom ofanzive po Srbiji zapazio spomenike vojnicima iz Balkanskih ratova, pa je predložio Poćoreku da slična obeležja podignu svojim borcima, jer je primetio da to pozitivno utiče na moral vojnika i stanovništva u ratu. – Najveći problem je što nikada nije napravljen spisak poginulih vojnika, tako da mi još ne znamo tačan broj žrtva u Prvom svetskom ratu. Baratamo sa brojem od 1.270.000 žrtva, ali to je „ad hok” izvučeno i pripremljeno za Mirovnu konferenciju u Versaju – kaže Bogdanović. Dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za savremenu istoriju, govoreći na promociji naveo je da je ova knjiga i priča o humanosti naših predaka koji su se vodili izrekom: „Pomireni u smrti više nisu neprijatelji.” Ova rečenica stoji na mnogim spomen-kosturnicama u Srbiji, u Smederevu ili Krupnju, gde su vojnici različitih vojski umirali jedni pored drugih. Tako na spomen-obeležju u Tekerišu, srpskim vojnicima izginulim u bici na Ceru, stoji i plaketa u spomen na umrle iz vojničkog Praškog puka. Autor knjige je pažljivo rekonstruisao ko je inicirao i finansirao podizanje obeležja i spomenika. – Tako se može izmeriti učešće same države u promovisanju sećanja na Veliki rat i žrtve, to jest na politiku pomirenja. Većina obeležja podizana je u skladu sa željama lokalnih zajednica ili samih boraca svojim palim drugovima. Detaljno su navedeni članovi odbora i količine novca koji su za to namenjivani, a ti podaci svedoče o prvoj meri učešća ili odsustva države u tim akcijama – kazao je Bjelajac. Bogdanović je na knjizi, koja ima 450 stranica i sadrži 600 ilustracija, radio protekle tri godine, a kratke inserte je povremeno objavljivao u našem dodatku. Izdavač ove vredne knjige je Medija centar „Odbrana”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prilozi za Magnum Krimen / Crimen I. Vatikanska kandza II. Vatikan - giljotina za srbe - Malo iskrzana rikna, nista strasno! Drugi deo knjige Varvarstvo u ime Hristovo, sa podnaslovom Vatikan - giljotina za Srbe, razotkriva program velikohrvatskog šovinizma koji je napravljen 1900. godine Zagrebu, na kongresu `Hrvatske katoličke mladeži`. Analize i dokumenti dati u ovoj knjizi nedvosmisleno pokazuju da su mnogi istaknuti hrvatski klerikanci, shodno tom programu, podsticali i vršili genocid nad Srbima. Tokom čitavog dvadesetog veka Vatikan je koristio sva sredstva, od diplomatije do medijskih manipulacija, nasilja nad pripadnicima Srpske pravoslavne crkve, zatvaranja u logore, mučenja, proterivanja, ubijanja, prinudnog pokatoličavanja i fanatizacije ranije pokatoličenih pravoslavaca (sada ekstremnih Hrvata) kako bi što potpunije ovladao prostorom Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U svom pohodu ka zacrtanom cilju Vatikan ne samo da nije birao sredstva, već je rado prihvatao sve saveznike. Na istom zadatku složno su radile ustaše Ante Pavelića, hrvatski komunisti i sledbenici nekadašnjeg `titovog partizana` Franje Tuđmana, kome je pripala zasluga za ostvarenje `tisućljetnog hrvatskog sna` i ispunjenju Pavelićevog testamenta. Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna Dragoljub R. Živojinović (Vranje, 17. april 1934 — Beograd, 4. februar 2016[1]) bio je srpski istoričar, univerzitetski profesor i akademik SANU.[2] Završio je Filozofski fakultet u Beogradu (1959); postdiplomske studije na Univerzitetu Pensilvanije, (1963); doktorat na Univerzitetu Pensilvanije, (1966); postdoktorski rad na Univerzitetu Harvard (1972). Bio je redovni je profesor na Filozofskom fakultetu.

