NOVA PLANETA - Ranko Pavlović Istočno Sarajevo 2014 88 str ilustracije Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [2] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[2] Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika. L.1.O.2.P.1.

Ulica djetinjstva - Jan Bera Jan Beran je bio bosanskohercegovački snimatelj, reditelj, scenarista, dramski pisac i prevoditelj. Pionir je bosansko-hercegovačke kinematografije i jedan od osnivača sarajevske televizije. Snimio je ili režirao preko 300 filmova, odnosno televizijskih emisija, napisao pedesetak filmskih rukopisa i dvije knjige: Rječnik filmskih umjetnosti i Sarajevski ljetopis. Napisao je radio drame: Zapisi o Hrabrenu, Mustafa fenjerdžija, Graditelj, Rob milostivog, Čovjek buna, Nadvorni Svirac, Šaljivdžija, Krletka u srcu ptice, Vuci i vukčići itd. Od njegovih pozorišnih tekstova izdvajaju se dramski ljetopis Bašeskija, patetična ironija Hodeći i scenski kolaž Za čovjeka. Prevodio je sa češkog, poljskog i slovačkog. Dobitnik je brojnih nagrada: Nagrade Zlatna Arena u Puli, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulska nagrada SRBiH za umjetnički rad, desetine nagrada sa festivala radija ili televizije na Bledu, Ohridu ili Portorožu. Bio je glavni snimatelj na XIV Zimskim Olimpijskim igarama u Sarajevu 1984. Beran je bio veliki prijatelj Maka Dizdara. Ovu knjigu je posvetio svom unuku Bojanu. Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo Godina:1984. Povez: Tvrdi Broj strana:149 Biblioteka: Pingvin Odlicno ocuvana knjiga. Na predstrani potpis vlasnika knjige. Skladiste 2

Autor: Blagoje Kojić Izdavač: Helikon - Beograd, 1980. Mek povez, 89 str. Posveta i potpis autora Ilustrovana Blagoje Kojić je rođen 1923 u Zrenjaninu, a živeo je i radio u Beogradu. Vozač po profesiji, pisanjem se bavio od 1953. Pisao je romane, pripovetke, kao i prozu za decu. Bio je član i jedan od osnivača književnog kluba RU “Đuro Salaj” iz Beograda od 1954 i Kluba pisaca Čukarica od 1972, član Udruženja književnika Srbije i Saveza pisaca Jugoslavije od 1961. Objavljivao je prozu i literarne radove u raznim listovima, književnim i dečjim časopisima širom Jugoslavije, a njegove pripovetke su bile prevođene na italijanski, ruski, mađarski i slovenački jezik. Preminuo je 1981 godine, u Sutivanu na Braču. Objavljena dela: Moj drugi prijatelj (pripovetke, 1959, Mlado pokolenje); Gradilište (roman, 1960, Minerva); Dečak ozbiljna lica (roman, 1963, Kosmos); Ljudi iz moje garaže (pripovetke, 1968, Tragovi); I đavo zajaha gospoda Boga (roman, 1968, Tragovi); Konačno popodne (roman, 1973, Košuta); Đavolani male ulice (knjiga za decu, 1980, Helikon); Doživljaji čika Mije supervolandžije (knjiga za decu, 1981, Grafos); Čeprkari (pripovetke iz zaostavštine, 1993, Prosveta); Vrz (roman iz zaostavštine, 2009, Prosveta/Altera) POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 33

POZOR , SAD , ODRASTI , Linda Maderas , SIL Beograd 2005 , Šta se dešava sa mojim telom – Knjiga za mlade devojke. mek povez, format 16 x 23 cm , ćirilica, ilustrovano, 120 strana odlično očuvana knjiga Danas u pubertet ulaze mnogo mlađe devojčice nego ranije. Prvi znaci puberteta često se vide na devojčicama u trećem ili četvrtom razredu. Knjiga im daje odgovore na mnoga pitanja (Kakve su to malje po mom telu? Kada ću da dobijem brus? Šta da radim sa bubuljicama?).

