predratna ORIGINALNA fotografija GLADYS SWARTHOUT iz 1937. glamur glamour film movie veliki format dim. 26 x 20 cm Gladys Swarthout (b. December 25, 1900, Deepwater, Missouri – d. July 7, 1969, Florence, Italy) was an American mezzo-soprano opera singer and entertainer. While studying at the Bush Conservatory of Music in Chicago, a group of friends arranged an audition for her with the Chicago Civic Opera Company. Much to her surprise, she ended up with a contract, though at the time she didn`t know a single operatic role. By her debut a few months later, she had memorized 23 parts and participated in over half of the season`s operas. She sang for the Ravinia Opera Company of Chicago for three seasons. In 1929, she made her debut with the New York Metropolitan Opera Company, where she was a participant for several decades. Swarthout`s role as Carmen was well respected. She regularly worked eight hours a day with vocal coaches, and would spend an hour or more singing duets with her husband, Frank Chapman, also an opera singer. She also advocated inflating balloons and blowing bubbles to strengthen the chest. She also wrote a semi-autobiographical novel entitled Come Soon, Tomorrow: The Story of a Young Singer first published in 1943 that went through at least seven printings. She starred in five films for Paramount Pictures, including Rose of the Rancho, Romance in the Dark, Give Us This Night and Ambush. For the movie Champagne Waltz with Fred MacMurray, she sang her songs in five languages, including French, German, Italian, and Spanish for the foreign versions of the films. Swarthout also performed on a number of opera shows on television. In one of her final public singing performances, she did a concert in January 1951 at the Met. She continued to make public appearances, including an appearance on What`s My Line? in 1951. The Railroad Hour presented Martha on February 22, 1954. She was often heard on radio programs, including those of General Motors, RCA-Magic Key, Camel Caravan, the Ford Symphony and the Prudential Family Hour. In a 1942 article, Time Magazine reported that she had earned $1,250,000 in her lifetime. One of her signature songs on the radio was Bless this House featured in advertising and commonly found framed in many homes throughout America. Shortly after World War II Swarthout recorded `Just Awearyin` for You` (w. 1894 by Frank Lebby Stanton, m. 1901 by Carrie Jacobs-Bond). Swarthout first married Harry Kern of Chicago, an older man who was general credit manager for the Hart-Schaffner Marx Company, but she still retained her maiden name for her singing appearances. Kern died in 1931. She later married Frank M. Chapman, Jr. (1931); the two had first met in an opera house in Naples two years earlier. In addition to their common interest in singing, they enjoyed collecting French furniture, many examples of which can be seen in their photographs together. She once said, `Our marriage started as a romantic adventure. We intend to keep it that way.` She collected silver and they had several dogs. It was also Chapman`s second marriage. In 1956, Swarthout was diagnosed with a mitral heart valve problem. She eventually decided to undergo open heart surgery; she was on the operating table for six hours. Later, she began a campaign to ensure that parents knew the dangers of unsuspected rheumatic fever. In 1958, Dr. Paul Dudley White presented her with the American Heart Association`s very first `Heart-of-the-Year` Award, to be given annually to a distinguished American whose faith and courage in meeting the personal challenge of heart disease have inspired new hope for hearts. She wrote about her decision in When the Song Left My Heart, an article in the October 1958 Everywoman`s Family Circle. As she went into retirement, she and Frank bought a villa in Italy, La Ragnaia, near Florence, where they lived together until Chapman`s death in 1966.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Aleksandar Nikolajevič Afanasjev (Afanasjev, Afanasjev ili Afanasjev, [1] ruski: Aleksandr Nikolaevič Afanasʹev) (23. srpnja [11. srpnja] 1826. — 5. listopada [23. rujna] 1871.) bio je ruski slavist i etnograf koji je objavio gotovo 600 Ruske bajke i narodne priče, jedna od najvećih zbirki folklora na svijetu.[2] Ova zbirka nije bila isključivo ruska, već je uz ruske narodne priče uključivala i narodne priče iz Ukrajine i Bjelorusije.[3] Prvo izdanje njegove zbirke objavljeno je u osam tomova od 1855. do 1867., čime je stekao reputaciju ruskog pandana braći Grimm.[4] Život Aleksandar Afanasjev rođen je u gradu Bogučaru u Voronješkoj guberniji Ruskog Carstva (današnja Voronješka oblast u Rusiji) u obitelji skromnog imovinskog stanja. Njegova majka Varvara Mikhailovna Afanasyeva potjecala je iz običnih ljudi. Alexander joj je bio sedmo dijete; teško se razboljela nakon poroda i do kraja godine umrla. Djecu je odgajao njihov otac Nikolaj Ivanovič Afanasjev, titularni vijećnik koji je služio kao pomoćnik tužitelja u vjerojatnim slučajevima i kojeg je Aleksandar opisao kao čovjeka visokih intelektualnih i moralnih kvaliteta, `zasluženo poznatog kao najpametnija osoba u cijelom ujezdu`. [5][6] Nakon tri godine obitelj se preselila u Bobrov, Voronjež, gdje je Alexander proveo djetinjstvo. Rano je postao ovisan o čitanju, imajući pristup dobro opremljenoj knjižnici koju je ostavio njegov djed (član Ruskog biblijskog društva), kao i raznim časopisima. Godine 1837. poslan je u voronješku mušku gimnaziju, a 1844. upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta u Moskvi koji je završio 1848..