Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.VELIKI FORMAT,NEKORISCENO,368 STRANICA

ŽIKICA SIMIĆ ELEKTRIČNA ZASTAVA Meki povez Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Stanje: Kao Nova - Nekorišćena Naslov: Picasso Autor: Carsten-Peter Warncke Izdavač: Taschen Pismo: Latinica Format: Mek Br. Str.: 240 _____ Rođen je 25. oktobra 1881. godine u Malagi, u Španiji, kao prvo dete u porodici. Otac mu je bio slikar, a radio je kao profesor crtanja u jednoj školi u Malagi. Pikaso je još od malih nogu počeo da usvaja od oca slikarske veštine, a kada mu je bilo 13 godina, već je bio veštiji slikar od oca. Ubrzo je izgubio volju za školom, i umesto da pohađa časove, dane je provodio crtajući. Kada se sa porodicom preselio u Barselonu 1895. godine, Pikaso, kao četrnaestogodišnjak, upisuje Akademiju lepe umetnosti. „Slikarastvo je samo drugi način da vodite dnevnik.“ – Pablo Pikaso Dve godine kasnije se seli u Madrid, gde pohađa Kraljevsku akademiju San Fernando. Međutim, nije mu se svidelo što je akcenat Akademije bio na klasičnim predmetima, pa je ponovo počeo da izbegava časove, lutajući ulicama grada i slikajući ono što vidi, uglavnom cigane, prosjake i prostitutke. Već 1899. godine se vraća u Barselonu, i tamo počinje da proučava istoriju umetnosti i savremenu umetnost. U Barseloni se, takođe, združio s umetnicima i intelektualcima koji su se okupljali u kafiću „Četiri mačke“. Inspirisan anarhistima koje je tamo sretao, Pikaso odlučno odstupa od klasičnih tehnika kojima su ga učili, i započinje proces eksperimentisanja, koji će trajati čitav njegov život. Ubrzo napušta Barselonu i odlazi u Pariz, gde nastaju njegova najveća dela.

Feler se vidi na fotografiji Milan Konjović `Strast 1974`, tuš 25 x 34 cm Izdavač: `S.M.I.T.` Beograd Izdanje JUNI 1993. Štampa: `PUBLIKUM`, Beograd Tiraž: 200 primeraka Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. erotski crteži, 1970. - 1982. god. dimenzije: 68 x 47,5 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala

Karikaturu je ispod dobrovića potpisao i neki Pavlović koji mu je možda pomogao u kolorisanju tehnika Tuš , plus akvarel ili tuš u boji Lep i živahan komad od čuvenog karikaturiste. *** Milorad Dobrić (Beograd, 18. avgust 1924 — Beograd, 10. jun 1991) je bio proslavljeni srpski karikaturista, stripar, urednik. Najpoznatiji stripovi: „Pera Pešak“, „Kurir Fića“, „Ljuba Truba“, „Inspektor Žuća“ i „Slavuj Gliša“. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali nije dovršio studije. Obnovitelj je stripa u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. Zabranjen mu je mladalački strip „Tri ugursuza za vreme okupacija“ (1945-1946), nakon žestokog napada Jovana Popovića u partijskom listu Borba sa tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ (5. januar 1946). Dobrić se u listu Jež se zaposlio 1950, pretežno radeći kao karikaturista. Ipak dosta je radio i stripove: sveska „Veliki turnir“ (1951), „Mali Raško - šahista nestaško“ i kultni „Pera pešak“ (od 1952) koji je decenijama izlazio, većinom u Politici ekspres. Izuzetno su popularni bili i serijali Ljuba Truba (počev od 1954), kao i „Kurir Fića“ (Borba, 1954-1968), poznat i kao „Vojnik Fića“ u vojnom listu Front. Bio je urednik stripskog časopisa Mali Jež od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“. U Jež se vratio 1968, a od 1978. je bio karikaturista u Politici ekspres. Takođe je objavljivao Ju stripu, Pionirima, Kekecu, Tehničkim novinama, Mladosti, Zvezdinoj reviji, Partizanovom vesniku, TV-reviji, Sportu... Nagrade i priznanja Nagrada „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine. Godišnja nagrada „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije

