KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Apple AirPort Extreme 802.11n WiFi bezicni ruter za PC i laptop racunare kao i Apple uredjaje. Model Number: A1354 Part No. MC340LL/A Apple Airport Extreme Base Station Router 4th Generation A1354 Apple AirPort Extreme Base Station Dual Band W-LAN Router 300Mbps, USB 2.0 Daje jak i postojan bezicni signal cak i u uglovima kuce! Uredjaj 4te generacije Apple AirPort uredjaja, ima odlicno setovanje mreza 2.4 i 5 ghz, gigabitne portove, forwardovanje portova, setovanje radnog dometa prosirenje mreze, podrzava do 50 aktivnih klijenata itd. . Dolazi sa ORIGINAL adapterom od 12V kao sa slika. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Karakteristike: AirPort Extreme 802.11n (4th Generation) - Technical Specifications Size and weight Length: 6.5 inches (165 mm) Width: 6.5 inches (165 mm) Height: 1.3 inches (34 mm) Weight: 1.66 pounds (753 grams)1 Wireless protocols IEEE 802.11a/b/g/n Frequency bands 2.4GHz and 5GHz simultaneously Radio output power 20 dBm (nominal) Compatibility Interoperable with Wi-Fi Certified 802.11a, 802.11b, 802.11g, or 802.11n enabled Mac computers, iPad, iPhone, iPod touch, and Windows-based PCs NAT, DHCP, PPPoE, VPN Passthrough (IPSec, PPTP, and L2TP), DNS Proxy, SNMP, IPv6 (6to4 and manual tunnels) Included in the box AirPort Extreme Base Station Power supply with cord Printed documentation Security Wi-Fi Protected Access™ (WPA/WPA2)2 Wireless security (WEP) configurable for 40-bit and 128-bit encryption MAC address filtering NAT firewall Support for RADIUS authentication 802.1X, PEAP, LEAP, TTLS, TLS, FAST Time-based access control Interfaces One Gigabit Ethernet WAN port for connecting a DSL or cable modem Three Gigabit Ethernet LAN ports for connecting computers or network devices USB 2.0 port for connecting a USB printer or USB external hard drive 802.11n wireless Environmental requirements Operating temperature: 32° to 95° F (0° to 35° C) Storage temperature: -13° to 140° F (-25° to 60° C) Relative humidity (operational): 20% to 80% Relative humidity (storage): 10% to 90% Maximum operating altitude: 10,000 feet Maximum storage altitude: 15,000 feet Agency approvals FCC Part 15 Class B, Canada RSS-210, EN 300-328, EN 301-489, EN 301 893, ARIB STD-T66, RCR STD-T33, AS/NZS 4268: 2003, UL 60950, CSA-C22.2 No. 60950 Channels Channels 1-11, 36-48, and 149-165 approved for use in the United States and Canada Channels 1-13, 36-64, and 100-140 approved for use in Japan Channels 1-13, 36-64, 100-112, and 132-140 approved for use in Europe Channels 1-13, 36-64, and 149-165 approved for use in Australia, Hong Kong, and New Zealand

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. Mauthauzen 106621,Pola veka od premijernog prikazivanja izložbe Beograd,Medija centar Odbrana,2017 150 strana,ilustr.,28cm ,,Рођен је у Ресановцима код Грахова (БиХ). Од 1922. живео је у Београду ту је завршио Гимназију и Учитељску школу. Као ђак објављивао је ликовне прилоге и карикатуре у листовима Скамија, Штипавац, Ошишани јеж, Политика, Јутарњи лист. Од 1935. сликарство учи код Петра Добровића. 1937. завршио је прву годину Уметничке школе у Београду у класи Бете Вукановић. Почетком септембра 1941. ступио је у Ваљевски партизански одред. Октобра 1942. ухапшен је у Београду од стране специјалне полиције и интерниран у логор Бањица. Септембра 1942. са Бањице је транспортован у концентрациони логор Маутхаузен. Током заробљеништва бележио је сцене из живота интернираца, о чему је касније говорио: ` У концентрационом логору Бањица, Маутхаузен, Ебензе цртежом сам изазивао судбину. Цртао сам оловчицом величине малог прста и на папиру каквог се докопам. То сам радио тајно, ризикујући живот. Цртеже сам потом закопавао у земљу.`Био је ожењен Даницом Каришић-Бајић, проф. биологије и дугогодишњом директорком Прве београдске гимназије. Имали су двоје деце: ћерку Јесенку Бајић и сина Дарка Бајића. Јесенка Бајић, дугогодишња уредница у редакцији програма за децу и младе РТС-а. Дарко Бајић, редитељ и професор ФДУ у Београду. За своја филмска остварења добитник је низа награда у земљи и иностранству. Након ослобођења наставио је студије на Академији за ликовне уметности у Београду. Студирао је у класама Мила Милуновића, Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића. Дипломирао је 1949. а после специјалке код Марка Челебоновића постаје један од првих асистената на АЛУ где као професор сликарства ради до пензионисања 1979. У класи професора Бајића студирали су многи данас познати и афирмисани сликари у нашој земљи и свету. Био је члан групе Самостални (1951–1955) и Децембарске групе (1955–1960) које су се својим модерним изразом обрачунавале са владајућим соцреализмом. Прву самосталну изложбу имао је у галерији УЛУС-а у Београду 1952. (...)он је у својој генерацији први апстрактни сликар. А бити први често је исто што и бити вредност (Миодраг Б. Протић). Учествовао је у оснивању уметничке колоније у Бачкој Тополи (1953), где је настао његов први мозаик великог формата и обелиск посвећен освајању космоса. У његовом каснијем раду истичу се многобројни мозаици и фреске (композиције у простору) а посебно спомен костурница Партизанска некропола у Ресановцима (1971). 1967. по први пут излаже свој нови циклус слика великог формата Маутхаузен, инспирисан аутентичним цртежима насталим у логору. Узбуђење које и сада осећамо пред опорим и мушким радовима Милоша Бајића, истинско је и трајно, као што су и ове слике трајне баш зато што су истините (Слободан Новаковић). 1975. објавио је монографију Маутхаузен 106621 у чијем предговору Бајић пише: `Нека младост која не зна за трагику тога времена, нити за живот у њему, своје бескрајно занесењаштво упути до најудаљенијих звезда, али никада више тамо`.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine : Savez arheoloških društava Jugoslavije 1974 561 strana + XI listova s tablama : ilustrovano Bogdan Brukner (Zagreb, 13. maj 1931 — Sremska Kamenica, 8. januar 2006) bio je arheolog, akademik i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Takođe u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, 1954. godine diplomirao je arheologiju. Doktorsku disertaciju „Neolit u Vojvodini“, odbranio je na ovom fakultetu 1965. godine. Kao kustos u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu, bio je zaposlen osam godina (od 1960 do 1968). Za naučnog saradnika na Institutu za izučavanje istorije Vojvodine, izabran je 1968. godine, a te godine počeo je i da predaje arheologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao docent. Godine 1972. je izabran za višeg naučnog saradnika Istorijskog instituta. Kao vanredni profesor počeo je da predaje 1973. godine , a kao redovni 1984. godine. Tokom 1971. i 1972. godine je kao stipendista Humbeltove fondacije boravio u SR Nemačkoj, na kome je radio na temi „Panonija i srednja Evropa u neolitu“. U publikaciji „Die illustrierte Weltgeschichte der Archäologie” u Minhenu (1979), objavljen je deo ovih is-traživanja. U Berkliju u SAD, na odseku za antropologiju, održao je nekoliko predavanja o problematici neolita i eneolita između decembra 1979. i februara 1980. godine. Predavanja je takođe držao i na Institutu za praistoriju i ranu istoriju na “Slobodnom univerzitetu” u Zapadnom Berlinu, u zimskom semestru 1981/90. Između 1970. i 1991. držao je predavanja u Njujorku, Los Anđelesu, i u većim evropskim centrima: Kelnu, Krakovu, Minhenu, Bazelu, Cirihu, Bernu itd. Pored ovih predavanja, učestvovao je i na kongresima, simpozijumima i “okruglim stolovima” u Austriji, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Ggruziji, Rumuniji, Mađarskoj, SAD, Francuskoj, Italiji, Ne-mačkoj, Holandiji i Švajcarskoj. 22. novembra 1984. godine, izabran je za dopisnog, a 12. decembra 1991. za redovnog člana VANU. Funkciju predsednika izdavačkog saveta VANU, obavljao je od 1983. do 1988. godine. Za redovnog člana SANU, primljen je 29. maja 1991. godine. Bio je aktivan učesnik u radu stručnih arheoloških istraživanja u Jugoslaviji i inostranstvu. Bio je i član Pripremnog komiteta za formiranje Arheološkog društva Evrope (ASE). Kao naučnik, bavio se istraživanjima u oblasti praistorijske arheologije, sa naznakom na zemljo-radničke i stočarske zajednice panonskog i balkanskog prostora. Rani i pozni neolit balkanskog i srednjevropskog basena je oblast čijim se istraživanjima najviše bavio. U okviru saradnje Mađarske akademije nauka i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, bio je rukovodilac jugoslovenskog dela teme „Rane zemljoradničko-stočarske zajednice u Panoniji“. U jugoslovensko-američkom arheološkom projektu istraživanja kod sela Opovo, takođe je bio rukovodilac u jugoslovenskom delu. Sa N. Tasićem i B. Jovanovićem, dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada za knjigu „Prais-torija Vojvodine“ (1974).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik 1993 - 1995 Nikola Koljević (Banja Luka, 9. jun 1936 — Beograd, 25. januar 1997) je bio srpski političar, šekspirolog i teoretičar moderne književnosti. Rođen je 1936. godine u Banjaluci u uglednoj trgovačkoj porodici.[1] Diplomirao je teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao.[2] Bio je univerzitetski profesor, prevodilac i esejista. Važio je za jednog od najcjenjenijih poznavalaca Šekspira u bivšoj SFRJ. Njegova univerzitetska karijera odvijala se na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Početak demokratske tranzicije u SR BiH zatekao ga je u statusu redovnog profesora i uglednog jugoslovenskog književnog kritičara i teoretičara. Kao šekspirolog, komparativista i teatrolog i priznati intelektualac uređivao je ugledne književne časopise Putevi i Izraz. Sa nekoliko kolega profesora na sarajevskom filozofskom fakultetu radio je na formiranju SDS-a. Tu grupu su pored njega sačinjavali profesori Milorad Ekmečić, Slavko Leovac, Aleksa Buha i Vojislav Maksimović. Na prvim slobodnim višestranačkim izborima 1990. godine izabran je za srpskog člana Predsedništva SR Bosne i Hercegovine. Sa mnogo entuzijazma se angažovao na na pripremi tzv. istorijskog sporazuma između Srba i Muslimana, kojim je trebalo da BiH ostane u Jugoslaviji. U znak protesta protiv uzurpacije nadležnosti kolektivnog organa od strane Alije Izetbegovića i muslimansko-hrvatske majorizacije srpskih predstavnika uaprilu 1992. godine Koljević je zajedno sa Biljanom Plavšić napustio Predsjedništvo SR BiH. Zajedno sa Karadžićem i Krajišnikom doneo je odluku o izlasku srpskog rukovodstva iz Sarajeva na Pale. Narodna skupština RS ga je izabrala za potpredsjednika RS i na toj funkciji je ostao sve do prvih poslijeratnih izbora. Kao vrstan poznavalac anglosaksonske kulture i jezika, bio je član svih srpskih delegacija na mirovnim pregovorima organizovanim uz posredovanje međunarodne zajednice. Dinamičan i komunikativan, „profesor” kako su ga nazivali saborci, bio je čovjek dijaloga i kompromisa, za koje u ratnom vremenu nije bilo prostora. Bio je kritičan prema slabostima u tadašnjoj srpskoj politici. Uporedo sa političkim aktivnostima, Koljević je bio angažovan na formiranju Univerziteta u Srpskom Sarajevu. Obavljao je dužnost prorektora Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Nije prekidao svoj autorski rad ni za vreme rata. Krajem rata i u prvoj godini mira objavio je dvije knjige: „Otadžbinske teme” 1995. i „Od Platona do Dejtona” 1996. Posthumno su objavljeni njegovi ratni dnevnici, dvotomno djelo bogato autentičnim dokumentima vremena, koje po ocjeni stručne kritike predstavlja najznačajniji izvor za istraživanje rađanja Republike Srpske. Pokušao je samoubistvo pucajući sebi u glavu 16. januara 1997. godine na Palama. Od posledica samoranjavanja preminuo je 25. januara 1997. godine u bolnici u Beogradu, u 61. godini života. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Banjaluci. Dana 14. novembra 2019. godine otkrivena je bista Nikole Koljevića u Banjaluci uz prisustvo političkog rukovodstva Republike Srpske.

