IZABRANE RADIO DRAME - Zvonimir Kostić Izdavač: RTS Beograd Godina izdanja: 2005. Povez: broš Broj strana: 269 Pismo: ćirilica Stanje: vrlo dobro

Knjiga je dobro očuvana. Izdavač : CLIO,2000 ,,Autori iskazuju dužno teorijsko uvažavanje jednog masovnog medija koji je danas svuda prisutan, ali kao predmet proučavanja uglavnom zanemaren. Dobri, uslužni duh radija, koji nam se nalazi pri ruci u svim okolnostima svakodnevice - prilikom vožnje kolima, rada u bašti ili izleta na planinu - za nas je vremenom postao mahinalno korišćena datost. Martin Šingler i Sindi Viringa napisali su izvanrednu knjigu o radiju. To je kod nas prvi udžbenik o ovom mediju, ali i prva celovito i zanimljivo pisana knjiga za sve one koji vole radio. Neophodna je pre svega radijskim poslenicima. Sadrži istorijat radija, od njegove pojave do današnjih dana, otkriva njegovu prirodu u odnosu na druge medije, prikazuje različite vrste radijskih programa, od informativnog i zabavnog do dokumentarnog i umetničkog, a bavi se iscrpno i etičkim pitanjima radijskog novinarstva. Reč je o znalački pisanoj knjizi autora koji radio ne opisuju samo kao teoretičari, već pre svega kao stručnjaci koji poznaju tajne radijskog posla. Prema tome, čitanjem ovog udžbenika zaista se uči kako se, zanatski rečeno, pravi program – kako se pred mikrofonom govori, kako se uspostavlja prava komunikacija sa slušaocima. Razmatranja su uvek konkretna, a navode se veoma često i brojni primeri iz prakse. Autori prenose najbolja evropska iskustva o različitim tipovima radio-stanica, od javnih do komercijalnih i lokalnih. Oni pokazuju šta moderni radio jeste i šta sve može, ali i kakve su njegove perspektive u velikoj porodici masovnih medija...``

Milica Stojković: BILA SAM SVEDOK: MUZIČKA PRODUKCIJA RADIO - TELEVIZIJE BEOGRAD OD 1976. DO 1992. 267 strana većeg formata, mek povez, čisto, očuvano... UVELIČAJTE I POGLEDAJTE SLIKE. Izdavač: Radio - televizija Srbije, Beograd 2011. _______________________________________________________________________________________________ TAGS: Informisanje, kultura, umetnost, elektronski mediji, TV, štampa, simfonijski i narodni orkestar RTS, hor Kolibri, stručna literatura

Ocaravanje uva-Miroslav Jokic.Izdavac RTS Dramski program Radio Beograda.Mek povez,170 str.Dobro ocuvana.

Duhovita škola zdrave ishrane Zmajeva dijeta se bavi ozbilјnom tematikom koja je postala globalni (svetski) problem – gojaznošću kod dece. Loše navike, nezdrava ishrana i fizička neaktivnost, uzroci su mnogih obolјenja u dečjem uzrastu. Uz pomoć učitelјice iz škole zdrave hrane, instruktora fitnesa i doktora Zmajka, naši Zmajići će se od burića masti pretvoriti u prave manekene. Zmajeva dijet je osvojila prvu nagradu na konkursu Radio Beograda za najbolјu dečju radio dramu. Autor teksta je doktor medicine, živi i radi u Beogradu. Ilustrovala: Jana Vuković Povez knjige : mek Strana : 48 Format knjige : 21x21 cm Pismo : ćirilica

Phonart - The Lost Language of Europe. Ideas, Phonart Writings, Language Between, Phoneart Projects, Phoneart Radio Projects, Phoneart Cyber Dinner, Biographies. Luksuzno opremljena knjiga, na kvalitetnom papiru, ilustrovana. Tvrd povez, velik format. Štampano u Zagrebu, 2012. god, 160 strana. Bilingvalna knjiga, na nemačkom i engleskom.

