Description E baš neću to da radim Još jedna kartonska slikovnica u seriji preklapalica koja, na zabavan i duhovit način, nudi rešenje za problem dosade kod dece. Tekst je pisan u stihu, a predivni likovi uvode najmlađe u zanimljivu igru nastavljanja ili pogađanja stiha skrivenog ispod preklopa. Ova zanimljiva slikovnica biće još jedan mali, ali važan doprinos socijalizaciji dece u ranom uzrastu.

Ognjen Pribićević - Vlast i opozicija u Srbiji Radio B92 iz 1997 169 str. Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta --------- 26082019

Naziv: Uvod u dijalektički materijalizam Autor: A. Thalheimer Izdavač: Naučna biblioteka, Zagreb Godina izdanja: 1933 Povez: Tvrd Stanje kao na slikama. Vidljivi znaci korišćenja i podvlačenja stranica. Korice su pohabane. Opis: August Thalheimer (18. ožujka 1884. - 19. rujna 1948.) bio je njemački marksistički aktivist i teoretičar. Bio je član Njemačke socijaldemokratske stranke prije Prvog svjetskog rata. Uređivao je Volksfreund, jedno od stranačkih novina, a od 1916. radio je na Spartakusbriefeu, službenom listu Nezavisne socijaldemokratske stranke (USPD). Thalheimer je postao jedan od osnivača Komunističke partije Njemačke (KPD) i priznat je kao njezin glavni teoretičar. Uređivao je Rote Fahne i rukopise koje je Franz Mehring ostavio neobjavljene nakon njegove smrti. Thalheimer je bio dio lokalne vlade u Württembergu i bio je ministar financija tijekom krize 1923. On i Heinrich Brandler bili su okrivljeni za posljedice i pozvani u Moskvu 1924. Tamo je radio za Comintern i Institut Marx-Engels. Godine 1927. Thalheimer je održao niz predavanja na moskovskom sveučilištu Sun Yat-sen koja su tada objavljena kao udžbenik iz filozofije (engleski prijevod pojavio se kao Uvod u dijalektički materijalizam, New York, 1936). Također je radio s Buharinom na nacrtu programa Kominterne. Nelagoda s vodstvom Ernsta Thälmanna natjerala ga je da se vrati u KPD u Njemačkoj 1928. Međutim, godinu dana kasnije, on i Brandler su izbačeni iz KPD -a te su nastavili formirati Oporbu Komunističke partije (KPO). KPO je kritizirao vanjsku politiku Sovjetskog Saveza, ali ne i njegovu unutarnju politiku. Thalheimer je izjavio: `Ne želimo donijeti zaključak da, budući da je politika Kominterne pogrešna, mora slijediti da je i politika Rusije pogrešna`. (Gegen den Strom, 4/1931) Thalheimer je podržavao/prisilnu kolektivizaciju i stahanovizam. Thalheimer je otišao u egzil u Pariz od 1932. Početkom 1935. Thalheimer je počeo pisati redovitu kolumnu o međunarodnim vijestima za Workers Age, službene novine Komunističke partije SAD -a (opozicija), na čijem je čelu Jay Lovestone. Thalheimer je otišao u Barcelonu, Španjolska, 1936. Ovdje se uključio u raspravu s Andrésom Ninom zbog osude Radničke stranke marksističkog ujedinjenja (POUM) prvog moskovskog suđenja. Ubrzo se ponovno vratio u Francusku kako bi radio u KP -u u egzilu. U srpnju 1937., kada su staljinisti uhitili šest pripadnika KPO -a u Barceloni, izdao je zajedničku izjavu s Brandlerom: `Preuzimamo na sebe svako političko i osobno jamstvo za naše uhićene suborce. Oni su antifašisti i revolucionari, nesposobni za bilo koju akciju koja bi se mogla protumačiti kao veleizdaja Španjolske revolucije.`

Autor: Velimir Milosevic Izdavac: Oslobodjenje - Sarajevo, 1975. Tvrd povez, 301 str. Velimir Milošević (rođen 15. februara 1937. godine u Verićima kod Peći na Kosovu, umro 2004. ) je bio pjesnik za djecu, nekadašnja zvijezda Jutarnjeg programa Radio-Sarajeva. POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC A3/304