Komplet u 4 knjige + Prilog „Uporedni pregled standarda GOST i JUS“ Izdavač: Rad, Beograd Biblioteka tehničke literature Povez: tvrd sa zlatotiskom Broj strana: 466 + 588 + 418 + 364 Ilustrovane. Potpisane, veoma dobro očuvane. KNJIGA 1: 1. Fizički osnovi procesa zavarivanja metala i klasifikacija postupaka zavarivanja 2. Proračuni toplotnih procesa pri zavarivanju 3. Metalurgija zavarivanja čelika topljenjem 4. Kristalizacija rastopine i procesi u zoni uticaja toplote 5. Univerzalni izvori napajanja električnog luka 6. Oprema za automatsko i poluautomatsko zavarivanje pod prahom i elektrolučno zavarivanje pod troskom 7. Radno mesto elektrozavarivača i oruđa za ručno elektrolučno zavarivanje obloženim elektrodama 8. Montaža, eksploatacija i remont opreme za elektrolučno zavarivanje 9. Oprema za zavarivanje električnim otporom 10. Elektrode, diskovi i čeljusti mašina za zavarivanje električnim otporom 11. Instrumenti za merenje i kontrolu parametara režima pri zavarivanju električnim otporom 12. Montaža, eksploatacija i opravka opreme i aparature za zavarivanje električnim otporom 13. Oprema za gasno zavarivanje i rezanje plamenom 14. Montaža, eksploatacija i opravka opreme za gasno zavarivanje KNJIGA 2: 1. Metalne elektrode za ručno elektrolučno zavarivanje i navarivanje 2. Elektrodna žica i praškovi za automatsko i poluautomatsko elektrolučno zavarivanje čelika pod prahom 3. Materijali za gasno zavarivanje i rezanje 4. Ručno elektrolučno zavarivanje 5. Automatsko i poluautomatsko elektrolučno zavarivanje pod prahom 6. Zavarivanje pod troskom 7. Zavarivanje električnim otporom 8. Gasno zavarivanje i rezanje 9. Aluminotermitno zavarivanje 10. Elektrolučno zavarivanje u atmosferi zaštitnih gasova 11. Električno rezanje metala 12. Zavarivanje i rezanje metala pod vodom 13. Novi metodi zavarivanja 14. Kontrola kvaliteta zavarenih spojeva KNJIGA 3: 1. Čvrstoća i proračun zavarenih spojeva 2. Proračun i projektovanje elemenata zavarenih konstrukcija 3. Čvrstoća zavarenih spojeva i konstrukcija u posebnim uslovima eksploatacije 4. Deformacije, naponi i pomeranja nastali pri zavarivanju konstrukcija 5. Metodi smanjenja deformacija, napona i pomeranja usled zavarivanja 6. Tehnološka čvrstoća metala pri zavarivanju 7. Tehnologija izrade zavarenih konstrukcija 8. Oprema za proizvodnju zavarenih konstrukcija 9. Mehanizacija i automatizacija zavarivačke proizvodnje 10. Organizacija i ekonomija zavarivačke proizvodnje 11. Osnovi projektovanja radionica zavarenih mašinskih konstrukcija 12. Zaštita na radu 13. Važeći standardi koji se koriste u zavarivačkoj proizvodnji KNJIGA 4: 1. Kriterijumi za računsko određivanje parametara režima zavarivanja 2. Zavarivanje niskougljeničnih konstrukcionih čelika 3. Zavarivanje konstrukcionih srednjougljeničnih čelika, niskolegiranih čelika povećane čvrstoće i čelika visoke čvrstoće 4. Zavarivanje termopostojanih čelika 5. Zavarivanje austenitnih čelika 6. Zavarivanje visokohromnih martenzitnih, martenzitno-feritnih i feritnih čelika 7. Zavarivanje nikla i niklenih legura 8. Zavarivanje raznorodnih metala i legura 9. Navarivanje čelika i legura otpornih na habanje i drugih specijalnih čelika i legura 10. Zavarivanje livenog gvožđa 11. Zavarivanje obojenih metala 12. Zavarivanje teškotopljivih metala i njihovih legura 13. Zavarivanje plastičnih masa 14. Zavarivanje i lemljenje mikroelemenata u radio-elektronici (K-160)

kca Veliki rečnik stranih reči i izraza na 1.600 strana, najsveobuhvatniji je rečnik u kojem se nalaze sve dosad zabeležene novije pozajmljenice i novi pojmovi koji su proteklih decenija ušli u naš jezik iz raznih oblasti (medicina, tehnologija, film, muzika, računari, novi mediji). Autori su akademik Ivan Klajn i dr Milan Šipka, vrsni stručnjaci za jezik, koji se godinama intenzivno bave problemima savremenog srpskog jezika, a objavili su već na stotine naučnih i stručnih radova i stekli bogato iskustvo u organizaciji naučnoistraživačkog rada u lingvistici. Od 1936.godine do danas kod nas je u upotrebi čuveni Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije. Ovaj Leksikon je uvodio u svet stranih reči brojne generacije, a inoviran je u nekoliko navrata sa manjim brojem reči i uz svo uvažavanje velikog leksikografskog i lingvističkog doprinosa Vujaklijinog Leksikona. Nesporno je da su se u našem jeziku odomaćile brojne nove, strane reči kojih u ovom Leksikonu nema. Veliki rečnik stranih reči i izraza Klajna i Šipke sadrži kompletnu leksikografsku obradu svih unesenih reči i izraza (po azbučnom redu): a) akcentovanje (standardni naglasci i dužine, uz napomenu o uobičajenom izgovoru u svakodnevnom govoru naših ljudi); b) označavanje gramatičkih svojstava (vrsta reči, gr.rod, broj i sl); c) objašnjenje etimologije - blize (oznaka jezika iz koga je ta reč neposredno preuzeta) i dalje (izvorno poreklo); d) objašnjenje značenja, sa naznakom sfere upotrebe. Milan Šipka (Dragelji kod Gradiške, 7. oktobar 1931. — Sarajevo, 8. jul 2011) bio je istaknuti srpski lingvista i doktor književnih nauka. Njegov sin je lingvista Danko Šipka. Biografija Rođen je 7. oktobra 1931. godine u Drageljima kod Gradiške. Filozofski fakultet je završio u Zagrebu, gdje je kasnije i doktorirao na temu „Jezik Petra Kočića“. Radio je kao profesor srpskohrvatskog jezika i filozofije u Gimnaziji u Bosanskom Novom, Učiteljske škole i Više pedagoške škole u Banjoj Luci. Zatim je u Sarajevu radio kao direktor Instituta za jezik i književnost, kao naučni savjetnik u Institutu za proučavanje nacionalnih odnosa i kao redovni profesor Univerziteta u Sarajevu, na Akademiji scenskih umjetnosti i Pedagoškoj akademiji. Kao gostujući profesor Instituta za slavistiku Univerziteta u Klagenfurtu držao je predavanja iz jugoslavističke sociolingvistike, a gostovao je i na univerzitetima u Beču, Poznanju (Poljska) i Novom Sadu. Veliki dio svog života posvetio je staranju o srpskom jeziku, posebno srpskoj jezičkoj kulturi. Ivan Klajn (Beograd, 31. januar 1937 — Beograd, 31. mart 2021) bio je srpski akademik, univerzitetski profesor, filolog i kolumnista. Važio je za jednog od najvećih autoriteta u polju srpskoga jezika i ortografije.[1][2] Bio je veliki borac za čistotu srpskoga jezika,[3] a sve do svoje smrti je redovno pisao tekstove o jezičkim i pravopisnim problemima. Životopis Detinjstvo i mladost Rođen je 31. januara 1937. godine u Beogradu, kao sin Jevreja Huga i Srpkinje Stane. Rodio se tačno preko puta Kalemegdana, u Ulici Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Porodica Klajn je poreklom iz Poljske, da bi se docnije preselila u Srem.[4] Njegov deda Samuilo je sa suprugom Sofijom imao tri kćerke i jednog sina, Ivanovog oca Huga. Samo je Hugo od svih Klajnovih preživeo holokaust.[4] „Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.”[1] Ivan je Drugi svetski rat proveo kod svoga dede s majčine strane Mihaila Đurića, koji je bio ugledni trgovac. Imao je kuću na uglu ulica Gospodar Jevremove i Kralja Petra.[1] Nemci su mu pred sam kraj rata u Jugoslaviji, u povlačenju, do temelja spalili kuću, ali mu je porodica novinara Dušana Timotijevića ustupila njihov stan u Gospodar Jevremovoj u kojem je ostao do ženidbe, kada se preselio u kuću svoje žene u Zemunu: „Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.”[1] Zemun će — ispostaviće se — biti njegovo mesto večnoga počinka jer nije dobio mesto u Aleji zaslužnih građana, pa je sahranjen na Zemunskome groblju. Obrazovanje i profesura Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1961. godine). Kao redovni profesor na ovom fakultetu predavao je italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Osim romanistike, područje Klajnovog rada bilo je i normativna gramatika i standardizacija savremenog srpskog jezika. Kao veliki pobornik čistote srpskoga jezika, bio je protiv besmislenih tuđica, odnosno onih stranih reči koje imaju dobru zamenu i u srpskom jeziku. Iako danas veliki broj stručnjaka u svoj govor ili tekst ubacuju što više stranih „stručnih” reči kako bi ispali učeniji, Klajn je smatrao to opštom nepismenošću. On je svojevremeno „svoje studente `obarao` kada bi studenti na pismenom ispitu iz stranog jezika upotrebili ijednu jedinu stranu reč a da za tu reč postoji odgovarajuća srpska reč. Smatrao je to našom opštom nepismenošću (a ne obrazovanošću). Naravno, kada je bilo nemoguće prevesti stranu reč a da ona istovremeno ne zvuči rogobatno i da nije u duhu našeg jezika, dozvoljavao je upotrebu stranih reči u srpskom jeziku.”[3] Godine 2002. se penzionisao, ali ostao mu je žal za profesurom: „Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ.”[1] Novinarski staž Već u ranoj karijeri — sedamdesetih godina 20. stoleća — prepoznaje značaj štampanih medija svestan činjenice da se štampa više čita nego naučne knjige. Pisao je za Borbu, Ilustrovanu Politiku, Politiku i, na kraju, do svoje smrti, za Nin.[6] Poslednju kolumnu napisao je za Nin koji je izašao 25. marta, šest dana pred smrt. Nin prvoga aprila 2021. g. je osvanuo bez njegove stalne rubrike. Teme su mu bile jezičke nedoumice, a birao je samo onu štampu koja izlazi na ćiriličkome pismu. Njegov stil je bio kratak i koncizan, ali „su njegovi tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki”[2]. U poslednjem intervjuu za Nin, na pitanje odakle crpi toliko strpljenja za jezičke nedoumice, Klajn je izjavio sledeće: `Počeo sam da pišem pre skoro četiri decenije, u Borbi, potom u Ilustrovanoj Politici, pa u Politici, a poslednjih dvadesetak godina u Ninu. Sada mogu reći da pišem po inerciji, kao penzioner. Novinarski staž mi je duži od lingvističkog: kad sam diplomirao na Filološkom fakultetu, rekli su da računaju na mene kao asistenta, ali sam dve godine čekao da se otvori „budžetsko mesto“, pa sam se zaposlio u Ilustrovanoj kao novinar prevodilac, i posle sam još godinama honorarno radio u istom listu. Kad jednom steknete naviku da svake nedelje predate tekst uredniku, ona se teško gubi.`“[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2000, a za redovnog 2003. godine. Bio je oženjen Aleksandrom, profesorkom italijanskoga jezika. Za sobom je ostavio sina. Članstva Bio je član Saveta Vukove zadužbine i Odbora za standardizaciju srpskog jezika kao i predsednik Komisije za odnose sa javnošću i rešavanje neodložnih pitanja. Takođe je bio saradnik Matice srpske. Smrt Klajnu se poslednjih godina od starosti opšte zdravstveno stanje pogoršalo, međutim to ga nije sprečilo da redovno piše kolumne za Nin. U martu 2021. g. mu je dijagnostikovan kovid 19. Preminuo je poslednjeg dana marta iste godine u Zemunskoj bolnici.[6] Iako se pretpostavljalo da će Klajn biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ipak nije dobio tamo mesto te je sahranjen na Zemunskome groblju 5. aprila.[5] Reakcije Ministar prosvete i nauke Branko Ružić okarakterisao je Klajnovu smrt kao „veliki gubitak za čitavo društvo”.[8] U telegramu saučešća istakao da je Klajn „vizionarskim stavom i spremnošću, u jednoj od najznačajnijih sfera našeg života, promovisao je vrednosti na kojima su stasavale generacije, a njegov rad svakako će ostati nauk za budućnost.”[8] Akademik Matija Bećković je u oproštajnoj izjavi rekao da nikada nije sreo zatvorenijeg čoveka, kraće reči, čiji su tekstovi o najzamršenijim jezičkim pitanjima bili tako otvoreni, razgovetni, bistri, pitki i čitki.[2] Danko Šipka, srpski lingvista koji radi u SAD, u tekstu za Politiku ocenio je da Klajnovo „celokupno delovanje bilo odmereno u svakom pozitivnom smislu te reči”.[2] Šipka je dao zanimljivo poređenje označivši Ivana Klajna kao „Politikinog zabavnika za starije omladince”.[2] „Kao što je Politikin zabavnik naš a u živoj komunikaciji sa svetom, takvo je bilo i delovanje Ivana Klajna. I Upravo to njegovo delovanje značilo je brojnim našijencima u rasejanju — dostojanstvo bez izolacije.”[2] Sportski novinar Saša Ozmo oprostio se od Klajna na tviteru rečima: „Kažu da je jezik jedan od odrednica identiteta nacije. To je tačno, a ovaj čovek je bio jedan od najvećih patriota. Veliki Ivan Klajn.”[9] Na smrt akademika Klajna reagovali su i Rada Stijović, Ranko Bugarski, Miro Vuksanović i ostale ugledne javne ličnosti iz sveta nauke i kulture.

Lepo očuvano kao na slikama 1991 Naučna knjiga Pavica Mrazović (rođena Karlavaris) bila je jugoslovenska filološkinja i naučnica u oblasti germanistike. Predavala je na Katedri za nemački jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. 1987. godine uručena joj je Zlatna Geteova medalja[1], a 1992. godine postala je i laureat Ordena za zasluge Savezne Republike Nemačke[2]. 2019. godine, jedna ulica u Novom Sadu nazvana je po njoj[3]. Biografija[уреди | уреди извор] Pavica Mrazović rođena je 29. juna 1923. godine u banatskom selu Perlez. Njen otac Ivan bio je poreklom iz mesta Kastav u blizini Rijeke, gde je radio kao školski učitelj[4]. 1919. godine, Ivan se seli u Perlez, gde dobija nameštenje kao učitelj i upravitelj škole. Ubrzo se ženi Evom Fischer sa kojom dobija troje dece. Pavičin mlađi brat Bogomil Karlavaris rođen je 1924. godine i bio je istaknuti akademski slikar. Sa deset godina, Pavica odlazi u Novi Sad gde upisuje gimnaziju i gde potom završava i Učiteljsku školu. 1944. godine udaje se za Milana Mrazovića, sa kojim dobija troje dece. Do 1961. godine radila je u nekoliko seoskih i novosadskih škola, usput se školujući kao vanredni student. Diplomirala je 1960. godine na Katedri za nemački jezik, koja je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu bila otvorena tek nekoliko godina ranije, 1954. Od 1961. radi u toj ustanovi i započinje svoje akademske aktivnosti. Doktorirala je 1972. godine, a 1978. godine postala vandredni profesor. Zvanje redovnog profesora dobila je 1982. godine, a penzionisala se 1985. godine. I nakon odlaska u penziju nastavlja da radi kao univerzitetski predavač. Od 1992. do 1999. bila je gostujući profesor na Institutu za germanistiku Univerziteta `Jožef Atila` u Segedinu u Mađarskoj. Umrla je 2003. godine u Novom Sadu. Kontrastivna gramatika nemačkog i srpskog jezika[уреди | уреди извор] Jedna od njenih najdužih i najproduktivnijih akademskih saradnji bila je sa Lajbnic institutom za nemački jezik u Manhajmu i tadašnjim direktorom te ustanove, Urlihom Engelom. Rezultat te saradnje je i prva Kontrastivna gramatika nemačkog i srpskohrvatskog jezika, o čijoj je izradi 1978. godine sklopljen sporazum između Instituta za nemački jezik iz Manhajma i Univerziteta u Novom Sadu. U projektu je učestvovalo i preko 20 germanista i slavista sa šest univerziteta na prostoru bivše Jugoslavije[5]. Nakon izdavanja Kontrastivne gramatike, Pavica je u koautorstvu sa Zorom Vukadinović izdala Gramatiku srpskohrvatskog jezika za strance, koja je nastala na osnovu rezultat kontrastivnog projekta. Monografija[уреди | уреди извор] Povodom sto godina od Pavičinog rođenja, 2022. godine objavljena je knjiga o njenom životu i delu pod nazivom „Pavica Mrazović: žena, majka i naučnica”.[6] Iste godine u njenom rodnom selu otvorena je biblioteka koja je nazvana po njoj[7]. Radovi[уреди | уреди извор] Prema navodima Đorđa Tomića[8], urednika Pavičine monografije, katalogu Narodne biblioteke Srbije nalazi se više od 200 naslova povezanih sa njenim imenom. Popis njenih naučnih radova sastavila je grupa Pavičinih kolega iz Segedina, a on se u celosti nalazi u prilogu monografije koju je uredio Đorđe Tomić. Neka od njenih najznačajnih dela su studija u koautorstvu sa V. Tojbertom pod nazivom Valenzen im Kontrast (1988), knjiga Die semanto-syntaktische Valenz der starken Verben (1985.) napisana u koautorstvu sa A. Mikićem, kao i Lexikologie der deutschen Sprache (1983, 1997), u koautorstvu sa S. Czichozki. Prof. dr Tomislav Bekić iz njenog opusa posebno izdvaja[9] Nemačko-srpskohrvatski frazeološki rečnik (1981, 1990), za koji navodi da je `kapitalno ostvarenje ne samo naše germanistike nego i naše filologije uopšte`. tags: frazeologija nemački rečnici leksikon frazeologije fraze nemačkoga srpsko-nemački srpskohrvatsko srpskohrvatski učenje jezika nemackog nemačka kolarac udžbenici ponos