Majk Barfild, Džes Bredli - Dan u životu balegara, papkara, tebe i tvojih drugara! Laguna, Beograd, 2019 128 str. meki povez stanje: vrlo dobro 29 cm Smehotresni vodič kroz život na našoj planeti! Kako funkcioniše ljudsko telo? Šta se to zbiva u životinjskom carstvu? Otkrij šta je nauka i šta pokreće svet koji te okružuje! Provedi dan u životu fascinantnih stvari i bića iz sveta koji te okružuje. Iz ovih urnebesnih stripova, tajnih dnevnika, pa čak i detaljnih dijagrama otkrićeš gomilu fantastičnih činjenica i još mnogo toga. Majk Barfild Majk Barfild je pisac, pesnik, glumac, kompozitor i crtač. Radio je za mnoge te-ve i radio serijale (između ostalog, pisao je pitanja i za kviz Ko hoće da bude milioner). Autor je mnogih humorističkih knjiga, knjiga iz popularne nauke i pesama za decu. Prevodilac: Draško Roganović Nagrađene knjige / Edukativni / Knjige za decu 978-86-521-3864-7

MIRJANA KODŽIĆ - DAROVANJA Mirjana Kodžić (Beograd, 30. jul 1928 — Beograd, 18. jul 2004) je bila srpska pozorišna i filmska glumica. Mirjana je završila dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. U Narodnom pozorištu debituje sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana. Bila je udata za filmskog i pozorišnog kritičara dr Petra Volka i majka je književnice dr Maje Volk k2+

O knjizi: Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Kad Timi jedne večeri nestane, Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

O knjizi: Džordžin otac odlučuje da se na izvesno vreme preseli na ostrvo Kirin kako bi na miru radio na svom tajanstvenom izumu. Kad mu se jednog dana učini da se na inače pustom ostrvu pojavio uljez, odlučuje da zadrži Timija da ga čuva. Kad Timi jedne večeri nestane, Džordž zna da je nešto pošlo naopako. Može li čuvena petorka da nađe uhodu i spreči krađu tajne formule?

56840) SUDBINA JEDNOG ČARLIJA , Aleksandar Popović , Nolit Beograd 1984 , Jednog dana mama mačka je ostavila svog sinčića Čarlija u luci, jer je želela da on proputuje svet i ne doživi njenu sudbinu običnog lovca na miševe. Tu ga nalazi devojčica Violeta čiji je tata bio kapetan broda. Zajedno sa Violetom Čarli obilazi svet. Čitajte kako je mačak Čarli osvajao srca napuljskih mačaka, prodavao šešire, radio u cirkusu i doživeo niz drugih neverovatnih avantura. ilustrovala Dragana Atanasović , tvrd povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, 120 strana , posveta na predlistu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu sve ostalo uredno! 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Marko Murat Narodni muzej Polovno Potpis bivšeg vlasnika Marko Murat (Šipanska Luka pored Dubrovnika, 30. decembar 1864 — Dubrovnik, 14. oktobar 1944) bio je srpski akademski slikar i profesor. Murat je nakon umetničkih studija u Minhenu, radio u Beogradu, a zatim se u Dubrovniku posvetio brizi o kulturnim spomenicima kao konzervator i nastavio pedagoški rad kao profesor u srednjim školama. Stvarao je pejzaže (mahom iz okoline Dubrovnika), portrete i istorijske kompozicije. Njegovo najpoznatije delo je velika istorijska kompozicija „Ulazak (Dolazak) cara Dušana u Dubrovnik“, za koju je dobio bronzanu plaketu na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Utemeljivač je plenerizma i impresionizma u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu.

Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Povez knjige : broširani Strana : 88 Format : 13x20 cm Pismo : ćirilica

Naslov: Stojan Ćelić Autor izložbe i teksta: Ivana Simeonović Ćelić Izdavač: Beograd : Radio-televizija Srbije Pismo: ćirilica Br. strana: 6 : ilustr. Format: 30 x 221cm Povez: meki Lepo očuvan katalog: listovi su čisti, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; u gornjoj margini jednog lista uredno prelepljen potpis bivšeg vlasnika. Veoma je lepo opremljen, štampan na sjajnom (kunstdruk) papiru i ilustrovan mnogobrojnim reprodukcijama. Katalog izložbe slika Stojana Ćelića održane u galeriji RTS u Beogradu, u periodu 14. juna-10. jula 2007. godine. Pogledajte i ostale knjige iz oblasti slikarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=361&fv=94365&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Ljubitelji avantura Alise u zemlji čuda i iza ogledala setiće se rečenice koju izgovara kraljica: „Ne mogu da podnesem više od šest nemogućih stvari pre doručka`. Na tragu zagonetki i igre rečima u kojima je uživao autor knjiga o Alisi, Luis Kerol, odnosno profesor matematike na Oksfordu Čarls Latvidž Džordž, već sedam godina u emisiji „Korak ka nauci`, svakog četvrtka od 13 do 14 sati, slušaocima se servira naučno predjelo - šest naizgled nemogućih informacija iz sveta nauke. Inspirisana tom rečenicom koja je dobila status poslovice u engleskom jeziku autorka je za ovu zbirku je odabrala 52 menija naučnih predjela za svaki dan. Izdanje Programa Radio Beograda za decu i mlade Format: 15,5 x 20,5 cm Broj strana: 114 Pismo: ćirilica Ilustrovao: Nemanja Đorđević

