izuzetno kvalitetan i jednostavan za rukovanje..poseduje i kabal za punjenje.baterija slabo drzi.vise radi preko kabla..treba bateriju promeniti..kupljen pocetkom 2018.g...jako malo radio ..vise stajao.zbog tog je baterija i oslabila..dijagonala ekrana je 35,5.cm..cena novog u Krusevcu je 34990.din..na prodaji je u nekoliko prodavnica i cena je okvirno ista ..ako ide na rate cena je oko 39000.d

Toshiba Satellite laptop. Oznaka: C855D-S5100. Karakteristike: Ekran - 15.6` (39.6 cm), 1366 x 768 pixels, LED backlight 16:9, Procesor - AMD E-300 2 cora/2 niti, 1MB cash, 1.3GHz, RAM - 6GB DDR3 Sodimm, max. 16GB, Grafika - AMD Radeon HD 6310, SSD - 240GB Apacer radio 13 dana, praktično nov, Ostalo - Kamera, LAN, WiFI, 3xUSB, mikrofon, slušalica, VGA konektor, CD/DVD čitač. . . Uz laptop ide originalni Toshiba adapter, bez baterije. Dobro očuvan. Testirano i ispravno. Sa odličnom orginalnom polovnom Toshiba baterijom + 3.499din.

potpisana grafika iz 1974. 97 / 200 inspirisano stihovima Božidara Kovačevića Mladen Srbinović 1925. - 1995. Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951., a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948.. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti , a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955.), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: · zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), · dve zidne kompozicije u Muzeju revolucije BiH u Sarajevu(1966), · dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, · zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), · mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu( 1978, uništena u požaru 1992.), · dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), · dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), · mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i · mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). · Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti . tags. pesnik Božidar Kovačević

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Радите скулптуру у дрвету. Потребан Вам је орах због своје специфичности у боји и структури. Ево јединствене прилике. Орах 30+ година стар, здрав, без чворова, исечен до трупца, а који је остао са следећим димензијама: - висина 230 цм - пречник 55 цм Организација сечења и изношења је у Вашем домену, а након плаћања оглашене цене у целости. Ту су и грађ. колица, ако могу бити од користи приликом транспорта. Цена није фиксна.

Jako lepo očuvano kao na slikama Retko Pravoslavno srpsko narodno crkveno pojanje - Opšte pojanje Stevan Stojanović Mokranjac Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin, 9. januar 1856 — Skoplje, 28. septembar 1914) bio je srpski kompozitor, melograf, profesor, muzički pedagog i akademik. Mokranjac danas važi za klasika srpske muzike i njena je najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u 20. vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Kuća Stevana Stojanovića Mokranjca Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Preci Stevana Stojanovića vode poreklo iz okoline Prilepa u Makedoniji, odatle su doseljeni u selo Mokranje po kojem je dobio nadimak Mokranjac.[2][3][4] Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Prvog beogradskog pevačkog društva.[5] Godine 1879, uz pomoć Pevačkog društva, odlazi na muzičke studije u Konzervatorijumu, u Minhenu, kod Jozefa Rajnbergera. Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija (1883) gubi državnu stipendiju, prekida studije i vraća se u Beograd. Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u ge-molu, omogućuju mu da dobije stipendiju i nastavi školovanje 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.[6][7] Godine 1887. postaje dirigent „Prvog beogradskog pevačkog društva”. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Bio je u to vreme slobodni zidar, jedan od članova beogradske masonske lože Pobratim.[8] Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (danas Muzička škola „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.[7][9] Godine 1906, izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Najpoznatija njegova dela su svakako Rukoveti – petnaest spletova pesama zasnovanih na folklornim motivima iz različitih delova Srbije, Bosne, Makedonije, Bugarske, Primorski napjevi, duhoviti skerco Kozar, kao i muzika za pravoslavna bogosluženja: velelepna Liturgija, iz koje je najpoznatija Heruvimska pesma,[10] najznačajnije ostvarenje horske muzike u Srba, Opelo u fis-molu, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije svetom Savi... Vredno je radio i kao melograf: poznati su njegovi zapisi Narodnih pesama i igara sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa sa srpskim crkvenim napevima: Osmoglasnik i Strano pjenije. Mokranjčeva porodična kuća u Negotinu je 1964. godine restaurirana i pretvorena u muzej i muzički centar.[11] Beograd je napustio 1914. godine i preselio se u Skoplje kako bi izbegao Prvi svetski rat, a ubrzo potom i umro, 28. septembra iste godine od komplikacija jetre nakon 3 godine bolovanja. Njegovo poslednje delo je „Neotpevana pesma“.[11][12] Posmrtni ostaci Stevana Stojanovića Mokranjca su preneti iz Skoplja u Beograd pred kraj septembra 1923.[13][14] godine. Njegov grob se nalazi u Novom groblju u Beogradu. Lični život[uredi | uredi izvor] Bio je oženjen 1898. Marijom (umrla 1949), bratanicom Uroša Predića.[7][15] Imali su sina Momčila Mokranjca, profesora Farmaceutskog fakulteta.[16] Bio je prijatelj sa kompozitorom Davorinom Jenkom.[17] Nasleđe[uredi | uredi izvor] U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom gradu, Negotinu, od 1965. godine, svakog septembra se tradicionalno održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani”.[6][11] Po njemu su nazvane: Muzička škola „Mokranjac“ (Beograd), Muzička škola „Stevan Stojanović Mokranjac” (Bijeljina), Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo i Muzička škola „Stevan Mokranjac” Vranje i Muzička škola „Stevan Mokranjac“ Kraljevo. Stogodišnjica Mokranjčeve smrti obeležena je 2014. godine.[18]