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

Naš narodni život - Tihomir R. Đorđević, 1 - 4 veoma dobro očuvane NAŠ NARODNI ŽIVOT 1-4 , Tihomir Đorđević , Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5]   Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

Retko u ponudi. Autor - osoba Šarović, Tomislav M. Naslov Englesko-srpski i srpsko-engleski rečnik iz hidrotehničkih melioracija = An English-Serbian and Serbian-English dictionary of hydrotechnical reclamation / Tomislav M. Šarović Vrsta građe rečnik Jezik srpski Godina 2006 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Vode Vojvodine, 2006 (Novi Sad : Mala knjiga) Fizički opis 818 str. ; 20 cm Predmetne odrednice Hidrotehnika -- Melioracije -- Rečnici, englesko-srpski Hidrotehnika -- Melioracije -- Rečnici, srpsko-engleski PREDGOVOR Englesko-srpski i Srpsko-engleski rečnik iz hidrotehničkih melioracija je nastao kao rezultat skupljanja pojmova, uglavnom iz stručne literature na engleskom i njihovom prevođenju i tumačenju na srpskom jeziku, iz većine naučno-stručnih disciplina koje prožimaju hidrotehničke melioracije. Tako se u njemu na laze termini iz fizike i hernije zemljišta, hidrologije, hidrodinamike, hidrogeologije, hidropedologije, pedologije, hidrograđevine, mašinstva, kulturnog bilja, meteorologije, klimatologije itd. Skupljanje termina trajalo je godinama. Dugo vremena sam to radio za svoje potrebe prilikom praktičnog bavljenja primenom vode u poljoprivredi kod nas i u inostranstvu i rešavanja mnogobrojnih problema koji prate tu oblast. Onda, kad je obim skupljenog materijala narastao, došao sam na ideju da ga sredim i objavim, kako bi i drugima bio od koristi. Tako je 2001. godine u Novom Sadu, u izdanju KID PCESA, nastao Englesko-srpski rečnik iz oblasti navodnjavanja, prvi na ovim prostorima, a i šire. Imao je oko 7000 odrednica. On je poslužio kao osnova ovom rečniku, tako što je proširen terminima iz oblasti odvodnjavanja, erozije i poplava, kao i izvesnim pojmovima iz oblasti brana koje u velikoj meri predstavljaju deo velikih irigacionih i protivpoplavnih projekata. Dosta odrednica iz navedene osnove, koje nisu imale stručno značenje, je izostavljeno, a mnogi postojeći termini su pojašnjeni, a i neke štamparske, jezičke i stručne greške otklonjene. Rečnik se sastoji iz dva delà: Englesko-srpskog i Srpsko- engleskog rečnika i ukupno ima oko 16000 odrednica. U oba delà odrednice su štampane masnim slovima. U Englesko-srpskom rečniku, posle svake odrednice, u srednjoj zagradi je dat njen izgovor uz upotrebu latiničnih slova i IPA simbola. Posle zagrade, odrednice imaju svoj prevod na srpskom jeziku a zatim, većina njih, sažeto objašnjenje, bez koga bi bilo teže shvatiti značenje mnogih odrednica. Uz to, ova objašnjenja omogućavaju korisnicima rečnika, posebno studentima i onima koji se, uglavnom, tek susreću sa ovom oblašću, da se na jednom mestu mogu upoznati sa značenjem skoro svih termina koji se danas koriste u hidromeliorativnoj nauci i praksi. Stoga se ovaj rečnik razlikuje od drugih, do sada izdatih, stručnih rečnika. U Srpsko-engleskom rečniku odrednice su bez datog izgovora i dodatnog objašnjenja koje korisnik rečnika može naći u Englesko-srpskom delu. U oba delà rečnika, uz veliki broj odrednica, dati su primeri njihove upotrebe. Rečnik je prvenstveno, ali ne i isključivo, namenjen onim korisnicima brojne literature na engleskom jeziku, koji se u svojoj profesionalnoj delatnosti bave nekom od napred navedenih disciplina, a posebno ako ta delatnost, na bilo koji način, zadire u oblast navodnjavanja, odvodnjavanja, vodosnabdevanja, erozije ili poplava. Nadam se da će im biti od pomoći. Novi Sad, maja 2006. Autor MG144 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Krivicni zakonik za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca od januara 1929. Josip Silovic, Stanko Frank Frank, Stanko, hrvatski pravnik (Osijek, 30. IV. 1883 – Zagreb, 11. XI. 1953). Doktorirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu 1907. Radio u pravosuđu (1908–11. i 1920–22), bavio se novinarstvom (1911–20). Na Pravnom fakultetu u Zagrebu predavao je kazneno pravo (1922–41. i 1945–53), kazneno procesno pravo (1922–40), pravnu filozofiju (1922–37), upravno pravo (suplent 1941–43) i kriminologiju (1948–53). Redoviti profesor od 1925; prisilno umirovljen za vrijeme NDH, vraćen u službu nakon II. svjetskog rata. Sudjelovao je na međunarodnim kongresima pravnika (1933–38), bio je član Međunarodnog instituta za pravnu filozofiju i sociologiju. Dopisni član JAZU od 1948. Glavna djela Kazneno pravo (1950) i Teorija kaznenog prava po Krivičnom zakoniku od godine 1951. (1955), u kojima je sustavno obradio pojmove i opći dio kaznenog prava. Josip Šilović (Praputnjak kraj Bakra, 8. rujna 1858. - Zagreb, 9. svibnja 1939.), hrvatski pedagog, sveučililišni profesor, rektor Sveučilišta u Zagrebu, saborski zastupnik, ban Savske banovine i senator. Život i karijera Šilović je imao teško djetinjstvo. Bio je dijete iseljenika koji je stradao kao šumski radnik ostavivši za sobom udovicu s četvero djece.[1] Njegovo siromašno djetinjstvo dovedeno je u vezu s njegovim izuzetnim humanitarnim radom kasnije.[1] Pohađao je Klasičnu gimnaziju u Zagrebu te ju je završio 1879. godine.[2] Nakon završenog studija prava i habilitacije, stječe naslov doktora prava 1884. na Pravoslovnom i državoslovnom fakultetu u Zagrebu.[3] Nakon rada u sudstvu i upravi, od 1894. redoviti je profesor kaznenog prava, kaznenog postupka i filozofije prava na Pravnom fakultetu u Zagrebu.[3] Godine 1898./1899. obnaša dužnost rektora Sveučilišta u Zagrebu.[3] Osnivač je hrvatske moderne nastave kaznenog prava.[3] Vladao je s pet jezika i stenografijom.[3] Bio je zastupnik Hrvatsko-srpske koalicije u Hrvatskom saboru.[3] Kasnije je bio ban Savske banovine (od 1929.) i senator.[3] Dobrotvorni rad Uz svoj rad na Sveučilištu intenzivno se bavio karitativnom djelatnošću. Bio je dugogodišnji predsjednik Narodne zaštite - Saveza dobrotvornih društava te jedan od urednika publikacije Narodna zaštita.[1] Nazivali su ga `ocem naše socijalne politike, a naročito naše zaštite djece` te promicateljem brojnih dobročinstava i humanih akcija: Wikicitati »Šilovićevo je ime kao priznatog i uvaženog socijologa i filantropa poznato ne samo u najzabitijoj potleušici našeg naroda, nego možemo reći i po čitavom kulturnom svijetu s ovu i s onu stranu oceana. Šiloviću i njegovom plemenitom i blagotvornom radu na socijalnom polju imamo da zahvalimo, da se hrvatsko ime u stranom svijetu s poštovanjem spominje... Šilović je svojim altruističkim radom podigao ugled Narodnoj zaštiti u tolikoj mjeri, da ova svagdje uživa vrlo lijep glas i osobite simpatije`[1]« Tijekom Prvoga svjetskog rata na dužnosti je ravnatelja Ureda za pomoć postradalima u ratu.[1] Već mu suvremenici u zasluge ubrajaju spašavanje velikog broja izgladnjele djece i mladeži iz Istre, Bosne te južnih dijelova Hrvatske.[4] Bio je jedan od najplodnijih pravnih pisaca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NAŠ NARODNI ŽIVOT 1-4 , Tihomir Đorđević , Prosveta Beograd 1984 ,etnologija, srpski narodni običaji , komplet od 4 knjige , tvrd povez, ćirilica, 1500 strana Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 — Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture.[2] Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis).[1] Đorđevićev opus je veliki - broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara.[3] Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvareni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju.[3] Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči.[4] Do objavljivanja ovog dela Đoršević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao.[5] Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke.[6] U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938.[7] Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922-1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život

