Zabavite se uz sjajne aktivnosti u prirodi svakog vikenda u godini! Od prolećnih umetničkih projekata, terena sa preprekama na otvorenom i baštovanstva, preko kreativnih stvarčica koje možete praviti u prirodi i ukusnih jednostavnih recepata za zimske dane, ova knjiga savršena je za svakoga – i svako godišnje doba! Knjiga sadrži 52 aktivnosti za decu svih uzrasta (i odrasle!), raspoređene prema godišnjim dobima, i ima samo jedan zadatak – da svaki vikend u godini učini posebnim za celu porodicu! U ovoj knjizi pronaći ćete neverovatne aktivnosti u kojima možete uživati sa porodicom i prijateljima – jednu za svaki vikend u godini! Ma koje godišnje doba, ma kakvo da je vreme, uvek postoji nešto što možete da radite zajedno. Bilo da ste napolju ili ušuškani u toploj kući, sve ove aktivnosti su savršena zabava za vas, vašu porodicu i prijatelje. Zato pretvorite vikend u najbolje dane u godini… čitave godine! Važne napomene - knjiga sa 52 aktivnosti u prirodi ili u kući - detaljne ilustracije koje će upotpuniti zabavu - kreativne aktivnosti poput pravljenja kolača, ukusne pite, ili pak novogodišnjih ukrasa, kućica za patuljke… - neke od aktivnosti moivisaće mališane na bavljenje sportom, kreativno izražavanje, ali će i podstaći razvoj svesti o očuvanju prirode i zaštiti životne sredine - ideje za reciklažu predmeta koje više ne koristimo; sadnja cveća, voća ili povrća; kreativni načini da se sačuvaju uspomene iz prirode, sa putovanja ili pak da se osmisli originalan poklon - knjiga dolazi u velikom formatu i može biti sjajan poklon za sve radoznale mališane, ali i njihove roditelje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

342 strane pisac knjige AUDICIJA Knjige GLUMA I; Rad na sebi i GLUMA II; Radnja pisao sam samome sebi, iz dva razloga. Prvo, da bih sebe upoznao. Drugo, činilo mi se da ću prema studentima manje griješiti ukoliko zabilježim svoje i dobre i loše postupke u procesu obučavanja budućih glumaca. A, iskreno, nisam računao da bi moje iskustvo moglo zanimati i druge. Od izlaska iz štampe do danas rasprodat je, doduše, neveliki tiraž prvog izdanja, knjige su otišle širom bivše domovine, a nešto i u svijet (tamo sad žive mnogi naši ljudi, pa i jedan broj glumaca i mojih bivših studenata) i, što je za mene posebno prijatno iznenađenje, knjige su dobile priznanje stručnjaka (Sterijina nagrada za teatrologiju), a knjižari kažu da ih zaljubljenici u glumu već duže vrijeme uzalud traže. Pošto sam od samog početka u planu imao i treću knjigu (GLUMA III; Igra), odlagao sam drugo izdanje prve dvije ne bih li onda zajedno objavio sve tri. To se evo konačno i događa. Ovo izdanje razlikuje se od prvog u nekoliko detalja, a najvažnije je to da knjige donose neke nove vježbe, zatim tu i tamo pokoje skraćenje i poneku, nadam se, bar za nijansu bolju formulaciju. Ostalo je, kakvo je da je, isto. Zahvaljujem svima koji su u knjige vjerovali možda više i od mene samog: porodici (ocu, majci, Zorici, Marku, Jeleni i Ivani), recenzentima (profesorici Ognjenki Milićević i dr Vladimiru Jevtoviću), bivšim i sadašnjim studentima, prijateljima i, naravno – svim čitaocima. PREDGOVOR TREĆEM (hrvatskom) IZDANJU Sam sobom se bavi samo u vidu treninga Breht Početkom 2006. godine pozvao me kolega Zlatko Sviben da u ljetnom semestru školske godine 2005./2006. preuzmem „nešto nastave iz glavnoga stručnog predmeta“ na Studiju glume i lutkarstva Kazališnog odsjeka Umjetničke akademije u Osijeku. Odazvao sam se pozivu i od tada do danas radio sam sa svim upisanim studentima osječke Akademije. Vodio sam kolegije: Rad glumca na sebi i Rad glumca s partnerom, na prvoj godini, Dramski lik i Glumac i uloga, na drugoj, Forma i sadržaj (sistemi, modeli, tehnika i igra) na trećoj i Etiku glume na četvrtoj. Osnovu programa činile su moje tri knjige: GLUMA I; Rad na sebi, GLUMA II; Radnja i GLUMA III; Igra, koje su objavljene prvo u Cetinju (1997.), a onda u Novom Sadu (2005.). I u knjigama i u praktičnom radu koji ih je pratio, ili bolje je reći: i u praktičnom radu i u knjigama koje su ga pratile, nastojao sam razviti sistem vježbi koje neće biti ni male predstave ni puko intelektualno zanovijetanje nego konkretan i praktičan pedagoški postupak čija je funkcija da pokrene stvaralačke potencijale i osposobi studente za organsko dejstvo, da bude, a malo li je to, u pravom smislu, sportskim rječnikom rečeno: glumački trening. U tome mi je pomogla i ova Brehtova misao koju sam uzeo za moto predgovora. “Rad na sebi”, “poznavanje samoga sebe” i slične devize, da svakako, ali nipošto ne u psihološkom (psihijatrijskom) smislu rovarenja po sebi i svojoj prošlosti, nego u tehničkom smislu. Dakle, ko sam? Ovdje to znači: šta želim, šta treba, šta moram, šta (ne) mogu obaviti kao glumac. A odgovor na sva ta pitanja leži u treningu! Ove knjige bave se glumačkim treningom.

Autor: Milan Tepavac Format: 18x23,5 povez: broširan Br. strana: 171 Pun kolor, štampano na kundstruku. U ovoj knjiz reč je o monografskoj studiji koja proučava delo vajarke i keramičarke Eleonore Bruk, osobe izuzetne individualnosti i umetničke snage. Eleonora Bruk rođena je 1957. godine u Beogradu. Završila je engleski koledž, postdiplomske studije u Lonodonu i vratila se u Beograd gde se intenzivno bavila keramikom i skulpturom. Godine 1991. godine upoznaje francuskog umetnika Aksela Žakiza, nastanjuje se u Provansi i u svom ateljeu, koji se ubrzo našao na kulturnoj mapi regije, otvara školu keramike i skulpture. Izlagala je na brojnim izložbama u Francuskoj, Engleskoj, Alžiru i eks-Jugoslaviji, radeći intenzivno sve do smrti 2004. Stvarajući knjigu kao mozaik sećanja, Milan Tepavac je u prvi plan stavio akcenat na njena razmišljanja i vizije, naravno u kulturnom kontekstu sredina u kojima je živela. Pred nama su i Eleonorini prijatelji - umetnička scena osamdesetih, kao i poglavlja o porodici, prirodi, beogradskiom društvu... `Beležeći životne putanje i susrete, učenja i otkrivanja, Milan Tepavac ulazi u suštinu umetnosti Eleonore Bruk stvarane od pirodnih materijala starinskim tehnikama. Od keramoskulpture do antiratnih instalacija, od crnog malog cirkusa do skulptura u javnim prostorima, Eleonora Bruk sa rukama na zemlji iskoračuje u prostore nepoznatog`, napisala je prof. Milena Dragićević-Šešić. Upoređivanjem njenih ličnih doživljaja i stvaralaštva, Milan Tepavac nam nudi optimistički pogled na njen život, pun interesovanja, radosti i energije, koji se, na žalost ove sredine, ugasio prerano ostavivši nam u amanet da ga istražujemo kao fenomen ostvarive komunikacije nadarene i slojevite umetnice sa okruženjem u kome je radila, što se retko sreće.