Knjiga je nekorišćena može da bude poklon. RTS izdavaštvo objavilo je knjigu Šest nemogućih stvari pre ručka. Autorka je Marija Mišić, novinarka Radio Beograda koja već više od 20 godina vodi emisiju Korak ka nauci. Jedna od rubrika emisije prerasla je 2018. godine u knjigu `Šest nemogućih stvari pre ručka`, pa smo tim povodom sa Marijom Mišić razgovarali u desetoj epizodi Eureke

Ružno pače, 2009. 12 x 19 cm, 107 ilustrovanih strana. Lepo očuvana, ima posvetu na predlistu. Veliki Albert priča nam šta je sve lepo radio u svom životu. Govori o svojoj strasti prema fizici, o sviranju na violini i o miru u svetu. Nije patentirao vremeplov, ali je – svojom veličanstvenom teorijom relativiteta – postavio teorijske osnove za njegovo konstruisanje... Jednoga dana, ko zna...

Tone Seliškar DrugoviTvrdi povezBiblioteka PingvinAnton „Tone“ Seliškar (sloven. Tone Seliškar; Ljubljana, 1. april 1900 — Ljubljana, 10. avgust 1969) je bio slovenački književnik koji se najviše orijentisao pisanju dela za dečji uzrast.BiografijaTone Seliškar je rođen u radničkoj porodici u predgrađu Ljubljane. Već u osnovnoj školi je pokazao veliko interesovanje i talenat za pisanje. Dugo je radio kao profesor, prvo u Celju, a zatim u Trbolju. Učestvovao je u NOB-u, gde je radio na uređivanju partizanskih časopisa.Njegovi radovi su zastupljeni u zborniku socijalne lirike «Knjiga drugova» 1929. godine. Kroz svoja dela pokazuje puno širine i razumevanja pišući o iskušenjima i uzbuđenjima mladosti.DelaPoezijaTrbovlje (1923)Knjiga drugova (1929)Pesme očekivanja (1937)Neprijatelj (1944)U krilu domovine (1947)Pesme i prepevi (1957)ProzaNasukani brod (1932)Kuća bez prozora (1936)Ruke Andreja PodlipnikaMi ćemo pobediti (1946)Noć i svitanje (1946)Tržišna cesta (1947)Ljudi sa crvenim cvetom (1961)Dela za mladeRudi (1929)Družina sinjeg galeba (1936)Janko i Metka (1939)Bujica (1939)Drugovi (1946)Mule (1948)Lisčki (1950)Djed som (1953)Posada bez broda (1955)Indijanci i gusari (1957)Velika gala predstava (1958)Devojčica sa herojskim srcem (1959)Ribar Luka i delfin (1963)3/25

Jan Kišgeci: SPOMENICI KUKURUZU MARTINA JONAŠA Martin Jonaš Tvrd povez sa omotom, format: 22x23cm, 95strana, reprodukcije, izdavač: NIP NOVINSKO IZDAVAČKO TRGOVINSKO PREDUZEĆE - Novi Sad Мартин Јонаш био је наивни сликар словачког порекла из места Ковачица. Дао је значајан допринос оснивању локалне групе наивних сликара и један је од оснивача ковачичке наиве. Његова дела су била изложена на преко 300 индивидуалних и групних изложби у скоро 50 земаља света. Живео је и радио у Ковачици. Википедија

Plava linija traganja - Bratislav Ljubisic - Biblioteka Nova broj 124, tvrdi povez, 140 strana -1988 godina ,retko ,mali tiraz,samo 500 primeraka Plava linija trajanja : prolegomena o Penelopinim rukama i Arijadninoj niti : srpsko slikarstvo dvadesetog veka. Sadrži tekstove izlagane u emisiji `Putevima kulture` Drugog programa Radio Beograda u periodu od oktobra 1993. do oktobra 1994. vrlo dobro oocuvana -organizovani transport podrazumeva slanje posiljke ,kao preporucenu tiskovinu VIDI SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE knjige NA LIMUNDU I KUPINDU kutija 1

Opis proizvoda Ulf je sasvim običan dečak koji živi u Sturebiju, mirnom predgrađu s privatnim kućama. Ali kada je tata radio-amater pozvao u goste pravog šeika, mama je postala nervozna. Šta treba spremiti za ručak kad u goste dolazi pravi šeik? Ulf se istovremeno brine i zbog Persija, svog najboljeg druga. Da li će se desiti ono najgore - da li će se Persi zaista odseliti? I da li će Ulf uspeti da hipnotiše Marijanu tako da ona poželi da ga poljubi?

