62437) Dragoljub Sandić - Sandi grafički dizajner, ilustrator , tipograf , kaligraf , slikar, pesnik , Knjaževčanin , Slaviša Savić , Knjaževac 2018 Iako je Dragoljub Sandić Sandi ostavio dubok trag u kulturnoj istoriji Knjaževca, njega ne treba posmatrati samo u lokalnim okvirima. On je čovek od nacionalnog značaja, a to ova izložba i monografija potvrđuju. Posle 20 godina od njegove smrti, njegova dela su prikupljena i sačuvana. Na takvom projektu radio je veliki tim ljudi. Nina Pogarčić istoričar umetnosti. Dragoljub Sandić Sandi je rođen u Orešcu pored Кnjaževca 1951. godine. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1977. godine. Profesionalno se bavio grafičkim dizajnom, kreiranjem i slikarstvom. Dobitnik je jugoslovenskih nagrada za dizajn, kreiranje i vizuelne komunikacije (Zlatno pero Beograda, Nagrada Beograda za politički plakat, Nagrada za modne kreacije itd). Više puta je bio predstavnik Jugoslavije u Evropskom komitetu za modu „MODEUROPE“ – Cirih. Autor je serije poštanskih maraka u izdanju Zajednice jugoslovenskih pošta i autor likovnog rešenja za luksuzne telegrame u izdanju ZJPTT. Bio je likovni urednik i saradnik jugoslovenskih časopisa za decu: Cvrčak, Zeka, Dečje novine; Likovni urednik udžbenika u kućama MIP „Nota“ i Republički zavod za udžbenike, Beograd. Autor je pismovnog sloga staroslovenskog pisma „Ižica” korišćenog za sabrana dela Stevana Mokranjca. Bio je saradnik mnogih štamparija, izdavačkih kuća, udruženja i društveno-političkih organizacija. Bio je učesnik slikarsko-konzervatorskih radova na konzervaciji u Gamzigradu i na freskama u manastiru Studenica. Učestvovao je na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Preminuo je 2000. godine. tvrd povez, format 24,5 x 22,5 cm , ivice korica blago izlizane , ilustrovano u boji , 262 strane ,

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Potpis slikara (pogledati slike) Retko u ponudi lepo očuvano, korice se vide na slikama potpis slikara je pored njegove slike u katalogu redak katalog, pogotovo sa potpisom slikara Nikola Graovac (Vrebac, 29. maj 1907 — Topola, 16. januar 2000) je bio srpski slikar. Jedan je od najvećih majstora kolorističkog ekspresionizma u srpskom slikarstvu 20. veka. Biografija[uredi | uredi izvor] Zgrada u kojoj je godinama stvarao slikar Nikola Graovac Rođen je u Lici, u selu Vrebac kod Gospića 1907. godine kao 14-to, najmlađe dete u kući Graovčevih.[1] Osnovnu školu je završio u seoskoj školi u Vrebcu a uslove za dalje školovanje nije imao. Sa 15 godina je došao u Beograd, kao puki pečalbar gde je mukotrpno radio kako bi sam preživeo a deo zarade slao porodici u Lici. Radio je svakojake poslove od rada na građevini, preko baštovanskih poslova, do pomoćnih poslova po kućama. Teško je dolazio do posla jer nije mogao da izdrži konkurenciju snažnih odraslih ljudi s obzirom da je bio dete. Prvi stalni posao koji je dobio, bio je posao u strugari u Željinu, a drugi u livnici u Zrenjaninu. Pokušao je da izuči stolarski zanat u Beogradu ali mu roditelji nisu dali saglasnost jer za vreme izučavanja zanata nije imao nikakvih prihoda. Na njegovu sreću našao je posao u Dental depou Maksa Mošića gde je radi raznorodne poslove od prijema i distribucije zubarskog materijala do montiranja aparata u zubarskim ordinacijama. Posao mu je bio interesantan i dinamičan što je odgovaralo njegovoj prirodi, gazda je bio korektan čovek, tako da je mladi Graovac počeo da vodi jedan normalan građanski život. Pored redovnog posla radio je i kao domar u zgradi u kojoj je stanovao tako da je imao i dodatni prihod. Po prirodi skroman, a imajući cilj u životu da postane slikar i radi posao koji najviše voli, štedeo je i pripremao se za slikarsku školu. U to vreme najpoznatija slikarska škola u Beogradu je bila škola slikarstva u ateljeu Jovana Bijelića. Graovac je stupio u kontakt sa tada već slavnim umetnikom i nakon svestranog testiranja Bijelić je rešio da ga primi u školu. Preselio se 1932. godine u Bjelićev atelje koji se nalazio na tavanu II muške gimnazije u Beogradu. Pored druženja sa svojim profesorom Bijelićem, Graovac je u ovoj školi dolazio u kontakt i sa ostalim polaznicima ove škole tako da je tu nastao čitav niz prijateljstava koja su trajala do kraja života.