ORION RADIO mehanička olovka, bez drugih oznaka Mehanička olovka je korišćena i vide se tragovi korišćenja i vremena. Dimenzije olovke: dužina 121mm, prečnik 10mm Mine: 1,18mm Težina: 16g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

58190) RADIO I SRPSKA MUZIKA , urednica Ivana Medić , Muzikološki institut SANU Beograd 2015 , Ivana Medić Predgovor - Ivana Medić ISTORIJSКE PERSPEКTIVE Ivana Vesić- Muzički program Radio Beograda između dva svetska rata i fenomen nacionalne i kulturne „pedagogije” Mirjana Nikolić - Muzički programi Radio Beograda (Sender Belgrad) tokom Drugog svetskog rata. Od eskapizma do vrhunskih umetničkih dometa Maja Vasiljević - Sender Belgrad kao „most” između muzičkih institucija okupiranog Beograda i Trećeg rajha (1941–1944) Darinka Simić Mitrović - Quo vadis, musica? ELEКTRONSКI STUDIO RADIO BEOGRADA UMETNOST RADIOFONIJE Vladan Radovanović Elektronski studio Radio Beograda Marija Ćirić Igra i muzikalnost kao pretpostavke radiofonije Ana Kotevska - Komponovanje zvučnih otisaka gradova. Primeri iz radiofonskog stvaralaštva Ivane Stefanović PROGRAMSКE КONCEPCIJE Snežana Nikolajević - Sadejstvo teksta i muzike kao osnova dramaturgije muzičkih emisija Radio Beograda Ivana Medić -Ciklus koncerata Muzička moderna Trećeg programa Radio Beograda (1967–1985) Irina Maksimović i Rastko Jakovljević - Aurem mundi. Dragoslav Dević i „muzika sveta” na Trećem programu Radio Beograda Vesna Ivkov - Emisije narodne muzike u okviru programa Radio Novog Sada. Izazov multikulturalnosti ANSAMBLI I MUZIČKA PRODUКCIJA RADIO-TELEVIZIJE SRBIJE Slobodan Pajić - Odašiljemo talase, primamo kulturu. Osnivanje i delatnost Dečjeg hora Radio Beograda (1952–1960) Jelena Janković-Beguš- Doprinos ansambala Muzičke produkcije Radio-televizije Srbije promovisanju jugoslovenske i srpske umetničke muzike na Beogradskim muzičkim svečanostima (1969–2014) 226 Marija Maglov - Popularizacija ozbiljne muzike na programima Radio Beograda i u izdavaštvu Produkcije gramofonskih ploča Radio-televizije Srbije Srđan Teparić - Opstanak hora Radio-televizije Srbije u godinama tranzicije (2000–2014) RADIO U XXI VEКU Ivana Ercegovac - Radio kao integrisani deo Interneta. Novi život sa globalnom slušanošću Marija Karan - Profilisanje savremenog radijskog auditorijuma. Uloga slušalaca u uređivanju radijske muzičke koncepcije odlično očuvano, mek povez, format 17 x 24 cm , ćirilica, ilustrovano, 352 strane

Za ljubitelje elektronike lampe mogu biti iskoriscene za kompletiranje i popravku i odrzavanje retro tv i radio prijemnika takodje mogu se koristiti za pravljenje raznih tipova audio pojacala Lampe izgledaju ok. . ne znam i ne mogu proveriti ispravnost ali predpostavljam da su ispravne . . jer su sacuvane i skidane sa rashodovanih tv i radio prijemnika za potrebe pravljenja audio pojacala ali postavicu ih kao kolekcionarski primerak. . U ponudi su [telefon] Lampi Za sva pitanja i nejasnoce tu sam da odgovorim pa pitajte pre kupovine sve sto vas zanima Robu saljem Postexpresom nakon uplate na PostNet Dostavu robe placa kupac

POSTER DIMENZIJE 44 CM X 29CM, U SUSTINI DOBRO OCUVAN

bosna radio televizija beograd

AUTOR: Miroslav Jokić NASLOV: Očaravanje uva IZDAVAC: RTS, povodom sedamdesetogodišnjice Radio Beograda GODINA: 1994. POVEZ: mek (KB:213)

Komplet igala iz šestdesetih , za popravku niti ,mašni na najlon čarapama . To se nekad radio , nije se bacala čarapa . Koristilo se veće igle za popravku mašni i na đžemperima .A ima između i igala za heklanje .To su neke žene znale da rade sve.