VELIMIR BATA ŽIVOJINOVIĆ: SAMO ĆU DA VAS GLEDAM ŠTA RADITE UVOD JA NIKADA NEĆU UMRETI KORAĆICA NEMAM POJMA ŠTA JE TO GLUMA LULA DECA NISAM ODBIO NIJEDNU ULOGU LJUBAVNIK VALTERT TITO MOJA ZEMLJA LIZ TEJLOR POLITIKA NI ŠMAJSER MI NIŠTA NE MOŽE LJUBAV BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 IMA 48 FOTOGRAFIJA PISMO: LATINICA POVEZ: MEK, BROŠIRAN

Therese Lenotre: POTOTO ET T.S.F. Izdavač HACHETTE Paris, edicija Petite bibliotheque blanche. Tvrdi povez, majstorski ilustrovano (autor Alain Stogan), 112 strana. Posveta na prvoj strani: učenik francusko-srpske privatne muške narodne škole Nikola Atanasijades dobio je ovu knjigu za odličan uspeh iz francuskog školske godine 1936-37. Dakle, junak knjige je dečak Fransoa koga ukućani od milja zovu Pototo. Pototo ima mamu, tatu, učiteljicu klavira,, drugove, mačka Mistigrija i plišanog medu Porfira, ali jedino što on zaista želi je radio, no kod ukućana njegova želja ne nailazi na razumevanje.

Овај роман део је популарне едиције „Свет је један“ и намењен је млађим основцима. Улф је сасвим обичан дечак, који живи у Стуребију, мирном предграђу с приватним кућама. Али када је тата радио-аматер позвао у госте правог шеика, мама је постала нервозна. Шта треба спремити за ручак кад у госте долази један шеик? Улф истовремено брине и због Персија, свог најбољег друга. Да ли ће се десити оно најгоре – да ли ће се Перси заиста одселити? И да ли ће Улф успети да хипнотише Маријану тако да она пожели да га пољуби?

Opis proizvoda Knjiga "Šta da radiš kada umre neko koga voliš" namenjena je deci u želji da im pomogne da se lakše suoče s osećanjima koja smrt voljene osobe može da izazove, i u nadi da će u ovoj knjizi naći reči utehe koje daju snagu da se ovakvi teški trenuci prebrode. Knjiga takođe može pomoći i roditeljima tako što će im ukazati na to kako deca mogu da dožive nečiju smrt. Ova knjiga nudi niz ideja šta da dete radi sa svojom tugom. Ona hrabri, umiruje i objašnjava.

JU FILM DANAS broj 19 / 20, Beograd 1991, str. 187 + 167 + 144. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

JU FILM DANAS broj 24 / 25, Beograd 1992, str. 164 + dodaci. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

Perfektno očuvana knjiga. Izdavač: Književne novine, Beograd & Univerzitetska riječ, Nikšić 1990. 190 str težina: 211 gr ******************************* Knjiga koja je objavljena tik pre rata u Bosni i svojim sadržajem ukazuje na tenzije i budjenje fanatizma, nemire i anomalije u društvu, kulturi i politici. `Ponovo sam svakog ponedeljka, iz sedmice u sedmicu, od početka jula 1989. do jula 1990. godine, na Drugom programu Radio-Beograda, komentarisao zbivanja u jugoslovenskom društvu. To jednogodišnje praćenje dogadjaja na domaćoj društvenoj i kulturnoj sceni dobilo je dramatično ubrzanje, pa mi se učinilo da se ovi komentari, zbog njihove aktuelnosti, ne mogu odlagati. Objavljujem ih zato što smatram da su svedočenje o ovom našem nemirnom i opasnom vremenu.`

JOVAN BIKICKI Milana Bikicki Reč je o monografiji o Jovanu Bikickom, jednom od najistaknutijih slikara (1916–1997) koji je živeo i radio na tlu Vojvodine u drugoj polovini prošlog veka. Iza njega su ostala antologijska dela rađena u ulju, pastelima, temperi, akvareli, tapiserije, vitraži... `Njegove slike, tapiserije i vitraži prerastaju u ‚vrtove’ putovanja kroz prostor i vreme. U svom dugom plodnom životu Bikicki je, ma gde se nalazio i ma gde ga je život bacao (rat, logori, sve nesreće ovog našeg napaćenog naroda), stvarao tiho i filozofski smiren gradio svoju umetnost`. 2002 Tvrd povez ćirilica 24, 308 str. Stanje kao novo. Posveta autora L,1.O.4.P.1