[7] Tamo je slušao predavanja Konstantina Kavelina, Timofeja Granovskog, Sergeja Solovjova, Stepana Ševirjova, Osipa Bodjanskog i Fjodora Buslajeva. Objavio je niz članaka o državnom gospodarstvu za vrijeme Petra Velikog, o Pskovskoj sudbenoj povelji i drugim temama u časopisima Sovremennik i Otechestvennye Zapiski. Iako je bio jedan od najperspektivnijih studenata, nije uspio postati profesor. Konzervativni ministar nacionalnog prosvjetljenja, grof Sergej Uvarov, koji je nadgledao završne ispite, napao je Afanasjevljev esej koji je raspravljao o ulozi autokracije u razvoju ruskog kaznenog prava tijekom 16. i 17. stoljeća.[8] Godine 1849. Konstantin Kavelin mu je pomogao da dobije mjesto u Moskovskoj glavnoj arhivskoj upravi pri Ministarstvu vanjskih poslova Ruskog Carstva, gdje je Afanasjev radio sljedećih 13 godina. U to vrijeme upoznao je mnoge ljude iz znanosti i kulture, prikupio mnoštvo starih knjiga i rukopisa koji su činili golemu knjižnicu. Njegovi članci, prikazi, etnografski i povijesni radovi redovito su izlazili u vodećim ruskim časopisima, novinama, almanasima i znanstvenoj periodici. Njegovi eseji o ruskoj satiri 18. stoljeća te o djelima istaknutih pisaca i izdavača rezultirali su monografijom iz 1859. `Russkie satiričeskie žurnaly 1769–1774 g.` (`Ruski satirični časopisi 1769—1774`), objavljen u `Otečestvennim zapisima` (br. 3, 4 iz 1855; br. 6 iz 1859).[8] Godine 1855. vodio je državno povjerenstvo za izdavanje zakonodavnih, povijesnih i književnih djela. Od 1858. do 1861. radio je i kao glavni urednik kratkotrajnog časopisa `Bibliografske bilješke` [ru]` koji je zapravo služio kao paravan za prikupljanje građe, cenzurirane i revolucionarne literature socijalistu u emigraciji Aleksandru Hercenu. Godine 1862. vlasti su uhitile narodnjaka Nikolaja Černiševskog, dok su drugi ljudi povezani s Herzenom, uključujući Afanasjeva, došli pod sumnju.Njegov stan je pretražen, i iako ništa nije otkriveno, on je ipak izgubio svoje mjesto u Moskovskom arhivu.[8] Nakon otkaza nekoliko godina nije mogao pronaći stabilan posao i morao je prodati svoju knjižnicu kako bi prehranio obitelj. Nakon toga je radio kao tajnik u Moskovskoj gradskoj dumi i na Moskovskom kongresu mirovnih sudaca, nastavljajući svoja etnografska istraživanja. Napisao je veliko teoretsko djelo (tri toma po 700 stranica) – `Pjesnički pogled Slavena na prirodu [ru]` – koje je izašlo između 1865. i 1869.[4][9] Godine 1870. objavljene su njegove Russkie detskie skazki (Ruske dječje bajke). Afanasjev je svoje posljednje godine proveo živeći u oskudici. Umro je u Moskvi u 45. godini, bolujući od tuberkuloze. Pokopan je na groblju Pjatnickoje.[10] Raditi Afanasjev se počeo zanimati za stare ruske i slavenske tradicije i priče 1850-ih (u to vrijeme `folklor` kao područje proučavanja nije postojao). Njegovi rani znanstveni članci, uključujući – `Vedun i vedʹma` (`Čarobnjak i vještica`, objavljen u `Kometa`, 1851.); `Âzyčeskie predaniâ ob ostrove Buâne` (`Poganske legende o otoku Buyan`, objavljeno u `Vremennike obŝ. ist. i drev. ross.` iz 1858. br. 9) – temelji se na takozvanoj mitološkoj školi koja se bavila legendama i pričama kao rudnik informacija za proučavanje drevnije poganske mitologije (vidi njegovo konačno djelo na temu `Poétičeskie vozzreniâ slavân na prirodu` (`Pjesnički pogled na prirodu kod Slavena [ru]`, 1865.–1869.). U takvom je tumačenju bajku smatrao Vasilisa Lijepa kao prikaz sukoba između sunčeve svjetlosti (Vasilisa), oluje (njezina maćeha) i mračnih oblaka (njezine polusestre). [11] Veliki arhivist, njegova djela pružaju obilje informacija, dokaza, dokumenata i odlomaka iz stare kronike koje se odnose na starorusku kulturu, povijest i tradiciju, kao i druge indoeuropske jezike, folklor i legende, posebno njemačke tradicije (znao je do savršenstva njemački, kao i sve slavenske jezike i stare).[citat potreban] Početkom 1850-ih, budući da je već bio poznat po svojim člancima, Afanasjev je počeo razmišljati o zbirci narodnih priča. Tada ga je Rusko geografsko društvo (etnografska sekcija) iz Sankt Peterburga zamolilo da objavi arhive narodnih priča koje je Društvo posjedovalo desetak godina. Ovi arhivi su na početku njegove zbirke. Afanasjev je među njima odabrao 74 priče. Dodao im je ogromnu zbirku Vladimira Dala (oko 1000 tekstova), od koje je zadržao 148 brojeva, smatrajući ostale previše iskrivljenima, vlastitu zbirku (od 10-ak narodnih priča iz Voronješke oblasti) i još nekoliko zbirki. Dodao je već objavljene priče (kao što su Marija Marijevna, Žar ptica, Sivi vuk itd.), nekoliko priča koje potječu iz epskih pjesama, priče o mrtvima, nekoliko srednjovjekovnih satiričnih tekstova (kao što je Šemijakina rečenica) i anegdote. . Svoje istaknuto mjesto u povijesti slavenske filologije zahvaljuje ponajprije ovim Ruskim bajkama (Narodnye russkie skazki), objavljenim između 1855. i 1863., a inspiriranim poznatom zbirkom braće Grimm. Sa znanstvenog gledišta, njegova zbirka ide dalje. Imao je na raspolaganju mnogo suradnika, nastojao je dati izvor i mjesto gdje je priča ispričana, nikada nije pokušao dati neku konačnu verziju narodne priče: tako, ako je skupio sedam verzija jedne narodne vrste, uredio je sve njih (ovo je slučaj s The Firebird na primjer). Godine 1860. izazvan je skandal nakon objavljivanja `Russkih narodnih legendy` (`Ruske narodne legende`, 1860.), zbirke narodnih priča iz cijele zemlje temeljenih na životima Isusa i kršćanskih svetaca. Rezultat je bio jedinstveni spoj kršćanstva s poganstvom i društvenim prizvukom. Neke od njih Presveti Sinod je označio kao nepravoslavne i knjiga je službeno zabranjena.[8] Također je pripremio Zavetnye skazki (`Dragocjene priče`), izbor redigiranih priča iz `Russkih narodnih legendy` plus druge potencijalno kontroverzne priče – objavljene kao Ruske zabranjene priče u Švicarskoj anonimno zbog njihove opscene i antiklerikalne tematike.

