Vojvoda je svoj nadimak “Brzi” stekao u trenutku svog rodjenja. Njegov je otac upravo promatrao kako njegov konj “Brzi” prvi prolazi kroz cilj na trkama u Epsomu. Uto mu poče prilaziti njegov upravitelj imanja, gurajuüi se kroz mnoštvo. Na trenutak mu bijaše teško obratiti na sebe pozornost svoga gospodina, jer je ovaj bio okružen čestitarima. – Oprostite, vaša milosti! – Što se dogodilo, Hunteru? – Vaša je žena upravo rodila sina! – Sina? – Vojvodin glas privuþe pozornost ljudi oko njega. – Sin! Napokon! Vojvodini su prijatelji znali da on, nakon što su mu se rodile četiri kćeri, želi sina više od bilo čega drugoga na svijetu. – Sin, i to tri tjedna prerano! – radovao se vojvoda. – ýini se da i on namjerava biti Brzi, poput mog konja koji je upravo pobijedio. Od tog trenutka Markiza od Darlestona nisu zvali drugačije nego Brzi. Nakon što je napustio sveučilište u Etonu, bijaše vrlo malo žena koje su se mogle oduprijeti njegovom privlaþnom smiješku i prelijepom licu. Bijaše opravdano tvrditi da je bio neodoljiv. Nije se radilo samo o njegovom dobrom izgledu, društvenom položaju i bogatstvu njegove obitelji, veü on bijaše toliko privlačan i stoga što je smatrao život silno uzbudljivom, zabavnom pustolovinom. **** Nastade tišina, a vojvoda poče razmišljati o onome što je upravo rekla. Oduvijek je vjerovao da mu je sve što želi na dohvatu ruke. Duboko u sebi bio je posve siguran da e se uvijek smatrati pobjednikom.Čak mu je i sada bilo nemoguće povjerovati da postoji neka čudna vrst ljubavi koja ga je sve dosad izbjegavala. Sjeti se žena s kojima je bio povezan, ako je to bila prava riječ. Pomisli na zadovoljstvo koje su mu pružile i koje je on pružio njima. Uzbudjenje, zajedno proživljeno, bijaše ponekad nalik vatrometu koji je sjao na tamnom nebu. Ljubav? Bilo je mnogo raznih vrsta ljubavi, ali uvijek nalik plamenu koji je polagano zamirao. Knjigu potražite OVDE

Odlicna akciono-sportska 4K UltraHD kamera za sjajne video-snimke, fotografije, audio-snimke iz vazduha, snimke pod vodom, u toku exstremnih sportova, sky-divinga, surffinga, biciklizama, auto/motociklizma. Kamera je smeštena u vodootporno kućište (vodootporna do 30m) ima WiFi i realnu rezoluciju video zapisa UltraHD 4K 3840 x 2160 pixela 30Fps. Kamera poseduje i prednji LCD displej na kome mozete videti stanje baterije, vreme snimanja, vreme. . . itd. Prednji je ekran 0.66 inca. Predstavlja odlicnu alternativu daleko skupljim GoPro kamerama. Ima mogucnost i bezicnog povezivanja na mobilni ili tablet i prenos live snimaka ( wifi domet je 20m ). Wifi opcija Vam omogucava upravljanje kamerom bez potrebe da je fizicki uzimate u ruke, biranje u kom modu ce da radi, u kojoj rezoluciji, ukljucivanje i iskljucivanje snimanja, fotografisanja tj. sve sto mozete i na samoj kameri to radite na telefonu odnosno nemate potrebe da uzimate kameru ( skidate sa kacigie, motora ili slicno ). U pakovanju uz kameru dobijate i zastitno vodonepropusno pakovanje, kao i mnostvo dodataka, koji sluze za fiksiranje kamere na raznim vrstama podloga (kacigu, motor, bicikl, auto). Karakteristike: – Boja: Crna, siva – Vodootporna do 30 m – WiFi do 20 m – mogucnost bezicnog spajanja na mobilni i prenos live snimaka – LCD displej: 2′ – Prednji displej: 0.66′ – 16 megapiksela – Video rezolucija: 4K 30fps / 2.7K 30fps / 1080p 60fps / 1080p 30fps / 720p 90fps / 720p 60fps / 720p 30fps – Rezolucija fotografija: 16MP / 12MP / 8MP / 5MP / 2MP / – Ugao zahvata objektiva: 170 stepeni – Zoom: 4x – Podrzava microSD do 64 GB (kartica nije ukljucena u ponudu) – Input/Output: Micro USB / HD Out – Baterija: 900mAh (90min) – Dimenzije: 59.2 x 29.8 x 41.1 cm Deklaracija Naziv i vrsta robe: 4K UltraHD Sportska Akciona Kamera WiFi sa 2 displeja Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Pre četiri godine, Dilan, bogati student iz Oxforda, boravio je u ogromnoj francuskoj vili kod svoje prijateljice Čeri. U to vreme, Adi je radila kao kućepaziteljka u toj vili. Pod suncem Provanse, Dilan i Adi su se zaljubili i proveli nezaboravno vreme zajedno. Dve godine kasnije, njihova veza je zvanično okončana, a od tada nisu imali nikakav kontakt. Međutim, sudbina ih ponovno spaja kada se njihovi automobili sudare dok putuju na Čerino venčanje u škotskim brdima. Dilanov auto je totalno uništen i nema šanse da stigne na vreme koristeći javni prevoz. Tako Dilan i njegov najbolji prijatelj, Adi i njena sestra, i slučajni putnik koje su pokupili preko Facebooka, moraju se skučiti u malenom mini kupeu kako bi krenuli na putovanje preko pola Britanije. Dok se kreću kroz prelepe pejzaže, nevoljno se zbližavaju, a Dilan i Adi počinju preispitivati odluke koje su ih doveli do raskida. Putovanje će biti ispunjeno smešnim situacijama, nezaboravnim avanturama i iskričavim dijalozima. Kroz ova neočekivana susretanja i razgovore, Dilan i Adi će otkriti da prošlost može imati drugačije značenje i da se ljubav može roditi iznova. Hoće li ova avantura ponovno zapaliti plamen njihove veze ili će samo potvrditi razloge za prekid? “Putovanje s bivšim” je roman koji će vas nasmejati, raznežiti i podsetiti na moć ljubavi i neočekivanih susreta. Bet O'Liri nas vodi na putovanje ispunjeno emocijama, iznenađenjima i romantičnim trenucima, dok se Dilan i Adi suočavaju s pitanjima o svojoj prošlosti i budućnosti. Ova knjiga je pravi izbor za sve ljubitelje romantičnih priča koji žele da se prepuste neodoljivom šarmu i avanturama koje donosi susret s bivšom ljubavi. “Putovanje s bivšim” će vam doneti osmehe, toplinu i veru u snagu ljubavi koja prevazilazi sve prepreke.

Vrata kancelarije Denija Kola otvorila su se, i njen privlačni šef, dečačkog izgleda, ušao je u njenu kancelariju Podigao je jednu obrvu značajno i zagledao se u nju. Videla je po izrazu njegovog lica da se bori da ne prasne u smeh. Mogla je da zamisli kako je izgledala. .Bila je visoka, vitka. malih grudi, a učinilo joj se da njena priljubljena odeća ističe sve nedostatke njenog tela. Da bi slika bila još kompletnija, maskara joj se razmazala po licu. Verovatno je izgledala kao da je upravo došla iz cirkusa. — Hajde kažite — rekla mu je, gledajući ga prkosno. — Podsećam vas na klovna, zar ne? — Ja sam džentlmen, draga damo. Da nije tako, mogao bih da vam kažem baš to — nasmejao se, pokazujući dva niza belih, savršeno oblikovanih zuba. — Kena, pređimo na posao. Šta mi je danas u planu? Oduvek je i bilo tako! Sve što ga je zanimalo kad je ona u pitanju bio je posao. Nikad nije zapažao njen izgled, čak ni kafa je izgledala izuzetno loše. Bila je glupa što se trudila se obuče za njega i što se nadala da će on primetiti njenu novu garderobu. Otvorila je knjigu s dnevnim rasporedom. — Imate slučaj gospođe Bejker u vezi nasledstva u devet u sudu. U deset i trideset imate Džejmsov slučaj, a kasnije imate sastanak u komori sa sudijom Monroom. On sudi Džejmsov slučaj, zar ne? Deni klimnu glavom. — A poslepodne? — upitao je. — Slobodni ste. — Pa, to je divno! ozario se. — Imam sastanak s Margo večeras. Biće to naporno veče. U stvari, uopšte mi nije jasno kako izržavam te večeri s njom. Pokušala je da se osmehne nezainteresovano, dok joj je srce kucalo snažno pri pomisli na tamnokosu lepoticu s kojom se Deni viđao već dva meseca. Veza je postala sasvim ozbiljna, što je Keni nanosilo neizdrživi bol. Kako bi preživela kad bi se Deni oženio s nekom drugom? Činilo joj se da ga je oduvek volela. Na žalost, on je kod nje zapažao samo njeno besprekorno i brzo kucanje na pisaćoj mašini. — Da li je Regan došao? — čula je ponovo njegov glas. Osetila je da se ukočila kad je Deni spomenuo svog starijeg polubrata. Plašila se tog čoveka i osećala se neprijatno u njegovom prisustvu. Onako snažan i uvek namršten, delovao je nekako zastrašujuće. Već šest meseci radio je kao ortak sa svojim bratom. Tih šest meseci bili su najteži Keni u celoj njenoj karijeri. Nije/joj bilo jasno zbog čega je Regan ostavio svoju razrađenu advokatsku kancelariju u Njujorku i zašto je došao ovamo, u Atlantu, da se pridruži Deniju i da postane njegov ortak. Regan je već stekao ime i reputaciju jednog od najboljih advokata u zemlji, a Deni je tek završio fakultet i započeo je svoju advokatsku praksu. — Mislim da nije — odgovorila mu je. — Ja sam upravo došla i još nisam pogledala u njegovu kancelariju. — A ne biste ni pogledali ako vas ja ne nateram, zar ne? —- pogledao je zainteresovano. — Zašto vas moj brat toliko zbunjuje? Pre neki dan rekao mi je da ima utisak da se vi skrivate od njega i da izbegavate susrete s njim. Mora da vas lovi da bi vam izdiktirao nešto. Premeštala se zbunjeno s noge na nogu. Nije bila stidljiva osoba. Znala je da reaguje i da kaže šta joj nije pravo. Ali, pred Reganom uvek je bila stidljiva i zbunjena. On je izazivao nervozu u njoj i smejao joj se u lice. Osećala je da je on prezire, i uvek je imala želju da ga udari s nečim i da na taj način zbriše taj podrugljivi osmeh s njegovog lica. Naravno, nikad to ne bi uradila, jer, znala je da Deni obožava svog starijeg brata. Zato je pokušavala da izbegne neprilike tako što bi izbegavala Regana Kola. — Imam puno posla — pokušala je da objasni. — Znate i sami koliko mi vremena treba da sredim sve one spise, a osim toga, moja dužnost je i da zabavljam sve one nervozne klijente . Knjigu potražite OVDE

