Marko Lopušina Ubij bližnjeg svogMeki povezIzdavač Tea booksPrvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima.Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“.A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke.Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije.Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu.Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve.Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije.Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji.Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković.Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički.U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije.Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca.Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.2/8

Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog Meki povez Izdavač Tea books Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekih 10 tak mesta ima podvucenih recenica zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno! Retko!!! Godine istrebljenja - Nacistička Nemačka i Jevreji 1939-1945. Sol Fridlender Knjiga Godine istrebljenja, sa podnaslovom: Nacistička Nemačka i Jevreji 1939. - 1945., je jedna od najnovijih, ali, svakako najznačajnijih studija o istoriji Holokausta. Ovo novo istraživanje masovnih ubistava koje je nacistička Nemačka počinila nad evropskim Jevrejima, zbog svoje jedinstvene slikovitosti i snage, čita se kao pravi roman. Frindlenderovo snažno podsećanje na svirepost nacističkog ludila, učinilo je da ovu promišljenu, odmerenu i autoritativnu studiju, pojedini kritičari, već po njenom objavljivanju, označe pravim remek-delom trajne vrednosti. Frindlender daje sveobuhvatan pregled rata protiv Jevreja, pažljivo istražujući aktivnosti nacističke Nemačke i stavljajući Holokaust u širi kontekst evropskih politika i rasnih gledišta. U knjizi se izrazito koriste i dnevnici Jevreja, da bi se tako najrečitije dočarali milioni pojedinačnih tragedija. U ovom delu posebno mesto ima i ustaški genocid koji je sprovođen protiv 2,2 miliona Srba i 45 000 Jevreja na teritoriji tadašnje Nezavisne države Hrvatske. Frindlender navodi da su „Hrvati samo tokom 1941. i početkom 1942. godine, ubili između 300 000 i 400 000 Srba i najveći deo od 45 000 Jevreja( bilo direktno ili tako što su ih prosledili Nemcima). Tokom celog tog perioda, od pape se nije čula nijedna reč o ustaškim ubistvima. Saul Fridlender (takođe Saul P. Fridlander ili Fridlender, hebrejski şʼwl prydlndr; rođen 11. oktobra 1932. u Pragu; zapravo Pavel Fridlender) je izraelski istoričar i pisac. Saul Fridlender je rođen kao Pavel Fridlender u Pragu 11. oktobra 1932. godine u jevrejskoj porodici nemačkog govornog područja. Njegov otac Jan Fridlender (1897-1942) došao je iz Praga, gde je studirao pravo na Karlovom univerzitetu, a kasnije je radio za osiguravajuću kompaniju. Njegova majka Eli (1905-1942) je poreklom iz Ober-Rohlica (Horni Rokitnice) u Džinovskim planinama. Njen otac, Gustav Glejzer iz Polica (1863–1921, sahranjen u Gabloncu), tamo je napredovao tako što je imao sopstvenu tkaonicu platna i pamuka. Fridlenderova porodica je bila jevrejska, ali ne i religiozna. Fridlender je prve godine svog života proveo u Pragu i tamo je pohađao englesku privatnu školu od septembra 1938. Njegovi roditelji su pokušali da pobegnu sa njim preko mađarske granice u martu 1939. godine, ali nisu uspeli i morali su da se vrate u Prag. Ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke, ponovo su pokušali da pobegnu i emigrirali su u Francusku. Drugi članovi porodice su takođe napustili zemlju. Fridlender je u početku živeo sa roditeljima u Parizu. Prvi put im je bilo jako teško jer su imali malo finansijskih sredstava. Uprkos tome, uspeli su da ga smeste u internate. Proveo je šest meseci u domu za jevrejsku decu u Montmoransiju, blizu Pariza, pre nego što je prešao u drugi internat. Posle okupacije Francuske, porodica je napustila Pariz 1940. godine i naredne dve godine provela u Neris-le-Benu, blizu Monlusona, koji je bio u neokupiranoj zoni i samim tim pod Višijevim režimom. Kada je počelo hapšenje stranih Jevreja širom Francuske nakon okupacije ostatka Francuske 1942. godine, Fridlenderovi roditelji su odlučili da sakriju svog sina i izabrali su jevrejski dečji dom u blizini La Suterena. Ali ostao je vrlo kratko jer je opasnost tamo bila prevelika za njega. Nakon toga, njegovi roditelji su odlučili da odvedu Saula u katolički internat pod nazivom Saint-Beranger, internat za sodalizam, u Montlusonu. Tamo je dobio ime Pol-Anri Ferland. Jednom je pokušao da pobegne iz Sen Beranžea da bi se pridružio roditeljima, što mu je i uspelo, ali je onda morao da se vrati. Kršten je kao katolik u crkvi Notr Dam u Monlusonu početkom oktobra 1942. godine i prvobitno je smešten u kuću u Montneufu. Tamo se razboleo od teške difterije larinksa, od koje je umalo umro. Septembra 1943. vratio se u Montluson i Sen Beranže. Kao učenik Sen Beranžea, istraživao je katoličku veru i na kraju odlučio da postane sveštenik. Fridlanderovi roditelji su takođe pokušali da nađu skrovište, ali je to postajalo sve teže. Njegov otac je zbog bolesti morao da bude nekoliko dana u bolnici. Konačno, u jesen 1942. pokušali su da pobegnu preko švajcarske granice iznad grada Novel, ali su odbijeni i predati francuskoj policiji. Prvo su došli u logor u Rivesaltesu pre nego što su deportovani. Verovatno su ubijeni 1942. godine u koncentracionom logoru Aušvic. U Neris-le-Benu, nakon što su roditelji uhvaćeni, francuska policija je takođe tragala za Fridlenderom, ali bezuspešno. Po završetku rata, za Fridlenderovog staratelja je postavljen jevrejski trgovac. Za sada je ostao u školi u Sen Beranžeu i trebalo je da bude stavljen na staranje svom staratelju na kraju školske godine. Otputovao je u Sent Etjen i neko vreme nakon što se vratio zauvek je napustio Sen Beranže i otišao da živi kod staratelja. Samo 25 godina kasnije ponovo je posetio Neris-le-Ben. Po završetku rata sve više se bavio svojim jevrejskim korenima i bavio se ne samo cionističkim idejama već i komunističkim. U avgustu 1946, na primer, bio je u cionističkom omladinskom logoru u odeljenju Jura u Lac de Chalain, gde je bio raspoređen u grupu Habonim.[7] Nakon što je napustio Sen Beranže, postao je srednja škola i internat u višim razredima osnovne škole na Liceju Henri-IV u Parizu. U to vreme povremeno je prisustvovao sastancima komunističkih omladinskih organizacija u Petom arondismanu i sastancima Habonima. Poistovetio se sa cionističkim i komunističkim pristupom, ali se ubrzo udaljio od komunizma i od jeseni 1947. cionizam je bio njegova glavna briga. Tako je sa petnaest godina bio odlučan da se bori za Izrael. Ali Habonim je to odbio i odbio mu put tamo. Zatim je falsifikovao datum rođenja, pratio omladinsku organizaciju Betar i krenuo ka Izraelu 4. juna 1948. godine, uključujući i na brodu Altalena. Na kraju, po dolasku u Izrael, promenio je ime iz „Paul“ u „Šaul“ i kao kompromis između fran. Češki pravopis „Saul“ i prethodni „Pavle“ postalo je „Saul“. Kada je Fridlander stigao u Izrael, u početku je ostao u Niri nekoliko meseci pre nego što je postao interni učenik u poljoprivrednoj školi. Tamo je naučio hebrejski i intenzivno se bavio jevrejskom kulturom, koja mu je u to vreme još uvek bila relativno strana. Takođe je pohađao školu u dečjem i omladinskom selu Ben Šemen nekoliko meseci pre nego što je došao u Netaniju da tamo pohađa srednju školu. proučavanje i nastava Zatim je od 1951. do 1953. godine odslužio trogodišnji vojni rok u Izraelskim odbrambenim snagama i raspoređen je u neborbenu jedinicu nakon regrutne obuke zbog male srčane mane. Radio je u kancelariji u Jafi i imao je čin štabnog narednika. Studirao je sa prekidima, diplomirao je na Institutu d`etudes politikues u Parizu 1955. pre nego što je sa stipendijom pohađao Institut za međunarodne studije u Ženevi, gde je doktorirao istoriju 1963. godine, nakon što je 1961. odlučio da nastavi univerzitetsku karijeru.[11] ] Između studija posetio je svog strica u Švedskoj južno od Stokholma 1956. i tamo ostao godinu dana. Njegov stric je vodio dom za mentalno hendikepiranu decu, u čemu je pomagao. Počeo je da predaje u Jerusalimu u jesen 1967. i bio je profesor i predsednik Katedre za međunarodne odnose na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu od 1969. do 1975. Takođe je profesor istorije na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu od 1988. gde je predsedavajući Kluba za studije holokausta, a takođe je predavao na Univerzitetu u Tel Avivu, gde je od 1975. bio na Katedri za evropsku istoriju Maksvel Kamings. Takođe je držao gostujuća predavanja na raznim drugim univerzitetima, na primer 2006/2007. bio je prvi gostujući profesor u Jenskom centru za istoriju 20. veka na Univerzitetu Fridrih Šiler u Jeni. Takođe je bio vanredni profesor i profesor savremene istorije na postdiplomskom institutu za međunarodne studije u Ženevi od 1964. do 1988. godine. Takođe je osnivač i glavni urednik istorijskog časopisa Histori & Memori. Fridlender je oženjen i ima troje dece, Eli, Davida i Michala, i četvoro unučadi. Živi prvenstveno u Los Anđelesu nakon što se povukao sa nastave u Tel Avivu.[14] Fridlander je jedan od najpoznatijih i najuglednijih istoričara u Izraelu, a takođe je bio na mnogim funkcijama tamo i bio je aktivan u interesu Države Izrael, preuzimajući razne zadatke za nju. Između ostalog, bio je sekretar predsednika Svetske cionističke organizacije od 1958. do 1960. i bio je član Odbora naučnog odeljenja pri Ministarstvu odbrane Izraela od 1960. do 1961. Takođe je učestvovao u daljim diskusijama o Izraelsko-palestinski sukob.[15] biljka Fridlender je istoričar i bavi se prvenstveno jevrejskom istorijom i holokaustom. On je jedan od najznačajnijih istoričara u ovoj oblasti i objavio je nekoliko radova na ovu temu. Za njega je posebno važno da se fokusira na žrtve Holokausta i njihove glasove, a ne samo da osvetli politička dešavanja, za razliku od Raula Hilberga, na primer. On je uveren da Hitler nije želeo da ubija Jevreje od početka, ali da je izolacija u početku bila cilj i da je konačna odluka o istrebljenju svih Jevreja doneta tek krajem 1941. godine. Uloga Jevreja mu je centralna, pa materijalne razloge vidi kao sporednu, za razliku od Gec Alija. Fridlender se takođe ograđuje od Danijela Goldagena i njegovog stava da je nemački antisemitizam 19. veka doveo do Trećeg rajha i pravi jasnu razliku između ovog i kasnijeg nacionalsocijalističkog antisemitizma. S druge strane, on vidi „ideološki fanatizam kao odlučujuću pokretačku snagu“. U svom stvaralaštvu i prikazu istorije važno mu je da ne postane previše apstraktan i time izgubi emocionalnost, već da radi sa njom i da je iskaže. Zato što bi ovakvi akti bili banalizovani apstrakcijom i izgubio bi se pogled na ljude koji stoje iza njih. Za Fridlendera, novi metod suprotstavljanja ovome bio je da se više koriste glasovi žrtava. Istoričar Martin Broszat je to kritikovao, optužujući Fridlendera da nije u stanju da objektivno radi na takvoj temi kao Jevrejin. Ali Fridlender je na ovu optužbu odgovorio da su mnogi nemački istoričari ove generacije takođe bili uključeni i da su bili, na primer, u Hitlerjugendu. Ova rasprava o Darste ment Holokausta sa Brozatom je poznat iz njihove prepiske iz 1987. o „istoriizaciji nacionalsocijalizma“. Posledica ovoga je njegova obrazovna posvećenost obrazovanju o holokaustu i obrazovnim fondacijama kao što je Anti-Defamation League, za koju je napisao izvornu knjigu 1972. Esej Ka metodologiji podučavanja o holokaustu usledio je 1979. godine. Iako istoričar, u smislu dubokog pamćenja, želeo bi emocionalizaciju i raznovrsno istraživanje motiva počinilaca, takođe metodima iz psihologije i sociologije. On se takođe zalaže za univerzalizaciju pristupa globalnom obrazovanju o ljudskim pravima, što bi napustilo jevrejske okvire. Slično, pitanje „književnosti“ Fridlenderovog dela (uglavnom vezano za Treći rajh i Jevreje) razmatrano je, na primer, na interdisciplinarnoj konferenciji u leto 2011, koju je organizovao Jenski centar za istoriju 20. veka u Fridrihu. Univerzitet Šiler u Jeni je usklađen. Za Hejdena Vajta, profesora emeritusa na Univerzitetu Stanford, Fridlanderov uspeh kod istorijski zainteresovane javnosti zasniva se na ovoj književnoj prirodi. Fridlender koristi takozvano „zapošljavanje“. Vajt je Fridlenderovom delu pripisao formu koju je nazvao „estetiziranje pisanja“, stil pisanja koji spaja književnost i istoriju. Međutim, Fridlender je objasnio svoj stil u svom odgovoru Vajtu sa neverovatnom količinom podataka i izvora. Takođe je upozorio na pokušaje stvaranja kategorije između književnosti i istorije i naglasio ključnu razliku: književnost može i može biti fikcija, istorija ne može. Štaviše, Fridlender je napisao delo o Piju KSII 1964. objavio i analizirao njegovu ulogu tokom Drugog svetskog rata. Po njegovom mišljenju, ovaj papa je „ćutao” kada su rimski Jevreji deportovani 1943. godine. Noviji izvori to nisu potvrdili. Napisao je i autobiografiju Kad dođe sećanje, u kojoj se bavi detinjstvom i mladosti. Godine 1998. učestvovao je u diskusiji o govoru Martina Valsera o nagradi za mir. Fridlender je govorio ispred Bundestaga Savezne Republike Nemačke 2019. povodom godišnjeg Dana sećanja na Holokaust

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kriza Evropskih Nauka i transcendentalna fenomenologija Prevod: Zoran Djindjic Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja.

ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Недавно је у Галерији Матице српске представљена монографија о најважнијој епизоди историје Новог Сада, о Алмашкој цркви. Начин на који је о целом подухвату говорио прота Миливој Мијатов био је заиста другачији. Говорио је срдачно, топло и дирљиво, видно узбуђен и радостан. Уопште, промоција књиге „Алмашка црква“ није била типична. Након бираних уводних речи управнице Галерије, госпође Тијане Палковљевић Бугарски, и Његовог Преосвештенства, Епископа бачког господина Иринеја, о књизи су говорили Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада и Данило Вуксановић, програмски директор Галерије. Алмашки крај, данашњу Подбару, населиле су српске породице из недалеког села Алмаш 1718. године. Управо ту је настала Рацка Варош, данашњи Нови Сад. Ту се налази зграда Матице српске. Ту је највећа православна црква у граду - Алмашка. Између осталог, речено је да су наши преци нарочито били везани за чудотворну икону Мајке Божије која се дуго чувала и која је у Буни 1848. године нестала, да би 1905. године новосадски добротвор и задужбинар Арса Пајевић платио да, на истом месту, чувени сликар Урош Предић изобрази нову икону Богородице са малим Христом у рукама. Поред колега из Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, уредник монографије и аутор текста у њој је протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, настојатељ Алмашког храма и архијерејски намесник новосадски први. Све споменуто учињено је са Благословом Епископа бачког Иринеја, који је у свом уводном слову, између осталог напоменуо „колико су наши преци у томе времену били довољно и духовно и богословски просвећени, иако ни њихов живот и прилике нису били лаки“. Да би се један пројекат реализовао неопходни су следећи услови: људи (носиоци пројекта), план (предлог пројекта) и новчана средства. То је круг услова без којих је циљ недостижан. У нашем случају, међутим, људски фактор се побринуо да износ укупно захтеваних буџетских средстава буде лична донација. Како нам је, на послетку, рекао прота Миливој Мијатов, сви који су учествовали у подухвату издавања овог драгоценог дела радили су бесплатно, тј. нису добили нити тражили хонорар. Аутори текстова и доступног материјала, лектор и коректор, фотограф и штампар. Додајмо да је цео први тираж опредељен искључиво као поклон! У доба отуђености и доминације тржишне логике, овај издавачки подухват морамо посматрати као истински подвиг заједништва и родољубља. У години у којој обележавамо 800-годишњицу аутокефалности Српске Архиепископије, са захвалношћу помињемо Светог Саву, икону без које је незамислив сваки српски храм. То је икона која нас са пуно љубави мотивише да се увек оријентишемо ка врлинама добровољног заједништва и братства, да у развој тих врлина инвестирамо наше најбоље способности. Ту инвестицију учинили су прегаоци овог дивног и узвишеног књишког подухвата, дајући свима нама подстицај да се кроз добровољни, саборни (тимски) рад одужимо Алмашком крају, Српској Атини и својим милим прецима, те да схватимо да је идеја давања заједници и служења заједници темељ нашег живота и постојања.