[2] Prvi put je izlagao na kolektivnoj izložbi 1933. godine, da bi već 1934. godine zajedno sa još troje učenika Bijelićeve škole (Danica Antić, Aleksa Čelebonović i Jurica Ribar) napravio zajedničku izložbu koja je naišla na izvanredan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Ova grupa umetnika je kasnije popularno nazvana grupa „Četvorica“ iako nikada nije imala zvaničnu formu. Prvu samostalnu izložbu Graovac je imao 1935. godine u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu. Sa grupom * `Oblik“ izlagao je 1938. godine iako nije bio njihov zvanični član, da bi sa grupom „Desetoro“ (Desetorica) 1940. godine izlagao u Beogradu i Zagrebu. Bio je izuzetno plodan slikar koji je živeo od slikarstva. Opus mu broji oko 10.000 slika koje se nalaze u zvaničnim institucijama, mnogim ustanovama, preduzećima i privatnim zbirkama i kolekcijama. Poslednja njegova samostalna izložba je priređena u proleće 1998. godine u prostorijama Udruženja likovnih umetnika Srbije ULUS-a u Beogradu. Pored slikarstva Nikola Graovac je imao još jednu pasiju, to su bili stari satovi, u ateljeu su mu bili okačeni na zidovima i stajali na policama. Sakupljao ih je i sam ih popravljao i dovodio u ispravno stanje. Umro je u svojoj kući na Oplencu 16. januara 2000. godine.[3] Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor] Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[4][5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Mrtva priroda Nikola Graovac se prvi put predstavio javnosti na Petoj prolećnoj izložbi jugoslovenskih umetnika 1933. godine. Posle svog prvog predstavljanja beogradskoj publici Graovac se gotovo bez izuzetka pojavljivao na svim prolećnim jugoslovenskim i jesenjim izložbama beogradskih umetnika. To je tako trajalo do kraja 1940. godine tj. do izbijanja Drugog svetskog rata. Tačan broj grupnih izložbi u kojima je učestvovao Nikola Graovac u zemlji i inostranstvu nije utvrđen, a samostalne izložbe su mu bile: 1935. Beograd, 1948. Priština, 1951. Beograd, 1954. Bor, Beograd, Novi Sad, 1956. Bor, 1957. Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Prag, 1958. Sarajevo, 1960. Beograd, Novi Sad, 1961. Zrenjanin, 1964. Beograd, 1965. Beograd, 1969. Sombor, 1972. Novi Sad, 1976. Novi Sad, 1977. Pančevo, 1978. Sremski Karlovci, 1980. Beograd, 1987. Sombor, Grocka, 1989. Topola, 1990. Sombor, 1991. Beograd, Lazarevac, 1992. Novi Sad, 1995. Topola, 1996. Budva, 1997. Novi Sad, 1998. Vršac, Podgorica i Beograd. Priznanja[uredi | uredi izvor] 1937. nagrada „Đurica Đorđević“, 1937. nagrada „Politike“ 1964. Oktobarska nagrada Novog Sada, 1965. nagrada ULUS-a Jugoslovenski slikari xx veka katalozi za potpisima slikara potpisom posvetom

k4d Autor: Georgije Ostrogorski Ilustrovano Format: 22.5x16 Povez: tvrd Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom. Georgije Ostrogorski (rus. Георгий Александрович Острогорский; Sankt Peterburg, 19. januar 1902 — Beograd, 24. oktobar 1976) je bio dugogodišnji profesor vizantijske istorije na Beogradskom univerzitetu i osnivač Vizantinološkog instituta SANU, jedan od najvećih vizantologa dvadesetog veka i dobitnik mnogih domaćih i stranih naučnih priznanja Rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. Georgije Ostrogorski se 1933. godine, posle odbranjene doktorske disertacije 1927. i nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut[1] SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963 godine u Monaku→ [1].Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja, odnose sa slovenskim svetom.