Uspavana lepotica romanticna komedija i U cara Trojana kozje usi komedija Ljubivoje Rsumovic Napisane kao drame... str 257 povez tvrd dimenzije 14,5x20,5cm izdavac Prometej Novi Sad Ljubivoje Ršumović Ljubivoje Ršumović je rođen u Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine. Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu, gde je završio komparativnu književnost na Filološkom fakultetu, 1965. godine. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme je objavio kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. Godine 1965. zaposlio se u Radio Beogradu, u redakciji programa za decu. Svoj literarni rad uspešno ugrađuje u emisije Utorak uveče – ma šta mi reče, Subotom u dva, Veseli utorak. U tim programima primenjuje dokumentarnu poetiku koju je usvojio od Zmaja i Duška Radovića i pedagošku doktrinu Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom – pre će čovek i postati!“ Godine 1968. prelazi na televiziju i radi poznate serije: Dvogled, Hiljadu zašto i Hajde da rastemo. Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao više od šeststo emisija. Jedna od najpopularnijih serija za decu Fazoni i fore imala je sto pedeset sedam epizoda. Pored programa za decu uradio je i nekoliko serija dokumentarnih programa. Najpoznatija je serija Dijagonale – priče o ljudima i naravima, u kojima Ršumović govori o pojedinim etničkim grupama, puštajući pripadnike tih grupa da sami daju karakterizaciju svojih saplemenika. To su emisije o Mijacima, Brsjacima, Malisorima, Torbešima, Bunjevcima, Erama, Lalama, Dubrovčanima, Bodulima, Šopovima, Gorancima, Piperima itd. Objavio je devedeset dve knjige, uglavnom za decu. Najpoznatiji su mu naslovi: Ma šta mi reče, Pričanka, Pevanka, Još nam samo ale fale, Vesti iz nesvesti, Nevidljiva ptica, Domovina se brani lepotom, Sjaj na pragu, Rošavi anđeo, Zov tetreba, Uspon vrtovima, Pesme uličarke, Severozapadni krokodil, Pošto prodaš to što misliš, Opasan svedok, Ne vucite me za jezik, Gujina stena, Bukvar dečjih prava, Tri čvora na trepavici, Poverenje u sunce, Tajna ledene pećine, Beli paketi, Sunčanje na mesečini, Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Zauvari, Planiranje prošlosti, Zemlja hoda nebom, Vidovite priče, Vid iz Talambasa... U pozorištima je izvedeno više njegovih dela: Šuma koja hoda, Nevidljiva ptica, Baba Roga, Rokenrol za decu, Uspavana lepotica, Au, što je škola zgodna, U cara Trojana kozje uši, Snežana i sedam patuljaka... Dobio je književne nagrade: „Neven“, „Mlado pokolenje“, Nagradu Zmajevih dečjih igara, Brankovu nagradu, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Goranovu plaketu, Vukovu nagradu, Zlatni prsten Festivala pesnika za decu u Crvenki, nagradu „Porodica bistrih potoka“ Udruženja književnika Srbije, prvu nagradu za dramski tekst U cara Trojana kozje uši na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, „Zlatni beočug“, nagradu Politikinog zabavnika za knjigu Tri čvora na trepavici, nagradu „Duško Radović“, titulu „Saradnik Sunca“, Instelovu nagradu za poeziju, nagradu „Miroslav Antić“ (kao prvi dobitnik 2008), nagradu „Princ dečjeg carstva Tamaris“ u Banjaluci i nagradu „Branko Ćopić“ za knjigu Sunčanje na mesečini. Dobio je i tri zapažene međunarodne nagrade: „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, nagradu Uneska za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju, i nagradu „Tabernakul“ za poeziju u Skoplju. Dela su mu prevedena na više stranih jezika. Autor je udžbenika za osnovnu školu: Deca su narod poseban (drugi razred), za izborni predmet Građansko vaspitanje, i Azbukovar i Pismenar (prvi razred). Uporedo sa književnim radom bavio se i sportom. Osnivač je, takmičar i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda“. Bio je predsednik Karate saveza Srbije i savezni je sudija karatea. Od 1986. do 2002. bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“. Predsednik je Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Više nije član Udruženja književnika Srbije. Živi i radi na Slobodnoj teritoriji, nedaleko od Beograda.

Godina izdanja: 1987 CRNČEVIĆ, Brana/ Dnevnik jednog ...; Beograd, BIGZ 1987.- 261str. (Džepna knjiga BIGZ Beletristika). Можете га волети или не, сматрати да је исправан или погрешан, да је политички коректан или некоректан. Бранислав Брана Црнчевић је човек који никога није остављао равнодушним. Много тога што је говорио данас се цитира. Ја издвајам један део из књиге „Дневник једног…“ за који сматрам да нас одлично описује. До танчина. Ако ми западне част да будем жртва, а будем могао да бирам чија ћу жртва бити, волео бих да будем Српска жртва. Само Срби и неки други Словени, које нисам тако пажљиво као Србе проучавао, имају према жртви људски, хуман и лирски однос. Немци заборављају жртве. У Француској бити жртва значи бити неспретан. Швеђани сматрају да је бити жртва знак примитизма. Енглези су ту ствар обавили у тами средњег века. Велике силе сматрају да је непристојно то радити код куће. Швајцарци то одбијају. Италијанима је то смешно. …Срби су моји фаворити… Зато што сам и ја Србин, па та ствар остаје некако међу нама, постаје присна, пријатељска и топла. Кад Србин Србину смести то се памти, приповеда, оплакује! И џелат и жртва остају у тамним просторима смрти некако збратимљени, неразлучни, бесмртни. Као Вожд Милош и Вожд Црни Ђорђе и многи од њих мањи примери. Увек је тако бивало: Један је Србин мало мртав зато што га је други Србин мало убио! Лака им је била Српска земља, весела им била Српска песма, обојици! Душа је Српска покајничка, а очи Српске богате сузама. А бити ожењен, опеван и оплакан, то је навише што један мртав човек може доживети. А, ако не буде имао ту част? Ником ништа. Живећемо, па ко дуже! И тако жив и у животу и ту се може, неко мање неко више, бити жртвом. И ту су Срби моји фаворити. Ако будем одбачен, Срби ће ме најдаље одбацити, ако будем понижен, Срби ће ме највише понизити, може да се вређа ко хоће, ја у своје имам највише поверења! ПОНЕКАД ЈЕ ТЕШКО БИТИ СРБИН, ПОНЕКАД ЧАСНО, АЛИ НИКАД ДОСАДНО…

VEČE Voz u koji ulazim uveče, onaj u 17.56, nešto je sporiji od jutarnjeg – treba mu jedan sat i jedan minut – čitavih sedam minuta više od jutarnjeg voza, uprkos tome što se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao što ujutru ne žurim da stignem u London, tako ni uveče ne žurim da se vratim u Ešberi. Ne zato što je to Ešberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradić koji je nikao poslednje dekade XVII veka i raširio se poput tumora po srcu Bakingamšira. Ništa bolji, ništa gori, ništa drugačiji od većine takvih varošica, sa centrom punim kafića, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okružen prstenom predgrađa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja živim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovački centar postepeno prelazi u stambeno područje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kuća pored pruge, ona koju sam delimično posedovala. U Ešberiju ne posedujem nekretnine, nisam čak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujući njenoj ljubaznosti i dobroti. Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je živela u sobi preko puta mene i pohađale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udružile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski život, pre nego što smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viđale, a posle fakulteta skoro uopšte nismo, osim na ponekom venčanju. Ali u trenutku kada mi je pomoć zaista bila potrebna, ona je slučajno imala sobu viška i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da će moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najviše pola godine, prosto nisam znala šta drugo da radim. Nikada nisam živela sama, iz roditeljskog doma otišla sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da ću živeti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine.