BOB KLASENS ŽAN RUSO BROJGEL NAŠ SAVREMENIK Prevod - Olivera Stefanović Izdavač - Jugoslovenska revija, Beograd; Vuk Karadžić, Beograd Godina - 1977 312 strana 35 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: FELIKS TEMERMANS - Umesto predgovora Uvod Izvori Svet u previranju Epoha Habsburgovaca Srce i duh Legenda i istorija Oko i ruka Brojgel - naš savremenik Hronološki pregled Opšta bibliografija Spisak ilustracija O autoru ove knjige `Ova knjiga poznatog belgijskog likovnog kritičara Boba Klasensa i Žane Ruso nije samo prilog više bibliografiji velikog slikara na našem jeziku. Ova fundamentalna studija neosporno je najpotpuniji i najsavremeniji prikaz širom sveta poznatog i cenjenog flamanskog slikara, koji ne prestaje da zaokuplja pažnju naših brojnih ljubitelja umetnosti. Autori smatraju da je za potpuno sagledavanje života i umetničkog opredeljenja velikog slikara od suštinskog značaja prikazati doba u kome je živeo i atmosferu u kojoj je radio. Zato veliki deo ove knjige obrađuje i osvetljava - sa savremene tačke gledišta - društvena, ekonomska i kulturna zbivanja u šesnaestom veku. Posebno se Klasens osvrće na istorijske događaje u Nizozemskoj koji su bili od presudnog značaja za formiranje Brojgelove umetničke ličnosti. Mnogi kritičari i naučnici posvetili su se istraživanju i izučavanju složene ličnosti ovog izuzetnog slikara, kao i njegovog — za ono vreme neobičnog stvaralaštva, ali ni u jednoj knjizi nije, kao u ovoj, sakupljeno toliko obilje podataka o njemu i njegovom delu i reprodukovan gotovo ceo njegov stvaralački opus. Neke slike.i crteži prikazuju se u ovoj knjizi prvi put.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bob Claessens Our Bruegel Jeanne Rousseau Edicija Velike monografije slavnih slikara

Mek povez - 366 strana - veći format 33 cm MARKS BLEEDS BEOGRAD 2012 Korice sa vidljivim znacima korišćenja malo iskrzane na rikni Tragovi presavijanja na stranicama Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja IB Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Wonders Are Collectible: Taxidermy: The Beauty of Beetles, Bugs and Butterflies Јероен Лемаитре (1987) је младић из Леувена чији је таленат 2014. године препознао Мусее дес Артс Децоратифс, музеј декоративне уметности и дизајна у Паризу. Од тада је радио под етикетом Анимаук Специаук напредујући даље са својим креацијама користећи животиње, инсекте и лептире из тропских крајева. • Weird and wonderful overview of the fine art of taxidermy • From Animaux Speciaux Belgian artist, Jeroen Lemaitre Aren`t we all rendered speechless by the ultimate beauty that nature has to offer? Don`t we all want to capture it and indulge in these images forever? To capture animals in all their glory in such a way that it shows every flamboyant, scintillating detail is a delicate art. This book gives an overview of the history, the myths and the symbolism, the process, the most wonderful collections and interiors, decorated as true Wunderkammers, and the craftsmen and artists from past and present who elevated taxidermy to fine art. • Чудан и диван преглед ликовне уметности таксидермије • Од белгијског уметника Анимаук Специаук, Јероена Лемаитреа Нисмо ли сви остали без речи од крајње лепоте коју природа нуди? Зар не бисмо сви желели да га снимимо и заувек се препустимо овим сликама? Ухватити животиње у пуном сјају на такав начин да показују све блиставе, светлуцаве детаље је деликатна уметност. Ова књига даје преглед историје, митова и симболике, процеса, најдивнијих колекција и ентеријера, уређених као истински вундеркамери, и занатлија и уметника из прошлости и садашњости који су таксидермију уздигли до ликовне уметности.