Autor: Dragomir Lazić Izdavac: Sinteza - Kruševac, 1971. Tvrd povez, 111 str. omot malo lošiji inače očuvana Posveta i potpis autora Rođen je 21.februara 1927. u Paraćinu. Osnovnu školu učio u Paraćinu (1934. do 1938.). Rat ga je zatekao kao učenika Srednje trgovačke škole. Sa preporukom svog nastavnika polaže prijemni na vajarskom odseku Državne škole za primenjenu umetnost u Beogradu. Rat i nemaštima sprečavaju dalje školovanje, pa se vraća u Paraćin i privremeno radi u Fabrici stakla. Posle rata ponovo polaže prijemni na Akademiji za likovne umetnosti i počinje studije u klasi Koste Hakmana. Opet zbog finansijskih neprilika napušta školovanje i vraća se u Paraćin. 1947. po treći put polaže prijemni, ovoga puta grafički odsek. Pod starateljstvom profesora prebacuje se na vajarstvo (četvrti put polaže prijemni!) i dobija stipendiju. Akademiju za likovne umetnosti završio u Beogradu, u klasi Alojza Dolinara. Od 1952. u Kruševcu, gde je bio raspoređen kao profesor umetnosti u Gimnaziji. U Kruševcu je vrlo aktivan. Već 1956. priređuje prvu samostalnu izložbu u čitaonici Biblioteke, 1958. osniva Likovni klub (radio do 1962. kad je otvorena Umetnička galerija). Osim vajarstva, svoju umetničku invenciju ostvarivao je i kroz crteže i poeziju. Likovni klub `Dimitrije Simić` je nastao 1994. godine, na inicijativu pokreta građana grada Kruševca, a po odluci Skupštine Kulturno prosvetne zajednice Kruševac. On radi u okviru Kulturno prosvetne zajednice kao sekcija amaterskog likovnog stvaralaštva Opštine Kruševac. Sedište kluba se nalazi u staroj kući Dimitrija Simića, koja je zaštićena od strane opštine, a nalazi se na poćetku Zakićeve ulice u Kruševcu. Dimitrije Simić, istaknuti akademski i likovni stvaralac, pre svega vajar, poreklom iz kruševačkog kraja je svojim životom i radom ostavio dubok trag u kulturi Kruševca, kao i u srpskoj kulturi. Dimitrije je svoju kuću zaveštao Kulturno prosvetnoj zajednici, koja ju je restaurirala i transformisala u moderan atelje koji je na raspolaganju svim članovima, ravnopravno. Klub okuplja sve likovne stvaraoce, amatere, različitih profesija, godina starosti, iz urbanih i ruralnih sredina. Svakog meseca tokom kalendarske godine, organizuje se samostalna izložba njegovih članova. 7

Podgorica / Cetinje 2008. Mek povez, ilustrovano, 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. R23 Suizdavački projekat Kraljevskog pozorišta Zetski dom i Crnogorskog narodnog pozorišta. `Poslije uvodne riječi priređivača (“Petar Vujović, 1908-1981. – Jedan od najmarkantnijih aktera pozorišnog života u Crnoj Gori”), u knjizi su donijeta četiri Vujovićeva dramska teksta: “Obračun” (jednočinka iz života crnogorskih partizana) iz 1945, “Krvavi kamen” (drama po motivima romana “Uskok” S. Matavulja) iz 1967, te komedije “Fatamorgana” (1967) i “Sad se zna ko smo” (1969). Do objavljivanja u ovoj publikaciji, rukopise dramskog opusa P. Vujovića čuvao je njegov sin Momir Vujović. Poznati crnogorski glumac Petar Vujović, za vrijeme svoje dvadesetogodišnje karijere, tumačio je preko 200 likova iz domaće i strane literature. Po povratku iz zarobljeništva u Njemačkoj, đe je otpočeo bavljenje glumom, radio je u Crnogorskom narodnom pozorištu na Cetinju (od 1945). Poslije dvije pozorišne sezone u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1950-1952), vratio se na Cetinje, da bi 1958. došao u Titograd i u Narodnom pozorištu bio prvak drame do penzionisanja, 1965. godine. Ostvario je i značajne uloge u četiri crnogorska filma. Priređivač M. Popović, koji se nije u svome uvodu šire osvrnuo na Vujovićeve dramske tekstove, istakao je da nije na njima pravio intervencije, te da su u knjizi donijeti redom, kako su napisani. Knjiga sadrži i dodatak u kome su donijeti plakati nekih predstava u kojima je Vujović igrao, kao i njegove fotografije u pojedinim ulogama. U dodatku se nalaze i faksimili dva dokumenta iz radne biografije P. Vujovića, te par fotografija iz filmova u kojima je igrao. Priređivač se na kraju (“Umjesto pogovora”) zahvalio na podršci institucijama i pojedincima koji su učinili ili pomogli da ova knjiga bude objavljena.` Sadržaj: Milan V. Popović: PETAR VUJOVIĆ (1908-1981), JEDAN OD NAJMARKANTNIJIH AKTERA POZORIŠNOG ŽIVOTA U CRNOJ GORI DRAMSKI SPISI — OBRAČUN — KRVAVI KAMEN — FATAMORGANA — SAD SE ZNA KO SMO DODATAK Cetinje, 1945-1950. Novi Sad, 1951-1953. Cetinje, 1953-1958 Titograd, 1958-1965 Iz lične arhive upravnika — „pozorište hleb sa sedam kora” Rad na filmu — doprinos crnogorskoj kinematografiji. Milan V. Popović: UMJESTO POGOVORA

Miroslav Čangalović: sećanja na život i delo čuvenog operskog umetnika Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek. Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti. Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’ Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