Lepo očuvano Milica Stevanović Nastajanje slike, emergence of a painting Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 2015; Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti: br. 133, mek povez, strana 238, reprodukcije, 24cm Милица Стевановић (1933. Београд), бави се ликовном есејистиком, проблемима опажања, процесима стваралаштва, као и посебно проблемима урбанистичког, односно амбијенталног обликовања. Биографија Уреди Дипломирала је на Академији ликовних уметности (данас Факултет ликовних уметности) у Београду 1953. године, где је завршила и последипломске студије 1955. године. У Белгији је провела школску 1963/64. годину на специјалистичким студијама. На Академији, касније Факултету ликовних уметности, у Београду, радила је од 1968. до 1998. године, у звањима од асистента до редовног професора. Године 1978. радила на College of Art у Единбургу, у оквиру размене наставника.[1] Излаже слике и скулптуре/објекте од 1956. године. Имала је 15 самосталних и учествовала је на више групних изложби у земљи и иностранству. Самосталне изложбе је имала у Београду, Новом Саду, Нишу, Лесковцу, Сокобањи, Вараждину, Осјеку. Међу најзначајнијим групним изложбама на којима је учествовала су: Октобарски салон, Београдски тријенале југословенске уметности, Меморијал Надежде Петровић, Сарајевска југословенска документа, Панчевачачка изложба југословенске скулптуре, итд. Учествовала је и на многим изложбама Удружења ликовних уметника и наставника Факултета ликовних уметности у земљи и иностранству. Излагала је слике и скулптуре/објекте на Бијеналу у Сао Паолу. Слике и објекти Милице Стевановић налазе се у збиркама Народног музеја, Музеја савремене уметности, Музеју града Београда, као и у бројним јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Преданим педагошким радом унапредила је и свој матични факултет. Члан је УЛУС-а и УЛПУДС-а. Награде и признања Уреди Добитник је неколико награда, између осталих и Награде за сликарство 12. октобарског салона 1971. године, Откупних награда листа Политика Базар и Југоекспорта 1971. године, Награде листа Политика за сликарство из Фонда Владислава Рибникара 1972. године, Награде САНУ из Фонда Иван Табаковић за остварења од изузетног значаја за развој ликовне мисли у нашој уметности 1994. године, Награде Удружења ликовних уметника Србије на Јесењој изложби 1996. године и Награде УЛУПУДС-а за животно дело 2004. године. Рад ове изузетне личности у свету савремене уметности може се посматрати искључиво као аутентично и ван свих шематизованих приступа, наводи историчарка уметности Бојана Бурић, и додаје да се о њеном раду најбоље може говорити кроз њено персонално зрење према сопственом делу и освешћености према савременом свету. Њено, плодно стваралаштво и изузетно богат опус праћени су веома прецизним дневничким белешкама, слично ђорнатама које су радили некадашњи фреско мајстори а које описују једнодневни рад, што је разликује од осталих сликара, поред чињенице да често ствара у екстеријеру. Преминуо Владимир Логунов, некадашњи првак и директор Балета… – Назив изложбе јесте „Настајање слике”, будући да сама Милица Стевановић и поставком и каталогом заправо представља филозофију свог стварања. Реч је o изузетној личности коју наша култура има а о којој се релативно мало зна у односу на њену вредност. Управо су њене белешке најдрагоценије када је у питању тумачење њених дела. За ову уметницу, која је дубоко посвећена пластичким и оптичким проблемима визуелне уметности, могло би се рећи да је окренута тражењу истине у сликарству и представљању нечег реалног док је истовремено, без активизма на прву лопту, умела да покаже изузетну друштвену освешћеност – објаснила је Бојана Бурић. Говорећи јуче пред новинарима, током постављања изложбе, ауторка се и сама дотакла те друштвене димензије свог рада, подсећајући нас на један свој, нажалост никада реализовани пројекат, уличне галерије. – Имала сам идеју да се на неколико места у граду поставе билборди са репродукцијама дела наших великих уметника – Цуце Сокић, Косте Хакмана и других – и то баш на местима која су они овековечили на својим сликама. На тај начин посетилац би могао да упореди како је сликар видео предео и мотив а како га он, као посматрач, данас види. То неговање културе гледања врло је битнокако би се код човека пробудила радозналост. Међутим, неколико сам пута писала граду Београду, сваки пут недостајала је још нека од дозвола, поступак су толико закомпликовали да га је било немогуће извести. Од десет, колико сам предлагала, постављена су три (један на Косанчићевом венцу, реч је о Цуци Сокић) али не онако како сам предложила па се изгубила поента – рекла је сликарка, иначе добитница Политикине награде за 1975 годину, из чије је колекције (Политика а. д.) за ову изложбу позајмљено и једно дело из 1971, под називом „Предмет и његова сенка”. Како смо освојили свет Будући да се на изложби налазе и дела на којима уметница позиционирањем одређених детаља улази у трећу димензију, било је неизбежно питање да ли је тиме прешла границу између сликарства и скулптуре? – Рељефност на сликама сугерише покрет онога који гледа. Та испупчења не копирају природне избочине већ циљано усмеравају фокус посматрача – одговорила је наша саговорница. Милица Стевановићрођена је 1933. у Београду. Упоредо са похађањем гимназије, по завршетку Другог светског рата, кренула је и на курс цртања и сликања који је организовао УЛУС (водили су га Иван Радовић, Јефта Перић и Александар Кумрић). На Академији ликовних уметности студирала је сликарство у класама Љубице Сокић и Недељка Гвозденовића, где је 1955. у Гвозденовићевој класи завршила последипломске студије. Примљена је за асистента на Академији ликовних уметности (касније Факултет ликовних уметности) 1968, где је прошла сва звања, од асистента до редовног професора. Члан је Српске академије наука и уметности од 2009. године. М. Димитријевић

AKVAREL SLIKANJE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 273286 Isbn: 9788679502940 Autor : Džordž Dejms Izdavač : LEO COMMERCE Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da ... Detaljnije Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Džordž Dejms Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač LEO COMMERCE Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2014 Format 14,5x20,5 Strana 224 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

redak katalog izložbe Arts and Olympic spirit grafike koje su Vorhol i Rozenkvist radili specijalno za olimpijadu u Sarajevu 1984. godine, za Olimpijsku mapu Arts and Olympic spirit, a koju je producirao Lazar Vujić Osim Vorhola i Rozenkvista, u izradi Olimpijske mape su učestvovali i sledeći svetski i domaći umetnici: Henri Mur, Si Tvombli, Mikelanđelo Pistoreto, Dejvid Hokni, Fridrih Hundertvaser, Đuzepe Santomas, Mimo Paladino, Pjero Doracio, Dževad Hozo, Jiri Kolar, Gabrijel Stupica, Gotfrid Helnvajn, Mišel Folon, Hauard Hočkin, Kju-Bajk Hvang, Emilio Greko, Frančesko Klemente, Jozo Hamaguči i Milton Glaser. Osim dva potpisana postera, svi ostali radovi su bile grafike u tehnici sito štampe i litografije. Za sarajevske ZOI 1984. godine odštampano je 50 primeraka Olimpijske mape za domaćina i 150 primeraka za izdavača. Trenutno je ova mapa, ili njeni delovi, rasuta po bivšoj Jugoslaviji. Projekat Arts and Olympic spirit je, kako je zamišljen na početku, kaže Lazar Vujić, u to doba vredeo oko milion dolara. `Ja sam to sve privatno finansirao. Imali smo mogućnost da dobijemo sufinansijera, ali je to propalo, ja sam ostao sam, pa smo na kraju sveli projekat na skromne mere. Svaki drugi mesec sam išao u Sarajevo na sastanke s Brankom Mikulićem. Bilo je tu i čestitih ljudi, naročito profesor dizajna Mladen Kolobarić, koji je spasio projekat od lokalnih umetničkih veličina koje su pokušale da ubede Mikulića da sam ja baraba i probisvet iz Jajca. Naravno da smo u Mapi morali da imamo i nekog lokalnog umetnika. Ali, ne možeš staviti Berbera među Mura, Vorhola, Rozenkvista i Tvombolija`, smatra Lazar Vujić. U katalogu kolekcije Muzeja ZOI piše da je novinsko-izdavačko preduzeće Svjetlost iz Sarajeva bilo saradnik na Olimpijskoj mapi. Lazar Vujić kaže da je morao da pristane na neke kompromise. Incident je izbio i zbog njegovog predloga Olimpijskom komitetu da `ulože još 150.000 dolara, pa da zarade mnogo više. Ne, oni su me pozvali i zapretili da kao privatnik ja ne mogu to da radim. A ja u Sarajevu nisam bio privatnik, nego u Milanu i u Beču. Na kraju sam morao da ubacim da je Svjetlost glavna. Ali, to nije sve: u junu 1983. godine, na najvećem svetskom art sajmu u Bazelu gde sam ja bio izlagač, premijerno sam izložio Olimpijsku mapu. To znači šest meseci pre Olimpijade, nema ljepše reklame, sve televizije su izveštavajući o sajmu besplatno reklamirale Sarajevo ‘84! Američka televizija ABC je napravila prilog o tome, `Sports Ilustejted` je napravio lepu reportažu i razgovor sa mnom, a njihov tiraž je 12 miliona primeraka. Na otvaranje sajma dolazi ekipa sa ambasadorom Jugoslavije na čelu, i vode princezu sarajevsku Planinku Mikulić, ćerku Branka Mikulića. Predstavljaju mi da je ona direktorka tog projekta. Ja padam u nesvest i kažem – to je zbilja too much. Ipak nisam hteo da pravim skandal pred svima, mi smo projekat završili i promovirali, televizije su snimale, ja sam ga izlagao po Italiji i Švajcarskoj. Počeo sam i da prodajem mape ne bih li povratio svoj novac što je bilo teško, s obzirom da je u to doba mapa bila oko 12.000 dolara. Danas, ako uopšte uspete da je dobijete, morali biste za nju da izdvojite 50-60.000 dolara. Samo Vorhol vredi oko 20.000 dolara. Bilo je još takvih neprijatnih situacija, jednom su mi zamalo otkazali ceo projekt zato što koristim logo olimpijade. Opet ih je Kolobarić ubedio da je to odlična reklama, jer koliko košta jedan minut na ABC-ju, a oni su je dobili besplatno. Da ne umeju da vide unapred, videlo se već na otvaranju olimpijskih igara: nikog nisu pozvali od umetnika. A Vorhol bi sigurno došao, i Rozenkvist, to su sve ljudi koji su voleli Jugoslaviju. Ali je trebalo platiti Vorholov put sa dva sekretara, i deluks apartman. Sve to košta, znam, ali je dobit mnogo veća zato što bi svetske televizije pratile Vorholov dolazak u Jugo