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svi oni koji su mislili da je scenografija samo proparatni element scenskih dešavanja imaće priliku da se razuvere ukoliko im do ruku bude došla knjiga `Marenićev scenografski teatar`, koju je Radoslav Lazić priredio sa ciljem da se shvati kako scenograf više nije samo slikar, likovni umetnik ili arhitekta. U saremenim okolnostima, scenograf postaje daleko više od toga. On postaje istinski graditelj, saradnik, saučesnik, on je i psiholog, i kritičar, polemičar, koreditelj, pronalazač, enigmatičar, maštar… Doajen srpske i jugoslovenske scenografije Vladimir Marenić najbolji je primer za sve navedeno. Marenić je sa `kremom` beogradske moderne scenografije (uz Milenka Šerbana, Dušana Ristića i Miomira Denića) dostigao najviše domete vizuelnog oblikovanja scenske umetnosti i dramaturgije pozorišnog prostora u drugoj polovini prošlog veka. Osobene likovne vrednosti čine da se njegov kostimografsko-scenografski opus slobodno može opisati kao jedinstven, autentičan vizuelni teatar, čije su najvažnije odlike svakako veoma poseban autorki likovni rukopis na dramskoj, operskoj i baletkoj sceni. Nema, dakle, scenske oblasti u kojoj Vladimir Marenić nije mogao da pokaže i da svoj maksimum. Za razliku od onoga što obično nazivamo klasičnim `scenografskim teatrom`, u kojem istorija pozorišta prepoznaje dominaciju dekorativnosti na sceni – Marenićev teatar teži umetnosti i vizuelnosti najvišeg sklada sa snažnim autorskim pečatom, rediteljskom, glumačkom, muzičkom i baletskom poetikom u predstavi. Knjiga dijaloga i eseja `Marenićev scenografski teatar` predstavlja testamentarno delo velikog scenografa o umetnosti scenografije i kostimografije gde se pisanom formom, kroz pitanja i odgovore, otvara veliko polje estetike scenografije i kostimografije. Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Odlično očuvano! Autor - osoba Hodžić, Šefko Naslov Lazar Drljača : zatočenik ljepote / Šefko Hodžić ; [fotografija Gojko Sikimić, Salko Hondo i Aleksa Štrbo] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Konjic : Skupština opštine ; Mostar : Skupština opštine, 1974 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 177 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sikimić, Gojko Hondo, Salko Štrbo, Aleksa Džumhur, Zuko (Karton) Napomene Autorova slika Predgovor Zuke Džumhura: str. 7-10 Bilješka o autoru: str. 177 Bibliografija: str. 175-176. Predmetne odrednice Drljača, Lazar, 1883-1970 -- U uspomenama Miljenko Jergović: LAZAR DRLJAČA Da je živ, ove bi jeseni slikar Lazar Drljača slavio sto trideseti rođendan. A pravo govoreći, i mogao bi biti živ kako je živio. Mogao bi biti živ, da 14. srpnja 1970. u sarajevskom Oslobođenju nije objavljena vijest da je jučer umro. Bio je čudak i pustinjak, živio je daleko od svijeta, s malo kim se družio, iako je, kažu, znao sve žive jezike. Jednom su mu, krajem šezdesetih, na cesti, negdje uz Ivan sedlo, stali autom neki stranci, da ga povezu komad puta. Bilo je ljeto, upekao zvizdan, a on onako kosmat i bradat, u kaputu. Tek kad im je sjeo u auto, muž i žena, inače Švicarci, shvatili kakvoga su ljudskog stvora k sebi pripustili. Lazar nije riječi progovarao, ali bit će da je pomalo vonjao na divljinu i na zdrav život, pa je u jednom trenutku žena na njemačkome krenula da prigovara mužu što je stao tom luđaku u zimskome kaputu. Na to joj je Lazar vrlo ljubazno, na dobrom njemačkom, naučenom na bečkim studijima, odvratio da nije lud, nego boluje od kostobolje. Ona je zašutila, ali je nakon nekog vremena, sada na francuskom, primijetila da je čovjek kojeg su povezli klošar. Lazar je nešto nervoznije na elegantnome francuskom odgovorio da nije ni klošar, iako je spavao ispod pariških mostova, ali samo zato što je daleko stanovao, a volio je slikati jutra na Seni. Nakon nekog vremena, javio se i muž, na talijanskom, da primijeti kako ovaj klošar tvrdi da je slikar, a sigurno nikada nije čuo za Modiglianija. “Ne samo da sam ga znao, nego sam mu novac posuđivao i s njim nakon pijanki mahmurao!”, dreknuo je Lazar Drljača na talijanskom i zahtijevao da ga odmah puste