Autor - osoba Sereny, Gitta, 1921-2012 = Serenji, Gita, 1921-2012 Naslov Odlazak u tamu : od ubijanja iz samilosti do masovnog ubistva / Gita Serenji ; s engleskog prevela Nataša Kampmark Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 511 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kampmark, Nataša, 1974- = Kampmark, Nataša, 1974- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ11 Napomene Prevod dela: Into that darkness, from mercy killing to mass murder / Gitta Sereny Tiraž 300 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Prvobitno sam došla na ideju da razgovaram sa Francom Štanglom kad sam, prisustvujući njegovom suđenju u Nemačkoj 1970. godine shvatila da je on, mimo svega ostalog, za razliku od drugih koje sam posmatrala u sličnim okolnostima, osoba koja se odlikuje izvesnom inteligencijom. On je jedini komandant logora za istrebljenje koji je izveden pred sud. Bilo ih je, začudo, tek četvorica koji su vršili tu posebnu funkciju: jedan je mrtav, a dva su uspela da netragom nestanu. Godinama sam imala osećaj da, uprkos brojnim knjigama i filmovima o nacističkom periodu, ipak postoji čitava jedna dimenzija reagovanja i postupanja koju i dalje nismo pojmili, a koja je i te kako relevantna u kontekstu pritisaka i opasnosti koje nas danas okružuju i koje nam mogu zapretiti u budućnosti. Smatrala sam da je od suštinske važnosti, pre no što bude prekasno, da se bar jednom pokuša, koliko je god moguće neostrašćeno i širokoumno, proniknuti u ličnost čoveka koji je lično učestvovao u najvećem zlu našeg doba. Mislila sam da je važno sagledati okolnosti koje su ga navele da učestvuje u tome, ali ovog puta ne s naše već s njegove tačke gledišta. Činilo mi se da je to prilika da se ispitaju njegove pobude i postupci onako kako ih on opisuje, a ne kako ih mi zamišljamo ili prejudiciramo, te da se na taj način proceni da li se zlo javlja pod određenim okolnostima ili je urođeno i u kojoj meri ga određuje pojedinac, odnosno sredina. Štangl je bio poslednji i, na kraju krajeva, jedini čovek tog kalibra s kojim se takav eksperiment mogao pokušati. Gita Serenji (Gitta Sereny; 1921, Beč, Austrija – 2012, Kembridž, Velika Britanija), novinarka i spisateljica mađarsko­­austrijskog porekla, provela je detinjstvo u Beču i Engleskoj, a školovala se i u Francuskoj. Govorila je tri jezika: engleski, nemački i francuski. Kad je počeo Drugi svetski rat studirala je u Parizu, gde je nakon kapitulacije volontirala kao medicinska sestra u jednoj organizaciji koja se u okupiranoj Francuskoj brinula o napuštenoj deci. Radila je kao tumač za tu organizaciju, zbog čega je imala značajan kontakt s nemačkim okupacionim snagama. Poslednje godine rata pridružila se organizaciji UNRRA i radila u logorima za raseljena lica u Nemačkoj, gde je lično videla posledice nacističkog sistema po njegove žrtve. Godine 1949. udala se za fotografa američkog časopisa Vogue Dona Hanimana i nastanila se u Londonu, gde je odgojila sina i ćerku, te započela novinarsku karijeru. Njen novinarski rad je raznovrstan, ali ponajviše se bavila temama u vezi sa Trećim rajhom i nezbrinutom decom. Uglavnom je pisala za Daily Telegraph Magazine, Sunday Times, The Times, Independent i Independent on Sunday Review. Članke je objavljivala i u brojnim listovima i časopisima širom sveta. Autorka je i romana Medaljon (The Medallion), te knjiga Nevidljiva deca (The Invisible Children), koja govori o prostituciji, Slučaj Meri Bel (The Case of Mary Bell) i Albert Šper: njegova borba sa istinom (Albert Speer: His Battle with the Truth), koja se bavi preispitivanjem Trećeg rajha. Holokaust, Aušvic, treblinka, Sobibor, Franc Štangl, eutanazija, Nirnberg, Argentina, pacovski kanali, nacisti, Hitler, Drugi svetski rat, Vatikan, Jevreji