U dobrom stanju! ALMAŠKA CRKVA Hram Sveta Tri Jerarha u Novom sadu Tri veka istorijskog svedočenja Srpska pravoslavna Crkvena opština novosadska u Novom Sadu. 2018. 283 ilustrovane strane, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Nedavno je u Galeriji Matice srpske predstavljena monografija o najvažnijoj epizodi istorije Novog Sada, o Almaškoj crkvi. Način na koji je o celom poduhvatu govorio prota Milivoj Mijatov bio je zaista drugačiji. Govorio je srdačno, toplo i dirljivo, vidno uzbuđen i radostan. Uopšte, promocija knjige „Almaška crkva“ nije bila tipična. Nakon biranih uvodnih reči upravnice Galerije, gospođe Tijane Palkovljević Bugarski, i Njegovog Preosveštenstva, Episkopa bačkog gospodina Irineja, o knjizi su govorili Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Novog Sada i Danilo Vuksanović, programski direktor Galerije. Almaški kraj, današnju Podbaru, naselile su srpske porodice iz nedalekog sela Almaš 1718. godine. Upravo tu je nastala Racka Varoš, današnji Novi Sad. Tu se nalazi zgrada Matice srpske. Tu je najveća pravoslavna crkva u gradu - Almaška. Između ostalog, rečeno je da su naši preci naročito bili vezani za čudotvornu ikonu Majke Božije koja se dugo čuvala i koja je u Buni 1848. godine nestala, da bi 1905. godine novosadski dobrotvor i zadužbinar Arsa Pajević platio da, na istom mestu, čuveni slikar Uroš Predić izobrazi novu ikonu Bogorodice sa malim Hristom u rukama. Pored kolega iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, urednik monografije i autor teksta u njoj je protojerej-stavrofor Milivoj R. Mijatov, nastojatelj Almaškog hrama i arhijerejski namesnik novosadski prvi. Sve spomenuto učinjeno je sa Blagoslovom Episkopa bačkog Irineja, koji je u svom uvodnom slovu, između ostalog napomenuo „koliko su naši preci u tome vremenu bili dovoljno i duhovno i bogoslovski prosvećeni, iako ni njihov život i prilike nisu bili laki“. Da bi se jedan projekat realizovao neophodni su sledeći uslovi: ljudi (nosioci projekta), plan (predlog projekta) i novčana sredstva. To je krug uslova bez kojih je cilj nedostižan. U našem slučaju, međutim, ljudski faktor se pobrinuo da iznos ukupno zahtevanih budžetskih sredstava bude lična donacija. Kako nam je, na posletku, rekao prota Milivoj Mijatov, svi koji su učestvovali u poduhvatu izdavanja ovog dragocenog dela radili su besplatno, tj. nisu dobili niti tražili honorar. Autori tekstova i dostupnog materijala, lektor i korektor, fotograf i štampar. Dodajmo da je ceo prvi tiraž opredeljen isključivo kao poklon! U doba otuđenosti i dominacije tržišne logike, ovaj izdavački poduhvat moramo posmatrati kao istinski podvig zajedništva i rodoljublja. U godini u kojoj obeležavamo 800-godišnjicu autokefalnosti Srpske Arhiepiskopije, sa zahvalnošću pominjemo Svetog Savu, ikonu bez koje je nezamisliv svaki srpski hram. To je ikona koja nas sa puno ljubavi motiviše da se uvek orijentišemo ka vrlinama dobrovoljnog zajedništva i bratstva, da u razvoj tih vrlina investiramo naše najbolje sposobnosti. Tu investiciju učinili su pregaoci ovog divnog i uzvišenog knjiškog poduhvata, dajući svima nama podsticaj da se kroz dobrovoljni, saborni (timski) rad odužimo Almaškom kraju, Srpskoj Atini i svojim milim precima, te da shvatimo da je ideja davanja zajednici i služenja zajednici temelj našeg života i postojanja.

Deset koraka do ispunjenijeg života \”Ono što se dešava u našim glavama je to što određuje ishod. Kada osoba zaista ima entuzijazma, možete ga videti u sjaju oka, u budnoj i energičnoj ličnosti. Možete ga primetiti u elanu celog bića. Entuzijazam pravi razliku u vašem stavu prema drugim ljudima i stavu drugih ljudi prema vama. Pravi veliku razliku između prosečne i harizmatične osobe.\” – Norman Vinsent Pil Svi uspešni ljudi počinju od cilja. Postavljati ciljeve i raditi na njihovom ostvarivanju je važan korak koji moramo da preduzmemo na dugom putu ka uspehu. Ako znamo kuda idemo i kako planiramo da tamo stignemo, moći ćemo da usmerimo svoje vreme, energiju i emocije – i postavimo se na pravi kolosek koji vodi ka ostvarivanju tih ciljeva. Javnim nastupom do uspeha U knjizi Javnim nastupom do uspeha naučićete kako da razvijete potrebne informacije, umetnost pridobijanje publike u prvim minutima, kako da dodate primere, anegdote, statistike i analogije koje će vaš govor približiti publici, kako da nagovorite svoje slušaoce da prihvate vašu poruku, kako da upotrebite govor tela da biste poboljšali svoj govor. Život je kratak učinite ga veličanstvenim Saveti i predlozi koji su ovde predstavljeni će vam obogatiti život. Oni se ne zasnivaju samo na teoriji. Oni potiču iz mnogogodišnjeg iskustva ljudi kao što ste vi, koji su ih primenjivali i čiji je život od prosečnog, običnog preživljavanja postao život kojim su zadovoljni, život koji je plodan, smislen, i često uzbudljiv. Kako ovo ne bi bila samo još jedna knjiga koja će završiti na polici nakon što ste je pročitali, potrebno je da napravite plan po kome ćete sve što ste pročitali pretvoriti u akciju. Kako čitate svako pojedinačno poglavlje testirajte sebe i rezultate koje ste dobili primenite u svakodnevnom životu. Nove koncepte ćete morati da integrišete u svoj način života. Kako rešavati konflikte na profesionalnom i privatnom planu Živimo u svetu nesklada. Stvari se često ne odvijaju onako kako bismo mi to želeli. Ovo često možemo iskusiti na poslovnom planu. Na radnom mestu, u konfliktne situacije možemo ući sa kolegama, nadređenima, klijentima, dobavljačima, kao i sa svim ostalim ljudima u našem radnom okruženju. U privatnom životu možemo se naći u konfliktnim situacijama sa ljudima iz našeg okruženja, članovima društvenih organizacija ili sportskih klubova kojima pripadamo, političkim neistomišljenicima i često sa članovima porodice. Čak i kada nismo direktno uključeni, konfliktna situacija u našem bliskom okruženju može imati negativan uticaj na nas, pa ćemo se neminovno uključiti u njegovo rešavanje. U ovoj knjizi bavićemo se uzrocima konflikata i ponudićemo smernice za njihovo rešavanje. Prihvatite promene da biste postigli uspeh – autor Dejl Karnegi Ako želimo da napredujemo, bilo da je to na poslovnom ili ličnom planu, moramo da budemo spremni na promene, često velike i važne promene, u načinu rada ili života. U ovoj knjizi ćemo razmotriti razloge zbog kojih se najčešće opiremo promeni i koracima koje možemo da preduzmemo da bismo ovaj otpor prevazišli. Primere ćemo izvlačiti iz privatnih i iz poslovnih situacija. FORMAT: B5 POVEZ: MEK POVEZ BROJ STRANA 958 P11

Najnovija knjiga Henrija Kisindžera O Kini predstavlja osvrt autora na svoju ulogu u razvijanju odnosa dve najmoćnije države danas: SAD i Kine. Ovo je trinaesta po redu knjiga bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona i državnog sekretara u administraciji predsednika Niksona i Džeralda Forda. Iako se njegova državna služba završila 1977, u ovoj knjizi otkrivamo da je Kisindžer služio kao emisar skoro svakog predsednika, a sve u cilju unapređivanja odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu. Tako, Kisindžer otkriva da je u Kini boravio preko pedeset puta, od vremena prvih kontakata početkom sedamdesetih godina prošlog veka – gde je zajedno sa Čouom Enlajem radio na pripremi prve posete jednog demokratski izabranog predsednika komunističkoj Kini ? pa sve do poseta organizovanih na poziv kineskih zvaničnika, gde je objašnjavao pojedine postupke američke administracije. Takođe, svoje duboko poznavanje kineske istorije i kulture koristio je i prilikom poseta Velikom zidu, gde je bio „turistički vodič“ svojim prijateljima i porodici. Iako je podeljena na 18 poglavlja, knjigu možemo podeliti na dve jasne celine. Prva predstavlja istoriju Kine, gde autor uvodi čitaoca u istorijske pretpostavke, kao i okolnosti u kojima je nastajala komunistička Kina. U nameri da objasni politiku države pred raspadom u XIX veku, Kisindžer koristi Li Hongzanga, kineskog ministara spoljnih poslova s kraja XIX veka. Suočen sa ucenama i pritiscima, daje koncesije Ruskoj carevini na železnicu na severu Kine. Na jugu je primoran da dâ na korišćenje luke kolonijalnim silama stare Evrope. Kao što je u Evropi „pronašao“ Meterniha, tako u Kini „nalazi“ Hongzanga. Kisindžer gaji veliko poštovanje prema ovim državnicima. Umeće u međunarodnim odnosima, kao i pronicljivost u sklapanju ugovara, odnosno savezništava, čine da kod Kisindžera ova dvojica zauzimaju najviša mesta na listi državnika. Možemo se čak usuditi da kažemo da Kisindžerovom egu prija poređenje sa ovim ličnostima iz XIX veka. Knjiga obiluje kratkim pasažima u kojima Kisindžer iznosi svoje stavove o demokratiji, državnom razlogu, i ljudskim pravima, kao i o razlikama i sličnosti načina razmišljanja Kineza, odnosno Amerikanaca. Za čitaoca koji nije sklon pseudofilozofskim izletima autora, tu je druga celine knjige gde Kisindžer kroz istoriju komunističke Kine iznosi anegdote s brojnih sastanaka s najvišim kineskim državnicima u poslednjih 40 godina. Tu možemo saznati kakvi su bili Mao Cedung, Ču Enlaj, Deng Sjaoping, Đijang Cemin... Nenametljiv i iznad svega nepretenciozan stil kojim je pisana knjiga omogućava čitaocu da na vrlo jednostavan način svhvati kako funkcionišu odnosi najmoćnijih ljudi na planeti. Autor nas uvodi u detalje razgovara koji se vode kad se kamere isključe, gde se u opuštenoj atmosferi razgovara o istoriji, kulturi, svakodnevenom životu, da bi se tek na čas dotakli trenutnih odnosa među državama. Podrobno i detaljno Kisindžer nam približava svaku od ovih istorijskih ličnosti, kao i lični pečat koji su ove ličnosti ostavile na njega. Kroz istorijske periode, kao i događaje koju su oblikovali modernu komunističku Kinu, autor baca svetlo i na politiku američkih predsednika. Koliko kritikuje politiku Niksonovih predhodnika, koji nisu prepoznavali suptilne poruke koje je Mao slao u nameri da uspostavi odnose sa SAD, toliko hvali predsednika pod kojim je služio. Niksonova veština u sagledavanju budućih trendova u svetskoj politici, prema Kisindžeru, graniči se s vidovitošću. Autor prepušta slavu Niksonu za uspostavljanje triangularne diplomatije, da li zbog skromnosti ili zbog obilja dokaza koji podupiru ovu tvrdnju. Na čitaocu je da proceni. Objašnjavajući postupke Kine u određenim kritičnim situacijama (sino-vijetnamski rat, nemire na Trgu Tjenanmen, krizu oko Tajvanskog moreueza, kao i kulminacijom usled bombardovanja kineske ambasade u Beogradu tokom NATO agresije 1999), Kisindžer preispituje i politiku SAD prema Kini. Autor razmatra trajnu potrebu Amerikanaca na insistiranju značaja vrednosti u odnosima među državama. Smatra da okolnosti umnogome doprinose politici, kao i odlukama koje će se donositi. Tako autor navodi upravo politiku SAD posle 1989. i događaja na Tjenanmenu, kao dobru promišljenu. Naime, politika predsednika Buša Starijeg sastojala se od uvođenja sankcija Kini i javnog kritikovanja zbog niskog stepena ljudskih prava u Kini, dok je istovremeno slao pisma i specijalne emisare u Kinu. Na taj način je zadovoljio javnost u svojoj državi koja je insistirala na oštrim rečima, dok je istovremeno ispod površine održavao žive odnose s kineskim zvaničnicima. Pokazujući na taj način da je svestan važnosti i ozbiljnosti održavanja što boljih odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu koja je već tada postajala i značajna ekonomska sila. A upravo predsednik Buš Mlađi kod Kisindžera dobija lovorike za svoju politiku. I pored svoje Agende slobode, Buš Mlađi, svestan važnosti strateških odnosa između SAD i Kina, prevazilazi suprostavljajuće stavove američkog misionarstva i pragmatičnog pristupa. Na kraju Kisindžer zaključuje da bi američko insistiranje na demokratizaciji Kine, konstantno podsećanje Kineza na nizak stepen ljudskih prava, s jedne strane, i stalno odbijanje Kine da prihvati bilo kakvu sugestiju Zapada, makar ona bila i prijateljska, bio put u slepu ulicu. Kao razlog za ovakvu kinesku politiku, Kisindžer pronalazi u osećaju poniženosti koji Kinezi osećaju zbog politike bespoštedne ucene koju su sprovele zapadne sile krajem XIX i početkom XX veka. U poslednjem delu knjige autor se pita da li se istorija ponavlja. U odsustvu zajedničkog neprijatelja i novim odnosm snaga koji se uspostavlja, autor se pita šta će povezivati dve sile, tačnije koji će to biti zajednički činilac koji će služiti kao faktor odvraćanja eventualnog sukoba. U nameri da dođe do odgovora, Kisindžer navodi čuveni Krouov Memorandum. Autor smatra da bi preemptivni napad SAD na Kinu bio velika greška, s nesagledivim posledicama. Kao rešenje ovog odnosa Kisindžer smatra da treba ići ka uspostavljanju pacifičke zajednice. Naravno da ovakva zajednica ne bi bila uspostavljena na vrednostima već na interesu dve najmoćnije države na svetu. Uspešan razvoj koji će doneti samo dobro ovim državama predstavlja zajednički interes. U nameri da iznedri rešenje budućih problema, Kisindžer zaviruje u prošlost i pronalazi odgovor u Koncertu velikih sila, mehanizmu toliko uspešnom u prošlosti da smatra da se njegova rešenja mogu primeniti i na probleme XXI veka.

- Foreign Relations Of The United States - 1941, Volume II, Europe USGPO, Washington, 1959 1011 str. meki povez stanje: dobro Editors: N. O. Sappington Francis C. Prescott General Editor: G. Bernard Noble E. R. Perkins Gustave A. Nuermberger United States Government Printing Office Washington 1959 Preface Belgium: (Documents 1-17) Belgian and British protests regarding change from Belgian to Panamanian registry of tankers which had been operated by Belgian subsidiary of an American oil company (Documents 1-17) Czechoslovakia: (Documents 18-27) Recognition by the United States of the Provisional Czechoslovak Government at London (Documents 18-27) Denmark: (Documents 28-75) Agreement for defense of Greenland signed with Danish Minister; refusal by United States to recognize actions of Danish Government deemed to be under German duress (Documents 28-64) Seizure and requisition by the United States of Danish ships lying in American ports (Documents 65-75) Finland: Relations between Finland and the Soviet Union, and the attempts of the United States to persuade Finland not to participate in the war against the Soviet Union in association with Germany France: (Documents 76-544) Concern of the United States over Franco-German collaboration and the matter of furnishing food and medical relief to unoccupied France (Documents 76-166) Interest of the United States in political and economic conditions in French North Africa: (Documents 167-431) I. Negotiations leading to signature and approval of the Murphy–Weygand Agreement, February 26, 1941 (Documents 167-194) II. Negotiations with the British regarding American economic aid to French North Africa (Documents 195-211) III. Decision to proceed with economic aid program after delay because of fears regarding German infiltration into French North Africa (Documents 212-256) IV. American observers in French North Africa to supervise and control the economic aid program (Documents 257-267) V. Suspension of economic aid program for French North Africa in May, 1941; resumption of program in June (Documents 268-320) VI. Continuation of economic aid program for French North Africa, June–November, 1941 (Documents 321-387) VII. Suspension and reconsideration of the economic aid program for French North Africa following removal of General Weygand (Documents 388-431) Persecution of Jews in France by German occupation and Vichy Governments; representations by the United States on behalf of American Jews (Documents 432-442) United States concern with regard to restrictions on official communications between Paris and Vichy; withdrawal of American diplomatic mission in Paris (Documents 443-458) Surveillance by the United States over French ships in American harbors; requisition of these ships upon entry of the United States into the war (Documents 459-475) Concern of the United States over the control of the wireless radio station at St. Pierre and the seizure of St. Pierre and Miquelon by the Free French forces (Documents 476-504) Protests by the French Government regarding lend-lease aid to Free French in Equatorial Africa and sending there of American military and naval observers (Documents 505-526) Requests by France for intervention by the United States regarding British blockade of French Somaliland (Documents 527-544) Germany: (Documents 545-594) Representations to the German Government in behalf of American citizens arrested on suspicion of espionage (Documents 545-578) Representations to the German Government with respect to its treatment of American motion picture interests in Germany and in German-occupied areas (Documents 579-586) Closing of German consular and other offices in the United States and of similar American offices in Germany and German-occupied countries (Documents 587-594) Representations by the German Government regarding Americans pulling down the German flag from the Consul General’s offices in San Francisco American claims against Germany in the case of the sinking of the American ship Robin Moor by a German submarine Greece: (Documents 595-747) The Axis war against Greece: (Documents 595-747) I. Military stalemate between Italy and Greece; German pressure on Greece; British decision to send military aid to Greece (Documents 595-645) II. Consideration by the United States of ways and means of providing material aid to Greece (Documents 646-698) III. German invasion of Greece (Documents 699-736) IV. German-Italian-Bulgarian occupation; protection of American interests; withdrawal of American representatives from occupied Greece (Documents 737-747) Iceland: (Documents 748-782) Negotiations between the United States, the United Kingdom, and Iceland regarding Icelandic trade; Lend-Lease Agreement between the United States and Iceland (Documents 748-768) Agreement with the Icelandic Government for sending of American troops to assume protection of Iceland (Documents 769-782) Italy: (Documents 783-801) Closing of Italian consular and other offices in the United States and of similar American offices in Italy (Documents 783-794) Request by the United States for the recall of the Italian Naval Attaché in Washington; similar action by Italy regarding the American Assistant Military and Air Attaché in Rome (Documents 795-801) Netherlands: (Documents 802-829) Lend-Lease Agreement between the United States and the Netherlands, signed August 9, 1941 (Documents 802-804) Arrangements for sending American forces to Surinam to assist in protection of bauxite mines (Documents 805-829) Poland: Interest of the United States in the Polish Government in Exile, and its relations with the Soviet Union, 1939–1941 Portugal: (Documents 830-849) Concern of the United States over the fate of Portugal and her island possessions in the event of an attack by Germany (Documents 830-849) Rumania: (Documents 850-866) Persecution of Jews in Rumania (Documents 850-866) Spain: (Documents 867-918) Concern of the United States over the maintenance of neutrality by Spain (Documents 867-918) Union of Soviet Socialist Republics Yugoslavia: (Documents 919-983) Efforts of the United States to encourage Yugoslav resistance to Nazi aggression; invasion of Yugoslavia by Germany (Documents 919-983) Index Nonfiction, History

