Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor [a] i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Biografija Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije,[1] čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić. Svetozar Radojčić je 27.05. 1952. godine postao dopisni član Odeljenja društvenih nauka, čiji redovni član postaje 5. decembra 1963. godine. Član Odeljenja istorijskih nauka postao je 11.03. 1971. godine, a bio je i predsednik Hilandarskog odbora SANU.

Nekoriscene! Posveta autora! HRVATSKO PRAVAŠTVO I SRBI 1-2 DUŠAN BERIĆ Orpheus Novi Sad 2 0 0 5 SUOČENJA a) Pravaški pokret - Hrvatska - 19-20v b) Nacionalno pitanje - Hrvatska - 19-20v I. KAMELEONSKI PREOBRAŽAJ HRVATSKE POLITIKE I POČETAK PRAVAŠKOG POČETKA II. TRI TEORIJE IZVAN STVARNOSTI I ISTORIJE III. POD OKRILJEM I U SLUŽBI RIMOKATOLIČKOG PROZELITIZMA I DALJE GERMANSKOG PRODIRANJA NA EVROPSKI JUGOISTOK IV. NAIZMENIČNO ULAŽENJE U DRŽAVNU ZAJEDNICU SA SRBIMA I IZLAŽENJE IZ NJE V. Z A K LJ U Č A K ............................................................. - Spisak mapa - Registar ličnih imena - Registar geografskih imena - Ćirilica - Šiven povez - Tvrde korice - 14OO stranica Dušan Berić (Trnovo, Mrkonjić Grad, 7. januar 1948) je srpski istoričar, univerzitetski profesor i naučni radnik. Dušan Berić je rođen u Trnovu, u opštini Mrkonjić Grad. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi za istoriju 1971. godine. Odbranio je magistarsku tezu iz nacionalne istorije 1976. godine na beogradskom Filozofskom fakultetu. Doktorsku disertaciju je odbranio iz oblasti istorije Balkana na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1990. godine.[1] Radio je na filozofskom fakultetu u Novom Sadu od 1991. godine. Učestvovao je od 1996. do 2000. godine na naučno istraživačkom radu o istoriji Srba koju je organizovao novosadski fakultet.[2] Na filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici radi od 2010. godine gde na osnovnim studijama predaje opštu istoriju Novog veka, a na masteru pored opšte istorije Novog veka predaje i nacionalnu istoriju od 1800 do 1918. godine.[1] Od 2004. godine radi na knjizi Mađarizacija koja predstavlja naučni projekat od međunarodnog značaja, kao i na izradi lanaca studija o Staroj Srbiji, kao i odnosu Velikih sila prema ovoj oblasti.

Autor: U redakciji Muluna Babića Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, mašinski fakultet Broj strana: 231 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm Tesla, Srbin rođen u Hrvatskoj, studirao je u Češkoj, radio u Budimpešti, Parizu, Pragu, Strazburgu, SAD. Kosmopolita. Građanin sveta - tako je i veliki njegov doprinos čovečanstvu. On je u stvari označio početak globalne elektrifikacije planete. On je bio taj koji je razvio sistem naizmenične struje, stvorio motore sa visokonaponskim transformatorima, na kojim počiva ceo industrijski svet. Zahvaljujući njemu, osvetljeni su naši domovi, sela, gradovi. Tesla je pravi tvorac radia, a ne Markoni i Popov, koji su iskoristili njegov rad i patent. Tesla je stvorio prvi mehanizam sa daljinskim upravljanjem, otkrio princip robotike i motora na solarnu energiju, rengenski aparat, brojač električne energije, automobilski brzinomer, fluorescentne sijalice, električni sat, uređaje za elektroterapiju - nabrajati možemo i dalje i dalje... oko hiljadu pronalazaka iz raznih oblasti nauke i tehnike. Rad