POZORIŠNO STVARALAŠTVO MIHAILA KOVAČEVIĆA Zoran T.Jovanović Knjiga je NOVA Beograd,1992.god,205.str.,+ 35.strana a tabel.,ilustrovana,24.cm Institut za pozorište,film Fakultet dramskih umetnosti Knjiga sa potpisom AUTORA Ovo delo prestavlja istoimenu doktorsku disertaciju Zorana T. Jovanovića. Izd. Institut za pozorište,film, radio i televiziju Fakultet dramskih umetnosti 1992. M

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Autorsko izdanje - Novi Sad, 2005. god. Tvrd povez, 30 cm. 52 str. Kunstdruk, ilustrovano Žarko Drinčić, rođen u Petrovaradinu 1964. godine. 1990. upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Završava je kao student generacije u klasi Dušana Todorovića, i dobija Godišnju nagradu za crtež. Dobitnik je i nagrade za postignut uspeh tokom školovanja koju dodeljuje Univerzitet u Novom Sadu. Ministarstvo obrazovanja mu dodeljuje dvogodišnju stipendiju u okviru koje je radio na Likovnoj akademiji u Novom Sadu. Postiplomske studije upisuje na temu `Crtež i novi materijali`. Ta problematika ga zaokuplja i danas. Crta, a od nedavno kombinuje crtež sa slikom, na raznim, novim materijalima kao podlogom, od plastike do metalnih ploča itd. Osmišljava i novi vid likovnog izražavanja u vidu `Prosvetljenog crteža`, gde kombinuje video rad sa crtežom. Tim načinom crtež iz prostorne umetnosti prelazi u vremensku, a kao rezultat toga svake sekunde poprima novu formu u vidu slike. Tako fotografisane `sekunde crteža` koje su po izgledu međusobno različite daju osnovu za desetine, takođe različitih printova (koji mogu biti doslikavani ili ne). Radio je kao vanredni profesor crtanja na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici. Izlagao je u zemlji i inostranstvu.

Tvrd povez, A4 format, izdanje Tisak Zagreb 1982, karikature, satira. 64 strane, korica ima par oštećenja, osim toga sasvim solidno stanje. Ivan Pahernik (Zagreb, 6. srpnja 1938. − 9. ožujka 2018.), hrvatski primijenjeni grafičar, karikaturist, prozaik i pjesnik. Pisao i haiku pjesme Rodio se je u na Trešnjevci 1938. godine. U Zagrebu završio sedmogodišnju osnovnu školu. Bio je zadnji naraštaj litografa koje se obrazovalo u Srednjoj grafičkoj školi u Zagrebu. U pionirskom natječaju Radio-Zagreba dobio za nagradu bicikl Prvi partizan Subotica 1952. godine.[3] Zaposlio se je u tiskarskom zavodu Ognjen Prica, i radio je u Orbisu i Interpublicu. Član uredništava Paradoksa, Kerempuha, Čvorka, Paradoksa II i Žalca. Nacrtao brojne karikature za koje je dobio nagrade. Izlagao samostalno i skupno u zemlji i inozemstvu. Svoje je knjige često sâm ilustrirao. Napisao knjige poezije i pjesama te grafičke mape.U književnosti se javio u starijoj dobi. Motiv mu je bila vjera da humorom i satirom može osvijetliti mračne godine komunističke vladavine.[3] Autobiografsko[2] djelo „Još Hrvatska ni propala“ bio je motiv Nevenu Hitrecu prema kojem je snimio višestruko nagrađeni film Snivaj, zlato moje. Član Hrvatske udruge likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti (ULUPUH) od 1975., Hrvatskog društva karikaturista od 1985. i Društva hrvatskih književnika (DHK) od 2003. godine