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Asus 14inch X402N Intel N3350 DualCore 4GB 500GB odlična baterija! Prelep mali laptop 14 inch kao nov!!! Model F402NA-GA124T _______________________________________________________________________________ Procesor: Intel Celeron N3350 1.10-2.40GHz 2MB Cache _______________________________________________________________________________ RAM: 4GB DDR3 _______________________________________________________________________________ HDD: 30GB SSD (system) + 500GB SATA _______________________________________________________________________________ Optika: nema _______________________________________________________________________________ Grafika: Intel HD 500 _______________________________________________________________________________ Display: 14” LED 1366x768 _______________________________________________________________________________ Baterija: odlična baterija do 5h _______________________________________________________________________________ Sistem: Windows 10 Pro 64bit _______________________________________________________________________________ Oprema: adapter i naponski kabl _______________________________________________________________________________ Račun/Garancija: 7 dana test period _______________________________________________________________________________ Fizičko stanje: 9.9/10 Opis: extra stanje ______________________________________________________________________________ Zamena: NE! Ne radim ZAMENE! Na pitanja o eventualnim zamenama neću odgovarati. Hvala na razumevanju! _______________________________________________________________________________ Lično preuzimanje: Niš _______________________________________________________________________________ Dostava: Post na teritoriji Srbije ROBA JE KVALITETNO I SIGURNO UPAKOVANA ILI JE U ORIGINALNIM PAKOVANJIMA. _______________________________________________________________________________

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

DAS KATHE KOLLWITZ - WERK DRESDEN 1930. MIT EINER EINLEITUNG VON ARTHUR BONUS NEUE VERANDERTE UND ERWEITERTE AUSGABE * NEMA U PRODAJI * ANTIKVARNA KNJIGA Kete Kolvic (1867 -,1945), bila je nemačka grafičarka i slikarka. Obrađujući teme velegradskog proleterijata, stvorila je i u crtežu i u grafici sopstveni izraz sa elementima ekspresionizma. Njen umetnički opus prožet je progresivnim političkim tendencijama angažovane umetnosti. Radila je i kao vajarka. Za vreme nacizma u Nemačkoj joj je bio zabranjen rad i izlaganje. Ovo je jedna veoma retka monografija, u kojoj je prvih 38 strana tekst i opis, a ostalo su njene grafike i crteži, na fantastično kvalitetnom papiru, izvanredno očuvana unutrašnjost - kao i spoljašnjost, osim što ima sitno oštećenje u donjem delu hrbata, što može da se zalepi, jer se samo platno malo zacepilo i odvojilo. Knjiga je većeg formata, 26 x 19.5 cm, tvrd povez sa zlatotiskom, izvanredno očuvano za godinu izdanja, a i inače. Carl Reissner Verlag, Dresden 1930. godine. Knjiga je na nemačkom jeziku. # 56

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Mića Mihajlović Primeri radova iz iste serije su objavljeni u časopisu koji je uključen u oglas Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags: vujica rešin tucić neoavangarda novosadska avangarda postmoderna postmodernizam uj symposion tribina mladih ferenc mauric ankica opresnik rumunska književnost u vojvodini rumunski pisci na rumunskom jeziku