mnogih naučnika zastari već za vreme njihovog života, zbog brzog razvoja nauke i tehnologije. Tesla je bio redak primer naučnika čiji rad je živio u tri veka. Na kraju on je vlasnik ideje elektronskog mikroskopa i lasera, televizije i mobilnog telefona, Interneta i mnogih drugih stvari, koje su postale stvarnost tek u naše vreme. O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Knjiga `Ideje i dela Nikole Tesle, očima studenata` je zbirka seminarskih radova studenata Mašinskog fakulteta iz predmeta `Istraživački izazovi 21. veka` kao njihov doprinos obeležavanju 150. godina od rođenja Nikole Tesle. Tvrd povez. Knjiga je vrlo dobro očuvana, osim što je moguće da je iscepan prvi, beli predlist. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja. RETKO!!! (tiraž 250 primeraka)

Dijagnostika i Lečenje Oboljenja Cerviksa, Vagine i Vulve *6722*01-2023 Koloskopski Atlas, Kategorije: Data Medika, Ginekologija i akušerstvo Kategorije: Fakultet, Medicina PRIREDIO: Branko Stanimirović i saradnici: Jasmina Atanacković, Momčilo Babić, Milica Berisavac, Vladimir Bošković, Tamara Vujkov, Ljiljana Vukmirović, Gordana Gregorić, Radica Đoković, Miodrag Đorđević, Srđan Đurđević, Milica Živaljević, Davor Zavišić, Dragan Ivanović, Dragan Jeremić, Đorđije Karadaglić, Vesna Kesić, Anđelka Knežević-Bezjak, Nada Kuljić-Kapulica, Jovan Majstorović, Miodrag Meandžija, Marica Miladinov-Mikov, Vera Milenković, Paja Momčilov, Rajko Nikolić, Petar Novaković, Nikola S. Ostojić, Vladimir Pažin, Živko Perišić, Branislav Petrović, Vesna Plešinac-Karapandžić, Dušan Popović, Jelena Popović-Lazić, Zoran Pop-Trajković, Snežana Rakić, Ljubomir Ristić, Dimitrije Segedi, Dušan Stanojević, Nemanja Stojanović, Borislav Čolaković, Olivera Džatić-Smiljković izdavač: ELIT Medicina Beograd 2012.g 3.-izdanje ISBN 86-7222-102-2, ISBN:978-86-74785-95-9, ISBN: 9788674785959 tvrd povez,latinica, staranica:347. (XVI+330.),ilustrovana uboji.,Format : 31 x 21,5 cm, težina 1400.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Iz predgovora: Nacionalna škola za patologiju cerviksa, vagine, vulve i kolposkopiju osnovana je 1996. godine od Sekcije za patologiju cerviksa i kolposkopiju, pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Cilj osnivanja škole bio je da edukacijom njenih polaznika doprinese poboljšanju zdravlja žena i prevenciji malignih bolesti na donjim genitalnim organima. Želeli smo da stvorimo kadrovski potencijal koji će biti značajan činilac u realizaciji Nacionalnog programa obaveznog skrininga, čije nam uvođenje predstoji u najskorijoj budućnosti. Možemo biti zadovoljni ispunjenjem te želje, mada na tom planu moramo i nadalje raditi. Našu školu su do sada pohađala 1.294 ginekologa i lekara na specijalizaciji iz ginekologije i akušerstva iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Rezultati njihovog rada su već vidljivi, a biće još više kad se uvede obavezni skrining u celoj zemlji. Osnivač i dugogodišnji direktor škole do 2015. godine bio je prof. dr Branko Stanimirović. Za što uspešnije usvajanje znanja i veština predviđenih programom škole, na raspolaganju Vam je novo izdanje bogato ilustrovane knjige – atlasa. Knjiga je zajedničko delo predavača naše škole, eminentnih stručnjaka iz ove oblasti, i verujem da će Vam biti od velike pomoći i u učenju i u svakodnevnom radu. Živko Perišić Prof. dr sci. med. Branko