K011 RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke Kakva je veza Vaše knjige i emisije? Knjiga je nastala iz istoimene rubrike, odnosno od materijala koji se sakupljao prethodnih 7 godina. Rubrika je nastala kada je emisija dobila termin u 13 časova, dakle pre ručka. Pretpostavljam da ime rubrike golica radoznalost, a tu postoji još jedna knjiška veza. u Alisi Luisa Kerola postoji rečenica koju izgovara kraljica: `Ne mogu da podnesem više od 6 nemogućih stvari pre ručka`. Prosto sam želela da se malo našalim i da budem iskrena, htela sam da proverim i svoje kolege i slušaoce koliko će se njih setiti i prepoznati odjek te rečenice. To nije jedina veza sa Luisom Kerolom? Odlučili smo da ovu knjgu objavimo u godini kada se obeležava 120 godina od njegove smrti. Ona je redakcijski projekat, iza nje stoji Program za decu i mlade Prvog programa Radio Beograda. Dakle u čast Luisu Kerolu koji zapravo i nije bio Luis Kerol, već Čarls Latvidž Dodžson. S obzirom da je bio viktorijanski matematičar, u sve što je napisao uneo je i više od solidnog poznavanja nauke, a taj viktorijanski period poznat je i kao period zagonetki, premetalica, rebusa, tako da je mnoge zagonetke postavio i u knjigama o Alisi. Koliko je on za vas inspiracija u poslu kojim se bavite? Koliko njegov odnos prema svetu, prema nauci, prema mladima, pokreće i vas? Kao dete, iskreno, nisam volela Alisu. Kada čitate knjigu bez slika, imate prava da zamislite sve onako kako želite. Međutim, kada imate ilustraciju, onda je to tuđa slika. Meni su kao detetu zapale knjige u kojima mi se ilustracije nisu dopadale pa nisam volela Kerola. Moram da priznam da sam se sa njim, Alisom i matematičkim zadacima sprijateljila tek u kasnijim godinama i preko nekih drugih knjiga. Kada smo kod ilustracija, Vaša knjiga svojim izgledom podseća na meni u restoranu. Kako je izgledao rad na njoj? Knjga kad se okrene liči na stolnjak na kome se nalazi tanjir i kašika da može sve lepo da se zahvati. Nije baš uobičajeno da se predjela jedu kašikom, a ovo su nekakve naučne grickalice za svaki dan. Međutim, ilustrator Nemanja Đorđević, naš dugogodišnji saradnik, osmislio je ovaj tanjir jer ga je inspirisala supa u kojoj deca love razne oblike, pa se tu nalazi ponešto od onoga čega ima u knjizi. Dok sam čitala knjigu stekla sam utisak da je baš kao Alisa bliska i deci i odraslima, da će ih uvek iznenaditi, da će saznati nešto novo i nešto za šta misle da je stvarno nemoguće. Koga ste vi imali u vidu kao svoju publiku? Publika emisije Korak ka nauci i čitave te naše horizontale jesu uglavnom tinejdžeri. S obzriom da na Prvom programu, nažalost, nemamo drugu emisiju koja se bavi naukom, trudimo se da Korak ka nauci pokrije sve uzraste. Za mene kao novinara to nije srećna okolnost. Mislim da treba da postoji ciljna grupa. Međutim, situacija je takva i ciljamo na one koji su radoznali i nastojimo da im pružimo neku informaciju, ali pre svega da ih zainteresujemo za nešto. Možda su nemoguće stvari najbolji primer za to. One ne daju mnogo objašnjenja, više su kao ideja za razmišljanje. Kako dobijate ideje za ove priče, kako pronalazite informacije i kako izgleda taj proces? Studirala sam književnost i nikada nisam razmišljala da se bavim naukom na bilo koji način. Malo sam i bežala od prirodnih nauka u gimnaziji, ali ko ne plati na mostu, plati na ćupriji. Tako mene dočeka to 1996. u radiju i kao jedinu pripremu, ali zaista dobru, imala sam radijski Drugi i Treći program. Mislim da sam tu, uz prirodnu sklonost da ne mogu baš lako da se upecam na nemoguće, odnosno nelogične stvari, stekla obuku koju mladi svet danas stiče u Istraživačkoj stanici Petnica. Takođe sam učila od mladih ljudi koji su mi dolazili u emisiju. Danas na odmor ne idem bez neke naučnopopularne knjige, a na kafu ne idem bez sveske i olovke pa sve što nađem pribeležim. Nećete verovati, ali na najenemogućijim mestima se nalaze odjeci nauke. Kako ste odlučili da se bavite novinarstvom u oblasti nauke? Mislim da se to negde naslonilo na moje lične osobine, na potrebu da budem okružena logičnim stvarima i pojavama, onim što može da se objasni. A sticaj okolnosti je bio takav da sam dobila ono što sam priželjkivala, a za šta nisam ni bila svesna da priželjkujem. Kada smo 1996. godine dobili taj jedan sat, kao odrasla, formirana osoba bila sam u situaciji da tek počinjem nešto. Bila sam zadovoljna da mi daju i jednu rubriku u tom jednom satu. Međutim, dobila sam čitavu emisiju. Šta je cilj emisije? Pokušaj da se menja onos prema nauci, da se stvori zdrava atmosfera u društvu. Ne kažem da emisija to može da postigne, ali je jedan od šrafića koji drži konstrukciju. Sa druge strane postoji i taj motivacioni nivo, obraćanje pojedincu u dva pravca: da oni koji nas čuju vide da je to nešto što mogu oni, ali i neka vrsta trbine za mlade ljude kji se već zanimaju za nauku da pokažu šta rade i dobiju neku povratnu informaciju. Kada bismo sklopili jedan trougao vaše emisije, tu su mladi, nauka, radio, tri strane među kojima nekad ima i nerazumevanja. Naučnici nemaju uvek vremena da se obrate mladima, a mediji nemaju vremena da se obrate nauci. Kako vi to spajate? Nisu nespojive. Senzibilitet savremenog mladog čoveka je drugačiji. Ako imamo u vidu starinski analogni radio, on možda ne ide u z mladog čoveka. Međutim, itekako je to medij koji može da bude savremen i ima budućnost. Upravo na ovakav način na kakav ima vaš radio. Radio je prenosiv, ne obavezuje vas da ga gledate, dovoljno je da slušate. Opet jedna od definicija radija koju volim jeste da je radio medij za ljude s maštom. Stvarate svoje slike i tu se opet vraćamo na Luisa Kerola.