Izvršni direktor u Ministarstvu industrije je nestao: važna ličnost, i to nešto što ne bi trebalo da se desi. Stvari za Kondea komplikuje to što je poznavao čoveka o kome je reč, Rafaela Morina Rodrigeza, iz srednje škole — i da je Rafael oženio devojku u koju je bio zaljubljen, Tamaru. Istraga slučaja izvlači stara sećanja na bezbrižnije dane — a to su scene skoro slobodne asocijacije, Kondeove stare drugare (i promene kroz koje su svi prošli u protekle decenije ili dve) i ta različita vremena u kojima je Padura posebno dobar . Današnjost se takođe vodi prilično dobro, sa svima starijima i pomalo umorni od sveta, nerazumevajući šta je sa svime postalo, i često na ivici razočaranja. Rafael se dobro snašao, ali čim Konde počne da njuška okolo, pronalazi neke mutne stvari. Čini se da je Rafael bio privilegovaniji u svojoj vladinoj poziciji, ali je potrebno neko vreme da se utvrdi ko je imao prave podsticaje da želi da ga se otarasi. Smešten na komunističkoj Kubi, Padura prenosi osećaj mesta i lokalne poteškoće (iako svakodnevni život nije mnogo drugačiji nego na mnogim drugim mestima). Glavne razlike se jasno uočavaju: Znate šta putovanje znači za svakoga, ne samo u ovom preduzeću već i u zemlji u celini. Osoba koja putuje oseća se drugačije, odabrano, kao da je probila zvučnu barijeru… Policijski proceduralni aspekt Havane Blue je prilično osnovni, iako Kondeov pristup istrazi i ispitivanju svedoka omogućava pristojan obilazak Havane tog vremena. Dobar je u onome što radi — a njegov šef zna da je on čovek za taj posao: Nije da Konde ima mnogo izbora u bilo kojoj od stvari: osećaj neizbežnosti visi nad skoro svakim aspektom romana. Zabavna mešavina američkog tipa noara sa sparno kubanskom atmosferom, Havana Blue je prijatno malo čitanje. Havana Blue je prvi roman u seriji Mario Conde. Njegov originalni naslov na španskom Pasado Perfecto (Past Perfecto) krije ironičnu referencu i na „savršenu prošlost“ Rafaela Morina i na „savršenu prošlost“ Kube, pre takozvanog „posebnog perioda u vreme mira“, vremena duže ekonomske krize čiji je početak 1991. godina nakon raspada Sovjetskog Saveza. Iako se radnja dešava 1989. godine, prvo kubansko izdanje objavljeno je 1991. Takođe je zanimljivo primetiti da prošlost i sadašnjost igraju istu ulogu tokom radnje. Padura koristi treću osobu da upućuje na stvarne činjenice, dok koristi prvu osobu u flešbekovima Marija Kondea. Radnja se odvija prvih dana 1989. 1. januara, poručnika Maria Kondea iz policijske uprave Havane probudi uporni telefonski poziv. Ima užasan mamurluk nakon proslave Nove godine. Njegov šef zove zbog hitnog slučaja. Nestao je Rafael Morin, visoki funkcioner, šef kompanije za uvoz i izvoz u Ministarstvu industrije. Ispostavilo se da je Morin Kondeov poznanik iz starih školskih dana, sjajan student koji se oženio Tamarom, devojkom koju je Konde želeo. Tokom ove istrage Konde mora da se suoči sa devojkom svojih snova i snovima svoje mladosti. Kao što je često slučaj sa Padurinim knjigama, radnja je od manjeg značaja. To je samo izgovor da se pruži portret Havane i njenih ljudi pod totalitarnim režimom koji ne dozvoljava najosnovnije oblike slobode. Padura koristi elemente policijske procedure da bi kritikovao političke i društvene strukture društva u kojem se radnja odvija. Leonardo Padura je rođen u Havani 1955. Diplomirao je španski jezik i književnost na Univerzitetu u Havani, a radio je kao scenarista, novinar i kritičar. Autor je eseja, zbirki kratkih priča, ali je najpoznatiji po seriji krimi romana sa detektivom Mariom Kondeom u glavnoj ulozi. Oni su prevedeni na mnoge jezike i osvojili su prestižne književne nagrade kao što su Cafe Gijon nagrada 1995. Hametova nagrada za najbolji kriminalistički roman 1997., 1998. i 2005., Premio de las Islas, 2000. godine, u Francuskoj, nagradu Brigada 21 za najbolji roman godine, kao i nekoliko izdanja Nagrade kubanske kritike i Nacionalne nagrade za roman iz 1993. Serija Mario Conde, koju su hvalili i čitaoci i kritičari, do sada se sastoji od šest romani: Pasado perfecto (Havana Blue), Vientos de cuaresma (Havana Gold), Mascaras (Havana Red), Paisaje de otono (Havana Black), Adios, Hemingvai (Adios, Hemingvai) i La neblina del aier (Havanska groznica).

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis proizvoda Zahvaljujući PurColor tehnologiji, televizor prikazuje najbolju moguću živopisnu i realnu sliku. Procesor Crystal 4K precizno dočarava najfinije nijanse boje. Smart Hub olakšava pronalaženje sadržaja i obezbeđuje da se manje vremena provede tražeći, a više gledajući filmove, igrajući igre i prateći omiljene serije. SmartThings aplikacija može da poveže, prati i kontroliše sve pametne uređaje u domu i omogućava lakšu kontrolu. Dijagonala ekrana 65″ (165.1 cm) Rezolucija 4K Ultra HD 3840 x 2160p Smart TV Da Operativni sistem Tizen OS Osvežavanje 50 Hz High Dynamic Range (HDR) Da Bluetooth Da LAN priključak: Da Wi-Fi Wi-Fi (ugrađen) Boja Crna HDMI priključak 3 USB 2.0 priključak 1 Smart TV mogućnosti Preslikavanje TV-a Sound na mobilni uređaj Preslikavanje mobilnog uređaja na TV Sound Mirroring Video komunikacija: Google Meet Podrška za moblinu kameru Tap View Slika Milijardu nijansi boja Detekcija osvetljenosti Megakontrast Režim filma Filmmaker režim (FMM) Motion Xcelerator PurColor HDR HDR HDR 10+ (Podržano) HLG Vrsta digitalnog tjunera DVB-T2/C/S2 Zvuk Prilagodljiv zvuk Q-Simfonija Izlaz za zvuk (RMS): 20 W Tip zvučnika: 2CH Opis prethodnog odabira zvuka Blutooth Audio Multiroom Link Dual Audio pordrška (Bluetooth) Analogni tjuner Da Procesor za sliku 4K Crystal Processor eARC Da Opis bežične veze WiFi 5 ARC Da Ostali priključci 1 x Digitalni audio izlaz (Optički) 1 x CI slot Dodatne funkcije Auto Game režim HGiG Gaming Hub (KR, US, CA, BR, GB, FR, DE, IT, ES) Dimenzije bez postolja 144.94 x 83.03 x 5.99 cm Dimenzije sa postoljem 144.94 x 90.66 x 28.21 cm Težina proizvoda bez postolja: 20.6 kg sa postoljem: 20.9 kg VESA dimenzije 400 x 300 Deklaracija Tip i model SAMSUNG Smart televizor CU7000 Crystal UE65CU7172UXXH 65″ UHD 4K HDR Naziv i vrsta robe Televizori Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Ne mogu baš mnogo da kažem jer je ova knjiga iskušenje prilično velikih razmera i treba je doživeti! Imao sam od prve stranice, a onda mi se zaglavio u mozgu nakon što sam je zatvorio! Savršen je za ljubitelje slasher-a i izgrebaće sve užase i svrbež krvi koji imate! Apsolutno ga preporučujem ljubiteljima horora !! Bilo je ludo, ali sjajno!! Na Baltičkom moru niko vas ne čuje kako vrištite. Večeras se 1200 putnika pridružilo krstarenju između Švedske i Finske. Škripavi stari brod putuje istim putem, napred-nazad, svakog dana u godini. Ali ovo putovanje će biti drugačije. Usred noći trajekt je iznenada odsečen od spoljašnjeg sveta. Nema gde da se pobegne. Ne postoji način da kontaktirate kopno. I niko ne zna kome mogu verovati. Dobrodošli na brod Baltic Charisma. „Krvno krstarenje je zastrašujuće i zastrašujuće stvarno, obavezno štivo za fanove Stivena Kinga i Džona Ajvidea Lindkvista“ – Elizabet Hend, autorka Generation Loss and Hard Light. „Krvava krstarenje“ je u potpunosti smeštena u periodu od 24 sata na krstarenju alkoholom koji povezuje Švedsku i Finsku, tako da je širenje tako tanke priče na 560 stranica jednostavno previše. Ljudi idu na ovaj brod da se napiju, igraju, zabave i napuste svoje živote za taj dan. Radnja prati mešavinu putnika i osoblja sa pojedinačnim poglavljima nazvanim po liku, kao što je „Marianne“ koja je jedna od većih i naklonjenijih grupa koju pratimo. Ukupno ih ima desetak, a nekoliko njih se dodaje kako roman napreduje. Većina njih je bila prilično dosadna, što nije unelo mnogo efekta priči, a pošto je radnja smeštena u tako kratak period, malo je bilo u pozadini priča koje bi oživele jednodimenzionalnu grupu. Možda mislite da bi priča od 24 sata mogla povećati intenzitet, ali iz bilo kog razloga je pala, možda je nešto izgubljeno u prevodu. Natprirodna zaraza počinje nakon oko 20% ovog dugog romana i previše sličnih scena koje su se ponavljale i blage. Problem sa postavljanjem takve priče na čamac je u tome što postoji samo toliko, veoma ograničeno, načina na koje se ona može odigrati. Na kraju, uvek možete izabrati da skočite preko palube! (kao što radi jedan lik…) Putnici su hrome patke i lako ih je ubiti jer ima tako malo mesta za skrivanje, a pošto se to dešava tako brzo, nema nikakvog osećaja za stvaranje straha. Kao što sam već rekao, unapredjeni publicitet je naivno uporedio Matsa Strandberga sa Stivenom Kingom koji je napisao knjigu o sporim i postepenim infestacijama vampira u „Salem's Lot” ili briljantnim Robertom Mekamonom koji je to radio više od nedelju dana u „Oni žeđ” ili nedavno Giljermom del Torom i Čak Hogan u trilogiji „The Strain“. Ovaj roman nema apsolutno ništa da ga uporedi sa glavnim delima u žanru, a svakako ne sa tri koja sam upravo proverio. U „Blood Cruise” imamo momke i devojke koji pevaju karaoke jedan minut i beže za život nekoliko minuta kasnije nakon što su kupili kriglu i nemaju načina da se brane osim što koriste svoje visoke potpetice kao oružje. Ali hej, ovo je Švedska, tako da bar postoji evrovizijska veza tamo negde! Ali za tako veliku knjigu zaista je nedostajalo napetosti i nisam mogao da ne osetim da postavka stola iz Formica čamca nije pomogla. Zanimljivo, jedan od „likova“ je i sam čamac „Baltička harizma“, što je bila jedna od zanimljivijih sekvenci. „Blood Cruise“ je imao nekoliko dobrih ideja, jer su neki od istih likova nakon što su se zarazili dobro funkcionisalo, a način na koji su duže zaraženi videli nedavno preobraćene kao ‘novorođenčad’ je bio lep dodir, ali mnogi od njih su jednostavno izgubljeni u samoj dužini knjige. Same transformacije, ispadanje zuba i sve to, takođe su bile prilično cool. Na kraju krajeva, pozadinska priča o tome odakle je zaraza nastala nije bila ništa novo i nije me posebno zgrabila ili ubedila na bilo koji širi natprirodni način. Skakanje od lika do lika postalo je zamorno, u nekim momentima su veze poglavlja bile veoma male, i počeo sam da zbunjujem nekoliko njih dok su se spajali. Kada je zaraza počela da potresa, većina likova je bila u istoj nevolji, tako da je zaista trajala predugo i nedostajao je lik koji bi se istakao kao heroj ili neko za koga bi se navijao. To je zapravo vampir na čamcu (560 stranica) i nema smisla maskirati ga u bilo šta drugo. Veoma ste dobrodošli da se ne slažete, ali takođe bih rekao da je njegova IA trilogija „Engelsfor“ znatno izazovnija od ove. PDF Pregled Knjige