van iz auta, jer s budalama ne želi imati posla. Eto, to je jedna od tipičnih anegdota o hudom slikaru Lazaru Drljači, koja vjerojatno i nije istinita, a smišljena je po tipskoj bosanskoj kajdi. U svijetu bez historijskog i kulturnog pamćenja, u anegdotama i legendama biva sačuvano sve što je tom svijetu vrijedno. Ali je bez ikakvog značaja imaju li takve legende ikakve podloge u stvarnosti. Konačno, ukoliko životopis Isusa Krista može biti zasnivan na evanđeljima, zašto ne bi i životi svih drugih, važnih i nevažnih ljudi mogli biti zapisani po slobodnim, fascinacijom ispunjenim, svjedočanstvima suvremenika? A Lazar Drljača je fascinirao one koji će ga pamtiti. Rođen je u nekom selu kod Bosanske Krupe, u porodici siromašnih seljaka, koji su ga, međutim, smogli poslati u Sarajevo, na školovanje. Takvo je bilo i vrijeme, habsburške vlasti puno su ulagale u opismenjavanje Bosanaca, pa je tako i Lazar u Sarajevu završio bravarski zanat. Ali umjesto da se vrati kući, kao dvadesetčetverogodišnjak odlazi u Beč da polaže ispit na bečkoj likovnoj akademiji. Godina je bila 1906, taman je Bosna i Hercegovina bila anektirana, vrijeme kada su dobrotom okupatora započinjale prve velike likovne karijere hrvatskih, bosanskih i srpskih modernih slikara. Drljača se pokazao vrlo marljivim, posvršavao je škole, radio sve što se od njega očekivalo, ali građanske stabilnosti i sustavnosti u njega nije bilo. Odlazi u Rim, pa u Pariz, pa opet u Italiju, živi nesređenim životom, istražuje, čita, uči, i jednu za drugom odbacuje sve intelektualne mode, ali i svaki građanski obzir. Kada gledamo rijetke njegove sačuvane slike iz toga doba, učini nam se da je Lazarev talent bio neusporediv među svim drugim našim slikarskim talentima toga doba. U svemu što je radio, i kako god bi radio, Drljača je djelovao sigurno i dovršeno. Jednako u fovističkoj i u ekspresionističkoj fazi, kao i u vrijeme kada je iz čista mira počeo slikati starinske bosanske vedute, nevjerojatno precizne akvarele, u kojima ne samo da je prenosio karakteristične pejzaže, nego je na izvanredan način bilježio žanr scene iz svakodnevnog života. Kako god radio i što god radio, Lazar Drljača bio je gotov slikar, i to gotov veliki slikar, ali jedno nije mogao, a ni želio: ući u rutinu, istrajati u jednoj misli i jednom osjećaju, nego je stalno rušio ono što bi stvorio. U socijalnom smislu, dakle, u kontekstu povijesti umjetnosti i nacionalnog slikarstva, Drljača se nije mogao ostvariti. Ali to ga je, paradoksalno, činilo i većim umjetnikom nego što je bio. Jednom je rekao da je slikarstvo njegov život i da voli slikati, ali izlaže samo da bi imao od čega da živi. Uskoro je i od toga odustao. Početkom tridesetih Lazar se osamio. Živio je negdje iznad Boračkoga jezera, rijetko je silazio u Konjic, s malo kim se družio. Slikao je za sebe, nije izlagao, niti je kome slike pokazivao. Prehranjivao se od sječe drva i košnje. Tokom rata, četnici su mu spalili kolibu, i u njoj sve slike. Sljedeći put dom mu je gorio 1946, opet s onim što je u međuvremenu naslikao. O Drljačinom slikarstvu, naročito iz tog najplodnijeg životnog i umjetničkog perioda, zapravo se ništa ne zna. Vatra je obavila zadaću i likovne kritike i povijesti umjetnosti. Jednom ga je, za vrijeme rata, temeljito pokrala neka oružana banda. Odnijeli su mu i slike, ali ostala su dva nedovršena platna na štafelajima. Drljača je s platna sastrugao svu boju i sašio si odijelo. Lazar Drljača vjerovao je u mit o bosanskim bogumilima. Nakon što je sa sebe zgulio sve identitete, zaključio je kako je i sam bogumil. I to posljednji. Bila mu je želja da mu kao nadgrobnik postave stećak. Tako je na kraju i učinjeno. Lazar leži pod stećkom, za sobom ostavivši malo slika iz različitih životnih razdoblja, različitih i po doživljaju umjetnosti i estetskom svjetonazoru, i bezbroj anegdota, legendi, čaršijskih i narodskih glasina, koje se množe kako prolazi vrijeme od njegove smrti. Lazar se na kraju i sam pretvorio u glasinu: veliki slikar zemlje koje nema, u vjeri i narodu kojeg nema. Umjetnik kojeg nema, jer mu publika nikada nije bila potrebna. Savršen umjetnik.