Autor: Petar Zec Format: 17 x 24 cm Broj strana: 272 Povez: broširan Delo Petra Zeca prati izložba izuzetnih umetničkih fotografija Željka Jovanovića, napravljenih u vreme snimanja filma `Znakovi` po delu Ive Andrića i u režiji Petra Zeca. Željko Jovanović, fotoreporter lista `Politika`, proteklih 25 godina objavio je više od 10.000 fotografija, više stotina naslovnih strna, radio je fotografije za filmske, televizijske i pozorišne projekte, monografije, umetničke i reklamne kataloge, prospekte, plakate. Zbog toga nije bila nimalo slučajna saradnja ovog umetničkog fotografa sa maštovitim režiserom kakav je Petar Zec. Spoj filmsko-televizijskog pristupa delu Ive Andrića i fotografija koje prate taj pristup možda na najbolji način pokazuje da proza našeg nobelovca nije od onih koje se definitivno odupiru prenošenju u drugi medij.

Digitalna fotografija,bočna strane knjige blago zaprljan,sa potpisom vlasnika na prvom listu. Autori:David Stone,Ron Gladis. Izdavač:CET,Beograd 2003. Format:23,5cm x 16,5cm. Broj Strana:318 strana,ilustrovana,mek povez latinica. Sadržaj: Sada možete raditi svakodnevne stvari, od snimanja rođendanskih fotografija do dijeljenja online albuma - brže, bolje i mudrije. Samo naprijed! Ovaj prijatni, inspirativni vodič pomoći će vam da sami naučite baš ono što vam treba. Vođeni perom eksperata kroz primjere ćete savladati osnove, tako da ćete moći da pređete na zanimljive stvari koje želite da radite!