62437) Dragoljub Sandić - Sandi grafički dizajner, ilustrator , tipograf , kaligraf , slikar, pesnik , Knjaževčanin , Slaviša Savić , Knjaževac 2018 Iako je Dragoljub Sandić Sandi ostavio dubok trag u kulturnoj istoriji Knjaževca, njega ne treba posmatrati samo u lokalnim okvirima. On je čovek od nacionalnog značaja, a to ova izložba i monografija potvrđuju. Posle 20 godina od njegove smrti, njegova dela su prikupljena i sačuvana. Na takvom projektu radio je veliki tim ljudi. Nina Pogarčić istoričar umetnosti. Dragoljub Sandić Sandi je rođen u Orešcu pored Кnjaževca 1951. godine. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1977. godine. Profesionalno se bavio grafičkim dizajnom, kreiranjem i slikarstvom. Dobitnik je jugoslovenskih nagrada za dizajn, kreiranje i vizuelne komunikacije (Zlatno pero Beograda, Nagrada Beograda za politički plakat, Nagrada za modne kreacije itd). Više puta je bio predstavnik Jugoslavije u Evropskom komitetu za modu „MODEUROPE“ – Cirih. Autor je serije poštanskih maraka u izdanju Zajednice jugoslovenskih pošta i autor likovnog rešenja za luksuzne telegrame u izdanju ZJPTT. Bio je likovni urednik i saradnik jugoslovenskih časopisa za decu: Cvrčak, Zeka, Dečje novine; Likovni urednik udžbenika u kućama MIP „Nota“ i Republički zavod za udžbenike, Beograd. Autor je pismovnog sloga staroslovenskog pisma „Ižica” korišćenog za sabrana dela Stevana Mokranjca. Bio je saradnik mnogih štamparija, izdavačkih kuća, udruženja i društveno-političkih organizacija. Bio je učesnik slikarsko-konzervatorskih radova na konzervaciji u Gamzigradu i na freskama u manastiru Studenica. Učestvovao je na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Preminuo je 2000. godine. tvrd povez, format 24,5 x 22,5 cm , ivice korica blago izlizane , ilustrovano u boji , 262 strane ,

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Potpis slikara (pogledati slike) Retko u ponudi lepo očuvano, korice se vide na slikama potpis slikara je pored njegove slike u katalogu redak katalog, pogotovo sa potpisom slikara Nikola Graovac (Vrebac, 29. maj 1907 — Topola, 16. januar 2000) je bio srpski slikar. Jedan je od najvećih majstora kolorističkog ekspresionizma u srpskom slikarstvu 20. veka. Biografija[uredi | uredi izvor] Zgrada u kojoj je godinama stvarao slikar Nikola Graovac Rođen je u Lici, u selu Vrebac kod Gospića 1907. godine kao 14-to, najmlađe dete u kući Graovčevih.[1] Osnovnu školu je završio u seoskoj školi u Vrebcu a uslove za dalje školovanje nije imao. Sa 15 godina je došao u Beograd, kao puki pečalbar gde je mukotrpno radio kako bi sam preživeo a deo zarade slao porodici u Lici. Radio je svakojake poslove od rada na građevini, preko baštovanskih poslova, do pomoćnih poslova po kućama. Teško je dolazio do posla jer nije mogao da izdrži konkurenciju snažnih odraslih ljudi s obzirom da je bio dete. Prvi stalni posao koji je dobio, bio je posao u strugari u Željinu, a drugi u livnici u Zrenjaninu. Pokušao je da izuči stolarski zanat u Beogradu ali mu roditelji nisu dali saglasnost jer za vreme izučavanja zanata nije imao nikakvih prihoda. Na njegovu sreću našao je posao u Dental depou Maksa Mošića gde je radi raznorodne poslove od prijema i distribucije zubarskog materijala do montiranja aparata u zubarskim ordinacijama. Posao mu je bio interesantan i dinamičan što je odgovaralo njegovoj prirodi, gazda je bio korektan čovek, tako da je mladi Graovac počeo da vodi jedan normalan građanski