Iz knjige: Reacher je otpio vodu iz boce. Momak u najboljoj tjelesnoj kondiciji koga je ikad upoznao bio je jedan belgijski vojnik koji mu je smrtno ozbiljan rekao da je za održavanje kondicije najvažnije da svaki dan piješ šest litara mineralne vode i onda možeš raditi štogod želiš. Za Reachera pet litara je približno jedan galon, a pošto je Belgijanac bio upola manji od njega, onda bi trebao piti dva galona vode dnevno. Deset boca. Tog pravila se pridržavao otkako je došao na vrele Keyse i dobro se osjeća. Nikad se nije bolje osjećao. Svaki dan u četiri popodne sjedi za istim tamnim stolom i pije tri boce negazirane vode sobne temperature. Sad je ovisan o vodi kao što je nekad bio ovisan o kavi. Stariji muškarac naslonio se na šank i ispijao pivo. Gledao je naokolo. Osim Reachera i barmena nije bilo nikoga. Stariji muškarac se odmaknuo od šanka i zakoračio prema njemu. Mahnuo je s bocom piva u ruci i gestom upitao, je li slobodno? Reacher je glavom pokazao slobodnu stolicu i otvorio treću plastičnu bocu vode. Tip se sručio na stolicu. Jedva se smjestio. Navikao je držati ključeve, novac i rupčiće u džepovima hlača, pa su njegovi široki bokovi bili još širi. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je. Nije iz Chicaga ni Bostona. Sigurno iz New Yorka. Imao je isto glas kao jedan tip koga je Reacher poznavao, a prvih dvadeset godina života nije otišao dalje od stotinjak metara od Fulton Streeta. »Jack Reacher?« opet je upitao stariji muškarac. Izbliza je zamijetio da ima sitne, pametne oči i guste obrve. Reacher je otpio vodu i pogledao ga kroz bistru tekućinu u svojoj boci. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je treći put. Reacher je odložio bocu na stol i odmahnuo glavom. »Nisam«, slagao je. Stariji muškarac se razočarano skutrio na stolici. Pogledao je na sat na zapešću. Nagnuo se prema naprijed kao da će uspraviti zdepasto tijelo, ali nije ustao, kao da ima vremena na pretek. »Četiri sata i pet minuta«, rekao je. Reacher je kimnuo glavom. Tip je s praznom bocom piva mahnuo barmenu koji mu je donio još jedno pivo. »Vrućina«, rekao je. »Slabo je podnosim.« Reacher je opet kimnuo glavom i otpio vodu. »Poznajete li izvjesnog Jacka Reachera?« upitao je taj tip. Reacher je slegnuo ramenima.

I te noći je sela na prag i oslonila se na dovratak. Bila je više nego obično zabrinuta za Taliju, jer je prošlo vreme u koje je trebalo da se vrati kući. To, što je Talija kasnila, nije predstavljalo nikakvu novost. Samo je Arijana osećala sve veću nemoć da se nosi sa sestrinom neodgovornošću, sa njenom bezobzirnošću. Iako nikada nije bila preterano poslušna, Talija je u proteklih nekoliko nedelja pokazivala sve veći otpor prema starijoj sestri. Postala je bezobraznija, odbijala je da je sluša, izbegavalaje njeno društvo. Češće je ispoljavala njoj svojstvenu nervozu. Nije se ustručavala da pokaže nezadovoljstvo. Umela je da napravi scenu.Arijana je slutila da je neki događaj naveo Taliju da postane grublja i neozbiljnija, da se distancira od starije sestre, jedinog člana porodice. Svakodnevno je pokušavala da razgovara sa njom o razlozima zbog kojih se promenila, zbog kojih je svoju sestru proglasila za neprijatelja. Ali, sve se završavalo svađom i Talijinim izlivima besa. Maksimalno popustljiva, Arijana je izbegavala da postavlja uslove Taliji, da bude strožija prema njoj. Slutila je da bi to moglo da dovede do neželjenih posledica, do još većeg Talijinog udaljavanja.Zato je vodila računa o njoj na tihi način, prateći njeno ponašanje i pokušavajući da je nenametljivo usmerava na pravi put. I čekala ju je, svake večeri, da se vrati iz sela, gde je radila u jednoj prodavnici. Sedela bi na pragu i osluškivala zvuke, duboko zabrinuta koliko za Talijinu, toliko i za svoju budućnost.Ali, te noći ju je umor savladao. Savladala ju je savršena tišina, koja je dozvoljavala da se čuje kako kaktusi u pustinji dišu. Jedna sova je ispuštala ritmične, uspavljujuće zvuke. U daljini su treperila svetla Filjahermose, grada koji je važio za administrativni centar tog dela Meksika. **** U dva koraka je stigao do Arijane i počeo da obilazi oko nje, odmeravajući je od glave do pete. – Kako si rekla da se zoveš? – upitao ju je, po drugi put. – Ja vas ne razumem… – Arijana se osetila kao plen, uhvaćen u klopku. Užasno ju je uplašila nagla promena u ponašanju i raspoloženju Andresa Arande. Ustuknula je od njegove gorostasne pojave, od toga što je bio opasno zgodan, što je bio neuobičajeno privlačan. – Zbog čega me gledate tako?! – sve i da je htela, ne bi uspela da zvuči pribranije. – Nisam došla da vam ponudim sebe… – Misliš da bih bio zainteresovan za takvu ponudu? – mrmljao je Andres, ne prestajući daje odmerava. – Koliko imaš godina? Knjigu potražite OVDE

Odlomak: Šuljajući se prema dvostrukim vratima, Cassandra se pripremila na najgore. Pažljivo okrećući kvaku, gurnula je vrata malo da napravi procijep i provirila u predvorje. Vidjela je čovjeka da stoji ispred kutije za milodare, vrlo visok čovjek u skupome sivome kaputu. Namjeravao je izbrojati novac koji će staviti u omotnicu, činio se nesvjestan činjenice daje promatran. Nije provalnik Na trenutak je Cassandra osjećala razočaranje. Ali onda, ispod muškarčeva je nagnutoga šešira vidjela uredno ošišanu svijetlo smeñu kosu. Samo je jedan čovjek u gradu imao kosu takve boje. Srce joj je udaralo u rebra. Luke Taggart. I on je bio upravo ovdje u crkvi? Cassandra nije mogla vjerovati. Oh, vidjela ga je na ulici mnogo puta, ali nikada ovako izbliza. On je bio najvažnija osoba u Black Jacku, ne izuzevši nikoga. Čovjek je posjedovao skoro cijeli grad, uključujući većinu rudnika zlata. Čak je posjedovao i rudnik gdje su joj otac i brat Ambrose bili zaposleni. Prvi put su, prema Cassandrinu pamćenju, otac i brat radili samo šest dana u tjednu, u smjenama od samo deset sati umjesto uobičajenih četrnaest, a svejedno su imali dovoljno novca da plate hranu i najamninu svaki mjesec. Kao rezultat, ime Luke Taggarta je bilo kao molitva na usnama Zerekovih. Ali malo je ljudi u Black Jacku dijelilo njihovo visoko mišljenje o gdinu Taggartu. Govorkalo se daje grub, bezbožan čovjek koji se upuštao u razne zle aktivnosti. Cassandra nije bila sigurna kakve su to zle aktivnosti, samo je čula od oca da se gdin Taggart druži s «ofucanim ženama» ne pokazujući posebno zanimanje za bilo koju. Po Cassandrinu je mišljenju to bio daljnji dokaz čovjekova altruističkog karaktera jer je bio ekstremno bogat. Daje izabrao, mogao se družiti s damama koje su bogate i dobro odjevene kao i on. Čak i sad, promatrajući ga kroz odškrinuta vrata, osjećala je divljenje prema njemu. Čudan, lepršav osjećaj u dubini njezina trbuha ubrzao joj je puls. Kaput mu je bio otkopčan pokazujući svijetlo sivu svilenu vestu preko bijele košulje i tamno sive hlače, oštri nabori na hlačama razvučeni napetim mišićima njegovih bedara. Kosa je boje ispolirane hrastovine uokvirivala njegovo suncem opaljeno lice, koje je bilo tako lijepo kao da je isklesano od granita. Vilica mu je bila uglata. Zaobljeni mu je tanki nos izbijao izmedju obrva boje kestena. Pune ali čvrste usne isprekidane naborima bile su krasan dodatak njegovoj čvrstoj uglatoj bradi. Bilo je to predivno lice, klasično muško, vidjelo se da je bilo izloženo elementima prirode, koža je bila prošarana sitnim borama. Knjigu potražite OVDE