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Odlično očuvano! Autor - osoba Uspenskij, Pëtr Demʹjanovič, 1878-1947 = Uspenskiй, Pëtr Demьяnovič, 1878-1947 Naslov Tertium Organum / P. D. Ouspensky ; prevela s ruskoga Mihaela Vekarić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1990 Fizički opis IX, 323 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vekarić, Mihaela = Vekarić, Mihaela Zbirka ǂBiblioteka ǂReligija i mistika Napomene Registar. Predmetne odrednice Filozofski misticizam RELIGIJA I MISTIKA TERTIUM ORGANUM je djelo u kojem se ruše zidovi i ograde materijalističkog ćorsokaka a pred našom se misli otkrivaju široki obzori novih i neistraženih vidika. Premda prvo veće djelo ruskog filozofa P. D. Uspenskoga (1878–1947) ovo je njegovo najpoznatije djelo, koje je nakon prvog izdanja 1912. u tadašnjem Sankt Peterburgu ubrzo doživjelo brojna izdanja na engleskome, kao i druga njegova djela: Novi model svemira, U potrazi za čudesnim, Neobičan život Ivana Osokina, prijevode kojih sam redigira u Londonu gdje živi od 1921. TERTIUM ORGANUM zanimljivo je djelo po neobičnom spoju racionalnog mišljenja i mističkih ideja. Uspenski pretpostavlja postojanje svijeta „višeg“ od našeg svijeta, svijeta kojega je naš svijet (koji smo u stanju zamijetiti) samo dio, te nastoji pokazati na koji način logika može pomoći da se prijeđe u svijest o tom višem svijetu: ona se za to mora odreći sebe, doprijeti do nužnosti vlastita poništenja, te će se tada iz nje moći pojaviti nova i viša logika. Sustav te više logike može se izvesti iz mnogih mističkih filozofskih sustava te stoga Uspenski kaže da je treći organon postojao prije prvoga (Aristotelova) i, dakako, prije drugoga (Bejkonova) organona. „Nema područja života koje nam ne otkriva beskonačnost novog i neočekivanog ako mu se približimo sa spoznajom da se ono ne iscrpljuje kroz svoju vidljivu stranu, da iza te vidljive strane postoji cijeli svijet novih i nerazumljivih snaga i odnosa. Prvi korak prema njemu jest spoznaja o postojanju nevidljivoga.“ Autor je ovo delo nazvao trećim kanonom mišljenja, ili logikom budućnosti. U pitanju je, naime, unio mistika umnog bića i objektivnog sveta, koje se postiže putem mističke logike. Prvi kanon mišljenja je Aristotelov Organon, drugi je Bekonov Novum organum, i treći je ovaj – Tertium organum, ili organum mistikum. Knjiga sadrži 23 poglavlja o mnogim filozofskim temama, a koristi se na većini filozofskih fakulteta kao udžbenik za metafiziku i filozofiju. Iz sadržaja: Misterija vremena i prostora; Senke i Realnost, okultizam i ljubav; Matematika beskonačnog; Logika ekstaze; Mistična teozofija; Kosmička svesnost; Nova moralnost; Rođenje nadčoveka. Izvod iz knjige – o pozitivizmu: Isuviše smo navikli na „pozitivističke“ metode pa ne opažamo da nas oni često vode u apsurd i, ako tražimo objašnjenje značenja nečega, oni nipošto ne vode cilju. Istina je u tome da pozitivizam nije prikladan za objašnjenje značenja. Priroda je za njega zatvorena knjiga koju on proučava sa spoljne strane. U proučavanju delovanja prirode pozitivistički metodi idu vrlo daleko, što dokazuju svi brojni uspesi savremenih tehničkih nauka, uključujući i avijaciju. Ali sve na svetu ima određeno područje delovanja. Pozitivizam je vrlo dobar kad traži odgovor na pitanje kako. Ali kad pokušava da odgovori na pitanje zbog čega i zašto, on postaje komičan jer zalazi u njemu strano područje. Doduše, ozbiljniji pozitivistički mislioci odriču svaku mogućnost pitanja zbog čega i zašto u „pozitivističkom istraživanju“. Pozitivistička filozofija smatra potragu za smislom i svrhom gotovo za apsurd. U tome, svakako, ima istine, jer je, s pozitivističkog stajališta, teleologija uistinu besmislica. Ali pozitivističko stajalište nije i jedino moguće stajalište. Greška pozitivizma je u činjenici da on ne vidi ništa osim sebe i smatra da je za njega sve moguće, ili da je nemoguće vrlo mnogo onoga što je sasvim moguće, ali ne njemu. Čovečanstvo nikad neće prestati da traži odgovore na pitanja zbog čega i zašto. Pozitivistički naučnik je pred prirodom u gotovo istom položaju kao divljak u biblioteci punoj vrednih i retkih knjiga. Knjiga je za divljaka stvar određene veličine i težine. Ma koliko razmišljao čemu može da služi ta čudna stvar, po njenoj spoljašnjosti on to nikada neće shvatiti, a sadržaj knjige će njemu ostati nedokučivi noumenon. Ali ako čovek zna za postojanje sadržaja knjige, noumenona, ako zna da se iza vidljivih pojava krije skriveni smisao, on će na kraju dokučiti suštinu knjige. Za tako nešto je potrebno shvatiti ideju sadržaja knjige, odnosno značenje stvari po sebi. Naučnik koji je pronašao pločice sa hijeroglifima ili klinastim pismom na nepoznatom jeziku, nakon velikog napora ih dešifruje i čita. Da bi ih pročitao neophodno mu je samo jedno: on mora biti upoznat s tim da znakovi predstavljaju pismo. Dok misli da je to samo ornament, spoljašni ukras na pločicama ili slučajni crtež nepovezan sa ikakvim značenjem, dotle će mu njihovo značenje i smisao biti sasvim nedostupni. Čim pretpostavi postojanje značenja, stvorena je mogućnost shvatanja. Svaka šifra može da se pročita čak i bez ikakvog ključa. Ali treba znati da se radi o šifri. To je prvi i neophodni uslov. Bez toga ništa ne može da se učini. Ideja postojanja vidljive i skrivene strane života odavno je poznata filozofiji. Priznavalo se da događanja ili pojave (fenomeni) predstavljaju samo jednu stranu sveta, vidljivu, lišenu stvarnog postojanja, a koja stupa u biće u trenutku našeg dodira sa stvarnim svetom, stranu sveta beskonačno malu u poređenju s drugom stranom. Druga strana, pojmovi (noumeni), smatralo se da stvarno postoje po sebi, ali su nedostupni našem opažanju. Ali najveća greška je svet smatrati podeljenim na pojave i pojmove, smatrati da su pojave i pojmovi međusobno odvojeni, da postoje nezavisno jedan od drugoga i da se mogu opaziti nezavisno jedan od drugoga. To posvemašnje filozofsko neznanje najjasnije se ispoljava u dualističkim duhovnim teorijama. Podela na pojave i pojmove postoji samo u našem opažanja. „Pojavni svet“ samo je naša netačna predstava o svetu. Pjotr Demjanovič Uspenski (rus. Pёtr Demьяnovič Uspenskiй; 4. mart 1878 – 2. oktobar 1947) je bio ruski filozof koji se bavio apstraktnim matematičkim i metafizičkim teorijama. U Moskvi 1915. susreće Georgija Ivanoviča Gurđijeva i od tada se usmjerava na studiranje metoda razvoja čovjekove svijesti. Od 1917. živio je u Petrograd u, gdje je držao predavanja. Njegovo djelo Tertium Organum je izazvalo veliki interes, zbog čega je pozvan da posjeti Englesku. U Londonu je radio do 1940. godine, a saradnju sa Gurđijevim je prekinuo. O učenju Gurđijeva napisao je djelo koje je nazvao Fragmenti nepoznatog učenja, a koje je izdato posthumno 1947. pod nazivom U potrazi za čudesnim. MG141 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Priredio Slavko Timotijević, Autori tekstova: Slavko Timotijević, Vujica Rešin Tucić, Slobodan Tišma, Stevan Vukajlović, Sava Stepanov i Nenad Milošević, Izdavač: Muzej savremene umetnosti Vojvodine - Novi Sad, 2015. god. Tvrd povez, 26,5X22,5 cm. 185 str. Kunstdruk, ilustrovano Dei Leči - Radovi 1957/1965 Objavljena monografija o dvojcu „Dei leči”, koji je pre pola veka performansima zabavljao Novosađane, a američki umetnički časopis objavio je njihov portfolio na šest strana. Po dvorištima, trgovima, parkovima i rečnim obalama Novog Sada, još pre pola veka, između 1957. i 1965, gimnazijalci Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac izvodili su svoje akcije, hepeninge i performanse, praveći parodije na malograđanski duh i spasavajući prolaznike od uštogljenosti i dosade. Filmofili, odrasli na stripu i rokenrolu - mladi i buntovni, mangupčići s kipućom željom da se pobune, da šokiraju i da ne pristanu, bili su u stalnoj potrazi za nekom frkom, zbrkom i igrom. Snimali su filmove i fotografije koje je časopis „Art in America” objavio na čak šest strana, a kad su se ove preteče novosadske konceptualne umetnosti malo uozbiljile, počeli su da pišu poeziju i da privlače pažnju svojim izložbama. Alergični na sivilo i jednoobraznost, delovali su na periferiji umetničkog sistema, jer su institucije za njih geto, zatvoren za duh ove urbane gerile. Dragoljub i Bora, koji su se pojavili pre evropskih performera Džilberta i Džordža, u oneobičavanju svakodnevnih situacija videli su pribežište slobode. A ako bi usred njihovih akcija naišao policajac, uzvikivali bi „Dei leči”, a potom i svoj dvojac prozvali tako, što na šatrovačkom znači „ide čile”, čilac, stariji čovek da razjuri omladinu. Priču za naš list počinje Bora Vitorac (76): „Obojica smo bili slabijeg materijalnog stanja, i umesto da odemo na umetnost, završili smo poljoprivredni fakultet. Mene privlači periferija grada, gde nalazim drugare, igranke, ali i tuče, i u jednoj zadobijam povredu, zbog koje sam oslobođen vojske. Radio sam i kao tapkaroš, drugovao i sa nosačima sa železničke stanice. Otac mi dopada zatvora zbog verbalnog delikta i govora protiv komunista, a ja ću kasnije praviti svoje neke verbalne kalambure.” „Inspirisani nemim komedijama, u filmu ’Protrčavanje’ snimili smo kako četvoronoške prelazimo prometnu raskrsnicu. Fotografija ’Spomenik’ je parodija na spomenike dizane bez jasnog povoda, a ispod postamenta montirali smo slavinu iz koje curi voda, da detronizuje uvaženu figuru sa spomenika. Zabeležili smo i kako na pijaci jedemo burek. Bunili smo se protiv onih koji žele da nahrane narod sa nekakvim iluzijama”, seća se Bora Vitorac, poznat po izložbama rađenim hemijskom olovkom i naliv-perom. Tek od 2007. „Dei leči” prave svoje izložbe u Novom Sadu, Bečeju, Beogradu, Zrenjaninu, Nišu. Istoričar umetnosti Slavko Timotijević pravi monografiju „Dei leči”, u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, koja je predstavljena nedavno u Domu kulture „Studentski grad”, a Nenad Milošević snima o njima film. Bilo je to doba kada dvojac auto-stopom ide iz Novog Sada do Kinoteke. Otkrivaju dadaiste, Džojsa, stari džez koji je za njih tera inkognita. Znali su za Armstronga, Benija Gudmana i Glena Milera, ali ne i za Kinga Olivera, Badija Boldena, Besi Smit. „Saznajemo za Ma Rejni, a njenu stvar ’Misery blues’ i danas kad slušam obuzme me ushićenje. Dok slušate Vilija Džonsona i Lemona Džefersona kao da ste negde bosi na prašini, a kad Ledbeli svira na gitari na 12 žica, to je neverovatan doživljaj, maltene kao orgulje”, opisuje Pavlov. Naš sagovornik je osmislio svoje izložbe sa biljnim pigmentima, nazvavši ih florelima. Kaže da su pravili i slike – omaže dragim likovima, komičarima iz nemih filmova: Basteru Kitonu koji nije koristio mimiku, osnovno oruđe glumca u nemom filmu, nego je imao kameno lice i pogled kao jedino izražajno sredstvo. Fotografija „Četkar” inspirisana je Gručom Marksom; vole i komičare prvih zvučnih filmova, koji su zadržali tu burlesknost. I u vojsci je Pavlov snimao fotografije, na kojim je nosio čaplinovske brkove, a osmelio se i na performans. Prvi – u Opatiji u luna-parku, gde se publika valjala od smeha. Govorilo se da ruši ugled armije, ali kapetan je video da je bezazlen i da se samo ludira. „Drugi sam izveo na vojnoj vežbi u Učki, na ivici šume. Prvi sam se probudio i izveo rimejk scene iz filma ’Sedam samuraja’, gde samuraj sam vežba odbranu za napad s leđa, uz onaj njihov krik. Kapetan je mislio da sam skrenuo... Jednom je Tristan Cara rekao: ’Umetnost je privatna stvar. Umetnik stvara sam za sebe.’ I mi smo bili apsolutno slobodni u svojim svetovima koji su nedodirljivi”, ističe Pavlov. Njegove prve pesme izlaze 1966. u „Poljima”, a poslednja zbirka „Dunavska”, u izdanju „Prometeja”, 2010. posvećena je Novom Sadu. Iz te zbirke, pesmičurak „Ledara” kaže: „Spokojan, pun neostvarenih želja, prolazim kraj ledare”. A pesma „Pred raspust” glasi: „Nagli dolazak leta, glas nastavnika dobija boju, kakotanja.” „U časopisu ’Sport i svet’, izlazio je kurs za jogu, sa opisima vežbi. U gimnaziji otkrivam neverovatan polet za te vežbe koje su mi dale smirenost i entuzijazam za raznorazne akcije”, ističe Pavlov. Ovaj inženjer voćarstva i vinogradarstva ovako je maštao o životu: zaposliće se u Sremu, na nekom imanju. Neće da ide traktorom i mopedima, to mu je bezveze, već će da uzjaše konja kroz plantažni breskvik. „Breskve su procvetale, pčelice zuje, ja jašem, dolazim kući, puštam Baha i slikam. Na fakultetu su me zanimale genetika i organska hemija, koje su povezane sa suštinskim stvarima tela i života, tako da ni to nije u koliziji sa umetnošću. Možda bih bio umetnik – vuk samotnjak, ali završio sam kao berzanski agent. Od nečeg se moralo živeti. Život je pun iznenađenja!” U časopisu „Art in America”, skulptori Vejd Saunders i Ana Rošet zapisali su: „Mesec jul 2009. proveli smo boraveći kao artists-in-residence u severnoj Srbiji. Tamo smo upoznali Boru Vitorca i zapanjili se kada smo pregledali katalog iz 2007. sa izložbama fotografija koje su sačinili on i njegov drug od detinjstva Dragoljub Pavlov. Mi smo izdvojili svoje favorite među više od 40 njihovih fotografija. Na jednoj, pod nazivom ’Manifest’ (1957), u tamno odeven mladić sa štrikanom kapom iz male beležnice čita momku koji stoji pred zidom vezanih ruku i sa povezom preko očiju. Ta scena mogla se odigrati bilo gde, bilo kad, a momci se igraju u doba rata, kao uvod u pogubljenje. Danas se može tumačiti kao jezgrovita predigra jugoslovenskog krvavog raspleta. Prestali su da fotografišu i ove slike ostale su tajna do 2007. Negativi razvijeni u kućnoj radinosti, nestali su. Većina fotografija predstavlja unikate. Nijedna nije retuširana. Prikazi stoje mirno i divno.” Politika Četvrtak, 24.03.2016.