StanimirovićLekar, specijalista ginekologije i akušerstva Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Roden 18. jula 1949. godine u Vukovaru. Diplomirao na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1974. godine, sa prosecnom ocenom 9,56. Na istom fakultetu je odbranio magistarsku tezu (1980. godine), položio specijalisticki ispit iz ginekologije i akušerstva (1981. godine) i odbranio doktorsku disertaciju (1988. godine). Prvo zaposlenje mu je bilo 1975. godine, na pedijatrijskom odeljenju bolnice u Vukovaru. Tu je radio do marta 1977. godine, kada je prešao u Ginekološko-akušersku kliniku `Narodni front` u Beogradu, u kojoj i danas radi. Posle položenog specijalistickog ispita, radio je kao specijalista na više odeljenja klinike, da bi od 1992. godine do danas rukovodio odeljenjem za naucno-istraživacki rad. Kao glavni istraživac ucestvovao je u izvodenju mnogih klinickih ispitivanja lekova, od kojih su neka bila internacionalne, multicentricne studije. clan je americke asocijacije profesionalnih klinickih istraživaca (ACRP). Na Katedri za ginekologiju i akušerstvo Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je izabran za asistenta 1984. godine, za docenta 1991. godine, vanrednog profesora 1996. godine i redovnog profesora 2001. godine. Na strucnim usavršavanjima boravio u Nemackoj (Kiel, 1983. godine, Heidelberg, 1989. godine, Freiburg, 1991. godine) i Švajcarskoj (Bern, 1986. godine), posle kojih je bio nosilac uvodenja novih metoda ispitivanja i lecenja. Uradio je prvi u zemlji operaciju laserom na grlicu materice (1987. godine) i oformio prvi tim strucnjaka za otkrivanje onkogenih tipova humanih papiloma virusa, odgovornih za nastanak malignih bolesti na donjem delu genitalnog sistema žene (1990. godine). * * * Cervikalna intraepitelna neoplazija (CIN), cervikalna displazija, cervikalna intersticijalna neoplazija je preinvazivna promena na grliću materice za koju se danas zna da, iako se ne leči, u većini slučajeva se spontano povlači. Međutim ova promene se tokom određenog vremena u ovoj promeni se može razviti u invazivni karcinom ili rak grlića materice.

Dijagnostika i Lečenje Oboljenja Cerviksa, Vagine i Vulve *6304*11-2022 Koloskopski Atlas, Kategorije: Data Medika, Ginekologija i akušerstvo DOPUNA PRVOG IZDANJA PRIREDIO: Branko Stanimirović i saradnici: Jasmina Atanacković, Momčilo Babić, Milica Berisavac, Vladimir Bošković, Tamara Vujkov, Ljiljana Vukmirović, Gordana Gregorić, Radica Đoković, Miodrag Đorđević, Srđan Đurđević, Milica Živaljević, Davor Zavišić, Dragan Ivanović, Dragan Jeremić, Đorđije Karadaglić, Vesna Kesić, Anđelka Knežević-Bezjak, Nada Kuljić-Kapulica, Jovan Majstorović, Miodrag Meandžija, Marica Miladinov-Mikov, Vera Milenković, Paja Momčilov, Rajko Nikolić, Petar Novaković, Nikola S. Ostojić, Vladimir Pažin, Živko Perišić, Branislav Petrović, Vesna Plešinac-Karapandžić, Dušan Popović, Jelena Popović-Lazić, Zoran Pop-Trajković, Snežana Rakić, Ljubomir Ristić, Dimitrije Segedi, Dušan Stanojević, Nemanja Stojanović, Borislav Čolaković, Olivera Džatić-Smiljković izdavač: ELIT Medicina Beograd 2006.g ISBN 86-7222-056-0, ISBN:978-86-74785-95-9 tvrd povez,latinica, staranica:370. (XX+350.),ilustrovana uboji.,Format : 31 x 21,5 cm, težina 1600.