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

ISTORIJA UMETNOSTI Dopunjeno izdanje za Srbiju ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 383860 Isbn: 9788671579582 Autor : H. V. Janson, Entoni F. Janson Izdavač : PARTENON Nakon skoro 10 godina, ponovo je pred našom publikom najbolja istorija umetnosti koja je ikada napisana, takozvana Jansonova istorija umetnosti, koju je priredio i dopunio njegov sin Entoni. Ovo, novo izdanje, donosi brojne korekcije, razrade, dopune i aktualizacije osnovnog teksta ove kapitalne... Detaljnije Nakon skoro 10 godina, ponovo je pred našom publikom najbolja istorija umetnosti koja je ikada napisana, takozvana Jansonova istorija umetnosti, koju je priredio i dopunio njegov sin Entoni. Ovo, novo izdanje, donosi brojne korekcije, razrade, dopune i aktualizacije osnovnog teksta ove kapitalne knjige koja je sada raskošnija i obuhvatnija. Ima novi dizajn, najnovije bibliografije, podatke o novih 98 umetnika, iznova napisanu hronologiju događaja, imenik značajnih muzeja i arhitektonskih spomenika. Pruža uvid i u istoriju primenjenih umetnosti i arhitekture, sa bitnim referentnim tekstovima koji ukazuju na istorijske probleme muzike i teatra. Kao i dopunama iz istorije fotografije i novih umetničkih medija. Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne, posebne interpretativne izmene urađene su u području religioznih. Mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina. Internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, indeks, originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi, osnovnom tekstu. Pored toga, ova istorija umetnosti je dopunjena i „Umetnošću XX veka u Srbiji“, a na toj dopuni je radio čitav tim velikih stručnjaka iz svojih oblasti, čime je kompletirano ovo, zaista, kapitalno delo! Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor H. V. Janson, Entoni F. Janson Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PARTENON Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 31 Strana 303 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Anton Heyboer: GRAFIKA, 1990. Na otisku dole levo: Anton Heyboer 1990 Ispod otiska dole levo: Anton Heyboer (olovkom) Dole desno: eigen druk (vlastiti, autorski otisak) Dimenzije rama: 40 x 42 cm Dimenzije otiska: 21 x 25,5 cm Težina: 1270 g Nov ram, antirefleksno staklo. Hartija je mestimično uzdužno izgužvana, kao da je nepažljivo presavijana - vidljivo je na posebnoj slici, pod kosim svetlom. ANTON HEYBOER (Anton Hejbur, 1924-2005) je rođen na indonežanskom ostrvu Java. U svom životu Heyboer je doslovno proglašavan ludim, živeo je kao ekscentrik bez kontakta sa svetom oko sebe, u sopstvenom kosmosu, s ciljem da zadovolji samo osnovne životne potrebe za sebe i svoju porodicu. Visoko ga cene vodeći muzeji širom sveta. 1943. godine Heyboer je uhapšen od strane nemačkih okupatora i upućen na rad u logor Prenz Lauerber. Jednom je o tome napisao: „Koncentracioni logor nije bio gori od roditeljskog doma, a društvo za mene nije ništa gore od oba: previše nekreativan”. Od ranog detinjstva, Heyboer je želeo da živi nekonformističkim životom. Posle rata nastanio se u Borgeru, gde počinje da crta, još uvek u tradicionalnom stilu. 1948. godine upoznaje slikara Jana Kagija sa kojim nekoliko meseci luta Francuskom dok crta i slika. 1951. godine Heyboer je dobrovoljno primljen u Pokrajinsku bolnicu u Santpoortu na neko vreme, kako bi našao zaštitu od društva, za koje je smatrao da mu ne dozvoljava da pronađe sebe. Anton Heyboer godinama je radio na razvoju svog `Sistema`. Ovaj `Sistem` je njegova zamisao kako treba da živi, da opstane u društvu i da stekne priznanje kao umetnik. Tako može da poništi svoju poziciju izopćenika i ološa koja je dovela do njegove izolacije. “Sistem” je njegovo umetničko delo, to je njegov znak. Sistem je polazna tačka u svim njegovim delima pod motom: „Stvaranje je jedino živo biće koje je večno“. Njegov sistem ga vodi do njegovih nevesta: „Hajde da napravimo svoje igralište gde niko drugi neće doći, gde više ne moramo da viđamo ljude. Na svojoj farmi, u pratnji svoje četiri neveste, Heyboer stalno traži nove izazove u svom poslu. U njegovim radovima dominiraju slike sladostrasnih žena sa preteranim oblinama, njegovog čamca na kojem je živeo neko vreme 1951. godine, njegovog života na farmi i biblijskih figura pomešanih sa slikama koje podsećaju na praistorijska vremena. Heyboer koristi različite tehnike u stvaranju svojih umetničkih dela. Njegovi bakropisi su poznati, ali i njegovi crteži rađeni ugljem, uljanom kredom, bojom, glinom, gvožđem i katranom, kao i bojama na papiru i platnu. To su danas cenjena dela koja se nalaze u mnogim zbirkama : „Tražio sam formu u kojoj život postaje umetnost, u kojoj postaje napet i gde postaje težak; gde nema rešenja i tako uvek postoji nestabilna ravnoteža. U umetničkim delima takođe nema direktne statičke ravnoteže, to nije lepota. Na taj način dobijate i nestabilnu ravnotežu sa muškarcem i četiri žene, u kojoj preovladava ista lepota kao u umetničkom delu”. Njegovi radovi su učinili Heyboera međunarodno priznatim umetnikom, čija dela stoje u muzejima širom sveta. Kraljica Beatriks, koja je svojevremeno organizovala izložbu Heyboerovih dela, nagradila ga je 2002. godine viteškim zvanjem. U usamljenosti, odsečen od spoljašnjeg sveta, svojim radom i načinom života na kraju je dospeo do ljudi. Izvor: kunsthuizen.nl/kunstenaars/anton-heyboer/ (118/2-kp/1183)