život. Pored redovnog posla radio je i kao domar u zgradi u kojoj je stanovao tako da je imao i dodatni prihod. Po prirodi skroman, a imajući cilj u životu da postane slikar i radi posao koji najviše voli, štedeo je i pripremao se za slikarsku školu. U to vreme najpoznatija slikarska škola u Beogradu je bila škola slikarstva u ateljeu Jovana Bijelića. Graovac je stupio u kontakt sa tada već slavnim umetnikom i nakon svestranog testiranja Bijelić je rešio da ga primi u školu. Preselio se 1932. godine u Bjelićev atelje koji se nalazio na tavanu II muške gimnazije u Beogradu. Pored druženja sa svojim profesorom Bijelićem, Graovac je u ovoj školi dolazio u kontakt i sa ostalim polaznicima ove škole tako da je tu nastao čitav niz prijateljstava koja su trajala do kraja života.[2] Prvi put je izlagao na kolektivnoj izložbi 1933. godine, da bi već 1934. godine zajedno sa još troje učenika Bijelićeve škole (Danica Antić, Aleksa Čelebonović i Jurica Ribar) napravio zajedničku izložbu koja je naišla na izvanredan prijem kako kod publike tako i kod kritike. Ova grupa umetnika je kasnije popularno nazvana grupa „Četvorica“ iako nikada nije imala zvaničnu formu. Prvu samostalnu izložbu Graovac je imao 1935. godine u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu. Sa grupom * `Oblik“ izlagao je 1938. godine iako nije bio njihov zvanični član, da bi sa grupom „Desetoro“ (Desetorica) 1940. godine izlagao u Beogradu i Zagrebu. Bio je izuzetno plodan slikar koji je živeo od slikarstva. Opus mu broji oko 10.000 slika koje se nalaze u zvaničnim institucijama, mnogim ustanovama, preduzećima i privatnim zbirkama i kolekcijama. Poslednja njegova samostalna izložba je priređena u proleće 1998. godine u prostorijama Udruženja likovnih umetnika Srbije ULUS-a u Beogradu. Pored slikarstva Nikola Graovac je imao još jednu pasiju, to su bili stari satovi, u ateljeu su mu bili okačeni na zidovima i stajali na policama. Sakupljao ih je i sam ih popravljao i dovodio u ispravno stanje. Umro je u svojoj kući na Oplencu 16. januara 2000. godine.[3] Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor] Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[4][5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] Mrtva priroda Nikola Graovac se prvi put predstavio javnosti na Petoj prolećnoj izložbi jugoslovenskih umetnika 1933. godine. Posle svog prvog predstavljanja beogradskoj publici Graovac se gotovo bez izuzetka pojavljivao na svim prolećnim jugoslovenskim i jesenjim izložbama beogradskih umetnika. To je tako trajalo do kraja 1940. godine tj. do izbijanja Drugog svetskog rata. Tačan broj grupnih izložbi u kojima je učestvovao Nikola Graovac u zemlji i inostranstvu nije utvrđen, a samostalne izložbe su mu bile: 1935. Beograd, 1948. Priština, 1951. Beograd, 1954. Bor, Beograd, Novi Sad, 1956. Bor, 1957. Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Prag, 1958. Sarajevo, 1960. Beograd, Novi Sad, 1961. Zrenjanin, 1964. Beograd, 1965. Beograd, 1969. Sombor, 1972. Novi Sad, 1976. Novi Sad, 1977. Pančevo, 1978. Sremski Karlovci, 1980. Beograd, 1987. Sombor, Grocka, 1989. Topola, 1990. Sombor, 1991. Beograd, Lazarevac, 1992. Novi Sad, 1995. Topola, 1996. Budva, 1997. Novi Sad, 1998. Vršac, Podgorica i Beograd. Priznanja[uredi | uredi izvor] 1937. nagrada „Đurica Đorđević“, 1937. nagrada „Politike“ 1964. Oktobarska nagrada Novog Sada, 1965. nagrada ULUS-a Jugoslovenski slikari xx veka katalozi za potpisima slikara potpisom posvetom