Predrag Nešković Kao na slikama Ima na par mesta pred kraj knjige obeležavanja teksta ali ništa što bi uticalo na čitanje. Ukoliko treba još slika pitajte pre kupovine Zabeleške Reprodukcije Tekstovi o umetniku ... MONOGRAFIJA o slikaru Predragu Neškoviću Dragana Vranić, Zoran Gavrić, dr Milan DAMNJANOVIĆ, Radomir KONSTANTINOVIĆ, Giorgio Di Genova.. Uporedni tekst srpsko-engleski, Šiven povez, veći format, bogato ilustrovano, 192 str, Predrag Nešković rođen je 1938. godine u Bijeloj (Crna Gora). Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Samostalno izlaže od 1960. godine: Iѕabrane samostalne iѕložbe uključuju: New Dandy-Men’s Wear Autumn/Winter 07/08, Galerija O3ONE, Beograd (2007), Gobleni, Galerija Sebastijan, Beograd (1991), Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1988), Centro Morandi, Rim (1979), Grabowsky Gallery, London (1974), Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd (1967) i dr. Učestvovao na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu: O normalnosti. Umetnosti u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti Beograd (2005), Druga godišnja izložba Centra za savremenu umetnost, Galerija SULUJ, Beograd (1997), Expressiv, Hirschorn Museum and Sculpture Gallery, Vašington; Museum des 20. Jahrhunderts, Beč (1988). Umetnost osamdesetih, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1983). Predstavljao je Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji 1978. Dobitnik je više važnih nagrada među kojima su Nagrada Ivan Tabaković (1985), Nagrada za slikarstvo 41. Oktobarskog salona, (2000), Politikina nagrada (2007). Živi i radi u Beogradu. Poslednju fazu njegovog rada karakteriše gotovo `kempovski` pristup umetnosti i njenom dvojniku: odrazu umetnosti u `iskrivljenom ogledalu` populističkih disciplina na ivici kiča, kao što su gobleni, miljei ili `umetnički` tapeti. Opus Peđe Neškovića kritika je oduvek favorizovala kao jedan od `najintelektualnijih koncepata` koji postavlja otvorena pitanja o samoj svrsi umetnosti u eri `masovnih slika`. Predrag Peđa Nešković (Bijela, 13. septembar 1938) je srpski slikar. Predrag Peđa Nešković Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Bijela Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Završio je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu 1965. u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Od 1958. godine izlagao je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji, Jugoslaviji i inostranstvu. Slikarstvo Uredi Predrag Peđa Nešković je stupio na umetničku scenu početkom šezdesetih godina u periodu dominacije enformela i apstrakcije sa slikama koje su bile bliske beogradskoj novoj figuraciji tog perioda, sa elementima pop-arta i poetske fantastike. One su tumačene i u kontekstu simboloških formi imaginativnog sveta kao reakcija na tehnicističko okruženje svojstveno tom vremenu. Sedamdesetih godina Nešković menja stilsku likovnost prema lirizmu, ironičnosti i narativnim anegdotama. Ta nova ikonografija se odnosi na potrošačko društvo koje je zahvatilo i našu svakodnevicu. Jezikom `šunda i kiča` on reaguje na te arhetipove epohe. Tokom osamdeseti Nešković ponovo menja poetiku u pravcu postmoderne paradigme, da bi u najnovijim radovima pribegao dekonstruktivističkim instalacijama punih ironije i podsmeha prema svetu koji neguje bezvredne, industrijske proizvode koji treba da zamene umetničko stvaralaštvo. Samostalne izložbe Uredi 1960 Dom JNA, Trebinje 1965 Gradski muzej, Rovinj, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1966 Atelje 212, Beograd 1967 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Radnički univerzitet, Novi Sad 1968 Radnički univerzitet, Kraljevo 1970 Radnički univerzitet, Novi Beograd 1973 Likovna Galerija kulturnog centra, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1974. —{Grabowski Gallery}-, London, Galerija Forum, Zagreb, Fabrika „Poljostroj“, Odžaci 1978 Salom Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Mala galerija, Zrenjanin 1979. —{Centro Culturale Giorgio Morandi}-, Rim 1980 Galerija Forum, Zagreb, Mala galerija, Ljubljana 1981 Galerija Krševan, Šibenik, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, Galerija Spektar, Zagreb 1983 Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd 1985 Galerija SANU, Beograd 1986 Sebastian galerija, Dubrovnik 1988. — 1989 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd Nagrade Uredi 1965 Nagrada Anala, Rovinj 1966 1. nagrada za slikarstvo, IV bijenale mladih, Rijeka 1968 Nagrada Radio-televizije Beograd, Beograd 1985 Nagrada `Ivan Tabaković`, SANU, Beograd Srpsko slikarstvo xx veka moderno Srpska umetnost xx veka srpsko slikarstvo postmoderna apstraktno

Lepo očuvano Pinokio : priča o jednom drvenom pajacu - Karlo Kolodi (1942) Beograd , IPROZ, 1942, preveo Milivoj Predić, tvrdi povez Pinokio je izmišljeni lik i glavni lik dečjeg romana Karla Kolodija Pinokiove avanture (1883). Majstor Đepeto ga je isklesao iz drveta, on je stvoren kao drvena lutka, ali ceo život je sanjao da postane pravi dečak. On je lik koji je sklon laganju i prepravljanju priča iz raznih razloga. Priča se pojavila u brojnim adaptacijama, a Pinokio je jedan od najvažnijih likova dečje književnosti. Sadržaj 1 Radnja priče i karakteristike lika 2 Popularna kultura 3 Zanimljivosti 4 Reference Radnja priče i karakteristike lika[uredi | uredi izvor] Pinokio je poznat po svom malom nosu koji poraste svaki put kada slaže ili kada je pod stresom. Odeća mu je napravljena od cvetnog papira, cipele su mu napravljene od drveta, a kapa od hleba. Pinokio je u originalnoj priči prikazan kao mrsko derište i sebična osoba. Pinokio je sasvim slučajno došao na svet, zahvaljujući pre svega stolaru Antoniju i majstoru Đepetu. Prvi je zaželeo da od obične cepanice napravi nogu za sto, a drugi je hteo da izdelja drvenog lutka. Zbog te cepanice, zbog onog što je cepanica rekla i učinila, dva puta su se prijatelji potukli i toliko puta zakleli na večno prijateljstvo.[1] Još i pre svog rođenja, kao naizgled obična cepanica, Pinokio je umeo da napravi dosta neprilika onima koji su imali posla s njim. Toliko je uplašio majstora, stolara Antonija, da je obično crveni vrh njegovog nosa postao tamnoplav, a lice mu se izdužilo. Zatim je izazvao svađu između Antonija i njegovog kolege i prijatelja Đepeta. Đepeto još nije ni stigao da od cepanice koji je dobio na dar od Antonija izdelje glavu, a pinokio je već počeo da pravi smešne grimase i da mu plazi jezik. Tek što je ovom čovečuljku napravio noge, Đepeto je dobio nogom udarac po nosu, a drveni nestaško je izjurio na ulicu. Pinokijevih nestašluka je bilo dosta. Čak i sve dobre namere završavaju se sasvim suprotnim rezultatom. Dirnut time što je Đepeto prodao svoj jedini kaput, kako bi mu kupio bukvar, Pinokio mašta kako će učiti, zatim naći posao, zaraditi mnogo novca i kupiti svom ocu kaput, nov, ali samo što je čuo za predstavu lutkarskog pozorišta, zaboravlja na sve svoje planove, i menja bukvar za ulaznicu. Upada u nezgode, neprilike. Tako život pokušava da nauči nesnosnog dečaka, ali on veoma sporo uči i teško izvlači lekcije iz onog što mu se događa. Upadajući u nove neprilike, Pinokio se uvek priseti svog sirotog oca, i kako je lep život pod njegovim krovom. a onda ponovo zaboravi na svoje kajanje, i upušta se u nove avanture. Dobra vila je obećala Pinokiu da će postati čovek, ako zasluži. A da bi zaslužio, trba da postane `dobar dečak` - da uči, da prestane lagati. Pinokio ima mnogo mana, ali i dobro srce, pa i snalažljivost. Dospevši u trbuh ajkule, Pinokio nalazi tamo svog oca i spasava ga iz zatočeništva u ajkulinom stomaku. Pinokio se pretvorio u pametnog, lepog dečaka s kestenjastom kosom i plavim očima, veselog, radosnog lica.[2] Popularna kultura[uredi | uredi izvor] Pinokio (1940) — Diznijeva adaptacija, Volt Dizni je ublažio originalni karakter Pinokija kako bi ga učinio dopadljivijim. Mel Blank je pozajmio glas Pinokiju u radio adaptaciji iz 1953. Adaptacija iz 1972. 1996 Pinokiove avanture — adaptacija originalnog romana. 2000 Mjuzikl Đepeto Pojavljuje se i u svim delovima Šreka kao sporedan lik. 2002 - film Roberta Beninjija u kojem je on glumio Pinokija. Serija Once Upon a Time (2011—) Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] U italijanskom gradu Kolodi, rodnom mestu majke pisca Karla Kolodija, stoji spomenik Pinokiju. Kao svojevrsni spomenik, u Kolodiju se može posetiti i vrlo originalni park posvećen poznatoj dugonosoj marioneti. Ovaj neobični park je potpuno na otvorenom. Hodajući u velikom vrtu, okruženi gustom vegetacijom, mogu se videti svi glavni protagonisti priče: Pinokijo, tirkizna vila, mačka i lisicu i mnoge druge likove iz romana.