SV10 07308) ŠEVIĆA KAFANA , Borivoj Lj. Mijailović , Beograd 2001 , Predgovor : Autor ove knjige rođen je pod krovom Ševića kafane i najlepši deo života, prvih 36 godina, tu odrastao, živeo i radio. Od kada je izgrađena, 1882. godine, ova kafana je nešto više od obične i zabite seoske kafane, a kako je locirana na glavnom putu Šabac-Valjevo, vremenom postaje jedan od sinonima ovog kraja. Kada bi mogla da kazuje, tomovi knjiga ne bi bili dovoljni da ispriča samo neke od ljudskih sudbina koje su prodefilovale kroz ovu kafanu: putnika - namernika, vojski i paravojski, bežanije u ratovima, roditelja - starih ratnika u potrazi za svojim golobradim sinovima, tek mobilisanim i upućenim na front. A koliko li je samo mladalačkih, ljubavnih ukrštenih pogleda, krišom od roditelja, na igrankama ispred ove kafane, ona zadržala kao svoju i njihovu tajnu... Autor piše samo delić istorije o kafani i oko nje, u nekim događajima koji su opisani bio je živi svedok, beležio je i neposredna kazivanja sedih glava ratnika sa solunskog fronta, ili priče koje je čuo od drugih u kafani. Suština svih događaja u ovoj knjizi je istinita, mada je autor svestan činjenice da je svako, od koga je slušao i pažljivo beležio priču, uvek ponešto dodavao ili oduzimao kako bi i sam doprineo važnosti događaja koji kazuje. Ovo je jedan beleg ispisan o proteklom vremenu i životu ljudi ovoga kraja u XIX i HH veku, koji su bili izloženь najžešćoj balkanskoj vetrometini, o njihovim vrlinama i manama patnjama i radovanjima, verovanjima i običajima, koje zaslužuje da bude zabeleženo, zbog naših potomaka. Autor mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , potpis i posveta autora na predlistu , ilustrovano, ćirilica, tiraž 200 primeraka , 174 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskic malo ostecen (odlepila se malo `koza`) Sve ostalo uredno! Ivan Mužić (Solin, 14. rujna 1934. – Split, 22. ožujka 2021.[1]), bio je hrvatski pravnik, povjesničar, publicist i aktivan katolički laik. Glavna područja njegovog povjesničarskog rada bili su masonstvo (osmo dopunjeno izdanje monografije Masonostvo u Hrvata izašlo 2005.) i podrijetlo Hrvata. Bio je strasni polemičar sa stajališta hrvatskoga nacionalizma i katoličanstva. Životopis Ivan Ante Mužić rođen je u Solinu 1934. godine. Rođen je u obitelji Josipa i Vinke (rođ. Vučičić) Mužić.[2] Završio je splitsku Klasičnu gimaziju 1953. godine. Diplomirao je pravo na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine. Bio je član prvoga Pastoralnog vijeća Nadbiskupije Splitsko-makarske. Bio je delegat hrvatske Katoličke crkve na Svjetskom kongresu katoličkih laika 1967. godine u Rimu. Radio je kao odvjetnik od 1965. do 1972. godine, kada je suspendiran kao neprijatelj komunističkog režima.[3] Zatvaran je kao hrvatski nacionalist dva puta. Kao student 6. studenoga 1956. godine pritvoren je nakon povratka iz Rima i osumnjičen da je član tajne organizacije Hrvatski pokret otpora u domovini i za održavanje veza s ustaškom emigracijom, no krajem godine pušten je iz istražnog zatvora i uskoro oslobođen.[3] Od 1972. do 1975. godine protiv njega vodio se politički proces pred Okružnim sudom u Splitu, na kojemu je oslobođen, 1975. godine, a Vrhovni sud SRH u Zagrebu 28. rujna 1976. godine odbacio je žalbu tužiteljstva na oslobađajuću presudu Okružnog suda u Splitu.[3] Bio je dugogodišnji je član Matice hrvatske. Suautor je knjige Hrvatska povijest (2002., 2/2002.). Umro je u Splitu 2021. godine, a pokopan je na Novom groblju u Solinu,[3] 25. ožujka 2021. godine.