Vodic kroz dio zbirke Ante Topica Mimare Guide through part of the Ante Topic Mimara collection udzbenicki format odlicno ocuvano bez nedostataka 188 str. plastificirane stranice ENG i srpski jezik Lib 10 Ante Topić Mimara (Korušce u Dalmatinskoj zagori, 7. travnja 1898. - Zagreb, 30. siječnja1987.) - hrvatski skupljač umjetnina i povjesničar umjetnosti Studirao je slikarstvo i restauriranje umjetnina u Rimu. Kolekcionarstvom se bavio od 1921. godine, a nakon Drugog svjetskog rata bio je savjetnik pri Jugoslavenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Münchenu, gdje je radio na povratu opljačkanih hrvatskih i jugoslavenskih kulturno-umjetničkih dobara. Umjetničku zbirku od oko 3.000 različitih predmeta od prapovijesti do 20. stoljeća, darovao je 1972. godine hrvatskom narodu, a zbirka je smještena i izložena u zgradi nekadašnje gimnazije na Rooseveltovu trgu u Zagrebu, u današnjem Muzeju Mimara. Pored toga, veliki dio kolekcije darovan je Narodnom muzeju Srbije u Beogradu. Mimara = Mirko Maratović?Uredi Prema nekim teorijama [1], Ante Topić Mimara je zapravo, Mirko Maratović[1], rođen 16. ožujka 1897. u Splitu. Tijekom 20-ih godina, 20. stoljeća radio je pod imenom stanovitog grofa, kada je navodno,sa Josipom Brozom, organizirao krađu jedinstvenog diptiha od slonovače iz Zagrebačke katedrale. Diptih je 1928. godine prodan muzeju u Clevelandu i vraćen 1936. godine. Maratović je preuzeo identitet pravog Ante Topića, nakon što je pravi Topić umro u vojnoj bolnici u Rimu, otkupivši njegove dokumente. Maratović je onda imenu dodao i nadimak Mimara (MI-rko MARA-tović). Muzej Mimara nastao je donacijom svjetski poznatog skupljača umjetnina Ante Topića Mimare i njegove supruge Wiltrude Mimare koji je otvoren za javnost 1987. godine na Rooseveltovom trgu u Zagrebu. Puno je ime muzeja: Javna ustanova `Zbirka umjetnina Ante i Wiltrude Topić Mimara`, ali statut muzeja dopušta uporabu kraćeg oblika imena: Muzej Mimara.  Ondje se nalazi više od 3.750 umjetnina velike raznolikosti i iznimne umjetničke vrijednosti, od antike i staroegipatskih predmeta do slika velikih majstora - Raffaella, Velasqueza, Rubensa i Rembrandta. Danas je Mimara glavni zagrebački muzej. Zbirka stakla izuzetna je cjelina umjetničkih vrijednosti staklarskog obrta. Kroz više od 300 izloženih primjeraka prati razvojni put o drevnog Egipta i Rimskog Carstva do poznatih venecijanskih i drugih europskih radionica. Zbirka umjetnina Dalekog Istoka sadrži predmete od rijetkih materijala poput žada, laka i roga nosoroga. Muzej posjeduje bogatu stručnu knjižnicu s 5400 naslova. Stalni postav oblikovan kao kronološko nizanje povijesno-stilskih razdoblja. Redovito se organiziraju tematske i studijske izložbe, te ekspertize i povremene edukativne igraonice / radionice.