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2006. god. Broširan povez, 23 cm. 119 str. Ilustrovano Momčilo Moma Nikolić (Novi Sad, 1952) je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog orkestra Osam tamburaša Janike Balaža, ali i član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Od 1988. godine živi u Los Anđelesu gde je, kao već afirmisani multi-instrumentalist nastavio tamburašku karijeru i predaje tamburu. Jedini je muzičar Vojvodine, ali i prostora bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u Volt Dizniju, sarađuje sa Radetom Šerbedžijom koji je za ovu knjigu napisao prateći tekst pod naslovom Gospodin Ciganin i čarobna tambura, itd. Iza Mome Nikolića je vrlo bogata karijera, slavu tambure i tamburaške muzike pronosio je širom sveta, a sada je napisao iskrenu i dirljivu knjigu sećanja na detinjstvo, prve susrete sa tamburom u rodnom Silbašu, mnoge tamburaše kojih više nema, na svoja brojna putovanja sa tamburom po svetu na koja je uvek polazio iz Novog Sada i u Novi Sad se vraćao, a broje zanimljive fotografije daju knjizi dodatnu vrednost.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Otpis biblioteke. Izdavač: Centar za kultutrnu djelatnost - Zagreb, 1983. god. Broširan povez, 21 cm. 319 str. Louis Jouvet (Crozon, 24. prosinca 1887. - Pariz, 16. kolovoza 1951.), francuski kazališni i filmski glumac i redatelj Nastupao je na pariškim pozornicama od 1906. godine, interpretirajući niz karakterinih uloga, osobito u djelima Molierea, Beaumarchaisa i Musseta. Radio je i kao scenograf te se bavio tehničkim inovacijama pozornice. Od 1922. upravljao je vlastitom družinom u Comedie des Champs-Elyses, gdje ostvaruje poznatu kreaciju liječnika u komediji Knock ili trijumf medicine Julesa Romainsa, koju je 1440 puta interpretirao na pozornici, a kasnije i na filmu. Tijekom okupacije od 1941. do 1945. godine djelovao je u Švicarskoj i Južnoj Americi. Nakon rata imao je važnu ulogu u radiodifuziji na katedri za glumu na konzervatoriju, a vodio je i svoj ansambl na turnije u Englesku, Njemačku, Italiju i Egipat. Posljednji put nastupio je 1951. godine u drami `Đavo i dragi Bog` J.P. Sartrea. Tridesetih godina ostvario je uspjeh i na filmu. Njegovao je poseban stil, koji se odlikuje smislom za humor, psihološkom suptilnošću i stanovitom ironijom. Važan je i kao autor teatroloških te memoarskih djela (`Razmišljanja glumca`, `Ugled i izgledi francuskih kazališta`).

60641) Umetnički ambasador Adel Abdel Rahman , Gradska biblioteka Pančevo / Galerija Lucida 2020 , Prof. dr Rahman je rođen u Kairu 1958. godine, ali je studirao i doktorirao istoriju umetnosti u Nemačkoj. Ima znanje praktičnog likovnog umetnika i dizajnera. U R. Srbiji je imao 5 (pet) samostalnih izložbi. Bavi se novinarstvom od 1995. godine, kao kritičar i istoričar umetnosti u štampanim i elektronskim medijima. Knjiga koju je objavio u R. Srbiji je sadržana od tekstova u formi između eseja i likovne kritike. Reč je o izboru umetnika, a pisana je veoma jasno i jezgrovito, imajući u vidu da dr Rahman razume različite likovne svetove srpskih, arapskih, afričkih, ruskih evropskih, japanskih i kineskih umetnika. Prof. dr Rahman je profesor na Univerzitetu za dizajn Fakulteta umetničke edukacije u Kairu. Tokom svoje dosadašnje karijere, radio je i u Ministarstvu kulture AR Egipat na visokim funkcijama i veoma je cenjen među istaknutim književnicima i umetnicima u AR Egipat, a i šire. Na kraju prezentacije, nakon komentara i analiza brojnih eminentnih egipatskih kritičara, uručene su plakete zaslužnim za ovo delo, a među dobitnicima je bio i Bojan Stamenković, otpravnik poslova a. i. Ambasade R. Srbije, kao predstavnik države u kojoj je prof. dr Rahman našao dosta inspiracija, prijatelja i onih koji su mu posebno pomogli u pisanju knjige, zbog čega R. Srbiju stavlja na prvo mesto. Ovo je još jedan dokaz o tome koliko je kultura važna spona među državama i kako može da poveže ljude, običaje i religije, bez bilo kakvih granica. odlično očuvano, nekorišćeno, mek povez, format 16 x 23 cm , ilustrovano, 195 + 40 strana