Nije volela da kasni, ali nije bila jedini krivac. Njena starija sestra je zaista imala problema sa svojom ćerkom Kloe. Iako su se brzo sporazumele i napravile plan koji bi pomogao rešenju porodičnog problema, Grejs nije stigla na vreme da se spremi. Samo je u prolazu pokupila svoje stvari i pozvala taksi, koji je na nesreću jedva uspela da dobije. Možda je trebalo da ide svojim kolima, ali bila je previše rastrojena. Kad je stigla do velikih matiranih vrata od stakla koja su vodila u salu za konferencije bila je sva zadihana. Moderna košulja se lepila uz njeno telo i otkrivala tragove znoja nastale od žurbe. Nije bio njen običaj, ali je, ipak, zakasnila na redovni sastanak Udruženja sekretarica Memfisa. Članice koje su imale nekih problema na poslu ili sa poslodavcima, kao i one koje su htele savete ili jednostavno da se druže, su imale redovan termin petkom uveče. Iako je Grejs tu ideju sa sastancima smatrala nepotrebnom i suvišnom, pokazalao se, tokom dve godine da su ti sastanci veoma značajni i posećeni. Veliki broj pripadnica Udruženja je redovno i rado dolazio svakog petka uveče. Neretko su se ti sastanci pretvarali u druženja koja su trajala do kasno u noć ili se završavala u restoranima. – Izvinjavam se što kasnim – pozdravila je Grejs prisutne sa vrata. Sa žaljenjem je slegla ramenima, iako niko nije primetio njen dolazak i požurila do slobodnog mesta na čelu velikog ovalnog stola. Njena prijateljica Sandra Murdok joj je namignula i poslala značajan pogled u pravcu tridesetak prisutnih žena i nekolicine muškaraca u sali koji su živo raspravljali. – Pogledaj ih samo – Sandra se poverljivo primakla i široko se osmehnula. – Svaki put kada je diskusija ovakva… Tako sam ponosna na nas dve – odmahivala je glavom kao u neverici. Grejs je napravila sličan pokret glavom. Imale su razloga za nevericu, ali i da budu ponosne. Sve je počelo kao šala, a pretvorila se u poslovni uspeh. Grejs i Sandra su se upoznale dok su radile kao sekretarice u velikoj banci. Delile su mišljenje da nisu dovoljno poštovane, ali i da taj posao zahteva daleko više od znanja rada na kompjuteru i javljanja na telefon. Ipak, veliki broj njihovih koleginica se zadovoljavao svojim statusom i oslanjao na svoj fizički izgled, zbog kojeg je često prekoračena granica poslovnosti. Njih dve su imale drugačije mišljenje. Prvenstveno su želele poštovanje i da skinu etiketu „laka devojka” sa naziva svog radnog mesta. Svoj posao su smatrale svojevrsnom odgovornošću i umećem, a ne prolaznom stanicom. Kao perfekcioniste želele su da opravdaju svoj stav i sasvim slučajno smislile su nešto sasvim novo i originalno. Uspele su da uvedu pravilo da izgled nije najvažniji i jedini kriterijum da se dobije posao, već da su to poslovnost, preduzimljivost i profesionalnost. Knjigu potražite OVDE

Autorica uspješnica New York Timesa Amanda Quick (Amanda Kvik) donosi “obećavajući početak” nove serije iz viktorijanske ere s damama iz Lantern Streeta… Evangeline Ames je unajmila kućicu daleko od londonskih ulica gdje je nedavno napadnuta. Fascinirana paranormalnom energijom obližnjih Kristalnih vrtova, uživa u nedopuštenom istraživanju posjeda iza zida. Kad se njezin život ponovno nađe u opasnosti, ona instinktivno bježi u vrtove kako bi ondje našla sigurnost. Lucas Sebastian nikad nije bio od onih koji ignoriraju damu u opasnosti, čak i ako je ona neovlašteno ušla na njegovo imanje. Brzo se riješivši nesuđenog ubojice, insistira na tome da sve ostane u tajnosti. Ionako već ima dovoljno glasina, o blagu zakopanom u vrtu i okultnim botaničkim pokusima što ih je izvodio njegov stric – koji je umro zagonetnom smrću. Uz pomoć Evangelineine vještine detektiranja i Lucasovog poznavanja zločinačkog uma, uskoro otkrivaju da imaju zajedničkog neprijatelja. I dok se energija koja zrači iz Kristalnih vrtova pojačava, shvaćaju da moraju pronaći ono što je predugo bilo zakopano ako žele preživjeti. — Drugi opis: Surovi ubica je za petama mlade i neustrašive Evandželin Ejms. Bežeći od njega, Evandželin utočište pronalazi u Kristalnim vrtovima, drevnom posedu koji pripada tajanstvenom Lukasu Sebastijanu. On će možda uspeti da spase Evandželin od ubice, ali će je uplesti u potpuno novu opasnost – misteriju blaga zakopanog u vrtu i okultnih eksperimenata koje je izvodio njegov stric. Iz ozloglašenih Kristalnih vrtova širi se mračna energija u čiji uzrok ne uspevaju da proniknu, a Evandželin i Lukas u borbi protiv nje mogu da se oslone samo na svoje sposobnosti – i jedno na drugo. Dok se među njima rađaju emocije koje će ih do srži uzdrmati, moraće da ujedine svoje snage kako bi se izborili sa moćnim neprijateljem… Njena energija delovala je kao moćna droga na njegova čula. Njena blizina opasno ga je uzbuđivala. Uprkos tome, nije mogao da se odvoji od nje. „Izvrsna romansa za sva čula i zaplet začinjen neizvesnostima i natprirodnim pojavama!“ – Midvest buk rivju O piscu: AMANDA KVIK je pseudonim Džejn En Krenc. Svoja dela potpisuje sa tri različita imena, čime ih i žanrovski određuje. Kao Džejn En Krenc (što joj je venčano prezime) piše romantične priče i romane, kao Amanda Kvik piše istorijske romanse, dok kao Džejn Kasl (što joj je devojačko prezime) piše futurističke i romane sa paranormalnom tematikom. „Oduvek su me pitali zašto koristim tri imena. Odgovor je jasan – želim da na taj način svaki čitalac, kada uzme bilo koju moju knjigu, zna u koji će svet zaploviti“, kaže autorka. Diplomirala je istoriju na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu, a magistraturu iz oblasti bibliotekarstva odbranila je na državnom univerzitetu u Kaliforniji. Pre nego što je počela profesionalno da se bavi pisanjem knjiga, radila je kao bibliotekar. Udata je i sa suprugom Frenkom živi u Sijetlu, Vašington. Knjigu potražite OVDE

Stevan Raičković GurijeMeki povezIzdavač ProsvetaStevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac.Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću.Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`.Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci.Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik.BiografijaGimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1]Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen.Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.Pesnik o poeziji„Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati!Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo:Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…)Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2]Iz književne kritike o pesnikovom deluRaičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3]Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4]Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4]U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...1/12

„Vrijeme je očajno“, primijetila je, pogledavši svoju prijateljicu. „Da“, složila se Sju. „Meteorolozi još nisu najavili poboljšanje. Ko zna koliko će ova vijavica potrajati.“ „Strpi se samo malo“, tješila ju je Lin, i prišla velikoj crvenoj zgradi. Kada je otvorila velika metalna vrata, zapljusnuo ih je talas topline i dima. „Ovdje je ipak bolje!“ uzviknula je Sju, dok su prolazile diskretno osvijetljenim hodnikom. „Jeste“, uzdahnula je Lin. Bilo je malo nade da će pronaći neko slobodno mjesto. U Sali je vrvjelo kao u mravinjaku. „Ja ne mogu dugo izdržati stojeći. Noge su mi promrzle…“ „Ni ja. Ali, ne treba paničariti. Vjerujem da ćemo pronaći slobodan sto.“ Lin je samo djelomično odmahnula glavom i poslušno nastavila da se probija kroz gomilu. Kada je u dnu sale ugledala jedno prazno mjesto, odahnula je sa olakšanjem. „Šta sam ti rekla!“ uzviknula je pobjedonosno Sju, smještajući se na stolicu. „Znala sam ja da mi imamo sreće.“ „Ovo izgleda prosto nevjerojatno, kao u vestern filmovima. Interesuje me još samo kako ćemo dobiti piće“, primijetila je Lin. „Pa, krajnje je vrijeme da upotrijebiš svoj šarm“, rekla je Sju uz zagonetan osmijeh. „Katkad mi se čini da si ti potpuno nestvarna osoba, Lin.“ Lin je začuđeno podigla obrve. „Ti nisi nekako kao druge djevojke“, nastavila je zamišljeno Sju. „Zaista? A po čemu se ja to razlikujem od ostalih?“ upitala je Lin sa osmijehom na usnama. „Nećeš se naljutiti ako ti kažem? Znaš, ja te mnogo volim i ne želim da te povrijedim. Ne poznajem nikog u našoj redakciji ko te voli više od mene…“ „I?“ „Vidi… ti si uvijek lijepo obučena… ali kao da ne pridaješ tome baš mnogo važnosti.“ „To ja tačno. Dalje?“ „Pa, taj posao… Svi mi to radimo uglavnom zbog novca, a ti izgleda to voliš.“ „I to je tačno“, potvrdila je Lin, očekujući da konačno čuje i ono najvažnije. „Ti kao da ne obraćaš pažnju na muškarce. Ne pamtim kada si posljednji put izašla na sastanak.“ *** Te noći, Lin je još dugo vremena provela nepomično ležeći u krevetu i gledajući u svjetla sa susjednih prozora. Bila je premorena, ali san joj nije nikako dolazio na oči. Nije mogla da pobjegne od sjećanja koja su joj izazivala suze. Zašto je prihvatila ovaj poslovni aranžman? Zašto je bila tako naivna? Zato što je negdje duboko u svom srcu osjećala potrebu da ponovo vidi Rasela Harisona. Samo o tome je i razmišljala svih ovih dugih godina. Kada joj je gospodin Henderson ponudio da prenosi finale, sve ono što je bilo skriveno u njoj ponovo je oživjelo, a normalan život je prestao. Mir koji je stvarala tako strpljivo i predano, odjednom se razrušio. Naravno, mogla je da odbije šefov prijedlog i zatraži neki novi zadatak, ali ona to nije učinila. Raselov lik je jače od magneta vukao njeno srce na rodeo. Otrovnom strijelom ga je pogodio još prve večeri. Sada joj je još samo ostalo da se pita kakav će biti konačan ishod. Knjigu potražite OVDE