Laguna, 2017. 160 ilustrovanih strana. Odlično očuvana. Neophodan priručnik za tinejdžere. • Razmišljaš o tome šta bi hteo da budeš kad odrasteš? • Ne znaš šta da radiš, jer neke školske predmete voliš, a druge ne podnosiš? • A možda već znaš šta voliš i šta želiš da radiš u budućnosti? Pred tobom je još mnogo vremena do donošenja važnih životnih odluka. Ali ako što pre upoznaš svoje dobre osobine i sklonosti, to ćeš pre pronaći nešto što voliš i utoliko će ti biti lakše da nađeš profesiju o kojoj sanjaš. Pročitaj ovaj priručnik, upoznaj više od trideset atraktivnih profesija i razmisli šta već sada možeš da učiniš da bi ostvario svoje snove.

Др. Владимир Ајдачић: НАУКА КАО БАЈКА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1990.год. Меки повез, 257 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа, популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста. Постаје истакнути антинуклеарни активиста 1980-их. Један је од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе. Биографија Основно и средње образовање стекао је у родном граду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Каријеру је започео на студијама Физичке хемије са атомистиком на београдском Природно-математичком факултету. Научним радом бавио се у Институту у Винчи, СФР Југославија, као и на Универзитету Торонта и на Универзитету МекМастер у Хамилтону, оба у Канади. У Институту Винча је радио на великом реактору активираном 1959. године. Радио је на развоју метода детекције нуклеарног зрачења и на изучавању нуклеарних реакција. Током 1970-их постаје познат у најширим слојевима СФР Југославије, као популаризатор науке на телевизији и у другим медијима, а посебно у часопису Галаксија. Постаје истакнути еколог и антинуклеарни активиста 1980-их, због чега је са породицом и колегама трпео последице од титоистичког режима у СФРЈ. Између осталог је због активизма превремено пензионисан. Током НАТО рата против Југославије 1999. и после њега основна преокупација проф. Ајдачића је помоћ жртвама осиромашеног уранијума. Паралелно са научним радом, дуже од шест деценија година се бавио популаризацијом науке. Посебно је био у трећем добу утицајан као књижевник за децу на тему науке („Наука као бајка`, „Небеска позорница`, „Космичка бајка` и „Пиколино дете циркуса`). У браку са истакнутом научницом Надеждом Ајдачић добио је двоје деце. Његов син је филолог и слависта Дејан Ајдачић. Између осталог, професор Владимир Ајдачић је добитник прве „Невенове“ награде за популаризацију науке као и „Златног беочуга“ за животно дело. Био је члан Удружења књижевника Србије по позиву. Био је један од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе, а председавао је оснивачком скупштином ове организације 3. децембра 2005. Сахрањен је 22. октобра 2021. године на Новом гробљу у Београду. Ставови Ајдачић је говорио да је први задатак човека трећег миленијума усклађивање са природом и другим људима. Да би се то постигло, приоритет морају да буду друштвене и хуманистичке, а не природне и техничке науке. „Пресудно ће бити објаснити самог човека, јер он себи још представља највећу непознаницу - и казну. Дакле: душа пре звезда`, рекао је Ајдачић у серијалу РТС-а Европа и Срби. По Ајдачићу ће питања човекове душе, осећања и смисла живота бити предмети од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов трећег миленијума.`

"Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" - Enid Blajton "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je još jedna uzbudljiva avantura u serijalu Enid Blajton. U ovoj priči, Džordžin otac odlučuje da se privremeno preseli na ostrvo Kirin kako bi radio na svom tajanstvenom izumu. Međutim, kada primeti da se na ostrvu pojavljuje sumnjiv uljez, oseća potrebu da zadrži svog vernog psa Timija da ga čuva. Kada Timi iznenada nestane, petoro prijatelja shvata da se nešto ozbiljno dešava i da je neophodno da reše ovu zagonetku. Čuvena petorka kreće u istraživanje kako bi pronašla uhodu, rešila misteriju i sprečila krađu tajne formule koja je povezana sa Džordžinim ocem i njegovim izumom. Ova priča kombinuje elemente tajni, avanture i prijateljstva, pružajući mladim čitaocima uzbudljivo štivo koje će ih držati zainteresovanim dok prate pet prijatelja u njihovim pustolovinama na ostrvu Kirin. Knjiga "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je izrađena u mekom povezu, ima 184 strane, autor je Enid Blajton . Težina je 0.3 kg. Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin cena Cena knjige "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je 699,00 dinara. Cena sa popustom je 594.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Milan Delčić Delča dr psepsy MAKSIMILIJAN MRMOR I NJEGOVI PACIJENTI ( 1 ) Transsex Hardcore Co. / BUS Publishing, 2000. 160 strana. Veoma lepo očuvana. Možda kategorizacija nije najsrećnija ali ... Knjiga `Dr Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti” je apsurd sam po sebi. Komentarišući je Delča je govorio da se ona bavi besmislicom u tom smislu da je sve ovo što mi živimo ”nonsens”, ne govoreći pritom samo o ovoj zemlji već o globalnom problemu čovečanstva. Činjenica je, rekao je svojevremeno za emisiju Radio Luksemburg City radija, da se u ovom takozvanom 21. veku Pandorina kutija baš otvorila... I činjenica jeste da treba da se pronađe novi ”modus vivendi”, a ova knjiga nikako nije za one ispod 16 godina. Početkom osamdesetih debitovao je na jugoslovenskoj muzičkoj sceni sa bendom `U škripcu` pošto su se dve njihove pesme našle na `Jugotonovoj` novotalasnoj kompilaciji iz 1981, Artistička radna akcija, nakon čega su nastupali širom SFRJ. Posle godinu dana PGP RTS objavljuje njihov prvi album Godine ljubavi, da bi već 1983. izdali O, je! sa kojeg su se izdvojile pesme Beograd spava i Siđi do reke, a iste godine izašao je i njihov mini-album Nove godine! na kojem se našao i istoimeni hit. Delča je sa bendom imao još tri albuma: Budimo zajedno, U škripcu i poslednji iz 1990. Izgleda da mi smo sami na kojem se ponovo našla i istoimena pesma, verovatno jedno od najpopularnijih Delčićevih muzičkih ostvarenja. Nakon raspada benda `U škripcu` objavio je još tri solo albuma: Delča i sklekovi, S jezikom u usta i Krenuo sam davno ne sećam se gde. Marta 2007. godine, koncertom u Domu omladine obeležio je više od 20 godina bavljenja muzikom. Milan Delčić Delča je završio dramaturgiju na FDU-u, a bavio se i pisanjem za pozorište. Autor je nekoliko komada: Hari ne putuje vozom, Kraljevo blago, U podrumu i Hardcore Transseks one Man Show, koji je 1992. igran na Bitefu. Ova drama je 2000. godine prerađena u roman Doktor Maksimilijan Mrmor i njegovi pacijenti. Napisao je i režirao storiju Lepe, čiste, dobre u omnibusu Beogradske priče, a radio je i kao dramaturg za TV seriju Dome, slatki dome. Takođe je napisao scenario za nekoliko epizoda TV serije U ime zakona. Ostaće upamćeni i njegovi nastupi u seriji Otvorena vrata, pogotovo antologijska scena u kojoj u duetu sa pokojnom Oliverom Marković peva pesmu Kad sam bila plavuša. Milan Delčić je kao pravi novotalasni multimedijalni i višetalentovani umetnik osmislio koncept `pamfleks` firme koja reklamira izmišljene proizvode. Jedno od poslednjih Delčinih pojavljivanja u javnosti bilo je aprila 2010. na njegovoj beogradskoj izložbi fotografija `Menhetn from Bruklin baj Delč` (Manhattan from Brooklyn by Delch). Poslednje diskografsko delo ovog nesvakidašnjeg umetnika objavljeno je 2008. godine. U pitanju je snimak njegovog poslednjeg koncerta na kom su mu se pridružili drugovi iz bivšeg benda, pa su kao izvođači albuma Jubilarnih 20 i nešto godina potpisani `Delča i U škripcu`. Delča, U škripcu