redak katalog izložbe Arts and Olympic spirit grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. `Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija`, smatra Lazar Vujić. U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da `ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, `Sports Ilustejted` je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugo

dr Milan G. Petrović - Uzroci propasti Kraljevine Srbije 1915. godine Поред осталих циљева ова је књига имала још и тај да докаже да су у бившој Краљевини Србији управљали државом људи који нису имали моћ да сами стварају идеје, које одушевљавају живот народа и које у себи носе клицу општег напретка, и да су ти људи немајући урођену способност за стварање идеја пабирчили овакве идеје из новина, које су поједини држављани истицали у разним случајевима. Књига је доказала да они нису били чак ни толико способни да могу схватити кад је време да се те идеје развију и остваре да би дале добре последице, већ су их остваривали доцкан, кад је неред у јавном животу буктао у пламену или кад њи хово остварење није могло дати задовољавајуће резултате. У књизи је доказано и то да су они овако радили зато што су се стидели да усвајају туђе идеје, па су због тога чекали да јавност заборави творца идеје, те да је они тада могу приписати себи. Утврђено је да су ова два узрока одржавали земљу и народ у зачмалости. То што сам напред рекао да је постојало у бив. Краљ. Србији постоји и данас у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И данас надувени мозгови живе од ошљарења туђих идеја. И данас људи који су уобразили да су државници нису у стању чак да схвате ни време кад треба једну идеју остварити, и данас „велики мислиоци` на недопуштен начин присвајају себи туђе идеје, а толико су неразборити да се не умеју да застиде што те туђе идеје не остварују онда кад је време и пре но што се проузрокује у народу хаос. Формат Б5 Број Страна 820 Писмо Ћирилица Повез Тврди

Knjiga je nova. ,,`Da mi zaključamo za svaki slučaj`, rekao je 24. marta 1999. u kabinetu broj 50 na Fakultetu dramskih umetnosti profesor Marko Babac. `Ako nas neko bude tražio, pravićemo se da nismo tu`, dodao je, osmehujući se šestorici studenata završne godine na katedri montaže. Nekako, ni profesoru Babcu, ni nama šestorici nije bilo nimalo neobično što to jutro nisu došle naše dve koleginice iz generacije. Prethodne noći NATO je objavio da je odobren vazdušni napad na Srbiju. Posle kratkog razgovora šta će se dalje dogoditi i šala (da pored zaključanih vrata ostane otvoren prozor ka krovnoj terasi radi rezervnog izlaza), uz poruke ohrabrenja, profesor Babac pustio nam je film kojeg se, danas, više niko od nas ne seća. Ostala je ta, gotovo dečija, zabrana ulaska nepozvanima u njegov kabinet. Zabrana je, nekako, obeležila kompletnu karijeru Marka Babca. Bio je jedan od osnivača čuvenog Kino kluba Beograd, kultnog, amaterskog umetničkog udruženja u kojem su se učili Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Saša Petrović, koji će samo koju godinu kasnije postati reditelji evropskog renomea. Oni i mnogi drugi autori doživeće da im filmovi odlukom raznih komisija ne budu pušteni u distribuciju zbog `moralno-političke nepodobnosti`. To se u filmskom žargonu zvalo `bunkerisanje`, a mnogo godina kasnije Radoslav Zelenović daće ovoj pojavi precizan naziv `Zabranjeni bez zabrane`. Omnibus film Kapi, vode, ratnici čije su tri priče režirali Vojislav Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Marko Babac doživeo je tu sudbinu 1962. pošto je posle jedinog javnog prikazivanja na festivalu u