Miloš Milišić Kraj pruge kuća od dugeTvrdi povez“Kraj pruge kuća od duge,” druga je knjiga pesama za decu književnika iz Kraljeva Miloša Milišića. Knjiga je nedavno objavljena u izdanju Kulturnog centra “Ribnica”, a stihove koji se nalaze u njoj danas su slušali učenici od prvog do četvrtog razreda iz Godačice i Ravanice. “Ovu smo knjigu napisali delimično ja, a delimično drugi. Ja živim u jednoj lepoj i složnoj porodici. Ta porodica su moje kolege i mi radimo i najveći deo dana provodimo zajedno7/12

Oblast: Zadaci/Bojanka Izdavac: Egmont - Beograd, 2009. Dimenzije: 29.7 x 21 cm 24 str. U ovoj bojanci sa zadacima pronaći ćes fantastične likove i prizore iz avanture po kojoj je snimljen film. Osim bojenja i crtanja, ceka te jos niz razlicitih zadataka koje ces sigurno s uzivanjem resavati. Simboli ispod teksta uputice te sta treba da radis... Stoga bojice u ruke i na posao! POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC

Мирјана Булатовић (1958) завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а од 1989. живи и ради у Београду као песник и слободан уметник. Мирјана Булатовић објавила је више од двадесет књига поезије и прозе за одрасле и за децу, као и три књиге превода руске поезије. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те награде Златно перо Русије. tvrd povez format 21 82 str

OPROŠTAJNO PISMO -MIRO GAVRAN Ovaj kratak roman nikako ne preporučamo za čitanje na plaži! Ovo je posebna poslastica koju treba prožvakati u samoći i tišini kako biste mogli dopustiti snažnim potresima osjećaja da vas potpuno preplave… Riječ je o vrlo potresnoj priči o tako snažnoj ljubavi da izaziva bol i budi misli o samoubojstvu… Čitati tuđe pismo samo po sebi je vrlo uzbudljivo, zar ne?! Konačno možemo raditi nešto zabranjeno, a ne kršiti pravila lijepog ponašanja… A budući da autor ovog pisma piše o ljubavi, uzbuđenje je tim veće.

- Ovaj kabl je razdelnik koji vam omogućava da povežete USB uređaj na vaš TV fire stick, - Bilo koja mini tastatura može se povezati sa Fire Stick-om tako što ćete mini USB uključiti u USB port na kablu i mini tastatura će odmah raditi, - USB port može dodati hub, miš, tastaturu i Ethernet adapter, - Koristite ovaj Y kabl za povezivanje USB 2.0 uređaja, - Dizajn Y sa 2 konektora vam omogućava da napajate više uređaja sa jednog USB porta, - Kompaktan i lagan za laku prenosivost, - Konektori: 1 USB tip A ženski, 1 Micro USB muški, 1 Micro USB ženski, - Brzina prenosa do 5Gbps, - Boja: crna, - Dužina kabla: pribl. 18.5cm.

Autor: Uroš Petrović Ilustrovao Aleksandar Zolotić Izdavač: Laguna, Beograd, 2021. Format: 13x20 cm Broj strana: 96 Pismo: Latinica Povez: Mek Zamisli da ti uspešan prolazak kroz dvorac pun duhova (koji te usput izluđuju pričanjem sasvim uvrnutih viceva) zavisi od toga da li ćeš rešiti sledeću zagonetku: Što kraće mora da se peva, to znači da bolje uspeva! Kako ti zvuči? Uopšte nije laka, iako će ti se baš takvom činiti kad otkriješ rešenje! E pa, u knjizi koju držiš u ruci nalazi se još tridesetak ovakvih zagonetnih prepreka, utkanih u otkačeni roman u zagonetkama Uroša Petrovića, sa čudesnim ilustracijama Aleksandra Zolotića. (Rešenja, koja se nalaze na kraju knjige, mogu se čitati samo u ogledalu.) Šta da radite u pustinji kad je ispred vas lav, iza vas jaguar, a imate samo jedan metak na raspolaganju?

PRASLINOV TE - Bendžamin Hof Još jedna sjajna knjiga B. Hofa u kojoj on jedan od ključnih pojmova taoizma – te – objašnjava preko svog inače omiljenog lika iz Milnovih priča – Praslina. Šta da radite ako ste preplašeni, nesigurni, ako mislite da vas niko ne primećuje? Hof će vas ovom knjigom uveriti u to da vi već posedujete u sebi TE, tj. vrlinu koja dolazi iz Unutrašnje Prirode, a da toga niste ni svesni. Baš kao i P raslin. Aono što je za vas i Praslina, najvažnije jeste upravo preobražaj Vrline u Vrlinu koja izlazi, koja se ostvaruje. Od svih likova iz Mlinovih priča Praslin je, veruje Hof, najpogodniji za ilustrovanje tog procesa: upravo on, i jedino on, doživljava taj preobražaj. Možda će se to dogoditi i vama dok budete čitali ovu knjigu. Plato, Beograd 1999 god, 242 str, meki povez, u dobrom stanju. L- 1. KUT. 31.