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Iz predgovora: Nacionalna škola za patologiju cerviksa, vagine, vulve i kolposkopiju osnovana je 1996. godine od Sekcije za patologiju cerviksa i kolposkopiju, pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Cilj osnivanja škole bio je da edukacijom njenih polaznika doprinese poboljšanju zdravlja žena i prevenciji malignih bolesti na donjim genitalnim organima. Želeli smo da stvorimo kadrovski potencijal koji će biti značajan činilac u realizaciji Nacionalnog programa obaveznog skrininga, čije nam uvođenje predstoji u najskorijoj budućnosti. Možemo biti zadovoljni ispunjenjem te želje, mada na tom planu moramo i nadalje raditi. Našu školu su do sada pohađala 1.294 ginekologa i lekara na specijalizaciji iz ginekologije i akušerstva iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine. Rezultati njihovog rada su već vidljivi, a biće još više kad se uvede obavezni skrining u celoj zemlji. Osnivač i dugogodišnji direktor škole do 2015. godine bio je prof. dr Branko Stanimirović. Za što uspešnije usvajanje znanja i veština predviđenih programom škole, na raspolaganju Vam je novo izdanje bogato ilustrovane knjige – atlasa. Knjiga je zajedničko delo predavača naše škole, eminentnih stručnjaka iz ove oblasti, i verujem da će Vam biti od velike pomoći i u učenju i u svakodnevnom radu. Živko Perišić Prof. dr sci. med. Branko StanimirovićLekar, specijalista ginekologije i akušerstva Redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Roden 18. jula 1949. godine u Vukovaru. Diplomirao na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1974. godine, sa prosecnom ocenom 9,56. Na istom fakultetu je odbranio magistarsku tezu (1980. godine), položio specijalisticki ispit iz ginekologije i akušerstva (1981. godine) i odbranio doktorsku disertaciju (1988. godine). Prvo zaposlenje mu je bilo 1975. godine, na pedijatrijskom odeljenju bolnice u Vukovaru. Tu je radio do marta 1977. godine, kada je prešao u Ginekološko-akušersku kliniku `Narodni front` u Beogradu, u kojoj i danas radi. Posle položenog specijalistickog ispita, radio je kao specijalista na više odeljenja klinike, da bi od 1992. godine do danas rukovodio odeljenjem za naucno-istraživacki rad. Kao glavni istraživac ucestvovao je u izvodenju mnogih klinickih ispitivanja lekova, od kojih su neka bila internacionalne, multicentricne studije. clan je americke asocijacije profesionalnih klinickih istraživaca (ACRP). Na Katedri za ginekologiju i akušerstvo Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je izabran za asistenta 1984. godine, za docenta 1991. godine, vanrednog profesora 1996. godine i redovnog profesora 2001. godine. Na strucnim usavršavanjima boravio u Nemackoj (Kiel, 1983. godine, Heidelberg, 1989. godine, Freiburg, 1991. godine) i Švajcarskoj (Bern, 1986. godine), posle kojih je bio nosilac uvodenja novih metoda ispitivanja i lecenja. Uradio je prvi u zemlji operaciju laserom na grlicu materice (1987. godine) i oformio prvi tim strucnjaka za otkrivanje onkogenih tipova humanih papiloma virusa, odgovornih za nastanak malignih bolesti na donjem delu genitalnog sistema žene (1990. godine). * * * Cervikalna intraepitelna neoplazija (CIN), cervikalna displazija, cervikalna intersticijalna neoplazija je preinvazivna promena na grliću materice za koju se danas zna da, iako se ne leči, u većini slučajeva se spontano povlači. Međutim ova promene se tokom određenog vremena u ovoj promeni se može razviti u invazivni karcinom ili rak grlića materice.