NEDOSTAJE OMOT SA MAPAMA MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925 Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm Фердо Шишић КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић 1 2 3 4 5 Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века. Садржај Рани живот и школовање Академска и политичка каријера Научни рад Литература Рани живот и школовање Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила. Академска и политичка каријера По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан. Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године. Научни рад Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику. Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије. Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику. Први покушаји уније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878. Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен. (тврд кожни повез, сребротисак, 24 цм, 570 стр., илустровано)

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Proširujući poreklo Zemlje do ishoda Prvog svetskog rata, ovo je briljantno ubedljiv prikaz evolucije života i razvoja ljudske rase. Usput, Vels razmatra tako različite teme kao što su neolitsko doba, uspon judaizma, zlatno doba Atine, Hristov život, uspon islama, otkriće Amerike i industrijska revolucija. Ova istorija koja oduzima dah u svom obimu i strastvena u svom intenzitetu ostaje jedna od najčitanijih te vrste. Herbert Džordž Vels (engl. Herbert George Wells; Bromli, 21. septembar 1866 — London, 13. avgust 1946) je bio engleski književnik najviše poznat po svojim delima naučne fantastike kao što su Vremenska mašina, Rat svetova, Nevidljivi čovek i dr. Rodio se u porodici radničke klase. Školovao se do 1879, kad roditelji više nisu bili u mogućnosti da ga finansiraju, pa je postao tapetarski pomoćnik. Taj posao mu se nije svideo, pa je bio srećan kada ga je majstor otpustio 1883. Radio je kao pomoćni učitelj u osnovnoj školi, pa je sa osamnaest godina dobio stipendiju i počeo da studira biologiju. Na univerzitetu se ističe znanjem, ali i interesovanjem za reformu društva kroz ideje socijalizma i platonizma. Izgubio je stipendiju i posvetio se pedagoškom radu. Relativno kasno je počeo da piše. Bio je politički aktivan u socijalističkim krugovima, ali je vremenom postao marginalna politička ličnost. Zanimljivo je da se smatra začetnikom stonih ratnih društvenih igara. Ženio se dva puta, prvi put sa sestričnom Izabel Meri Vels, 1891. godine, a drugi put sa Ejmi Ketrin Robins, 1895. godine, sa kojom je imao dva sina. Poznate su njegove brojne vanbračne avanture kao i vanbračna deca. Njegov savremenik je bio Žil Vern. U Velsovim delima poenta je bila na posledici upotrebe pronalazaka, i to najčešće mračnim. Njegov roman prvenac bio je Vremeplov koji se bavi potpuno novom idejom putovanja kroz vreme i negativnom utopijomdaleke budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Opis O autoru Dodatne informacije Knjiga Desimir Tošić. Između Ekstrema. Lakićevićev rukopis je više od hronike u najboljem značenju. On je u Desimiru Tošiću otkrio jedinstvenu