Roman Ringišpil u mojoj glavi nagrađen je nagradom „Večernjih novosti“ – Gordana Brajović i proglašen za najbolju knjigu 2003 – 2004. Dragomir Culafic dobitnik je nagrade „Zlatno Gašino pero“, Festivala humora za decu – Lazarevac, 2004. godine, za sveukupno književno djelo. RASPRODAT U KNJIZARAMA. str 130 dim 14x20cm tezina oko 250g povez tvrd izdavac Narodna knjiga Nežna ljubavna priča i čijem su središtu Olja iz Beograda i Blažo iz Budve. Kako se razvija njihova ljubav, kako ih menja i kako počinju da maštaju o dalekoj budućnosti, pročitajte u ovoj priči bez grubosti i surovosti. Biografija: DRAGOMIR ĆULAFIĆ je rodjen 8. novembra, na Dmitrovdan, 1940. godine u selu Luge kod Andrijevice, u Crnoj Gori. Završio je Filozofski fakultet, radio kao profesor, sada je direktor biblioteke `Laza Kostić` u Beogradu. Nagradjivan i zastupljen u više antologija, kao i u čitankama i školskoj lektiri. Godine 1995. dodeljena mu je Zlatna plaketa za najbolju jugoslovensku boemsku pesmu. Roman `Zvjezdano ždrijebe` je na Festivalu humora i satire u Lazarevcu 1997. godine proglašen za najbolju knjigu izmedju dva festivala, a iste godine je ušao u najuži izbor, u konkurenciji od 76 knjiga, za nagradu `Politikin zabavnik`. Za književno stvaralaštvo dobio je 1998. godine nagradu Skupštine opštine Andrijevica. Više pesama mu je komponovano. Pesme i priče su mu prevodjene na: engleski, ruski, madjarski, bugarski, rumuski, slovački, rusinski i slovenački jezik. Bibliografija: Pozni letači, poezija (autorsko izdanje, Beograd, 1971), Druga java, poezija (`Bagdala`, Kruševac, 1973), Razgovor žedji, poezija (`Stražilovo`, Novi Sad, 1978), Ako se setiš, poezija za decu (`Stražilovo`, Novi Sad, 1985, drugo dopunjeno izdanje 1986), Navala praznine, poezija (`Nova knjiga`, Beograd, 1988), Čudna staza, poezija za decu (`Novo delo`, Beograd, 1988), Selice, poezija za decu (`IP Knjiga`, Beograd, 1990), Ključ, pripovetke (`Univerzitetska riječ`, Niksic, 1991), Sta tu ima da se krije, poezija za decu (`Knjigoteka`, Beograd, 1994, dva izdawa), Kad jabuka zarumeni, izbor poezije i proze za decu (`Srempublik`, Beograd, 1996, drugo izdanje 1997), Pričest, poezija (`Prosveta`, Beograd, 1997), Zvjezdano ždrijebe, roman za decu i omladinu (BMG, Beograd, 1997, `Verzalpres`, Beograd, 1999, drugo izdanje), Prenoćen zivot, atologija boemske pozije (`Interpres`, Bograd, 1997, sa Ratkom Čolakovićem) i Raširi ruke, izbor poezije decu (`Grigorije Božović`, Priština, 1998). U pripremi za objavljiivanje su mu knjige: Jesenje pismo (poezija za decu), Gnezdo (izbor pesama za decu), Ključ (pripovetke, izmenjeno i prošireno izdanje), Još me ima (poema) i Zvjezdano ždrijebe (roman za mlade, ponovljeno izdanje).

STANJE PREDMETA: Dosta dobro očuvana. OPIS: Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. SPECIFIKACIJA: Format: 13x20 cm Broj strana: 128 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2009. Prevodilac: Gordana Subotić NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

KNJIGA JE NOVA SAMO JE STAJALA NA POLICI U KNJIZARI Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. „Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“ „Uistinu neobična, zabavna knjiga.“ Sunday Times (London)

