PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM GABI NOVAK IZ 1968. G. Poslata iz Zagreba 12. januara 1968. godine Crno bela fotografija 8 x 12,5 cm Rođena je 1936. u Berlinu. Njen otac Đuro Novak je s Hvara, a majka Elizabeth Reiman je Nemica iz Berlina. Detinjstvo je provela u Berlinu. Početkom Drugog svetskog rata, preselila se na Hvar. U Zagrebu je završila grafički smer u Školi primenjene umetnosti. Radila je u Vjesniku, a zatim u Zagreb filmu kao crtačica i scenograf. Posuđivala je glasove animiranim likovima. Njene vokalne sposobnosti, primietio je Bojan Adamič i pozvao je, da gostuje na koncertima Big Benda u Ljubljani. Pevala je pesmu „Sretan put” iz filma H-8. Uskoro je nastupila na Zagrebfestu s pesmom „Ljubav ili šala”. Na Bledskom jazz festivalu 1958., pevala je u duetu s Louisom Armstrongom. Dobila je ponudu 1964. da ode na zapad, ali je odustala od toga, jer nije htela pristati na promenu izgleda i druge uslove. Pažljivo je birala pesme samo one, koje su joj se sviđale. Venčala se za Stipicu Kalogjeru, ali su se razveli nakon nekoliko godina. Svoj drugi brak sklopila je s Arsenom Dedićom 1970, a tri godine posle rodila je sina Matiju Dedića. Dobila je Porina za najbolju žensku vokalnu izvedbu za izvedbe na albumu „Pjesma je moj život” 2003. i za poseban doprinos hrvatskoj zabavnoj muzici 2006.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm Avatar (poznat i pod imenom Džejms Kameronov Avatar s ciljem distinkcije, a u 3-D svetu pod imenom Avatar: IMAX 3D iskustvo.[3], engl. James Cameron`s Avatar) je epski naučnofantastični film reditelja Džejmsa Kamerona. Avatar spada u jedne od najočekivanijih filmova prve decenije novog milenijuma, a sa budžetom u iznosu od preko 30 milijardi srpskih dinara spada i u praktično najskuplji filmski projekat svih vremena.[4] Avatar je djelo Kameronove producentske kuće Lajtstorm entertejnment. Distribuciju filma radi FOKS, a svjetska premijera je bila 16. novembra 2009.[5], prikazaće se i u 2-D i 3-D tehnici, kao i u tehnici IMAX 3D u odabranim bioskopima. Ako se izuzmu naučni dokumentarci, a koji su i sami inspirisali Avatar, prvi je igrani film koji je Kameron napravio poslije pauze u iznosu od skoro dvanaest godina i snimanja „Titanika“[traži se izvor]. Film je prije same premijere, osvojio dvije nagrade[6] Avatar je označio pravu revoluciju u filmskoj industriji, prvenstveno na polju tehnike stereoskopije, budući da de radi o prvom filmu u kojem je korišćena najsavremenija trodimenzionalna tehnologije sistemom fuzione kamere. Na osnovu filma napisan je i roman, te kreirana video-igra. Kameron je imao puno kontrolu nad svim aspektima filma, tako da je na premijeri, u stvari, prikazana konačna, rediteljeva verzija filma. Američka filmska asocijacija dodelila je filmu oznaku PG-13 (nije preporučivo za mlađe od 13 godina) zbog velikog broja nasilnih i ratni scena, osjetljivog sadržaja, neprimjerenog jezika i nešto pušenja.[7] Na svoju premijeru, Avatar je zaradio od prodaje karata preko 15 milijardi dinara, oborivši sve rekorde za jedan originalan film. Film dostiže rekordnu gledanost i ogromnu zaradu, ušavši na listu najprofitabilnijih filmova ikada snimljenih, a prešavši 50 milijardi din. zarade penje se i na vrh liste najuspješnijih filmova prošle godine. Film je stjekao svjetsku slavu i hvalospjeve, posebno ističući kompjuterske efekte, 3D i do sada nedostignuti nevjerovatni efekat realizma. Kritičari su film mahom pohvalili i potvrdili njegov prethodno najavljeni status tehnološke revolucije. Nominovan je za veliki broj nagrada, uključujući i Zlatni globus i Oskar. Dobitnik je Zlatnog globusa u kategoriji za najbolji film, a njegov stvaralac za najboljeg režisera. Studio je najavio da će film pratiti četiri nastavka. Prvi od njih, Avatar 2, biće pušten u američke bioskope 16. decembra 2022, dok će ostali nastavci biti premijerno prikazani 2024, 2026. i 2028. godine. Avatar je rođen 1994. godine, kada je Džejms Frensis Kameron napisao prvobitnu klicu scenarija u dužini od oko 170 stranica,[22] nacrt koji je sadržao gotovo isključivo deskripciju pandorijanskog svijeta. Prema njegovim riječima, ideju za Avatar su mu dale „sve naučno-fantastične priče koje je pročitao u mladosti“ zajedno. Film bi trebalo da bude uperen ka simbolici potiskivanja autohtonih kultura od strane superiornijih civilizacija i njihovu eksploataciju, kroz presedan zamjene strana tradicionalne slike tehnološki naprednijih vanzemaljaca koji stupaju u kontakt sa Zemljanima koji u najčešće slučajeva nije prijateljski. Nakon završavanja „Titanika“ avgusta 1996. godine Kameron najavio snimanje „Avatara“, filma koji bi sadržao potpuno „sintetičke“, odnosno kompjuterske, likove. Tvrdio je da bi projekat koštao oko sto miliona američkih dolara i uključivao najmanje šest kompjuterski generisanih glavnih likova, koji bi izgledali stvarni, fotorealistički, ali ne bi stvarno bili.[23] Nakon uspjeha kompjuterski generisanih bića kao što su dinosaurusi iz „Parka iz doba Jure“, stvorovi iz „Džumandžija“ i zmaj iz „Zmajevog srca“, smatralo se da je vrijeme da se počne sa pokušajem nečeg što bi barem ličilo na ljude. Kameron je ugovorio sa starim partnerima iz rada na „Istinitim lažima“ i „Titaniku“, kompanijom za animaciju „Digitalna domena“ da na ljeto 1997. godine počne priprema Avatara za prikazivanje 1999. godine, uz saradnju studija još jednog partnera, sa oba Terminator filma i „Tuđina“ Stena Vinstona, sa kojem je i osnovao „Digitalni domen“ i na kojem su do „Titanika“ bili obojica direktori. Međutim, proces je konstantno odugovlačen iz finansijskih razloga - snimanje takvog filma bi daleko probio i budžet „Titanika“, do tada najskupljeg filma ikada. Maja 1998. godine Dž. Kameron je izjavio da je „Avatar“ još uvijek na spisku potencijalnih filmova za koje je zainteresovan da bi snimio u budućnosti.[24] Ubrzo potom Džejms Kameron se povukao iz filografije i posvetio naučno-istraživačkom radu, a pojavom i širenjem interneta scenario za Avatar u dužini od 166 stranica se slobodno raširio po njemu, što je navodno iskorišćeno od strane brojnih filmskih projekata za uzimanje filmskih pozajmica i ideja. O Avataru se više nije čulo godinama, a velika grupa zainteresovanih i obožavatelja se formirala. Poslije dosta vremena, Džejms Kameron je juna 2005. godine najavio povratak na filmsku scenu pripremajući film pod nazivom „Projekat 880“ paralelno sa jednim drugim filmom, oba snimljena za 3-D prikazivanje koristeći posebne HD kamere. Dogovorio se sa COO-om svog studija, „Lajtstorm zabava“, Džonom Landauom, da ponovo zajedno budu producenti kao kada su snimali „Titanik“. Uticaj na tu odluku je imao između ostalog uspjeh fotorealističnog motion-capture snimanja „Polarnog ekspresa“ Roberta Cemekisa.[25] Kameronov prvi okušaj sa 3D-om je bio 1996. godine kada je snimio kratki film „T2 3-D: Boj kroz vrijeme“, a vještinu je usavšravao godinama snimajući u IMAX 3D-u naučno-istraživačke dokumentarce posvećene Titaniku i pogotovo popularni hit „Tuđini iz dubina“ u kojem je kao dio istraživačkog tima koji su vodili NASA, čiji je bio savjetnik[26] godinama, i grupa biologa ruske mornarice po prvi put javnosti prikazao do tada neviđene i fascinante oblike života iz okeanskih dubina. Kameron je takođe sarađivao sa američkom Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom na snimanju površine Marsa odaslatim robotima za snimanje koje je dizajnirao u kooperaciji sa MSSS-om. Zahvaljujući Kameronovim naporima čovječanstvo je dobilo prve trodimenzijalne snimke marsovske površine. Decembra 2005. Kameron je izjavio da će „Projekat 880“ biti prikazan 2009. godine,[27] ali je februara 2006. godine istakao[28] da je zamijenio mjesta sa svojim drugim projektom i zakazao Projekat 880 za 2007. godinu, naglašavajući da će premijera možda kasniti do 2008. godine zbog glomaznosti projetka. Džejms Kameron je proveo godine lično usavršavajući filmske kamere, a petodnevni test prethodne godine[29] ga je ubijedio da je tehnologija dovoljno napredovala za Projekat 880. Krajem februara iste godine Kameron je objavio da je Projekat 880 u stvari „unapređena verzija Avatara“[traži se izvor]. Pozvao se na značajne tehnološke uspjehe kompjuterske animacije koji su evidentni u primjerima fotorealizma Goluma iz ekranizacije trilogije epske fantastike „Gospodar prstenova“, Dejvi Džounsa iz filmskog serijala „Pirati sa Kariba“ i pogotovo King Konga iz istoimene reprodukcije. Kameronova ideja je da da još utisak nego što su dali filmovi iz serijala Zvjezdanih ratova kada su pušteni u bioskope. Od januara do aprila 2006. godine Džejms Kameron je radio na preradi scenarija. Scenario je imao preveliku priču sa isuviše detalja, prema njegovim riječima nije mu se svidio jer ga je podsjećao na roman, oslanjajući se isključivo na priču uz dosta likova i pozadinskih radnji, sa samo osnovnim osloncem na originalni scenario koji se mogao slobodno pročitati. Prvi pokušaj sažimanja je završio sa scenarijem od preko 200 stranica, tako da je mnoge ideje morao izbaciti, ali su centralne teme sve ostale iste. Konačni scenario je skraćen i značajno obrađen. Čim je snimanje Avatara konačno najavljeno, iz javnosti je povučen prvobitni nacrt scenarija.