Odlično stanje Sterijino pozorje, Novi Sad, 1982. Mata Milošević (Beograd, 25. decembar 1901 — Beograd, 18. oktobar 1997) bio je jugoslovenski i srpski pozorišni i filmski reditelj, glumac, pisac i pedagog. Biografija[uredi | uredi izvor] On je u knjigu rođenih upisan kao Matija Miler, od majke Marije Sehas, koja je bila Mađarica, i oca Flamanca, grofa Van der Sena, koji je bio poslanik belgijskog poslanstva u Beogradu. Pošto je izgubila posao, njegova majka je bila prinuđena da dete da na usvajanje bračnom paru bez dece, Stanku i Katici Milošević. Godine 1923. završio je glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je glumac i reditelj Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Pedagoškim radom na Akademiji bavio se od 1948. kao nastavnik glume. Pozorišna scena na Akademiji nosi njegovo ime. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pozorišne predstave[uredi | uredi izvor] Pored većeg broja recitala i radio-drama, režirao je predstave koje se i danas pamte: „Ožalošćena porodica“, Branislava Nušića, „Ne rubu pameti“, Miroslava Krleže, „Otkriće Ćosića“, (sa Predragom Bajčetićem), „Učene žene“, Molijera, „Jegor Buličov“, Maksima Gorkog, „Romeo i Đulijeta“, Vilijama Šekspira, „Kralj Lir“, Vilijama Šekspira. Filmografija[uredi | uredi izvor] Glumac ▲ Dugometražni film | TV film 1920 1930 1940 1950 1960 Ukupno Dugometražni film 1 0 1 3 3 8 TV film 0 0 0 3 2 5 Ukupno 1 0 1 6 5 13 Dugometražni film Naziv Uloga 1923 Kačaci u Topčideru / 1940-te ▲ 1949 Priča o fabrici Sudija 1950-te ▲ 1954 Anikina vremena Kajmakam 1955 Lažni car / 1957 Zenica Čika Pjer 1960-te ▲ 1960 X-25 javlja Zoran (kao Mate Milošević) 1963 Desant na Drvar Pukovnik von Varnbüller 1964 Pravo stanje stvari Psiholog TV film Naziv 1959 Pesnik i golubica 1959 Misteriozni Kamić 1959 Dnevnik Ane Frank 1960-te ▲ 1960 Pisaća mašina 1967 Koktel Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnik nagrade Vlade FNRJ, 1960, 1962. i 1964. dobitnik Sterijine nagrade za režiju na Sterijinom pozorju, Dobitnik nagrade „Branko Gavela“, Dobitnik „Sedmojulske nagrade“ za životno delo, Dobitnik „Dobričinog prstena“, 1994.

Odlično očuvano A2 Zoran Petrović (Sakule, 7. april 1921 — Beograd, jun 1996) bio je slikar, vajar, pisac, redovni profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Zoran Petrović (slikar) Датум рођења 1921. Датум смрти 1996. Aktivno je učestvovao u NOB-u kao referent za kulturu bataljona za vezu III armije i član dramske, a potom i likovne sekcije Propagandnog odeljenja. Prvi put izlaže 1945. godine u Novom Sadu sa grupom slikara III armije. Po završetku rata upisuje se na Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu i završava je 1948. godine, a specijalni tečaj u klasi profesora Đorđa Andrejevića Kuna 1949. godine, kada je izabran za jednog od prvih asistenata Akademije. Bio je član grupe „Samostalni“ i jedan od osnivača „Decembarske grupe“. Jedan je od osnivača umetničkih kolonijau Bačkoj Topoli o kolonije `Ečka` u Zrenjaninu i aktivni učesnik drugih umetničkih kolonija. Izlagao je na 30 samostalnih i 90 kolektivnih izložbi, u zemlji i u inostranstvu. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Pored slikarstva i vajarstva bavi se literaturom. Napisao je sedam dramskih tekstova od kojih su najviše izvođeni „Selo Sakule, a u Banatu“ i „Pendžeri ravnice“ šest radio - dramskih tekstova, TV dramu `Slike Bezarovih`, scenario za igrani film „Hitler iz našeg sokaka“ (sa Vladimirom Tadejom), sedam monodrama pod zajedničkim nazivom „Banatska kazivanja“, mapu crteža i teksta „Mašinobalada` (1958 – 66) te dve knjige proze „Selo Sakule, a u Banatu“ 1969. godine i 1986. godine i „A nad Banatom strašila“. Bio je redovni profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je više nagrada i priznanja, medju kojima su najznačajnije: Nagrada `LEIRNER` za crtež na bijenalu u Sao Paolu 1961. godine, Sedmojulska nagrada SR Srbije 1962. godine, nagrada ULUS-a 1966. godine nagrade za slikarstvo Umetničke kolonije `Ečka` - Zrenjanin 1966. godine, nagrade na Prvom bijenalu crteža u Zagrebu 1968. godine a na Jugoslovenskim pozorišnim igrama `Sterijinom pozorju` 1970. godine dobio je Sterijinu nagradu za tekst savremene komedije. Reference avangarda neoavangarda moderna skulptura

Ediciju Moja prva knjiga sa aktivnostima čine četiri naslova prilagođena uzrasnom dobu deteta. Osmišljena je tako da mališani usvoje neverovatne informacije iz različitih oblasti, kao i da se oprobaju u mnogim zanimljivim aktivnostima, a sve to zahvaljujući principima Montesori metoda, kojim se znanje razvija putem čula, praktičnim iskustvom i neposrednim eksperimentisanjem! U skladu sa principima Montesori programa, ova knjiga sadrži niz kreativnih igara i zadataka. Koje igre i aktivnosti možemo raditi u kući? I kako možemo opremiti i urediti kuću po Montesori principu? U ovoj knjizi pronaći ćete odgovore na ta pitanja, kao i zabavne aktivnosti koje obuhvataju praćenje linija, prepoznavanje i bojenje oblika i lepljenje nalepnica. Povez knjige : broširani Strana : 40 Format knjige : 217x273x7 mm Pismo : ćirilica