DOSITEJEVE BASNE DOSITEJ OBRADOVIĆ DOSITEJ JE BIO SRPSKI PROSVETITELJ I REFORMATOR REVOLUCIONARNOG PERIODA NACIONALNOG BUĐENJA I PREPORODA. BIO JE OSNIVAČ I PROFESOR VELIKE ŠKOLE, PRETEČE BEOGRADSKOG UNIVERZITETA. PONESEN IDEJAMA PROSVETITELJSTVA RADIO JE NA PROSVEĆIVANJU SVOG NARODA, PREVODIO JE RAZNA DELA, MEĐU KOJIMA SU NAJPOZNATIJE EZOPOVE BASNE, A POTOM JE I SAM PISAO DELA, PRE SVEGA `ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA`. ORAO I LISICA USTRELJENI ORAO LAV I MAGARAC LAV I LISICA LAV, KURJAK I LISICA LAV, MAGARAC I LISICA LAV I MEDVED LAV I ZEC LAV I ČOVEK LAV I DIVLJI VEPAR LAV, BIKOVI I LISICA LAV I MIŠ LAV I BIK KURJAK, BABA I DETE KURJAK I ŽDRAL KURJAK I JAGNJE KURJAK I OVCA KURJAK I KOZA KURJAK I LAV KURJAK I KONJ LISICE LISICA I GROŽDŽE LISICA I MAJMUN LISICA I KUPINA LISICA I LAV LISICA I DRVOSEČA LISICA I GAVRAN PROŽDRLJIVA LISICA LISICA I JARAC DVA PSA PAS I KURJAK MESARSKI PAS I KURJAK MAGARAC I OFICIRSKI KONJ MAGARAC KOJI JE NOSIO IDOLA MAGARAC U LAVLJOJ KOŽI MAGARAC I ŽABE MAGARAC, PETAO I LAV KONJ I MAGARE KONJ I KONJUŠAR JELENOVI ROGOVI MORE I JELEN JELEN I VINOGRAD JELEN I JELENČE DIVLJA MAČKA I PETAO MAČAK I MIŠEVI PETAO, LISICA I KOKOŠKE ŽABE, PANJ I HIDRA DVE ŽABE PETAO, PAS I LISICA PETLOVI I PREPELICA DVE ŽABE MUVA DVA MIŠA MIŠIĆ I MIŠICA ZMIJA I SELJAK PAUN I ČAVKA ČAVKA I ORAO ČAVKA I OSTALE PTICE UGOJENA MAZGA MAJMUN I DELFIN MRAV ČVRČAK I MRAVI SLAVUJ I JASTREB SLAVUJ, KUKAVICA I MAGARAC STARAC I SMRT JARAC, BIK I LAV LOVAC I KOS SATIR I ČOVEK KURJAČICA I KURJAČIĆI MESAR I PAS DIVLJI VEPAR I LISICA ZEČEVI I ŽABE JALOVA KRAVA I VOLOVI ORAČI STARI PAS I LOVAC ZEC I LAV ČOVEK I DVA PSA SELJAK I PSI LONAC I ŠERPENJA BRBLJIV ČVEK DVA PUTNIKA I SEKIRA MEDVED I PČELE MEDVED I CIGANIN KRTICA I NJENA MAJKA APOLON I LUKAV ČOVEK ZMIJA I TESTERA MEDVED I MAJMUN OVAN I JELEN KOS U KAVEZU LOVAC I DRVOSEČA ZEČEVI I LISICE ŽENA I KOKOŠKA KORNJAČA I ORAO PETAO I DRAGI KAMEN DETE I SREĆA STARA LISICA I KURJAK KOMARAC I VO MIŠEVI I PRAPORCI RIS I LISICA HRAST I TRSKE PUTNICI I TOPOLA PAPAGAJ I MAČKA PAPAGAJ I DRUGE PTICE BRAT I SESTRA LISICA I KURJAK LAV, MIŠ I LISICA JAGNJE I KURJAK KRMAČA I KURJAČICA LISICA, PETAO, KOKOŠ I PSI KOVAČ I NJEGOV GAROV JASTREB I KUKAVICA IZDAVAČ: RINGIER AXEL SPRINGER BIBLIOTEKA: BLIC BROJ STRANA: 63 IMA 8 ILUSTRACIJA. FORMAT: 16 CM POVEZ: MEK