OKSFORDSKI FILOZOFSKI REČNIK Sajmon Blekburn Svetovi Novi Sad, 1999. godine, 479 strana. Knjiga je nova. Ovaj izvanredni rečnik sadrži objašnjenja za više od 2.500 pojmova i termina i oko 500 biografija filozofa, od početaka filozofije do današnjih dana, i to je već dovoljan razlog da stručnjaci, ali i oni koje zanima celovitiji uvid u filozofsko mišljenje poklone pažnju ovom priručniku. Na prevodu rečnika sa engleskog radilo je više autora: Ljiljana Petrović, Ljubica Stanković, Vladimir Gvozden, Olivera Pajin i Danilo Egelja, dok je stručnu redakciju uradio Milan Brdar. filozofija, leksikoni, rečnik, rečnici # 66

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nostradamus: The Complete Prophecies John Hogue Od autora bestselera Novih otkrovenja dolazi najkompletnija knjiga ikada objavljena o životu i proročanstvima francuskog lekara/astrologa iz 16. veka. Ovo novo ispitivanje njegovih dela uključuje interpretacije zasnovane na kompjuterskim analizama svih 36.000 reči Nostradamusovih originalnih spisa. John Hogue, sebe definira kao učenjaka `odmetnika`. On je svjetski poznati autoritet za Nostradamusove i druge proročke tradicije. Njegov je rad hvaljen od strane kritike jer je presijecao društvene, vjerske i nacionalističke projekcije proroka i njihovih tumača kako bi pronašao konce uvida koje svi oni dijele. Futurist, precizan prognozer sam po sebi, tvorac hogueprophecy.com, onoga što se naziva `Huffington Post web stranica proročanstava`, Hogue je dobio široko međunarodno priznanje pojavljivanjem na više od 200 televizijskih emisija i višestrukim pojavljivanjem na više od 1200 blogova i radio emisija. na pet kontinenata: Sjevernoj i Južnoj Americi, Aziji, Australiji i Europi. Trenutačno je predvidio pobjednika glasovanjem javnosti na 13 od 13 predsjedničkih izbora u SAD-u od 1968. i možda ima najveću multimedijsku eksponiranost od bilo kojeg stručnjaka za proročanstva u povijesti, često se pojavljujući na History Channelu, Discovery Channelu, CNN Internationalu, BBC-ju, Ancient Prophecies (NBC), The View (ABC), Hannity and Colmes (FOX News), RAI TV (Italija), Russian Channel One i Channels 7 i 9 (Australija). Njegovi radijski nastupi uključuju Coast to Coast AM (Premier Radio) i BBC International Radio. Njegovi televizijski nastupi uključuju Beyond Belief (Gaia TV) s Georgeom Nooryjem, Ancient Aliens (History Channel), The Nostradamus Effect (History Channel), Nostradamus Decoded (Discovery Channel), Next Nostradamus (History Channel) i How the World Will End (AHC) `Kanal američkih heroja`) Hogue je autor bestselera Associated Pressa, kao i broj jedan bestselera naslova proročanstava na Amazonu. Pogledajte cijeli popis najprodavanijih knjiga na njegovoj Autorskoj stranici. Objavio je 49 knjiga na 22 jezika i objavio više od 1000 članaka o proročanstvima i trenutnim trendovima događaja za Hogueprophecy.com od 2000. Trenutno živi na otoku na sjeverozapadu Tihog oceana. Mišel de Notr Dam (franc. Michel de Nostredame), poznatiji kao Nostradamus, je bio francuski lekar, astrolog i navodni prorok. Njegova knjiga Proročanstva izdata je u milione primeraka i danas je najpoznatija knjiga proročanstava ikad štampana. Prvo izdanje se pojavilo 1555. godine i od dana kada je objavljena, privukla je mnogo pažnje u svetskoj javnosti.[1][2] Većina akademskih izvora, ne potvrđuje povezanost proročanstava u katrenima i istorijskih događaja koji su usledili, kao i da su u velikoj meri rezultat pogrešnih tumačenja ili pogrešnog prevoda.