Puli bio nagrađen za najbolju režiju. Već sledeće, 1963. godine, ista grupa autora je sa svojim, takođe omnibusom, filmom Grad ušla u istoriju kinematografije SFRJ jer je to bio (i ostao) jedini film koji je sudskom odlukom zabranjen za javno prikazivanje i distribuciju. Dve godine kasnije Babac je režirao dugometražni igrani filma Ko puca, otvoriće mu se, a 1966. počeo je da predaje montažu na Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. U svojoj karijeri režirao je preko 80 kratkih i TV filmova, montirao je 13 dugometražnih i preko 100 kratkih filmova. Osnovao je katedru montaže na Fakultetu dramskih umetnosti 1971. godine, kao i katedre na akademijama u Ljubljani, Sarajevu i Banjaluci. Tokom devedesetih bio je angažovan na nekoliko najzahtevnijih montažerskih poslova – rekonstruisao je najranije srpske i jugoslovenske filmove koji su u Jugoslovenskoj kinoteci čekali da se opozove zvaničan početak domaće kinematografije za koji je proglašen film Slavica iz 1947. godine. Tako je Marko Babac na osnovu sačuvanog materijala rekonstruisao Krunisanje kralja Petra, film Vilsona i Meteršoa iz 1904, film Rudareva sreća Josipa Novaka iz 1926, zatim S verom u Boga Miroslava Al. Popovića iz 1931. i mnoge druge. Čuveni francuski teoretičar filma Andre Bazen je 1956. godine napisao svoj značajni esej Zabranjena montaža u kojem je tvrdio da je prosečan gledalac već dovoljno obrazovan da će shvatiti da ako u sceni u kojoj lav juri čoveka stalno vidimo kadrove čoveka koji trči kako se smenjuju s kadrovima lava koji juri, moguće je da su čovek i lav snimljeni odvojeno, možda čak i na dva različita kontinenta. `Moramo da vidimo bar neki kadar u kojem su i čovek i lav zajedno`, govorio je Bazen. E, tu vrstu montaže profesor Marko Babac je dosledno primenjivao u svojim filmovima i dosledno predavao svojim studentima. Nije ni slutio da će samo sedam godina posle Bazenovog teksta njegov rad biti doslovno zabranjen. Tek je odlukom suda u Sarajevu 1990. ukinuta zabrana za film Grad koja je važila punih 27. godina. Osam sati pre NATO agresije na Srbiju, oko podneva, završio se film koji nam je profesor Babac pustio. Otključavši vrata, rukovao se ponaosob sa svakim od nas poželevši nam sreću i `pamet u glavu`, kao i želju da se što pre opet vidimo. Sva je sreća, svi smo ga, kad se sve završilo, ponovo videli (uključujući i dve odsutne koleginice). Tog dana, 24. marta 1999, bio je naš poslednji čas kod profesora Marka Babca.``

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sirok izbor ilustracija iz djela Vesaliusa, Leonarda, Goye, Ingresa, Michelangela i drugih, novo proširen s 10 ploča iz Cloquetove `Anatomie de l`Homme` i 16 ilustracija iz Boscayeve `Anatomije`; 28 fotografija djece koja rastu iz istraživačkog rada Nancy Bayley, plus 6 akcijskih studija (svaka se sastoji od oko 30 fotografija) iz Muybridgea; bibliografiju sastavio Adolph Placzek; ukupno više od 350 ilustracija, koje prikazuju položaj, funkciju i karakteristike svakog anatomskog detalja od značaja za umjetnika. Više od četrdeset godina ova je knjiga prepoznata kao najtemeljitiji referentni rad o anatomiji umjetnosti u svijetu. Sada se ozbiljnom umjetniku još snažnije preporučuje kao važna pomoć u učenju. Među njegovim značajkama su: Jasna, sustavna prezentacija, vodeći učenika korak po korak od jednostavnijih crteža kostura na početku do kompliciranijih skica tijela u akciji na kraju. Suprotstavljanje anatomskih crteža i životnih fotografija, što olakšava usporedbu unutarnje strukture tijela s njegovim vanjskim oblikom. Crteži presjeka koji umjetniku daju temeljito razumijevanje međusobnog odnosa mišića, strukture kostiju i unutarnjih organa tijela. Anatomski akcijski crteži koji otkrivaju međuigru mišića i kostura u različitim položajima. (5) Usporedni omjeri muškaraca, žena, djeteta i adolescenata. Dopunski tekst o važnim značajkama svakog anatomskog položaja, uključujući djelovanje mišića i njihovo podrijetlo. `Atlas anatomije za umjetnike Fritza Schidera preporučujem onima koji žele poboljšati svoje razumijevanje ljudske figure.