pojavu u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije u 20. veku, osobenog pripadnika njene elite – po Tošićevom mišljenju „nepostojeće”. (…) Desimir Tošić je živeo i radio u doba ekstrema, kako je Erik Hobsbaum nazvao kratki dvadeseti vek: nacizam, komunizam, antikomunizam, i iz njih izvedeni antisemitizam, etnički nacionalizam, revanšizam. Tošić nije razlikovao „bolji” od „goreg” ekstrema. Po njemu, oni su se svojom metodom dodirivali. Desimir Tošić je, od mladosti do kraja života, zagovarao srednju liniju: dijalog, kom- promis, sporazumevanje. U novovekovnoj Srbiji srednja linija, i pored pokušaja političkog organizovanja, nikada nije bila većinska, odnosno vladajuća, ali ona je postojala i u kontinuitetu se kristalisala kao krhka vertikala. Rad na njenom proučavanju u srpskoj istoriografiji može se, međutim, sve do početka 21. veka, upoređivati sa arheološkim radom. Dr Latinka Perović Monografija Mijata Lakićevića jeste hronologija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa njegovim najvećim delom budući da je Desimirova politička aktivnost počela još u gimnaziji, tridesetih godina 20. veka. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. (…) Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima” jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20. veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija minulog stoleća, iz perspektive visprenog, oštrog i dobronamernog kritičara srpskih političkih prilika. Prof. dr Dubravka Stojanović

KNJIGA ZA DEČAKE: ZA MALE AVANTURISTE - LAORUSSE Uz ovu zanimljivu knjigu naučićeš kako da napraviš vigvam, da razlikuješ otrovne i neotrovne zmije, da čitaš mapu, kako da raspoznaješ insekte, šta da radiš kad se povrediš, kako da napraviš društvene igre... Ovde ćeš pronaći sve što pravi avanturista treba da zna! AUTOR: MIŠEL LEKRE, SELIJA GALE I KLEMANS RU DE LIZ IZDAVAČ: MONO I MANJANA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 2013. TVRDE KORICE PISMO: LATINICA ILUSTROVANO BROJ STRANA: 132 STR. FORMAT 21 CM STANJE KNJIGA VRLO DOBRO ZATO ŠTO SU NEKE NALEPNICE ISKORIŠĆENE TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZOMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA stočić

Nova, nekorišćena Autor Andrew Robinson Prevod Dinko Telećan Prevod sa engleskog Izdavač Sandorf Godina izdanja 2015 Broj strana 250 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Indija ima više od četiri milenija dugu povijest te bogato iskustvo odnosa sa susjedima, bilo da se radilo o osvajačima ili trgovcima. Knjiga Andrewa Robinsona Kratka povijest Indije svojevrsni je uvod u tu prebogatu povijest koja opisuje odnose s drevnom Kinom, rođenje budizma, dolazak Aleksandra Velikog i dodire s Rimskim Carstvom. Zatim razdoblje mogula i potom dolazak Britanaca i kolonijalnu eru. Knjiga također opisuje i današnju Indiju, koja je izrasla u svjetsku političku i vojnu silu. indija, istorija indije, indologija x2