[30] Jula 2006. godine Kameron je najavio za sljedeći februar foto-obradu glumačke ekipe, a za ljeto 2008. godine samo snimanje[31] Potpisao je ugovor sa studijem vizuelnih efekata „Veta digitalni“ koji se javio da mu pruži pomoć pri produkciji filma, a i Sten Vinston je prišao rastućem timu koji je na kraju brojao više od hiljadu ljudi, stručnjaka svih vrsta. Septembra 2006. godine objavio je svoj tehnološki izum zvan „Realni kamerski sistem“ koji će koristiti za snimanje filma. Kamere sa sastoje iz po dvije kamere visoke definicije unutar jednog tijela, s ciljem stvaranja dobrog utiska dubine pogleda. Većina filma će biti na engleskom jeziku, koji je opšteprihvaćen kao generalni zemaljski sistem komunikacije. Džejms Kameron je pretežno uz pomoć ligviste profesora na Univerzitetu Južne Kalifornije Pola Fromera, koji je često bio lingvistički konsultant za holivudsku filmsku industriju, stvorio čitavi zasebni jezik pandorijanskih domorodaca, u sklopu procesa izmišljanja njihove autentične kulture.[32] Poduhvat je trajao oko dvije godine. Muzika Detaljnije: Avatar: Muzika iz filma Džejms Kameron je obnovio saradnju sa poznatim kompozitorom filmske muzike Džejmsom Rojem Hornerom,[33] koji je snimao muziku za „Tuđine“ i „Titanik“, za koju je dobio Oskara. Odabrao ga je zbog njegovog oslanjanja na keltske narodne muzičke elemente. Komponovanje je započeo marta 2008. godine kada je sa horom snimio jednu pjesmu na Na`vi jeziku, a proljeća 2009. godine završio je komponovanje i počeo snimanje svih kompozicija. Horner je na svom poslu uveliko sarađivao etnomuzikologom Vandom Brajant, imajući dužnost da stvori potpuno novu i autentičnu narodnu muziku pandorijanske rase[traži se izvor]. Džejms Horner je obično radio po četiri mjeseca komponovanje i snimanje muzike za filmove, a na Avataru je radio čak dvije godine. Liona Luis je odabrana za pjevačicu muzičkog singla koji će biti pušten kao glavna pjesma za Avatar na kraju filma, uz odjavnu špicu. Pjesmu „Vidim te“ je stvorio Džejms Horner zajedno sa Simonom Franglenom, isti muzički duo koji stoji iza „Titanikove“ glavne hit pjesme. Paralelno sa filmom Luis snima i muzički spot za Avatarovu pjesmu, u režiji Džejka Nave. Izvorni naslov Avatar Žanr naučna fantastika epika Režija Džejms Kameron Scenario Džejms Kameron Producent Džejms Kameron Džon Landau Glavne uloge Sem Vortington Zoi Saldana Sigorni Viver Mišel Rodrigez Stiven Lang Džo Dejvid Mur Đovani Ribizi Si-Si-Ejč Paunder Dilip Rao Met Džerald Laz Alonso Piter Mensa Ves Studi Muzika Džejms Horner Kinematografija Mavro Fiore Montaža Džon Refua Stiven E. Rivkin Godina 2009. Trajanje 162 minuta Zemlja SAD Jezik engleski pandorijanski Budžet 237 miliona dolara (15,8 milijardi din.)[1] Zarada 2,847 milijardi dolara[2] Sledeći Avatar 2 Originalan filmski plakat

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMI SOVILJA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 18. novembra 1965. godine Crno bela fotografija 15 x 10 cm `Tomi Sovilj i njegove siluete` bio je jugoslovenski i srpski rok bend iz Beograda. Poznati su kao jedni od pionira jugoslovenske rok scene. Bend je postojao od 1964. do 1970. godine, a objavili su dva EP izdanja. Tomi Sovilj svoju muzičku karijeru započeo je 1963. na zabavama koje je organizovao bend “Zlatni dečaci”. Iste godine postao je član grupe “Siluete”, ali je sredinom 1964. napusio sastav i formirao novi koji se takođe zvao “Siluete”. Jedno vreme su te dve grupe radile pod istim imenom, a onda je morao da promeni naziv u “Tomi Sovilj i njegove siluete”. Bili su jedni od najpopularnijih bendova za svirke uživo u Beogradu, nastupali i u beogradskom hotelu „Mažestik” i u kafe baru „Terazije”. Godine 1966. grupa je objavila debitantski EP sa pesmama Vule bule, Hej, o Slupi, Džini Džini i Za jedan časak radosti , koji je dobilo etiketu “srebrne ploče”. Drugi EP pod nazivom Stoj Džoni, takođe je prodat u tiražu “srebrne ploče”. Nakon toga popularnost benda je polako opadala, a Sovilj ga je raspustio 1970. godine. Tomislav Sovilj je snimio solo singl Nojeva barka, sa pesmom Plava pesma, preselio se u Sjedinjene Države, pa u Švajcarsku. Pesmu Stoj džoni 1985. obradio je srpski garažni rok/pank bend “Partibrejkersi” na njihovom albumu Partibrejkers I.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ilustracije: Ivan Svertasek Biblioteka Vjeverica Kolar, Slavko, hrvatski pripovjedač i dramski pisac (Palešnik kraj Garešnice, 1. XII. 1891 – Zagreb, 15. IX. 1963). Završio Više gospodarsko učilište u Križevcima 1913., a 1919–20. bio na specijalizaciji u Francuskoj. Između dvaju svjetskih ratova radio je kao agronomski stručnjak i često se selio, poslije bio upravitelj poljoprivrednoga dobra u Božjakovini. Sudjelovao je u II. svjetskom ratu, u partizanskom pokretu. Bio je potpredsjednik Matice hrvatske (1946) i predsjednik Društva književnika Hrvatske (1947–51). Uređivao je Hrvatski narod (1920) i Republiku (1946–48). Svojom je prozom jednim dijelom nastavio tradiciju hrvatske humorističke proze XIX. st., s time što u njegovoj prozi humor varira od površinskog efekta, preko humora situacije, do jedva primjetne ironije, drastične groteske ili pak vrlo čestog spoja tragičnog i komičnoga. U prvoj zbirci Nasmijane pripovijesti (1917) prevladava proza anegdotalnoga značaja. Vrhunac su njegove novelistike novele objavljene u zbirkama Ili jesmo – ili nismo (1933) i Mi smo za pravicu (1936). Kolar je analizirao život hrvatskoga malograđanskoga društva, pri čemu je prikazivao likove karijerista, kompromisera i poluintelektualaca, a uvjerljivo i plastično ocrtavao je i seoski život. Negativnosti ljudske naravi ocrtavao je uvijek izrugivanjem bez zlobe. Jedna od najpoznatijih Kolarovih pripovijesti, Breza iz zbirke Mi smo za pravicu, još je 1928. bila nagrađena nagradom za novelu Društva hrvatskih književnika. Središnji je lik Janica, čija osobna tragedija i smrt, ali i spoznaja da »pravice« nema, istodobno svjedoči i o tragičnoj dimenziji koja proizlazi iz socijalnih i ekonomskih uvjeta na selu. Riječ je o kompleksnoj noveli koja sadrži i socijalnokritičke i rafinirane psihološke implikacije. Brezu je vrlo uspješno ekranizirao A. Babaja u istoimenome filmu iz 1967., poslije je doživjela i scenske adaptacije, a Janica je postala jedan od paradigmatskih likova hrvatske književnosti. Za novelu Svoga tijela gospodar 1932. dobio je nagradu JAZU. U novelama u kojima prevladavaju seoski motivi Kolar je s jedne strane duboko prodirao u psihologiju seljaka, ali je s druge uspješno osvijetlio i društvene i političke prilike s početka XX. st. Iako je u novelama pripovijedao o tragičnim sudbinama ili događajima, tu je tragiku u pravilu ublažavao humorom. Zbirke Perom i drljačom (1938), Natrag u naftalin (1946), Glavno da je kapa na glavi (1956) uglavnom sadrže feljtonsku prozu, humoreske, ali i oštre satire građanskog života poslijeratnoga doba, no slabije su inventivnosti i umjetničke vrijednosti od zbirki iz 1930-ih. Njegove drame Narod je strpljiv (1947) i Sedmorica u podrumu (1949) političke su drame u maniri socrealizma, a Svoga tela gospodar (1956) uspješna je dramska adaptacija, nastala prema motivima istoimene novele. Okušao se i u filmskim scenarijima (B. Marjanović, Opsada, 1956; F. Hanžeković, Svoga tela gospodar, 1957; A. Babaja, Breza, 1967) te pripovijestima za djecu (Na leđima delfina, 1953; Jurnjava na motoru, 1961). Kolar se zanimanjem za društvenu zbilju svojega doba ne razlikuje od naraštaja prozaika kojemu je pripadao, ali je njegova osobitost i kvaliteta upravo u prevladavajućoj humorističnoj intonaciji. Osebujan i prepoznatljiv književni izričaj stvorio je spojem regionalizma, pri čemu do izražaja dolazi dobro poznavanje kajkavskog sela, te humorizma u kojem nema jeftinih komičnih efekata.