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

15 x 9,5 x 1 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Prodajem prelep braon laptop Asus X73E-TY260V koji je u dobrom stanju stigao iz Svajcarske. Ovo je model sa Intelovim Intel® QuadCore™ i7-2670QM procesorom druge generacije, koji ima cetiri fizicka jezgra i 8 virtuelnih (*Threads). Procesor radi na 4x 2.20GHz (8.80GHz), dok sa Turbo moze izlaziti na 2x3.10GHz kada je to potrebno. Laptop ima 6GB DDR3L RAM memorije koju je uz doplatu moguce prosiriti na 8GB ili 12GB u zavisnosti od zelje kupca, kao i hard disk od 320GB za podatke. Fizicko stanje laptopa se vidi na slikama, gde se vidi da je laptop dobro ocuvan. Laptop je apsolutno ispravan, bez skrivenih mana. Baterija je dobra i moze da izdrzi 1h rada pri normalnom koriscenju laptopa. Garantujem da laptop nije popravljan ili servisiran u smislu da je popravljanja maticna ploca, menjan graficki chip ili slicno. Laptop je stigao iz Svajcarske i uz laptop dolazi ORIGINAL punjac. Proizvodjac: Asus Model: X73E-TY260V Procesor: Intel® Core™ i7-2670QM Processor 6M Cache, up to 3.10 GHz RAM: 6GB RAM memorija Hard Disk: 320GB! Uz Doplatu od 35EUR moze se ugraditi NOV SSD od 240GB Display: 17.3` 16:9 LED-backlit HD (1600x900 resolution) Grafika1 : Intel HD Graphics 3000 Baterija: Dobra! Otprilike 1h rada pri normalnom koriscenju OS: Windows 10 64bit *(Po zelji moze se intalirati i Windows 7) Zvucnici: Altec Lansing Tezina: 3.20kg Kamera: Integrisana Webcam Portovi: 1x HDMI, 1x VGA, 4x USB 2.0 port 1x RJ-45 LAN Ethernet port za internet 1x Audio-Combo priključak (1x Headphone-out, 1 Microphone-in) 1x Citač kartica (SD, MMC) 1x DVD Multi Recorder Uredjaj ━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Laptop ima Wi-Fi konekciju, WEB cam kamericu za pricanje preko VIber-a ili Skype-a. . . Na laptop mogu instalirati programe po zelju besplatno! ! ! Npr paket Microsoft Office *(Word, Excel, PowerPoint, itd) dolazi vec instaliran i ukoliko ne zelite potrebno je naglasiti pre kupovine. Na laptopu je isntalirana originalna verzija najnovijeg sistema Windows 10 sa originalom licencom koja je dosla uz laptop iz Svajcarske. Zbog toga nemate potrebe da se plasite da ce licenca otici na crnu listu i necete imati potrebe da radite stalno reinstalacije kao sto je slucaj sa piratskim verzijama sistema. Pored toga ukoliko laptop nosite u inostranstvo necete imati problem ukoliko vam budu proveravali softver.