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Režim koji je proklamovao `ujedinjenje svih Srba` razorio je kako građanski, tako i nacionalni identitet. Ono što ideološki inženjeri već godinama nastoje da nametnu kao `prave tradicije i nacionalni interes` naprosto je nacionalistički misticizam, koji mkisli o ljudskim bićima tek kao o instrumentima za ostvarivanje ekspazionističkih ciljeba i očuvanja vladavinskih privilegija. Bez afirmacije alternativnog mišljenja o onome što se u protekloj deceniji dogodilo ostali bi smo uhvaćeni u klopku pred-modernog varvarizma koja poništava svaki identitet. Kao podanici režima koji je proizveo moralnu katastrofu, mi moramo da istražimo našu prošlost u ne-funkcionalističkim kategorijama. Umesto prihvatanja selektivnog čitanja prošlosti koje nastoji da re-modeluje istoriju falsifikujući kontinuitet i tradiciju, neopohodno je pokrenuti pitanje moralne odgovornosti, pokazujući da nakon rata kontinuitet nije više moralno prihvatljiv, te da je neophodno tražiti nove odgovore na pitanja našeg identiteta. Branko Mamula (Slavsko Polje, kod Vrginmosta, 30. maj 1921 — Tivat, 19. oktobar 2021), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, admiral flote JNA i junak socijalističkog rada. U periodu od 1979. do 1982. godine obavljao je dužnost Načelnika Generalštaba JNA, a od 1982. do 1988. godine funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ. Biografija Branko Mamula pođen je 30. maja 1921. godine u Slavskom Polju, u okolini Vrginmosta, od oca Mihajla i majke Đurđije Mamula, rođene Šimulija. Osnovnu školu je završio u Slavskom Polju, četiri razreda Realne gimnazije u Glini, a Državnu trgovačku akademiju u Karlovcu.[1] Vanredno pohađajući Trgovačku akademiju, radio je kao blagajnik u jednom privatnom preduzeću.[2] Pripadao je naprednoj omladini, te je krajem 1939. primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1942. godine u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Učesnik Narodnooslobodilačkog rata je od 1941. godine. Godine 1942. ustaše su mu ubile majku, brata i dve sestre.[3] U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR) obavljao je različite funkcije. Najpre je bio borac i omladinski rukovodilac bataljona Prvog kordunaškog partizanskog odreda, od 23. oktobra 1941. do 15. jula 1942. godine. Potom je stupio na dužnost političkog komesara čete i Drugog bataljona Prve brigade NOV Hrvatske, do 15. novembra 1942, da bi nakon toga obavljao dužnost političkog komesara Trećeg bataljona Petnaeste brigade Osme kordunaške divizije NOVJ. Nakon pogibije političkog komesara Petnaeste kordunaške brigade Branka Bekića, nalazi se na toj poziciji, dok se februara 1943. godine nije razboleo od tifusa. Po oporavku, Mamula biva upućen na rad u Štab Osme kordunaške divizije. U maju 1943. postavljen je za političkog komesara Oficirske škole Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske i tu je ostaje sve do italijanske kapitulacije u septembru 1943. Zatim preuzima dužnost političkog komesara Treće brigade Osme kordunaške divizije, koja biva pojačana i Plašćanskim partizanskim odredom, kako bi se odbranila od nemačkog prodora na potezu od Bihaća prema Lici i jadranskoj obali. Krajem 1943. godine, Mamula biva postavljen na mesto političkog komesara Štaba Mornarice za Hrvatsko primorje (II Pomorski obalski sektor), a 1. marta 1945. preuzima funkciju političkog komesara Pomorske komande Severnog Jadrana i na njoj ostaje do 20. avgusta 1945.[1] Posleratni period Iz rata izlazi sa činom potpukovnika. Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je razne odgovorne dužnosti u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Završio je Višu vojnopomorsku akademiju JNA (kao prvi u rangu 1958), Mornaričko-štabni koledž (engl. Naval Staff College) u Velikoj Britaniji, Kurs operatike Ratne škole JNA i Kurs viših pomorskih oficira pri Mornaričkom školskom centru u Splitu.[1] Bio je politički komesar flote, Vojnopomorskog školskog centra, Pete pomorske zone, Političke uprave Komande Jugoslovenske ratne mornarice (JRM) i Eskadre (1945—1953), da bi nakon ukidanja funkcije političkog komesara u JNA bio postavljen na mesto pomoćnika komandanta za političko-pravne poslove. Po povratku sa školovanja u Velikoj Britaniji, postaje načelnik Operativnog odeljenja Komande JRM. U periodu od 1960. do 1963. godine nalazio se u Sudanu, na mestu vojnog savetnika tamošnjeg Generalštaba. Po završenom Kursu operatike u Ratnoj školi JNA, postaje komandant Vojnopomorskog područja Pula, a potom i pomoćnik komandanta Četvrte armijske oblasti. Tri godine, od 1967. do 1970, obavlja dužnost zamenika načelnika Mornaričke uprave u Državnom sekretarijatu za narodnu odbranu (DSNO), od 1970. do 1976. načelnik je Uprave Ratne mornarice, te do 1979. komandant Vojnopomorske oblasti i pomoćnik Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, Nikole Ljubičića. Od 10. jula 1979. do 5. maja 1982. godine obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA. Od 5. maja 1982. do 15. maja 1988. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, nakon čega je demobilisan.[1] U prvoj polovini 1949. godine, Mamula je trebalo da bude prebačen iz Jugoslovenske armije, a po zahtevu Glavne političke uprave Ministarstva narodne odbrane, na rad u Upravu državne bezbednosti (UDB), gde je trebalo da preuzme funkciju načelnika Udbe za Hrvatsko primorje i Istru. Međutim, Mamula je to nameštenje odbio i na sopstveni zahtev ostao u profesionalnoj vojnoj službi.[1] Branko Mamula u poseti Vojnotehničkom institutu Mamula je obavljao i visoke dužnosti u Opunomoćstvu CK SKJ za JNA. Nalazio se na mestu sekretara Opunomoćstva za JRM od 1953. do 1955, kao i za Četvrtu armijsku oblast od 1964. do 1966. godine, a član do kraja njegovog postojanja. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na tri partijska kongresa — Jedanaestom, Dvanaestom i Trinaestom, a na vanrednom Četrnaestom kongresu SKJ bio je delegat ispred JNA. U jesen 1990. godine, predvodio je s drugim visokim oficirima i generalima JNA stvaranje Saveza komunista — Pokret za Jugoslaviju (SK–PJ), s ciljem stvaranja narodnog fronta za odbranu SFRJ. S nestankom Jugoslovenske narodne armije 20. maja 1992. godine, Mamula napušta SK-PJ i više se nije politički angažovao. Član je Društva za istinu o Narodnooslobodilačkoj borbi i Jugoslaviji, avnojevskog foruma „Josip Broz Tito“, kao i Saveza antifašista Crne Gore.[1] Prvi oficirski čin — čin majora, dobio je maja 1943. godine. Marta 1945. je unapređen u potpukovnika, a 1950. u pukovnika. Čin kontra-admirala dobija 1960, vice-admirala 1965, a admirala 1973. godine. U čin admirala flote unapređen je 20. decembra 1983. godine, a 21. decembra 1988. godine je penzionisan, kao jedini oficir u Jugoslovenskoj narodnoj armiji koji je imao čin admirala flote.[1] Do 1991. godine živeo je u Opatiji, ali je posle proglašenja Hrvatske nezavisnosti i početka građanskog rata, prešao u Beograd, u kom sa drugom suprugom živi do 1998. godine, kada prelaze u Kotor. Poslednje godine života proveo je u Seljanovu, opština Tivat, u Crnoj Gori. Preminuo je 19. oktobra 2021. godine u Tivtu, od posledica korona virusa, u svojoj 101. godini. Sahranjen je na Gradskom groblju Brdišta u Tivtu.[4] Godine 2000. je u Podgorici objavio knjigu „Slučaj Jugoslavija“. Autor je još nekoliko knjiga i stručnih studija i članaka. Za svoj rad dobio je godišnju nagradu američkog stručnog mornaričkog časopisa US Navy Proceedings za 1973. godinu.[4] U partizanima se 1944. godine oženio prvom suprugom, Zlatom (1925—1992), borcem 19. severnodalmatinske divizije, sa kojom ima dva sina, a 1994. godine oženio se drugom suprugom, Mirjanom Jakelić.[1] Priznanja i odlikovanja Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogobrojnih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 22. decembra 1985. godine. Od jugoslovenskih odlikovanja kojima je odlikovan su i — Orden jugoslovenske zvezde s lentom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden narodne armije sa lovorovim vencem, dva Ordena za vojne zasluge sa velikom zvezdom, Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom i Orden za hrabrost. Od inostranih odlikovanja se ističu — francuski Nacionalni orden Legije časti u redu Velikog oficira, poljski Partizanski krst, sudanski Orden Republike Sudan drugog reda, italijanski Orden za zasluge Republike Italije u redu Velikog oficira, nepalski Orden Gurkove desne ruke prvog reda, indonežanski Pomorski orden prvog reda, tunišanski Orden Republike Tunis drugog reda, grčki Orden časti drugog reda, austrijski Veliki srebrni orden sa lentom, jordanski Orden za vojne zasluge prvog reda,[5] i crnogorski Orden crnogorske zastave prvog reda.