Eleonora Nilson je radila na kontroli kvaliteta hrane, u fabrici keksa, u Nojsu pored Šamburga. Bila je stručna i vrlo cenjena. Njene analize su bile detaljne i precizne. Nikada do sada nije dozvolila da iz njihove proizvodnje izadje u prodaju proizvod koji nije dostizao postavlje-ne standarde ispravnosti kvaliteta. Bila je pobornik zdrave ishrane i nije dozvoljavala upotrebu emulgatora u proizvodnji slatkiša, koji narušavaju zdravlje ljudi, posebno što su najveći uţivaoci njihovih proizvoda bila deca. Džastin Kristoferson je imao veliku farmu koja se graničila sa kompleksom fabrike. Rano je ustajao, jer su poslovi na farmi to zahtevali. Skoro svakog jutra je vidjao Eleonoru kako ţurnim korakom ulazi u fabriku, i svaki put bi ga proţeo isti osećaj uzdrhtalosti kada bi je vi-deo. Eleonora je imala sedamnaest godina kada su se Džastinovi roditelji doselili i kupili staru, zapuštenu farmu. Svi su mislili da su uludo bacili novac, jer je trebalo uloţiti mnogo rada i novca, da se gazdinstvo dovede u red. Pri prvom njihovom susretu zapalila se iskra uzajamnih simpatija koja je pretila da se rasplamsa. Po završenoj srednjoj školi, Eleonoru su roditelji poslali u Čikago na studije. Uplašena od velikog grada, sa nedovoljno vere u sopstveni uspeh ali i zbog razdvojenosti od Džastina, Eleonora je pokušala da ubedi roditelje da je mnogo bolje da se zaposli u fabrici keksa kao la-borant. MeĎutim, svi njeni argumenti, ma kako ubedljivi bili, nisu mogli da pokolebaju odlu-ku njenih roditelja, koji su bili ponosni na svoju lepu jedinicu. Eleonora je bila najbolja u generaciji, i zaista bi bio greh da nije upisala studije. Njeni vi-dici su bili širi od onoga što joj je pruţala škola u Šamburgu. Željna novih znanja čitala je sve što joj je došlo pod ruku. I sama je imala veliku želju da nastavi školovanje, sve do momenta dok se nije pojavio mladi Kristoferson. Ipak, sledeće jeseni se obrela u Čikagu kao student tehnološkog fakulteta. Kada se našla jednom u velikom gradu, sama bez roditelja, sa obavezama koje nameće visoko školstvo, Ele-onora se svesrdno prihvatila knjige. Nije štedela sebe, u ţelji da što pre završi fakultet i vrati se u rodno mesto, gde će je čekati lepi Kristoferson. Tako se bar ona nadala u prvim bruckoš-kim danima i jedva je čekala ferije. Na trećoj godini fakulteta veoma se promenila. Kao da je preko noći odrasla i shvatila da je njeno maštanje o Dţastinu Kristofersonu detinjasto. On je u njoj gledao klinku iz susedstva, koju je iz pristojnosti pozdravljao pri svakom susretu, pritom je pitajući kako napreduju njene studije. Nikada je nije pozvao da izadju, niti je duţe vreme provodio u njenom društvu, viđala ga je često sa devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa naslovnih strana modnih časopisa. Pored njih osećala se kao Pepeljuga. To otrežnjenje od mladalačkih snova pod staklo je njenu želju da što više nauči, da bude najbolja. Da bar nečim Džastinu skrene pažnju na sebe. Po završenim postdiplomskim studijama dobila je fantastične ponude za zaposlenje, ali ih je ona sve odbila i vratila se u Nojs. Sa ocenama i preporukama koje je dobila, odmah je bila primljena u fabriku. Svoje znanje je maksimalno koristila, pri tom ne štedeći sebe. Želela je da sve ono što je naučila primeni u praksi. Zato je noću sedela dokasno, praveći beleške o svim bitnim otkrićima tog dana u laboratoriji, Eleonora nije samo ispitivala kvalitet i ispravnost proizvoda, već je laboratoriju koristila za nova naučna istraživanja u oblasti ishrane. Knjigu potražite OVDE

Izdavač:IMAM IDEJU Kraljevo Broj strana:65 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:21 x 15 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „`GORDANA` ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019)

King odigrava svoj upad u svet zombija, tačnije, pseudo-zombija, pošto čudovišta sadržana u ovoj priči nisu mrtva, sama po sebi. Stvari u priči počinju sasvim nevino, gde je umetnik iz Nove Engleske Klej Ridel u Bostonu nakon što je uspešno predstavio svoj najnoviji ugovor o stripu jednoj kompaniji. Međutim, dok je na ulici, Klej je svedok „Pulsa“, signala koji se šalje širom globalne mreže mobilnih telefona koji dovodi do toga da svi koji su imali telefone na ušima bukvalno polude i počnu da napadaju netaknute ljude. Kao što možete zamisliti, priča veoma brzo prelazi u ludilo, haos i užas, a dok čitalac prati Kleja u njegovom očajničkom pokušaju da se ponovo spoji sa svojim malim sinom u Mejnu, upoznajemo se sa bezbroj likova i razvoja zapleta koji su osmišljeni da vas potpuno šokiraju, iznenade i angažuju, i to prilično efikasno. Budite svedoci trijumfalnog, krvavog povratka Stivena Kinga žanru koji ga je učinio poznatim. Ostavljajući po strani svoju ljubav prema složenim karakterima i gradskoj istoriji i sklonost ka odloženom zadovoljenju, King trgne čitaoce s nogu već na prvih nekoliko stranica, uvlačeći ih u borbu i ne nudeći nikakve šanse da dođu do daha do poslednje stranice. U ovom romanu, King u čitaoce uspeva da utisne strah od tehnološkog rata i terorizma. Mobilni telefoni isporučuju apokalipsu milionima ljudi koji ništa ne sumnjaju tako što im brišu mozak bilo kog čovečanstva, ostavljajući za sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni bez mobilnih telefona, poput ilustratora Klejtona Ridela i njegove male grupe “normalnih“, moraju da se bore za opstanak, a njihovo putovanje da pronađu otuđenu Klejtonovu ženu i malog sina vodi knjigu ka rešenju. Pošto nije u ptianju neki nepostojeći virus koji je iznenada promenio svet, stvari koje su se desile u ovoj priči veoma delovaluju kao da imaju neki drugačiji nivo uverljivosti. Dodajte ovo činjenici da King definitivno ima komandu nad prikazivanjem različitih tipova ljudi, nisu svi njegovi likovi heroji čistog srca, niti su neki od njih potpuno zli, i dobićete priču koja zaista naglašava realistične aspekte i umanjuje skokove vere koje čitalac mora da prihvati verujući da bi se virus mogao širiti i cvetati preko mreže mobilnih telefona. Iako nije tako monstruozno ogroman kao mnoga Kingova pisana dela, na 355 stranica romana “Mobilni telefon” on i dalje pruža čitaocu dosta toga. Postoje trenuci u priči u kojima se oseti da je Kingova uobičajena taktika davanja detaljnih slika zapravo postala štetna za celokupnu priču, čineći da se određeni delovi priče osećaju previše izvučeno za širu publiku. Dok su mnogi uživali u kraju ove priče i bili zadovoljni čitanjem i završetkom ove virus-manije, sam autor je javno rekao da je dobio mnogo pritužbi na prirodu zaključka priče, čak je otišao toliko daleko da ga je promenio u scenariju koji je napisao za filmsku verziju. Iako u ovoj knjizi definitivno postoje neki veoma originalni koncepti, uključujući način na koji stvorenja pokazuju čudnu mentalnu evoluciju kako priča napreduje, sam King je priznao da veliki deo inspiracije za naraciju leži u pričama i idejama drugih autora i kreatora. U svojoj posveti na prednjoj strani knjige, King se zahvaljuje Ričardu Matesonu i Džordžu Romeru, jer postoje elementi Matesonovog “Ja sam legenda“, kao i Romerovih “Ludaci“ i filmova o zombijima koji se provlače kroz njegov roman “Mobilni telefon“. Romero i King su radili zajedno više puta, posebno na igranim filmovima “Creepshow” i “The Dark Half”, i može se reći da je njihova veza sasvim prirodna. Prepuna jednakih delova akcije, horora i intrigantnih ideja, i sa dovoljno iluzija i referenci na druga Kingova dela, “Mobilni telefon” je veoma prijatno čitanje od početka do kraja. “Mobilni telefon” adaptiran je u film iz 2016. – sa glavnim ulogama koje su pripale Džonu Kjuzaku i Semjuel L. Džeksonu – u fokusu obožavatelja svakako bi trebalo da bude originalna pisana verzija, koja je prvi put objavljena 2006. godine.