TEODORA ARSENOVIĆ - Mirjana Odavić Operska i dramska umetnica - Teodora Boberić Arsenović Izdanje: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1996. Broj strana: 40 Povez: mek Format: 23x17 Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Prva strana ispada, izuzev toga u dobrom stanju. Rođena 22. decembra 1886. godine u Vranjevu. Isticala se svojom lepotom i darovitošću za pesmu i glumu još u Diletantskoj družini „Napredak” u Vranjevu. U Narodnom pozorištu u Beogradu je od 1906. godine gde je upočetku pevala u pozorišnom horu, a zapaženije uloge je dobila već 1907. godine „Čučuk Stana” i od tada dobija u komadima sa pevanjem i operetama glavne uloge. U Beogradskoj operi je pevala od njenog osnivanja 1908. i imala je zapažene uspehe. Ali, kako nije školovala glas, izuzev što je polazila nekoliko časova pevanja kod Miroslave Binički - supruge Stanislava Biničkog, vratila se drami. Tada je počela sa uspehom da igra Koštanu u istoimenom komadu. U toj ulozi publika ju je dočekivala aplauzom. Ulogu Koštane nasledila je od vrsne glumice i još bolje interpretatorke vranjanskog melosa Drage Spasić, što je za svakog mogao da bude veliki hendikep. Teodora se tu vrlo brzo potvrdila, pa se čak i danas smatra za jednu od tri najbolje Koštane na beogradskoj sceni. U komadima sa pevanjem bila je nenadmašna i prosto je - kako je to neko zapisao - omilela narodnu melodiju na sceni. Skoro od početka rada Radio Beograda, pa do godinu, dve pred svoju smrt (1960. godine), bila je interpretator narodnih pesama na Radio Beogradu. Imala je Teodora tu čast, da u našem prvom igranom filmu „Karađorđe” snimljen još 1911. godine, da igra ulogu Jelene supruge Karađorđeve. Umrla je u Beogradu 18. oktobra 1960. godine.

Odlicno ocuvana knjiga - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: RTS 2013. meki povez 223 strane Radio-televizija Srbije danas je predstavila knjigu televizijskih kritika Rajka Munitića i Zorice Jevremović `Dupli pas`, koja je objavljena u ediciji `TV polica` u okviru biblioteke `Teorija i praksa`. Na promociji održanoj u Galeriji Artget u Kulturnom centru Beograda, o knjizi su govorili urednik Dragan Inđić, reditelj Gorčin Stojanović, radio i TV voditelj i novinar Dragan Ilić i Munitićeva udovica i koautorka knjige Zorica Jevremović. Inđić, koji je u biblioteci `Teorija i praksa medija` objavio već nekoliko knjiga tv kritika, objasnio je da je to specifičan žanr kritike koji se nalazi na margini u odnosu na ostale vrste (književna, filmska, muzička, pozorišna), jer se pišu nakon što je program prikazan i čitaoci neće biti u mogućnosti da se uvere u njenu tačnost, pošto su male šanse da emisija bude ponovljena. On je naglasio da knjiga u kojoj su kritike objavljivane od 1987. do 1990, a zatim od 1993. do 2009. nije samo o efemernim emisijama, već pokazuje genezu pojava koje su se pojavile tokom prelomnih godina, za ovo društvo a čiji smo mi svedoci i danas. U prvom delu, rekao je Inđić, nalaze se kritike koje pisala Zorica Jevremović a drugi deo obuhvata tekstove Ranka Munitića i dok je ona pisala sa više strasti, Munitić je otkrivao šta se zbiva u društvu i kakvi su društveni mehanizmi. Stojanović, koji je drugovao sa Munitićem i njegovom suprugom od mladosti, prepoznao je da je Jevremovićeva više pripadala televiziji, a Munitić je bio `dete filma`, pa je televiziji prilazio na ironičan, ciničan, pomalo prezriv način.