Odlično očuvano! Retko u ponudi! Autor - osoba Bulić, Frane, 1846-1934 = Bulić, Frane, 1846-1934 Naslov Izabrani spisi / Frane Bulić ; [izbor i redakcija Nenad Cambi] Vrsta građe godišnjak Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Split : Književni krug, 1984 Fizički opis 649 str., [38] str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Cambi, Nenad Zbirka Splitski književni krug. Moderna ; ǂknj. ǂ4 Napomene Str. 629-642: Pogovor / N. C. [Nenad Cambi] Bibliografske bilješke iza svakog poglavlja. Predmetne odrednice Bulić, Frane, 1846-1934 IZABRANI SPISI DON FRANE BULIĆA Frane Bulić: Izabrani spisi, Književni krug, Split, 1984. Dragi Džimbeg Tijekom 1984, u povodu 50. obljetnice smrti don Frane Bulića, uz svečane akademije, komemoracije i znanstvene skupove u čast ovog našeg zaslužnog arheologa i uglednog svećenika, izašle su i tri knjige, koje su sa svoje strane pridonijele trajnoj prezentaciji i afirmaciji Bulića i njegova djela. To su don Franini Izabrani spisi (Književni krug), Korespondencija – Correspondance Frane Bulié-FIippolyte Delehaye (Crkva u svijetu) i Don Frane Bulić. Katalog izložbe (Arheološki muzej u Splitu). Ovdje ćemo ukratko predstaviti Izabrane spise. Priredio ih je prof. dr. Nenad Cambi, izdao Splitski književni krug. Tako se ova važna kulturna ustanova pridružila općoj proslavi đon Frane i u skladu sa svojim programom rada prezentirala don Franu i njegovo djelo kroz njegovu pisanu riječ. Izdanje je stručno uređeno i tehnički skladno opremljeno. Opsežno je. Obuhvaća 650 stranica pisanog teksta s nekoliko ilustracija i 30-ak stranica likovnih priloga, slika važnih arheoloških i kulturnih spomenika na slikovnom papiru. Predstavljeni su tako, uz don Franine rasprave i stručna izlaganja, i značajniji izlošci koje je on otkrio ili se s njima posebno zanimao, kao i likovne rekonstrukcije i tlocrti nekih objekata na kojima je radio ili ih sam otkrio. U ovom su izdanju uvrštene – kao predgovor i pogovor- dvije Cambijeve studije о Buliću i njegovu djelu, s kratkim ocjenama u Pogovoru o don Fra- ninim tezama i arheološko-povijesnim interpretacijama. Jedna i druga zaslužuju posebnu pažnju kad je riječ о informativnom i kritičkom prezentiranju i vrednovanju Bulića kao znanstvenika, arheologa i povjesnika. Daju, kako ćemo još vidjeti, stručnu ocjenu Bulićevih pothvata i üspjeha s današnjeg stajališta. Izabrani spisi su, kao što i sam naslov upućuje, izbor iz golemog don Franina djela. Kao i svaki izbor, tako i ovaj osvjetljuje svoga autora, ali nipošto ne iscrpljuje i ne prezentira čitavo njegovo djelo. Ipak, očito, priređivač je uspio naći ključ koji mu je pomogao da dovoljno snažno zahvati u Bulićeve radove i metodu te da primjereno predoči glavninu autorovih preokupacija i način razmišljanja i rada. Izabrani spisi približuju Bulića suvremenom čitatelju i omogućuju mu sintetičan uvid u stručna izlaganja i složene interpretacije arheoloških podataka i povijesnih fakata. U izbor je uvršteno 27 Bulićevih rasprava, većeg ili manjeg opsega, pisanih u različitim razdobljima autorova života, na hrvatskom i talijanskom jeziku. Talijanski su tekstovi opravdano tiskani samo u hrvatskom prijevodu. Jer, don Frane ih je pisao talijanski samo zato da bi bili dostupni širim znanstvenim krugovima. Danas su, eto, zahvaljujući ovomu izdanju, pristupačni i našoj široj javnosti. Prema ocjeni prof. Cambija, uvršteni radovi osvjetljuju 10 znanstvenih područja s kojima se Bulić bavio: metodologiju arheološke znanosti, topografiju, povijest, hagiografiju i crkvenu povijest, antičku arheologiju, epigrafiju, numizmatiku, starokršćansku arheologiju, ranosrednjovjekovnu arheologiju i zaštitu spomenika kulture. Izbor je morao ostati izbor: nije moglo sve ući i predstaviti čitava don Franu; ali ono što je ušlo dovoljno jasno ilustrira njegov rad i znanstvenu metodologiju. Među uvrštenim radovima na prvom mjestu stoji Bulićevo predavanje prilikom promocije u počasnog doktora filozofije na Zagrebačkom sveučilištu о metodama i ciljevima arheologije. Sam naslov otkriva važnost priloga. U njemu je počasni doktor Zagrebačkog sveučilišta izložio znanstvena načela i humane ciljeve arheološke znanosti, važnost arheologije za povijest i kulturu jednog naroda. Na diletantsku primjedbu: „iz kamena ništa nego kamen“ – Bulić je znanstveno i logično odgovorio: „iz kamena povijest, i naša hrvatska povijest“! (str. 67). Slijede prilozi iz starije povijesti i klasične arheologije: о Dioklecijanu, о godini razorenja Salone, о kršćanskim mučenicima, Venaciju, Kaju, itd. Miješaju se i isprepliću studije о Dioklecijanovoj palači, mramornim sarkofazima, kipovima rimskih božanstava, о različitim starokršćanskim i starohrvatskim natpisima i nakitima; о lokalitetima i kulturno-povijesnim spomenicima, itd. Bulićeve su rasprave odreda interdisciplinarne. Zadiru u složena arheološko-historijska i sakralno-kulturološka područja. Buliću je sve važno, indika¬tivno. On izvlači podatke i zaključke iz epigrafskih, numizmatičkih, toponimijskih i općih društvenih odrednica i naznaka. Raspolaže brojnim podacima i istodobno se vješto koristi slutnjom znanstvenika koji iz nekoliko detalja stvara jasan pogled i sintezu. Postavke su mu i interpretacije redovito čvrste, znanstveno utemeljene ili vizionarski snažne. Na njima gradi i pretpostavke, u slučaju nedostatka dokaza. Vrijeme je – nova; otkrića i svestraniji pristupi – kritički pristupilo i don Frani. Neke su mu se teze doista potvrdile, druge su doživjele stanovite izmjene ili su sasvim odbačene. Neke su opet bivale zapostavljene da bi ponovno, zahvaljujući „sretnom mašklinu“, bile potvrđene. Tako npr. pretpostavka о židovskoj općini i groblju u staroj Saloni. Naravno, povijesne su sinteze i usporedna kritika išle dalje od Bulićeva razdoblja. Stoga je razumljivo da su neki don Franini rezultati i interpretacije doživjeli svoje ispravke. „Međutim“, piše Cambi, „unatoč akribičnosti i autoritetu kritičara, među kojima je bilo mnogih i vrlo istaknutih istraživača i izvan naše zemlje, Bulićeva je osnovna misao i teza zahvaljujući njegovu vrlo istančanom instinktu i analitičnosti ipak ponovno isplivavala na površinu i vraćala u život njegove postavke“ (str. 632). Književni krug je – zaključimo – predstavio autentičnog Bulića u njegovoj riječi i stilu, s njegovim tekstovima. A priređivač je u svojim spomenutim radnjama iscrpno informirao о don Franinu djelu i životu te kritično ocjenio Bulićev doprinos arheološkoj znanosti, njegove postavke i metodologiju rada. U uvodnom prilogu (str. 7–52) prof. Cambi zahvaća u cjelokupno don Franino djelo. U 11 odjeljaka izlaže ukratko i kritički sumira Bulićev razvojni puti angažman i znanstvene uspjehe. Čitatelj se u zgusnutom iskazu susreće s đon Franom arheologom i kulturnim djelatnikom, humanistom i svećenikovi; istraživačem, sakupljačem i konzervatorom arheoloških spomenika, organizatorom i piscem, interpretatorom vlastitih otkrića, epigrafičarom, muzeologom, biblio¬filom, promicateljem znanstvenih metoda i neumornim poslenikom u istraživanju klasične, starokršćanske i srednjovjekovne hrvatske povijesne stvarnosti i kulture. Autor se vješto dotiče i drugih aspekata don Franina angažmana i rada: njegova rodoljublja i društveno-političkih, odnosno humanih i duhovnih opredjeljenja. U Pogovoru se (str. 629—642), kako smo napomenuli, kritički osvrće na Bulićeve teze i stručna izlaganja, u prvom redu na ona koja se nalaze u uvrštenim raspravama u ovom izdanju. Vjerujemo da će Izabrani spisi ostati trajnim svjedočanstvom i reprezentativnim izborom. Pridonijet će uprisutnjenju Bulića i njegova djela u ovom času i budućem vremenu. Na svoj način osvjetljuju i potvrđuju razložitost proslava i simpozija koje smo povodom 50. obljetnice don Franine smrti pripremili i održali u čast ovóg našeg zaslužnog znanstvenika, kulturnog radnika i uzorna svećenika. Bulić, Frane, hrvatski arheolog, epigrafičar, povjesničar i konzervator starina (Vranjic kraj Splita, 4. X. 1846 – Zagreb, 29. VII. 1934). Teologiju studirao u Zadru, klasičnu filologiju i klasičnu arheologiju u Beču (1869–73). Djelovao kao svećenik od 1869. Epigrafiku usavršavao u Beču (1877–78). Po povratku u domovinu postao je kotarskim školskim nadzornikom u Zadru i konzervatorom Središnjeg povjereništva za historijske spomenike zadarskog i benkovačkog okružja; od 1883. ravnatelj klasične gimnazije i Arheološkog muzeja u Splitu te konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za srednju, a 1912–25. za cijelu Dalmaciju. Zbog hrvatskoga djelovanja austrijske su ga vlasti umirovile 1896; zadržao je mjesto konzervatora i ravnatelja muzeja. Djelovao je i politički (zastupnik u Dalmatinskom saboru u Zadru i Carevinskom vijeću u Beču). Glavna su mu istraživanja antičkih i ranokršćanskih spomenika u Solinu. Istraživao je povijest salonitanske crkve i njezinu hagiografiju, dokazao da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba. Dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače. Godine 1894. organizirao I. međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu. U Rižinicama je otkrio (1891) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira; istraživao je crkvu sv. Marte u Bijaćima. Na Otoku u Solinu otkrio (1898) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis, a također je otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana, koje su bile mauzoleji hrvatskih vladara. U Splitu je 1894. utemeljio društvo „Bihać“. Autor je više samostalnih djela: Dva sarkofaga Ivana Ravenjanina i Lovre Dalmatinca, spljetskih nadbiskupa (1882), Hrvatski spomenici u kninskoj okolici… (1888), Razvoj arheoloških istraživanja i nauka u Dalmaciji kroz zadnji milenij (1925) i dr.; u koautorstvu: Kronotaksa solinskih biskupa (s J. Bervaldijem, 1912), Palača cara Dioklecijana u Splitu (s Lj. Karamanom, 1927), Stopama hrvatskih narodnih vladara (s L. Katićem, 1929). Od 1883. surađivao na ediciji Corpus inscriptionum Latinarum. Mnogobrojne priloge tiskao u Bulletinu (od 1920. Vjesnik), kojemu je bio urednik i vlasnik od 1888. Bio je član mnogih akademija, znanstvenih ustanova i arheoloških društava. Prigodom 75. obljetnice života posvećen mu je zbornik Strena Buliciana (1924). U Zagrebu mu je (1935) podignut spomenik (djelo F. Kršinića). Don Frane Bulić, ugledni hrvatski arheolog, povjesničar, konzervator starina i povjesničar umjetnosti, rođen je 4. listopada 1846. godine u Vranjicu kraj Splita. Studij teologije polazio je u Zadru. Nakon završene teologije i svećeničkog ređenja 1869. završio je na bečkom sveučilištu studij klasične filologije i arheologije. Kao školovani arheolog postao je upraviteljem arheološkog muzeja u Splitu, a 1878. povjerena mu je i dužnost konzervatora nadležnog za očuvanje kulturno-povijesnih starina na području cijele Dalmacije. Biran je za zastupnika splitske općine u Dalmatinski sabor i za zastupnika Dalmacije u carevinskom vijeću u Beču, gdje se zalagao za sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom. Iz političkog života se povukao u vrijeme Kraljevine Jugoslavije, nakon proglašenja šestosječanjske diktature kralja Aleksandra 1929. godine. Svojim arheološkim otkrićima dao je najveći doprinos upoznavanju ranokršćanske i starohrvatske povijesti na području Dalmacije. Vodio je arheološka iskapanja na mnogim dalmatinskim mjestima, osobito u Solinu. Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije iz Valerijanova ili Aurelijanova doba te Dujam iz Dioklecijanova doba. 1891. godine otkrio je u Rižinicama kraj Solina kameni ulomak s natpisom kneza Trpimira, a 1898. godine i znameniti sarkofag kraljice Jelene iz 976. godine. Bulić je sa suradnicima uspio sastaviti krhotine natpisa sa sarkofaga i odgonetnuti tekst koji povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. Za radova na Gospinom otoku u Solinu, Bulić je otkrio i temelje crkve Svete Marije i crkve Svetog Stjepana u kojoj su bili pokopani članovi hrvatske vladarske kuće. U Splitu je 1894. godine don Frane Bulić osnovao društvo „Bihać“ za proučavanje povijesti iz doba hrvatskih narodnih vladara. Svojim ugledom najviše je pridonio održavanju prvog svjetskog kongresa kršćanske arheologije u Splitu i Solinu 1894. godine. Bio je cijenjeni član brojnih domaćih i svjetskih akademija i arheoloških društava. Objavio je niz članaka i knjiga, a najznačajniji su: „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici uz ostale suvremene dalmatinske iz doba narodne hrvatske dinastije“, „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ i „Stopama hrvatskih narodnih vladara“. Od 1884. bio je urednik arheološkog časopisa Bullettino di archeologia e storia dalmata, između 1888. i 1925. njegov vlasnik, a 1920. na njegovu inicijativu promijenio je ime u Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. Djela „Hrvatski spomenici u kninskoj okolici, uz ostale suvremene dalmatinske, iz dobe narodne hrvatske dinastije“ 1888. Zagreb „Crkvica sv. Petra u Priku kod Omiša“ 1923. Split „Krunidbena bazilika kralja Zvonimira usred Gradine u Solinu“ 1925. Sarajevo „Palača cara Dioklecijana u Splitu“ 1927. Zagreb „Stopama hrvatskih narodnih vladara“ 1928. Zagreb Frane Bulić rođen je 4. listopada 1846. kao drugo od osmero djece u obitelji Ivana Bulića i Kate rođ. Grubić. Rođen je u Vranjicu s pogledom na ruševine Salone.Prvo obrazovanje stekao je u Višoj osnovnoj školi pri zavodu Priko u Omišu (Scuola elementare maggiore presso il Collegio di Priko in Almissa) u koju je upisan 31. siječnja 1854. U popisu predmeta koje su učenici prvog razreda učili na prvom mjestu bio je talijanski jezik, onda hrvatski, pa računanje napamet i na kraju lijepo pisanje. Dalje se školuje u Splitu (gimnazija; prima kleričko ruho; biskupsko sjemenište) i Zadru (završava bogoslovne nauke 1869). Zaređen je 14. 2. 1869, a mladu je misu služio 30. 10. u Vranjicu. Godine 1869. odlazi u Beč gdje sluša slavistiku kod Tomaša Mikloušića, no ubrzo se posvećuje klasičnoj filologiji i klasičnoj arheologiji na poticaj slavnog njemačkog arheologa Alexandera Conzea. Na groblju kršćanskih mučenika na Manastirinama Luka Gašpić, vlasnik zemljišta, pronašao je 1860. dva sarkofaga. Na jednome je reljefni prikaz mita o Hipolitu i Fedri, a na drugome Dobroga pastira. Gašpić ih je prodao splitskom odvjetniku dr. Šimunu Rossignoliju. Alexander Conze 1871. stiže u Split da bi pregledao starine. Čuvši za nalaz dvaju sarkofaga, odlazi u Solin. Da bi se nalazi otkupili od novoga vlasnika i da bi se premjestili u splitski muzej Conze će razgovarati s utjecajnim ljudima i osigurati premiještanije dragocjenih sarkofaga. O tome je napisao i rad Drei Sarkophage aus Salone koji je izlagao 1872. na Akademiji znanosti u Beču. Tako Conze upoznaje Bulića te ga poziva k sebi na studij arheologije. Završivši studij arheologije u Beču 1873. vraća su u Dalmaciju, gdje zapravo i nema radnoga mjesta za školovanog arheologa. Zaposlit će se u Splitu i Dubrovniku kao nastavnik.Na godinu dana, u ljeto 1877, odlazi u Beč učiti epigrafiku na odjelu što ga je osnovao Otto Hirschfeld. Iako je učenik najboljih europskih arheologa i epigrafičara, vrativši se u Dalmaciju ne može se zaposliti u splitskom ili zadarskom muzeju (na tim su mjestima radili ljubitelji arheologije) tako da se zapošljava na radno mjesto ravnatelja splitske gimnazije te kotarskog nadzornikaza pučke škole zadarskog i benkovačkog okruga. Tada će u uredsko dopisivanje umjesto talijanskog uvesti hrvatski kao službeni jezik. Isto će učiniti i u splitskoj gimnaziji. Omogućuje otvaranje sedam novih škola. Pamte ga kao strog i pravednog odgojitelja, poticao je učenike primjerima velikana iz povijesti, najgori prijestupi za njega su bili lijenost i neistina. Zbog političkih odluka i tumačenja njegova djelovanja kao urotnika koji odgaja revolucionarnu mladež, 1896. bit će umirovljen i više neće raditi u školstvu. U duhu narodne poslovice Gdje život zatvori vrata, Bog otvara prozor Frane Bulić će se od tada više angažirati u području koje je diplomirao. Tada već radi na mjestima konzervatora antičkih spomenika zadarskog i benkovačkog okružja (1880) i ravnatelja Arheološkog muzeja u Splitu (1883), a od 1912. postaje i konzervator povijesnih i umjetničkih spomenika za cijelu Dalmaciju do 1925.Došavši na mjesto ravnatelja Arheološkog muzeja preuzima upravu nad salonitanskim iskopavanjima i konzervatorstvo za prvi i drugi odjel (što znači za prapovijest i antiku, te srednjovjekovno graditeljstvo, kiparstvo, slikarstvo, grafiku do kraja 18. st.). Prihvatit će se i uređivanja arheološkog glasnika Bullettino di storia e archeologia dalmata(glasilo Arheološkog muzeja u Splitu osnovano 1878.; od 1920. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku)u kojem su se objavljivali članci o arheološkim nalazima, razne arheološke vijesti, rasprave. Bulićje1879. u njemu počeo objavljivati svoje tekstove (i doživljavati napade protivnika hrvatstva), zatim će postati suurednik (s J. Alačevićem), a od 1888. urednik i vlasnik sve do 1925.Većina tekstova koja su u Bullettinu objavljena su njegova, uz činjenicu da je 44 godine pisao za taj glasnik. Ravnatelj muzeja i konzervator je do 1926. kada je protiv svoje volje umirovljen i ostavljen kao počasni ravnatelj i konzervator. No i kada službeno prestane obnašati dužnosti, Bulić će da kraja života raditi na „svojim“ područjima: arheologija, školstvo, pisanje znanstvenih radova, aktivni sudionik kulturnih i javnih događanja. Umrijet će u zagrebačkoj bolnici u 87. godini života. Sprovodne obrede uz splitskog biskupa Kvirina Klementa Bonefačića vodio je tadašnji zagrebački nadbiskup koadjutor Alojzije Stepinac. „Dan prije, pohodiše ga u zagrebačkoj bolnici ‘Rebro’, kamo je iz Splita došao radi oper­acije bubrega, dr. Antun Bauer, nadbiskup zagrebački i dr. Alojzije Stepinac, nadbiskup-koadjutor. Na odlasku im don Frane reče: ‘Nemojte mi zaboraviti na poučavanje kršćanske arheologije! Nastojte oduševiti za to naše svećenike!`” (…) (iz kronike Zagrebačke nadbiskupije (Dnevnik I, str. 28–30; zapis A. Stepinca): „Posmrtne počasti Monsinjoru Buliću izgledale su meni zapravo ne toliko kaojedan žaloban sprovod, nego kao jedna velika narodna manifestacija. Kad sam tamo u Manastirinama, nad grobovima starokršćanskih mučenika promatrao silan narod, u živom komešanju, činilo mi se, kao da sam na jednom velikom proštenju. Jer, don Frane Bulić ispunio je pune dane ljudskoga života i njegovo djelovanje bilo je od tolikog značenja, da je pogreb i mogao biti više jedna velika priredba posmrtnog priznanja, nego li žalobne svečanosti.“ (…) „31. VII. Dođoh na sprovod đon Frane Bulića. Cijeli Split bio je na nogama da mu iskaže zadnju počast. Zaista se ri­jetko viđaju ovakvi sprovodi. I ja sam govorio na sprovodu o Frani Buliću kao karakteru i učenjaku. Govor su u Za­grebu zaplijenili. Dr. Berkovića, liječnika u Splitu, kaznili su zbog govora s 5.000 dinara globe. To je eto sloboda u Jugoslaviji.” (Sluga Božji Alojzije Stepinac, god 1 (1994), br. 4) Salona Salona je bila antička luka plemena Delmata, a osvajanjem Rimljana postala je metropola rimske provincije Dalmacije.Dolaskom kršćanstva u te krajeve, Salona postaje i središte biskupije. Prodorom barbara u 7. stoljeću Salona je osvojena i porušena. Dakle, u svojoj je bogatoj prošlosti bila kulturni, trgovački, politički centar, te crkveno središte, a sve je to ostalo zapisano (saxaloquuntur, kamenje govori) u njezinim ostacima. Don Bulić je bio prvi koji je stručno i sistematski istraživao Salonu. Otkrio je starokršćansko groblje (kopao ga je od 1883. do 1890.) u Manastirinama s mnoštvom sarkofaga (i natpisa koje je dešifrirao, protumačio i objavio u Bulletinu, a iz Bulletina su uvršteni u Corpus inscriptionum latinarum pruske akademije). Otkrio je baziliku u Manastirinama u kojoj su bili pokopani mučenici Venancije te Dujam iz Dioklecijanova doba. Istražio je drugo starokršćanko groblje u Marusincu s bazilikom sv. Anastazija. Zatim gradski crkveni centar Salone: Basilica urbana velika gradska bazilika te Honorijeva bazilika, krstionice, oratoriji, biskupski stan, mozaici.Pred I. svjetski rad započinje rad na novom nalazištu Kapljuč koji će se, zbog rata, dovršiti 1924. uz pomoć danskih istraživača). Istražio je Hortus Metrodori, nekropolu, više termi, amfiteatar (oko 17.000 gledatelja), teatar s hramom, gradska utvrđenja s vratima, putovima i mostovima. Pretpostavlja se da je Salona u vrijeme Dioklecijana imala oko 60.000 stanovnika. Osim složenošću poslova iskapanja i konzerviranja nalaza, don Bulić se bavio jednako zahtjevnom organizacijom i realizacijom otkupa zemljišta u Saloni koja su bila u privatnom vlasništvu a na kojima su nalazi bili zakopani. Neka od don Bulićevih postignuća Frane Bulić radio je kao istraživač, konzervator, epigraf te pisac stručnih i popularnih radova. Putovao je po znamenitim arheološkim nalazištima Grčke, Male Azije, Sirije, Palestine i Egipta te surađivao s cijenjenim stručnjacima toga područja A. Conzeom, O. Benndorfom i O. Hirschfeldom te istaknutim suvremenicima Th. Mommsenom, G. B. de Rossijem, G. Gattijem, H. Delehayeom, L. Duchesneom, J. Zeillerom. Bio je vrstan epigraf. U jednom se tekstu ne može nabrojiti čime se sve bavio, koliko je kilometara napravio, koliko sati proveo u zahtjevnom radu, koliko je kamenja prevrnuo i nalaza iskopao, konzervirao ili dokumentirao, u čemu se sve angažirao i s koliko se ljudi susreo.Osim toga, još uvijek, ne postoji popis i opis Bulićeva rada. Izdvojit ćemo samo neka njegova otkrića i postignuća: dokazao je da sv. Dujam nije bio učenik apostola Petra nego mučenik iz Dioklecijanova doba (što je izazvalo burnu reakciju javnosti) dao je znatan prinos istraživanju i očuvanju Dioklecijanove palače godine 1894. (20–23. 8) organizirao je Prvi međunarodni kongres za ranokršćansku arheologiju u Splitu i Solinu privukavši najistaknutije europske stručnjake; Kongres je održan na visokom znanstvenom i kulturnom nivo; njegove su rezolucije obišle arheološki svijet te su se primjenjivale. u Rižinicama je otkrio (1891.) ulomak s natpisom hrvatskoga kneza Trpimira. Jedan je zemljoradnik našao odlomak s natpisom pro duceTrepim(ero) i donio Frani Buliću. Na tom je mjestu don Frane započeo iskapanja i 1895. otkrivena je malena crkva (16×7,5 metara) i samostan. Crkva je tipično samostanska: više prostora za redovnike nego za vjernike. Po nađenim ulomcima Bulić je rekonstruirao veći natpis: „Za kneza Trpimira prikažite Kristu molitvu u strahopoštovanju prignuvši glavu”. Na zapadnoj strani crkve sačuvali su se zidovi samostana, a otkriveno je i groblje. To su ostaci samostana i crkve benediktinaca koje je Trpimir doveo u Hrvatsku. na Otoku u Solinu otkrio je (1898.) sarkofag kraljice Jelene iz 976. i pročitao oštećeni grobni natpis.“Očevidac don Lovre Katić taj događaj ovako opisuje: ‘Na žarkom kolovoškom suncu kopali su radnici, a djeca čuvši od don Frane da je tu pokopana neka kraljica, željno očekivala nekakva čudesa i upravo smetala radnicima zalazeći u rov. Među djecom bio sam i ja. Dne 28. kolovoza oko 11 sati nađena su prva slova slavnog natpisa hrvatske kraljice Jelene. Vrlo dobro se sjećam kako je don Frane držao ulomak kamena na kojem su se sačuvala tri slova HEL i razdragan tumačio nam da je to ime hrvatske kraljice.’ „Od devedeset komadića don Frane Bulić je rekonstruirao tekst: U OVOM GROBU POČIVA SLAVNA JELENA. ONA JE BILA ŽENA KRALJA MIHAJLA, A MAJKA KRALJA STJEPANA, I VLADALA JE KRALJEVSTVOM. PREMINULA JE U MIRU 8. LISTOPADA. OVDJE JE BILA SAHRANJENA 976. GODINE OD UTJELOVLJENA GOSPODNJEG 4. INDIKCIJE, 5. MJESEČEVOG CIKLA, 17. EPAKTE, 5. SUNČEVA CIKLA, 5. DANA KOJI PADA SA 6. ZA ŽIVOTA MAJKOM KRALJEVSTVA POSTADE I MAJKOM SIROTA I ZAŠTITNICOM UDOVICA. OVAMO POGLEDAJ ČOVJEČE PA RECI: BOŽE, SMILUJ JOJ SE DUŠI. Taj tekst povjesničari smatraju jednim od najznačajnijih dokumenata hrvatske srednjovjekovne povijesti jer sadrži podatke koji otkrivaju genealogiju hrvatskih kraljeva. otkrio ostatke crkava sv. Marije i sv. Stjepana u kojoj su bili pokopaničlanovi hrvatske vladarske kuće u Splitu je 1894. utemeljio društvo »Bihać«s namjerom da istražuje hrvatsku povijest, posebno arheološke spomenike u srednjoj Dalmaciji iz razdoblja hrvatskih narodnih vladara istraživao je crkvu sv. Martina u Trogiru; sv. Petar u Mirima, sv. Kuzma i Damjan u Gomilici;sv. Martin, Sustipan i Sutrojica u Splitu; sv. Petar i sv. Stjepan u Selu; sv. Petar u Priku otkrio starokršćansko groblje u Vranjicu kod lokaliteta Crikvine, s crkvom sv. Petra u Klapavicama kod Klisa otkopao je starokršćanski samostan, a u Grohotama na Šolti starokršćansku baziliku njegovom zauzetošću nastale su publikacije poput Forschungenin Salona i Recherches a Salone u kojima su surađivali arheolozi, povjesničari umjetnosti i arhitekti svjetskoga glasa (W. Gerber, F. Weilbach, J. Brøndsted, R. Egger, E. Dyggve i dr.) sastavio je kronotaksu salonitanskih biskupa i mučenika i objavio je s J. Bervaldijem u knjizi Kronotaksa solinskih biskupa uz dodatak spljetskih nadbiskupa pokreće gradnju nove zgrade arheološkog muzeja u Splitu, pribavlja mu stručnu biblioteku, osuvremenjuje način rada muzeja, detaljno popisuje zbirke godine 1929. osnovao Zakladu don Frane Bulića sastavio je popis svih benediktinskih samostana koji su postojali u Dalmaciji. Daj još dvije ovce U blizini Salone Frane Bulić dao je izgraditi kuću s pomoćnim objektima koju je nazvao Tuskulum – po vili govornika Cicerona (Tusculanum). Tusculum je bio antički grad u kojem su Rimljani zbog ugodne klime gradili vile. Kao opći pojam tusculum (tuskulum) upotrebljava se u značenju mirna i udobna boravišta daleko od gradske buke i vreve. U arheološkim iskapanjima u Tusculumu sudjelovao je i, još kao student, Ruđer Bošković. Zgrada je sagrađena 1898. za potrebe arheologa i njihova istraživačkoga rada te za posjetitelje Salone. Naime, do tada se u Salonu dolazilo teško prohodnim stazama, alat i hrana nosili su se na magarcima, za ljetne žege nije bilo nikakva zaklona za radnike, posjetitelji su bili prepušteni sami sebi. U takvim je prilikama 14 godina radio i Bulić. Budući da su poslovi bili sve opsežniji a posjetitelji Salone sve ugledniji, don Frane je započeo gradnju kuće koja bi bila svojevrsni centar u kojem bi se dalje obrađivali, popisivali i crtali nalazi, gdje bi se krijepili i educirali posjetitelji, te družili zaljubljenici starina. Za graditelje je Bulić zaposlio domaće ljude, siromašne težake. Također su sve radove(zidarske, tesarske, kovačke) izvodili solinski ili splitski majstori. Za unutrašnje dekoracije – oslikavanje soba – angažirao je slikara dominikanca Vicka Draganju. On je tzv. gostinjsku sobu u prizemlju oslikao u pompejskom stilu, a u biblioteci je naslikao sv. Venancija (kopija mozaika iz Lateranske kapele u Rimu gdje su preneseni svečevi posmrtni ostaci). Don Bulić dao je sagraditi i kuću za čuvara, staju za svog konja Parvulusa, zgradu za alate, vanjski zahod za posjetitelje. Zgrada je ukrašena kapitelima, natpisima i stupovima većinom fragmentima sa starog zvonika splitske katedrale – originalna kombinacija stambeno-radne zgrade i rimske vile rustike. Dao je prokrčiti pristupne ceste oko Tuskuluma, zasađuje ružmarin oko kojeg se skupljaju pčele, pa don Bulić naručuje od Namjesništva u Zadru da mu besplatno pošalju 15-20 košnica (dobiva 10), a čuvara iskopina Antuna Žižića šalje na tečaj za pčelara. Da bi oplemenio okoliš, a i pčelama osigurao raznovrsnu pašu, od Namjesništva naručuje 200 sadnica voćaka. Zasadio je i borove, razna stabla, vinograd, razno cvijeće, povrće. Na kraju traži da mu daruju i dvije ovce najbolje pasmine za mlijeko i vunu – dobiva dvije bergamske ovce koje su se smjestile uz Bulićeva konja i kravu čuvara Žižića. Hit u Tuluskumu bili su jelovnici pisani na latinskom, npr. onaj koji je i isklesan na zidu gostinjske sobe: U Solinu „Kod dobrog pastira“ čuvar iskopina nudi: najbolje solinsko vino, bijelo, crveno ili crno, koje nije iskvarila ljudska zloća Bosansko piće od ječma Vrlo zdravu vodu rijeke Jadro Vodu Matonijevog izvora Solinski pršut Viške slane ribe Jaja svježa, meko ili tvrdo kuhana Svježi solinski maslac dalmatinski ili helvetski sir Dvopek ili domaći kruh Kravlje mlijeko, splitski prošek Med koji proizvode tuskulanske pčele Piće od arabskog boba Smokve, grožđe, kruške, jabuke, dinje sa solinskog polja (ljeti i u jesen). Jelovnici su posjetiteljima bili zanimljivi i kao besplatni suveniri pa su brzo nestajalo te su nadoknađivani novima. U Tuskulumu su se prodavale dopisnice i marke , a posjetitelji su svoje pozdrave iz Salone ubacivali u kameni poštanski sandučić. Don Bulić organizirao je da poštar tri puta tjedno dolazi u Tuskulum po poštu, također je uspio uvesti telefonsku liniju i osigurati da čuvar iskopina dobije dozvolu za nošenje oružja budući da se Tuskulum tada nalazio na osami. Oko Tuskuluma bio je lijepo uređen vrt s česmom iz koje je kroz usta kamene lavlje glave tekla svježa voda, maštoviti putokazi su posjetitelje upućivali da idu dublje u vrt gdje je bio kameni stol i nekoliko kamenih stolaca. Tuskulum je imao bogatu biblioteku koja je po Bulićevoj želji trebala ostati u Tuskulumu, ali su knjige počele nestajati 60-ih godina prošlog stoljeća pa su premještene u Arheološki muzej. Na velikom stolu Bulić je izlagao arheološke publikacije da bi omogućio posjetiteljima informacije iz arheologije. Tu je ugošćivao i poznate i nepoznate osobe, školarce, ekskurzije, putnike-namjernike… tumačeći im povijest Salone. Danas je Tuskulum daleko od negdašnja sjaja. Celebrityji u Saloni Početkom 20. stoljeća salonske iskopine postale su hit mjesto za mnoge: od grofova, nadvojvoda, prinčeva, princeza, namjesnika, ministara, barunica, biskupa, profesora, studenata do raznih društava i organiziranih skupina. Neki od tadašnjih celebrityja koji su posjetili Salonu bili su: princ Filip Koburg - Gotha sa sinom; nadvojvoda Albrecht sa sinom; nadvojvoda Karlo Stjepan austrijski; Marija Josefa, nadvojvotkinja, majka cara Karla; princ Ivan Juraj Saksonski; austrijski prestolonasljednik Karlo sa ženom Zitom; francuski ministar Poincare; crnogorski princ Mirko sa suprugom Jelenom, biskup Strossmayer, francuska grofica Eugenija, supruga Napoleona III., Bernard Shaw, Agatha Christie, arheolozi, povjesničari, povjesničari umjetnosti: Mommsen, Evans, Eger… Don Frane rado im je pokazivao nalazište i pripovijedao o salonitanskoj prošlosti, a o tome postoje i kratki filmski zapisi. Don Bulićeva pisma Don Frane bio je u staloj vezi s brojnim ustanovama, kulturnim krugovima, znanstvenicima i poznatim ličnostima u zemlji i svijetu. Centralnom bogoslovnom sjemeništu ostavit će 27 svezaka kronološki svrstanih od 1880. do 1934. Salone Christiane – Questio de Martyribus Salonitanis. U njima se nalazi oko 1200 pisama, dopisnica, razglednica i brzojava koji dokazuju Bulićevu povezanost s oko 160 poznatih ličnosti. Dio se korespondencije čuva u splitskom muzeju i tadašnjem konzervatorskom zavodu. Piše na hrvatskom (i strancima koji znaju hrvatski), njemačkom, francuskom, talijanskom i latinskom jeziku. Dopisivao se s apsolutnim autoritetom kršćanske arheologije Giovannijem Batistom de Rossijem. Njihova se korespondencija čuva u Vatikanskoj biblioteci i Arheološkom muzeju u Splitu. Korespondencija s belgijskim isusovcem, bolandistom, hagiografom Hippolytom Delehayeom objavljena je 1984. Zatim s J. Zeillerom, G. Morinom i mnogim drugima koja čeka neke nove „epistolarne“ istraživače. Neka od Bulićevih priznanja, članstava, odlikovanja Don Frane Bulić pripada našim najistaknutijim predstavnicima klasične, kršćanske i hrvatske arheologije. Nitko poslije Bulića nije otkrio arheološke lokalitete takve važnosti. Već je za života primio mnoga odlikovanja, priznanja i članstva u domaćim i svjetskim institucijama (Njemačke, Belgije, Češke, Petrograda, Odese, Portugala, Francuske, Praga, Londona…). Trojica pape dodijelila su mu odlikovanja (komornik u ljubičastom, protonotario apostolico ad instarpartiei pantiumi spomen-medalja za dijamantni pir svećeništva), Zagrebačko sveučilište dodijelilo mu je počasni doktorat filozofije (3. 12. 1921),bio je član Matice hrvatske, JAZU-a, francuske akademije znanosti i umjetnosti, počasni građanin Zagreba, a društvo Hrvatska žena podiglo mu je spomenik (1935) u Zagrebu ispred Hrvatskog državnog arhiva, rad Frane Kršinića – Bulić je prikazan stojeći držeći fragment natpisa kneza Trpimira. U vrtu splitskog Arheološkog muzeja nalazi se njegova bista, rad Ivana Meštrovića. Nadbiskupsko sjemenište u Splitu, Park skulptura Sveučilišta u Splitu i još neke institucije imaju njegove biste. U čast njegova 75. rođendana tiskan je zbornik Strena Bulicana (735 stranica, 98 učenjaka). Njegov se lik nalazi na poštanskoj marki u povodu 150. obljetnice njegova rođenja. Njegov je portret na lancu rektora Sveučilišta u Zagrebu (među 14 odabranih hrvatskih velikana). MG16 (N)