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Expert at the Card Table The Classic Treatise on Card Manipulation „Stručnjak za kartaškim stolom je najpoznatija, najpažljivije proučavana knjiga ikada objavljena o umetnosti manipulisanja kartama za stolovima za igre. — iz predgovora Martina Gardnera. Skoro jedan vek ova knjiga se smatrala neophodnom za postizanje najvišeg nivoa majstorstva karata. U njoj, S. V. Erdnase, vrhunski majstor manipulacije kartama, uči entuzijaste kartama kako da izvode zaslepljujuće trikove i zavese - od kojih su mnoge njegove sopstvene kreacije - koje su ga učinile slavnim. Prvi deo knjige bavi se izmišljotinama na kartama, ili, jednostavnije rečeno, varanjem na kartama. Korak po korak, gospodin Erdnase demonstrira sopstvene sisteme lažnog mešanja, lažnog premetanja i sečenja, dele odozdo, i takve uglađene poteze kao što je palming karata, „oderavanje ruke“ —... S. W. Erdnase je pseudonim koji koristi autor knjige The Expert at the Card Table, knjige koja detaljno opisuje spretnost ruku, varanje i igranje karata. I dalje se smatra ključnim štivom za svakog kartaškog mađioničara, knjiga (obično poznata samo kao Erdnase, Expert, EATCT ili ponekad Biblija) objavljena je od 1902. Erdnaseov pravi identitet jedna je od trajnih misterija magične zajednice. Identitet S. W. Erdnase je najvjerojatnije bio način da autor sakrije svoj pravi identitet kako ne bi bio uhićen, budući da su savezni zakoni u to vrijeme zabranjivali objavljivanje i distribuciju `opscenog` materijala.[potreban citat] Krajem 19. i početkom 20. stoljeća mnogi su suci knjige o metodama kockanja smatrali opscenima (vidi Comstockove zakone). S. W. Erdnase napisan unatrag je `E. S. Andrews`, što je navelo mnoge istražitelje da potraže osobe s imenom Andrews kao moguće kandidate. Milton Franklin Andrews Martin Gardner je predložio da je autor sitni prevarant po imenu Milton Franklin Andrews. Drugi zagovornik koji je istraživao ovu teoriju bio je Barton Whaley, u svojoj knjizi The Man Who Was Erdnase, koja sadrži intervjue očevidaca iz 1940-ih. Policija je tražila Andrewsa radi ispitivanja u vezi s istragom ubojstva. Kada je policija pronašla Andrewsa, on se ustrijelio nakon što je smrtno stradao u svoju družicu. Andrews je imao samo 33 godine, kao što je navedeno u Čovjeku koji je bio Erdnase. Drugi se protive tome da je Andrews Erdnase jer su poznati primjeri njegova pisanja znatno inferiorni u odnosu na iznimna djela Stručnjaka za kartaškim stolom. Bilo je novih dokaza od 2000. godine koji pobijaju pretpostavku da je Milton Franklin Andrews bio Erdnase. Očito je da je Andrews varao karte, ali to je što se tiče njegove veze. Drugi su povjesničari također pronašli druge ljude koji bi doista mogli biti S.W. Erdnase.[1] Wilbur Edgerton Sanders Neki [tko?] tvrde da je Erdnase vjerojatno bio dobro obrazovan, lokalno istaknut pojedinac, koji se skrivao iza pseudonima kako bi zaštitio svoj društveni položaj. Pokojni David Alexander, mađioničar i privatni detektiv, napravio je dosta posla kako bi pronašao boljeg i mogućijeg kandidata od Miltona Franklina Andrewsa, te je rekao da je Erdnase bio istaknuti rudarski inženjer po imenu Wilbur Edgerton Sanders; `S. W. Erdnase` je anagram od `W. E. Sanders`. Nakon Alexanderove smrti, drugi su istraživali Wilbura Edgertona Sandersa.[1] Magazin Genii posvetio je veliki dio svog izdanja iz rujna 2011. istraživanju Alexanderove teorije, pružajući značajne posredne dokaze koji povezuju Sandersa s Erdnaseom. Edward Gallaway Chris Wasshuber je identificirao tiskara i cirkuskog izvođača (govornik na vratima, Punch i Judy, magija) Edwarda Gallawaya kao izvanredno dobrog partnera za Erdnasea.[2] Edward Gallaway je u to vrijeme radio u tiskari Jamesa McKinneya u kojoj je knjiga tiskana. Kasnije je Gallaway objavio druge knjige na nevjerojatno sličan način (samostalno izdanje, registrirano autorsko pravo, kontakt adresa navedena kao mjesto rada, a cijena otisnuta na naslovnoj stranici). Forenzička lingvistička analiza koju je proveo dr. John Olsson potvrdila je da se stil pisanja Gallawaya i Erdnasea vrlo dobro slaže, a posebice mnogo bolje slaže od drugih mogućih kandidata poput Wilbura Edgertona Sandersa. Gallaway također odgovara fizičkom opisu koji je dao ilustrator M. D. Smith (identificiran i intervjuiran od strane Martina Gardnera 1947.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sirok izbor ilustracija iz djela Vesaliusa, Leonarda, Goye, Ingresa, Michelangela i drugih, novo proširen s 10 ploča iz Cloquetove `Anatomie de l`Homme` i 16 ilustracija iz Boscayeve `Anatomije`; 28 fotografija djece koja rastu iz istraživačkog rada Nancy Bayley, plus 6 akcijskih studija (svaka se sastoji od oko 30 fotografija) iz Muybridgea; bibliografiju sastavio Adolph Placzek; ukupno više od 350 ilustracija, koje prikazuju položaj, funkciju i karakteristike svakog anatomskog detalja od značaja za umjetnika. Više od četrdeset godina ova je knjiga prepoznata kao najtemeljitiji referentni rad o anatomiji umjetnosti u svijetu. Sada se ozbiljnom umjetniku još snažnije preporučuje kao važna pomoć u učenju. Među njegovim značajkama su: Jasna, sustavna prezentacija, vodeći učenika korak po korak od jednostavnijih crteža kostura na početku do kompliciranijih skica tijela u akciji na kraju. Suprotstavljanje anatomskih crteža i životnih fotografija, što olakšava usporedbu unutarnje strukture tijela s njegovim vanjskim oblikom. Crteži presjeka koji umjetniku daju temeljito razumijevanje međusobnog odnosa mišića, strukture kostiju i unutarnjih organa tijela. Anatomski akcijski crteži koji otkrivaju međuigru mišića i kostura u različitim položajima. (5) Usporedni omjeri muškaraca, žena, djeteta i adolescenata. Dopunski tekst o važnim značajkama svakog anatomskog položaja, uključujući djelovanje mišića i njihovo podrijetlo. `Atlas anatomije za umjetnike Fritza Schidera preporučujem onima koji žele poboljšati svoje razumijevanje ljudske figure.` — Robert Beverly Hale, predavač anatomije, Liga studenata umjetnosti u New Yorku. Usvojili Pratt Institute, Cleveland School of Art, Liga studenata umjetnosti New Yorka i drugi. Fric Šider (13. februar 1846. Salcburg, † 15. mart 1907. Bazel; povremeno i Fric Šider) bio je austrijski slikar i bakropisac. Fric Šider je rođen u Salcburgu 1846. godine kao sin proizvođača srednje veličine.[1] Pošto se otac protivio umetničkoj karijeri za svog sina, Šider se upisao na Bergakademie Leoben. Godine 1865. pod motivacijom svog prijatelja Hansa Makarta, upisao se na Carsku kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Beču, a decembra 1866. prelazi na Kraljevsku akademiju umetnosti u Minhenu. Od 1868. do 1873. studirao je kod Aleksandra fon Vagnera i Artura fon Ramberga. Fric Šider (1846–1907) slikar. Grob na groblju Volfgottesacker, Bazel Fric Šider, grob na groblju Volfgottesacker U Minhenu je bio pod uticajem Vilhelma Lajbla i pridružio se Lajbl krugu. Pored Lajbla, Šider se takođe divio Teodoru Altu i posebno ranim delima Alberta fon Kelera. Godine 1873. Šider je završio svoju sliku Kineski toranj u Minhenu, koja se danas smatra jednim od njegovih glavnih dela. Godine 1876. Šider je prihvatio poziv od Društva za promociju dobra i neprofitnosti u Bazelu i od tada je predavao kao predavač u školi crtanja i modeliranja tog društva. U Bazelu, između ostalog, Burkhard Mangold, Vilhelm Balmer, Maks Buri, Numa Donze, Maks Leu, Carl Burckhardt i Fritz Voellmi bili su njegovi učenici. Šider je radio za Julijusa Kolmana i pomogao mu da proizvede plastičnu anatomiju za umetnike. Sam Šider je stvorio veliki atlas anatomije pod nazivom Plastičko-anatomske studije za akademije, škole primenjenih umetnosti i za samonastavu, koji je objavljen između 1891. i 1894. godine. Godine 1895. dobio je državljanstvo u Bazelu. Godine 1896. dobio je počasni doktorat medicinskog fakulteta Univerziteta u Bazelu za naučna dostignuća. Godine 1877. Šider se oženio Reginom Sophie Karoline `Lina` Kirchdorffer (1854–1927), nećakom njegovog kolege Lajbla. Uljana slika njegove supruge, koja prikazuje njenu veličinu u prirodnoj veličini kako sedi u fotelji u tradicionalnoj nošnji Markgreflerlanda, sada je u posedu Residenzgalerie Salzburg. Godine 1904. u Sviss Illustrated Magazinu pojavio se članak Adolfa Vogtlina o Šniderovom životu i radu. Godine 1907. Albreht Majer je postao njegov naslednik u trgovačkoj školi. Fric Šider je umro u Bazelu u 61. godini i svoje poslednje počivalište našao na groblju Volfgotesaker

GITARA ZA NEUPUĆENE CD MUZIKA Šifra artikla: 227307 Isbn: 9788675552895 Autor : Mark Filips, Jon Čapel Izdavač : MIKRO KNJIGA Bez obzira na to da li ste početnik ili ste već duboko zagazili u muzičke vode, ova izuzetna knjiga će vam pomoći da postupno, uz mnoštvo ilustracija i prateći CD, savladate osnovne i napredne tehnike sviranja na akustičnoj i električnoj gitari. Ako ne želite da vas smatraju samo pozerom sa gita... Detaljnije Bez obzira na to da li ste početnik ili ste već duboko zagazili u muzičke vode, ova izuzetna knjiga će vam pomoći da postupno, uz mnoštvo ilustracija i prateći CD, savladate osnovne i napredne tehnike sviranja na akustičnoj i električnoj gitari. Ako ne želite da vas smatraju samo pozerom sa gitarom, prionite na posao! Naučite kako da naštimujete gitaru, protumačite dijagrame, akorde i tabulature, začinite svoju svirku sedmicama, bare akordima i rifovima ili primenite različite tehnike artikulacije. Vidi sve komentare (2) Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI OSTALI KOMENTARI Knjižare Vulkan Spisak radnji i radno vreme imate u delu o Knjižarama Vulkan 04.06.2012. 00:00 aca od kada do kada radite? 03.06.2012. 