` — Robert Beverly Hale, predavač anatomije, Liga studenata umjetnosti u New Yorku. Usvojili Pratt Institute, Cleveland School of Art, Liga studenata umjetnosti New Yorka i drugi. Fric Šider (13. februar 1846. Salcburg, † 15. mart 1907. Bazel; povremeno i Fric Šider) bio je austrijski slikar i bakropisac. Fric Šider je rođen u Salcburgu 1846. godine kao sin proizvođača srednje veličine.[1] Pošto se otac protivio umetničkoj karijeri za svog sina, Šider se upisao na Bergakademie Leoben. Godine 1865. pod motivacijom svog prijatelja Hansa Makarta, upisao se na Carsku kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Beču, a decembra 1866. prelazi na Kraljevsku akademiju umetnosti u Minhenu. Od 1868. do 1873. studirao je kod Aleksandra fon Vagnera i Artura fon Ramberga. Fric Šider (1846–1907) slikar. Grob na groblju Volfgottesacker, Bazel Fric Šider, grob na groblju Volfgottesacker U Minhenu je bio pod uticajem Vilhelma Lajbla i pridružio se Lajbl krugu. Pored Lajbla, Šider se takođe divio Teodoru Altu i posebno ranim delima Alberta fon Kelera. Godine 1873. Šider je završio svoju sliku Kineski toranj u Minhenu, koja se danas smatra jednim od njegovih glavnih dela. Godine 1876. Šider je prihvatio poziv od Društva za promociju dobra i neprofitnosti u Bazelu i od tada je predavao kao predavač u školi crtanja i modeliranja tog društva. U Bazelu, između ostalog, Burkhard Mangold, Vilhelm Balmer, Maks Buri, Numa Donze, Maks Leu, Carl Burckhardt i Fritz Voellmi bili su njegovi učenici. Šider je radio za Julijusa Kolmana i pomogao mu da proizvede plastičnu anatomiju za umetnike. Sam Šider je stvorio veliki atlas anatomije pod nazivom Plastičko-anatomske studije za akademije, škole primenjenih umetnosti i za samonastavu, koji je objavljen između 1891. i 1894. godine. Godine 1895. dobio je državljanstvo u Bazelu. Godine 1896. dobio je počasni doktorat medicinskog fakulteta Univerziteta u Bazelu za naučna dostignuća. Godine 1877. Šider se oženio Reginom Sophie Karoline `Lina` Kirchdorffer (1854–1927), nećakom njegovog kolege Lajbla. Uljana slika njegove supruge, koja prikazuje njenu veličinu u prirodnoj veličini kako sedi u fotelji u tradicionalnoj nošnji Markgreflerlanda, sada je u posedu Residenzgalerie Salzburg. Godine 1904. u Sviss Illustrated Magazinu pojavio se članak Adolfa Vogtlina o Šniderovom životu i radu. Godine 1907. Albreht Majer je postao njegov naslednik u trgovačkoj školi. Fric Šider je umro u Bazelu u 61. godini i svoje poslednje počivalište našao na groblju Volfgotesaker

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Urednici: Vidoje Golubović, Borislav Novaković, Izdavač: Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 i njihovih potomaka i poštovalaca - Beograd, Zrenjanin, 2014. god. Broširan povez, 24cm. 430 str. Hercegovci srpski ratni dobrovoljci u ratovima Crne Gore i Srbije 1912-1918 U knjizi su trenutno sabrana imena 4.882 dobrovoljca o kojima su do sada prikupljeni podaci sa prostora 12 srezova istočne Hercegovine, ali je ona još u radnoj verziji jer se nadamo da će, poput dodatnog izdanja iz 2002. i dopunom 500 imena 2004. godine, i ovo izdanje biti dopunjeno nakon distribucije u Hercegovini, kada ljudi koje to interesuje i koji o tome imaju podataka budu izvršili eventualne dopune. Cilj