U dobrom stanju! Knjiga br I ima sa gornje strane tabaka malo starackih pegica nista strasno, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom 4. Goli čovek Autor: Claude Lévi-Strauss Izdavac: PROSVETA, BIGZ Izdanje: 1980 Edicija: KARIJATIDE Povez: TVRDI Strana: 374+403+406 STR. Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Presno i pečeno 2. Od meda do pepela 3. Poreklo ponašanja za trpezom Fundamentalno delo, obima preko 2000 strana u tvrdom povezu, ilustrovano. Najznačajnije delo svetski poznatog i priznatog antropologa Klod Levi-Strosa. Strukturalizam i poreklo mitova. Povez - Tvrd Claude Levi Straus Mythologiques The Raw and the Cooked From Honey to Ashes The Origin of Table Manners The Naked Man Klod Levi-Stros, ili po engleskom izgovoru Klod Levi-Straus (franc. Claude Lévi-Strauss; Brisel, 28. novembar 1908. — Pariz, 30. oktobar 2009),[1][2][3] bio je francuski antropolog i etnolog čiji je rad bio ključan u razvoju strukturalizma i strukturalne antropologije.[4] Predavao je socijalnu antropologiju na Kolež de Fransu između 1959. i 1982. godine i bio je izabran za člana Francuske akademije 1973. Dobitnik je brojnih nagrada od univerziteta i institucija širom sveta, i uz Džejmsa Džordža Frejzera i Franca Boasa[5] naziva se ocem moderne antropologije.[6] Levi-Stros je tvrdio da „divlji” um ima istu strukturu kao „civilizovani” um i da su ljudske karakteristike svuda iste.[7][8] Ova zapažanja su kulminirala u njegovoj poznatoj knjizi Tristes Tropiques koja je učvrstila njegovu poziciju kao jedne od centralnih figura u strukturalističkoj školi mišljenja. Kao i u sociologiji, njegove ideje su dospele do mnogih oblasti humanističkih nauka, uključujući i filozofiju. Strukturalizam je bio definisan kao „potreba za osnovnim odbrascima razmišljanja u svim oblicima ljudske aktivnosti”. Detinjstvo, mladost, obrazovanje i karijera Levi-Stros je rođen u francusko-jevrejskoj porodici koja je živela u Briselu, gde je njegov otac radio kao slikar portreta.[9] Odrastao je u Parizu. Tokom Prvog svetskog rata živeo je sa svojim dedom po majci, koji je bio radnik sinagoge u Versaju.[10] U Sorboni u Parizu, Levi Stros je studirao prava i filozofiju. Nije nastavio svoje studije na pravima, ali je položio agregat na filozofiji 1931. godine. 1935. godine, posle nekoliko godina predavanja u srednjoj školi, preuzeo je poslednju ponudu da bude deo francuske kulturne misije u Brazilu u kojoj bi služio kao gostujući profesor sociologije na Univerzitetu Sao Paula dok njegova tadašnja žena, Dina, služila kao gostujući profesor etnologije. Tristes Tropiques Par je živeo i obavljao svoj antropološki posao u Brazilu od 1935. do 1939. godine. Tokom tog vremena, dok je on bio gostujući profesor sociologije, Levi-Stros je preuzeo njegov jedini etnografski terenski rad. On je pratio i Dinu, obučenog etnografa u njenom sopstvenom pravu koja je takođe bila gostujući profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde su sproveli istraživanje u Mato Groso i Amazonskoj prašumi. Prvo su istraživali Guaycurü i Bororo Indijska plemena, ostajući među njima na nekoliko dana. 1938. godine vratili su se zbog druge ekspedicije, duže od godinu dana kako bi istraživali Nambikvara i Tupi-Kavahib društvo. U to vreme njegova žena je patila od infekcije oka koja ju je sprečila da završi studije, koje je on zaključio. Ovo iskustvo je učvrstilo njegov profesionalni identitet kao antropolog. Edmund Lič sugeriše, iz Levi-Strosevog ličnog izveštaja iz Tristes Tropiques, da nije mogao provesti više od nekoliko nedelja na bilo kom mestu i da nije bio u mogućnosti da lako priča sa bilo kojim od svojih informatora na njihovom maternjem jeziku, što nije karakteristično za antropološko istraživačke metode participativne interakcije sa temama da se dobije puno razumevanje kulture. 1980-ih godina objasnio je zašto je postao vegetarijanac u delu objavljenom u Italijanskim dnevnim novinama La Repubblica i ostalim objavama u posmrtnoj knjizi Nous sommes tous des cannibales (2013): „Doći će dan kada će pomisao da su, da bi nahranili sebe, ljudi iz prošlosti ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi”. Proterivanje Levi-Stros se vratio u Francusku 1939. godine da bi učestvovao u ratu i bio je određen kao agent za vezu sa Mažino linijom. Posle kapitulacije Francuske 1940. godine zaposlio se u Monpeljeu, ali je otpušten je zbog [[višijevska Francuska|višijevskih rasnih zakona. (Levi-Strosova porodica koja potiče iz Alzasa, bila je jevrejskog porekla.) Istim zakonima, bio je denaturalizovan (oduzeto mu je francusko državljanstvo). U to vreme, njegova prva žena i on su se razišli. Ona je ostala i radila je za Francuski pokret otpora, dok je on uspeo da pobegne iz Višijevske Francuske brodom u Martinik,[11] odakle je mogao da nastavi putovanje. 1941. godine, ponuđeno mu je mesto u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku i odobren mu je ulaz u Sjedinjene Američke Države. Serija putovanja ga je dovela, kroz južnu ameriku do Portorika gde ga je Ef-Bi-Aj ispitivao posle pisama na nemačkom u njegovom prtljagu koja su probudila sumnju kod carinskih agenata. Levi-Stros je tokom rata najviše vremena proveo u Njujorku. Pored Jacques Maritain, Henri Focillon, i Roman Jakobson, bio je jedan od članova koji su osnovali Besplatnu školu naprednih studija, vrstu univerziteta u egzilu za francuske akademike. Godine rata u Njujorku su bile formativne za Levi-Strausa na nekoliko načina. Njegova veza sa Jakobsonom pomogla mu je da oblikuje teorijsko gledište (Jakobson I Levi-Stros su smatrani za dve centralne figure na kojima je bazirana strukturalistička misao).[12] Levi-Stros je takođe bio izložen Američkoj antropologiji koju je zagovarao Franc Boas, koji je predavao na univerzitetu Kolumbija. 1942. godine, dok je večerao na fakultetu u Kolumbiji, Boas je preminuo od srčanog napada u rukama Levi-Strosa.[13] Ova lična povezanost sa Boasom dala je njegovim ranim radovima uočljivu Američku sklonost koja je olakšala da ga prihvate u Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon kratkog perioda od 1946. do 1947. godine kada je radio kao ataše za kulturu Francuske ambasade u Vašingtonu, Levi-Stros se vratio u Pariz 1948. godine. U to vreme primio je Državni doktorat od Sorbone, nakon što je podneo, u francuskoj tradiciji, i glavnu i malu doktorsku tezu. To su bile Porodica i Društveni život indijskog naroda Nambikvara (La vie familie et sociale des indiens Nambikwra) i Osnovne strukture srodstva (Les structures élémentaires de la parenté).[14]‍:234 Strukturalna antropologija Teza Osnovne strukture srodstva je objavljena sledeće godine i ubrzo je smatrana jednim od najvažnijih radova u antoroplogiji o srodstvu. Simon de Bovoar je razmotrila sa odobravanjem i videla je kao važnu izjavu o poziciji žena u ne-zapadnim kulturama. Elementarne strukture, čiji naslov potiče od Dirkemovog poznatog dela Osnovne forme religioznog života preispitale su kako ljudi organizuju svoje porodice ispitujući logičke strukture koje leže u osnovi veza, a ne njihov sadržaj. Dok su britanski antoropolozi kao što je Alfred Retklif-Braun tvrdili da je srodstvo bilo zasnovao na poticanju od zajedničkih predaka, Levi–Stros je tvrdio da je srodstvo zasnovano na rodbinstvu između dve porodice koje su formirane kada se žena iz jedne grupe udala za muškarca iz druge.[15] Krajem 40ih i početkom 50ih godina, Levi-Stros je nastavio da objavljuje i doživeo je prilično veliki profesionalni uspeh. Nakog njegovog povratka u Francusku, postao je umešan u administraciju Francuskog centra za naučna istraživanja (CNRS) i Musée de l`Homme pre nego što je konačno postao profesor petog dela École pratique des hautes études, `Nauka o religijima` gde je prethodno bio profesor Marsel Maus, koji je promenio naziv katedre u „Komparativne religije nepismenih ljudi”. Dok je Levi-Stros bio dobro poznat u akademskim krugovima, postao je i jedan od najpoznatijih francuskih intelektualaca, 1955. godine kada je u Parizu Plon objavio Tristes Tropiques. U suštini, ova knjiga je memoar koji sadrži detalje iz vremena kada je bio proteran iz Francuske tokom 1930-ih godina i o njegovim putovanjima. Levi-Stros je izvrsno kombinovao prelepu prozu, blistavu filozofsku meditaciju i etnografske analize naroda iz Amazonije da bi stvorio remek delo. Organizatori koji dodeljuju nagradu Prix Goncourt, na primer, žalili su što ne mogu da dodele nagradu Levi-Strosu zbog toga što je Tristes Tropiques dokumentarna literatura. Levi-Stros je 1959. godine imenovan za predsedavajućeg na Socijalnoj antroplogiji na College de France. Otprilike u isto vreme, objavio je Strukturalnu antropologiju, kolekciju eseja koji su pružili primere i programske izjave o strukturalizmu. U isto vreme kada je postavljao osnove za intelektualni program, započeo je seriju osnivanja kako bi ustanovio antropologiju kao disciplinu u Francuskoj, uključujući i Laboratoriju socijalne antropologije u kojoj su novi studenti mogli da uče i novi žurnal l`Homme da objavljuje rezultate istraživanja. Godine 1962., Levi-Stros objavio je za mnoge njegov najvažniji rad, La Pensée Sauvage prevedeno na engleski The Savage Mind. Naslov na francuskom se teško prevodi jer reč pensée znači u isto vreme i „misao” i ‘dan i noć”(cvet), dok sauvage ima mnoga značenja koja se razlikuju od engleskog „divljak”. Levi-Stros je predložio da engleski naslov bude Pansies for Thought pozajmljujući iz Ofelijinog govora u Šekspirovom Hamletu. Izdanja La Pensée Sauvage na francuskom uvek su štampana sa slikom divljeg cveta dan i noć na koricama. Divlja misao ne govori samo o „primitivnim” mislima, kategoriji koju su definisali prethodni antropolozi, nego i o oblicima misli koji su zajednički svim živim bićima. Prva polovina knjiga zasniva se na Levi-Strosovoj teoriji kulture i misli, dok druga polovina proširuje iskaz u teoriju istorije i društvenim promenama. Ovaj kasniji deo knjige uveo je Levi-Strosa u oštru debatu sa Žan Pol Sartr o prirodi ljudske slobode. Sa jedne strane, Sartrova filozofija egzistencije smešta ga u poziciju u kojoj su ljudska bića bila slobodna da se ponašaju kako su želela. Sa druge strane, Sartre je bio levičar koji je bio odan idejema kao što je ta da su pojednici bili ograničeni ideologijama koje su im nametnuli moćnici. Levi-Stros je predstavio svoju strukturalističku ideju delatnosti u suprotnosti Sartrovoj. Odjek ove rasprave između strukturalizma i egzistencijalizma inspirisala je radove mladih autora kao sto je Pjer Burdje. Sada, svetska poznata ličnost, Levi-Stros je tokom druge polovine 1960-ih godina radio na knjizi koja predstavlja vrhunac u njegovoj karijeri, a to je četvorotomna studija Mitologika. U njoj, on prati jedan jedini mit sa vrha Južne Amerike i sve njegove varijacije od grupe do grupe kroz centralnu Ameriku i naposletku u Arktičkom krugu i tako prati kulturnu evoluciju tog mita sa jednog kraja zapadne hemisfere do druge. On ostvaruje ovo na tipičan strukturalistički način, tako što ispitujue osnovnu strukturu veza između elemenata priče pre nego da se fokusira na sam sadržaj priče. Dok je Divlji um opisivala Levi-Strosovu sveobuhvatnu teoriju, Mitologika je produženi, četvorotomni primer analize. Bogata detaljima i ekstremno duga, ona ima manju čitalačku publiku od mnogo kraće i mnogo pristupačnije Divlji um, uprkos poziciji Levi-Strosovog najznačajnijeg dela. Levi-Stros prima Erazmovu nagradu Levi-Stros je konačno završio Mitologiku 1971. godine. 14. maja 1973. godine izabran je za člana Francuske akademije, što je najveće francusko priznanje za pisca.[16] Bio je član drugih važnih svetskih akademija, uključujući Američku akademiju umetnosti i književnosti. 1956. godine postao je strani član Kraljevske Holandske akademije nauka i umetnosti.[17] Dobio je Erazmovu nagradu 1973. godine, Meister Eckhart Prize za filozofiju 2003. godine i nekoliko počasnih doktorata sa univerziteta kao što su Oksford, Harvard, Jejl i Kolumbija. Takođe je primio Nacionalni orden Legije časti, Commandeur de l`ordre national du Mérite, i Commandeur des Arts et des Lettres. 2005. godine primio je XVII Premi Internacional Catalunya. Posle penzionisanja, nastavio je da objavljuje povremeno razmišljanja o umetnosti, muzici, filozofiji i poeziji. Pozni život i smrt Godine 2008. je postao prvi član Francuske akademije koji je doživeo stotu godinu i jedan od prvih živih autora čiji su radovi bili objavljeni u biblioteci De la Pléiade. Posle smrti Moris Druona 14. apila 2009. godine postao je dekan Akademije, kao njen najduži član. Umro je 30. oktobra 2009. godine, nekoliko nedelja pre njegovog 101. rođendana.[1] Njegova smrt je objavljena četiri dana kasnije. Francuski predsednik Nikola Sarkozi ga je opisao kao „jednog od najvećih etnologa svih vremena.”[18] Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova, rekao je da je Levi-Stros „raskinuo sa etnocentričnim pogledom na istoriju i čovečanstvo [...] U vremenu kada svi pokušavamo da pronađemo smisao globalizacije, kako bi stvorili pošteniji i humaniji svet, voleo bih da se glas Kloda Levi-Strosa rezonuje šire kroz svet”.[6] Slična izjava Levi-Strosa bila je emitovana na National Public Radio u sećanje na njega 3. novembra 2009. godine: „Danas se dešava zastrašujuće odumiranje živih vrsti, bile one biljke ili životinje, i jasno je da je rasprostranjenost ljudi postala tako velika, da su počeli da se truju međusobno. Svet u kom prestajem da postojim nije više svet koji volim”. U čitulji posvećenoj njemu u The Daily Telegraph je pisalo da je Levi-Stros „jedan od najdominantnijih poslereatnih uticaja u francuskom intelektualnom životu i jedan od vodećih predstavnika strukturalizma u društvenim naukama.”[19] Stalna sekretarka Francuske akademije Helena je rekla: ”Bio je mislilac, filozof [...] Nećemo se sresti sa njemu sličnim”

O3 2.4GHz Outdoor CPE is designed to WISP CPE solutions and long distance wireless network solutions for video surveillance and data transmission. It features with 12dBi directional antenna to provide an efficient way to pick up and maintain a stable signal for a wireless network. Adopt of auto-bridging technology,two CPE can connect to each other automatically to make it easy to setup • 2.4GHz 11n 150Mbps • 12dbi directional antenna • IP64 waterproof enclosure • 6000V Lightning Protection • AP,Station,WISP operating mode supported • Up to 60 meters of flexible deployment with included PoE Injector 5km+ transmission Range O3 adopts of independent power amplifier and 12dBi directional antenna to provide an efficient way to pick up and maintain a stable signal for a wireless network up to 5km. Auto-bridge For Two Device O3 adopts of auto-bridge technology,two cpe can connect to each other when you power on them face to face. It is very easy to setup for CCTV surveillance and data. Smart Signal Indicator LED 3 signal LED Lights represent the currently signal strength that O3 receives from peer device.It is helpful to find the right location to deploy the device and achieve a better performance. Professional Outdoor Design Equipped with IP64 waterproof enclouse and high quality hardware design, O3 can work in various weather conditions, such as sunshine, rainfall or extremely low/high temperature environment Long-Distance Wireless Connection One work as AP mode and another work as Station mode to create a long distance wrieless connecton for video surveillance and data transmission. WISP(Client+Router) Mode Wirelessly connect to WISP station/hotspot to share Internet to local wireless and wired network Dimension 270*94.86*67.5mm Deployment Pole Mount/Wall Mount Application Scenarios PtP and PtMP wireless connection for Privated ISP access or CCTV Surveillance Frequency Range: 2.4GHz Compliant Standards: IEEE 802.11b/g/n Maximum Wireless Rate: 150Mbps Interfaces: 2*10/100Mbps Ethernet Port Antenna Polarization: Horizational Polarization Antennas Gain: 12dbi Antenna Beamwidth: Horizontal: 60° Vertical: 30° GND: 1*GND 1*Reset Button Power Consumption: 4.3W Waterproof Level: IP65 LED Indicator: PoE/LAN,LED1,LED2,LED3 Power Method: 12V1A Passive PoE Lightning Protection: 6000V Passive PoE: Passive power over ethenet via PoE/LAN (+4,5pins -7,8pins) Voltage range: 9-13.8V DC Reception Sensitivity 11b 1Mbps -92dBm±1.5dBm 11n MCS0: -92±1.5dBm 11n MCS7: -72±1.5dBm Operating mode: AP/Station/WISP/P2MP/WDS Repeater/Router Enable/Disable Wireless Radio: Support SSID Hidden: Support Wireless Client isolation: Support SSID Isolation: Support Channel Bandwidth: 20/40MHz Channel Shift: / Wireless Access Control: Support Weak Signal Client Limitation: Support Transmission Power: Adjustable power by 1dBm WMM Capable: Support APSD Capable: Support Wireless Security: 64/128 WEP,WPA-PSK,WPA2-PSK,WPA&WPA2-PSK,WPA,WPA2 Transparent Bridge: Support VLAN Tagging for SSID: Support DHCP Server: Support VPN Pass-Through: PPTP,L2TP Remote Web access: Support Schedule Reboot: Support Page Timeout: Support Ping Watchdog: Support Dyndns: noip, dyndns.org Network Diagnoses: Ping, Traceroute, Signal Scan Time: Support Firmware upgrade: Support Backup/Restore Configuration: Support Username Managerment: Support System Logs: Support Managed By Controller: PC Software CPE Assistant Package Contents 1*2.4GHz 11n 12dBi 150Mbps outdoor CPE O3 1*Power Adapter 1*PoE Injector 1*Quick Installation Guide Operation Temperature -30? ~ 60? Storage Temperature -40? ~ 70? Operating Humidity 10%~90% non-condensing Storage Humidity 10%~90% non-condensing Default login IP 192.168.2.1 Default Login Username: admin Default Login Password: admin Certification: FCC/CE/RoHS O3 2.4GHz Outdoor CPE is designed to WISP CPE solutions and long distance wireless network solutions for video surveillance and data transmission. It features with 12dBi directional antenna to provide an efficient way to pick up and maintain a stable signal for a wireless network. Adopt of auto-bridging technology,two CPE can connect to each other automatically to make it easy to setup • 2.4GHz 11n 150Mbps • 12dbi directional antenna • IP64 waterproof enclosure • 6000V Lightning Protection • AP,Station,WISP operating mode supported • Up to 60 meters of flexible deployment with included PoE Injector 5km+ transmission Range O3 adopts of independent power amplifier and 12dBi directional antenna to provide an efficient way to pick up and maintain a stable signal for a wireless network up to 5km. Auto-bridge For Two Device O3 adopts of auto-bridge technology,two cpe can connect to each other when you power on them face to face. It is very easy to setup for CCTV surveillance and data. Smart Signal Indicator LED 3 signal LED Lights represent the currently signal strength that O3 receives from peer device.It is helpful to find the right location to deploy the device and achieve a better performance. Professional Outdoor Design Equipped with IP64 waterproof enclouse and high quality hardware design, O3 can work in various weather conditions, such as sunshine, rainfall or extremely low/high temperature environment Long-Distance Wireless Connection One work as AP mode and another work as Station mode to create a long distance wrieless connecton for video surveillance and data transmission. WISP(Client+Router) Mode Wirelessly connect to WISP station/hotspot to share Internet to local wireless and wired network Dimension 270*94.86*67.5mm Deployment Pole Mount/Wall Mount Application Scenarios PtP and PtMP wireless connection for Privated ISP access or CCTV Surveillance Frequency Range: 2.4GHz Compliant Standards: IEEE 802.11b/g/n Maximum Wireless Rate: 150Mbps Interfaces: 2*10/100Mbps Ethernet Port Antenna Polarization: Horizational Polarization Antennas Gain: 12dbi Antenna Beamwidth: Horizontal: 60° Vertical: 30° GND: 1*GND 1*Reset Button Power Consumption: 4.3W Waterproof Level: IP65 LED Indicator: PoE/LAN,LED1,LED2,LED3 Power Method: 12V1A Passive PoE Lightning Protection: 6000V Passive PoE: Passive power over ethenet via PoE/LAN (+4,5pins -7,8pins) Voltage range: 9-13.8V DC Reception Sensitivity 11b 1Mbps -92dBm±1.5dBm 11n MCS0: -92±1.5dBm 11n MCS7: -72±1.5dBm Operating mode: AP/Station/WISP/P2MP/WDS Repeater/Router Enable/Disable Wireless Radio: Support SSID Hidden: Support Wireless Client isolation: Support SSID Isolation: Support Channel Bandwidth: 20/40MHz Channel Shift: / Wireless Access Control: Support Weak Signal Client Limitation: Support Transmission Power: Adjustable power by 1dBm WMM Capable: Support APSD Capable: Support Wireless Security: 64/128 WEP,WPA-PSK,WPA2-PSK,WPA&WPA2-PSK,WPA,WPA2 Transparent Bridge: Support VLAN Tagging for SSID: Support DHCP Server: Support VPN Pass-Through: PPTP,L2TP Remote Web access: Support Schedule Reboot: Support Page Timeout: Support Ping Watchdog: Support Dyndns: noip, dyndns.org Network Diagnoses: Ping, Traceroute, Signal Scan Time: Support Firmware upgrade: Support Backup/Restore Configuration: Support Username Managerment: Support System Logs: Support Managed By Controller: PC Software CPE Assistant Package Contents 1*2.4GHz 11n 12dBi 150Mbps outdoor CPE O3 1*Power Adapter 1*PoE Injector 1*Quick Installation Guide Operation Temperature -30? ~ 60? Storage Temperature -40? ~ 70? Operating Humidity 10%~90% non-condensing Storage Humidity 10%~90% non-condensing Default login IP 192.168.2.1 Default Login Username: admin Default Login Password: admin Certification: FCC/CE/RoHS