Autor - osoba Lesing, Gothold Efraim Naslov Basne / Lesing ; [prevela s nemačkog Margita Janković ; ilustracije Đorđe Krkljuš] Omotni naslov Lesingove basne Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1958 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 130 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Janković, Margita Krkljuš, Đorđe Napomene Prevod dela: Fabeln / Lessing Kor. stv. nasl.: Lesingove basne Lesing (1729-1781) / Margita Janković: str. 5-14. Gothold Efrajm Lesing (nem. Gotthold Ephraim Lessing; 22. januar 1729 – 15. januar 1781) je bio nemački pisac, kritičar i teoretičar umetnosti, jedan od najznačajnijih pobornika evropskog prosvetiteljstva. Autor prve nemačke građanske drame „Mis Sara Sampson“, a delom „Laokon ili o granicama slikarstva i pesništva“ postavio temelje moderne estetike. Pozorišni istoričari ga smatraju prvim dramaturgom u svojoj ulozi u Hamburškom nacionalnom pozorištu Abela Sajlera. Lesing je rođen u Kamencu, malom gradu u Saksoniji, u porodici Johana Gotfrida Lesinga i Džastin Salome Feler. Njegov otac je bio luteranski sveštenik i pisao je o teologiji. Mladi Lesing je studirao u Latinskoj školi u Kamencu od 1737. do 1741. Sa ocem koji je želeo da njegov sin krene njegovim stopama, Lesing je zatim pohađao Prinčeva škola Sv. Afra u Majsenu. Nakon što je završio školovanje u Svetoj Afri, upisao se na Univerzitet u Lajpcigu gde je diplomirao teologiju, medicinu, filozofiju i filologiju (1746–1748). Tu je počela njegova veza sa Karolinom Nojber, poznatom nemačkom glumicom. Za nju je preveo nekoliko francuskih drama, i njegovo interesovanje za pozorište je raslo. Tokom tog vremena napisao je svoju prvu dramu Mladi učenjak. Nojber je na kraju proizveo predstavu 1748. Od 1748. do 1760, Lesing je živeo u Lajpcigu i Berlinu. Počeo je da radi kao recenzent i urednik za Vossische Zeitung i drugih periodičnih publikacija. Lesing je uspostavio blisku vezu sa svojim rođakom Kristlobom Majlijusom i odlučio je da ga prati u Berlin. Godine 1750, Lesing i Milijus su se udružili da započnu periodičnu publikaciju pod nazivom Beiträge zur Historie und Aufnahme des Theaters. Publikacija je objavila samo četiri broja, ali je privukla pažnju javnosti i otkrila da je Lesing ozbiljan kritičar i teoretičar drame. Godine 1752, magistrirao je u Vitenbergu. Od 1760. do 1765. radio je u Breslavu (danas Vroclav) kao sekretar generala Tauenciena tokom Sedmogodišnjeg rata između Britanije i Francuske, koji je imao efekta na Evropu. U to vreme je napisao svoj čuveni Laokon, ili Ograničenja poezije. Lesing se 1765. vratio u Berlin, napuštajući grad 1767. da radi tri godine u Hamburškom nacionalnom pozorištu. Glumac-menadžer Konrad Akerman započeo je izgradnju prvog nemačkog stalnog nacionalnog pozorišta u Hamburgu, koje je osnovao Johan Fridrih Leven. Vlasnici novog Hamburškog nacionalnog pozorišta angažovali su Lesinga kao pozorišnog kritičara predstava i glume, aktivnosti kasnije poznate kao dramaturgija (na osnovu njegovih sopstvenih reči), čime je Lesing postao prvi dramaturg. Glavni pokrovitelj pozorišta bio je Abel Zajler, bivši valutni špekulant koji je od tada postao poznat kao „vodeći pokrovitelj nemačkog pozorišta”. Tamo je upoznao Evu Kenig, svoju buduću suprugu. Njegov rad u Hamburgu činio je osnovu njegovog pionirskog rada na drami pod nazivom Hamburgische Dramaturgie. Nažalost, zbog finansijskih gubitaka usled piratskih izdanja, Hamburško pozorište je zatvoreno samo tri godine kasnije. Godine 1770, Lesing je postao bibliotekar u vojvodskoj biblioteci, sada Biblioteci Hercog Avgusta (Herzog-August-Bibliothek, Bibliotheca Augusta), u Volfenbitelu po nalogu vojvode od Brunsvika. Njegov boravak tamo bio je energičan, ako ga prekidaju mnoga putovanja. Godine 1775, na primer, pratio je princa Leopolda u Italiju. Lesing je 14. oktobra 1771. iniciran u masonstvo u loži „Zu den drei Goldenen Rosen“ u Hamburgu. Godine 1773, otkrio je Arhimedov problem stoke u grčkom rukopisu koji sadrži pesmu od 44 stiha, u Biblioteci Hercog Avgusta u Volfenbitelu. Ovaj problem će ostati nerešen do 1880. Godine 1776, oženio se Evom Kenig, koja je tada bila udovica, u Jorku (blizu Hamburga). Ona je preminula 1778. nakon što je rodila njihovog kratkoživećeg sina. Dana 15. februara 1781, Lesing, star 52 godine, umro je tokom posete prodavcu vina Angotu u Brunsviku. Lesing je takođe bio poznat po prijateljstvu sa jevrejsko-nemačkim filozofom Mozesom Mendelsonom. Nedavna biografija Mendelsonovog unuka, Feliksa, opisuje njihovo prijateljstvo kao jednu od „najsvetlijih metafora [za] jasan poziv prosvetiteljstva na versku toleranciju“. Upravo je ovaj odnos podstakao njegovo interesovanje za popularne verske debate tog vremena. Počeo je da objavljuje burne pamflete o svojim verovanjima koja su na kraju zabranjena. Ovo progonstvo ga je inspirisalo da se vrati u pozorište kako bi prikazao svoje stavove i napisao Natana Mudrog. Radovi Rano u svom životu, Lesing je pokazao interesovanje za pozorište. U svojim teorijskim i kritičkim spisima na ovu temu – kao i u sopstvenim dramama – pokušao je da doprinese razvoju novog tipa pozorišta u Nemačkoj. Ovim se posebno okrenuo protiv tada preovlađujuće književne teorije Gotšeda i njegovih sledbenika. Lesingova Hamburška dramaturgija je kritikovala predstave koje su se izvodile u Hamburškom teatru, ali nakon što se pozabavio nezadovoljnim glumcima i glumicama, Lesing je svoje spise preusmerio na više analize o pravilnoj upotrebi drame. Lesing se zalagao za nacrt drame u Aristotelovoj Poetici. Verovao je da je Francuska akademija devalvirala upotrebu drame kroz svoja neoklasična pravila forme i razdvajanja žanrova. Njegova ponovljena mišljenja o ovom pitanju uticala su na pozorišne praktičare koji su započeli pokret odbacivanja pozorišnih pravila poznatih kao Sturm und Drang („Oluja i stres“). On je podržavao i ozbiljnu recepciju Šekspirovih dela. Radio je sa mnogim pozorišnim grupama (npr. s onom iz Nojberina). Odabrana dela Izdanje Lesingovih sabranih dela iz 1886 Der Freigeist (The Freethinker) (1749) Die Juden (The Jews) (1749) Miss Sara Sampson (1755) Philotas (1759) Fabeln (Fables) (1759) Laokoön oder Über die Grenzen der Malerei und Poesie (Laocoön) (1767) Minna von Barnhelm (Minna of Barnhelm) (1767) Hamburgische Dramaturgie (1767–69) Emilia Galotti (1772) Anti-Goeze (1778) (written against Johann Melchior Goeze, pastor in Hamburg) Nathan der Weise (Nathan the Wise) (1779) Ernst und Falk – Gespräche für Freymäurer (1776–1778) Die Erziehung des Menschengeschlechts (The Education of the Human Race) (1780) MG35 (L)