Galerija `SMIT` Hotel AVALA - Budva, Juli 1993. god. dimenzije: 41 x 61 cm pun format, kaširano Iz lične kolekcije koja je nastala od dela iz galerije `SMIT` koja je radila početkom devedesetih godina u Budvi u sklopu hotela Avala. Napomena: Uz odobrenje samog autora (Cvetka Lainovića), vlasnik galerije Smit Milan Kličković uradio je određeni broj reprodukcija tog dela a autor je svaku od tih reprodukcija potpisao. Jednu reprodukciju dobili smo od vlasnika galerije na poklon i kao takvu nudimo na prodaju.

Odlično stanje MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor [a] i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Biografija Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije,[1] čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić. Svetozar Radojčić je 27.05. 1952. godine postao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, čiji redovni član postaje 5. decembra 1963. godine. Član Odeljenja istorijskih nauka postao je 11.03. 1971. godine, a bio je i predsednik Hilandarskog odbora SANU.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

62434) Mirko Mitko Bulajić , Izdavač : Boka di mare Herceg Novi 2018 , dvojezično , tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku , Mitko Bulajić je slikar prefinjene likovne kulture, tananog senzibiliteta u duši sanjara i vizionara čije je djelo ušlo u antologijske vrijednosti naše likovne baštine` Duhovna vertikala koju je ponio iz svog rodnog Cetinja, a koja se zasniva na crnogorskoj epskoj i istorijskoj tradiciji, ostaće duboko usađena u njegovoj duši. Međutim Herceg Novi i Bokokotorski zaliv predstavljaće inspirativni nukleus njegovog cjelokupnog likovnog djela. `Tako se na njegovim ranim radovima, pejzažima, na prvi pogled fotografske analitičnosti, smjenjuju bokokotorski gradići i ribarska mjesta: Herceg Novi, Rose, Perast, hercegnovski Škver u kojem se odvijao život malog gradića orjentisanom prema moru. On zapravo udahnjuje novi život ambijentu koji ga je privlačio kao slikara, strasnog ribara, majstora bućanja, a prije svega, skromnog čovjeka čija se tiha priroda i topla ljubav prema svijetu reflektovala u njegovom djelu` U Crnogorskom književnom listu, u oktobru 2004. godine, o slikarstvu Mirka Mitka Bulajića, poznati crnogorski slikar Nikola Vujošević zapisao je: ,,Izvjesno je da je Bulajić u snu slikao, a slikajući sanjao. U stvari, prenosio je na platna svoje imaginarne slike, opsene, svoju spokojnost i dobrotu. Sve je radio blaženo miran očekujući zadovoljstvo i sreću. Otuda potpuna iskrenost, lirska izražajnost i nadasve eho duše cjelokupnog njegovog ljudskog i umjetničkog bića`. Ljiljana Zeković. Bulajić je rođen 1926. godine na Cetinju. Završio je Školu likovnih umjetnosti u Herceg Novom, gdje su mu profesori bili Petar Lubarda, Milo Milunović, Đorđe Oraovac, Svetomir Poček, Milan Božović, Miloš Vušković i Vojo Stanić. Krajem šezdesetih godina je diplomirao na Višoj pedagoškoj školi u Nikšiću, a 1953. postaje član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Svoj stvaralački i životni put je vezao za Herceg Novi, gdje se bavio pedagoškim radom u Gimnaziji, Osnovnoj školi ,,Milan Vuković`, Srednjoj umjetničkoj školi, a jedno vrijeme je bio angažovan i kao scenograf u hercegnovskom amaterskom pozorištu. Umro je u Beogradu 1980. godine. U herceg Novom zasniva svoju porodicu, posvećuje se slikarstvu i pedagoškom radu. tvrd povez, format 23,5 x 27,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, 127 strana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kdobro uradjena istorija umetnosti John Edward McKenzie Lucie-Smith (rođen 27. veljače 1933.), [1] poznat kao Edward Lucie-Smith, engleski je pisac, pjesnik, umjetnički kritičar, kustos i televizijski voditelj rođen na Jamajki. Bio je vrlo plodan u tim poljima, napisao je ili uredio više od stotinu knjiga, a njegove teme su se krajem 1960-ih postupno mijenjale s uglavnom književnosti na uglavnom umjetnost. Biografija Lucie-Smith je rođen u Kingstonu na Jamajci, kao sin Mary Frances (rođene Lushington) i Johna Dudleya Lucie-Smitha.[1] U Ujedinjeno Kraljevstvo preselio se 1946. [2] Školovao se u The King`s School u Canterburyju, a potom je boravio u Parizu. Godine 1954. diplomirao je umjetnost na koledžu Merton u Oxfordu.[1][3] Nakon što je služila u Kraljevskim zračnim snagama kao časnica za obrazovanje i radila kao tekstopisac,[3] Lucie-Smith je postala pisac s punim radnim vremenom (kao i antologičar i fotograf). Naslijedio je Philipa Hobsbauma u organiziranju The Group, grupe pjesnika sa sjedištem u Londonu.[4] Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Conversations with Artists, za BBC Radio 3. Bio je suradnik The London Magazinea, u kojem je pisao kritike o umjetnosti, a redovito je pisao za nezavisni časopis ArtReview od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o različitim temama, uglavnom povijesti umjetnosti, kao i biografijama i poeziji.[2] Uz to je bio kustos niza umjetničkih izložbi, uključujući tri projekta Petera Mooresa u Walker Art Gallery u Liverpoolu, The New British Painting (1988. – 1990.) i dvije retrospektive u Muzeju umjetnosti New Orleansa. On je kustos Bermondsey Project Space-a.[5] Posljednjih godina Lucie-Smith promovira crteže pripisane Francisu Baconu u vlasništvu talijanskog novinara Cristiana Lovatellija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sotheby`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih djela poznatih kao `talijanski crteži Francisa Bacona`. Martin Harrison, urednik Francis Bacon: Catalogue Raisonné, ne uključuje `Talijanske crteže Francisa Bacona` i ne vidi Baconovu ruku na ovim crtežima.[6] Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pješačkih časnika mješovitog podrijetla u regularnoj britanskoj vojnoj pukovniji i prvi poginuo u Prvom svjetskom ratu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.