Некоришћен речник. Kњига године ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА СА ПРА­ВО­ПИ­СНO-ГРАМАТИЧКИМ САВЕТНИКОМ нови је велики лексикографски пројекат Издавачке куће Прометеј. На његовој реализацији ангажовани су наши истакнути лингвисти др Милан Шипка, академик Иван Клајн, са групом млађих сарадника магистара лексикографије. Оваква је књига потребна свима који пишу, а који при писању наилазе на недоумице које неће моћи решити само уз помоћ Правописа, а овако ће уз сваку реч и израз лако наћи како их треба писати, с ознакама које ће их упутити на објашњења зашто је тако правилно, тј. на одговарајуће правописно (или граматичко) правило, што се даје у кратком прегледу на крају (у посебном поглављу). Иако главни наслов Правописног речника сугерише да се ради искључиво о правописном речнику, ова је књи­га више од тога: она је, у исто време и граматички и акценатски речник, али и језички са­ветник. Она, дакле, има вишеструку намену, па ће корисницима бити и од вишеструке помоћи при писању, а уз то и прилика да прошире своје знање о српском стандардном језику уопште, посебно о његовој употреби у писменој и усменој комуникацији. Последњи пут је 1960. године у оквиру Правописа српскохрватског језика, у издању Матице српске и Матице хрватске, публикован правописни речник. После пуних 50 година имамо нов пројекат сличног захвата али ипак другачији, ово је први правописни речник српског језика. Из рецензија Сматрам да ће књига Милана Шипке Правописни речник српског језика (са правописно-граматичким саветником), бити од користи онима који се занимају за нашу данашњу стандарднојезичку, граматичку, лексичку, прозодијску, а посебно правописну стварност, за њена начела и праксу, као и онима којима је писање и говорење на српском језику свакодневна професионална преокупација и брига (учитељи, наставници, професори, лингвисти, истраживачи, научници, лектори, писци, новинари, редактори, спикери, водитељи, издавачи, штампари, оглашивачи, и други). проф. др Милорад Радовановић, дописни члан САНУ ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА са правописно-граматичким саветни­ком аутора Милана Шипке представља у српској нормативистици до сада необјављену, а пријеко потребну књигу, потребну не само онима који се нормом српског језика баве у оквиру струке него и ширем кругу корисника који његују сопствену језичку културу и желе да постигну виши ниво писмености… Све ријечи су акцентоване према стандарду савременог српског језика, тако да ова књига поред ортографске, добрим дијелом даје преглед и ортоепске и граматичке норме српског језика. Аутор увијек скреће пажњу потенцијалном кориснику на неправилне, а у пракси раширене облике, наводећи их у загради уз одредницу „не“… Др Миланка Бабић → ПРАВОПИСНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА СА ГРАМАТИЧКО-ПРА­ВО­ПИ­СНИМ САВЕТНИКОМ нови је велики лексикографски пројекат Издавачке куће Прометеј. На његовој реализацији ангажовани су наши истакнути лингвисти др Милан Шипка, академик Иван Клајн, са групом млађих сарадника магистара лексикографије. Стручни послови на изради Речника у пуном су замаху па се реално може очекивати да се ово ка­питално дело наше лексикографије и нормативистике појави најкасније до краја ове године. Оваква је књига потребна свима који пишу, а који при писању наилазе на недоумице које неће моћи решити само уз помоћ Правописа, а овако ће уз сваку реч и израз лако наћи како их треба писати, с ознакама које ће их упутити на објашњења зашто је тако правилно, тј. на одговарајуће правописно (или граматичко) правило, што се даје у кратком прегледу на крају (у посебном поглављу). Иако главни наслов Правописног речника сугерише да се ради искључиво о правописном речнику, ова је књи­га више од тога: она је, у исто време и граматички и акцентански речник, али и језички са­ветник. Она, дакле, има вишеструку намену, па ће корисницима бити и од вишеструке помоћи при писању, а уз то и прилика да прошире своје знање о српском стандардном језику уопште, посебно о његовој употреби у писменој и усменој комуникацији. Реч више… “Правописи уопште код нас појављују се доста често али не доносе сва решења потребна савременом језику. Зато и сматрамо да је најбољи Матичин последњи из 1993. иако има доста неразјашњених недоумица и велики број дублета. Ми сада настављамо тамо где је цењени аутор тог правописа Митар Пешикан стао. После распада Југославије српски лингвисти су покушавали да сарађују са лингвистима из осталих република. Та сарадња је без сукобљавања трајала неко време и Матичин правопис из 1993. изашао је уважавајући такво стање. Од тада ми чекамо ново издање. Поменуто издање има и веома скроман по обиму правописни речник у додатку тако да ово што данас представљамо има много шири захват и ослобађа нас потребе да нешто тражимо по разним старијим издањима. Кад у нешто нисмо сигурни тражимо у речнику, а кад још нисмо сигурни како се то пише онда је решење у правописном речнику. Недостатак сличне књиге сада ће надоместити дело колеге Шипке. Ово ће бити веома користан и много тражен приручник.” Академик Иван Клајн → Изводи о речнику: Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником др Милана Шипке, први је српски стандарднојезички приручник у последњих 100 година! РТС, Дневник 2 – Tо је и језички саветник, упозорава на бројне грешке. Чак на 8.000 места можемо наћи упозорење шта је правилно, а шта није. Танјуг – Посебна вредност Правописног речника је што обухвата цео српски језички простор. ТВ Кошава – Сада је неуморни Милан Шипка направио речник за који не сумњам да ће га разграбити сви они којима је важно да речи свог матерњег језика пишу и изговарају по правилима језичког стандарда Иван Клајн – Правописни речник ће у наредним годинама бити незаобилазна литература у свакој српској кући и институцији. Вечерње новости – Не припадам језичким чистунцима и онима који се плаше сленга, али у временима у којима се више “мејлује” него дописује, у којима се радије “лајкује” него допада или комуницира “онлајн” него уживо, треба једном засвагда да се зна шта је канон, шта је аутентично. др Бојан Пајтић, предесдник Владе Војводине – Правописни речник српског језика, аутора Милана Шипке, камен је темељац српске културе и српског идентитета у деценијама које су пред нама. Радио Београд – Издавачки и историјски подухват Шипке и његових сарадника ТВ Б92 – Чувар правилно изговорених и написаних речи Данас – Правописни речник српског језика је епохална књига, из најмање три разлога. Први је што равноправно третира екавицу и ијекавицу, други – што рашчишћава дублетске српске или хрватске недоумице, а трећи – што су све речи акцентоване. Јован Ћирилов – Намењен је изворним говорницима српског језика, пре свега онима који су по дужности обавезни да пишу и говоре правилно, професори, политичари, новинари, студенти, ученици, али и свима другима који желе да своју језичку културу подигну на виши ниво. Радио 021 – Најбољим допринос години српског језика и књижевности! Дневник, Нови Сад

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomski atlas I - III Dr. Ferenc Kiss Dr. Janos Szentagothai Dr. Ferenc Kiss (B. Nagyszalonta, 7. rujna 1899. – D. Budimpešta, 6. travnja 1966.) Dekan: 1941./42.-1942./43., 1945./46. Rođen je u obitelji sa sedmero djece, otac mu je bio krojač. Gimnaziju je završio u rodnom gradu iu Székelyudvarhelyju. Nakon studija medicine u Kolozsváru, diplomirao je 1913. Još kao student medicine, radio je na Institutu za deskriptivnu i regionalnu anatomiju od 1909. do 1917., najprije kao plaćeni demonstrator, zatim plaćeni pripravnik od 1. veljače 1911. kao drugi lokum docent od 1. ožujka 1912., drugi docent od 1. siječnja 1914. i konačno prvi docent od 1. travnja 1917. do 1. rujna 1917. U međuvremenu je tijekom Prvoga svjetskog rata dva puta pozvan na služenje vojnog roka, prvo u Kolozsváru, zatim u Szatmáru. Radio je kao asistent na Institutu za anatomiju u Budimpešti 1917., zatim kao viši predavač od 1919. Bio je privatni docent regionalne anatomije 1924. Njegov brak povezao ga je sa Szegedom, gdje je imenovan profesorom ordinarijem i voditeljem Instituta. anatomije i histologije 1929. Zamoljen je da se vrati u Budimpeštu 1934. gdje je od 1. kolovoza postao voditelj 1. Instituta za anatomiju. Nakon stupanja na dužnost bio je uključen u dugi sukob s kolegom iz Debrecena, Tivadarom Huzellom, oko toga kako podijeliti dva instituta za anatomiju. Ferenc Kiss vodio je i Drugi institut za anatomiju između 1946. i 1950. godine. Njegova glavna briga bila je komparativna anatomija vegetativnog živčanog sustava i provodio je osnovna istraživanja funkcionalne neuroanatomije. Njegova studija o funkcionalnoj cirkulacijskoj anatomiji zdjeličnih organa smatrana je epohom, čime je utemeljila istraživanje mikrocirkulacije u Mađarskoj. Autor je osam udžbenika. Anatomski atlas koji su izradili on i János Szentágothai objavljen je na 14 jezika. Kao rezultat brojnih putovanja, imao je opsežne međunarodne odnose. Putovao je 1912. u Frankfurt, Köln i London, zatim ponovno u Njemačku i Englesku 1920., da bi 1930. uslijedila putovanja u Francusku i Englesku. U SAD-u je proveo šest mjeseci 1947./48. Nakon dulje stanke odlazi 1963. na jednogodišnje studijsko putovanje u Englesku, SAD, SR Njemačku, Francusku i Švicarsku, ali dva mjeseca boravi iu Sovjetskom Savezu. Bio je član uredništva Acta Anatomica, Basel između 1946. i 1966., i Excerpta Medica, Amsterdam, između 1947. i 1966. Dobitnik je Prix l`allemand od Francuske akademije 1932. za članak koji je objavljen 11. godina ranije. Dobio je nagradu Fauvelle od Francuskog antropološkog društva 1934. Bio je član brojnih znanstvenih društava, npr. Društva Korányi Sándor, izabran je za počasnog člana Transilvanskog muzejskog društva i Rumunjskog medicinskog društva Kolozsvár 1932. Bio je registriran kao član Société d`Anthropologie de Paris, Association des Anatomistes (1934.-), Kraljevskog medicinskog društva (1957-) i Znanstveno društvo za nuklearnu hematologiju (1965-). Utemeljio je 1944. Udrugu slobodnih crkava, potom je postao njezin predsjednik. Nagrađen je srebrnom ocjenom Kossuthove nagrade 1952., a iste je godine proglašen doktorom medicinskih znanosti. Srebrni stupanj Reda rada dobio je 1959. i 1961. Dva puta je biran za dekana Medicinskog fakulteta u Budimpešti. (Glavna djela: Anatomisch-histologische Untersuchungen über die Erektion. U: Z. Anat. EntwickI. - Gesch. 1921.; Anatomija ljudskog tijela, svezaci 1-3 /koautor János Szentágothai/., Bp., 1951. , 34 izdanja, objavljeno na engleskom, njemačkom, ruskom i španjolskom., Systematic Anatomy. /sa koautorima/ svezaci 1-2. Bp., 1953. u 9 izdanja; Inervacija kolagenskih vlakana /koautor A. Láng/ U: Neurological Review/Ideggyógyászati Szemle 7: 73-74, 1954.; Regionalna anatomija 9. izdanje Bp., 1967.) János Szentágothai FRS[1] (31. listopada 1912. – 8. rujna 1994.) bio je mađarski anatom, dobitnik Kossuthove nagrade, profesor, član parlamenta i predsjednik Mađarske akademije znanosti. Otac mu je bio dr. med. Antal Géza, pradjed je bio Alexander Lumniczer (čiji je šogor bio Schöpf-Merei Ágost). Generalna skupština UNESCO-a odlučila je da će 2012. godina biti posvećena obilježavanju 100. rođendana Jánosa Szentágothaija. Biografija Rođen je kao János Schimert, u Budimpešti 1912., od dr. Gustava Schimerta i Margit Antal, u obitelji liječnika.[13] Potjecao je od transilvanijskih Sasa s očeve strane i Székelyja s majčine strane.[14] Primljen je u njemačku gimnaziju u Budimpešti 1930. godine, a primljen je i na Medicinski fakultet Sveučilišta Peter Pázmány. U istom mjestu studirala su i četiri brata. Doctors je svečano otvoren 1936. godine. Obitelj Dana 7. lipnja 1938. oženio se Alice Biberauer, koju je upoznao u studentskoj udruzi Pro Christo. Imali su tri kćeri, Catherine (1939.), Clare (1941.) i Mariju Christinu (1951.), od kojih su sve tri ušle u područje medicine.[15] John Szentágothai, brat četiri liječnika, živio je u Sjedinjenim Državama i Njemačkoj. U slobodno vrijeme sa zadovoljstvom petljajući u Révfülöp vikend na istom posjedu s biljkama. Akademska karijera Schimert je započeo studij medicine na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Budimpešti 1930. godine, a na prvoj godini ga je prihvatio profesor Mihály Lenhossék kao studenta istraživača na Odsjeku za anatomiju. Doktorirao je 1936. i nastavio predavati u Budimpešti, postavši izvanredni profesor 1942. Tijekom Drugog svjetskog rata (karpaszományos) bio je liječnik, zrakoplovac i ratni zarobljenik. Vratio se 1946. Potom je pohađao Medicinski fakultet Sveučilišta u Pečuhu, gdje je kasnije bio pročelnik Katedre za anatomiju. Nakon rata ponovno se bavi proučavanjem vestibularnog sustava i bavi se temom neuroendokrinologije. Tijekom studija u Pečuhu bavio se inovativnim radom na polju neuroanatomije. Godine 1948. izabran je za dopisnog člana Mađarske akademije znanosti. Godine 1961. pokrenuo je odjel za elektronsku mikroskopiju u istraživanju mozga u Mađarskoj. Godine 1963. vratio se u Budimpeštu kako bi vodio Katedru za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Semmelweis. Tu se uglavnom bavio malim mozgom i funkcioniranjem kore velikog mozga. Osim toga, provodio je eksperimentalna istraživanja refleksnih mehanizama leđne moždine i moždanog debla. Godine 1967. izabran je za redovitog člana Mađarske akademije znanosti. Vodio je Katedru do 1977. godine, a 1986. službeno se povukao iz nastave. Ferenc Kiss, poznat po radu izrađenom za atlas ljudske anatomije, nacrtao je svoj udžbenik koji je preveden na trinaest jezika i imao više od stotinu izdanja. Proglasio je da je upola mlađi od većine ljudi koji govore o razvoju od godine i pol, a to će morati komunicirati najvažniji čimbenik. Javna karijera Godine 1956. u Pečuhu je bio predsjednik Revolucionarnog komiteta intelektualaca. U javni se život vratio tek 1973., kada je izabran za potpredsjednika Mađarske akademije znanosti. Četiri godine kasnije postao je njegov predsjednik te stoga napustio mjesto pročelnika odjela Sveučilišta. Godine 1985. ušao je u parlament kao član Predsjedničkog vijeća Mađarske Narodne Republike. Bio je (kasnije član njegova ukidanja) uključen u rad Mađarskog demokratskog foruma tijekom tranzicije. Bila je članica Odbora za vanjske poslove. Szentágothai i njegova žena pokopani su u Budimpešti.