ok

Filmsko televizijsko citanje Andrica. Delo Petra Zeca prati izložba izuzetnih umetničkih fotografija Željka Jovanovića, napravljenih u vreme snimanja filma `Znakovi` po delu Ive Andrića i u režiji Petra Zeca. Željko Jovanović, fotoreporter lista `Politika`, proteklih 25 godina objavio je više od 10.000 fotografija, više stotina naslovnih strna, radio je fotografije za filmske, televizijske i pozorišne projekte, monografije, umetničke i reklamne kataloge, prospekte, plakate. Zbog toga nije bila nimalo slučajna saradnja ovog umetničkog fotografa sa maštovitim režiserom kakav je Petar Zec. Spoj filmsko-televizijskog pristupa delu Ive Andrića i fotografija koje prate taj pristup možda na najbolji način pokazuje da proza našeg nobelovca nije od onih koje se definitivno odupiru prenošenju u drugi medij.

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

Izdavač: Muzej pozorišne umetnosti Broj strana: 166 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 24 cm Ljubomir Ljuba Tadić (31. 5. 1929. - 28. 10. 2005.) je srpski pozorišni, filmski, televizijski i radio glumac, koji je uživao reputaciju jednog od najvećih imena jugoslovesnkog glumišta. Rođen je u Uroševcu 31. maja, 1929. godine. Pre upisa akademije debitovao je na sceni kragujevačkog pozorišta Joakim Vujić, 1944. godine. Zatim odlazi u Beograd, gde upisuje glumačku akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića, 1953. Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovesnkog dramskog pozorišta i Ateljea 212, a igrao je u skoro svim pozorištima u bivšoj Jugoslaviji. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što su na stranama 153 i 154, delu posvećenom filmskom stvaralaštvu Ljube Tadića, zaokruženi neki od brojeva ispred naslova filmova.

BOŠKO LOMOVIĆ VIDOVITA ANA ILI ZAŠTO SMO UKRALI MAGARCA Tvrdi povez Izdavač Bookland Награде и признања Извори Спољашње везе Бошко Ломовић Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Бошко Ломовић Датум рођења 1944. Место рођења Брезна Србија Бошко Ломовић (Брезна, 1944) српски је професор српскохрватског језика и књижевности народа Југославије, а по занимању новинар и књижевник, који је до сада објавио преко 20 збирки песама за децу и одрасле, романа и приповедака. У Србији и другим земљама бивше Југославије освојио је чак 160 награда. Радио драме су му емитоване на Радио Београду и Загребу. Песме и приче су му објављене у листовима и часописима на словачком, јерменском, румунском, бугарском, македонском, турском, енглеском (у Индији) и мађарском језику.[1][2] Књижевност поезија за одрасле: Сенке времена (Горњи Милановац, 1967), Пред нирваном (Сремска Митровица, 1993), Tombe la neige (Ивањица, 1997), Песме и пјесме, Београд, 2010; песме и приче за децу: Заљубљени бицикл (Сарајево, 1984), Рађање пјесме (Сарајево, 1985), На слово, на слово Љ (Тузла, 1987), Нешто важно (Сарајево, 1990), Наташа из треће клупе (Горњи Милановац, 1994), Мирјана нема појма (Горњи Милановац, 1995), Мој отац продаје шуму (Сремски Карловци, 1997), Шта ћу ја у Шангају (Нови Сад, 1997), Питај мога брата (Горњи Милановац, 2004); романи за децу: 15 дана ферија (Чачак, 2010), Дечак са кључем о врату (Чачак, 2011), Видовита Ана или зашто смо украли магарца, (Београд, 2012); приче и приповетке: Чари Пауле Пречисте (Брчко, 1980), Црни скакач на ц6 (Тузла, 1983), Милионер (Сарајево, 1989), Јелена, мајка које нема (Београд 2012); књижевна и ликовна критика: Читах, гледах, записах (Београд, 2006); публицистичке књиге: Хајдук Бојовић (заједно са М. Поповићем, Горњи Милановац, 1970), Црвена нит коридора (Београд, 1999), Књига о Дијани Будисављевић (Београд, 2013). Награде и признања „Иво Андрић“ у Сарајеву, „Зија Диздаревић“ у Сарајеву, „Булка“ у Црвенки, „Лаза Костић“ у Београду, „Аренина“ награда у Загребу... награда „Бранко Манас” 2016. године[3] „Маслинов вијенац” 2017. године[4]