Четврта књига у популарној серији „Математичке авантуре“, коју су креирали аутори Мирко Дејић и Бранка Дејић, намењена је деци која у четвртом разреду основне школе могу да напредују брже и више од осталих ученика, али је могу користити и ученици старијих разреда. У збирци се налазе занимљиви задаци, какви се најчешће не раде на часовима математике у школи. Задаци имају различите функције: поједини служе за развијање логичког и апстрактног мишљења, неки се односе на сналажење у равни и простору, неки на налажење решења у различитим ситуацијама, а многи су, једноставно, лепи задаци, они због којих волимо математику и који нас мотивишу да је стално радимо. Сви су они погодни за откривање и развијање математичке даровитости и подстицање креативности.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Arkade - Zemun, 1999. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 29 cm. 292 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Kritički pregled naivne umetnosti u Jugoslaviji Koviljka Smiljković završila je Učiteljsku školu, a potom diplomirala književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i godinama radila u školama. Poslednje dve decenije (do odlaska u penziju) bila je direktor Muzeja naivne umetnosti u Jagodini i stekla zvanje muzejskog savetnika. Član je Udruženja književnika Srbije i dobitnik brojnih nagrada i priznanja od kojih svakako treba izdvojiti Vukovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Jagodine, `Zlatnu značku” Kulturno – prosvetne zajednice Jugoslavije, `Pomoravski Orfej”, nagrade `Kristalna prizma”, `Zlatna buktinja” i druge. Ključ za ostvarenje snova - The key to Making Dreams Come True, Koviljka Smiljković

Нет ничего дороже правды. Любимые рассказы русских классиков для детей Издательство: Даръ, Москва, 2011. Серия:Читаем сами картон колорне илустрације руски језик СОДЕРЖАНИЕ/садржај Сергей Тимофеевич Аксаков Грачи прилетели Гнездо Сурка Николай Георгиевич Гарин-Михайловский Книжка счастья Всеволод Михайлович Гаршин Лягушка-путешественница Максим Горький (Алексей Максимович Пешков) Воробьишко Из рассказов о детстве Владимир Иванович Даль Война грибов с ягодами Девочка Снегурочка Журавль и Цапля Борис Степанович Житков Как утонул пароход Пожар в море Приключения «Партизана» Почта Вечер... U ovoj knjizi naći ćete divne priče koje su uvrštene u ruske klasike. Glavni junak tih priča je starac Mazaj, žaba putnica, Mačak u čizmama i mnoge druge... Knjiga je bogato ilustrovana, a ilustracije su radili čuveni umetnici.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frédérique Papy-Lenger (12. kolovoza 1921. - 9. siječnja 2005.) bila je belgijska matematičarka i matematičarka aktivna u pokretu Nove matematike 1960-ih i 1970-ih. Rani život i obrazovanje Frédérique Lenger rođena je 12. kolovoza 1921. u Arlonu u Belgiji kao jedna od tri kćeri odvjetnika. Nakon studija klasike u Lycée Royal d`Arlon, studirala je za licencijat matematike na Université libre de Bruxelles od 1939. do 1943. Sveučilište je službeno zatvoreno 1941. kako bi se spriječilo njegovo preuzimanje od strane njemačke okupacije, a njezin studij je nastavljen u tajnosti. [1] Godine 1968. završila je doktorat s dvodijelnom disertacijom, jednim dijelom o matematičkom obrazovanju, a drugim o geometrijskim transformacijskim grupama.[1][2] Karijera Od 1947. do 1950. Lenger je predavala matematiku na l’Ecole Decroly, dok je radila kao asistentica matematičaru Paulu Liboisu, koji joj je predložio da provodi istraživanja koja uključuju projektivnu geometriju i trialitet. Ovo je postalo preteča rada drugog Liboisovog učenika, Jacquesa Titsa. Godine 1950. Lenger se pridružio matematičkom fakultetu Lycée Royal d`Arlon; 1957. imenovana je prefektom u Arlonu i ravnateljicom Državne normalne škole u Arlonu.[1] Postala je profesorica matematike na Berkendael State Normal School u Bruxellesu 1960. Godine 1961., s nekoliko drugih matematičara, postala je jedan od osnivača Centre Belge de Pédagogie de la Mathématique (Belgijski centar za pedagogiju matematike). Od 1974. do 1980. radila je u SAD-u, na Comprehensive School Mathematics Programme u St. Louisu, Missouri. U Berkendael se vratila 1980. Umirovljena je 1981., ali je nastavila raditi kao volonterka u Francuskoj školi u Nivellesu do 1992. [1] Prilozi Lenger je započela svoj rad na razvoju modernog školskog kurikuluma matematike 1958., radeći s Willyjem Servaisom i uz konzultacije s Georgesom Papyjem, za kojeg se udala 1960. [1]. S Madeleine Lepropre, Lenger je vodio eksperimentalni program obuke za odgajatelje u dječjim vrtićima temeljen na novom kurikulumu 1958.-1959., i bio je ohrabren entuzijazmom koji su učenici vrtića pokazali za materijal.[3] S Papyjem je sredinom 1960-ih razvila srednjoškolski matematički program u šest svezaka koji se temelji na principima teorije skupova i apstraktne algebre.