00:00 Kategorija MUZIKA Autor Mark Filips, Jon Čapel Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2006 Format 17x24 Strana 331 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor: Tom Ang Godina izdanja: 2006. Br. str.: 160 Povez: Tvrd Format: 215mm x 285mm Pismo: Latinica Opis Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju Savladajte osnove digitalne fotografije, od izrade dobrog snimka do ispravljanja pogrešaka i obrade gotovih slika. Upoznajte osnovnu fotografsku opremu i specijalizirane programe za obradu slika. Naučite kako organizirano pohraniti svoje fotografije za jednostavan pristup i laku pripremu prezentacije. Digitalne fotografije u modernom svijetu susrećemo posvuda – čak i tamo gdje ih odmah ne zapazimo. Svaka slika objavljena u novinama ili časopisima prošla je kroz proces digitalizacije. Naravno, i svaka od stotina milijuna slika na stranicama interneta također je u digitalnom obliku. Pokušajte u internet pretraživač unijeti riječ „fotografija“ i kao odgovor će vam biti ponuđeno preko šest milijuna stranica. Ako unesete riječ „photo“, tada će vam ponuditi zapanjujućih 107 milijuna stranica. Uz knjigu Cjeloviti priručnik za digitalnu fotografiju steći ćete profinjene vještine za stvaranje dojmljivih, učinkovitih i lijepih fotografija. Autor je objasnio fleksibilnost, snagu i ekonomičnost digitalne fotografije. Učeći kako spojiti to dvoje, radit ćete na samim granicama mogućnosti današnje tehnologije, pridonoseći razvoju vizualnog alata još uvijek neslućenog potencijala. Ovaj će vam priručnik pomoći da iskoristite snagu digitane tehnologije. Na jednom ćete mjestu naći mnoštvo tehničkih informacija, praktičnih savjeta i profesionalnih trikova. Ovo je jedina knjiga koja sve prefesionalne vještine obrađuje zajedno s temeljnim tehnikama digitalne obrade, a sve to s ciljem kako biste poboljšali svoju vještinu i razumijevanje komunikacijskog medija nazvanog fotografija. Digitalna fotografija nalazi se u pozadini svih modernih tehnologija, od satelitskog nadzora do prognoze vremena i digitalnih kamera, i televizijska slika te video sadržaji također su digitalni. Svaki je okvir koji čini pomične slike zapravo digitalna fotografija, i da zaključimo, izgleda da se ne možemo ni ustati ujutro iz kreveta, a da ne dođemo u dodir s nekom digitalnom fotografijom. Neka istraživanja govore da se tipični gradski stanovnici susreću s preko 2500 fotografija dnevno – od televizije do do reklamnih panoa, razglednica i ambalaže.

glumica glumac portret film paramount dim. 25,5 x 20 cm Ann Harding (August 7, 1902 – September 1, 1981) was an American theatre, motion picture, radio, and television actress. Born Dorothy Walton Gatley at Fort Sam Houston in San Antonio, Texas, to George G. Gatley and Elizabeth `Bessie` Crabb. The daughter of a career army officer, she traveled often during her early life. Her father was born in Maine and served in the American Expeditionary Force in World War I. He died in San Francisco, California in 1931. She grew up in East Orange, New Jersey and graduated from East Orange High School. Harding attended Bryn Mawr College in Bryn Mawr, PA, on the Pennsylvania Main Line outside Philadelphia. Following school, she found employment as a script reader. She began acting and made her Broadway debut in 1921. She soon became a leading lady, who kept in shape by using the services of Sylvia of Hollywood. She was a prominent actress in Pittsburgh theatre for a time, performing with the Sharp Company and later starting the Nixon Players with Harry Bannister. In 1929, she made her film debut in Paris Bound, opposite Fredric March. In 1931, she was nominated for the Academy Award for Best Actress for Holiday. First under contract to Pathé, which was subsequently absorbed by RKO studio, Harding (who was promoted as the studio`s `answer` to MGM`s superstar Norma Shearer), co-starred with Ronald Colman, Myrna Loy, Herbert Marshall, Leslie Howard, Richard Dix, and Gary Cooper, often on loan out to other studios, such as MGM and Paramount. At RKO, Harding, along with Helen Twelvetrees and Constance Bennett, comprised a trio who specialized in the `women`s pictures` genre. Her performances were often heralded by the critics, who cited her diction and stage experience as assets to the then-new medium of `talking pictures`. Harding`s second film was Her Private Affair, in which she portrayed a wife of questionable morality. The film was an enormous commercial success. During this period, she was generally considered to be one of cinema`s most beautiful women, with her long waist-length blonde hair as one of her most noted physical attributes. Her films during her peak include The Animal Kingdom, Peter Ibbetson, When Ladies Meet, The Flame Within, and Biography of a Bachelor Girl. Harding, however, eventually became stereotyped as the innocent, self-sacrificing young woman. Following lukewarm responses by both her critics and the public to several of her later 1930s films, she eventually quit making movies when she married the conductor Werner Janssen in 1937. However, she returned in 1942 to make Eyes in the Night and to take secondary roles in other movies. In 1956, she again starred with Fredric March, this time in The Man in the Gray Flannel Suit. The 1960s marked her return to Broadway after an absence of decades — she had last appeared there in 1927. In 1962, she starred in General Seeger, directed by and co-starring George C. Scott, and in 1964 she appeared in Abraham Cochrane. Both productions had brief runs, with the former play lasting a mere three performances (including previews). Harding made her last acting appearance in 1965 in an episode of Ben Casey before retiring from acting. Harding married actor Harry Bannister in 1926. They had one child together before divorcing in 1932. Their daughter Jane was born in 1928 and died in December 2005. In 1937, Harding married Werner Janssen, the famous conductor. Janssen and Harding enjoyed life in a number of cities, before settling down in California to work more closely with Hollywood. The couple divorced in 1962. Her death certificate states that she had an adoptive daughter Grace Kaye Harding. On September 1, 1981, Harding died at the age of 79 in Sherman Oaks, California. After cremation, her urn was placed in the Court of Remembrance wall at Forest Lawn Memorial Park in Hollywood Hills, California. For her contributions to the motion picture and television industries, Harding has two stars on the Hollywood Walk of Fame located at 6201 (motion picture) and 6840 Hollywood Boulevard (television).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Suradnici u ovoj knjizi prvenstveno se bave plodnim i bogatim životom koji je Olivier stvorio tijekom šezdeset godina na pozornici, na filmu i televiziji. Oni su prijatelji, kolege, mladi i stari - i neki kritičari - sa Sheridan Morley o tome što Olivier misli o kritičarima i oni o njemu. Kao i bilo koji drugi muškarac ili žena u ovom stoljeću, Olivier je postao dio svačijeg privatnog svijeta. Ne postoji izvanredna i cjelovita biografija - usprkos svim brojnim zapisima o njemu koji su napisani - iz jednostavnog razloga što je zbroj čovjeka, njegovog života i njegovog djela još uvijek prevelik da bi ga bilo koji pojedinac mogao obuhvatiti. Umjesto toga, ovdje nudim drugačiju vrstu života: dvadeset i dvije kratke biografije - dvadeset i tri ako uključimo crtež jakne Antonyja Shera. Svaki od njih otkriva oštru i privatnu percepciju, a neki od njih nisu prepoznatljivi iste osobe. Zamolio sam svakog suradnika da se usredotoči na određeni aspekt ili područje teme, tako da se radovi mogu rasporediti u tri dijela. Prvi, `Glumac`, uključuje ono što bi se moglo nazvati dobro odjevenim komadima; drugi, `Redatelj,` prikazuje subjekt malo déshabillé. Posljednji, `Čovjek`, vodi čitatelja, usuđujem se nadati, još dublje u misterij i nedokučivost ovog velikog glumca. Također sam pokušao ovu proslavu učiniti malo drugačijom od uobičajenog `Festschrifta` potičući suradnike da budu otvoreni i pošteni. Ovaj pristup, sa zadovoljstvom mogu izvijestiti, potvrđuje i sam subjekt u priči koju John Mortimer priča na početku posljednjeg djela. Neću izvlačiti Olivierove opaske iz konteksta, ali one su moj autoritet za ovu knjigu, kao i za cjelokupno biografsko pisanje. Iskrenost je najiskreniji oblik laskanja, istina najveći oblik slavlja. Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Gnev čudovišta Akademija noćnih mora 2: Gnev čudovišta -Da li će lovci na čudovišta zaustaviti opšti rat?! Napadnuti smo! Poslednje preostalo megačudo-vište može savladati samo tajanstveni Čuvar – ali on je na samrti. Da bi ga sačuvali, Čarli Bendžamin i njegovi prijatelji iz Akademije noćnih mora moraju da otputuju u srce Hidrine pećine, kroz sablasno groblje Bermudskog trougla i preko čudovištima-izdajnicima prepunog zoološkog vrta u San Dijegu. Akademija noćnih mora 1: Lovci na čudovišta Čarli Bendžamin se pomalo razlikuje od ostale dece. Kada on spava, čudovišta se bude, otvaraju se portali Nizosveta iz kojih kuljaju monstrumi stvoreni da pojedu decu. Srećom, postoji pravo mesto za Čarlija – Akademija noćnih mora. Sagrađena od olupina brodova smeštenih u granama najneverovatnije tvrđave na drvetu, Akademija obučava ljude da koriste svoje jedinstvene talente kako bi se borili protiv čudovišta koja jurišaju kada se svetla pogase. Na opšte iznenađenje, Čarli je daleko moćniji nego što je iko mogao i da zamisli. Polažući prijemni ispit on otvara portal u samo srce Nizosveta, gde izvorno zlo kuje zaveru da uništi Zemlju. Dean Lorey (rođen 17. studenog 1967.) američki je pisac i producent čiji projekti uključuju filmove kao što su Major Payne i Animal Crackers te televizijske serije koje uključuju Harley Quinn, My Wife and Kids, Arrested Development, The Crazy Ones, Those Who Can `t, Powerless i iZombie. Autor je serije knjiga za djecu pod nazivom Akademija noćnih mora. Biografija Lorey je odrastao u Conyersu u Georgiji prije nego što je pohađao filmsku školu Sveučilišta u New Yorku, gdje je napisao naslovnicu knjige za Simon & Schuster i Bantam, kao i pisanje reklama za MTV i Nickelodeon. Godine 1990. preselio se u Kaliforniju i napisao scenarij za film koji će postati My Boyfriend`s Back, surađujući s Adamom Marcusom i Seanom S. Cunninghamom. Nakon toga, Sean ga je zamolio da završi scenarij za Jason Goes to Hell: The Final Friday, u kojem je također imao cameo pojavu. Od tada je nastavio pisati scenarije za filmove, kao i raditi na pisanju, režiji i produkciji za televiziju.