LEKCIJE IZ SVAKODNEVNICE ZA POSLOVNI SVET BUDUĆNOSTI! Komunikacija je jedan od najosnovnijih elemenata poslovanja, bilo da je reč o istraživačkom timu koji prikuplja dokaze o tržišnim trendovima ili se radi o inspirativnom vođi koji vodi kompaniju prema ispunjavanju zajedničkih ciljeva. Efikasna komunikacija je ključna za uspeh organizacija i pojedinaca, a neefikasna komunikacija često je uzrok manjih greški, velikih strateških zabluda i katastrofalnih neuspeha. Bez obzira na profesiju kojom se želite baviti, sposobnost komuniciranja će biti ključna veština – i veština koju će poslodavci od vas očekivati kada uđete na tržište radne snage. Suvremena poslovna komunikacija već je dve decenije vodeći udžbenik iz te oblasti, a ističe se najmodernijim analizama koje će studente uspešno pripremiti za poslovnu praksu. Dok drugi udžbenici izdaju nova izdanja koja nisu u skladu s godinom u kojoj izlaze, Bovée i Thill pružaju znanje iz realnog sveta današnjice i budućnosti. Autori kontinuirano nude praktične savete i obrađuju relevantne teme u modernom komuniciranju, kao što je upotreba društvenih mreža, blogova, Twitter-a i ostalih savremenih komunikacijskih alata u poslovnom okruženju. Svako poglavlje završava se vežbama i aktivnostima koje podržavaju pojedinu temu, pa se za razliku od stručnih izdanja, ova knjgia bavi savremenim komunikacijskim alatima koji pripremaju za stvarnu praksu poslovnog komuniciranja. Sadržaj pokriva širok spektar tema koje su važne za efikasnu poslovnu komunikaciju, kao i komuniciranje u kontekstu kulturalnih različitosti. Iako je zbog celovitosti i detaljnog uvida u različite teme poslovnog komuniciranja knjiga prvenstveno namenjena studentima ekonomskih nauka i menadžmenta, Business Communication Today takođe može biti korisna literatura naučnim i stručnim radnicima koji se bave ekonomijom, ali i svima koji žele izbrusiti svoje komunikacione veštine. Primenljivost ovog dela na širu javnost potvrđuju poglavlja koja govore o oblikovanju biografija, pisanju izveštaja ili vođenju intervjua, kao i sastavljanju rutinskih, negativnih, pozitivnih i podsticajnih poruka. Kad se tome dodaju didaktički elementi na kraju svakog poglavlja koji donose sažetke sadržaja i testiraju znanje i primenu novih znanja i veština, evidentno je da se delo bavi važnim temama za efikasno poslovno komuniciranje. Kratak sadržaj Razumijevanje osnova poslovne komunikacije Primjenjivanje procesa pisanja u tri koraka Sastavljanje kratkih poruka Popunjavanje poruka kvalitetnim informacijama Planiranje, pisanje i ispunjavanje izvještaja i prijedloga Izrada i provođenje usmenih i internetskih prezentacija Sastavljanje poruka za zaposlenje i intervjui za zapošljavanje COURTLAND L. BOVÉE i JOHN V. THILL već su dve decenije vodeći autori udžbenika i milionima studenata su pokazali put u ekonomiju i poslovno komuniciranje. Njihovi nagrađivani tekstovi ističu se proverenim pedagoškim pristupom, opsežnom upotrebom savremenih studija slučajeva, stotinama primera iz stvarnog života, privlačnim stilom pisanja, temeljnim istraživanjem i jedinstvenom integracijom štampanih i elektronskih izvora. Svako novo izdanje odražava predanost autora kontinuiranom dorađivanju i usavršavanju, posebno u pogledu oblikovanja najnovijih praksi u poslovanju i upotrebi tehnologije. Profesor Bovée ima 22 godine predavačkog iskustva na Grossmont College u San Diegu, gde je dobio titulu počasnog profesora, kao i zvanje počasnog rukovodioca C. Allen Paul. Thill je istaknuti komunikacijski konsultant koji je radio s organizacijama u rasponu od multinacionalnih kompanija iz Fortune 500 do preduzetničkih, tek pokrenutih firmi. Pre je bio zaposlen u Pacific Bell-u i u Texac-u. Uz to su i vlasnici najposećenije Internet stranice na svetu koja se bavi temama poslovne komunikacije: www.businesscommunicationblog.com.