[3] Svoja proročanstva Nostradamus je pisao u stihovima. Stihovi su uglavnom pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči. Kritičari Nostradamusa odlučno odbacuju sve njegove radove kao neosnovane, dok s druge strane postoje ljudi koji misle suprotno. Interesovanje za rad Nostradamusa, koji je bio istaknuta ličnost francuske renesanse je i dalje veliko, posebno u medijima, njegova dela i proročanstva su stalni predmet izučavanja. Biografija Detinjstvo i školovanje Nostradamusova kuća u Salon de Provans. Mišel de Notr Dam je rođen u mestu Sent Remi de Provans u Francuskoj pokrajini Provansa. Otac mu se zvao Žam, a majka Renier de Sent Remi. Prezime de Notr Dam upućuje, čini se, na porodičnu mesnu oblast, a ime Nostradamus skovano je u kasnijim godinama. Žam de Notr Dam nasledio je uspešan porodični posao kao trgovac žitom. Njegovi roditelji, iz okoline grada Avinjona, nisu bili plemenitog porekla. Kako je doba u kojem je Nostradamus živeo bilo i doba Inkvizicije, njegovi roditelji prešli su u Katoličku veru kada je Nostradamusu bilo devet godina.[4] Nostradamus je bio najstariji od petoro dece (premda se u nekim izvorima javlja podatak da ih je bilo sedam ili osam, ali svaki i dalje tvrdi kako je Nostradamus bio najstarije dete). O prva tri njegova brata nisu dostupni opširniji podaci (bračni par de Notr Dam nije imao kćerki).[5][6][7] Najmlađi brat, Cesar, postao je zastupnik u skupštini provansalskog parlamenta (Procuere du Parliament de Provance). Nostradamusovo školovanje bilo je u rukama njegovog dede s majčine strane, Žana (inače doktora koji je mnogo znao o lekovitom bilju), a koji ga je podučavao osnovama latinskog, grčkog i hebrejskog jezika kao i matematici te astrologiji.[8] Kada je njegov deda preminuo Nostradamusa su roditelji poslali na školovanje u Avinjon gde je pokazivao veliko interesovanje za astrologiju. Brak i doktorska praksa Godine 1522. roditelji Nostradamusa šalju na studije medicine u Monpeljeu.[1] Nakon tri godine Nostradamus dobija doktorsku licencu pa odlazi u seoske delove Francuske kako bi pomagao žrtvama kuge koja je u to doba harala Francuskom. Nakon četiri godine vraća se u Monpelje kako bi odbranio svoj doktorat. U Monpeljeu je ostao oko godinu dana, ali njegov potpuno nov pristup lečenju pacijenata dovodio ga je u neugodne situacije pa stoga odlazi u Tuluz gde će obavljati doktorsku praksu.[9] Negde oko 1534. godine Nostradamus se oženio mladom devojkom iz visokog društva, veoma lepom. Njeno ime ostalo je nepoznanica do danas. Ona mu je rodila sina i kćerku.[10] Uskoro sledi serija tragedija. Kuga dolazi u Agen, mesto u kojem je Nostradamus živeo s porodicom i uprkos svim njegovim naporima od kuge umire Nostradamusova supruga kao i njihovo dvoje dece. Činjenica da nije mogao pomoći svojoj porodici, uprkos svom lekarskom znanju, imala je strahovito razočaravajući uticaj na Nostradamusa. Nakon smrti supruge njena porodica je tužila Nostradamusa tražeći povraćaj miraza. Na kraju svega, godine 1538. optužen je za jeres, što je u to doba bio veoma ozbiljan prestup koji ga je mogao koštati života. Imao je sukob sa Crkvom u Agenu nakon što je inkvizicija obišla ovo područje u potrazi za anti-katoličkim delovanjem.[11] Nakon toga otputovao je u Lorenu, a potom u Veneciju pa na Siciliju.[12] Vidovnjak Portret Nostradamusa, rad Fransoe Lemuda. Nostradamus se 1554. godine nastanio u Marseju. U oktobru iste godine Provansa je doživela jednu od najtežih nesreća u svojoj istoriji - izbila je epidemija kuge koja se širila neverovatnom brzinom. Nostradamus je tada nesebično pomagao ljudima ne bi li spasao što više ljudskih života. Kada je epidemija ugušena Nostradamus se nastanio u mestu Salon gde je odlučio da živi do kraja života. U oktobru se oženio s Anom Ponsar Žemel, bogatom udovicom sa kojom je imao šestoro dece-tri ćerke i tri sina (kuća u kojoj je tada živeo još uvek se može videti).[13] U Saloni stanovnici baš nisu bili gostoljubivi prema Nostradamusu - pred njegovom kućom spalili su lutku nalik na Nostradamusa. Godine 1550. objavio je Almanah, a nakon 1554. Predviđanja - knjigu koja je čini se bila uspešna i ohrabrila ga da se ozbiljnije pozabavi Proročanstvima. Jednu od prostorija u kući pretvorio je u sobu u kojoj je, kako kaže u Proročanstvima, radio noću okružen okultnim knjigama. Glavni izvor njegovih inspiracija bila je knjiga zvana De Musteriis Eguptorum. Do 1555. godine Nostradamus je završio prvi deo svojih proročanstava koja su sadržala predviđanja počevši od njegovog vremena pa do kraja sveta. Iste godine Mek Bonom je u Lionu objavio prva Nostradamusova dela. Od tada su izdanja Nostradamusovih proročanstava uvek rasprodata. Malo se autora, osim sastavljača biblijskih tekstova, može pohvaliti takvom popularnošću u tako dugom vremenskom razdoblju. Proročanstva je pisao u stihovima. Stihovi su pisani zagonetnim, dvosmislenim stilom upotrebom francuskih, provansalskih, italijanskih, grčkih i latinskih reči.