Beograd 2009. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, veliki format (28 cm), 308 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. Narodni muzej priređuje i izdaje ovu monografiju u želji da s različitih aspekata prikaže jednu od najznačajnijih i najplodonosnijih faza u svojoj istoriji, godine u kojima je jasno određena politika razvoja muzeja našla snažnu podršku, razumevanje i, pre svega, pokretačku snagu u državnom vrhu i kraljevskoj porodici, što se posebno odnosi na kneza Pavla. To je bilo vreme u kojem je kobna privremenost konačno ustuknula pred dostojnom, privlačnom i živom kućom (Milan Kašanin, Vreme, 6—9. januar 1936). Ovo je knjiga o kratkom ali veoma značajnom i kreativnom periodu od 1926. do 1944. godine. Autori, njih osmoro, predstavljaju nastanak Muzeja savremene umetnosti i njegovo povezivanje s Narodnim muzejom, ustrojstvo Muzeja kneza Pavla, njegove istraživačke, izložbene, izdavačke, obrazovne aktivnosti, istražuju politiku razvoja zbirki, velike otkupe, zatim i arhitekturu Novog dvora i Novi dvor kao prostor Muzeja kneza Pavla. Posebna pažnja posvećena je ličnostima ključnim za formiranje i razvoj muzeja — knezu Pavlu Karađorđeviću i Milanu Kašaninu. Istorija jedne institucije nikada nije samo događajna istorija. Nju svakako određuju ukupne okolnosti, političke prilike, a za ustanove poput muzeja i kulturne ali u velikoj meri i učesnici u događajima. To su one ličnosti koje su vodile takve institucije i koje su u njima i za njih radile, a kada je reč o Narodnom muzeju, posebno o Muzeju kneza Pavla, i njegovi dobrotvori i zaštitnici. Svi oni doprineli su tome da Narodni muzej postane pravi simbol kulture Srbije. Nadamo se da ćemo i mi ovom monografijom doprineti tumačenju značaja i značenja tog simbola i razumevanju istorije Narodnog muzeja, te da ćemo biti učesnici u stvaranju novog odnosa i novog senzibiliteta — a senzibilitet je najstručnija mera kulture jednog Društva (Milan Kašanin, Vreme, 6—9. januar 1936). Tatjana Cvjetićanin Iz predgovora Sadržaj: Reč urednika / Tatjana Cvjetićanin Od Muzeja savremene umetnosti do Muzeja kneza Pavla. Aristokratizam, profil visokih vrednosti, politička volja / Irina Subotić Arhitektura Novog dvora i Muzej kneza Pavla / Aleksandar Ignjatović Naziv i ustrojstvo Muzeja kneza Pavla / Lidija Ham-Milovanović Arheološko odeljenje Muzeja kneza Pavla / Veselinka Ninković Muzej kneza Pavla — Srednjovekovno odeljenje / Dubravka Preradović Galerija Muzeja kneza Pavla / Lidija Ham-Milovanović Postavka Istorijskog odeljenja / Ljiljana Čubrić Popis izdanja Muzeja kneza Pavla / Aleksandra Petrović Milan Kašanin kao direktor Muzeja kneza Pavla / Gordana Stanišić Napisi povodom otvaranja Muzeja kneza Pavla iz 1936. godine / priredile Gordana Stanišić i Irina Subotić Knez Pavle Karađorđević — ljubitelj umetnosti / Irina Subotić Literatura / priredile Aleksandra Petrović i Tatjana Cvjetićanin Korišćeni napisi iz novina / priredile Aleksandra Petrović i Tatjana Cvjetićanin Korišćena arhivska građa / priredile Dragana Eremić i Tatjana Cvjetićanin Registar imena / priredila Vesna Kruljac Poreklo ilustracija

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

unutra odlična, spolja kao na slikama malo tamnija u nekim delovima korica ipak je knjiga iz 1949. Cezanne. Cezanne, Paul. Dorival, B. Published by Hamburg Krüger, 1949 Pol Sezan (franc. Paul Cézanne; Eks an Provans, 19. januar 1839 — Eks an Provans, 22. oktobar 1906) bio je francuski slikar čije delo predstavlja prelaz između impresionizma s kraja 19. veka i kubizma s početka 20. veka. Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj. Istoričari umetnosti su ga svrstali u postimpresionizam, zajedno sa Van Gogom i Gogenom. Pol Sezan Paul cezanne 1861.jpg Pol Sezan Datum rođenja 19. januar 1839. Mesto rođenja Eks an Provans Francuska) Datum smrti 22. oktobar 1906. (67 god.) Mesto smrti Eks an Provans Francuska Pravac/tradicija Postimpresionizam Uticao na Kubizam i slikarstvo 20. veka Uticaji od Alfred Sisle • Klod Mone • Ogist Renoar Najvažnija dela Kartaši • Mladić u crvenom prsluku Autoportret Mrtva priroda sa jabukama oko 1890. Biografski podaci Uredi Obrazovanje Uredi Rođen je na jugu Francuske u bogatoj porodici, kao vanbračno dete prodavca šešira i ćerke zanatlije. Osnovna škola Sv. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se do tada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od 1852. godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa Emilom Zolom koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti. Godine 1857, se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja. Put u Pariz Uredi Godine 1860, pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u Parizu umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa Kamij Pisarom i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali. Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine 1862, kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa Alfred Sisliem, Ogist Renoarom i Klod Moneom, međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti. Kao dvadesetpetogodišnjak prilaže svoja dela za „salon“ ali ih komisija, radeći po konzervativnim principima akademizma, nije prihvatila. Slična odbijanja je doživela i grupa ostalih impresionista pa ih je to podstaklo da osnuju svoj vlastiti „salon“. Sa impresionistima se susreće na susretima „Salona nezavisnih“ 1863. godine, gde su njegove slike po prvi put izložene. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine 1874, i 1877. izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u Eks an Provans. Godine 1886, njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo. Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard 1895. organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine 1897, umire njegova majka. Kraj života Uredi Sezan je kupio atelje u Eks an Provans i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od 1900. ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana 15. oktobra 1906. godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umire u svojoj 67. godini života od upale pluća. Godine 1907, njegova dela postižu velike uspehe. Delo Uredi U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom kubizma. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike. Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo 20. veka. Njegova slika „Dečak u crvenom prsluku“, procenjena na 100 miliona švajcarskih franaka, ukradena je 10. februara 2008. u Cirihu i pronađena 11. aprila 2012. u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bauer, Ljudevit (Ludwig), hrvatski književnik i prevoditelj (Sisak, 13. VIII. 1941). Studij jugoslavenskih jezika i književnosti te ruskog jezika i književnosti završio na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1965), a poslijediplomski studij u Pragu (1973). Napisao više ogleda o češkoj i slovačkoj književnosti te o recepciji slovačke književnosti u Hrvatskoj. Piše prozu za djecu (Parnjača Colombina, 1979; Dokaz da je Zemlja okrugla, 1987; Poliglot i pas, 1989; Tri medvjeda i gitara, 1990), romane (Trag u travi, 1984; Trik, 1985; Kratka kronika porodice Weber, 1990; Biserje za Karolinu, 1997; Partitura za čarobnu frulu, 1999; Don Juanova velika ljubav i mali balkanski rat, 2003; Zapisi i vremena Nikice Slavića, 2007; Zavičaj, zaborav, 2010; Karusel, 2011; Toranj kiselih jabuka, 2013; Šoferi, 2017; Muškarac u žutom kaputu, 2018), poeziju i drame. Prevodi s češkoga, slovačkoga i engleskoga. Mladen Veža (Brist, 7. veljače 1916. – Zagreb, 19. veljače 2010.), hrvatski slikar, grafičar i ilustrator. S nepunih trinaest godina dolazi u Zagreb. Umjetničku akademiju završio je 1937. godine u Zagrebu pod vodstvom Vladimira Becića.[1] Iste godine prvi put izlaže u Salonu Urlich sa suizlagačem Slavkom Kopačem. Povremeno je podučavao na Akademiji primijenjenih umjetnosti do 1981. godine.[1] Godine 1938. godine sudjelovao je na prvoj izložbi u Domu primijenjenih umjetnosti pod nazivom Pola stoljeća hrvatske umjetnosti, koju je blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac i otvorio Vladko Maček.[2] Također je sudjelovao na I., II., III. i IV. Izložbi hrvatskih umjetnika NDH (1941. – 44.). godine.