str 332 tezina oko 370g dim 13x20cm povez bros izdavac Leo Knjiga citana jednom... O knjizi... Tinejdz fantastika... Čarli ne želi da poveruje. On može da čuje kako ljudi na fotografijama razgovaraju. Šta mu se to dešava? Njegove grozne i ćaknute tetke su oduševljene njegovim novim talentom... Ćaknute tetke, plamene mačke, Crveni kralj, sablasna akademija i još mnogo drugih stvari čekaju Čarlija na putu ka rešavanju misterije Koliko će se Čarlijev život promeniti, imaće sreće ako preživi do Božića Dženi Nimo rođena je i živi u Engleskoj. Posle završenih škola, radila je u pozorištu, kao guvernanta u Italiji, i kao uredik dečjeg programa na BBC-ju. Prvi roman, Bronzani trubač, napisala je iste godine kad joj se rodilo prvo dete. Kada je, 1980, rodila treće dete, porodica se trajno preselila u Vels da bi odgajali decu na svežem seoskom vazduhu i u divnoj velškoj prirodi. Tri godine kasnije, Dženi se vratila pisanju. Kada su joj deca odrasla posvetila se pisanju svog najznačajnijeg dela – serijala o Crveom kralju i magičnom dečaku Čarliju Bounu. Od 2002. svake godine objavljivala je po jednu knjigu serijala koje su prevedene na dvadesetak jezika. Pored romana, Dženi Nimo piše i ilustrovane knjige, slikovnice i kratke priče.