Knjiga je dobro očuvana. ,,ŠONJAVKO SE VRATIO !!! ŠTA GOD RADILI NE PITAJTE GREGA HEFLIJA KAKO JE PROVEO SVOJ LETNJI RASPUST ZATO ŠTO ON DEFINITIVNO NE ŽELI DA PRIČA O TOME. Na početku nove školske godine, Greg želi da zaboravi protekla tri meseca... a naročito jedan određeni događaj... Nažalost po Grega, njegov stariji brat, Rodrik, zna sve o nezgodi koju Greg želi da zadrži u tajnosti. Ali, tajne imaju neke svoje načine da izađu na površinu... Posebno kada je u sve to umešan i dnevnik.``

SV12 60685) GODIŠNJA DOBA , Anđela Vilks , NS Panonija Novi Sad 2006 , Kako da se razonodimo tokom godine? Čitajući ovu divnu knjigu nećeš se nikada dosađivati i znaćeš u svakoj prilici šta da radiš u prirodi, bez obzira koje je godišnje doba. Posmatrajući i upoznajući svet oko sebe, neopaženo ćeš, zahvaljujući uputstvima i savetima koji su sadržani u knjizi, početi da aktivno učestvuješ u svemu onome što daje izuzetnu draž životu biljaka i životinja u prirodnom okruženju. odlično očuvano, tvrd povez, format 22 x 28 cm , ilustrovano u boji, ćirilica, 96 strana

Izdavač: Galerija Matice srpske, Novi Sad Godina izdanja: 1989. Povez: Broširan sa klapnama Format: 24 cm Broj strana: 197 Vrsta građe: Monografija Stanje: Veoma dobro Teodor Ilić - Češljar (Čurug, 1746 — Bačko Petrovo Selo, 1793) bio je srpski slikar i ikonopisac. Teodor je rođen 1746. godine, najverovatnije u Čurugu (Bačka),[1] a umro je 20. novembra 1793. godine u Bačkom Petrovom Selu u 47. godini života. Po drugom izvoru, rođen je u Temišvaru, početkom 1746. godine.[2] Prozvan je sa `Češljar`. U Temišvaru je završio osnovnu školu. Bavio se slikarstvom i slikao je uglavnom ikonostase i portrete. Pretpostavlja se da je slikarstvo učio kod poznatih umetnika u ,Temišvaru i Novom Sadu, gde je živeo oko 1769. godine. Prvi njegovi poznati radovi su: Četiri jevanđelista na zvoniku crkve u Budimu iz 1776. godine, koje je radio sa slikarom Mihaelom Sokolovićem. Po nekim starijim biografima, Češljar se 1786. godine upisao na Bečku slikarsku akademiju. Po Lazaru Nikoliću, pohađao je Češljar bečku Umetničku akademiju do 1789. godine. Usledio je zatim njegov studijski put u Italiju, gde se bavi u Rimu. Iz Italije zaputio se u carsku Rusiju, da bi dublje pronikao u pravoslavni živopis.[3] Prvi ikonostas, prema nekim biografima, radio je 1789. godine za crkvu u Mokrinu; zatim je slikao ikonostase u Velikoj Kikindi 1791. godine, u Staroj Kanjiži 1791. godine i u Bačkom Petrovom Selu od 1792. do 1793. godine, gde je i umro i sahranjen.[4] Žena nekog trgovca `grk Pere` podigla mu je kasnije nadgrobni kamen (spomenik). Ispovedio se starobečejskom parohu Luki Ponjavičkom, koji je tako ostao izvor njegovih biografskih podataka. Posao je ikonopisac inače započeo u srpskoj školi gde je uredio radionicu, a uspeo je da završi preko 20 ikona. Njegov posao (ali i `popravku` ikona) izvršio je ikonopisac Petar Čortanović. Srpsko učeno društvo iz Beograda je pokušavalo 1867-1868. godine da od crkvene opštine u Petrovom Selu izmoli neke Češljarove ikone. Meštanin Uroš Mihajlović je najviše doprineo da se sačuva sećanje na Češljara. Osim toga, ne zna se kada, naslikao je nekoliko ikona za donju crkvu u Sremskim Karlovcima i ikonostas manastira Kovilja u Bačkoj, koji je stradao u Velikoj buni 1848. godine. Prema navodima iz literature i biografima Teodora Ilića Češljara, on je bio sjajan kolorist, izvanredno invetivan u komponovanju. Nije uvek slikao u duhu baroka, kao ostali njegovi savremenici, već naginje mekim i nežnim bojama, svilastoj fakturi lazurnom slikanju, kao majstori francuskog rokokoa. Danas se ne zna pouzdano koje je sve potrete slikao Teodor Ilić Češljar, ali je sigurno da je naslikao portret Pavla Avakumovića, potpisan i datiran iz 1789. godine, portret nepoznatog sveštenika (Narodni muzej u Beogradu), veliki portret Jovan Jovanovića Šakabente iz 1787. godine (Muzej u Vršcu), veći broj crkvenih velikodostojnika (Crkveni muzej u Beogradu) i takođe portret Jovana Jovanovića Šakabente (Vladičin dvor u Novom Sadu), koji se doduše prepisuje Jakovu Orfelinu. Na ovim portretima Češljar se dokazuje kao majstor crteža, takođe senzibilan i istančan kolorist kao i na ikonama, s izuzetkom portreta Jovana Šakabente, koji je u izvesnoj meri hladan i konvecionalan. Češljar se ogleda u kompozicijama. Čuvena je Mučennja svete Varvare koju je slikao 1785. godine, za unijatskog episkopa u Velikom Varadu. Na ovom platnu ima mnogo sećanja na venecijanske dekorativne slikare, ali još više na prve pokušaje uzdržanog, racionalističkog francuskog klasicizma. Mnogo su više u intencijama venecijanskog slikarstva dve velike zidne slike u crkvi u Velikoj Kikindi: Tajna Večera i Hristos u slavi, remek-dela srpskoga baroknog slikarstva vanredno komponovano toplo i sočno u boji, izvrsno postaljena u prostor. Češljar nesumnjivo spada među najveće slikare srpskog baroka. Ima sigurno crtačko znanje, zna da komponuje, inventivan je i ne ponavlja se, kao što je to bio tada čest običaj kod slikara ikonostasta barkonog pravca. Njegova paleta je topla i nežna, najčešće u ružičastoj ili oker gami, sa bogatim prelivima i valerskim rešenjima. Njegove slike, izvedene obično sa lazurama, prožete su finom, iskričavom svetlošću u kojoj senke deluju prozračno i lako. Po slikarskom postupku i inspiraciji, a naročito po svom koloritu, Češljar je blizak slikarstvu francuskog rokoka.