Malo je žena koje skupe hrabrosti da se pobune protiv stereotipa muškim i ženskim zanimanjima. Amelija Erhart je jedna od takvih žena. Ne samo da je skupila hrabrosti da postane pilot, u vreme kada je i muških pilota bilo malo, nego je celom svetu pokazala da taj posao može raditi bolje od većine svojih muških kolega.

MUZEJ VOJVODINE Novi Sad 28.09. - 0.10.2001 OLTAROID dobro očuvana retko u ponudi Dr. Zoran Tairović Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima. Doktorirao je na temu `Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti` i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanju čoveka. Počeo je da radi u svojoj osmoj godini kada je izabran da na Radiju Novi Sad vodi dečju emisiju «Dobro jutro devojčice, dobro jutro dečaci» koja se emitovala devet godina. Multimedijalni umetnik danas se bavi slikarstvom, komponovanjem, režijom i savetnik je potpredsednice Vlade zadužen za praćenje i koordinaciju romskih pitanja. - Formalno, u opisu posla ja sam savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, koji se bavi praćenjem i koordinacijom romskih pitanja. Međutim, moje je da savetujem potpredsednicu kada su u pitanju romske politike i njihova implementacija. Radio sam i na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025 i, zahvaljujući divnim ljudima kao što su Osman Balić, Goran Bašić i drugi, uspeli smo da kuturu kao peti element provučemo kroz strateški koncept.Ako je 2005-2015 bila Dekada koja je učinila Rome vidljivim od zajednice do institucije, onda je prirodno da Dekada 2015-2025 bude obeležena pravljenjem institucija, jer to je prirodniji koncept. Pravljenje institucija znači da se u narednoj Dekadi napravi 30 kulturnih centara.