odlično stanje kao na slikama Naslov Na šarkanovom chvoste : básnická zbierka pre deti / Michal Babinka ; [ilustrovala Anna Pixiadesová] Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1958 Izdavanje i proizvodnja Petrovec : Kultúra, 1958 (Petrovec : Hlas ĺudu) Ostali autori Pixiadesová, Anna Fizički opis 46 str. : ilustr. ; 20 cm Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ... slovacka poezija za decu decja dečija poezija slovaka slovacka knjizevnost ...

retko! odlično stanje Naslov Cengáčik na dobré ráno / Michal Babinka ; [ilustroval Ivan Popovič Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik slovački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Nový Sad : Obzor ; Bratislava : Mladé letá, 1968 (v Báčskom Petrovci : Obzor) Ostali autori Popovič, Ivan Fizički opis 44 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Edícia Máj Napomene Tiraž 500. Završio je pedagošku školu, radio je kao učitelj. Bio je pesnik, pisac za decu, književni kritičar, prevodilac, glavni urednik mesečnika „Novi život“, novinar i slobodni umetnik. Debitovao je knjigom za decu Na šarkanovom chvoste (1958) gde je kao preteča primenio tzv. dečiji aspekt. Pisao je i angažovanu poeziju koju je posvetio konkretnim ličnostima i dešavanjima. Njegovi pesnički počeci u zbirci Bezbožné letá (1960) imaju odlike simbolizma, opisi prirode su povezani sa njegovim teskobnim osećanjima, pritom se spajaju sa melanholijom, uspomenama, tugom. U zbirkama Priestory (1961), Rozkoš nenávratov (1964), Pod krokom prsť (1967), Kôrnatenie navrelín (1970), Príchodzí sa nevracajú (1972) kreće ka desubjektivizaciji, apstraktnijim pojmovima i univerzalnim temama. Na srpskom jeziku je objavio zbirku I bi zemlja (1970), za čiji odabir i prevod pesama se pobrinuo Mihal Harpanj. Simbolistički metod je postepeno kombinovao sa motivima nadrealizma, čime njegov tekst postaje razgranatiji. U njegovu poeziju dospevaju biblijski simboli, anititetski nazivi. Postao je preteča egzistencionalnog i nadrealističnog izraza u slovačkoj vojvođanskoj poeziji. Njegovu poeziju je obeležio osećaj asketizma, samoće a lajt motivi su smrt i nestanak. U rukopisu je ostala zbirka Majster, dielo, ty. Osim toga, izdao je i sledeća dela za decu: Abeceda skáče (Kultura, Petrovac 1961. god.), Sto úsmevov a jedna slza (Kultura, Petrovac 1962. god.), V troch tuctoch – pripovetka (Čehoslovački savez u NR Hrvatskoj, Daruvar 1962. god.), Cengáčik na dobré ráno (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1968. god.) i Ako rástol Igorko (Obzor, Novi Sad – Mlade Leta, Bratislava 1970. god.). Na slovački jezik je preveo zbirku pripovedaka za decu Jovanke Jorgačević „Sunce za moj kaktus“ (Obzor, Novi Sad 1970. god.). Babinkovo raznovrsno stvaralaštvo, privatna pesnička kao i bogata prevodilačka i novinarska delatnost, svedoče o jednom širokom interesovanju, velikom umetničkom iskustvu i produktivnom produbljivanju vlastitog stvaralaštva. O pesničkom izrazu Mihala Babinke Mihal Harpanj je napisao sledeće: Babinka ne traži nove načine pesničkog izraza. U njegovim pesmama na početku se nalazi slika, koja nije uvek stvarna i jednodimenzionalna. Odatle se na sve strane račvaju izvori reči, koji nisu slučajni. Interesuje ga reč pesme kao fenomen, koji je istovremeno i Lepota i Umetnost, ali ta reč pre svega mora biti Logos, mora biti Život. Ukupna Babinkova poezija je u znaku pronalaženja reči, novih preokreta reči, i zbog toga je ona snažno metaforična. Šta to u sebi sadrži njegova metafora, da li simbol ili neku alegoriju, teško je odrediti. Jedno je sigurno: Babinkova metafora je u bliskoj vezi sa metaforom nadrealizma. Nakon teške bolesti Babinka je preminuo 4. jula 1974. god. u bolnici u Sremskoj Kamenici. Sahranjen je u Novom Sadu a 2007. god. su njegovi posmrtni ostaci preneti na groblje u Padinu. Svake godine se u Padini održavaju književne večeri pod nazivom Babinkovi susreti, u čast sećanja na ličnost i stvaralaštvo Mihala Babinke. simbolizam slovačka avangarda neoavangarda časopis polja tribina mladih novosadska avangarda vovjođanska knjizevnost slovaka u vojvodini vizuelna poezija konkretna ... avangarda casopis polja tribina mladih neoavangarda postmoderna novosadska avangardna scena novi sad savremena slovačka poezija slovacka knjizevnost ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Urednik: Grigor Vitez Ilustracije iz originala: Jean Bruller Naslovna strana: Edo Kovacevic Claude Aveline, pseudonim Evgena Avtsinea (19. srpnja 1901. - 4. studenog 1992.), bio je pisac, izdavač, urednik, pjesnik i član francuskog Pokreta otpora. Aveline, koji je rođen u Parizu, u Francuskoj, napisao je brojne knjige i spise tijekom svoje spisateljske karijere. Bio je poznat kao svestrani pisac, pisao je romane, pjesme, scenarije, drame, članke, izreke i još mnogo toga. Biografija Rođen je od židovskih roditelja koji su pobjegli od rasne segregacije kojoj su bili izloženi u Rusiji,[1] preselili su se u Francusku 1891. i postali francuski državljani 1905. Avtsine je studirao u prestižnom Lycée Henri-IV u Parizu, a zatim u školi u Versaillesu u koji su se preselili njegovi roditelji. Godine 1915. dobrovoljno se prijavio kao bolničar u Prvom svjetskom ratu, potom je otišao na koledž u Pariz, ali mu je zdravlje narušeno i morao je prekinuti studij. Od 1918. do 1919. živio je u blizini grada Cannesa u jugoistočnoj Francuskoj, gdje je počeo pisati pod pseudonimom Claude Aveline. Karijera Godine 1919. njegove su pjesme objavljene u časopisima, a upoznao ga je s piscem Anatoleom Franceom, postavši njegov štićenik i blizak prijatelj. Godine 1920. vraća se u Pariz, radi kao urednik umjetničkog časopisa i prihvaća zahtjev da napiše knjigu o Budi pod nazivom `La merveilleuse Légende de Siddhartha Gautama Bouddha`. Godine 1922., u dobi od 21 godine, osnovao je vlastitu izdavačku kuću[2] pod imenom `Chez Claude Aveline éditeur` i kasnije je prozvan `najmlađim izdavačem u Francuskoj`.[3] pa čak i `u svijetu`.[4] Nakon još jednog zdravstvenog incidenta 1923., Aveline je ostao četiri godine u zdravstvenoj klinici u Font-Romeu, gdje je upoznao i sprijateljio se s mladim pacijentom Jeanom Vigom, postavši filmski redatelj. Aveline će kasnije djelovati i kao izvršitelj redateljeve ostavštine i kao zakonski skrbnik Vigove kćeri nakon smrti njegove žene; 1951. Aveline je utemeljio nagradu Prix Jean Vigo koja se dodjeljuje mladim filmskim redateljima. Bio je predsjednik žirija dvadeset i pet godina.[5] Godine 1932. objavio je detektivski roman `La Double Mort de Frédéric Belot` koji je doživio javni uspjeh, a 1936. roman `Le Prisonnier`. Le Prisonniera je Albert Camus naveo kao utjecaj i inspiraciju za svoj uspješan roman L`Étranger.[6][7] Naklonjen lijevoj strani političkog spektra, pridonio je pisanju brojnih komunističkih i antifašističkih časopisa i publikacija, poput Komune i Vendredi.[8] Tijekom nacističke okupacije u Drugom svjetskom ratu Claude Aveline pridružio se francuskom pokretu otpora. Godine 1952. osvojio je Grand Prix Société des gens de lettres i Prix Italia 1955. za svoj kreativni rad u radio dramama. Godine 1956. Aveline je zamolio svoje brojne prijatelje umjetnike da umjetnički ilustriraju, tj. nacrtaju ili naslikaju Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portret ptice koja ne postoji), pjesmu koju je napisao 1950. koji je naknadno preveden na 55 jezika.[9] Sastavljena je antologija od 108 portreta umjetnika različitog porijekla i stilova kao što su Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva i Jacques Villon. Godine 1963. Aveline ga je poklonio Musée National d`Art Moderne u Parizu gdje je bio izložen. Njegova bista, koju je 1967. izradio Ossip Zadkine, bila je posljednja skulptura koju je izradio Zadkine prije smrti.[10] Aveline je napisala «Je suis le dernier Zadkine» (Ja sam posljednji Zadkine) u francuskim novinama Le Figaro, u znak počasti umjetniku.[11] Godine 1974. počeo je pisati memoare. Umro je 1992. u Parizu.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ALENKE PINTARIČ IZ 1967. G. Poslata iz Maribora 6.marta 1967. godine Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Alenka Pintapič (1948 - ) je u Mariboru je završila gimnaziju, a Pedagošku akademiju za glazbu u Ljubljani. Radila je u Turističkoj agenciji, pa Slovenskem narodnem gledališču (SNG) u Mariboru, prvo u sektoru Opera i balet kao solo pevačica u horu, a posle kao solistkinja. Bila je aktivna i kao slikarka. Časopisi u zemljama nekadašnje Jugoslavije objavljivala je njene kolumne sa karikaturama. U filmskoj industriji sarađivala je kao autor muzike, a ponekad i kao scenograf. Sa pevačkom karijerom je započela u najranijim godinama mladosti, kada je sa 16 godina postala ”pionirka beata”, tada nove muzičke vrste. Beat muzika je prvobitno posedovala elemente jazza i popa pod uticajem The Beatles. Nastupala je u Sloveniji i celoj Jugoslaviji, s poštovanjem su joj dodelili naziv “kraljica beata”. Učestvovala je na festivalima zabavne muzike širom Jugoslavije (Jugoslovanski izbor za Pesem Evrovizije 1981), nastupala je i na svim slovenačkim (Vesela jesen, Slovenska popevka). Muzički je bila prisutna na televizijama u Zagrebu i Beogradu. Svoju bogatu muzičku karijeru je zaključila sa mono- dramom, tačnije mono-komedijom pod naslovom “Čuj, zašpilaj mi”, napisala je tu muzički deo, koji se nalazi i na samostalnom CD-u. Svoje življenje kroz muziku predstavila je u autobiografiji pod naslovom “The Beatles, Tito in jaz”, koja je objavljena 2006. Beatles su joj bili utemeljivači beat-muzike, Titu je pevala, imala čast da sa njim sedi na istom mestu na nekim muzičkim nastupima. Diskografija Alenke Pinterič: na malim pločama (1966, 1967, 1968, 1970, 1976, 1978, 1982), dve velike (1980, 1996), samostalni CD “Čuj, zašpilaj mi blues …” (2004). Njene pesme su se našle na kompilacijama: Slovenska popevka, Vesela jesen, Zagreb Fest, Beogradsko proleće, Pesma leta, Festival Sarajevo, Festival Skopje, World Song Festival Seoul 79, Puerto Rico 79 – Festivalo de la voz i canyo.