[2] Na izložbama hrvatske umjetnosti u Berlinu, Beču i Bratislavi sudjelovao je s trima slikama. Neposredno nakon rata časni sud Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU) u sastavu Đuro Tiljak (predsjednik), Marino Tartaglia i kipar Grga Antunac, isključio ga je na godinu dana iz javnog djelovanja zajedno s Ljubom Babićem (oslobođen na intervenciju Krste Hegedušića). Nakon mjesec dana zabrane imenovali su ga voditeljem zagrebačkog Agitpropa. Za vrijeme rata politički je neaktivan, službovao je u gimnazijama u Zagrebu i Karlovcu, slikao rodni kraj i savske krajolike, portretirao, ilustrirao knjigu Danijela Crljena Naš Poglavnik. Imao je četiri brata i svi su bili u partizanima. Oženjen je s Mirjanom Vežom, povjesničarkom umjetnosti i enciklopedisticom. Mladen Veža je također izlagao i u Zagrebu, Beogradu, Sisaku, Mariboru, Splitu, rodnom Bristu, Sarajevu, Osijeku i Bejrutu.[3] Veža je primio mnoge nagrade i priznanja uključujući i nagradu Vladimir Nazor 1994. godine.[2] Preminuo je 19. veljače 2010. u Zagrebu.... Cesarić, Dobriša, hrvatski pjesnik i prevoditelj (Požega, 10. I. 1902 – Zagreb, 18. XII. 1980). Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je živio od 1916. Radio je kao lektor i urednik. Redoviti član JAZU-a od 1951. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo (1967) i Nagrade Goranov vijenac za cjelokupan pjesnički opus (1976). Prvu je pjesmu objavio 1916. u Pobratimu, a pjesničku afirmaciju stekao u vodećim književnim časopisima (Kritika, Savremenik, Literatura, Književnik, Hrvatska revija), no najviše pjesama objavio je u Književnoj republici. Od 165 pjesama njih 127 objavio je za života u 15 samostalnih zbirki. Lirika mu je bliska romantičarima i modernistima (doživljaji seoskoga i gradskoga krajolika, gradacije i kontrastiranja, romantički leksik i metaforika, ritmičnost i simboličko-alegorijske značajke). U pjesmama sa socijalnim temama (Mrtvačnica najbjednijih, Vagonaši, Zidari, Predgrađe) pridružio se struji tzv. socijalne književnosti između dvaju svjetskih ratova. Motivi iz gradskog života i sive gradske svakodnevice također su mu estetski privlačni, u njih unosi romantičke sadržaje, što ga čini tipičnim urbanim pjesnikom. Ugled jednoga od »najmuzikalnijih hrvatskih pjesnika« (M. Matković) zahvaljuje raznovrsnim ponavljanjima (glasova, riječi, stihova, strofa) naslijeđenima iz usmenoga pjesništva (romance i balade) i gradske popijevke. Pjesme mu odaju dojam spontanosti te lakoće i jednostavnosti, no Cesarić je osobitu pozornost pridavao kompoziciji pjesme, rješavajući ju najčešće po načelu cikličnosti. Kombinirajući tzv. visoke teme s niskim postupcima popularnih šansona i šlagera te avangardnih »praznih mjesta« (npr. Povratak, Balada iz predgrađa, Kronos i dr.), Cesarićeva lirika na umjetnički sugestivan način poništava jaz između običnoga i uzvišenoga te pokazuje da su svakodnevne, banalne stvari zapravo sudbinske. Lirika mu odaje nenametljivu misaonost čovjeka čiji se svjetonazor temelji na uočavanju opreka između prolaznoga i vječnoga, realnoga i idealnoga, običnoga i neobičnoga, lijepoga i ružnoga. Antiteza, kao glavno umjetničko načelo, prožima i Cesarićevu poetsku viziju te motivira njegov stvaralački čin u kojem se ne nalazi samo poticaj već i životni smisao. Svijet i postojanje stječu tako u Cesarića svoje opravdanje jedino kao estetski fenomen. Time se istodobno podnosi nesavršenost svijeta, njegova kontrastivna narav, nužnost i fatalnost kruga, tj. vječnoga vraćanja (Povratak), i prevladava pesimizam. Mnoge su Cesarićeve pjesme uglazbljene. Pisao je i kritičko-memoarsku prozu te objavljivao prepjeve s njemačkoga, ruskoga, bugarskoga i slovenskog jezika. Djela: Lirika (1931), Spasena svijetla (1938), Izabrani stihovi (1942), Pjesme (1951), Knjiga prepjeva (1951), Osvijetljeni put (1953), Tri pjesme (1955), Goli časovi (1956), Proljeće koje nije moje (1957), Izabrane pjesme (1960), Moj prijatelju (1966), Slap (1970), Izabrane pjesme (1973), Pjesme – Memoarska proza (1976), Voćka poslije kiše (1978)...

Knjiga je dobro očuvana,bogato ilustrovana,fotografije i u boji i crno bele. 217 strana Sombor ,1978 ,,Милан Коњовић је рођен 28. јануара 1898. године у Сомбору као друго дете у знаменитој породици адвоката и посланика у угарском сабору Давида Коњевића. По мајци је потомак угледног српског педагога, публицисте и управника Српске учитељске школе Николе Вукићевића. У Сомбору током похађања гимназије 1914. године први пут излаже педесетак радова сликаних у природи. Учествовао је у Првом светском рату од 1916. до 1918. као артиљеријски официр. На Академију ликовних уметности у Прагу уписује се 1919. године у класи Влахе Буковца, где студира само два семестра. Наставља да ради самостално, у Прагу уз савете авангардног чешког сликара Јана Зрзавија, у Бечу и по студијским путовањима у Минхену, Берлину и Дрездену. У Паризу од 1924. до 1932. године постиже запажене успехе самосталним изложбама као и на изложбама у париским салонима. Ту настаје његова „плава фаза“. По повратку у Сомбор 1932. године посветио се сликању родног краја, војвођанских пејзажа, људи и амбијената, са „излетима“ у Далмацију. То је „црвена фаза“ која обухвата раздобље до 1940. године. За вријеме Другог светског рата је у заробљеништву у Оснабрику. После повратка 1943. године настају Коњовићеви пастели у уљу који до 1952. године чине уметникову „сиву фазу“.1953. године у „колористичној фази“ доминира опет чиста, интензивна боја. Нова сликарска оријентација траје на радовима „асоцијативне фазе“ од 1960. до 1980, а 1985. почиње са правим варијацијама на тему византијске уметности и до краја 1990. године настаје тридесетак дела нове „византијске фазе“. Сликарски опус Опус сликара Милана Коњовића је преко 6000 радова: уља, пастела, акварела, темпера, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, витража, мозаика и графика. Створио је лични препознатљиви стил експресионистичког темперамента. Доживио је пуну афирмацију на 255 или 300 самосталних и 700 колективних изложби у Југославији, Србији и бројним центрима Европе (Праг, Будимпешта, Беч, Лондон, Амстердам, Рим, Париз, Атина, Москва) и света (Сао Пауло, Њујорк, Сан Франциско и други). Слика пејзаже, портрете, композиције, мртву природу. Већину мотива узима из свог родног краја Бачке. За Коњовићево стваралаштво Миодраг Б. Протић је рекао:`... спољна стварност за њега је унутрашњи доживљај. Све објективне чињенице, све теме које слика боји изразито личним осећањем света и живота.` Милан Коњовић је радио и портрете по свом „ћефу”, бирајући за моделе обичне људе и маргиналце које је сретао у животу (Сомбор, Цавтат, Дубровник, Сента, Бачка Топола ). Једна од таквих физиономија био је лик Шандора Ћире Фалционеа, његовог суграђанина, који је због своје мушичавости и наводног лудила важио за црну овцу фамилије, а кога су браћа хтела да лише породичног наслеђа и оставе без земље. У Сомбору је 1966. године отворена „Галерија Милан Коњовић“ у којој се тренутно налази више од 1060 уметникових дела. Lazar Trifunović je stručno delovao u dve osnovne oblasti: kao istoričar (moderne) umetnosti i likovni kritičar, uz to i kao profesor Moderne umetnosti na beogradskom Univerzitetu i muzeolog kao direktor Narodnog muzeja i osnivač i direktor Galerije savremene umetnosti u Nišu. Trifunović je bio osnivač katedre za Modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je predavao istoriju modernizma do kraja života. Uveo je metodologiju proučavanja srpske moderne umetnosti na osnovama francuske istojsko-umetničke nauke koju je izneo u kapitalnom, sintetičkom delu „Srpsko slikarstvo 1900-1950“ objavljenom 1973. a koje je nastalo iz njegove doktorske disertacije 1960. godine. Drugo, veoma važno delo Lazara Trifunovića je antologija „Srpska likovna kritika“ objavljena 1967. u kojoj je prvi put dat sistematizovan pregled istorije srpske umetničke kritike od njenih početaka do kraja šeste decenije. Ovim dvema knjigama Trifunović je postavio temelje naučnog izučavanja moderne srpske umetnosti i likovne kritike. Kao likovni kritičar redovno je pisao za brojne dnevne i nedeljne novine, stručne časipise i druge publikacije u kojima je pratio tekući likovni život. Započeo je kao pozorišni kritičar da