[4] Bila je pozvani plenarni govornik na prvom Međunarodnom kongresu o matematičkom obrazovanju, gdje je govorila o metodi `minikompjutera` za podučavanje aritmetike binarnih brojeva za školsku djecu.[1][5] Postala je predsjednica osnivačica Međunarodne istraživačke grupe za matematičku pedagogiju 1971. godine.[1] Njezine knjige uključuju L`enfant et les graphes (Didier, 1968), Mathématique moderne (Didier, 1970), Moderna matematika (dva toma, Collier, 1968 i 1969), Graph Games (Crowell, 1971),[6] i Graphs and the Child (Harvard University Press, 1979). Također je izradila mnoge obrazovne brošure kroz Belgijski centar za pedagogiju matematike i Sveobuhvatni školski matematički program.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Coskovi i ivice korica malo iskrzane, nista strasno, sve ostalo uredno! Ilustracije: Dusan Petricic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto. Dušan Petričić (Beograd, 10. maj 1946) srpski je karikaturista, grafičar, ilustrator i profesor. U klasi profesora Bogdana Kršića, diplomirao je na Grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, 1969. godine. Kao karikaturista radio je od 1969. do 1993. u beogradskim „Večernjim novostima”. Stalni saradnik, politički karikaturista karikature koja se objavljuje na naslovnoj strani „Politike” je od 2009. Od 1993. do 2013. živeo je u Torontu, Kanada. Priznanja Dobitnik godišnje Kanadske nagrade u oblasti dečje literature 2014. godine kao ilustrator, zajedno sa književnicom Kejti Stinson za knjigu „Čovek sa violinom”.[2] Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[3] Dela In the Tree House, written by Andrew Larsen, 2013 Mr. Zinger`s Hat, Cary Fagan, 2012 My Toronto, Petričić, 2011 When Apples Grew Noses And White Horses Flew, Jan Andrews, 2011 Better Together, Simon Shapiro, 2011 Jacob Two-Two on the High Seas, Cary Fagan, 2009 Jacob Two-Two Meets the Hooded Fang, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two`s First Spy Case, Mordecai Richler, 2009 Jacob Two-Two and the Dinosaur, Mordecai Richler, 2009 Mattland, Hazel Hutchins and Gail Herbert, 2008 The Queen`s Feet, Sarah Ellis, 2008 On Tumbledown Hill, Tim Wynne-Jones, 2008 The Longitude Prize, Joan Dash, 2008 My New Shirt, Cary Fagan, 2007 Lickety-Split, Robert Heidbreder, 2007 Alphabad: Mischievous ABCs, Shannon Stewart, 2007 Bashful Bob and Doleful Dorinda, Margaret Atvud, 2006 Bagels from Benny, Aubrey Davis, 2005 Rude Ramsay and the Roaring Radishes, Margaret Atwood, 2004 Ned Mouse breaks away, Tim Wynne-Jones, 2003 Wings and Rockets: The Story of Women in Air and Space, Jeannine Atkins, 2003 Grandmother Doll, Alice Bartels, 2001 Earthlings Inside and Out: A Space Alien Studies the Human Body, Valerie Wyatt, 1999 The Enormous Potato, Aubrey Davis, 1997 La Grosse Patate, Aubrey Davis and Michel Bourque, 1997 Bone Button Borscht, Aubrey Davis, 1996 Let`s Play: Traditional Games of Childhood, Camilla Gryski, 1996[4] Scary Science: The Truth Behind Vampires, Witches, UFO`s Ghosts and More, Sylvia Funston, 1996 The Color of Things, Vivienne Shalom, 1995 Guliver med pritlikavci (Gulliver in Lilliput), from the 1726 classic by Jonathan Swift, 1987

Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском прошлошћу, од древних времена преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Карађорђевића. Књига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа. Свака прича ове књиге обликована је пажљиво и са љубављу, тако да остави упечатљив траг у срцу и памћењу читаоца. Књига Историја Срба за децу у 100 прича има за циљ да деца заволе српску историју и постану људи који ће живети и радити Богу на славу, родитељима на радост и понос, а цркви и отаџбини у корист. Велики формат 29х20 цм. Тврд повез. Репрезентативна као поклон.

Odlično očuvano! Autor - osoba Disney, Walt, 1901-1966 = Dizni, Volt, 1901-1966 Naslov Pinokijeve pustolovine / Walt Disney ; [prevodilac Vesna Oblak Juranić] Vrsta građe slikovnica Ciljna grupa dečje, opšte Jezik hrvatski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički Zavod Hrvatske, 1987 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 43 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Oblak Juranić, Vesna Zbirka Odaberi svoju pustolovinu (karton) Napomene Tiraž 8.000. Walt Disney Bogato i vrlo lepo ilustrovanа knjiga čija radnja Vas vodi do kraja koji sami izaberete! Dok čitate sami birate šta ćete uraditi, kojim putem ćete krenuti, šta želite da radite u toj situaciji i od tog Vašeg izbora zavisi kraj priče! Neka Vaša deca uživaju u pustolovini kojoj će sami izabrati put! Sami birate Vašu sudbinu! MG19 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta ! Prednja korica malkice labavija, ali nista strasno! Preveo: Vjekoslav Kaleb Ilustracije: Gita Rosenzweig Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Klasična priča o nezgodama i nestašlucima temeljena na originalnim avanturama. Nestašna drvena lutka upada u nevolje, ne posluša oca, zaboravlja svoje ideje i skače kroz život tražeći zabavu. Baš