━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Prodajem laptop Asus F553M iz F Asusove serije laptopa. Ovaj model je sa Intelovim Intel® N2840 procesorom, koji ima dva fizicka jezgra i 2 virtuelna (*Threads). Procesor radi na 2x2.16GHz (4.32GHz), dok sa Turbo moze izlaziti na 2x2.58GHz kada je to potrebno. Laptop ima 4GB DDR3L RAM memorije koja radi na 1600MHz, kao i hard disk je 500GB. U programu HDD Sentinel prikazuje 100% Zdravlje i 100% Performanse. Fizicko stanje laptopa se vidi na slikama, gde se vidi da je laptop ocuvan. Laptop je apsolutno ispravan, bez skrivenih mana. Laptop je uredno ociscen od prasine sto se vidi i na slici iz Speccy-a da su temperature na Processoru i Grafici niske. Baterija je slaba i moze da izdrzi do 10-15min rada pri normalnom koriscenju laptopa. Garantujem da laptop nije popravljan ili servisiran u smislu da je popravljanja maticna ploca, menjan graficki chip ili slicno. Laptop je stigao iz Svajcarske i uz laptop dolazi ORIGINAL punjac. ━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Proizvodjac: Asus Model: F553M Procesor: Intel® Celeron® Processor N2840 1M Cache, up to 2.58 GHz RAM: 4GB RAM DDR3L memorija Hard Disk: 500GB Display: 15.6` Glossy LED-backlit Display HD (1366 x 768 resolution) Grafika 1: Intel HD Graphics Gen7 4EU Baterija: Slaba! Do max 10-15min pri normalnom koriscenju OS: Windows 10 64bit *(Po zelji moze se intalirati i Windows 7) Tezina: 2.4kg Dimenzije: 38.1 x 25.3 x 2.54 (Dimenzije su u cm) Kamera: Da Portovi: 1x HDMI Port, 1x VGA Port (D-Sub), 1x USB 3.0, 1x USB 2.0, 1x 3.5mm Combo Audio Jack priključak (Headphones, Microphone) Card Reader: Multi-in-1 Card Reader Opticki uredjaj: DVD-RAM UJ8G6 ━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Laptop ima Wi-Fi konekciju, WEB cam kamericu za pricanje preko VIber-a ili Skype-a. . . Na laptop mogu instalirati programe po zelju besplatno! ! ! Npr paket Microsoft Office *(Word, Excel, PowerPoint, itd) dolazi vec instaliran i ukoliko ne zelite potrebno je naglasiti pre kupovine. Na laptopu je isntalirana originalna verzija najnovijeg sistema Windows 10 sa originalom licencom koja je dosla uz laptop iz Svajcarske. Zbog toga nemate potrebe da se plasite da ce licenca otici na crnu listu i necete imati potrebe da radite stalno reinstalacije kao sto je slucaj sa piratskim verzijama sistema. Pored toga ukoliko laptop nosite u inostranstvo necete imati problem ukoliko vam budu proveravali softver.

JANSONOVA ISTORIJA UMETNOSTI VII izdanje Autori : Dejvis, Sajmon, Deni, Roberts, Hofrihter, Džejkobs SEDMO IZDANJE Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Autori ove nove, obnovljene verzije su šest istaknutih stručnjaka: Penelopi Dž. E. Dejvis (antička umetnost), Dejvid L. Sajmon (srednjovekovna umetnost), Volter B. Deni (islamska umetnost), En M. Roberts (renesansna umetnost), Frima Foks Hofrihter (barok i rokoko) i Džozef Džejkobs (moderna umetnost). Saradnjom više autora postignuto je da se sačuva težište na samom umetničkom delu, a ipak je tekstu dodata uzbudljiva širina u načinu mišljenja unutar istorije umetnosti. Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Tvrd Format 24x28 Strana 1188