Čim joj je stigla vest o Alisinoj smrti, uzela je neograničeno odsustvo s posla u Darvinu, gde je radila kao lekar opšte prakse. Uspela je nekako da dođe do Mandarija zaobilaznim putem, zastrašujuće malim avionima, i konačno ju je povezla jedna meštanka, žena po imenu Maharija. Izgledalo je kao da su svi u Mandariju sebi odabra- li neka čudna imena. Džejni je zaključila da je to deo životne filozofije tog mesta – da sebi date šansu za nov početak sa novim, duhovnim imenom. Alis je postala Alanja, iako Džejni nikada o njoj nije mogla da raz- mišlja kao o osobi s tim imenom. Mali Feliks je na rodenju dobio ime Frensis Džejms, koje je njegov otac ubrzo skratio na Frenki Džej, prisetila se ona. U svakom slučaju… Svi ljudi iz Madarija su izgledali fini. Brižni. Veoma nežni i srdačni prema Feliksu, kako se Džejni privikavala da ga zove. A ipak su dozvolili da moja sestra umre. Da, u redu, pa ona je lekar, školovana za ono što ljudi iz Mandarija smatraju beskompromisnom naučnom ludačkom košuljom medicine Zapada, ali je činjenica da je Alisina jetra prestala da funkcioniše i „dijeta čišćenja“ sokom od šargarepe nije nikako bila dovoljno dobra da dovede do ozdravljenja. Alisi je bilo potrebno hitno bolničko lečenje, i verovatno transplantacija još u putu, a ljudi iz Mandarija, zbog arogancije ili naivnosti ili bogzna čega, nisu pozvali hitnu pomoć sve dok nije bilo suviše kasno. Prisećajući se svega, shvatila je da plače. Gnev i tuga i sumnja su bili pomešani. Da li je uradila pravu stvar? Feliks je mogao da ostane u Mandariju. Za to bi bilo potrebno malo duže natezanje s vlastima, ali jedna od onih žena – Maharija, ili ko beše ona druga s kojom je Feliks bio blizak? Raina? – mogla je biti određena za njegovog zakonskog staratelja i on bi i dalje živeo u mestu koje mu je bar bilo poznato. Mestu čija je neodgovorna, pogrešna filozofija isceljenja ubila njegovu majku. Ne, učinila je pravu stvar, odlučivši da ga odvede. Ali nije znala šta će sledeće uraditi, jer se ispostavilo da Feliks ima oca koji živi samo nekoliko sati vožnje odavde, a Džejni o tome nije imala pojma. Doživela je užasan šok kad je među Alisinim stvarima pronašla podatke o Luku Brešanu, i shvatila da je Krokodajl krik, po australijskim standardima, tako blizu. U unutrašnjosti autobusa sada je zavladala potpuna tama. Sloj teških oblaka nad njima nije propuštao mesečinu, a kiša je bila nemilosrdna, bučna i jaka i nošena vetrom. Daleko iznad mora lebdeo je ciklon, i ljudi su govorili da se približava i postaje sve jači, i nogao bi da pogodi obalu. U ovakvim okolnostim, čovek lako u to poveruje. Autobus je zaobišao krivinu, a Feliks je skliznuo ka Džejni, još uvek čvrsto spavajući. Namestila je njegovu glavu na svoje rame i ponovo se zapitala zašto odbija da govori. Nije to prkosno ćutanje, pomisli. Da nije u pitanju… strah? Ili tuga. Tek što mu je umrla majka. O bože, da li će ona moći da mu pruži ono što mu je potrebno? U trideset četvrtoj godini, ona još nije imala dece. Ona ga voli, ali ga ne poznaje jer su ona i Alis živele daleko jedna od druge otkad je on rođen, a Alis se nije nimalo potrudila da budu u kontaktu. – Ne mogu više da živim po gradovima – rekla je. – Potrebna mi je divljina. Luk Brešano je bio Feliksov otac. Trebalo je da Džejni bar razmotri mogućnost da on želi svog sina, uprkos svemu onome što je Alis govorila. I trebalo bi da razmisli o tome da je Luk možda najbolja osoba s kojom on treba da bude. Da li čini pravu stvar? Osećala je Feliksovu toplinu pored sebe, a mokri autobus se punio parom. Prošli su još jednu krivinu i autobus se iznenada zaneo, pa se začuše mnogobrojni uspaničeni uzdasi i povici. Knjigu potražite OVDE

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Lujza Alkot Vragolije malih ljudiTvrdi povezEdicija Zlatna knjigaKorice i ilustracije:Zagorka StojanovicSa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura.Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno.Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863).Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima.BiografijaLuiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2]Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3]Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine.Umrla je u Bostonu, 1888. godine.DelaLuiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade.U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom.Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..12/25

Lujza Alkot Vragolije malih ljudi Tvrdi povez Edicija Zlatna knjiga Korice i ilustracije: Zagorka Stojanovic Sa dva svoja sina i dvanaest spasenih dečaka siročadi koji popunjavaju neformalnu školu u Plamfildu, Džo Marč – sada Džo Baer – ne može biti srećnija. Ali uprkos srdačnoj i ljubaznoj pomoći cele martovske porodice, dečaci imaju naviku da upadaju u škripce, a sprema ih mnogo nevolja i avantura. Luiza Mej Alkot (engl. Louisa May Alcott; Džermantaun, 29. novembar 1832 — Boston, 6. mart 1888) bila je američka književnica i najprodavaniji američki romanopisac krajem 19. veka. Njeno najpoznatije delo roman „Devojčice“ (Little Women) ubraja se u američke klasike i danas ostaje popularno. Odrasla je u transcendentalističkim krugovima u Bostonu u i Konkordu, kao kćerka reformatora Brosona Alkota. Kao vatreni abolicionista, bila je dobrovoljna bolničarka u Američkom građanskom ratu. Tokom tog perioda je obolela od tifusa koji joj je trajno narušio zdravlje, ali istovremeno se počela baviti pisanjem kako bi pomogla majci i sestrama. Prvo značajnije delo koje je objavila je sažeto od pisama, pod nazivom „Bolničke crtice“ (1863). Uspeh autobiografskog dela „Devojčice“ (Little Women) iz 1868–69, omogućio joj je ugodan život. Ostala njena dela: „Devojčice rastu“ (Good Wives) iz 1870, „Dečaci“ (Little Men) iz 1871. i „Deca gospođe Džo“ (Jo`s Boys) iz 1886. se takođe zasnivaju na njenim pedagoškim iskustvima. Biografija Luiza Mej Alkot je rođena 29. novembra 1832. godine u Džordžtaunu, u Pensilvaniji. Od detinjstva bila je u dodiru sa književnošću, budući da su pisci Ralf Voldo Emerson i Henri Dejvid Toro bili njihovi kućni prijatelji. Do 1848. godine školovala se neformalno, uz njihovu pomoć, i pod nadzorom svog oca, Amosa Bronsona Alkota.[1] Od svoje 18. godine, Luiza je, između ostalog, radila kao sluškinja i učiteljica, boraveći u Bostonu i Konkordu, kako bi pomogla u izdržavanju svoje porodice. Godine 1862, po izbijanju Američkog građanskog rata otišla je u Vašington kako bi se zaposlila kao medicinska sestra.[2] Luiza je pisala pod različitim pseudonima, a svoje ime je počela da koristi tek kada je bila spremna da se posveti pisanju. Kao Flora Ferfild je objavljivala pesme, kratke priče, trilere i priče za decu od 1851. godine. Od 1862, takođe je pisala kao A. M. Bernard, i neke od njenih melodrama su bili izvedeni u pozorištima u Bostonu.[3] Zahvaljujući delu „Devojčice“ (Little Women) postala je finansijski nezavisna i to je uticalo da se nastavi profesionalno bavi pisanjem. Krajem 19. veka, Alkotova postaje najbolje prodavan američki romanopisac. Međutim, kada je objavila delo „Bolničke crtice“ 1863. godine, u kome je predstavila svoje viđenje tekućeg rata i iskustva koje je stekla kao medicinska sestra[4], odlučila je da će se posvetiti pisanju. Tada prestaje da koristi pseudonime i objavljuje priče u uglednim časopisima, poput Atlantic Monthly i Lady`s Companion, a pre nego što je postala urednica ženskog časopisa Merry`s Museum, napravila je kraći izlet po Evropi 1865. godine. Umrla je u Bostonu, 1888. godine. Dela Luiza Mej Alkot je napisala roman o četiri devojčice Merč (Margaret, Džozefina, Emi i Elizabet), koje sa majkom, bez oca, koji je bio na frontu, proživljavaju teške trenutke oskudice i snalaženja, povezane dirljivim vezama u nastojanju da zadrže hrabrost i samopoštovanje. Roman je u velikoj meri autobiografski i oslikava period od jedne godine, od Božića do Božića, u kojem devojčice kroz svakodnevni život učenja, poslova u kući, prijateljstva sa dečakom Lorijem, balova, proslava, nevolja, ljubavi i maštanja odrastaju i sazrevaju shvatajući da su najveća bogatstva ona koja se zasnivaju na najbližima i prema prijateljima. Napisan u duhu realizma sa romantičarskim tonovima, ovaj roman je po svojoj lepoti, toplini i poznavanju psihologije devojčica i njihovog sveta, ulazi u red klasičnih ostvarenja književnosti za mlade. U sledeća tri dela se opisuje njihov dalji život. U tim knjigama one postaju odrasle i razumne osobe i majke, pa se Luiza Mej ponovo okreće ponovo u romanu „Dečaci“ u kojem se opisuju događaji i maštanja njihove dece koja odrastaju i napuštaju roditeljski dom. Nakon uspeha knjige „Devojčice“, stvorila se veća potražnja za njenim knjigama, te je ona u poslednjim godinama svog života u kontinuitetu izdavala romane i kratke priče koji su pretežno bili delovi iz njenog porodičnog života, uglavnom namenjeni omladini. Među ostala njena najpoznatija dela se ubrajaju „Devojčice rastu“ (1869), „Dečaci“ (1871) i „Deca gospođe Džo“ (1886). Alkotova se takođe oprobala i u romanima za odrasle, te izdala dela „Posao“ (1873) i „Savremen Mefistofeles“ (1877), mada nisu postigli takav uspeh kao ostali radovi..