reprodukcija - odlična original datira u periodu 1880-1900 slika mnogo potseća na sliku Milene Pavlović Barili Миленина чукунбаба, Карађорђева најстарија ћерка Сава Карађорђевић. Atelje Beograd (od oko 1878.[312], [1916] do prve decenije XX veka[1], [2657]), sedište: 1. Dubrovačka br. 41 (predhodno tu deluje Anastas Stojanović)[1916], 2. Dubrovačka, kod Saborne crkve[2299] - Staro zdanje[110], 3. Studenička br. 55[1], [2636] moguće Beograd, ortački Štokman sin i Handžarlija[1766] (osamdesete godine XIX veka) Beograd i Šabac[2061], ortački Handžarlija i Sigl (osamdesete i devedesete godine XIX veka)[1] Beograd, ortački Handžarlija i Franja Martinek[766] (prva decenija XX veka). Biografija Fotografsku veštinu naučio je u inostranstvu[1916] (postoje određeni podaci o njegovim poslovnim vezama sa porodicom Štokman[1766], [2227]), mada ima nekih navoda da je učenik Sigla[1] Na kartonima u tekstu firme ponekad ne ističe mesto delovanja ateljea[312], što govori o putujućem radu Verovatno prvi srpski fotograf koji je robijao zbog prodaje (i izrade?) „sramotnih fotografija”[1317] Ortački fotografski atelje Handžarlije i Sigla u kraćem periodu paralelno i u isto vreme, radio je i u Beogradu i Šapcu[115], [2061], moguće da je svaki od ortaka sve vreme boravio u po jednom gradu, Sigl u Šapcu, a Handžarlija u Beogradu. Protokolisano je 1892. godine da je Handžarlija odsedao u beogradskom hotelu „Deligrad”, u septembru kao fotograf iz Beograda[1919], a u oktobru kao neko iz Šapca[1917], [1918] Beležio je događanja u Beogradu („Izlet češke kolonije u Košutnjak”[1], „Gosti kafane Kod duda”[2810]... ) Klijentela: Kraljice Natalija[2299], [2309] i Draga[353] Obrenović, kao i Laza Kostić[765], Stevan Sremac[503], Vladan Đorđević[2137], Branislav Nušić[764], Pera Todorović[2085], Milovan Glišić[3189], glumci[839], gardisti[2261]... Reklama ateljea je da radi „u bojama i bez boje počev od najmanje pa do prirodne veličine”[1916] Učenik Mihaila Handžarlije je poznati požarevački fotograf Mihajlo Simić[1289] Fotografije iz ortačkih ateljea Handžarlije sa Štokmanom i Martinekom izuzetno su retke Nema podataka o ortaku Franji Martineku. Tehnika Oprema fotografija: braon toner[764], ferlauf[765], [767], [773] i majolik[764], [768] tehnike. Za fotografije mladenaca, atelje je imao u ponudi posebne maske sa vencom od ruža[774]

Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 160 Pismo: Latinica Povez: Broširan Format: 15 x 23 cm ISBN: 9788679503503 Univerzum je kao kosmička kuhinja beskrajno izdašnog menija koja samo čeka da primi porudžbine od vas i da vam ih isporuči. Naučite pravila za kreiranje porudžbina u oblasti karijere, kvaliteta života, zdravlja, putovanja i stanovanja. Naučite zašto vam kuhinja ponekad isporučuje samo limun i šta da radite kad se to desi. Otkrijte afirmacije i osećanja – najmoćniju kombinaciju za ostvarenje snova. Ako ste spremni da razmazite sebe ljubavlju i pozitivnim afirmacijama, ovo je knjiga za vas! Mark Viktor Hansen, jedan od autora Njujork tajmsovog bestseler serijala Pileća supa za dušu Naručivanje iz kosmičke kuhinje je praktičan vodič pun mudrosti koji će vam pomoći da u svoj život prizovete harmoniju za kojom čezne vaše srce. Primenite principe iz ove knjige i sigurno ćete naći ono što tražite. Ove afirmacije stvarno deluju! Alan Koen, autor bestselera Zmaj više ne stanuje ovde

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

Urednik: Zorica Civrić Povez: tvrd Br. strana: 107 Format: 20x20,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Povodom 120 godina elektrifikacije u Srbiji. Godinom početka elektrifikacije smatra se 1893, kada je 23. septembra / 5. oktobra počela da radi prva javna električna centrala u Srbiji – termocentrala na Dorćolu, u Beogradu. Tokom četrdeset godina rada, prateći razvoj grada, ova prva centrala je doživela brojne promene u proširenju opreme za proizvodnju električne energije, što je dovelo i do izgradnje nove zgrade 1928. U ovoj zgradi danas se nalazi Muzej nauke i tehnike. Knjiga sadrži tri celine. Kroz prvu celinu prati se tok elektrifikacije koji nije tekao ravnomerno usled različitih istorijskih okolnosti u kojima su se razni krajevi zemlje razvijali. Sve do sredine dvadesetih godina 20. veka električne centrale su uglavnom radile u večernjim časovima leti, a zimi i u ranijim jutarnjim satima - „od sumraka do svitanja“. Do 1931. elektrificirani su gotovo svi gradovi, a do 1945. i skoro sve veće varošice. Nova etapa, kojoj je posvećen drugi, počela je po završetku Drugog svetskog rata. Nastala je u doba u kome je bitno promenjena tehnologija, zahvaljujući kojoj je elektrifikacija zemlje i dovršena početkom osamdesetih godina 20. veka. U trećem delu predstavljeno je naše naučno i industrijsko nasleđe u kontekstu obnovljivih izvora energije, malih hidroelektrana, kao i energije sunca i vetra. Naše male hidroelektrane su nit koja povezuje savremenu energetiku sa njenim začecima oličenim u Teslinom polifaznom sistemu, čiju je primenu u Srbiji podstakao Đorđe Stanojević.

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]