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)

SPODE, England - Mala činija `Camilla` (1976-1989) Dimenzije Dužina: 22 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 250 g Crta na listovima cveta na dnu koja liči na ogrebotinu je ispod glazure - nepravilnost u dekoru. Tri mrlje na ivici su tragovi crne boje. Dno nije sasvim ravno - posuda se klati na ravnoj površini. Žig na dnu: SPODE ENGLAND CAMILLA SPODE DESIGN C. 1883 J.4 (kod za godinu proizvodnje) Kompanija „SPODE“ proizvodila je predmete s dizajnom „Camilla“ od 1950. do 1990. godine. Prema kodu za godinu proizvodnje (J.4) činija je proizvedena između 1976. i 1989. godine. Josiah Spode (Džozaja Spoud, 1733-1797), poznat kasnije kao Josiah Spode I (iako se i njegov otac zvao Josiah Spode), jedini sin siromašnih roditelja, radio je od svoje 16 do 21 godine kod Thomasa Whieldona (Tomas Vildn, 1719 – 1795) u engleskom mestu Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), jednog od najboljih proizvođača keramike u toj oblasti u drugoj polovini XVIII veka. 1767. godine Spode je započeo sopstveni posao, kupovinom male radionice u istom mestu. Tokom 1783-84 usavršio je tehniku podglazurnog bojenja plavom bojom, uz pomoć gravera Thomasa Lucasa (Tomas Lukas) i štampača Jamesa Richarda (Džejms Ričard). 1783. uspeo je da plasira na tržište visokokvalitetnu plavo bojenu keramiku. Takođe, iako su mnoge fabrike u Engleskoj dugo pokušavale da proizvedu kvalitetan porcelan, to je pošlo za rukom tek Josiahi Spodeu, između 1789. i 1793. godine, usavršavanjem već poznatog postupka. Sastav je neko vreme uspeo da ostane industrijska tajna. Dok je Josiah Spode I vodio i razvijao posao, njegov sin, Josiah Spode II (1755-1827), školovao se za keramičara i vodio skladište firme Londonu. 1797. godine preuzeo je upravljanje fabrikom. Pod njegovom upravom usavršena je proizvodnja porcelana, kojim je dobijen fin, beo i providan porcelan, ujedno jeftin za poroizvodnju i dopadljiv kupcima. U roku od nekoliko godina, većina proizvođača porcelana sledila je njegov postupak. Princ od Walesa posetio je fabriku 1806. godine, i impresioniran onim što je video, zamolio je Spodea da pripremi banketni servis za njegovo krunisanje kao Georgea IV. Nakon toga, kompanija je dobila kraljevski nalog, odnosno postala zvanični dobavljač Dvora. Iste godine, William Copeland (Viliam Kouplend) je postao partner u fabrici i kada je Josiah Spode II umro 1827. godine, Williamov sin, William Tailor Copeland (Viliam Tejlor Kouplend) kupio je posao od naslednika Josiah Spodea III. 1833. godine postao je jedini vlasnik, udruživši se sa Thomasom Garrettom (Tomas Garet) u zajedniču firmu „Copeland and Garrett“. 1847. Garrett je napustio posao i Copeland je nastavio samostalno da vodi kompaniju „W. T. Copeland and Sons“. Copeland, Lord gradonačelnik Londona, nastavio je posao porodice Spode i proizvodio kvalitetan i fin porcelan i keramiku. U vreme popisa 1861. godine zapošljavao je preko 800 radnika – 359 muškaraca, 213 žena i 241 dete. 1867. godine u partnerstvo su ušla i četiri sina Williama Taylora Copelanda, a na kraju vlasništvo je prešlo na najmlađeg sina, Richarda P. Copelanda (Ričard P. Kouplend), čiji su sinovi postali stariji članovi firme. 1932. godine posao je pretvoren u privatno društvo pod imenom “W. T. Copeland and Sons Ltd”. Firma je ostala u porodici Copeland do 1966. godine. Ime Spode na proizvodima često se koristilo tokom XIX i XX veka, često kao „Copeland late Spode“. 1970. godine u znak sećanja na osnivača i u čast proslave 200-te godišnjice fabrike, ime kompanije je promenjeno u “Spode”. 2006. godine kompanija se spojila sa kompanijom „Royal Worcester“. Ujedinjena kompanija bakrotirala je 2008. odine. Trgovačke marke i intelektualno vlasništvo, kao i deo zaliha, otkupila je „Portmeirion Group“ 2009. godine, što nije obuhvatalo i proizvodne pogone ove kompanije, koji su napušteni. Predmeti sa oznakom „Spode” proizvode su u fabrici „Portmeirion Group“ u Stoke-on-Trentu. U delu nekadašnje fabrike „Spode“ 2012. godine otvoren je vizitorski centar Muzeja Spode. (123/2-47/155-kp/1463)

Velika, veca i najveca Jerzy Broszkiewicz Mladost, Zagreb, 1977. Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 226 strana, ilustrovano, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. Kompaktna. 26032023 ktj-53

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

Opis proizvoda Već sam naziv knjige, Magični svet dečjeg šaha , govori o dve ljubavi autora, ljubavi prema deci i šahu. Magičan, dakle čudesan, nestvaran, neverovatan, divan svet šaha kao stvoren za dete, ako dete razumemo, ako znamo šta želi, šta može, ako znamo kako se razvija biološki, psihološki i socijalno, ako znamo kako sa njim treba raditi. Na takav pristup deci najbolje ukazuje podnaslov knjige: Priručnik za sve koji žele da predstave deci šah. Dakle, ovo je priručnik za instruktore šaha, šahovske radnike, za roditelje i sve ostale koji žele da svoju privrženost šahu podele sa decom. Objavljen je veliki broj šahovskih početnica, kako u svetu tako i u nas, ali je većina usmerena na sadržaje obuke, a manje na teorijsko-metodičke osnove rada sa decom. Ovaj priručnik polazi od deteta i osnovnih premisa u radu sa njimaOnaj ko se bavi obukom dece mora maestralno varirati na granici determinisanog (pravila šahovske igre) i slobode (u šahovskoj igri) i u tome tražiti šansu da deca zavole šah kako bi im on bio jedan od izvora radosti života. I ne samo to, već i moćno sredstvo za razvoj inteligencije, apstraktnog mišljenja, motivacije, samokontrole i drugog, što se odlično kombinuje sa učenjem u školi, sa sticanjem znanja u različitim oblastima i njihovim povezivanjem. To su temeljne vrednosti šaha i zbog toga je on najdugovečnija igra na svetu koju su oduševljeno prihvatale brojne generacije, dok je formiranje uspe¬šnih takmičara drugostepeni zadatak. Takva orijentacija ovog priručnika čini da je satkan od vispreno odabranih misli velikih ljudi, potkrepljen znanjima o razvoju deteta, a posebno dobro metodički postavljen. Čitav niz metodičkih uputstava, napomena i praktičnih rešenja, nisu parafraziranje opštih pedagoških postulata, već su proistekli iz višedecenijske prakse u radu sa decomPedagoško znanje, praktično iskustvo, veština obučavanja i ljubav koja dete u šahu stavlja u centar zbivanja, sumirani u ovom priručniku, učiniće da on bude prva i neophodna knjiga na dugom putu stvaranja šahovskih zaljubljenika i šampiona– Prof. dr Vladimir Koprivica

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com Opis proizvoda: Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj bajkoviti Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji donosi čaroliju prirode direktno u vaš dom. Poklon za Sve Generacije: Tražite zgodan poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je savršen izbor! Svaki kristal je čarobno postavljen u plastičnoj kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pogodnim i za najmlađe istraživače. Duboki Koreni Interesa za Mineralima: Fascinacija mineralima i kristalima duboko je ukorenjena u čovečanstvu. Kristali i minerali u ovom setu nose priču koja se proteže milijardama godina. Za Ljubitelje Minerala i Početnike: Ovaj set je odličan poklon za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema prirodnim dragocenostima. ✨ Savršeno Uređen Set: Set sadrži 12 tumblovanih minerala uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svaki kristal je postavljen s ljubavlju i ima svoj naziv ispod sebe kako biste lakše upoznali svaki od njih. Dimenzije Kutije: Kutija je dimenzija 8.5cm x 5cm, a veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo zapakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na vašoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne, iako su prirodne varijacije u izgledu kristala sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi vam doneo radost i čudo prirode. Ovaj Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji nije samo proizvod, već i poziv na putovanje u čarobni svet kristala i minerala. Sada je pravo vreme da počnete otkrivati i istraživati lepotu Zemljinih dragocenosti! ✨ Za više informacija i narudžbe, posetite vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Opis proizvoda Duhovito, radoznalo, emotivno i pomalo filozofski, Snežana Dabović, autorka knjige „Boemove kćeri“ vodi nas kroz veoma zanimljiv roman o ženi, životu i večnim temama: ko smo i kako smo dovde stigli. Od korica do korica, inspirativno i lako, nižu se opisi, izrazi i vešto birane reči koje čitaoce ne ostavljaju ravnodušnim, a kada knjiga izazove emocije kod čitalaca, kao što to čini ovaj roman, onda su i pisac i čitalac srećni, a knjiga je ispunila svoju svrhu! Roman „Boemove kćeri“ integriše nekoliko životnih priča, te se i pozicije čitalaca, tokom druženja s knjigom, menjaju od stranice do stranice ili od priče do priče. „Svakog dana iz početka, kao da juče nije bilo.