OMOT JE ISCEPAN .NA IVICAMA.OJAČAN SELOTEJPOM .NA RIKNI. UNUTRAŠNJOST U SOLIDNOM.DOBROM STANJU. ISTORIJA UMETNOSTI , H.W. Janson , IP Jugoslavija Beograd 1989 , pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas , tvrd povez, zaštitni omot, format 23 x 29,5 cm , zlatotisak , 611 strana , ilustrovano u boji, latinica, Indeks, Sinoptičke tabele, 970 ilustracija, 88 reprodukcija u boji I deo: Stari svet - II deo: Srednji vek - III deo: Renesansa - IV deo: Moderni svet - Postskriptum: Susret Istoka i Zapada - Indeks - Sinoptičke tabele 970 ilustracija 88 reprodukcija u boji karte grafike skice... H.W. Janson Osmo izdanje! Pun naziv: „Istorija umetnosti: pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas” Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Prosveta (Beograd) Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd Visina: 30 cm Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Horst Valdemar Janson (4. oktobar 1913. - 30. septembar 1982.), koji je objavio HV Janson, bio je nemački američki profesor istorije umetnosti koji je rođen u Rusiji, najpoznatiji po njegovoj Istoriji umetnosti, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada prodatih više od četiri miliona primeraka na petnaest jezika. Janson je rođen u St. Petersburgu 1913. godine Fridrihu Jansonu (1875-1927) i Helene Porsch (Janson) (1879-1974), luteranskoj porodici baltičke nemačke akcije. [1] [2] Posle Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao gimnaziju Vilhelms (diplomirao 1932). Nakon svog nemačkog Abitur-a, Janson je studirao na Univerzitetu u Minhenu, a potom u istorijskom programu istorije na Univerzitetu u Hamburgu gdje je bio student Ervina Panofskog. 1935. godine, na predlog Panofskog, koji je emigrirao u Sjedinjene Države, Alfred Barr je sponzorisao Jansona kao imigranta i doktorirao na Harvard univerzitetu 1942. godine (njegova disertacija je bila na Michelozzo). Predavao je u Vorčesterovom umjetničkom muzeju (1936-38) i na istoriji umetnosti i umjetnosti Univerziteta u Ajovi (1938-41) dok je studirao. Godine 1941. udala se za Doru Jane Heineberg (1916-2002), studentkinja istorije umetnosti na Radcliffe College-u, a 1943. postaje državljanin. Janson je predavao na Vašingtonskom univerzitetu u St. Louisu od 1941. do 1949. godine, kada se pridružio fakultetu Univerziteta u Njujorku, gdje je razvio odjel za dodiplomske studije i predavao se na diplomskom institutu za likovne umjetnosti. Priznavan je sa počastom diplomom 1981. godine i umro u vozu između Ciriha i Milana 1982. godine u 68. godini života. Pisao je o umetnosti renesansne umetnosti i skulpture devetnaestog veka, a autor je dve nagradne knjige, Apes i Ape Lore u srednjem veku i Renesansa (1952) i Skulptura Donatella (1957). U kasnijim godinama bio je zabrinut za dijalog Istok-Zapad u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson se konsultovao u Time-Life Librari of Art; bio je predsednik Koledž umetničke asocijacije, urednik Art Biltena, i osnivač i predsednik Društva renesanse Amerike. Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neke u saradnji sa svojom suprugom. Janson-ov doprinos disciplini istorije umetnosti, posebno na nastavi istorije umetnosti, je njegov tekst istraživanja pod nazivom `Istorija umetnosti`, koji je prvi put objavljen 1962. godine i od tada postaje standard kojim se mjerimo trenutni udžbenici istorije umetnosti...

Retko u ponudi, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Knežević, Olga Naslov Astrološki bukvar : nebeska azbuka / Olga Knežević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Bistrica, 2009 (Petrovaradin : Bistrica) Fizički opis 592 str. ; 30 cm Predmetne odrednice Astrologija Horoskop Astrološki bukvar Kao što zvezde i planete iznad svih nas sjaje i na čovečanstvo utiču bez ikakvih podela, tako je ova knjiga pokušaj autora da bude dosledna tim zvezdama i planetama. Astrologija je kap znanja željnima i žednima, tragačima za apsolutnom istinom i ljubavlju. Da li se okuke iskušenja mogu zaobići ili prevazići, a teški trenuci naučiti kao lekcija? Da li nam može biti bolje, ako sami bolji postanemo? Proverite! PREDGOVOR Reč priređivača ove knjige Poštovani čitaoci, Pred vama je još jedna od već priličnog broja knjiga, koje su izašle kod nas, čija tema je astrologija. Ipak, ne mislim da je ova knjige suvišna, jer radoznalost astrologa i želja da nauče nešto novo nikada nije potpuno zadovoljena. Pokušala sam zato da vam ovom knjigom pružim nešto potpunije tumačenje položaja i međusobnih odnosa planeta i važnih tačaka u natalnoj karti. Verujem da će vam ona omogućiti lakše povezivanje pojedinih elemenata i sklapanje celovite slike ličnosti čiju kartu tumačite. Ovu knjigu nisam namenila samo profesionalnim astrolozima, mislim da je veoma dobra i za astrologe početnike, jer će na jednom mestu dobiti iscrpne i potpune opise svega što ih interesuje i što će im olakšati učenje i dalji rad. Uz profesionalne astrologe i one koji se astrologijom bave iz zadovoljstva, ima ljudi koji žele sebe da upoznaju i sa astrološkog aspekta, kao i onih koji sami hoće da provere ono što im je protumačio profesionalni astrolog. Smatram da će sadržaj ove knjige zadovoljiti i njih, jer će, uz urađenu natalnu kartu, u tome i uspeti. Svima želim srećan rad ili zabavu. Kao što zvezde i planete iznad svih nas sjaje i utiču na čovečanstvo, bez ikakvih pódela, takav je i moj pokušaj da tim zvezdama i planetarna budem dosledna i plod je moga proučavanja astrologije. Tačnost zvezdanog i planetarnog zapisa na nebu u trenutku rođenja, čini od nas ljude kakvi jesmo i sudbinu kakva nam je predodređena. Da bismo bolje plivali kroz vreme sadašnjice, možda nam može upravo pomoći dublji pogled u tajne neba i plodove ASTROLOGIJE. U poplavi manipulacije čovekom, njegovom nesrećom i strahom od nepoznatog, izazvanih sadašnjim vremenom koje kao da teče pored nas, možemo se takođe okrenuti proučavanju, traženju i pronalaženju istine u oblasti ASTROLOGIJE. To je samo kap znanja željnima i žednima, tragačima za apsolutnom istinom i ljubavlju. Da li se okuke iskušenja mogu zaobići ili prevazići, a teški trenuci naučiti kao lekcija? Da li nam može biti bolje, ako sami bolji postanemo? Proverite! Možda sve to možete pronaći u ASTROLOGIJI. U svojim teškim momentima, a, bogami, i u srećnim, čovek prebira po pitanjima ove vrste i, u nedoumici, pokušava da na njih pronađe univerzalni odgovor. I tako, već hiljadama godina, odnosno - otkad je sveta i veka. Razvijaju se nauke pomoću kojih pokušavamo da odškrinemo vrata i zavirimo u budućnost. Tu je opet ASTROLOGIJA Na žalost, ona, kao pogled na Univerzum, ne predviđa budućnost, ali, na sreću, može opomenuti i dati signale о eventualnim greškama i propustima. Ako obratimo malo dublju pažnju na njih i naučimo da tumačimo astrološki bukvar i njegove simbole, možemo sve te greške zaobići. A zna se da je, ako zaobiđemo sve te krivine, rezultat unutrašnje zadovoljstvo i mir. Šireći oko sebe pozitivnu energiju i ljubav, postajaćemo sve kvalitetniji ljudi. Proučavanjem ASTROLOGIJE možemo pronaći tu unutrašnju harmoniju i spremnost da se suočimo sa svim problemima i radostima koje prolaze kroz naš život. SPOZNAVANJE PROBLEMA JE POLOVINA PUTA DO NJEGOVOG REŠENJAI ISTINE, JER ZRNCA PESKA ČINE PLANINE, TRENUCI ČINE GODINE, ASITNICE CEO ŽIVOT. Olga Knežević Astro promoter Olga Knežević iz Novog Sada, organizator je brojnih ASTRO manifestacija i drugih grupa širom zemlje, još od 1973. godine. Uređivala je obnovljen list „Astro svet`, izdala ili pripomogla izdavanju mnogih publikacija, predvodila je Društvo astrologa Jugoslavije iz čijeg ogranka je nastala YAA Zbog toga je preporučena i evidentirana u Britanskom Godišnjaku, na strani http://www.uraniatrust. Org/Europe_astrological_associations.htm. Skoro svakog meseca, u Novom Sadu organizuje astrološka druženja. Telefon: 021/521-529 SOCIETY OF ASTROLOGERS OF YUGOSLAVIA: President: Mrs Olga Knežević, Yu-21000 Novi Sad, Filipa Visnjica 1 /a Tel: +38121 521 529 E-mail: soc_astrol__yu(®yahoo.com Olga Knežević je moje ime. Rođena sam 29. 7. 1945. godine, u Novom Sadu. Razne škole završila sam, takođe, u Novom Sadu. One i nisu bitne. Najviša škola koju sam pohađala i, nadam se, barem apsolvirala, zove se Život – iskustvo na planeti. Sa Astrologijom se družim od rane 1973. godine, pa ću, verovatno, i do kraja života. Priredila sam knjige, „Astrološko zračenje planeta`, „Upoznajte astrologiju i sebe`, „Kiron – ranjeni iscelitelj` i, kao krunu svoga učenja, ovu, koju sam nazvala, ASTROLOŠKI BUKVAR`. Radim na „Letopisu Astro sveta` i u Društvu Astrologa Jugoslavije, koje sam osnovala 1995. godine. Mislim da je moj doprinos astrologiji na ovim prostorima sasvim dovoljan. Na mlađima svet ostaje... MG138 (N)