kao `pravi dječak`. Dok to ne nauči da bi postao istinski stvaran, mora otvoriti svoje srce i misliti na druge. Carlo Collodi, pravo ime Carlo Lorenzini (Firenca, 24. studenog 1826. - Firenca, 26. listopada 1890.), talijanski književnik. Najpoznatije djelo mu je `Neobični doživljaji lutka Pinocchia`. Životopis Talijanski pisac i novinar Carlo Collodi rođen je 24. studenog 1826. godine u Firenzi kao Carlo Lorenzini. Odrastao je u obitelji kuhara Domenica i sluškinje Angele (rođ. Orzali) Lorenzini kao prvo od desetoro djece. Djetinjstvo je proveo u toskanskom selu Collodi (nedaleko grada Pescia) u kojem je rođena njegova majka i po kojem je kasnije uzeo svoj spisateljski pseudonim. Nakon završene osnovne škole u Collodiju poslan je na daljne rimokatoličko sjemenište Val d`Elsa kako bi postao svećenik. No, Carlo će prekinuti školovanje i početi raditi kao prodavač knjiga, a kasnije i kao novinar. Kada se pokret za talijansko narodno ujedinjene raširio Italijom Collodi se aktivno uključio u politiku. U dobi od 22 godine postao je novinar lista Il Fanfulla koji se zalagao za ujedinjene talijanskih zemalja u jedinstvenu državu. Godine 1848. utemeljio je satirički list Il Lampione koji je već 1849. godine zabranjen na intervenciju samog toskanskog velikog vojvode. Njegov naredni novinarski projekt La Scaramuccia bio je bolje sreće, a list Il Lampione ponovno je pokrenuo 1860. godine. Nakon 1870. godine radi kao kazališni kritičar i novinarski urednik pišući pod raznim pseudonimima i o raznim temama u rasponu od politike do glazbe. Bavi se i prevođenjem te se okreće djelima koja se bave tematikom dječje fantazije pa tako na talijanski jezik prevodi bajke francuskog pisca Charlesa Perraulta (npr. Uspavana ljepotica, Mačak u čizmama). Ta ga djela toliko obuzimaju da i sam počinje pisati dječje priče, a najpozantije su iz tog perioda serije pirča o Giannettinu. Svoje najčuvenije djelo Storia di un burattino (Priča o lutku), znano i kao La avventure di Pinocchio (Pinokijeve avanture) počeo je pisati 1880. godine. Djelo je u nastavcima objavljivano, počeviši od 1881. godine, u listu Il Giornale dei Bambini, prvom talijskom listu za djecu. Priča o drvenom lutku Pinocchiju koji oživi, a pri svakoj laži koju izgovori nos mu se poveća, u samim je počecima zabilježilo uspjeh kod publike. No, pravi će uspjeh doživjeti tek nakon piščeve smrti jer to će djelo mnoge filmske stvaratelje, među ostalima i samog Walta Disneya, nadahnuti za stvaranje brojnih filmskih djela. Carlo Collodi preminuo je 26. listopada 1890. godine, a pokopan je u mjestu San Miniato al Monte. Karlo Kolodi (ital. Carlo Lorenzini Collodi 24. novembra 1826 – 26. oktobra 1890.) italijanski književnik, autor u svetu čuvene bajke o Pinokiju. Rođen je 1826. kao Karlo Lorencini, u Firenci. Otac Domeniko bio je kuvar, a majka Anđela Orcari, radila je kao služavka. Pseudonim Kolodi, Lorencini je izabrao po selu koje se nalazilo u Toskani (Italija), rodnom mestu njegove majke, gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu. Po završetku škole, Kolodi se školovao za sveštenika, ali se zapošljava kao prodavac knjiga. Ubrzo Kolodi počinje da se bavi politikom, zahvaljajući širenju pokreta za ujedinjenje Italije. Sa 22 godine postaje novinar koji je radio za pokret. List koji je pokrenuo 1848. “Ulične svetiljke“, ubrzo je ukinut, po naredbi Toskanskog Vojvode. Ponovo je pokrenut 1860. Njegov drugi list „Čarka“, imao je više sreće. Po ujedinjenju Italije, 1861. prestaje da se bavi novinarstvom. U periodu od 1856. do 1887. piše više knjiga, ali tek pred kraj života stiče slavu. Dečjom literaturom počinje da se bavi 1875. godine, prevođenjem Peroovih priča (franc. Charles Perrault), poput Uspavane lepotice i Mačka u čizmama. 1876. piše delo „Đanetino“, inspirisano delom Aleksandra Luiđija Paravićija „Đaneto“. Knjiga o Pinokiju se prvobitno zvala „Priča o lutku“ ital. Storia di un burattino i izlazila je u nastavcima prvom Italijanskom dečjem časpisu „Žurnal za decu“, iako prvobitno nije bila namenjena deci. Po izlasku iz štampe, knjiga je preimenovana u „Pinokijeve avanture“. Danas je u svetu poznata i pod imenom „Pinokio“. Kolodi je umro 26. oktobra 1890. godine. Sahranjen je u Firenci. Posle njegove smrti, osnovana je nacionalna fondacija koja je nosila njegovo ime i park posvećen Pinokiu. Pinokio Knjiga je prvobitno namenjena odraslima i imala samo prvih 15 glava današnje knjige. Kako se izdavaču nije svideo kraj, koji je po njegovom mišljenju bio surov, uspeva da nagovori Kolodija da ga promeni. Kolodi je, umesto da promeni kraj, nastavio da piše nove glave (od 16 do 36). zahvaljujući kojima od prvobitne zamisli da bude knjiga za odrasle, postaje knjiga za decu. Crkva je iznela svoje neslaganje sa tekstom, tvrdeći da može da izazove pobunu. Prva skicirana verzija knjige pojavljuje se 1883. godine. Crteže je radio Enriko Macanti. Po ovoj knjizi Volt Dizni je snimio 1940. čuveni crtani film „Pinokio“.