Lepo očuvano Kao na slikama Zagreb 1951 prvo izdanje Zvonimir Kulundžić (Osijek, 16. siječnja 1911. – Zagreb, 27. prosinca 1994.), bio je hrvatski publicist, književnik, književni kritičar, bibliolog i povjesničar. Životopis Zvonimir Kulundžić rodio se 1911. godine Osijeku u obitelji poštanskog činovnika i lokalnog političara, pravaša a kasnije zajedničara, Ferde Stražimira Kulundžića. Otac Zvonimira Kulundžića bio je i sam pisac pjesama, basni i mnogobrojnih političkih članaka i satira i iza sebe je ostavio osamdeset pjesama objavljujući ih u zadarskoj Hrvatskoj, karlovačkom Ljiljanu, zagrebačkom Trnu, zagrebačkoj Nadi, novosadskom Bršljanu, subotičkom Nevenu, slavonskobrodskoj Posavskoj Hrvatskoj i drugim tadašnjim časopisima i listovima.[2] Sestra Zvonimira Kulundžića, Nada Kulundžić (udata Štark), bila je hrvatska komunistkinja i ubijena je u Logoru Stara Gradiška 1945. godine[2] a kasnije je proglašena Narodnim herojem u bivšoj Jugoslaviji i po njoj je nazvana tvornica čokoladnih i slastičarskih proizvoda u Zemunu, Nada Štark (sadašnji Soko Štark).[3][4] Zvonimir Kulundžić djetinjstvo i mladost proveo je u Osijeku gdje je završio pučku školu i gimnaziju. U rodnom gradu počeo je pisati još kao srednjoškolac, početkom 1930-ih. Za svoje dramske tekstove dobio je dobre kritike okarakterizirane kao djela `snažne bezobzirnosti u otkrivanju negativnih društvenih relacija`.[5] Novinarstvom se počeo baviti 1933. godine i tijekom godina surađivao je u mnogim listovima i časopisima kao što su Hrvatsko pravo, Danica, Dom i škola, Studentske novine.[5] Godine 1934. zaposlio se kao korektor i administrator tvorničkog lista Borovo u tvornici obuće `Bata` i tu je radio do sredine 1935. godine kada je morao napustiti taj posao.[5] Godine 1936. pokrenuo je vlastiti tjedni list Hrvatski narodni glas koji je izašao u samo četiri broja, ne mogavši bez ičije potpore opstati.[2] Od 1937. do 1941. godine službovao je u Ministarstvu pošta i u državnoj tiskari u Beogradu.[1] Godine 1944. priključio se partizanima, u Drugu proletersku diviziju, a potom je od 1945. godine u Beogradu radio u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije.[5] Nakon što je utemeljio nakladni odjel u Centralnom odboru Jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uređivao je njegova izdanja do 1947. godine.[1] Taj posao glavnoga urednika obavljao je sve do kraja 1947. godine kada je otišao raditi u Zagreb, u Nakladni zavod Hrvatske.[5] Potom je deset godina radio kao novinar i urednik u Zagrebu, od 1948. do 1958. godine, a zatim postao je profesionalni publicist.[1] Objavio je brojne opsežne studije o poznatim hrvatskim osobnostima (npr. Stjepan i Antun Radić, Eugen Kvaternik, Mihovil Pavlek Miškina, Slavko Kolar, Miroslav Krleža), te o hrvatskoj kulturi i historiografiji. Predmetu je prilazio činjenično, nekad emocionalno. Potaknuo je mnoga hrvatska kulturološka i politička pitanja i polemike. Uredio je Sabrana književna djela Mihovila Pavleka Miškine (1968., u 4 knjige), Slavka Kolara (1970. i 1971., u 6 knjiga), te izabrana djela Stjepana Radića, pod naslovom Politički spisi (1971.), koja sadrže Radićevu autobiografiju, članke, govore i rasprave. U velikom Kulundžićevom opusu ostaje znamenito postavljanje i dokazivanje teze kako je u Kosinju postojala tiskara u kojoj su se otiskivale hrvatske inkunabule, misali i brevijari. Po njoj je prva tiskana knjiga u Hrvata, Misal po zakonu rimskoga dvora, od 22. veljače 1483. godine, tiskana u Kosinju, u Lici. U svojoj knjizi Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga dao je mnoge tvrdnje čime je podrijetlo tiskanja prve hrvatske inkunabule svrstao upravo u Kosinj, odnosno Kosinjski Bakovac, malo mjesto kraj Perušića, u Lici. To je ujedno bila i najstarija tiskara na cijelom slavenskom jugu.[6] Otkrio je i prvu prozu Marka Marulića na hrvatskome jeziku, stariju od njegove Judite, ustvari prijevod srednjovjekovnoga Kempenčeva djela De imitatione Christi i priredio ga je zajedno s Julijem Derossijem, te je objavljeno pod naslovom Od naslidovanja Isukarstova i od pogarjenja tašćin segasvitnjih: s latinskoga jezika preveo na hrvatski 20. lipnja 1500. Marko Marulić,[7] 1989. godine. Kulundžićeva bibliološka studija Knjiga o knjizi (1951.) jedno vrijeme bila je sveučilišnim udžbenikom.[8] Zbog svoje polemičnosti, nemirenja s postojećim stanjem, nepodilaženja autoritetima i nadasve nedodvoravanju ljudima na vlasti nazvan je Quercus croaticus incorruptibilis et indelebilis (Hrvatski hrast, nepotkupljiv i neuništiv) i pod tom je metaforom uveden i u Hrvatskom političkom leksikonu Hrvoja Šošića. Umro je u Zagrebu, 27. prosinca 1994. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Djela Knjige Odgoj i ulica, Osijek?, 1933.[10] Misli o knjigama, članci, Osijek?, 1934.[10] 15 mjeseci kod Bat`e: što sam vidio, čuo i doživio kod Bate: sudbina ljudi na amerikanskoj vrpci: premien sistem, Biblioteka Problem Bata. Kolo I. Knjiga 1. (Urednik, izdavač i vlasnik Zvonimir Kulundžić. Osijek, Štampa A. Rott, Osijek, 1935.), (2. izdanje iste godine).[11] Kako se korumpira javna riječ: Bata i naša štampa., Biblioteka Problem Bata. Kolo 1. Knjiga 2. (Urednik, vlasnik i izdavač Zvonimir Kulundžić, Osijek, Štampa Petar Kes, Osijek, 1935).[11] Papir, Beograd, 1947. Kako izgleda naša zemlja, Zagreb, 1948. (dva izdanja) Kroz istoriju pisanja, Zagreb, 1948. Ljudski govor i jezici, Zagreb, 1949. Prirodne sile mijenjaju lice Zemlje, Zagreb, 1950. Ante Radić i klerikalci, Zagreb, 1951. Knjiga o Knjizi, Zagreb, 1951. (2. iz osnove prerađeno i znatno prošireno izd. 1957.) Razgovor neugodni naroda književnoga, Zagreb, 1952. Kako je postala knjiga, Beograd, 1955. Put do knjige, Zagreb, 1959. Problem najstarije štamparije na slavenskom jugu: (Kosinj 1482-1493), Zagreb, 1959. (posebni otisak: Narodna knjižnica ; br. 1, 1959. Str. 21. – 28.) Kako nastanala knigata, Skoplje, 1960. Kosinj: kolijevka štamparstva slavenskog juga, Zagreb, 1960. Ljepota knjige: u opusu Ljube Babića, Zagreb, [1960?] (posebni otisak: Bulletin odjela VII. za likovne umjetnosti JAZU, 8(1960), br. 2 i 3. Str. 189. – 196.) Na ruševinama prve naše štamparije u Kosinju, Gospić, 1960. (posebni otisak: Lički kalendar ; god. 1961. Str. 113. – 122.) Egzotične knjige u našim muzejima i kolekcijama, Zagreb, 1961. (posebni otisak: Narodna knjižnica, str. 89. – 103.) Đačka trilogija, (Drame, napisane trideset godina ranije kao književni prvijenci) Osijek, 1962. Atentat na Stjepana Radića i njegova prava pozadina, Zagreb, 1962. (posebni otisak iz tjednika Slobodni dom) ↓1 Kosinj i perspektive koje on otvara pred našom historiografijom, Gospić, 1964. (posebni otisak: Dostignuća: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. I, br. 2, 1964. Str. 11. – 27.) Atentat na Stjepana Radića, Zagreb, 1967. Gutenberg und sein Werk im Slavischen Süden, Inauguralrede zur 500-Jahr-Feier von Gutenberg Tode, Mainz, 1964. Mi sami protiv sebe, Osijek, 1964. Dva priloga o Kosinju, Gospić, 1965. (posebni otisak: Dostignuće: časopis za školstvo, prosvjetu i kulturu ; god. II, br. 1-2, 1965., str. 23. – 34.) Problematika najstarijeg hrvatskog štamparstva, Rijeka, 1966. Faktografija o Slavku Kolaru, Zadar, 1966. (posebni otisak iz časopisa Zadarska revija br. 6/1965. i br. 3/1966.) Glagoljaška štamparija XV-XVI stoljeća Kosinj-Senj-Rijeka, Senj, 1966. (posebni otisak: Senjski zbornik II ; 1966. Str. 167. – 304.) Nekoliko neophodnih o Kosinju, Rijeka, 1966. (posebni otisak: Jadranski zbornik, Prilozi za povijest Istre, Rijeke, Hrv. primorja i Gor. kotara, sv. VI. Str. 419. – 458.) Zgodovina Knjige, Ljubljana, 1967. Miškina: presjek kroz stvarnost hrvatskog sela od Khuena do Poglavnika, Koprivnica, 1968. Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. Govor na svečanosti proglašenja `Godine Slavka Kolara`, Zagreb, 1969. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; god. XXXI, br. 8-9. Str. 615. – 626.) Tragedija hrvatske historiografije: o falsifikatorima, birokratima, negatorima, itd... itd... hrvatske povijesti, Zagreb, 1970., (2. pop. i proš. izd. 1970. ↓2) Živi Radić, U povodu stote obljetnice rođenja Stjepana Radića, Zagreb, 1970. (tri izdanja) Govor nad grobom Slavka Kolara prigodom svečanog sađenja breze u Zagrebu 1. prosinca 1969. godine, Zagreb, 1970. (posebni otisak: Agronomski glasnik ; br. 3/4, str. 241. – 245.) Yugoslavia, Hamburg, [1972?] (posebni otisak: The Book Trade of the World, sv. 1: Europe abd International Sections, 1972. Str. 523. – 534.) Tri priloga o Anti Kovačiću, Zagreb, 1973. (posebni otisak: Republika ; god. 39/1973., br. 10. Str. 1058. – 1069.) Politika in korupcija v Kraljevi Jugoslaviji, Ljubljana, 1973. Gutenberg und sein Werk im slawischen Sueden = Gutenberg i njegovo djelo na Slavenskom jugu, Mainz, 1973. Pronalazak izgubljenog djela Marka Marulića na hrvatskom jeziku starijeg od `Judite`, Zagreb, 1976., (posebni otisak iz časopisa Republika, god. XLII, br. 6 - Zagreb, svibnja 1976.) Slavko Kolar i njegovo vrijeme, Zagreb, 1977. Ta rič hrvacka: starinska naša draga... ča zvoni kroz stolića, knjiga I, Zagreb 1977., knjiga II, Zagreb 1979. Stjepan Radić, Povodom 50. obljetnice smrti, Zürich, 1978. Problematika autografa Marka Marulića, Zagreb, 1979., (posebni otisak iz knjige Ta rič hrvacka,..., knj. 2 /1979., suautor Željko Sabol) Stjepan Radić danas, Povodom 50. obljetnice smrti, München, 1980. O Krležinoj religioznosti: odlomak iz oveće knjige u pripremi `Krleža bez auerole i fanfara`, Zagreb, 1982. (posebni otisak: Marulić ; god. 15, br. 1, siječanj 1982. Str. 17. – 44.) 500. obljetnica Kosinjskog Misala - prve hrvatske tiskane knjige: 1483-1983, Zagreb, 1983. Prepotencija i arogancija: još jedan žalosni prilog o antikosinjskoj raboti, Zagreb, 1984. (posebni otisak: Marulić, god. XVII, br. 1 i 3, siječanj i svibanj 1984. Str. 80. – 90., 389. – 406., 64. ↓3) Stara hrvatska knjiga u svjetskom kontekstu, Zagreb, 1986. Stjepan Radić und die kroatische Bauernpartei im Kampf für Freiheit und Demokratie, Zürich-Zagreb, 1988. Tajne i kompleksi Miroslava Krleže: koje su ključ za razumijevanje pretežnog dijela njegova opusa, Ljubljana, 1988. i 1989. Stjepan Radić i njegov republikanski ustav: u povodu šezdesete obljetnice smrti 8. kolovoza 1988., Zagreb, 1989. (2. izd. Azur Journal, Zagreb, 1991.) Odgonetavanje `Zagonetke Rakovica`: zaboravljeni hrvatski seljački tribun Petar Vrdoljak - prethodnik Stjepana Radića za pola stoljeća, Zagreb, 1994. Gramofonska ploča i kaseta `Stjepan Radić 1871-1971` Autorov esej na ovitku ploče. Sadržaj: Govor Stjepan Radića na sudbonosnoj noćnoj sjednici Narodnog vijeća 24. XI. 1918., čita Zlatko Crnković; Hrvatska narodna molitva Josipa Canića i Stjepana Radića; Narodnom geniju Rudolfa Matza izvode Hrvatskia seljačka pjevačka društva Sljeme (Šestine) i Podgorac (Gračani) i Hrvatsko kulturno prosvjetno društvo Prigorec (Markuševec), dirigent Mirko Cajner; Tužaljka za Stjepanom Radićem (narodna) izvode seljanke Marta Matanović i Manda Mikić; Pogibija Radić Stipana (narodna) izvodi na guslama Zvonko Nuić. Urednik Zvonimir Kulundžić, Jugoton LPY-V-865, Stereo mono (Zagreb, 1971.).[12] Kompaktna kaseta `Stjepan Radić 1871-1991`, istoga sadržaja kao i na gramofonskoj ploči iz 1971. godine plus Dodatak (Popevka za ljubav, instrumentalna, Stipice Kalogjere i Vilibalda Čakleca) objavljena je 1990. godine povodom 120. obljetnice rođenja Stjepana Radića (Jugoton MC-6-S 3026936.).[13] Epigram DIVERZANT Kad u povijesti naknadno bomba eksplodira barut je od Kulundžić Zvonimira. Fadil Hadžić, (Zoran Zec) Hrvatski Olimp, Zagreb, 1971., str. 122. Poveznice Kosinjska tiskara Tags: Istorija knjige Povijest Knjiga u povijesti

Ова књига је само просто излагање главних догађаја у Европи од Версајског уговора до краја 1938. Она је преглед главних догађаја најближе јучерашњице; у њој није ништа нарочито тумачено, догађаји нису гледани ни кроз какву призму. Ако је што тумачено то је донекле израз личнога и схватања и оцена општега осећања, појава и догађаја. Сасвим природно изгледа да се тако ради, а не друкчије кад је реч о данашњици. Забележити и средити по могућству само утврђене чињенице по хронолошком реду и по спољашњој унутрашњој вези, то је био циљ ове књиге, а не што друго. Изложити чињенице какве јесу и какве изгледају у даноме часу, не генералишући, не философирајући, то је био задатак, а оно друго је остављено доцнијим покољењима . Друкчије радити значило би не давати само факта него правити пропаганду за ову или за ону тежњу спољне политике. Наша намера није била да се дижемо изнад нашега видика и уплићемо у замршену мрежу европских збивања за последњих петнаест година, коју ће имати да размрсе историчари и после триста година. У таква расматрања нисмо се смели упуштати, јер то не би била историја него расматрања без изгледа да их сви приме као тачна. Добре су оне историје садашњице које су остале на излагању факата. Разлике у материјалним погодбама и системима владавина и политике држава и народа, у њиховоме културноме, васпитноме, у њиховим схватањима живота народнога у држави — су толике и такве да се доиста о данашњим догађајима не може друкчије писати с погледом за опште одобравање. * Уговори о миру који су у овој књизи приказани уређују нову Европу. То не значи да је створено нешто нарочито ново, јер свет неће никад бити нов, свет ће се мењати споро и стално. Светски рат је имао толико важних последица, да се може сматрати као нова епизода у историји човечанства. Сваки велики рат отвара нове политичке, привредне и социјалне проблеме, а сваки уговор о миру регулише стање створено ратом. Нико озбиљан не може веровати да ће Европа политичке границе, привредни и социјални пореци, па и правни, вечито трајати. Докле људи живе биће промена; мира вечитога биће кад нестане живота; у природи је живих бића да се између себе такмиче и да ратују. Уговори о миру су нека врста рецепта и терапије које победиоци сматрају као најбоље средство да се рат прекине и да се што даље одложи време за нови рат међу побеђенима и победиоцима. Откако је света и века тако се радило свуда; у Европи од последња три века на овамо на исти начин се увек организовао мир. * Друга књига „Дипломатске историје нове Европе” излази, нажалост, после смрти њеног аутора Јована М. Јовановића. Јовановић нам је дао цео рукопис да га припремимо за штампу, — то је потребно да на крају ове књиге кажемо неколико речи највише ради објашњења зашто она излази у оваквом облику. Првобитно Јовановић је био написао Дипломатску историју од Версајског мира до 1935. године. Међутим, по нашем заједничком споразуму, он је првој књизи уметнуо и додатак (стр. 401—422) у коме је укратко приказао европске догађаје за последње 3 године (1935—1938). Исто тако су на крају књиге додати важнији уговори и главнија хронолошка дата у истом међувремену. И овој другој књизи Јовановић је намеравао да дода, код сваког одељка, преглед догађаја од 1935—1938. године. Б5 формат, тврд повез, 2023 стр.

Izdavač: Radionica SIC, Beograd Priredili: Miša Savić i Filip Filipović Prevod: Filip Filipović Povez: broširan Broj strana: 233 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Potpisana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Džon Milton Kejdž Mlađi bio je američki kompozitor, muzički teoretičar, filozof, pisac i izvođač. Džon Kejdž je pionir nedeterminisanosti u muzici, elektroakustične muzike i nestandardne upotrebe instrumenata u muzici. Bio je jedna od vodećih ličnosti posleratne avangarde. Pripadao je umetničkom pokretu neodada (Fluksus), čiji je bio glavni predstavnik, a kritičari ga smatraju za jednog od najuticajnijih američkih kompozitora 20. veka. Bio je važna ličnost u razvoju modernog plesa, zahvaljujući svom životnom saputniku, igraču i koreografu Mersu Kaningemu. Bavio se muzikom, eksperimentisao je sa njom. Napravio je prvi muzički ready made: sedeo je pred publikom za klavirom, i nije ga svirao — okolni zvuci su činili kompoziciju, tj. rad slučaja. Jedna od karakterističnih inovacija Džona Kejdža je preparirani klavir, koji je prvi put predstavio 1938. godine. Zvuci nastaju tako što se na žice i između žica klavira postavljaju razni predmeti (šrafovi, papir, guma...) i dobija se širok spektar tonova, koji do tada slušaocima nisu bili dostupni. Kejdž je za komponovanje za preparirani klavir rekao da to nije njegovo kritikovanje instrumenta, već da je samo praktičan. Džon Kejdž je verovatno najpoznatiji po svojoj kompoziciji 4`33` iz 1952. godine, koja se izvodi odsustvom namerno proizvedenog zvuka. Muzičari koji su izvodili kompoziciju ništa nisu radili osim što su bili prisutni za vreme izvođenja dela. Sadržaj kompozicije je bio `4 minuta i 33 sekunde` tišine sa zvucima okoline za vreme izvođenja. (K-77)