DRAGIŠA MILOSAVLJEVIĆ OSAĆANI - nasleđe generacijskog iskustva Fotografije - Dragiša Milosavljević, Radovan Vujović Ilustracje - Savo Derikonjić, Zoran Petrović, Ranko Findrik, Muhamed Kadić, Ljubiša Đenić Rujanski Izdavač - Narodni muzej, Užice; Javna ustanova Nacionalni park `Drina`, Srebrenica Godina - 2019 364 strana 24x25 cm ISBN - 978-86-80880-15-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodne napomene OSAĆANI I FENOMEN GRADITELJSKOG POZIVA VELIKE PORODIČNE ZAJEDNICE I POZIV GRADITELJA NASLEĐE GENERACIJSKOG ISKUSTVA Priroda i okruženje - gradnja i materijali Kuća - arhetipski pojam Osat, Osaćani i osađanke - poreklo i obrasci Krovovi kao simboli osaćanskog graditeljstva Simboli i dekoracija (ukrašavanje) Tradicija i pripovest – običaji i verovanja Učenje - prenos znanja sa generacije na generaciju ORNAMENTIKA NADGROBNIH SPOMENIKA I CRKVE BRVNARE U SRBIJI Stećci, nasleđe i istorijski izvori Osaćani i crkve brvnare u Srbiji Ornamenti stećaka i crkve brvnare Ornamentalna dekoracija na pojedinim crkvama brvnarama Miličinica i Takovo Dub, Brezna i Seča Reka Jarmenovci i Pavlovac ALAT I POMOĆNA SREDSTVA NEIMARA IZ OSATA Standardni alati osaćanskih neimara Alati i pomoćna sredstva lokalnog karaktera Merni instrumenti Zaključne napomene Osat People and the Heritage of Many Generations Literatura Registar imena Registar geografskih naziva i toponima O autoru `O knjizi su govorili direktor Narodne biblioteke iz Užica Anđa Bijelić, direktor Narodnog muzeja Užice Slavica Stefanović i autor knjige, koji se nekoliko decenija bavio terenskim i drugim istraživanjima o osaćanskom neimarstvu, čiji je rezultat ova knjiga. Suizdavači knjige su Narodni muzej Užice i Nacionalni park `Drina` iz Srebrenice. Bijelićeva je rekla da je riječ o stručnoj knjizi koja je veoma čitka i sadrži mnogo zanimljivih priča i legendi. Ona je ukazala da se generacijsko neimarsko ili banjačko iskustvo u Osatu prenosilo i mlađi su učili od starijih i nastavljali dunđersku tradiciju koja je imala posebnu etiku i estetiku, kao i govor koji se sastojao od oko 300 riječi, što je bilo dovoljno banjacima da se sporazumiju međusobno, snađu i riješe određene probleme za koje drugi nisu trebali da znaju. - To je taj njihov muški, dunđerski, neimarski ili banjački jezik koji im je olakšavao međusobnu komunikaciju i tajnost sporazumijevanja - istakla je Bijelićeva i naglasila da se graditeljska kultura u Osatu /istočni dio opštine Srebrenica/ prenosila `sa koljena na koljeno` i da je ponos svakog neimara bio da iznjedri dobrog nasljednika i nije bilo ljubomore pri izučavanju neimarskog zanata. Stefanovićeva je rekla da je autor decenijama istraživao fenomen Osaćana i da ova monografija sadrži mnogo stručnih i dokumentarnih podataka, ali posebna njena vrijednost su iznesene legende i usmena kazivanja neimara koji su pečalbarili u toku građevinske sezone, a u zimskim mjesecima kod svojih kuća prepričavali doživljaje i razne dogodovštine na koje su nailazili prilikom gradnje i odnosu sa ljudima u pečalbi, a posebno sa gazdama i njihovim porodicama. - To su divno ispričane i dočarane priče, dosjetke i iskustva koja ovu knjigu čine izuzetno zanimljivom, kao i graditeljska tradicija područja Osata - istakla je Stefanovićeva. Uz napomenu da su Osaćani gradili kuće, crkve, džamije i druge objekte od drveta jedinstvenih oblika svojim specifičnim stilom gradnje i izgledom krovova i da su to uvijek bili objekti za nekoliko generacija, Stefanovićeva je ukazala da su to bile veoma kvalitetne građevine. Prema njenim riječima, Osaćani su obnavljali Srbiju od kraja 18. do skoro polovine 20. vijeka i uprkos ratovima i modernizaciji u Srbiji još postoji veliki broj autentičnih objekata koje su oni gradili. Autor monografije Drgiša Milosavljević rekao je da su Osaćani tradicionalni neimari, virtuozi, majstori u graditeljstvu i da su oni u velikoj mjeri obnavljali Srbiju nakon buna i ratova i po njima je i nastala sintagma `kuća osaćanka`, koja predstavlja drvenu kuću specifičnog oblika na kamenim temeljima. - Posebno su zanimljive priče neimara, dunđera ili pečalbara. Legende, pripovesti, doživljaji i iskustva, snalažljivost i oštroumnost su krasili graditelje koji su u najtežim trenucima svojim internim `osaćanskim govorom` podizali moral i raspoloženje na gradilištima. Graditeljska tradicija predstavlja značajan dio kulture ovog područja koja je vezivala narod i graditelje - rekao je Milosavljević. On je istakao da posebnu draž ovoj knjizi daju priče. - Zimi se nije moglo raditi, ali su pečalbari imali o čemu pričati u njihovim selima čekajući novu sezonu i odlazak od kuća, a to je zaista bogata i zanimljiva usmena baština - naveo je Milosavljević. (rtrs)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Radomir Raco Božić Gođevci Južni Sloveni Karađorđe Petrović Ratko Malešević Goran Marković Milan Milićević Miloš Obrenović Jovo Divljaka Mihajlović Mućo Pol Oliver Ljubomir Pavlović Ignjat Petrović Stariji Plinije Srbi Mitar Stanojević Turci Hasanović Jovan Cvijić Abudlići Bajina Bašta Bakići Balkan Beograd Boljevići Bosna I Hercegovina Bradići Bratunac Brezna Bujakovići Valjevo Velika Birtanija Višegrad Vraneševići Gaj Gornji Milanovac Grujičići Drina Dub Dubrovnik Dunav Đurđevac Evropa Živovići Zarožje Zvornik Zlatibor Jadar Jugoslavija Kalimanići Kosovo Kostolomci Kragujevac Krivaja Krnići Ljubovija Milići Miličinica Osat Okletac Perućac Petriča Podrinje Popovići Primorje Radijevići Gornji Rudnik Rusija Sava Seča Reka Skelani Stanatovići Takovo Toplica Travnik Užice Ukrajina Fakovići Han Pijesak Crvica Crna Gora Džimrije Šumadija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Odlično stanje, tvrd povez, papirni omot kao na slikama Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MUZIKA 1-2 ljudi, instrumenti, dela - Norber Difurk Izdavač: VUK KARADZIĆ Beograd Godina izdanja: 1982. Povez: tvrd povez Broj strana: 398 + 423 Pismo: latinica Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike. Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea. Muzika starih robovlasničkih civilizacija Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova. Muzika naroda Starog veka Vrsta egipatske harfe O muzici starog Egipta zna se ponajpre zbog raznih nalaza na području Grčke, s kojom su bili u dodiru, a i značenje muzičke kulture Egipta je baš u tome što grčke teorije vuku koren iz Egipta. Egipćanima je muzika služila prvenstveno za verske obrede, a poznavali su harfe, koje su umetnički izrađivali, flaute i sistrume (vrsta metalnih udaraljki). U Kini, koja je imala veoma dugu muzičku tradiciju, muzika je povezivana s filozofijom. Njihov najveći filozof Konfucije je učio da „muzika oplođuje klice vrlina koje čovek nosi u srcu“. Dobra je muzika značila red, a loša nered u državi. Pet tonova njihove lestvice predstavljalo je pet elemenata, a kasnija lestvica od 12 tonova mesece u godini. Muziku su izvodili na velikim ceremonijama, a poznavali su dosta instrumenata. Božica Sarasvati drži vinu u rukama Indija je takođe davala važno mesto muzici. Smatrali su je božjim darom, koji treba vraćati bogovima pesmom i svirkom. Čini se da je indijska lestvica bila veoma slična kineskoj - bila je pentatonska (od pet tonova). Jednim od najstarijih njihovim instrumenata smatramo vinu (sa sedam žica i rezonatorom), a cenili su i zvona. Većinu ovih podataka istoričari crpe iz religiozno-filozofskih knjiga, veda. Muzika je u Palestini doživela procvat u vreme Davida i Salomona. Jevrejima je muzika služila u bogoslužju, ali su posebni jer im nije predstavljala magijsko sredstvo. Nisu se muzikom opijali, već su njome izazivali svečano raspoloženje. Imali su veoma bogatu selekciju instrumenata: triangle, rogove, bubnjeve, svirale, harfe, lutnje. Njihovo pevanje psalama i zborsko pevanje preuzela je srednjovekovna katolička muzika. Antička Grčka i Rim Boetius i Pitagora, a u sredini je Aritmetika. U Grčkoj je muzika smatrana naukom kao i matematika, a ovde se vidi njihova povezanost s brojevima U antičkoj Grčkoj država se brinula o razvoju umetnosti, a u središtu njihove umetnosti bila je muzika. Takvo zanimanje za umetnost nastaje iz činjenice da su u Grčkoj tekovine kulture bile dobro celog naroda. Iako je od grčke muzike sačuvano samo dvanaestak zapisa, o njoj se saznaje iz literature, pa se zna da je muzika imala važnu ulogu u državi i društvu, odgoju omladine i, naravno, mitologiji. Na primjer, Apolon, bog (među ostalim) sunca, dakle sklada i sreće, bio je zaštitnik i bog muzike. Primjena muzike kod njih je bila svestrana: pevali su u zboru lirske pesme, slavili bogove himnama, a i u drami je muzika imala važnu ulogu. Bilo je doba kad su svi muškarci do tridesete morali primati muzičku obuku iz državnih muzičkih škola. Postojale su Pitijske igre, muzičko-umetnički pandan olimpijskima. Razvili su teoriju muzike, i imali su lestvice (silazne), koje su nazive dobijale po pokrajinama: dorska, frigijska i lidijska. Kitari, liri i drugim žičanim instrumentima pripisivali su svojstvo produbljivanja ljudskih osjećaja i unošenja sklada, a duvačkim moć uzbuđivanja i dovođenja u ekstazu. Kad su Rimljani pokorili Grčku, preuzeli su i njihovu muziku, instrumente i notno pismo, od ostalih naroda trube, ali tu muziku nisu dalje unapređivali, pa joj je vrednost pala. Onoliko muzičkog smisla nisu imali, pa im je muzika služila za ulepšavanje gozbi, priredaba i igara. Tu je muziku sačuvao filozof Boetius u delu De institutione musica, na kojoj počiva razviće celokupne današnje muzike. Srednji vek Starija sakralna muzika nadovezuje se na židovsku i grčko-rimsku, a preuzela je mnogo i od nehrišćanskih naroda, prvenstveno istočnjačkih, što je vešto primenjivala u svom liturgijskom pevanju. Važan deo liturgijske muzike do danas čini gregorijansko pevanje, jednoglasno i nepromenjivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih napeva sastavio je i pročistio u suradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I, te ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[9] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki. Svetovna muzika je u 12. veku dobila novu vrstu pesama koju su gajili trubaduri. U njima je najčešće reč o viteškim vojnim i ljubavnim poduhvatima, njihova odanost, poštenje, milosrđe itd. U Nemačkoj su takvi pevači nazivani Minesengerima, a imali su pravilnike (tabulaturu) po kojem se učila umetnost. Sve su to bili putujući muzičari, koje su vlasti i crkva progonili, ali ih je narod voleo, jer su bili veseli, šaljivi i lakoumni, a objedinjavali su mnogo zanimanja u jednom. Znali su da sviraju devet instrumenata, izmišljati rime, žonglirati, oponašati glasove životinja, ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MILOŠ OBRENOVIĆ 1-3 , Dr Mihajlo Gavrilović Slovoljubve Beograd, reprint izdanaj iz 1908 godine, tvrd povez, divot izdanje, kožni povez sa zlatotiskom , 3 knjige , 579+758+661 strana, 24cm , Knjiga prva 1813-1820, Knjiga druga 1821-1826, Knjiga treća 1827-1835, Pogovor: Radovan Samardžić, Ćirilica, Studija o Milošu Obrenoviću i njegovoj vladavini kao i o prilikama u Srbiji u njegovo doba, najobimnija studija o Milošu Obrenoviću uopšte. Miloš Teodorović Obrenović (18. mart 1780. ili 1783[1] — 26. septembar 1860), bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba. Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja. 19 godina je proveo u izgnanstvu, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem. Mladost i trgovina stokom Milan Obrenović, polubrat po majci Miloša Obrenovića. Miloš Obrenović je bio sin Višnje Urošević i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crnogorskog sreza Užičke nahije. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege, oko 1783. godine.[2] Miloševi roditelji Teodor i Višnja su pre stupanja u brak imali već zasnovane porodice. Teodor je pre ženidbe sa Višnjom bio u braku sa ženom Gordanom, sa kojom je imao tri sina, a Višnja je u prvom braku bila udata za Obrena Martinovića iz sela Brusnice u Rudničkom kraju, sa kojim je rodila sinove Milana i Jakova, kao i ćerku Stanu. U drugom braku Teodora i Višnje rodio se najpre sin Miloš, a kasnije Jovan (1786) i Jevrem (1790). Miloš je imao teško detinjstvo, jer mu je otac rano umro i on se sa majkom i dva brata našao u velikom siromaštvu. Oko 1800. godine, Miloš je postao sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. U to doba, marveni trgovci su otkupljivali stoku u jednom kraju da bi je potom po višoj ceni prodavali u drugim krajevima. Stoka se obično gonila od par desetina do više stotina kilometara, u mesta gde je bila veoma tražena, a te maršrute su bile dobro uhodane. Za ovakav posao bili su im potrebni neoženjeni momci, naviknuti na odvojenost od kuće i porodice, vični u radu sa marvom, dobri u jahanju, uvek spremni da spavaju pod otvorenim nebom ali i dobri u rukovanju oružjem jer je bilo potrebno čuvati velika stada od hajdučkih zaseda i divljih zveri. Za to kratko vreme, mladi Miloš prošao je celu Šumadiju, Podrinje, Hercegovinu i Bosnu, upoznavši tom prilikom nove predeli i ljude kao i brojne običaje. Miloš je tada imao priliku da posmatra starije ljude kako prave razne poslovne dogovore, neretko, samo sa davanjem reči ili vere. U svojoj autobiografiji Miloš je ostavio svedočanstvo: „Po nekom vremenu pak otac naš Teodor umre, i mi, još nedorasla deca, ostanemo sirotni. Ja, kao najstariji, kad sam uzrastom prispeo za službu, mati me dade kod marvenih trgovaca, koje sam tri godine služio; i kroz to vreme s njima hodio trgovine radi u Zadar i u Veneciju... Zatim na jednu godinu dođe brat naš Jakov iz Brusnice, uzme mater i nas sve troje dece i odvede k sebi. Milan, naš brat već je začeo i trgovinu marvenu voditi, pa sad i mene k sebi u radnju uzme.“[2] Smatra se da je boravak u Veneciji na mladog Miloša, u ritama i sa fesom na glavi, ostavio veoma snažan utisak kojeg se tokom celog života rado sećao čak i pod stare dane. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović. U vreme dolaska Miloša kod brata u Brusnicu, Milan je radio ortački sa Turčinom Ćor-Zukom. S ovim ortakom Milanovim Miloš je, docnije, često išao po selima, te lučio brave. Vojvoda u Prvom ustanku Kada je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, Milan Obrenović je bio jedan od pokretača i vođa narodnog ustanka. Kroz kratko vreme, tokom samih događaja, Milan je postao vojvoda nahije rudničke, a zatim i požeške (čačanske), i užičke. Uz brata Milana, Miloš je učestvovao u brojnim bojevima i u upravnim i sudskim poslovima. Miloš je 1805. godine na predlog gazde Nikole Lunjevice, dobio od Karađorđa vojvodski čin (Zvanje vojvode u ustaničkoj vojsci nije predstavljalo feudalnu titulu već vojnički čin u rangu današnjeg komandanta brigade, koji je pored vojničkih dužnosti davao ovlašćenja za rad na upravnim i sudskim poslovima u određenoj oblasti ili nahiji tokom rata). Tokom borbi za Užice 1807. godine, pod zidinama tvrđave, u napadu na jedan šanac, vojvoda Miloš je bio teško ranjen u grudi (prebačen je u Beograd, gde ga je lečio Hećim-Toma). Iako ga većina otpisala, vojvoda Miloš se nakon dvanaest nedelja izlečio i oporavio. Pred kraj godine 1810, Milan Obrenović, tokom boravka u Bukureštu, kod glavnoga zapovednika ruske vojske, kao narodni deputat, iznenada se razboleo i nakon nekoliko dana umre. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović.[3] Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Miloš Obrenović je pred slom ustaničke Srbije 1813. bio u jugozapadnom delu zemlje Miloš kao turski obor-knez Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao obor-knez Rudničke nahije, a posle ugušenja Hadži Prodanove bune Kragujevačke i Požeške nahije. Nakon sloma ustanka i ulaska turskih snaga u Srbiju u jesen 1813. godine, vojvoda Miloš, je odlučio da ne napušta zemlju, već se okrenuo na zadatak da spašava narod od terora turskih jedinica koje su imale dozvolu da 21 dan sprovode zulum u znak osvete. I samim turskim zapovednicima je koristilo da imaju, i pored svega, viđenije ljude iz naroda uz sebe kako bi kontrolisali stanje u Srbiji. Pored toga, Miloš je već bio označen od Turaka da je za vreme ustanka bio u grupi protivnika Karađorđu. Nedugo potom, novopostavljeni beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak postavio ga je za kneza Rudničke nahije u Takovu, a sam Miloš nije žalio novaca za takvo poverenje. Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje, a pogotovo o tome je dospeo glas do njegovih ljudi. Tako su u okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića digli bunu, već sredinom septembra, u nezgodno vreme, početkom jeseni. Hadži Prodanova buna je krenula bez ranijeg dogovora i priprema. Stoga Miloš Obrenović i Stanoje Glavaš, da ne bi došlo do težih zapleta, pristadoše odmah da tu bunu uguše zajedno s Turcima ako se pobunjenicima da amnestija.[4] Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede teror.[4] Početkom 1815. godine, Rusija, koja je posle pobedonosnog završetka rata sa Napoleonom vojno i diplomatski ojačala, počela je energično insistirati na Porti da se promeni ponašanje Turaka prema Srbima. Istovremeno, u zemlji je nezadovoljstvo zbog turskog zuluma i haosa dostiglo ponovo tačku ključanja, pogotovo nakon uspeha Turaka da ubiju Stanoja Glavaša pod optužbom da je pomogao Hadži Prodanu da pobegne u Vojni krajinu. Upravo u tom trenutku Miloš se nalazio u Beogradu i sa zaprepašćenjem ugledao glavu Stanoja Glavaša nabijenu na kolac, ispred Sulejman-pašinog saraja, nakon čega se jedan od ubica obratio Milošu: E, biva, sada je na tvoju red! Ovo će Milošu biti lični motiv za događaje koji će ubrzo uslediti. U međuvremenu, Sulejman paša, pozvao je sve srpske knezove kod sebe, ali nakon većanja nije hteo da pusti Miloša da se vrati u svoju nahiju. Tada je Miloš predložio paši, za koga je znao da je grabljiv na novac, da otkupi sto Srba, koji su se kod paše nalazili kao robovi. Nakon isplate kapare od 150 dukata, Miloš, se sa otkupljenim robljem uputio u svoju nahiju kako bi od naroda prikupio 50.000 groša i time potpuno isplatio paši dogovorenu cenu za svoju slobodu i slobodu sužnjeva....