“ „Knjiga „Boemove kćeri“ inspirisana je ličnim iskustvom i pisana iz različitih perspektiva ćerke, žene i majke i delimično, kroz doživljena tuđa iskustva. Govori o suštinskom traganju žene za sopstvom kroz različite identitete i periode života. No, bez obzira na to ko smo i gde smo, često spoznamo da je teško biti, a još teže kriti“ - ističe autorka romana i nastavlja citatom iz knjige: „Kao djeca, nikada ne osjetimo bol roditelja dok već nije prekasno i ne možemo učiniti ništa da im pomognemo, olakšamo… A kao roditelji, osjećamo bol svoje djece i prije nego ih zaboli, dok ih boli, a boli nas i kad ih prođe. Ipak, rjetko kad možemo učiniti nešto da im pomognemo… a nerijetko im i sami prouzrokujemo bol.“ U traganju za odgovorima, kao višestrana umetnica, slikarka i spisateljica, Dabovićka vešto kombinuje raznovrsna znanja, talente i uloge u poslu i životu. Pre romana „Boemove kćeri“, autorka je objavila knjigu dečje poezije „Lana – Asija sa cvijećem u kosi“ posvećene ćerki Lani-Asiji Dabović. Pored pet samostalnih izložbi slika, Snežana Dabović je izlagala i na šest grupnih izložbi u Crnoj Gori, Srbiji i Italiji. Njeni tekstovi i likovna rešenja osvajali su mnogobrojne nagrade na raznovrsnim lokalnim i međunarodnim festivalima. Kao sertifikovani NLP trener i Yoga učitelj aktivno je radila sa decom različitih uzrasta u Crnoj Gori, Srbiji i Italiji, uključujući i studo glume, govora i igre - „Pipi“ koji je osnovala sa sestrom Martom Ćeranić, glumicom. – Danijela Pantić Conić Vidi još informacija

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj čarobni Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od običnog poklona. To je ključ koji otvara vrata fascinantnog sveta kristala i minerala. Dar za Sva Vremena: Tražite savršen poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je odličan izbor! Svaki kristal je postavljen u kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pristupačnim za sve uzraste i idealnim za decu koja dele vaše interesovanje za dragulje prirode. Zapanjujući Dragulji Zemlje: Osetite čarobnost geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Kristali i minerali u ovom setu su rezultat prirodnih čuda koja su se odvijala tokom vekova. ✨ Privlačnost Kristala i Minerala: Privlačnost ovih dragocenosti je univerzalna, duboko ukorenjena u svakom ljudskom biću. Fascinacija kristalima i mineralima povezuje nas sa Zemljom na poseban način. Savrseno Uređen Set: Ovaj set uključuje 15 tumblovanih minerala, uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svi kristali su pažljivo postavljeni i imaju svoje odeljke sa nazivima kako biste lako prepoznali svaki komad. Izvor Intrige i Fascinacije: Kristali i minerali su od davnina bili izvor fascinacije i tajanstvenosti. Pored estetike, koristili su se kao alati, amajlije i simboli statusa i moći. Dimenzije Kutije: 8.5cm x 5cm. Veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo spakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na svojoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne i prirodne varijacije u izgledu minerala su sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi donio lepotu prirode u vaš dom. Ovaj Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od poklona. To je poziv da otkrijete tajne prirode i doživite čaroliju dragulja Zemlje. Sada je pravo vreme da započnete svoje putovanje u svet kristala i minerala! ✨ Sve ostalo možete pronaći na vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bajke Ilustracije: Biserka Baratic Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[3] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[3] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[3] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[4] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[5] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[6] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubiih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[7] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima.[3] Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom.[8] Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem.[9] U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine.[10] Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[11] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini[12] Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.[13] U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maskimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

Biblioteka Vjeverica Prvo izdanje, ilustracije Ordan Petlevski. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Vitez, Grigor, 1911-1966 = Vitez, Grigor, 1911-1966 Naslov Igra se nastavlja / Grigor Vitez ; [ilustrirao Ordan Petlevski] Vrsta građe poezija Ciljna grupa školski, 9-14 godina (P) Jezik hrvatski Godina 1967 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1967 Fizički opis 107 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petlevski, Ordan Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica Napomene Bilješka o piscu: str. 103 Grigor Vitez, pravim imenom Grigorije Vitez, (Kosovac kraj Okučana, 15. veljače 1911. – Zagreb, 23. studenoga 1966), bio je hrvatski i srpski pjesnik, dječji pisac i prevoditelj. Smatra se začetnikom moderne hrvatske književnosti za djecu. Autor je brojnih pjesama i priča namijenjenima djeci, te je autor i mnogobrojnih članaka u časopisima. Djeca se kroz svoje školovanje mogu često susresti s djelima Grigora Viteza jer se ona često nalaze u školskim čitankama.[10][11] Grigor Vitez dobitnik je Zlatne ptice, posebnog priznanja za vrhunska dostignuća u književnosti za djecu. Grigor Vitez rodio se 15. veljače 1911. godine pod imenom Grigorije u obitelji srpskoga podrijetla, kao dijete Ane i Teodora Viteza. O svojem je obiteljskom podrijetlu pisao u knjizi Ahmeta Hromadžića „Dječji pisci o sebi“. Majka Grigora Viteza prezivala se Milosavljević, a njezini su preci došli u Slavoniju iz Bosne krajem 17. stoljeća. S očeve strane preci su došli iz sjeverne Dalmacije, iz Ravnih kotara ili Bukovice, a nosili su prezime Alavanja. Jedan od Alavanja koji je došao u okučanski kraj od Marije Terezije dobio je počasni naslov viteza, i to je kasnije uzeto kao prezime. Djetinjstvo, obrazovanje i posao učitelja Odrastao je u tipičnom slavonskom multietničkom selu. Njegova obitelj bila je mnogočlana i bavili su se zemljoradnjom. Imao je dva starija brata (Joco i Savo) i jednog mlađeg (Pero). Bez oca je ostao kao predškolarac, pred početak Prvog svjetskog rata. Osnovnu školu završio je u Okučanima, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Prve dvije pjesme napisao je kao maturant. Krajem 20-ih godina 20. stoljeća, upisao je učiteljsku školu u Pakracu, nakon koje je stekao zvanje učitelja. Prvo radno mjesto kao učitelj imao je u selu Slobodna Vlast pokraj Đakova, nakon čega dobiva premještaj u Voćin, gdje upoznaje svoju suprugu Elizabetu Perlik, te se tu i vjenčavaju. Drugi svjetski rat i razdoblje do smrti Početkom Drugog svjetskog rata, dobiva premještaj u Gornji Vakuf, a nakon toga u Golince pokraj Donjeg Miholjca. Nedugo zatim, pridružuje se partizanima, kojima je vodio učiteljske tečajeve, kako bi bili educirani nakon rata predavati u školama. Poslije rata radio je u Ministarstvu prosvjete u Zagrebu, te kao urednik u izdavačkoj kući Mladost. Godine 1957. pokreće knjižnicu „Vjeverica“, u okviru koje je objavljeno oko 500 naslova za djecu. Tijekom 50-ih godina 20. stoljeća bio je tajnik Društva književnika Hrvatske. 