Milovan Vitezović Izabrano detinjstvoTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzabrane pesme za decuМилован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор.Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма.Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике.Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ.Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију.БиографијаРођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија.Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године.Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама.На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију.Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године.Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2]Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5]НаградеДобитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.).Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године.У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи.Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности.Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом.Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8]Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9]Књижевни радНа промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. годинеСа Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. годинеКао приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка).Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11]У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12]Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година.У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13]Десет одабраних афоризамаПартијске књижице се најчешће носе у новчанику!Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!У мрачним временима храброст је бити свитац!Пао је за отаџбину природном смрћу!Не вреди преврнути лист. Књига је иста!У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице!Лака им била црна отаџбина!Мислим, дакле, сумњам да постојим!Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере!Голуб мира је превртач![14]ДелаРоманиШешир професора Косте Вујића (1983)Лајање на звезде (28 издања) (1978)Милена из Кнез МихаиловеСвета љубавХајдук Вељко ПетровићЕвропске године кнеза МилошаЧарапе краља ПетраСимфонија ВинаверСинђелић се са сунцем смириоПринц РасткоБурлеска у ПаризуКад је невен био сунцеГоспођица ДесанкаКњиге афоризамаСрце ме је откуцалоМождане капиМисларицаЛуди драги каменЧовече, наљути сеВитешки кодексЗбирке песама за децуЈа и клинци ко песници (1971)Ђачко доба Шумарице (1972)Ђачко доба (1977)Наименовања (1981)Изабрано детињство (1981)Мој деда је био партизан (1981)Како подићи небо (1986)Детињство памети (1987)Телевизијске драме и серијеГде цвета лимун жутКраљевина СрбијаКнежевина СрбијаДимитрије ТуцовићВук КараџићОнда лоле измисли паролеЂачко добаСнохватице I и IIШешир професора Косте ВујићаСрећни људиТекстови за позоришна извођењаДискоТесно добаУсклађивао луд збуњеногДобро дошли..Сценарија за филмВанбрачна путовањаБранислав НушићСнови, живот, смрт Филипа ФилиповићаЛајање на звездеШешир професора Косте Вујића12/30

MILOVAN VITEZOVIĆ IZABRANO DETINJSTVO Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izabrane pesme za decu Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. odlično očuvana sa posvetom

Uspavana lepotica romanticna komedija i U cara Trojana kozje usi komedija Ljubivoje Rsumovic Napisane kao drame... str 257 povez tvrd dimenzije 14,5x20,5cm izdavac Prometej Novi Sad Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Biblioteka Vjeverica Nedostaje najavni list, inače dobro očuvano. Autor - osoba Bevk, France Naslov Crna braća ; Učiteljica Breda / France Bevk ; [prevela sa slovenskog Anđelka Martić ; ilustrirao Vlado Veić-Sukreški] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1978 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Martić, Anđelka Veić-Sukreški, Vlado Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Prevodi dela: 1. Črni bratje ; 2. Učiteljica Breda Bilješka o piscu: str. 157. Predmetne odrednice Bevk, France, 1890-1970 – Pripovetke Bevk, France, slovenski književnik (Zakojca, 17. IX 1890 – Ljubljana, 17. IX 1970). Po profesiji učitelj, obavljao mnoge prosvjetne i političke dužnosti, osobito u vezi s problematikom Slovenskoga primorja i Trsta. Narodnobuditeljsku funkciju, izraženu u jednostavnoj realističkoj proznoj strukturi, ima i njegovo, izvanredno opsežno, književno djelo. Najbolja su mu djela nastala između dvaju svjetskih ratova. U njima prevladava povijesna i suvremena inspiracija, a obje su povezane sa životom u slovenskim regijama pod fašističkom vlašću (Tolminska, Primorska, Trst). Među povijesnim romanima ističu se Umirući bog Triglav (Umirajoči bog Triglav, 1930), Znamenja na nebu (1927–29) i Čovjek protiv čovjeka (Človek proti človeku, 1930), a suvremena je tematika vezana uz život u primorskim gradovima i na selu. Nacionalnu, povijesnu i etičku problematiku najuspješnije je obradio u romanu Kapelan Martin Čedrmac (Kaplan Martin Čedrmac, 1938). Uspjeh je doživio i na području književnosti za djecu i mladež; u tom je žanru branio tradicionalne nacionalne i etičke vrijednosti, što je privuklo čitaoce i iz drugih jezičnih sredina. France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve.” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947–53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960–66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi...” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Rad za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica MG10 (N)