━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Prodajem prelep laptop HP dv6-3110ez iz Pavilion HP-ove serije laptopa. Ovaj model je sa Intelovim Intel® Core™ i3-370M procesorom, koji ima dva fizicka jezgra i 4 virtuelna (*Threads). Procesor radi na 2x2.20GHz (4.40GHz). Laptop ima 6GB DDR3 RAM memorije koja radi na 1333MHz, kao i hard disk od 320GB. U programu HDD Sentinel prikazuje 100% zdravlje i 100% Performanse. Laptop poseduje dve grafike, integrisanu Intel HD Graphics i AMD Radeon HD 5450 koja ima 512MB VRAM sopstvene memorije, a dodatno moze da povlaciiy RAM memorije jos max 2GB. Grafike rade u paru tako da je Integrisana grafika radi pri manje zahtevnim aplikacijama (radi pri surfovanju netom, rad u Word-u i slicno), dok dodatna grafika radi pri slozenijim aplikacijama poput igrica npr. Ovaj model stedi vasu bateriju a i produzava radni vek trajanja laptopa. Fizicko stanje laptopa se vidi na slikama, gde se vidi da je laptop dobro ocuvan. Laptop je apsolutno ispravan, bez skrivenih mana. Laptop je uredno ociscen od prasine sto se vidi i na slici iz Speccy-a da su temperature na Processoru i Grafici niske. Baterija dobra i moze da izdrzi do 1 sat rada pri normalnom koriscenju laptopa. Garantujem da laptop nije popravljan ili servisiran u smislu da je popravljanja maticna ploca, menjan graficki chip ili slicno. Laptop je stigao iz Svajcarske i uz laptop dolazi ORIGINAL strujni adapter. ━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Proizvodjac: HP Model: Pavilion dv6-3110ez Procesor: Intel® Core™ i3-370M Processor (3M cache, 2.40 GHz) RAM: 6GB RAM memorija Hard Disk: HDD od 320GB Display: 15.6` BrightView LED-backlit Display HD+ (1366 x 768 resolution) Grafika 1: Intel HD Graphics Grafika 2: AMD Radeon HD 5450 Baterija: Dobra - Do max 1h pri normalnom koriscenju OS: Windows 10 64bit *(Po zelji moze se intalirati i Windows 7) Tezina: 2.49kg Zvucnici: Altec Lansing speakers - Dolby Advanced Audio Portovi: 1x HDMI Port, 1x VGA Port, 4x USB 2.0 port 1x eSATA + USB port 1x RJ-45 LAN Ethernet port za internet 1x Audio-Combo priključak (2x Headphone-out, 1 Microphone-in) 1x Citač kartica DVD RW opticki uredjaj ━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━━ Laptop ima Wi-Fi konekciju, WEB cam kamericu za pricanje preko VIber-a ili Skype-a. . . Na laptop mogu instalirati programe po zelju besplatno! ! ! Npr paket Microsoft Office *(Word, Excel, PowerPoint, itd) dolazi vec instaliran i ukoliko ne zelite potrebno je naglasiti pre kupovine. Na laptopu je isntalirana originalna verzija najnovijeg sistema Windows 10 sa originalom licencom koja je dosla uz laptop iz Svajcarske. Zbog toga nemate potrebe da se plasite da ce licenca otici na crnu listu i necete imati potrebe da radite stalno reinstalacije kao sto je slucaj sa piratskim verzijama sistema. Pored toga ukoliko laptop nosite u inostranstvo necete imati problem ukoliko vam budu proveravali softver.