Susret sa džinovskom pečurkom Malenog Čupavka odnosi u drugi svet – neobičnu Šumu senki. Tamo upoznaje simpatičnu porodicu žirova koja ga štiti od strašnog vuka čija se silueta pojavljuje svuda okolo – bar tako naši junaci misle. Ali da li je taj vuk stvarno tako strašan kao što izgleda njegova senka? Šta ako se iza te senke krije jedan sasvim običan, prijateljski nastrojen vuk, koji voli da uživa sa svojom porodicom na izletu? Šta je to predrasuda? Kako govoriti o strahu od nepoznatog i naučiti dete da nije sve kao što izgleda, uprkos mišljenjima drugih ljudi? Knjiga „Šuma senki“ kroz zanimljive ilustracije nudi važnu pouku da je pogrešno osuđivati ljude koje prethodno nismo upoznali. Zar svi to ne radimo ponekad ? Povez knjige : tvrd Strana : 32 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Autobiografija Steve Todorovica Matica srpska, Novi Sad, 1951. Mek povez, 103 strane+29 tabli sa reprodukcijama. Sadrzi i spisak svih dela Steve Todorovica. Рођен је 13. априла 1832. године у Новом Саду. Од 1839. до 1846. године живео је у Сегедину, где је завршио основну школу (учитељ му је био ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђуре Даничића) и пет разреда гимназије. Године продедене у сегединској гимназији веома су значајне за формирање његове личности у целини. Посета стрицу, код кога се Тодоровић са породицом обрео по слому револуције августа 1849. године, одредиће његово опредељење за сликарство. Наиме, да голобради синовац више времена поклања цртању и акварелисању него пословима у стричевој пивари, били су пресудни да несуђени млади пивар настави сликарско школовање у Бечу (поред Беча, сликарство је студирао и у Минхену). Разговори о вештинама, музици, сликарству и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему што се за „хватање корака са напредним народима Европе“ мора урадити, који су тада вођени у колу напредне младежи у Бечу, битније су утицали на уметничко и људско формирање младог Тодоровића него целокупно његово сликарско образовање. О правој природи тих утицаја речитије од свега сведочиће његово касније деловање као друштвеног и националног радника, коме по активности нема премца у српској култури друге половине XIX века. Млади Тодоровић био је непосредни сведок настојања у бујању оних енергија које су биле покретач брзих и темељних промена у Београду око средине XIX века. Оријентални изглед, начин живота, понашања и мишљења, нагло се повлачио и губио пред све снажнијим утицајем Европе. Носиоци промена били су у првом реду млади српски интелектуалци и пословни људи, махом трговци и привредници, не само из Кнежевине Србије, већ и из свих српских крајева под Аустријом. Улепшана представа коју о Тодоровићу и његовим настојањима у Београду, да поред сликарства српској младежи понуди и остале преке културне потребе, пружају у својим забелешкама и дневницима управо они које је тада окупљао. Када се има на уму колико је времена посвећивао раду са младима, подучавајући их у певању, глуми, гимнастици, онда постаје јасно због чега је његова сликарска оставштина релативно скромна. Живео је и радио у Београду. Дао је енормни допринос у развоју српске културе. Умро је 22. маја 1925. године.

Autor - osoba Batušić, Slavko Naslov Umjetnost u slici : pregled povijesti umjetnosti : sa 718 slika / Slavko Batušić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1961 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1961 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 744 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka opće kulture / Matica hrvatska (Pl.) Napomene Registri. Predmetne odrednice Umetnost -- Istorija Batušić, Slavko, hrvatski književnik, teatrolog, kazališni redatelj, povjesničar umjetnosti, leksikograf i prevoditelj (Novska, 2. VI. 1902 – Zagreb, 25. IV. 1979). Diplomirao je 1925. povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, potom studij povijesti umjetnosti i arheologije nastavio na pariškoj Sorbonnei i na École de Louvre, a doktorirao u Zagrebu 1927. Od 1921. angažiran u zagrebačkome HNK-u, isprva kao asistent redateljima Ivi Raiću i Branku Gavelli, potom tajnik uprave (1923–29), tajnik Drame (1929–35), tajnik i zamjenik intendanta (1935–40) te dramaturg (1941). Za II. svjetskog rata radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a nakon rata voditelj je Arhiva i muzeja HNK-a te 1950–72. redoviti profesor na Akademiji za kazališnu umjetnost (danas Akademija dramske umjetnosti) u Zagrebu. Suutemeljitelj (1966) i voditelj Odsjeka za teatrologiju Zavoda za književnost i teatrologiju JAZU-a. Osim znanstvenih radova, koje je objavljivao u hrvatskim i inozemnim časopisima, pisao je pjesme (23 pjesme, 1938), novele (Čuda i čarolije, 1931), romane (Na dragom tragu, 1932; Argonauti, 1936; Laterna magica, 1958), putopise (Kroz zapadne zemlje i gradove, 1932; Od Kandije do Hammerfesta, 1937; Od Siene do Harlema, 1941; Pejsaži i vedute, 1959), drame (Komorni trio, 1938) te eseje, feljtone, književne i likovne prikaze. Pisao je o zagrebačkim kazališnim građevinama i prostorima, o repertoaru, prijelomnim datumima i zbivanjima, o školskom, kajkavskom i pokrajinskom kazalištu te o kazališnim umjetnicima, o cenzuri, operi, baletu, skladateljima i scenografiji. Režirao je šesnaest dramskih i četiri glazbena djela te postavio mnogobrojne izložbe. Kao leksikograf surađivao je u hrvatskim i inozemnim enciklopedijskim izdanjima; bio glavni urednik Enciklopedije likovnih umjetnosti te Bibliografije rasprava i članaka likovnih umjetnosti (dvanaesta knjiga) u izdanju Leksikografskoga zavoda. Uređivao je kazališne časopise, priređivao književna izdanja i prevodio s francuskoga i njemačkoga jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1970) i Nagrade za životno djelo za područje društvenih znanosti (1978). MG122

NOVI ZVUČNI PROSTORI MUZIKA Šifra artikla: 350259 Isbn: 9788661951749 Autor : Zorica Premate Izdavač : RTS Knjiga RTS Izdavaštva i Centra za muzičku akciju "Novi zvučni prostori" priređivača Zorice Premate predstavlja zbornik razgovora održanih na javnim tribinama u organizaciji Centra za muzičku akciju u periodu od 2014. do 2019.godine. ... Detaljnije Knjiga RTS Izdavaštva i Centra za muzičku akciju "Novi zvučni prostori" priređivača Zorice Premate predstavlja zbornik razgovora održanih na javnim tribinama u organizaciji Centra za muzičku akciju u periodu od 2014. do 2019.godine. Skupovi o umetničkoj muzici stvoreni u nameri da se o savremenoj muzici govori i piše sabrani su prvo u vidu tonskih zapisa koje su imali priliku da čuju slušaoci Radio Beograda 3, a potom i u formi knjige, Zbornika pred čitaocima. U njemu je predstavljeno više od 30 novih dela 25 domaćih autora. Među njima su kompozitori svih generacija, različitih stilskih orjentacija, više od 70 govornika, muzikologa, muzičkih pisaca, kulturologa, producenata, dizajnera zvuka, izvođača, muzičkih umetnika ... Zbornik radova predstavlja presek onog što je do sada učinjeno u okviru istoimenih tribina i nudi se kao materijal za nova istraživanja, sagledavanja, analize i provere mišljenja. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Zorica Premate Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač RTS Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Format 23x15 Strana 470 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]