bi ubrzo, tokom šeste decenije postao najuticajniji umetnički kritičar u vremenu tokom koga se bavio tumačenjem novih pojava na našoj umetničkoj sceni. Kao kritičar NIN-a od 1959. do 1963. godine posebno se istakla njegova angažovanost u ovoj oblasti kada je jasno razdvajao umetničke od neumetničkih pojava. Upravo u tom periodu zabeležena je i njegova zenitna kritičarska aktivnost jer je kao kritičar i istoričar beogradskog enformela napisao neke od najvrednijih stranica srpske umetničke kritike i teorije uopšte, na primer, izložba „Beogradski enformel (mladi slikaria)“ 1962. i izložba i studija „Enformel u Beogradu“ 1982. Značajan doprinos dao je i kao muzeolog budući da je brojne inovacije uneo u delatost Narodnog muzeja u Beogradu i Galeriji savremene umetnosti u Nišu u kojima je bio direktor. Iako najmlađi direktor ove najstarije muzejske ustanove u Srbiji Trifunović se nije ustručavao da unese novine koje su često nailazile na oštre otpore akademske i umetničke javnosti. Držeći se ideje da se i muzeologija, kao i druge društvene nauke, razvija, on je u delatnost Narodnog muzeja unosio specifilnosti koje su prethodile potonjim promenama u mnogim muzejskim institucijama kod nas. Izmenio je način rada i organizaciju ove kuće, na nov način periodizovao je istoriju srpske umetnosti, promenio je postavku primerenu tom vremenu, podsticao je kustose da se mnogo angažovanije postave prema izložbenoj delatnosti itd. Na nove osnove postavio je samu zaštitu kulturnih dobara i njihovo publikovanje itd. Uspeo je čak za svog mandata i da adaptira ovu zgradu (1964-1966) čime je omogućio življu aktivnost i veći uticaj ove ustanove u javnom životu.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja korica se odvojila od tabaka, nista strasno, sve ostalo uredno knjiga nije ni citana! Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ruski samovari Samovar (rus. самовар, od rus. само — „samo” i rus. варить — „variti — kuvati”) [1], samokuvalo od metala za zagrijevanje vode potrebne za pripremu čaja. Davne je prošlosti a danas je najpoznatiji u Rusiji.[2] Porijeklo riječi Riječ je pers. سماور izgovara se samovar i sanskritskog je porijekla. Istorija Uređaji za grejanje pića i hrane poznati su bili još starim Kinezima, u Egiptu i antičkom Rimu. Kao energent koristili su slamu i ugalj. I Persijanci su rano počeli da koriste samovar. On se širio azijskim kontinentu preko Turske do Rusije i dalje Evroom. Svi samovari i tog vremena radili su na istim principima. Voda se grijala i njome se prelivao čaj. Šema samovara i njegovi dijelovi Istorija samovara u Rusiji U 1989. godine su arheolozi u Azerbejdžanu iskopali grnčariju nalik samovaru. Identifikovana je posuda sa karakterističnom centralnom cijevi prekrivenom čađi koja sugeriše da je grejana iznutra. Nije izgledala kao moderan samovar. Imala je cev i bila je otvorena na dnu. što ukazuje da je bila na više od požara kao običan lonac. Starost suda je procijenjena na oko 3.600 godina. [3] Slični uređaji pronađeni su i u Kini. [3] Prvi poznati samovar modernog izgleda proizveden 1717.g. posjeduje kolekcionar samovara Sakid Gabibulajev. Prvu, u istoriji zabilježenu proizvodnju samovara u Rusiji, započela su braća Lisicin, Ivan Fjodorovič i Nazar Fjodorovič. Od djetinjstva su bili angažovani u obradi metala u fabrici mesinga njihovog oca, Fjodor Ivanovič Lisicina. 1778.g. su napravili samovar, a iste godine Nazar Lisicin je registrovao prvi samovar i prvu fabriku samovara u Rusiji. Oni možda nisu pronalazači samovara, ali su prvi dokumentovani proizvođači. Njihov dizajn je presudno odredio proizvodnju i izgled budućih samovara u svijetu. [4] Drugi rani proizvođač samovara živio je u Tuli, gradu poznatom po svojim metalcima i proizvodnji oružja. Od 18. veka Tula je bila glavni centar ruske proizvodnje samovara. Tulski samovar postao je brenda grada Tule. Do 19. veka samovar postaje karakteristika i brend ruske kulture čaja. Samovari su proizvedeni u velikom broju i izvoze u centralnu Aziju i druge svjetske regione. Opis i princip rada Samovar i njegovi glavni dijelovi: 1. otvori za isparavanje 2. kapa za pokrivanje 3. poklopac 4. posuda u kojoj se kuva voda 5. ručke samovara 6. rezervoar za gorivo i gorionik 7. slavina 8. zatvarač (ventil) slavine 9. ručke poklopca Samovari su obično izrađeni od gvožđa, bakra, poliranog mesinaga, bronze, srebra, zlata, kalaja, ili nikla. Tradicionalni samovar se sastoji od posude za vodu u dnu koje je smještena slavina a sredinom prolazi vertikalna cijev se zagrijava ugljem, špiritom ili električnom strujom i ona zagrijava i održava toplom vodu. Vrelom vodom, u mjeri ukusa, se preliva čaj. Nakon određenog vremena je spreman za konzumiranje. U starijim vremenima bio je svakodnvni izvor tople vode u domaćinstvima. Vatra u tim starim ruskiim samovarima se raspirivala spcijalnim mehovima. Samovar, više ili manje, koriste u svim dijelovima svijeta. Koriste ga od davnina u Iranu, Turskoj, na Kašmiru...

NOVA KNJIGA Velika knjiga istraživača Karmen Domingo , Sesar Samanijego Izdavač: Evro Book Broj strana: 111 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Uzbudljive pustolovine petnaest čuvenih istraživača, koji se nisu plašili nepoznatog! Od Marka Pola do Amelije Erhart, saznaćete najupečatljivije detalja s putovanja čuvenih istraživača koji su nam zahvaljujući svojim podvizima otkrili nepoznate kutke Zemlje i dokazali da nas upornost i istrajnost nagrađuju novim saznanjima. Uživajte u Velikoj knjizi istraživača uz aplikaciju za proširenu stvarnost! Otkrijte svet novih ilustracija i skrivenih likova, uživajte u muzici i gledajte kako knjiga oživljava u priširenoj stvarnosti. Usmeri kameru pametnog telefona ili tableta ka ikonici za proširenu stvarnost. Obuhvati celu stranu da bi što bolje video 3D prizore. Ikonica u vrhu ekrana pokazuje ti šta sve možeš da oživiš u sceni na koju su naišao.* Zašto ti je potreban tablet ili pametni telefon za ovu knjigu? Aplikacija koju možeš da preuzmeš na svoj tablet ili pametni telefon, omogućava ti da čuješ zvuke i muziku, da pokreneš igru ili program za virtuelno crtanje. Šta mogu da radim sa sadržajem aplikacije? Kad god vidiš ikonicu proširene stvarnosti, možeš da oživiš prizore na toj stranu. Dodirni likove ili ekran da bi čuo zvuke ili muziku, ili da bi pokrenuo mini-igru. Da li proširena stvarnost postoji na svim stranama? Proširenu stvarnost možeš da stvoriš na svim stranama označenim ikonicom. Kako da preuzmem aplikaciju? Strane sa uputstvima pokazaće ti kako da preuzmeš aplikaciju. Ako tvoj tablet ili pametni telefon može da očita QR kod, on će te odvesti pravo do stranice Gugl ili Epl onlajn-prodavnice. Šta je proširena stvarnost? Proširena stvarnost je tehnologija koja omogućava čitaocu da putem tableta ili pametnog telefona čuje muziku i zvuke sa stranica knjige, da stvara i vidi animirane prizore. Da li se sadržaj proširene stvarnosti knjige dodatno plaća? Ne. Dodatni sadržaj je besplatan. Kako da slikam prizore proširene stvarnosti? Stavi knjigu na sto i otvori je na izabranoj stani. Pokreni aplikaciju i obuhvati stranu ekranom tableta ili pametnog telefona, na udaljenosti ne većoj od pedeset centimetara. Tada će se na ekranu pojaviti 3D prizori. Dodirni ikonicu kamere u dnu ekrana i slikaj. Sliku ćeš naći u folderu Slike/Fotografije u svom tabletu ili pametnom telefonu. Mogu li da smanjim ili povećam slova? Da, možeš da promeniš veličinu slova po želji. Pazi da pritom ne izgubiš iz vida koricu, budći da je proširena stvarnost koristi kao referencu. Kako da vidim virtuеlni sadržaj? Dovoljno je da preuzmeš aplikaciju. Kamera na tvom tabletu ili telefonu automatski će se aktivirati. Usmeri je ka odabranoj stranici knjigu kako bi čuo zvuke i muziku i video 3D prizore. Ne mogu da preuzmem aplikaciju Možda tvoj tablet ili pametni telefon nije kompatibilan s aplikacijom, kao što je slučaj s nekim tabletima ili pametnim telefonima koji koriste android: Uređaji s ARMv6 procesorom, kao što su HTC Hero, Magic, Wioldfire i Tatoo. Samsung Galaxy Ace ili slični. Uređaji s ARMv7 procesorom koji nemaju podršku za NEON, kao što su Samsung Galaxy Tab 10.1, LG Optimus 2X, Sony Tablet S, or ACER Iconia Tab A100. Velika knjiga za male ISTRAŽIVAČE!