60-ih godina 20. stoljeća zdravstveno stanje mu se naglo pogoršalo. Kralježnica mu je bila nepovratno oštećena. I pokraj toga, stvarao je prikovan za krevet. Umro je 23. studenoga 1966. godine, a pokopan je u rodnom Kosovcu. Stvaralaštvo Pisao je poeziju za djecu i odrasle (Sto vukova, Kad bi drveće hodalo, Gdje priče rastu), a prevodio je s ruskog, francuskog i slovenskog jezika. Njegovom poezijom dominiraju jednostavne i neposredne lirske slike u tradiciji poetskog izraza Dobriše Cesarića. Stihovi skladni i muzikalni, a svojim je pjesmama zbog aktualnosti i duhovitih poanti osvojio široki krug čitatelja. Objavio je nekoliko poetskih zbirki među kojima se ističu: Pjesme, Naoružane ruže, Povjerenje života i Kao lišće i trava. Njegove pjesme prevođene su na gotovo sve europske jezike. Neke od njegovih knjiga ilustrirao je poznati hrvatski ilustrator Ivan Antolčić. Postoji Nagrada „Grigor Vitez“ koja se od 1967. godine dodjeljuje piscu i ilustratoru najbolje knjige za djecu u godišnjoj produkciji. Djela San boraca u zoru, Nakl. Navod Hrvatske, Zagreb, 1948. Pjesme, Zora Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, Zagreb, 1950. Naoružane ruže, Kultura, Zagreb, 1955. Vesele zamke, Mladost, Zagreb, 1955. Prepelica, Prosvjeta, Zagreb, 1956. Lirika o Slavoniji, urednik, Slavonija danas, Osijek, 1956. Povjerenje životu, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1957. Sto vukova, i druge pjesme za djecu, „Svjetlost“, Sarajevo, 1957. (1987; 1990) Perzijske bajke, Mladost, Zagreb, 1958. Kad bi drveće hodalo, Mladost, Zagreb, 1959. (1990; Mozaik knjiga, 2015) Kao lišće i trava: pjesme, Matica hrvatska, Zagreb, 1960. Maksimir, Mladost, Zagreb, 1960. Iza brda plava: izbor pjesama za djecu, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Hvatajte lopova, „Svjetlost“, Sarajevo, 1964. Gdje priče rastu, Mladost, Zagreb, 1965. (1978) Zekina kuća, Mladost, Zagreb, 1965. Nevidljive ptice, Mozaik knjiga, 2002. MG61 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Luise, devetogodišnjakinja i prilično drska, mora provesti ljeto daleko od Beča u kući za odmor. Tamo se začudi kad upozna dobru Lotte iz Münchena: Zato što izgleda baš kao ona! Djevojke odlučuju doći do dna tajne njihove sličnosti i bez daljnjeg mijenjati uloge: Luise se vraća u München kao Lotte, Lotte u Beč kao Luise. Imaju pametan plan u svojoj prtljazi. Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: W. Trier Naslovna Raul Goldoni Emil Erih Kestner (Drezden, 23. februar 1899 - Minhen, 29. jul 1974) je bio nemački autor, pesnik, scenarista i satiričar[1], poznat pre svega po svojim šaljivim, društveno oštrim pesmama i po knjigama za decu, uključujući Emila i detektive. Međunarodnu nagradu Hans Kristijan Andersen dobio je 1960. godine za autobiografiju Als ich ein kleiner Junge war (When I Was a Little Boy). Četiri puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Drezden 1899 - 1919 Rodno mesto - spomen ploča Kastner je rođen u Drezdenu, u Saksoniji, a odrastao je u ulici Königsbrücker Straße. U blizini je naknadno otvoren muzej Erih Kastner u vili Augustin koja je pripadala Kastnerovom ujaku Franzu Augustinu. [4] Kastnerov otac, Emil Rikard Kastner, bio je majstor sedlar. [5] Njegova majka, Ida Amalia (rođena Augustin), bila je sluškinja, ali u tridesetim godinama se školovala za frizera kako bi dopunjavala prihode svog supruga. Kastner je imao posebno blizak odnos sa majkom. Kada je živeo u Lajpcigu i Berlinu, gotovo svakodnevno joj je pisao prilično intimna pisma i razglednice, a prepotentne majke redovno se pojavljuju u njegovim spisima. Govorilo se da je otac Eriha Kastnera bio porodični jevrejski lekar Emil Cimerman (1864 - 1953.), ali ove glasine nikada nisu potkrepljene. [6] Kastner je o svom detinjstvu pisao u svojoj autobiografiji Als ich ein kleiner Junge war 1957, (Kad sam bio mali dečak). Prema Kastneru, on nije patio od toga što je bio jedinac, imao je mnogo prijatelja i nije bio usamljen. Kastner je 1913. godine išao u učiteljsku školu u Drezdenu. Međutim, odustao je 1916. malo pre polaganja ispita koji bi ga kvalifikovali za predavanje u državnim školama. Pozvan je u Kraljevsku saksonsku vojsku 1917. godine i bio je obučavan u teškoj artiljerijskoj jedinici u Drezdenu. Kastner nije poslat na front, ali brutalnost vojne obuke koju je prošao i smrt savremenika koje je doživeo snažno su uticali na njegov kasniji antimilitarizam. Nemilosrdno bušenje kojem je podvrgnut njegov narednik sa bušilicom takođe je izazvalo doživotno stanje srca. Kastner to prikazuje u svojoj pesmi Narednik Vaurich. Po završetku rata, Kastner se vratio u školu i položio Abitur ispit sa odlikovanjem, stičući stipendiju od grada Drezdena. Lajpcig 1919 - 1927 U jesen 1919, Kastner se upisao na Univerzitet u Lajpcigu da studira istoriju, filozofiju, germanistiku i pozorište. Studije su ga odvele u Rostok i Berlin, a 1925. je doktorirao na tezi o Fridrihu Velikom i nemačkoj književnosti. Studije je platio radeći kao novinar i kritičar u novinama Neue Leipziger Zeitung. Međutim, njegove sve kritičnije kritike i „neozbiljna“ objava njegove erotske pesme `Abendlied des Kammervirtuosen` (Večernja pesma komornog virtuoza) sa ilustracijama Eriha Osera doveli su do njegove smene 1927. godine. Iste godine se preselio u Berlin, iako je nastavio da piše za Neue Leipziger Zeitung pod pseudonimom „Berthold Burger“ (Bert Citizen) kao slobodni dopisnik. Kasner je kasnije koristio nekoliko drugih pseudonima, uključujući `Melkjor Kurc` (Melchior Kurtz), `Piter Flint` (Peter Flint), i `Robert Nojner` (Robert Neuner).[3] Berlin 1927 - 1933 Kastnerove godine u Berlinu, od 1927. do kraja Vajmarske republike 1933, bile su mu najproduktivnije. Objavljivao je pesme, novinske kolumne, članke i kritike u mnogim važnim berlinskim časopisima. Redovno je pisao u dnevnim listovima kao što su Berliner Tageblatt i Vossische Zeitung, kao i u Die Weltbühne. Hans Sarkowicz i Franz Josef Görtz, urednici njegovih kompletnih dela (1998), navode preko 350 članaka napisanih između 1923. i 1933. godine, ali on je morao napisati i više, jer se zna da su mnogi tekstovi izgubljeni kada je Kastnerov stan izgoreo tokom bombardovanje u februaru 1944. Kastner je objavio svoju prvu knjigu pesama, Herz auf Taille 1928. godine, a do 1933. godine objavio je još tri zbirke. Njegov His Gebrauchslyrik (Tekst za svakodnevnu upotrebu) učinio ga je jednom od vodećih figura pokreta Nova stvarnost, koji se usredsredio na upotrebu trezvenog, udaljenog i objektivnog stila za zasićenje savremenog društva. U jesen 1928. objavio je svoju najpoznatiju knjigu za decu Emil i detektivi, koju je ilustrovao Valter Trier. Vlasnica izdavačke kuće Weltbühne, Edit Jakobsen, predložila je Kestneru da napiše detektivsku priču. Knjiga je prodata u dva miliona primeraka samo u Nemačkoj i od tada je prevedena na 59 jezika. Roman je bio neobičan po tome što je, za razliku od većine dečje književnosti tog perioda, smešten u savremeni Berlin, a ne u svet bajki. Kastner se takođe uzdržao od otvorenog moraliziranja, puštajući da postupci likova govore sami za sebe.[1] Njegov nastavak, Emil und die Drei Zwillinge (Emil i tri blizanca) objavljen 1933. godine, odvija se na obalama Baltika. Knjige o Emilu su uticate na stvaranje drugih knjiga u ponžanru literature o dečijim detektivima. Emil i detektivi adaptiran je za scenu pet puta, od čega je tri puta u Nemačkoj i po jednom u Velikoj Britaniji i Americi.[3] Kastner je ovaj uspeh nastavio sa još Pünktchen und Anton (1931) i Das fliegende Klassenzimmer (1933). Ilustracije Valtera Triera značajno su doprinele ogromnoj popularnosti knjiga. Das fliegende Klassenzimmer (Leteći razred) je nekoliko puta prilagođen za scenu: 1954, 1973. i 2003. godine.[3] Godine 1932. Kastner je napisao Der 35. Mai (35. maj), koja je smeštena u fantastičnu zemlju u koju se ulazi kroz garderobu i uključuje futurističke karakteristike poput mobilnih telefona. Filmska verzija Gerharda Lamprechta Emila i detektivia (1931) postigla je veliki uspeh. Kastner je, međutim, bio nezadovoljan scenarijem, a to ga je dovelo do toga da postane scenarista za filmske studije Babelsberg. Kastnerov jedini roman za odrasle Fabian, objavljen je 1931. godine. Kastner je u njega uključio brze rezove i montaže, u pokušaju da oponaša filmski stil. Fabian, nezaposleni književni stručnjak, doživljava užurbano brz tempo kao i propast Vajmarske Republike . Od 1927. do 1931. godine, Kastner je živeo u ulici Prager Straße 17 (danas blizu br. 12) u Berlinu u Vilmerzdorfu, a nakon toga, do februara 1945. godine, u ulici Roscherstraßee 16 u Berlinu - Šarlotenburg. Berlin 1933 - 1945 Kastner je bio pacifista i pisao je za decu zbog svoje vere u regenerativne moći mladosti. Bio je protivnik nacističkog režima i bio je jedan od potpisnika Hitnog poziva na jedinstvo. Međutim, za razliku od mnogih drugih autora koji kritikuju diktaturu, Kastner nije otišao u egzil. Nakon dolaska nacista na vlast, posetio je Merano i Švajcarsku i sastao se sa prognanim piscima, ali ipak se vratio u Berlin, tvrdeći da će tamo moći bolje da beleži događaje. Verovatno je i on želeo da izbegne napuštanje majke. Njegov `Neophodan odgovor na suvišna pitanja` (Notwendige Antwort auf überflüssige Fragen) u Kurz und Bündig objašnjava Kastnerov stav: `Ја сам Немац из Дрездена у Саксонији Отаџбина ме не пушта Ја сам попут дрвета које је узгојено у Немачкој Вероватно ће и тамо увенути.` Gestapo je nekoliko puta ispitivao Kastnera, nacionalna unija pisaca ga je proterala, a nacisti su spaljivali njegove knjige kao „suprotne nemačkom duhu“ tokom spaljivanja knjiga 10. maja 1933, na podsticaj Jozefa Gebelsa. Kastner je lično prisustvovao događaju i kasnije o njemu pisao. Odbijeno mu je članstvo u novoj uniji nacionalnih pisaca pod kontrolom nacista, Reichsverband deutscher Schriftsteller (RDS), zbog onoga što su njeni zvaničnici nazivali „kulturno boljševičkim stavom u svojim delima pre 1933.