Veoma dobro očuvano, bez, pisanja, pečata, podvlačenja… Autor - osoba Čajkanović, Veselin, 1881-1946 = Čajkanović, Veselin, 1881-1946 Naslov Mit i religija u Srba : izabrane studije / Veselin Čajkanović ; priredio Vojislav Đurić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1973 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIII, 693 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Đurić, Vojislav M., 1912-2006 = Đurić, Vojislav M., 1912-2006 Marić, Rastislav, 1905-1961 = Marić, Rastislav, 1905-1961 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ66, ǂknj. ǂ443 (Karton) Napomene Str. [VII]-XIII: Predgovor / Vojislav Đurić Str. 529-646: Beleške o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije / Vojislav Đurić Str. 647-651: Biografija Veselina Čajkanovića / Vojislav Đurić Str. 667-668: Pogovor / Vojislav Đurić Str. 653-666: Bibliografija Veselina Čajkanovića / Rastislav Marić Registar. Predmetne odrednice Srbi -- Religija Srbi -- Mitologija Srbi -- Narodna verovanja MG106 PREDGOVOR 1. SKRAĆENICE 2. KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA 3. SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA 4. VUNA I LAN 5. SEKULA SE U ZMIJU PRETVORIO 6. DA LI SU STARI SRBI ZNALI ZA IDOLE? 7. IMENA OD UROKA 8. DVA STARINSKA SLUČAJA ASILIJE 9. DONJI SVET KOD STARIH 10. SAHRANJIVANJE POD PRAGOM 11. MAGIČNI SMEJ 12. GOSTOPRIMSTVO I TEOFANIJA; KUMSTVO U KAPI 13. SVEKRVA NA TAVANU 14. PO GREHU RODITELJ 15. BADNJI DAN I BOŽIĆ 16. TRI BOŽIĆNA OBIČAJA 17. BOŽIĆ, NJEGOVO POREKLO I ZNAČAJ 18. O USKRŠNJIM OBIČAJIMA 19. KLICANJE PREDAKA 20. UBIJANJE VAMPIRA 21. NEKOLIKE OPŠTE POJAVE U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI 1) Panspermija 2) Epifanija predaka 3) Post 4) Svadbeni orasi 5) Custodia feralis 22. O VRHOVNOM BOGU U STAROJ SRPSKOJ RELIGIJI Uvod I Tradicija o svetom Savi II Sveti Sava i vuci III Sveti Sava kao θ εόςνόμιος IV Zimski sveci V Božanski kum VI Krvna osveta VII Crni bog VIII Trojan IX Sveti Đorđe X Fetiši: verige i sekira XI Atributi, epiteti, funkcije XII Ime i epikleze XIII Hromi vuk i hromi Dabog XIV Đavo XV Spasilac na belom kolju XVI Božić i Đurđevdan XVII Kult XVIII Misterija spasa XIX Dabog XX Slovenski i indoevropski Dis pater NAPOMENE 23. BELEŠKE O ČAJKANOVIĆEVIM RADOVIMA IZ RELIGIJE I MITOLOGIJE 1) O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka 2) *(O jednoj mitološkoj basni u Fedra) 3) „I tu ima njegova masla“ 4) O ženi u Grka i Rimljana 5) O čitanju Biblije 6) „ U boga su vunene noge, a gvozdene ruke“ 7) Iz srpskog folklora. Primedbe uz nekolike poslovice 8) Iz srpske religije i mitologije, I. Majka Jugovića 9) Srpske narodne pesme, II. Pesme mitološke 10) Nekolike primedbe uz srpski Badnji dan i Božić 11) De argumento et fontibus proverbii Serbici 4 Vuk 12) Iz naših narodnih poslovica. Primedbe i komentar 13) Imena od uroka 14) Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu 15) Ubijanje vampira 16) Srpske narodne pesme, druga knjiga, Mitološke i druge različite pesme 17) Božićna slama 18) Badnji dan i Božić 19) Studije iz religije i folklora 20) „ Puštanje vode“ o Velikom četvrtku 21) „ Ne bojim se nikoga do Boga“ 22) Donji svet u jami 23) Tuđ pogreb 24) Oleum et opera 25) Ljudski i životinjski polaženik 26) Sveti Sava i vuci 27) Srpske narodne pripovetke. Antologija 28) Zadušnice i sirotinja 29) Petnaest srpskih narodnih pesama 30) Obiectus pectorum 31) Dva starinska slučaja asilije 32) Donji svet kod starih 33) Ćorava Anđelija 34) Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu 35) Carmen Arvale 36) *(Krvna osveta; Đurđevdan i rimske Parilije) 37) Tacitova Germanija 38) Srpske narodne umotvorine 39) Tri srpske poslovice 40) Presipanje dukatima 41) *(Pregled rimske književnosti) 42) Klicanje predaka 43) Magično sedenje 44) *(Jevanđelije po Mateju) 45) Srpske narodne pripovetke 46) O uskršnjim običajima 47) Vergilije i njegovi savremenici 48) Srpska narodna pesmarica 49) Svekrva na tavanu 50) Jedna božićna legenda 51) Tri božićna običaja 52) Nekolike opšte pojave u staroj srpskoj religiji 53) Dva praznika iz životinjskog kulta 54) *(Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju) 55) Ein frü hslavisches Mä rchenmotiv bei den Byzantinern 56) Svetac na desnom ramenu 57) Sveti Sava u narodnim pripovetkama 58) Bosiljak 59) Hidromantija kod Filipa Višnjića 60) *(Glasnik Etnografskog muzeja) 61) Po grehu roditelj 62) Das Rä tsel von Trebenište 63) Trn i glog u narodnoj srpskoj religiji 64) *(Psihofizičko izražavanje srpskog naroda) 65) De numinibus apud Setbos coniugalibus 66) De nucibus in Romanoriim nuptiis usurpatis 67) De diis et daemonibus Serborum medicis 68) Poetae Serborum epici quid et de interitu et de renovatione mundi sibi finxerint 69) Jedna knjiga o Mojsiju 70) Inkubacija pod jasenkom 71) De daemonibus quibusdam neohellenicae et serbicae superstitioni communibus 72) Starinska religija u našim dnevnim listovima 73) *(Život svetoga Save) 74) Krsna slava 75) Kult drveta i biljaka kod starih Srba 76) Priča o čoveku koji je prevario smrt 77) Božić, njegovo poreklo i značaj 78) Srpska religija i folklor u Godišnjici 79) O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji 80) Neobjavljeni rukopisi 81) *(Literatura o mitu i religiji) 24. BIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 25. BIBLIOGRAFIJA VESELINA ČAJKANOVIĆA 26. POGOVOR 27. REGISTAR Veselin Čajkanović (1881–1946) bio je čuveni srpski klasični filolog, etnolog, istoričar religije i akademik SANU. Obrazovanje i početak karijere Rođen je 9. aprila 1881. godine u Beogradu u zanatlijskoj porodici Ane i Nikole, koji su imali šestoro dece. Veselin je bio drugo dete svojim roditeljima, koji su se našli da žive u Beogradu po Nikolinom dolasku iz Sarajeva, jer je, kao borac protiv turske vlasti, izbegao u Srbiju. U rodnom gradu Veselin je završio osnovnu školu, kao i Prvu mušku gimnaziju i kasnije Veliku školu. Zanimljiva je činjenica da se školovao u društvu velikih imena naše književnosti, među kojima je Petar Kočić, autor brojnih pripovedaka, koje odišu narodnim jezikom i prikazuju ljudsku dušu i duh jednog vremena. U školskoj klupi je već ovaj visokopoštovani klasični filolog pokazao interesovanje i ljubav prema klasičnim jezicima. Naravno, izuzetno vredan i uporan, Veselin Čajkanović se upisao na studije klasične filologije, i to je i završio. Nemoguće je bilo ne primetiti talentovanog i izvanrednog učenika kakav je bio on, a jedan od onih koji ga je zapazio bio je Pavle Popović. On se založio i da Čajkanović studije nastavi u Lajpcigu, gde je slušao predavanja od eminentnih stručnjaka, među kojima su bili Karl Brugman i Herman Hirt. Nešto kasnije se Veselin prebacio u Minhen, i učio od Karla Krumbahera i Oto Kruziusa. Doktorsku disertaciju pod nazivom Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima odbranio je upravo kod Krumbahera u Minhenu. Ovo su presudni momenti u njegovom životu, kada se konačno odlučio za klasičnu filologiju i proučavanje stare religije i mitologije. Po završenim studijama vratio se u Beograd, prvobitno bio gimnazijski profesor latinskog jezika, a onda se zaposlio na Filozofskom fakultetu. Urednik, akademik i naučnik Dane koje je proveo u Bizertu, po evakuaciji zbog tifusa, nije proveo sedeći besposlen. Naprotiv, te trenutke iskoristio je vrlo pametno, i sa francuskim inženjerom Alberom Oforom osnovao je Štampariju srpskih invalida, „u kojoj su se srpski invalidi obučavali tipografskom zanatu”. Krenuo je sa izdavanjem časopisa Napred, a onda i sa Bibliotekom ovog časopisa. U okviru nje su se nalazile i reportaže o životu u Africi naših izbeglica. Bio je urednik Srpskih novina, pa je neke od svojih radova iz oblasti etnologije u njima objavio: Iz srpskog folklora, Iz srpske religije i mitologije. I u drugim časopisima je objavljivao i sarađivao sa kolegama u pripremi, a neki su: Bosanska vila, Srpski književni glasnik, Politika, Južnoslovenski filolog, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. Godine 1920. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Što se tiče profesorske karijere Veselina Čajkanovića, nije se samo razvijala u gimnaziji i na Filozofskom, nego je jedno vreme radio i na Bogoslovskom fakultetu. Imao je članstvo u različitim odborima, od kojih je najvažnije pomenuti Odbor za građenje Univerzitetske biblioteke i Upravu Srpske književne zadruge. Njegova najuspešnija i najbogatija naučna delatnost bila je iz oblasti klasične filologije, folkloristike, stare srpske religije i mitologije. Smatrao je da se slovenska mitologija ne izučava u onolikoj meri koliko grčka i rimska, i da bi to trebalo promeniti. Pre svega, antičke poslovice su bile tema doktorske disertacije Veselina Čajkanovića. Latinski jezik ga je posebno zanimao, pa otuda je pisao udžbenike latinskog. Bio je vrstan prevodilac, prevodio je Plautove komedije, Tacitovu Germaniju. Knjigu Vergilije i njegovi savremenici napisao je povodom dve hiljade godina od rođenja Vergilijevog. Objavio je antologije narodnih pesama – Petnaest srpskih narodnih pesama – Antologiju srpskih narodnih pripovedaka, Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića, kao i još neke druge tekstove u vezi sa narodnom književnošću. Voleo je da zna više o paganstvu i religiji Srba pre hrišćanstva, a neki od takvih radova su mu: Mit i religija u Srba, Studije iz religije i folklora, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke, O srpskom vrhovnom bogu. Čajkanović je dobio mnoga odlikovanja, među kojima je Orden Svetog Save, Orden belog orla sa mačevima, Medalja za hrabrost, koju je osnovao kralj Petar I, a dodeljivana je ljudima koji su se istakli svojom hrabrošću u bici sa Bugarskom 1913. godine. Učesnik u ratovima Period u kom je Veselin Čajkanović živeo obeležili su različiti ratovi. To je vreme koje je trpelo stalna uzdrmavanja, burne događaje i mučne posledice. Učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Svoje junaštvo i veliko rodoljublje pokazao je učestvujući u Kolubarskoj i Kumanovskoj bici. Bio je jedan od branilaca Beograda. Kako je skoro nemoguće da nešto ne krene po zlu u ratovima, tako je Čajkanović dobio stomačni tifus. Tako zaraženog morali su da ga evakuišu na Krf, a onda i na krajnji sever Tunisa, u mirnu francusku luku Bizertu, gde se oporavljao. Kada je otpočeo Drugi svetski rat, Veselin Čajkanović bio je dekan na Filozofskom fakultetu. Nije uspeo da odgovori na poziv na dužnost za Aprilski rat 1941. godine, te nije bio direktno na bojnim poljima, već je pokušavao da održi stabilnu atmosferu kao dekan na fakultetu. Apel srpskom narodu objavljen je 13. avgusta 1941. u listu Novo vreme i u tom dokumentu je javno iskritikovan i osuđen komunistički ustanak u Srbiji, pa je narod dobio poziv da potpiše dokument i pristane na poštovanje mira i reda od strane okupatora. Jedini profesor koji je odbio da ga potpiše bio je upravo Veselin Čajkanović. Porodica i kraj života Veselina Čajkanovića Bio je oženjen sa Ružom Živković, devojkom iz bogatije građanske porodice, koja je bila njegov student. Imali su dvoje dece, Mariju i Nikolu, a živeli su u kući na Topčideru. Godine 1945. u aprilu stigla je odluka da se Čajkanović otpusti i udalji sa svih uloga koje mu je dodelio Beogradski univerzitet, i Ministarstvo prosvete je sprovelo tu odluku. Po toj odluci ukinuta su mu i građanska prava, kao i pravo na primanje bilo kakve novčane naknade i primanja. Njegova porodica je mnogo trpela zbog toga, znatno su osiromašili. Tih dana se razboleo, bolovao godinu i dva meseca, pa preminuo u avgustu 1946. godine. MG106

OČUVANA,POSEBNO UNUTRAŠNJOST Izdavac:BEOGRADSKI IZDAVACKI-GRAFICKI ZAVOD,BEOGRAD, 1983.3.IZDANJE Godina izdanja: 1983. TRECE IZDANJE Jezik: Srpski Br. strana:480 strana Autor: Strani Prevod s latinskog i komentari:Dr Ksenija Atanasijević Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Predgovor: Radmila Šajković Etika - dokazana geometrijskim redom i u pet delova podeljena, Baruh de Spinoza Prevod i komentari: Ksenija Atanasijević Predgovor O moći razuma ili o ljudskoj slobodi Postavka XLI I kad ne bismo znali da je naš duh večan, ipak bismo smatrali moralnost i religioznost za nešto najvažnije, kao i apsolutno sve što smo u četvrtom delu pokazali da pripada jačini volje i plemenitosti. medjas Naime, izgleda da vrlo mnogi ljudi misli kako su slobodni utoliko ukoliko smeju da slušaju svoju požudu, a da se utoliko odriču svoga prava ukoliko su primorani da žive prema propisu božanskoga zakona. Dakle, oni moralnost i religioznost, i uopšte sve što se odnosi na jačinu duha, smatraju za terete, za koje se nadaju da će ga posle smrti skinuti [zbaciti], i da će primiti platu za [svoje] ropstvo, naime, za moralnost i religioznost. Ali ne samo ta nada nego takođe, i prvenstveno, strah da ne budu posle smrti kažnjeni strašnim kaznama, pobuđuje ih da žive prema propisu božanskoga zakona, ukoliko to dopušta njihova slabost [siromašnost] i njihova nemoćna duša. A kada se u ljudima ne bi nalazili ta nada i strah, i kad bi, naprotiv, svi verovali da duhovi propadaju sa telom, i da nesrećnima, iscrpljenima teretom moralnosti ne preostaje nikakav dalji život, – onda bi se oni vratili svome [prvobitnome] načinu života, i želeli bi sve da urede prema [svojoj] požudi, i više bi želeli da se pokoravaju sreći [slučajnosti] nego sebi. – Ovo mi ne izgleda manje besmisleno nego kad bi neko – zbog toga što ne veruje da će [svoje] telo dobrom hranom večno održati – radije hteo da se zasiti otrovima i smrtonosnim supstancama; ili [kad bi neko], zato što vidi da duh nije večan ili besmrtan, pre želeo biti bezuman i da živi bez razuma: ovo je toliko besmisleno da jedva zaslužuje spominjanje. Prema Baruhu de Spinozi, Etika, BIGZ, Beograd, 1983.-3.IZDANJE Filozofski tekstovi BARUH DE SPINOZA (Misli, Etika i aksiomi) herodot Misli iz „Etike“ Prvi deo I.- Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim zato što tada uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. II- Pod supstancijom razumem ono što postoji i što se shvata; to jeste ono čijem pojmu nije potreban pojam druge vrste, od koga mora biti oblikovan. III- Pod Bogom razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji od beskrajno mnogo atributa. Mišljenje je Božiji atribut, ili Bog je stvar koja misli. Aksiomi I- Ono što se ne može shvatiti drugim mora se shvatiti samo sobom. II- Spoznaja posledice zavisi od spoznaje uzroka i sadrži ga u sebi. III- Stvari koje nemaju ničeg zajedničkog među sobomne mogu ni da se razumejujedna iz druge, kao što ni pojam prve stvari ne može biti u pojmu druge. IV- Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom. O ljudima i njihovoj moći Ljudska moć je potpuno ograničena i beskrajno nadmašena moći spoljnih uzroka. Otuda, mi i nemamo apsolutne moći da stvari koje su izvan nas prilagodimo za naše potrebe.(…) Delen 1632-1677 Tijd van regenten en vorsten Spinoza U potrazi za istinom Spinoza je najpoznatiji nizozemski filozof i pripada maloj grupi filozofa koji su promenili tok istorije zapadnjačke misli. Benedikt de Spinoza je rođen u Amsterdamu 1632. godine kao Baruh d`Espinoza, sin jevrejskih roditelja izbeglih iz Portugala. Preminuo je 1677. godine u Hagu od bolesti pluća. Spinoza je živeo prilično skromno i izdržavao se brušenjem stakala za naočari i sočiva za mikroskope. Njegova bolest je verovatno pogoršana udisanjem čestica pri izradi stakala. Spinozin nadimak bio je Bento, što na portugalskom znači isto što i Baruh na hebrejskom i Benedikt na latinskom: blažen. Učio je holandski, portugalski, španski, hebrejski, a kasnije je pisao i na latinskom. Nakon verskog obrazovanja, 1656. godine došao je u sukob sa amsterdamskom jevrejskom zajednicom. Do sukoba verovatno nije došlo zato što se kritički odnosio prema ortodoksnoj veri, već pre svega zbog toga što nije želeo da svoju spoljašnost usaglasi sa strogim zahtevima i propisima. Iako je Republika u poređenju sa zemljama iz okruženja bila tolerantna i popustljivo se odnosila prema kritičkom mišljenju, Spinoza je ipak morao da bude oprezan. Dosta dela ili nije objavio ili ih je objavio pod pseudonimom. Njegovo glavno delo, Etika, objavljeno je tek nakon njegove smrti. Godine 1672, poznatoj kao `godina katastrofa`, atmosfera je postajala sve sumornija. Oranžisti su linčovali braću De Vit, a da vlasti ništa nisu učinile po tom pitanju. Spinozu je ovo tako duboko pogodilo da je želeo da na mesto zločina donese plakat sa natpisom ultimi barbarorum (najgori varvari). Međutim, njegov stanodavac i prijatelj ga je sprečio u tome i na taj način mu verovatno spasao život. U svojoj knjizi Teološko-politički traktat Spinoza je podstakao liberalna tumačenja Biblije, a u Političkom traktatu se oglasio kao pobornik demokratije i ukazao je na veliku važnost slobode mišljenja i govora. Spinozino remek-delo Etika (pun naziv: Ethica Ordine Geometrico Demonstrata, tj. `pojašnjeno na matematički način`), trebalo je da nauči ljude kako da ublaže sopstvenu patnju. Nije se radilo o filozofiji radi filozofije, već je knjiga imala praktični cilj. Knjiga je trebalo da nauči čoveka da je Bog deo tvorevine, odnosno da je sve što postoji - uključujući i samog čoveka - Božja pojava. Da bi došao do ove čiste svesti čovek mora biti samostalan i slobodan od teških iskušenja. Spinoza se ponašao u skladu sa svojim verovanjem: davao je argumente uvek smireno, razborito i razumno. Nije dozvoljavao da bude isprovociran. Čini se da je struktura Etike poput geometrijskog sistema. Spinoza je koristio definicije, aksiome i teoreme: na taj način je pokušavao da objektivno pristupa stvarima u turbulentnim vremenima. Kroz istoriju se mnogo čitalaca žalilo da se knjiga zbog toga teško čita. Ipak, i tu Spinoza ima poslednju reč budući da poslednja rečenica njegove Etike glasi: `Sve što je izvanredno je teško koliko je i retko.`