Branko Ćopić Čarobna šumaTvrdi povezIzdavač RadБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[11]Живот током ратаБранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[12] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[13] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[13] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[тражи се извор] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[10] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]Живот након ратаДобитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[10] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[13]У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова. Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[13]„ „А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[18] ”Позни дани и смртЦели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[19]Књижевно делоСто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[20]Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича. Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[21] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”, са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“. Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.Награде и почастиСпоменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[22] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[23] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[24]ДелаЗбирке приповедакаПод Грмечом (1938),Борци и бјегунци (1939),[25]Планинци (1940),Роса на бајонетима (1946),Свети магарац (1946),Сурова школа (1948),Људи с репом (1949),Одабране ратне приповетке (1950),Изабране хумористичке приче (1952),Љубав и смрт (1953),Драги ликови (1953),Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),Дјечак прати змаја (1956),Горки мед (1959),Башта сљезове боје (1970),Василиса и монах (1975),Скити јуре зеца (1977);РоманиПролом (1952),Глуви барут (1957),Не тугуј бронзана стражо (1958)Осма офанзива (1964),Делије на Бихаћу (1975);Збирке песамаОгњено рађање домовине (1944),Пјесме (1945),Ратниково прољеће (1947);КомедијеДоживљаји Вука Бубала,Одумирање међеда;Дела за децуУ свијету медвједа и лептирова (1940), приповеткеПриче партизанке (1944), приповеткеПјесме пионирке (1945), песмеБојна лира пионира (1945), песмеДружина јунака (1945), приповеткеБајка о сестри Ковиљки (1946), прозаДоживљаји кума Торбе (1946), приповеткеВратоломне приче (1947), приповеткеАрмија одбрана твоја (1947), песмеСунчана република (1948), песмеРудар и мјесец (1948), песмеЈежева кућица (1949), песмаПриче испод змајевих крила (1950), приповеткеПијетао и мачка (1952), приповеткеДоживљаји мачка Тоше (1954), приповеткеРаспјевани цврчак (1955), песмеЛалај Бао, чаробна шума (1957), песмеОрлови рано лете (1957), романБосоного дјетињство (1957), приповеткеПартизанске тужне бајке (1958), приповеткеВечерње приче, (1958), приче у стихуДједа Тришин млин (1960), збирка песамаПриче занесеног дјечака (1960), приповеткеМагареће године (1960), романРибар и мачак (1960), песмеСлавно војевање (1961), романМјесец и његова бака (1962), песмеЧаробна шума (1962), песмеБитка у Златној долини (1963), романКрава са дрвеном ногом (1963), приповеткеПриче за најмлађе (1963), приповеткеШаров у земљи бајки (1964), приповеткеМала моја из Босанске Крупе (1971), песмеГлава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповеткеЛијан води караване (1975), приповеткеСабрана делаобјављена у 12 књига 1960,објављена у 14 књига 1978.Екранизације на филму и ТВИграни филмовиЖивјеће овај народ (1947), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Јадран филм, ЗагребМајор Баук (1951), дугометражни филм, оригинални сценарио, режија Никола Поповић, Босна филм, СарајевоНиколетина Бурсаћ (1964), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Бранко Бауер, Јадран филм, ЗагребОрлови рано лете (1966), дугометражни филм, екранизација истоименог романа, режија Соја Јовановић, Авала филм, БеоградХајдучка времена (1977), дугометражни филм, екранизација збирки приповедака, режија Владимир Тадеј, Јадран филм, ЗагребГлуви барут (1990), дугометражни филм, по мотивима истоименог романа, режија Бахрудин Бато Ченгић, ДП Форум, Сарајево, Београд филм, Београд, Јадран филм, ЗагребВидите јошЗадужбина Бранка ЋопићаДијапазон — Бранко ЋопићОШ „Бранко Ћопић” (Приједор)ОШ „Бранко Ћопић“ Бања ЛукаБиблиотека „Бранко Ћопић” (Вранић)Народна библиотека „Бранко Ћопић“ у БродуНародна библиотека „Бранко Ћопић“ у ЧајничуБиблиотека „Лаза Костић” Чукарица — Трибина књижевности за децу „Бранко Ћопић”3/31