“ Tokom Trećeg rajha, Kastner je objavio apolitične romane poput Drei Männer im Schnee (Tri čoveka u snegu) 1934. godine u Švajcarskoj. 1942. dobio je posebno izuzeće za pisanje scenarija za film Münchhausen, koristeći pseudonim Berthold Burger. Film je bio prestižni projekat Ufa studija za proslavu dvadeset i pete godišnjice njegovog osnivanja, preduzeća koje je podržao Gebels. 1944. godine Kastnerov dom u Berlinu uništen je tokom bombardiranja. Početkom 1945. godine, on i drugi pretvarali su se da moraju putovati u seosku zajednicu Mayrhofen u Tirolu radi snimanja lokacije za (nepostojeći) film Das falsche Gesicht (Pogrešno lice). Stvarna svrha putovanja bila je izbegavanje konačnog sovjetskog napada na Berlin. Kastner je takođe dobio upozorenje da su SS planirali da ubiju njega i druge nacističke protivnike pre dolaska Sovjeta. [7] Bio je u Mayrhofen-u kada se rat završio. O ovom periodu pisao je u dnevniku objavljenom 1961. godine pod naslovom Notabene 45. Drugo izdanje, bliže Kastnerovim originalnim beleškama, objavljeno je 2006. godine pod naslovom Das Blaue Buch (Plava knjiga). Kestner i bombardovanje Drezdena U svom dnevniku za 1945. godinu, objavljenom mnogo godina kasnije, Kastner opisuje svoj šok dolaskom u Drezden ubrzo nakon bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu u februaru 1945. godine i pronalazeći grad kao gomilu ruševina u kojima nije mogao prepoznati nijednu ulicu ili znamenitosti među kojima je proveo detinjstvo i mladost. Njegova autobiografija Als ich ein kleiner Junge war započinje jadikovkom za Drezdenom (citirano prema engleskom prevodu, When I Was a Little Boy): `Рођен сам у најлепшем граду на свету. Чак и ако је твој отац, дете, био најбогатији човек на свету, не би могао да те одведе да га видиш, јер оно више не постоји. . . . За хиљаду година изграђена је њена лепота, за једну ноћ је потпуно уништена`. Minhen 1945 - 1974 Po završetku rata, Kastner se preselio u Minhen, gde je postao urednik kulturne rubrike za Neue Zeitung i izdavač Pinguin-a, časopisa za decu i mlade. Takođe je bio aktivan u književnim kabareima, u produkcijama u Schaubude (1945–1948) i Die kleine Freiheit (posle 1951), kao i na radiju. Tokom ovog vremena napisao je brojne skečeve, pesme, audio predstave, govore i eseje o nacionalsocijalizmu, ratnim godinama i surovoj stvarnosti života u posleratnoj Nemačkoj. Među njima su najzapaženija Marschlied 1945 (Marš 1945) i Deutsches Ringelspiel. Takođe je nastavio da piše knjige za decu, uključujući Die Konferenz der Tiere (Konferencija o životinjama), pacifistička satira u kojoj se svetske životinje udružuju kako bi uspešno naterale ljude da se razoružaju i sklope mir. Od ove slikovnice napravljen je animirani film autora Kurta Linda. Kastner je takođe obnovio saradnju sa Edmundom Nikom kojeg je upoznao u Lajpcigu 1929. godine, kada je Nik, tadašnji šef muzičkog odseka na Radio Silesia, napisao muziku za Kastnerovu radio predstavu Leben in dieser Zeit. Nik, sada muzički direktor u Schaubude, uglazbio je više od 60 Kastnerovih pesama. Kastnerov optimizam u neposrednoj posleratnoj eri ustupio je mesto rezignaciji, jer su Nemci na Zapadu pokušali da normalizuju svoj život nakon ekonomskih reformi ranih 1950-ih i posledičnog „ekonomskog čuda“ (Wirtschaftswunder). Dodatno se razočarao kad je kancelar Konrad Adenauer remilitarizovao Zapadnu Nemačku, učinio je članicom NATO- a i preusmerio je u mogući vojni sukob sa Varšavskim paktom. Kastner je ostao pacifista i govorio je u antimilitarističkom (Ostermarsch) demonstracijama protiv stacioniranja nuklearnog oružja u Zapadnoj Nemačkoj. Kasnije je takođe zauzeo stav protiv rata u Vijetnamu. Kastner je počeo sve manje da objavljuje, delom i zbog sve većeg alkoholizma. Nije se pridružio nijednom od posleratnih književnih pokreta u Zapadnoj Nemačkoj, a pedesetih i šezdesetih godina 20. veka postao je doživljavan uglavnom kao autor knjiga za decu. Njegov roman Fabian adaptiran je u film 1980. godine, kao i nekoliko knjiga njegovih nastavaka. Najpopularnije od ovih adaptacija bile su dve američke verzije Zamka za roditelje, napravljene 1961. i 1998, a zasnovane na njegovom romanu Das doppelte Lottchen (Loti i Lisa). Kastner je 1960. godine dobio nagradu Hans Kristijan Andersen za Als ich ein kleiner Junge war, njegovu autobiografiju. Engleski prevod Florence i Isabel McHugh, objavljen kao When I Was a Little Boy 1959. godine, osvojio je američki nagradu `Luis Kerol` 1961. godine. Erih Kastner (levo) u Engleska bašta, Minhen, 1968 Kastner je dobio još nekoliko nagrada, uključujući Nemačku filmsku nagradu za najbolji scenario za nemačku filmsku verziju Das doppelte Lottchen1951, književnu nagradu grada Minhena 1956, i nagradu Georg Bihner 1957. Vlada Zapadne Nemačke nagradila je Kastnera svojim redom za zasluge, Bundesverdienstkreuz-om (Savezni krst za zasluge), 1959. godine. Godine 1968. dobio je `Lessing-Ring` zajedno sa književnom nagradom nemačkog masonskog reda. Kastner je 1951. izabran za predsednika PEN centra zapadne Nemačke i na toj funkciji je ostao do 1961. godine. 1965. postao je emeritus predsednik. Takođe je imao ključnu ulogu u osnivanju Međunarodne dečje biblioteke (Internationale Jugendbibliothek), u Minhenu. 1953. bio je osnivač (IBBY - International Board on Books for Young People) Međunarodnog odbora za knjige za mlade.[3] Kastner se nikada nije oženio. Poslednje dve knjige za decu Der kleine Mann i Der kleine Mann und die kleine Miss napisao je za svog sina Tomasa Kastnera, rođenog 1957. godine. Kastner je često čitao iz svojih dela. Dvadesetih godina 20. veka snimio je neke od svojih pesama socijalne kritike, a u nekim filmovima prema njegovim knjigama nastupio je kao pripovedač, kao i za prvu audio produkciju Pünktchen und Anton. Ostali snimci za `Deutsche Grammophon` uključuju pesme, epigrame i njegovu verziju narodne priče Til Ojlenšpigel. Čitao je i u pozorištima, poput Pozorišta Kivije u Minhenu, i za radio, za koji je čitao Als ich ein kleiner Junge war i druga dela. Kastner je umro od raka jednjaka 29. jula 1974. u bolnici Neuperlach u Minhenu. Sahranjen je na groblju Svetog Đorđa u minhenskom okrugu Bogenhausen. Ubrzo nakon njegove smrti, Bavarska akademija umetnosti osnovala je književnu nagradu u njegovo ime. Po njemu je nazvan asteroid 12318 Kastner. [8] Bibliografija Spisak njegovih dela pod nemačkim naslovima, poređani prema datumima objavljivanja u Nemačkoj: Weihnachtslied, chemisch gereinigt, 1927. Herz auf Taille, 1928. Emil und die Detektive, 1929. (Emil i detektivi) Lärm im Spiegel, 1929. Ein Mann gibt Auskunft, 1930. Pünktchen und Anton 1931. (Tonček i Točkica) Der 35. Ma, 1931. (35. maj, ili Konradova vožnja do južnih mora) Fabian. Die Geschichte eines Moralisten, 1932. (Fabian, Priča o moralisti) Gesang zwischen den Stühlen, 1932. Emil und die Drei Zwillinge 1933. (Emil i tri blizanca) Das fliegende Klassenzimmer, 1933. (Leteći razred) Drei Männer im Schnee, 1934. (Tri čoveka u snegu) Die verschwundene Miniatur, 1935. (Nestala minijatura) Doktor Erich Kästners Lyrische Hausapotheke, 1936. (Sanduk za lirsku medicinu doktora Eriha Kastnera) Georg und die Zwischenfälle, (zvani Der kleine Grenzverkehr), 1938. (Salcburška komedija) Das doppelte Lottchenn, 1949. (Bliznakinje ili Dvostruka Loti) Die Konferenz der Tiere, 1949. (Kongres životinja) Die 13 Monate, 1955. Als ich ein kleiner Junge war, 1957. (Kad sam bio mali dečak) Das Schwein beim Friseur, 1963. Der kleine Mann, 1963. (Mali čovek) Der kleine Mann und die kleine Miss, 1967. (Mali čovek i mala gospođica) Mein Onkel Franz, 1969. Silvia List (urednik): Das große Erich Kästner Buch, sa uvodom Hermana Kestena, 2002. Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez malo labaviji, ali nista strasno, sve ostalo uredno ! Naslovna strana: Radomir Perica Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812.), drugog sveska 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života. Jakob Ludwig Karl Grimm rodio se 1795., a Wilhem Karl Grimm 1805., u Hanauu kod Frankfurta. Obrazovali su se u Friedrichs Gymnasium u Kasselu, a zatim su obojica studirali pravo na Sveučilištu Marburg. Od 1837. do 1841. braća Grimm su se pridružila petorici kolega profesora na Sveučilištu u Göttingenu. Ta je skupina postala poznata kao Die Göttinger Sieben (Göttingenska sedmorka). Bunili su se protiv kralja Ernesta Augusta I. od Hanovera, kojeg su optuživali da krši ustav te države. Zato ih je kralj sve istjerao sa sveučilišta. Wilhelm je umro 1859., a njegov stariji brat Jakob 1863. Pokopani su na groblju St Matthäus Kirchhof u Schönebergu, četvrti Berlina. Kasnija izdanja Osim izvornih njemačkih djela, mnoge su izvorne francuske priče ušle u zbirku braće Grimm jer ih je ispričao hugenotski pripovjedač koji je braći bio jedan od glavnih izvora. Današnja izdanja njihovih bajka uglavnom su temeljito pročišćene i zašećerene verzije za djecu; naime, izvorne narodne priče koje su braća skupila nekad se nisu smatrale dječjim pričama. vještice, zlodusi, trolovi i vukovi šuljaju se mračnim šumama oko drevnih sela braće Grimm, kao i kroz podsvijest izoliranih njemačkih gradova-država tog doba. Suvremena analiza Suvremena psihologija i antropologija tvrde da bajke koje se na Zapadu pričaju djeci prije spavanja zapravo predočavaju duševnu tjeskobu, strah od napuštanja, roditeljsko nasilje i/ili spolno sazrijevanje. Dječji psiholog Bruno Bettelheim u knjizi Korištenje očaravanja tvrdi da su izvorne bajke braće Grimm zapravo frojdovski mitovi. Jezikoslovlje Na samom početku 19. stoljeća, u vrijeme kad su živjela braća Grimm, Sveto Rimsko Carstvo je upravo propalo, a Njemačka kakvu znamo danas nije još postojala, nego se sastojala od stotina kneževina i malih ili srednje velikih država. Glavni čimbenik koji je ujedinio njemački narod tog doba bio je zajednički jezik. Svojim su djelima i životom braća Grimm htjeli pomoći da se stvori njemački identitet. Javnost izvan Njemačke uglavnom ne zna da su braća Grimm sastavila njemački rječnik Deutsches Wörterbuch. To je bio prvi veliki korak u stvaranju standardnog `modernog` njemačkog jezika još od Lutherova prijevoda Biblije s latinskog na njemački. Taj vrlo opsežan rječnik (33 sveska, teži 84 kg) još se smatra autoritetom za njemačku etimologiju. Smatra se da je brat Jakob iznio Grimmov zakon, germansku glasovnu promjenu koju je prvi primijetio danski filolog Rasmus Kristian Rask. Grimmov je zakon bio prvo otkriće neke važne sustavne glasovne promjene. Snežana i sedam patuljaka Pepeljuga Ivica i Marica Crvenkapa Hrabri krojač Toma palčić Ramplstilskin ili Cvilidreta Zlatna guska Zlatokosa Kralj žaba Ivica i Marica Stočiću, postavi se Bratac i sestrica Vila Perka Tri brata Uspavana lepotica (Trnova Ružica)... Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Biografija i likovni opus Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“.

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Čajnik `Rubens` (1925-1945) Dimenzije Visina: 24 cm Dužina: 22 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 6 cm Zapremina: 1,2 l Težina: 610 g Zlatna bojaa na ivici otvora, ručki i vrhu izlivnika je mestimično izbledela - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Przellan-Manufaktur, iznad krune sa izgledom zida) Rubens Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur A.G.“ koristila je žig između 1925. i 1945. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/37-34/107-kp/1129)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Prvo izdanje !!! 1981 g. Ilustracije: Vjera Lalin Izbor: Dalibor Cvitan Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski pisac koji živi i radi od 1984. godine u Francuskoj. Veliku maturu položio je 1957. u Beogradu, gde je 1973. na Filološkom fakultetu diplomirao Odsek za romanistiku. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. U dva navrata je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je SANU od 2000. godine. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Piše poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu; preveo je i prepevao dela poznatih pisaca (V. Šekspir, Š. Bodler, J. Brodski, E. Sioran, L. Aragon, E. Paund, V. B. Jejts, E. Jonesko, P. Klodel), pisana na francuskom i engleskom jeziku. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada od kojih su najpoznatije: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada Beograda, Zmajeva nagrada, Nagrada Branko Ćopić, Nagrada Isidora Sekulić, Nagrada Desanka Maksimović, Mladost, Mlado pokoljenje, Neven, Vitalova nagrada `Zlatni suncokret`, Žička hrisovulja, Nagrada Miloš Đurić za prevodilaštvo, Nagrada Pečat vremena za književnost. Dela Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji Arhivirano 2014-12-08 na Wayback Machine-u, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju Arhivirano 2014-12-15 na Wayback Machine-u, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M.Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese Arhivirano 2015-04-18 na Wayback Machine-u, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Milovan Danojlić: Položaj pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[1] . . . Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`. Lalin, Vjera, hrvatska slikarica (Zagreb, 10. III. 1947). Diplomirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu 1974 (I. Lovrenčić) te bila suradnica Majstorske radionice Lj. Ivančića (1975–77). U kombiniranoj tehnici minucioznim crtežom stvara nadrealne, halucinantne prizore morbidnih i tjeskobnih sadržaja (Homoidi, 1976; Moj otac, 1981). U ciklusu Raspela (1990) nadahnuta je starim dalmatinskim raspelima, a u Bestijariju (1995–98) ljudskom bešćutnošću i ratom. Bavi se ilustriranjem i opremom knjiga (I. Kušan, Domaća zadaća; J. L. Borges, Priručnik fantastične zoologije). Biblioteka Vjeverica

LUDWIG WESSEL - Činija `Imperial-Bonn` (1875-1900) Dimenzije Prečnik: 25,5 cm Prečnik dna: 12,5 cm Visina: 4 cm Težina: 680 g Sitni tragovi pribora na dnu. Srebrna i zlatna boja pri rubu ostale su samo u tragovima. Žig na dnu: 1755 (ispod krune, godina osnivanja fabrike) IMPERIAL – BONN (polukružno) GERMANY Fabrika “Wessel Keramische Verke A.G.” koristila je žig između 1875. i 1900. godine. Oznaka „IMPERIAL-BONN“ na predmetima namenjenim izvozu. Kad je Johann Mathias Rosenkranz (Johan Matis Rosenkranc),vlasnik fabrike keramike „Kurfürstliche Fayencerie Poppelsdorf“, osnovane 1755. godine u mestu Poppelsdorf (Popelsdorf), pored Bonna (Bon), dospeo u finansijske probleme, zadužio se kod bisnismena Ludwiga Wessela (Ludvig Vesel). 1828. godine fabriku je preuzeo glavni poverilac Wessel i vodio je zajedno sa baćom Mehlem (Melem), iz čega je nastala kompanija “Steingutfabrik Franz Anton Mehlem”. Wessel je otkupio i delove zemljišta oko fabrike i 1929. godine izgradio novu fabriku fajansa i keramike: „Porzellan- und Steingutfabrik Ludwig Wessel G.m.b.H. & Co.“ Kada je Ludwig Wessel umro 1838. godine kompaniju je preuzeo njegov sin Franz Joseph Wessel (Franc Jozef Vesel). On je je prilično rano uveo svoja dva sina u posao. Nicolaus Joseph (Nikolaus Jozef) i Carl Ludwig (Karl Ludvig), nakon edikutivnih putovanja u poznate evropske fabrike keramike, nakratko su radili za oca. Preuzeli su posao kada se Franz Joseph Wessel iznenada razboleo. Umro je posle dugog bolovanja 1879. godine. Na osnovu potražnje iz inostranstva i planiranog uvođenja majolike, fabrika se proširila tokom 1880. godine. Izgrađena je potpuno nova prodavnica i magacin, tako da je do 1909. godine kompanija Wessel posedovala kompletan blok zgrada uključujući kancelarije, radnju i skladište, studio za dekoraciju i peć za zastakljivanje. Novoizgrađeni put koji je vodio pored jedne strane bloka nazvan je „Wessel-Straße“ (Ulica Vesel). Nakon što mu je brat umro 8. juna 1888. godine, Carl Ludwig Wessel je transformisao poslovanje u akcionarsko društvo: “Wessel Keramische Verke A.G.” Tokom 1889. godine izgrađene su tri nove peći za preradu porcelana, a istovremeno je izgrađena železnička pruga koja je povezivala fabriku sa robnom stanicom u Bonnu. Tako je fabrika imala dvadeset osam peći za keramiku, deset peći za zastakljivanje, osam peći za najfiniji porcelan i tri parne mašine sa visokim dimnjacima. Posle septembra 1911. godine porudžbine su se naglo smanjivale. U godinama posle 1914. fabrika je mogla da nastavi samo sa radnom snagom ruskih ratnih zarobljenika koji su zamenili one radnike koji su bili mobilisani. U noći između 5. i 6. februara 1925. godine izbio je požar koji je skoro uništio celu fabriku u Poppelsdorfu. 5. februara 1929. godine, uprava je odlučila da proda fabriku kompaniji “Friedrich Butzke & Co. A.G.” Nakon što je fabrika uništena u požaru tokom 1944. godine, nova je izgrađena neposredno pored železničke pruge koja je pripadala “Wessel Keramische Verke A.G.” Nekoliko godina posle rata kompanija se borila, ali vremena su se promenila i nerentabilni objekat je morao da se zatvori. Tokom avgusta 1969. godine zemljište je kupilo Ministarstvo za uređenje zemljišta. Ostaci “Wessel Keramische Verke A.G.” uklonjeni su do 7. maja 1970. godine. Preostala dva dimnjaka dignuta su u vazduh 22. septembra iste godine, a tokom 1977. godine svi preostali objekti su porušeni. Posle više od 140 godina, kompanija Wessel više nije postojala. Izvor: Porcelain Marks and More Prodaje se bez držača za tanjir. (120/35-43/141-kp/1311)