USPOMENA iz VRNJACKE BANJE (vrnjacka banja) materijal : STAKLO h = 8 cm, r = 8 cm (u najsirem delu) samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Art déco stil je vizuelnih umetnosti koji je nastao u Francuskoj neposredno pred Prvi svetski rat, odakle se raširio u SAD i u Evropi u 20.-tim i 30.-tim godinama 20. veka u industriji i zanatstvu. U Engleskoj ovaj stil postaje zastupljen tek 1940-ih, a i Japan svoje izvozne proizvode izrađuje u maniri art dekoa, dok se u Kini javlja njegova mešavina s modernim stilom ranog 20. veka u tzv. stilu Amoy Deco (gradovi Šangaj i Kulansu). Nosi karakteristike mnogih pravaca u prvom redu kubizma, futurizma i secesije. Tokom 1930-ih, u vreme velike depresije, art deko je postao u većoj meri ublažen. Pristigli su novi materijali, uključujući hromiranje, nerđajući čelik i plastika. Lepši oblik stila, zvani Streamline Moderne, pojavio se 1930-ih, koji je imao zakrivljene oblike i glatke polirane površine. Art deko je jedan od prvih zaista internacionalnih stilova, ali njegova dominacija je okončana početkom Drugog svetskog rata, i uspon strogo funkcionalnih i neukrašenih stilova moderne arhitekture i internacionalnog stila arhitekture je usledio. Termin art deko je dobio svoje ime, skraćeno za arts décoratifs, po Međunarodnoj izložbi savremene dekorativne i industrijske umetnosti održanoj u Parizu 1925. iako su se različiti stilovi koji karakterišu art deko već pojavili u Parizu i Briselu pre Prvog svetskog rata. Izraz arts décoratifs prvi put je korišćen u Francuskoj 1858. godine; prema podacima objavljenim u biltenu Francuskog fotografskog društva. Novine Le Figaro su 1868. godine koristile izraz objets d`art décoratifs u kontekstu predmeta za scenografiju pozornice stvorene za Teatar de l`Opera. Godine 1875, dizajnerima nameštaja, dizajnerima tekstila, nakita i stakla, kao i drugim zanatlijama, francuska vlada je zvanično dala status umetnika. Kao odgovor na to, École royale gratuite de dessin (Kraljevska diplomska škola dizajna), osnovana 1766. godine pod kraljem Lujem XVI za obuku umetnika i zanatlija u zanatima koji se odnose na likovne umetnosti, preimenovana je u École nationale des arts décoratifs (Nacionalna škola dekorativne umetnosti). Današnje ime ENSAD (École nationale supérieure des arts décoratifs) dobila je 1927. godine. Nastanak ovog stila seže u početak 20. veka kada je u Francuskoj bila značajno raširena secesija- sa svojim jednostavnim linijama i drečećim koloritom. Pored secesije su se tu pojavljivale i moderne tendencije pre svega kubizam. Ovi trendovi i zaluđivanje društva za sve što je moderno, na što su uticali novi pronalasci i razvoj industrije, uticali su na pojavu novog stila koji se prvi put prezentira 1925. godine u Parizu na izložbi dekorativne umetnosti (Exposition Internationale des Arts Dékoratifs et industriels Modernes). Na ovoj izložbi su bili predstavljeni predmeti primenjene umetnosti na koje je uticala pojava modernizma. Iako je novi stil bio u početku određen pre svega za bogate ljude i smatrao se luksuzom, on je zadobio veliku popularnost u širokoj publici i njegovi su se oblici reprodukovali u masovnoj proizvodnji u mnogim oblastima. Predmeti koji su bili određeni za svakodnevnu upotrebu su se odlikovali velikim sjajem, jednostavnošću linija i čistim bojama. Prilikom izrade predmeta kao što su ogledalca, ručni časovnici, ili svetleća tela počeli su se u velikoj meri upotrebljavati materijali kao: staklo, keramika, moderni bakelit ili uglačani hrom. --------------------------------------------- Bauhaus (nem. Bauhaus) ili punim imenom Državna škola Bauhaus u Vajmaru je bila državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919. godine u Vajmaru u Nemačkoj osnovao arhitekta Valter Gropijus (nem. Walter Gropius) (1883—1970.) a predavači su bili i Kandinski i Kle. Razlog osnivanja škole bila je ideja o stvaranju udruženja zanatlija-umetnika pod upravom umetnika-predavača, u cilju zajedničkog istraživanja profesora i studenata u primeni novih tehnika, materijala i oblika u arhitekturi, proizvodnji nameštaja i proizvodnji upotrebnih predmeta. Teorija izučavanja procesa opažanja i boja primenjivana su u praksi. Programi po kojima se radilo u Bauhausu bili su veoma napredni za to vreme. Kao rezultat, grupnog rada i klime velikog entuzijazma, koja je u Bauhausu vladala od faze projektovanja realizacije, nastaju predmeti od kojih je potekao moderni industrijski dizajn. Krajem 19. veka u Engleskoj se javlja ideja o povezivanju umetnika i industrijske proizvodnje kako bi se