POMENICI NA KAMENU-Bosa Rosić Pomenici na kamenu: narodni spomenici 1804-1815 u zapadnoj i centralnoj Srbiji. Author: Rosić, Bosa Year: 2009,208.strana,ilustrovana,30.cm. Place: Užice Publisher: Narodni muzej Country: Serbia Pages: ISBN: 978-86-84859-22-0 Subject: History Language: Serbian Weight: 780 g. LIKOVI srpskih ratnika-seljaka, uklesani u stotine kamenih spomenika iz prve polovine 19. veka, čuvari su zagrobne tajne junaka: njihove oči nekada su šeretske i podrugljive, još češće su užasno razrogačene od čudesnog obračuna sa smrću. Vidimo lako - sve smo od predaka nasledili. Prvi srpski samouki narodni vajar i kamenorezac Radoslav Čikiriz (umro 1863) iz Rtiju u Dragačevu, ostavio je iza sebe skoro 200 ovakvih obeležja junačkog doba i veličanstvenih dela funeralne umetnosti. Poznati etnolog Bosa Rosić odlučna je u nameri da ih sačuva od korova, trnja i propadanja. - Pod turskim ropstvom, stalno u bekstvu, pokretu i nemaštini, Srbi su grobnice vekovima obeležavali drvenim krstovima koji su brzo propadali. Posle oslobođenja, oživljava srednjovekovna tradicija sahranjivanja pod kamenom pločom, javlja se kamenorezački zanat, Turska ubrzano nestaje iz svesti, a grobovi postaju pouzdani čuvari istorije - govori Bosa Rosić. - Veliku ulogu u osvešćenju naroda imao je prota Matija Nenadović, zastupajući ideju da se moramo vratiti zakonima Svetog Save. Čikiriz je to prihvatio, spajajući svojim delima vekove, nadomeštajući osmansku prazninu, uspostavljajući izgubljeno vreme. POMENITE ME, VALjA SE - GROBLjA su iščašila vilice dozivajući putnike i namernike. Ali ne da ih rastuže. Mrtav vojnik priča svoju pogibiju. On je gostoljubiv domaćin na zemlji gde leži. Poginuo sam da bi ste živeli, odmorite se u hladu moga kamena i pomenite moje ime. Valja se - zapisao je 1961. godine u `Plavoj liniji života` Branko V. Radičević, upozoravajući da je vredno kameno nasleđe zapušteno. Najviše kamenih spomenika neprocenjive vrednosti sačuvano je u Dragačevu. Narod ovog kraja listom je učestvovao i ginuo u borbama, a njihovim porodicama bio je dostupan kamen peščar, kao i beli mermer. Na istorijsku scenu tada stupa Radoslav Krsmanović, čovek koji je svoje prezime žrtvovao zanatu, postao je Čikiriz, po njemu su kasnije mnogu sokaci po Srbiji dobili ime `čikirizovine`, a svaki potonji kamenorezac bio je čitav vek - čikiriz. Otkriveno je do sada skoro 200 Čikirizovih dela. Veliki majstor je radio na prostranstvu od Ibra do Drine, od Rudnika do Zlatara, sačuvao je biće stradalih srpskih vojnika, klesao ih je u okamnjenom telu, s puškom, municijom, čuturicom, ordenjem, šajkačom, da sa grobalja kraj puteva dozivaju putnike kako dolikuje: `Dođite, da vam ispričam svoju pogibiju!` Njegovi portreti prve su likovne predstave srpskih seljaka. A kako to obično biva, Srbima su pažnju na veličanstvene spomenike skrenuli stranci, putopisci, poredeći ovdašnji kult mrtvih sa nasleđem Asteka i Maja. Danas su spomenici izbledeli, vreme je ispralo ceo spektar boja kojima su ulepšavani toplim ornamentima, poput šarenih ćilima, ali su `kameni bukvari` ostali da otope i najtvrđa srca potomaka. - Epitafi na Čikirizovim kamenim spomenicima su često filozofske bravure. Umesto umro ili upokojio se, on u kamenu piše: `Vremenost večnošću zamenio`. Branko V. Radičević citira epitaf streljanom hajduku koji govori više od hiljadu reči: `Umro naprečac u prisustvu vlasti` - dodaje Bosa Rosić, ističući epsku veličinu Čikirizovih epitafa, oslobođenu lirske kuknjave, kao i činjenicu da je spomenike radio ratnicima, velikodostojnicima, nekada i lepim ženama, ali nikada zelenašima. Dugo su grobna mesta obeležavana samo položenim pločama, a onda su uz njih počele da se javljaju i uzdignute ploče i stećci. Počeli