monogorafije koju su radili brojni autori otkako je, kako kaže, 1947. godine Udruženje proglašeno fašističkim, a arhiva spaljena, da obnavlja podatke koji su postojali prije 70 godina i koji su i tada govorili o činjenici da je u cijeloj istočnoj Hercegovini dobrovoljaca iz Trebinja bilo najviše, što je i razumljivo jer je u pitanju najveća opština. Trebinjaca je za sada popisano 1.100, Bilećana 937, Gačana 903, Nevesinjaca 600, Mostaraca 150, a najveći broj poginulih na broj dobrovoljaca je takođe iz Sreza Trebinje, odakle je svaki četvrti dobrovoljac poginuo, jer su najžešće borbe vođene na granici sa Crnom Gorom, na prostorima regije Zupci i pograničnih krajeva Gacka. „Potrebno je istaći da je veliki broj Trebinjaca iz Amerike, kao dobrovoljci, došlo na Solun i upravo su oni bili gurnuti u prve borbene redove i u najžešće bitke, što je razlog velikog broja stradalih iz Trebinja“, pojašnjava Vuković. Vasilije Masleša, sin odlikovanog dobrovoljca, učesnika borbi na Verdenu, kaže da Hercegovci neće posustati u sabiranju imena srpskih dobrovoljaca iz ovih krajeva, kako bi se znalo kako su se naši preci odvajkada borili za slobodu, dolazeći čak iz „bijelog svijeta“ da brane rodna ognjišta, poput njegovog saplemenika Krsta Masleše koji je došao iz Amerike i bio barjaktar na Skadru, pa otišao u bitku na Bregalnicu sa Bugarima, a zatim na Solun.

Autor: Tom Ang Godina izdanja: 2006. Br. str.: 160 Povez: Tvrd Format: 215mm x 285mm Pismo: Latinica Opis Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju Savladajte osnove digitalne fotografije, od izrade dobrog snimka do ispravljanja pogrešaka i obrade gotovih slika. Upoznajte osnovnu fotografsku opremu i specijalizirane programe za obradu slika. Naučite kako organizirano pohraniti svoje fotografije za jednostavan pristup i laku pripremu prezentacije. Digitalne fotografije u modernom svijetu susrećemo posvuda – čak i tamo gdje ih odmah ne zapazimo. Svaka slika objavljena u novinama ili časopisima prošla je kroz proces digitalizacije. Naravno, i svaka od stotina milijuna slika na stranicama interneta također je u digitalnom obliku. Pokušajte u internet pretraživač unijeti riječ „fotografija“ i kao odgovor će vam biti ponuđeno preko šest milijuna stranica. Ako unesete riječ „photo“, tada će vam ponuditi zapanjujućih 107 milijuna stranica. Uz knjigu Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju steći ćete profinjene vještine za stvaranje dojmljivih, učinkovitih i lijepih fotografija. Autor je objasnio fleksibilnost, snagu i ekonomičnost digitalne fotografije. Učeći kako spojiti to dvoje, radit ćete na samim granicama mogućnosti današnje tehnologije, pridonoseći razvoju vizualnog alata još uvijek neslućenog potencijala. Ovaj će vam priručnik pomoći da iskoristite snagu digitane tehnologije. Na jednom ćete mjestu naći mnoštvo tehničkih informacija, praktičnih savjeta i profesionalnih trikova. Ovo je jedina knjiga koja sve prefesionalne vještine obrađuje zajedno s temeljnim tehnikama digitalne obrade, a sve to s ciljem kako biste poboljšali svoju vještinu i razumijevanje komunikacijskog medija nazvanog fotografija. Digitalna fotografija nalazi se u pozadini svih modernih tehnologija, od satelitskog nadzora do prognoze vremena i digitalnih kamera, i televizijska slika te video sadržaji također su digitalni. Svaki je okvir koji čini pomične slike zapravo digitalna fotografija, i da zaključimo, izgleda da se ne možemo ni ustati ujutro iz kreveta, a da ne dođemo u dodir s nekom digitalnom fotografijom. Neka istraživanja govore da se tipični gradski stanovnici susreću s preko 2500 fotografija dnevno – od televizije do do reklamnih panoa, razglednica i ambalaže.