ulepšali industrijski proizvodi, a uništile imitacije i kič. Spajanje umetnosti i industrijske proizvodnje (Arts and Crafts) pokrenuo je u Engleskoj Vilijam Moris već krajem 19. veka, ali su njihovi proizvodi bili individualni i bogato dekorisani, dakle nisu bili u skladu s modernim nastojanjima. Pod njegovim uticajem 1907. godine u Minhenu je osnovan „Nemački savez zanatskih i industrijskih proizvođača“ (Deutsche Werkbund). Jedna od struja u tom udruženju težila je standardizaciji (ujednačavanju) industrijskih proizvoda najbolje prilagođenih nameni, te i novim materijalima i tehnikama. Delatnost Werkbunda unapređuje i razvija Valter Gropijus, te osniva specijalizovanu školu za istovremeno bavljenje svim vrstama oblikovanja – Bauhaus, 1919. godine u Vajmaru, grada u kojem su tada na vlasti bili socijalisti. S vrhunskim umetnicima i izvrsnim pedagozima (Lajonel Fajninger, Georg Muha, Paul Kle, Oskar Šlemer, Vasilij Kandinski, Laslo Moholji Nađ itd.), Valter Gropijus vodio je dva kursa: - materijali i tehnike obrade (ručne i mašinske); - crtanje, projektovanje i teorija oblika. Prvi je direktor bio sam Gropijus, ali kasnije je direktor postao najpre Hanes Majer, a potom arhitekt Ludvig Mis van der Roe, koji školu pretvara u čistu školu arhitekture. Godine 1925. škola napušta Vajmar i seli se u Desau gde je prema Gropijusovom projektu 1926. dovršena zgrada Bauhausa. Sama zgrada je prelomno delo moderne arhitekture u kojem oblik sledi namenu. Škola se 1932. godine seli iz Desaua u Berlin, ali bauhausovce zbog njihovog internacionalizma, liberalnosti i brige za čoveka nacisti optužuju za „levi socijalizam“, i Hitler zatvara Bauhaus čim je došao na vlast. Dela profesora i studenata Bauhausa snažno su uticala na industrijsku proizvodnju i na razvoj industrijskog dizajna u Evropi. Mnogi izvanredni umetnici poučavali su u Bauhausu: Ani Albers Jozef Albers Herbert Bajer Marijane Brant Marsel Brojer Avgust Černigoj Lajonel Fajninger Naum Gabo Valter Gropijus Ludvig Hilberzajmer Johanes Iten Vasilij Kandinski Paul Kle Gerhard Marks Laslo Moholji Nađ Pit Mondrijan Georg Muha Hinerk Šeper Oskar Šlemer Jost Šmit Lotar Šrejer Naum Slucki Volfgang Tumpel Gunta Štolc Ludvig Mis van der Roe Maks Bil Cilj te škole bio je stvaranje novog udruženja zanatlije-umetnika pod vođstvom umetnika-nastavnika u zajedničkom traganju, i s učiteljske i s učeničke strane, za novim tehnikama, novim materijalima i novim oblicima koji će se primjenjivati na arhitekturu, namještaj i upotrebne predmete. U Bauhausu su se održavali kursevi stolarstva, tkačkog i keramičarskog zanata, slikarstva, grafike i fotografije. Praktičnom su radu bili dodati teorijski predmeti o percepciji i boji, i to prema programima vrlo naprednim za to vreme, s konačnim ciljem da u učenicima oslobode stvaralačku energiju. Iz mnogostrukih kolektivnih aktivnosti koje je razvijao Bauhaus, u raspoloženju velikog zanosa, od zamisli do ostvarenja, proizlazi moderni industrijski dizajn. Fotografija i grafika ponovno se otkrivaju u Bauhausu gde se eksperimentiše s beskonačnim mogućnostima vezanima uz upotrebu fotografskog aparata: kolaž, fotomontaža, dvostruka ekspozicija, uvećanje negativa i ostala tehnička sredstva koja su danas u svakodnevnoj upotrebi. Arhitektura, namještaj i razni predmeti oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost nekog predmeta mora proizilaziti iz savršenog stapanja oblika i funkcije. Cela je Bauhausova produkcija obeležena najvećom mogućom jednostavnošću. Prema shvatanju Bauhausa, predmetima ne treba dodavanje ukrasa koji bi skrivali ili popravljali ružne i bezoblične delove, nego treba te delove oblikovati na lep, umetnički način i predmet će biti lep sam po sebi. Pod uticajem pojedinih pravaca moderne umetnosti (ekspresionizma, kubizma i naročito nekih grana apstraktne umetnosti), koji su težili pojednostavljenju i pronalazili nove oblike, oblikovanja upotrebnih predmeta dobija novo značenje – postizanje funkcionalnosti predmeta kao kreativan čin. Ideje Bauhausa poštuju se i danas u načelima industrijskog dizajna: jedinstvo namene (funkcije), poštovanja materijala i procesa serijske proizvodnje. Bauhaus je oblikovanje i kontrolisanje plastično-prostorne okoline postavljao kao idealan cilj. Program Bauhausa je bio otkrivanje osnove kreativnosti, zatim humanizacija funkcija predmeta, racionalizovanje novih oblika i na kraju priprema za industrijsko oblikovanje. No društvo nije bilo zrelo da prihvati takve predmete i Bauhaus je ostao samo genijalna škola- priprema za budući industrijski dizajn.