su Srbi da doslovce `podižu` spomenike sa zemlje. Jedan od prvih takvih je onaj ustaniku Vučiću Piperinu, u selu Vrane, kod Arilja, nastao 1854. godine. Etnolog Bosa Rosić, zahvaljujući Ministarstvu kulture, proučava Čikirizovu kamenu zaostavštinu. Veliki broj spomenika je kalkiran - urađen je u originalnoj veličini otisak vrednih ploča. Namera je da otisci svih sačuvanih spomenika budu izloženi, da se bogata zaostavština publikuje. Da li će se biseri svetske funeralne umetnosti naći u postavci budućeg muzeja spomenika, u Guči, to zavisi od države. GDE JE GROB ČIKIRIZA? ISTRAŽIVAČ Radojko Nikolić beleži da su Čikirizovi preci u dragačevsko selo Rti stigli iz Starog Vlaha, iz Trudova. Rođen je oko 1834. godine, napravio je za života drugima više od 200 kamenih spomenika - a njemu se groba ne zna! Uz etnologa Bosu Rosić, najveći prinos izučavanju srpskih kamenih spomenika dali su Branko V. Radičević, istraživači Radojko Nikolić, Nikola Stojić i Radovan Marinković. ---------------------------- Knjiga je NOVA.... ---------------------------- L1,R1 sigurno

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Kratka HISTORIJA SRPSKIH KRAJIŠNIKA sa KALNIKA i BILOGORE od XIV do XIX vijeka VUKADINOVIĆ, Nenad D. Autor Naslov Kratka historija srpskih krajišnika sa Kalnika i Bilogore : (od XIV do XIX vijeka) / Nenad D. Vukadinović. - Impresum Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2012. - Materijalni opis TVRD lux povez..331 str. : ilustr. ; 24 cm POVIJEST HRVATSKE Str. 293-325: Mali leksikon starih riječi i izraza sa područja Bilogore. - Bibliografija. str. 288-290. - Bilješka o autoru: str. 327-328. Odvjetnik Nenad Vukadinović rođen je u Bjelovaru, gdje je završio osnovnu i srednju školu. U Bjelovaru je živio i radio do 1991. Danas živi u Novom Sadu. Knjigu posvećenu srpskim krajišnicima podijelio je u tri tematske cjeline: Najranija doseljavanja Srba na područje oko Kalnika i Bilogore : od 1400. do 1600.; Vojna krajina od 1600. do 1800.; Život krajiških Srba u XIX vijeku. Na kraju knjige nalazi se mali rječnik starih riječi i izraza s područja Bilogore. -------------------------------------- Knjiga se bavi potrebom i sviješću o razumijevanju i rasvjetljavanju srpskog krajiškog naroda u sjeverozapadnoj Hrvatskoj (Kalnik i Bilogora) koja autentično govori o tome tko smo, što smo i odakle smo. Autorova zavičajna emocija jeste razlog pisanog traga o opstojnosti srpskog nacionalnog korpusa u ovom geografskom području, a ujedno je i refleksija na opstojnost ukupnosti srpskog bića na ovim područjima kroz turbulentne vjjekove. Autor u ovom djelu govori o najranijim doseljavanjima Srba na prostor Kalnika i Bilogore od 1400. do 1600. godine. Zatim se obrađuje Vojna krajina od 1600. do njenog ukidanja 1881. godine kao i njeno razvojačenje i uključivanje u različite civilne oblasti. U poglavlju pod naslovom `Poznate ličnosti`, autor nudi spoznaju o životopisu Pavla Solarića, Petra Preradovića i Dušana Kašića, kao najpoznatije historijske ličnosti potekle iz srpskog krajiškog naroda sa prostora Bilogore. Na kraju knjige autor daje prilog starih, najiizvornijih autentičnih izraza Krajišnika (kao svojevrsni riječnik) korišten u stara vremena, ali i danas. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- M

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...