Autor: Mile Radičević Format: 22,5x31,5 Br. strana: 503 Povez: tvrd Nа preko 500 strаnicа nаjkvаlitetnijeg pаpirа, kroz 18 poglаvljа, sа preko 2500 ilustrаcijа predstаvljаmo Vаm fаntаstičnih 7500 sаvetа zа uspešno vođenje domаćinstvа! Dа li Vаm se dešаvаlo dа gosti sаmo što nisu stigli, а Vi ste presolili jelo ili Vаm je zаgorelo? Štа dа rаdite? Spremili ste ribu i meso, štа prvo dа poslužite? U kojim se čаšаmа poslužuje kojа vrstа pićа? Kаko dа sevirаte sto? Ne znаte dа vežete krаvаtu? Sređujete stаn, potrebno Vаm je nekoliko korisnih sаvetа o uređenju, bojаmа i osvetljenju u prostoriji. Gotovo sve što koristimo zа održаvаnje lične higijene i higijene u nаšem domu sаdrži hemikаlije opаsne po zdrаvlje i okolinu. Pogledаjte nаše sаvete o tome kаko dа pripremite sredstvo zа osvežаvаnje nаmeštаjа i održаvаnje svih prostorijа u stаnu. Zаšto sаmi ne biste nаprаvili losion zа čišćenje licа ili bаlzаm zа negu kose? Sаznаjte sve o nutritivnim i lekovitim vrednostimа voćа i povrćа, prаvljenju sokа i prepаrаtа zа rešаvаnje mnogih tegobа. Pripremili smo Vаm i vitаminsku kаrtu sа pregledom svih vitаminа, njihovog delovаnjа i nаmirnicаmа u kojimа se nаlаze. Rešenje zа ove i mnoge druge dileme nаći ćete u nаšoj Enciklopediji domаćinstvа. I to nije sve! Upoznаćemo Vаs sа nizom zаnimljivosti – sаznаjte sve o istoriji čаjа, vinа, kаfe i rumа, legendаmа o njihovom nаstаnku i postojbini, nаčinu pripreme, servirаnju i vrstаmа ovih nаpitаkа... ENCIKLOPEDIJA DOMAĆINSTVA – ono što Vаm je zаistа neophodno! NAPOMENA: Molili bih Vas, da pre same kupovine, putem poruke proverite da li je knjiga još na stanju. Hvala!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Brukner, Bogdan, 1931-2006 = Brukner, Bogdan, 1931-2006 Jovanović, Borislav, 1930-2015 = Jovanović, Borislav, 1930-2015 Tasić, Nikola, 1932-2017 = Tasić, Nikola, 1932-2017 Naslov Praistorija Vojvodine / Bogdan Brukner, Borislav Jovanović, Nikola Tasić ; [likovna oprema Mirko Stojnić ; crteži Ljiljana Čvek...[et al.] ; fotografija Bratislav Lukić, Jucika Pap ; prevod engleskog rezimea Nevenka Kostić, Radmila Šević ; bibliografija Svetlana Perišić ; indeks imena i pojmova Vladimir Stančić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine : Savez arheoloških društava Jugoslavije, 1974 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 561 str., XI listova s tablama : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Stojnić, Mirko, 1929-2016 = Stojnić, Mirko, 1929-2016 Lukić, Bratislav Čvek, Ljiljana Pap, Jucika Kostić, Nevenka Šević, Radmila Perišić, Svetlana Popović, Petar Stančić, Vladimir Zbirka Monumenta archaeologica ; 1 (Karton sa omotom) Napomene Predgovor / Petar Popović: str. 5 Bibliografija: str. 381-417 Summary: Vojvodina in prehistory Registar. Predmetne odrednice Arheološki nalazi -- Vojvodina -- Praistorija Vojvodina -- Praistorija Bogdan Brukner (Zagreb, 13. maj 1931 – Sremska Kamenica, 8. januar 2006) bio je arheolog, akademik i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Takođe u Beogradu, na Filozofskom fakultetu, 1954. godine diplomirao je arheologiju. Doktorsku disertaciju „Neolit u Vojvodini“, odbranio je na ovom fakultetu 1965. godine. Kao kustos u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu, bio je zaposlen osam godina (od 1960 do 1968). Za naučnog saradnika na Institutu za izučavanje istorije Vojvodine, izabran je 1968. godine, a te godine počeo je i da predaje arheologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao docent. Godine 1972. je izabran za višeg naučnog saradnika Istorijskog instituta. Kao vanredni profesor počeo je da predaje 1973. godine , a kao redovni 1984. godine. Tokom 1971. i 1972. godine je kao stipendista Humbeltove fondacije boravio u SR Nemačkoj, na kome je radio na temi „Panonija i srednja Evropa u neolitu“. U publikaciji „Die illustrierte Weltgeschichte der Archäologie” u Minhenu (1979), objavljen je deo ovih istraživanja. U Berkliju u SAD, na odseku za antropologiju, održao je nekoliko predavanja o problematici neolita i eneolita između decembra 1979. i februara 1980. godine. Predavanja je takođe držao i na Institutu za praistoriju i ranu istoriju na „Slobodnom univerzitetu” u Zapadnom Berlinu, u zimskom semestru 1981/90. Između 1970. i 1991. držao je predavanja u Njujorku, Los Anđelesu, i u većim evropskim centrima: Kelnu, Krakovu, Minhenu, Bazelu, Cirihu, Bernu itd. Pored ovih predavanja, učestvovao je i na kongresima, simpozijumima i „okruglim stolovima” u Austriji, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Ggruziji, Rumuniji, Mađarskoj, SAD, Francuskoj, Italiji, Ne-mačkoj, Holandiji i Švajcarskoj. 22. novembra 1984. godine, izabran je za dopisnog, a 12. decembra 1991. za redovnog člana VANU. Funkciju predsednika izdavačkog saveta VANU, obavljao je od 1983. do 1988. godine. Za redovnog člana SANU, primljen je 29. maja 1991. godine. Bio je aktivan učesnik u radu stručnih arheoloških istraživanja u Jugoslaviji i inostranstvu. Bio je i član Pripremnog komiteta za formiranje Arheološkog društva Evrope (ASE). Kao naučnik, bavio se istraživanjima u oblasti praistorijske arheologije, sa naznakom na zemljo-radničke i stočarske zajednice panonskog i balkanskog prostora. Rani i pozni neolit balkanskog i srednjoevropskog basena je oblast čijim se istraživanjima najviše bavio. U okviru saradnje Mađarske akademije nauka i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, bio je rukovodilac jugoslovenskog dela teme „Rane zemljoradničko-stočarske zajednice u Panoniji“. U jugoslovensko-američkom arheološkom projektu istraživanja kod sela Opovo, takođe je bio rukovodilac u jugoslovenskom delu. Sa N. Tasićem i B. Jovanovićem, dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada za knjigu „Praistorija Vojvodine“ (1974). MG60 (N)

Odlično stanje Jako redak katalog 1962 Mihajlo Petrov (Beograd, 1902 — Beograd, 1983) bio je srpski slikar, grafičar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor. Mihajlo Petrov Datum rođenja 26. septembar 1902. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 15. oktobar 1983. (81 god.) Mesto smrti Beograd SFRJ Biografija Уреди Mihajlo Petrov bio je srpski grafičar, slikar, ilustrator, pesnik i kritičar, profesor; bavio se opremom knjiga, tipografijom i izradom plakata. Slikarstvo je učio u Umetničkoj školi u Beogradu (1919—1921. prof. Lj. Ivanović i M. Milovanović). Usavršavao se u Beču (1922), u Krakowu (1923) i u Parizu (1924—1925). Jedan od najaktivnijih saradnika „Zenita” u njegovoj prvoj fazi (1921), zahvaljujući posredovanju Stanislava Vinavera koji je u Beogradu prikupljao priloge za „Zenit”. Sarađuje i u drugim avangardnim časopisima („Dada Tank”, „Út”). Slikarsko delo Уреди Portret Gvida Tartalje iz 1940, deo legata u Adligatu Član grupe Oblik 1926—1929. Osnivač Grafičkog odseka Akademije likovnih umetnosti i Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu. Jedan od organizatora Šeste jugoslovenske izložbe u Novom Sadu 1927. i Prve grafičke izložbe 1934. u Beogradu. Specijalno za „Zenit” radio linoleume koji predstavljaju vrhunac njegovog likovnog stvaralaštva i s kojima se uključuje u aktuelne tokove umetnosti; oni istovremeno znače i izuzetan trenutak u istoriji srpske likovne umjetnosti jer se ona tako, na autentičan način, približila avangardnim traganjima u svetu. Linorezi Autoportret i Današnji zvuk – štampani su uz njegovu pjesmu Fragment naših grehova i belešku („Zenit”, br. 6, 1921): „Vrlo mlad i vrlo afirmativan. Naša nova vrednost. Treba je samo osetiti“; radi zatim Linoleum (br. 8); Linoleum (br. 9); Ritam (br. 10); Linoleum (br. 12) i Zenit (br. 13). Objavio je i pesme: Fragment naših grehova („Zenit”, br. 6) i Ritmi iz pustinje. Pesma nalik na pismo („Zenit”, br. 11). Grafika Današnji zvuk ponovljena je u knjizi Ivana Golla Paris brennt (druga knjiga u ediciji časopisa „Zenit”, 1921). Poticaj za ove radove Petrov je po svoj prilici našao kod Kandinskog, čije tekstove prvi prevodi na srpski jezik, ali i kod drugih savremenih stvaraoca čije je delo dobro poznavao. Izradio je sveden, geometrizovan portret Ljubomira Micića u crtežu, štampan na naslovnoj strani kataloga Međunarodne izložbe nove umetnosti („Zenit”, br. 25, 1924, danas izgubljen). Na „Zenitovoj” je izložbi učestvovao s jednim radom (prema katalogu), ali kritika spominje više slika (ulja u „živim bojama“, koja nisu precizno označena). Micićeva zbirka sačuvala je tri Petrovljeva rada: Kompoziciju (1922), rađenu pod uticajem Rodchenka i Kandinskog, zatim portret Branka Ve Poljanskog (1924), blage geometrizacije lika, dendističke odeće i s urbanim elementima u pozadini; treći rad je plakat za međunarodnu izložbu „Zenita” (1924), s naglašenim stilizacijama gradskog ambijenta, jasnih boja i kolažiranim delovima, preuzetim iz kataloga spomenute izložbe. Ovaj rad spada u najranije kolaže u umjetnosti s ovih prostora. Iz Petrovljevoga zenitističkog razdoblja potiče i izvanredna Kompozicija 77 (vl. Muzej savremene umetnosti, Beograd) — anagramski posvećena Branku Poljanskom, tematski vezana za njegovu knjigu 77 samoubica (1924). Iste godine Petrov je od Micića na poklon dobio litografiju Studija figure Aleksandra Arhipenka (s pečatom „Zenita” na poleđni); ona je verojatno iz vremena kada je Micić objavio monografiju-album Arhipenko – Nova plastika. Sačuvana je fragmentarna korespondencija između Micića i Petrova, koja donekle otkriva razloge njihovih nesporazuma i razlaza – oni su, pre svega, finansijske prirode. Posle prekida saradnje sa „Zenitom”, Petrov svoje stvaralaštvo usmerava ka mirnijim putevima: čitavu jednu dekadu ne radi grafiku, bavi se slikarstvom konvencionalnih tema i intimnijeg karaktera, koloristički ekspresivnijim. U posleratnom razdoblju vraća se apstraktnim grafikama, ali okrenut lirskom i enformelnim strukturama. Ljubomir Micic casopis zenit zenitizam branko ve poljanski konstruktivizam avangarda avangardno apstraktno slikarstvo Mihailo S. Petrov

NAJBOLJI UVID U BUDUĆNOST PROFESIONALNOG SPORTA! U vreme profesionalizacije sportskog poslovanja kao i sportskog menadžmenta, ova knjiga je od velike važnosti s obzirom da predstavlja savršeni vodič za 21. vek, kako za studente, tako i za iskusne profesionalce. Za razliku od sličnih udžbenika na ovu temu, knjizi autora Beecha i Chadwicka ne nedostaje teorije menadžmenta. Korisna je za fakultetska predavanja, kao i za one koji se sportskim menadžmentom bave u praksi. Ova revolucionarna knjiga daje menadžerima i budućim menadžerima sportskih organizacija sve potrebne alate. Sportski menadžment je savršen za studente sportskog menadžmenta na studijima menadžmenta u slobodnom vremenu, sportu i poslovanju. Tekstove su pisali vodeći stručnjaci iz akademske zajednice i prakse iz Velike Britanije, Evrope i Australije, pa će biti vrlo zanimljiva i stručnjacima koji se već bave sportskim poslovanjem. Spajanjem teorije i prakse, knjiga Sportski menadžment daje uvid u specifičan kontekst sportskih organizacija. U njoj se proučavaju teorije i praksa upravljanja u sportu unutar funkcionalnih područja finansija, ljudskih potencijala i marketinga. Uz to se bavi i važnim savremenim pitanjima poput upravljanja rizicima, medija, sponzorstava i trgovine robom. Autori su birali podsticajne primere iz različitih sportova i iz različitih zemalja. Ključne odrednice knjige: Prvi poslovni udžbenik osmišljen za potrebe upravljanja u sportskom poslovanju za studente izvan SAD-a. Brojni izvorni slučajevi i primeri iz niza sportova podstiču studente da teoriju primene na scenarije iz stvarnog sveta. Ishodi, pitanja, vežbe i ideje za učenje, kojima se studentima pomaže strukturirano napredovanje. „Očajnički nam treba tekst iz ovog područja.“ - Dr. Kamel Mellahi, predavač Strateškog menadžmenta, Loughborough University Business School, Loughborough University, VB „Od srca preporučujem ovu knjigu, kako za uopštene procese profesionalizacije sportskih firmi tako i za konkretne poslove upravljanja u sportu. Ona vam nudi savršen vodič za studente, ali i iskusne stručnjake 21. veka.“ - Jos Verschueren, Programme Director Sports Management, VLEKHO Business School, Brisel, Belgija „Ovo je opsežan i koristan tekst koji će postati preporučena literatura svima koji studiraju upravljanje sportskim poslovanjem na dodiplomskom i postdiplomskom nivou.“ - Dr. Peter Williams, School of Leisure, Hospitality and Food Management, University of Salford, VB „Za razliku od brojnih drugih udžbenika, knjiga koju su napisali Beech i Chadwick je potpuna u području teorije upravljanja. Korisna je u akademskim predavanjima na predmetima koji se bave upravljanjem sportskim poslovanjem, ali i za stručnjake iz prakse u sportskom poslovanju.“ - Paul De Knop, redovni profesor Sportskog menadžmenta i Sportske sociologije na Univerzitetu u Briselu u Belgiji kao i na Univerzitetu Tilburg u Holandiji Kratak sadržaj Kontekst sporta Upravljanje i etika u sportu Uloga države u sportu Organizacijsko ponašanje u sportskim organizacijama Upravljanje ljudskim resursima u sportu Sportski marketing Financiranje u sportu Menadžment malih i neprofitnih sportskih organizacija Strategija i okolišna analiza u sportu Menadžment sportskih organizacija, kakvoće i izvedbe Informacijska tehnologija i informacijski sustavi menadžmenta u sportu Sportovi i pravo Upravljanje sportskim događajima i borilištima Pokrovitelji i osobno reklamiranje Emitiranje sporta E-menadžment potrošača u sportu Upravljanje rizikom u sportu Industrija klađenja u sportu Budućnost sportskog poslovanja J. BEECH je šef Katedre za menadžment odmora, sporta i turizma na Poslovnoj školi Coventry. Predaje na MBA (menadžment sporta) i naprednom diplomskom studiju (isti predmet), puno je objavljivao o uportrebi internet marketinga od strane fudbalskih klubova. S. CHADWICK predaje Marketing na Poslovnoj školi Univerziteta u Leedsu i direktor je diplomskog programa (MA), smera Oglašavanja i marketinga. Objavio je rad o marketingu i strateškoj saradnji u sportu, a nedavno je radio s Premier ligom, kao i Institutom za menadžment i administraciju u fudbalu.