Biblioteka Vjeverica Nedostaje najavni list, inače dobro očuvano. Autor - osoba Bevk, France Naslov Crna braća ; Učiteljica Breda / France Bevk ; [prevela sa slovenskog Anđelka Martić ; ilustrirao Vlado Veić-Sukreški] Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1978 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Martić, Anđelka Veić-Sukreški, Vlado Zbirka Biblioteka Vjeverica Napomene Prevodi dela: 1. Črni bratje ; 2. Učiteljica Breda Bilješka o piscu: str. 157. Predmetne odrednice Bevk, France, 1890-1970 – Pripovetke Bevk, France, slovenski književnik (Zakojca, 17. IX 1890 – Ljubljana, 17. IX 1970). Po profesiji učitelj, obavljao mnoge prosvjetne i političke dužnosti, osobito u vezi s problematikom Slovenskoga primorja i Trsta. Narodnobuditeljsku funkciju, izraženu u jednostavnoj realističkoj proznoj strukturi, ima i njegovo, izvanredno opsežno, književno djelo. Najbolja su mu djela nastala između dvaju svjetskih ratova. U njima prevladava povijesna i suvremena inspiracija, a obje su povezane sa životom u slovenskim regijama pod fašističkom vlašću (Tolminska, Primorska, Trst). Među povijesnim romanima ističu se Umirući bog Triglav (Umirajoči bog Triglav, 1930), Znamenja na nebu (1927–29) i Čovjek protiv čovjeka (Človek proti človeku, 1930), a suvremena je tematika vezana uz život u primorskim gradovima i na selu. Nacionalnu, povijesnu i etičku problematiku najuspješnije je obradio u romanu Kapelan Martin Čedrmac (Kaplan Martin Čedrmac, 1938). Uspjeh je doživio i na području književnosti za djecu i mladež; u tom je žanru branio tradicionalne nacionalne i etičke vrijednosti, što je privuklo čitaoce i iz drugih jezičnih sredina. France Bevk, slovenački pisac, pesnik, dramaturg, prevodilac, urednik, političar * 17. septembar 1890, Zakojca pri Cerknem, † 17. septembar 1970, Ljubljana. Rođen je u bajtarskoj porodici kao najstariji od osmoro dece seoskog obućara Ivana i njegove supruge Katarine. Završio je narodnu školu u Bukovu, kratko bio trgovački šegrt u Kranju, zatim je nastavio školovanje na učiteljskim školama u Kopru i Gorici. Posle diplomiranja 1913. učiteljstvovao je u selu Orehek, Cerkno, a 1916. je zbog pisanja antiratnih redova krivično premešten u Novake. Godine 1917. pozvan je u vojsku na Istočni front u Galiciji i Bukovini. Posle rata odustaje od učiteljskog zvanja, 1919. postaje urednik ljubljanskog Večernjeg lista, zatim kulturne rubrike lista Slovenec. Krajem 1920. iz Jugoslavije se vraća u Goricu i uprkos pritiscima italijanskih vlasti odlučuje da tamo i ostane. I kasnije, kada mu je komesarijat savetovao da emigrira u Jugoslaviju, ostao je nepokolebljiv: „Ovo je moja domovina, ovde imam pravo da živim! Ja ne idem nigde. Spreman sam na sve.” U Gorici je naredne dve godine preuzeo uredništvo Mladike. Istovremeno se posvetio pozorištu; vodio je Narodnu scenu i režirao. Uređivao je i politički list Goriška straža i humorističan Čuk na palcima, a 1923. postao je direktor Narodne knjižare u Gorici, uređivao knjige, sakupljao književnu tradiciju i pre svega opširno pisao. Zbog jedne od satiričnih pesama objavljenih u Čuku na palcima bio je u zatvoru četiri meseca. Posle potpisivanja Rapalskog ugovora, primorskim Slovencima je postajalo sve teže, a posebno otežano kulturno i stvaralačko delovanje. Bevka su pratile i godine kućnog pritvora, zatvora, zatvaranja, ali kada je bio na slobodi, putovao je i aktivno učestvovao na kongresima PEN kluba (takođe u Barseloni, Parizu i Pragu). U Trstu je uređivao i Naš glas, jedinstvo i poglede. Do 1943. bio je u italijanskim zatvorima, iste godine odlazi u partizane i postaje jedan od vođa narodnooslobodilačkog pokreta u Slovenačkom primorju (predsednik Pokrajinskog komiteta OF za Slovenačko primorje i Trst); do kraja rata i posle oslobođenja radio u organima vlasti: od februara 1944. član Predsedništva SNOS-a i Izvršnog odbora OF i predsednik Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora za Slovenačko primorje (naizmenično sa Jožom Vilfanom), posle oslobođenja predsednik Slovenačko-italijanske antifašističke unije u Trstu Narodne skupštine NR Slovenije (1947–53), više puta republički i savezni poslanik i član delegacija, mr. na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1946. Često se sastajao sa mladim čitaocima. Od 1950. u dva mandata je bio predsednik Društva književnika Slovenije, kao i predsednik Ljudske prosvete, potpredsednik Slovenske matice, a od 1953. član SAZU (1960–66 sekretar njene umetničke klase). Posle Drugog svetskog rata najpre je živeo u Trstu, zatim u Ljubljani (gde je preminuo na 80. rođendan) i Rožnoj dolini kod Nove Gorice. Sahranjen je u Solkanu. Bio je oženjen, ali njegova supruga Davorina nije rodila potomstvo, a imao je nekoliko vanbračne dece. Njegovi sinovi su bili i Vasja Ocvirk, koji je bio pisac, i Marjan Bevk, direktor i predsednik društva TIGR. Rad Bevkovo književno stvaralaštvo je veoma obimno i obuhvata istorijske romane i romane iz savremenog života, pripovetke, seljačke pripovetke, replike, drame, omladinske priče, pesme, filmske scenarije, putopise i prevode. Sa prevodima na albanski, francuski, hrvatski, italijanski, mađarski, makedonski, nemački, ruski, srpski, ukrajinski itd. napisao je više od 150 dela. Pisao je mnogo i brzo; pre desetak godina, uz reprint i prevode još više knjiga, pored brojnih članaka, memoara i drugih komemorativnih zapisa. Među razlozima ishitrene jurnjave bio je nedostatak originalnih dela. U vreme kada je fašizam u Italiji oterao veliki deo primorske inteligencije preko granice u Jugoslaviju, insistirao je na drugoj strani granice i sa oduševljenim objavljivanjem pod raznim pseudonimima (Ivan Bežnik, Tone Čemažar, Jože Gorički, Jože Jeram, Jerko Jermol, Ivan Lesjak, Pavle Sedmak, Franc Seljak, Esar Vano) brinuli su se o mentalnoj hrani slovenačkog naroda. „Peru je često bilo teško da uhvati moje misli u svojoj bujnoj mašti, ali žurba je takođe bila pomalo u mojoj prirodi...” Kasnije je korigovao svoja dela u kasnijim publikacijama, posebno u reprintima u Odabranim spisima. Kritičari su ukazivali na površnost ili nedorečenost likova u nekim delima, ne vodeći računa o posebnim okolnostima u kojima su nastali. Rad za odrasle Pre i tokom Prvog svetskog rata pisao je pesme raznovrsnih ritmova i simbolike. U početku su bili pod jakim uticajem Otona Župančiča, ali se kasnije okrenuo ekspresionističkom načinu izražavanja. Učio je pisanje kod domaćih pisaca, posebno kod Ivana Cankara, i kod stranih pisaca, i to kod ruskih i francuskih realista. Sa 23 dugačke priče, Bevk je najplodniji autor slovenačke seljačke pripovetke. Ovo su uglavnom provincijske priče. Sa njima je učvrstio svest da su pokrajine, otrgnute od Jugoslavije Prvim svetskim ratom, i dalje je slovenska. Priče se dešavaju na Primorskom, zanima ga život varošana i usamljenih planinskih zemljoradnika u rodnom Cerkljanskom i Tolminskom. Rana dela su bila ekspresionistička u izrazu, ali je vremenom ekspresionizam zamenjen popularnijim izmišljotinama sa mišlju jednostavnog lokalnog čitaoca. U istorijskim romanima tematizirao je prošlost zapadnog ruba slovenačkog etničkog prostora, posebno Tolmina (baš kao i Pregelj). Začudo, nije izjednačio društvene sukobe između seljaštva i plemenske vlastele sa sukobima između Slovenaca i neslovena, ali je pozitivne i negativne karakteristike ličnosti ravnomerno raspoređivao među pripadnicima naroda i staleža. Hrabro je pribegao motivskom drasticizmu, opisujući okrutno mučenje i smrt. Stroži književni kritičari optuživali su ga da je romantičan zbog njegove velike sugestivnosti. Poruka njegovih romana je da su Slovenci opstali ako su odustali od želje za moći i vlašću i aktivnog učešća u istoriji i postali sveštenici, pesnici ili putnici. Gomile Bevkovih likova teraju na akciju ljubav, borba za imovinu i dom, pohlepa, a neki padaju na put zločina ili ekscentričnosti. Iako najveći deo njegovog stvaralaštva pripada žanru seljačke pripovetke i istorijskog romana, veliki uspeh postigao je romanom Kaplan Martin Čedermac, u kojem je ojačao slovenačku nacionalnu svest, osudio odnarođavanje, nasilje nad narodom i antinacionalne crkvene institucije tokom fašistička Italija. Zbog cenzure je u svojim delima samo nagoveštavao mnoge stvari ili prenosio priče u prošlost, ostavljajući istoriju iza kulisa. Mnogo je pisao za omladinu pre i posle rata. Najmlađima je pričao bajke, a starije je vodio po svetu, učeći ih kulturnom ponašanju ili pričajući o svom životu. U omladinski rad uneo je poznavanje prirode, društva i života, rodoljublje. U pripovetkama Pastiri, Grivarova deca i Pestrna vodio je mlade čitaoce u tolminska brda, među siromašne zanatlije i lihvare. Knjiga Tonček govori o dečaku koji je živeo u Gorici, gde su fašisti zatvorili sve slovenačke škole i zbog toga je morao da uči italijanski. Još jedno značajno delo je priča o Lukecu i njegovom čvorku, u kojoj on opisuje kako su Lukec i njegova majka krenuli na put čamcem u Ameriku, gde ih je čekao otac, koji je otišao da služi pre njih i pokušao da „dobije hleba“ u t. i. obećane zemlje. Knjiga o Titu je bila veoma popularna, zbog čega su ga mnogi kasnije etiketirali čak i kao režimskog pisca, zaboravljajući da je Bevk veliki deo svog dela pre rata objavio u katoličkom časopisu Dom in svet. Drama Ceo život piše za scenu. Njegovom željom za dramom odraslih dominira želja da izrazi stvarnost; kakav je i sam osećao. Njegove prve drame (U dubini, Kain) napisane su kao otpor strahotama Prvog svetskog rata. Kasnije je napisao porodičnu dramu Krivda, koju je pretočio u pripovetku, a okušao se i u komediji (Šahova igra). Njegov dramski opus ne predstavlja smislenu celinu, ali ima izrazitu dokumentarnu vrednost. Bevk se takođe smatra važnim piscem omladinskih igara. U njima se odnosi na tradiciju koja obuhvata iz bajke i fantastike materijal. Njegovo prvo pisanje je scenski tekst za mlade (jednočinka Srećna godina, 1912). Takođe je prevodio i adaptirao drame... Biblioteka vjeverica MG10 (N)