[14] To je činio s razlogom jer je postojala opasnost da ga proglase vešcem, a takođe je želeo da neupućenima tajne proročanstva ostanu nepoznate. Knjiga, iako još nedovršena, štampana je 1555. i sadržavala je prve tri centurije i početak četvrte. Čuvši za Nostradamusa kraljica Katarina de Mediči pozvala ga je na Dvor. Dana 15. avgusta Nostradamus je iznajmio sobu u gostionici St. Mišel, a već narednog dana kraljica ga je primila. Kada su se sreli Nostradamus i kraljica u razgovoru su proveli dva sata. Kraljica se interesovala za katren u kojem se opisuje kraljeva smrt. Dve nedelje kasnije kraljica je ponovo pozvala Nostradamusa i tada mu je dala za zadatak da napravi horoskope za njenu decu čija je tragična sudbina već bila opisana u Proročanstvima. Nedugo nakon toga Nostradamus je načuo da se pravosudni organi u Parizu raspituju o njegovim magijskim ritualima pa se vratio u Salon. Od tada pati od reume i artritisa, te se čini da nije puno radio osim što je izradio nekoliko horoskopa za svoje ugledne goste i dovršio pisanje Proročanstava. Poslednje godine i smrt Epitaf na grobu Nostradamusa, crkva Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Godine 1564. kraljica Katarina, sada kraljica regent, odlučila je da proputuje kroz Francusku. Putujući posetila je i Nostradamusa. Tada ga je kraljica proglasila dvorskim lekarom. No, Nostradamus je osećao da mu se bliži kraj. Zato je 17. juna 1566. godine napisao testament, a 1. jula pozvao je lokalnog sveštenika kako bi mu dao poslednju pričest. Kada ga je sluga napuštao te noći rekao mu je da ga ujutro neće videti živog. Bilo je kao što je i predvideo. Nostradamus je sahranjen uspravno u zidove salonske crkve, a njegova supruga Ana napravila je spomen-ploču.[15] U doba Revolucije Nostradamusov grob oskrnavili su praznoverni vojnici. Sačuvani ostaci sahranjeni su u drugoj salonskoj crkvi, crkvi Svetog Lorena, gde se njegov grob i portret još uvek mogu videti. Dve godine nakon njegove smrti - 1568. u celosti su štampana njegova Proročanstva. Možda je zanimljivo spomenuti da je još kao mladi student podržao Kopernikovu teoriju da je Zemlja okrugla i da se Zemlja okreće oko sunca - 100 godina pre nego što će Galileo biti suđen za isto uverenje. Na Nostradamusovom grobu stoji ovaj epitaf: „ Ovde leže kosti glasovitog Mišela Nostradamusa čije je gotovo božansko pero jedino bilo, prema sudu svih smrtnika, dostojno zapisati pod zvezdanim nadahnućem buduće događaje celog sveta... neka potomstvo ne dira njegove ostatke. ” Proročanstva Mnogi stručnjaci veruju kako je Nostradamus predvideo neke od ključnih istorijskih događaja (poput Nemca Kurta Algejera).[16][17] Navodno, predvideo je mnoštvo događaja u svetskoj istoriji, od velikog požara u Londonu, i uspona Adolfa Hitlera i Napoleona, do napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar.[18] Najupečatljiviji stihovi u njegovoj knjizi Proročanstva povezani su za fašističkog vođu Adolfa Hitlera

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Srbija i Srbi između izazova i odgovora 2. Milan Rakić i religija 3. Darovi naših rođaka 1 4. Darovi naših rođaka 2 5. Darovi naših rođaka 3 6. Darovi naših rođaka 4 7. Putovanje u oba smera 8. Preporuke i prikazi 9. Posete, odlomci Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.[2] Biografija Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda, koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar-volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Deo Dalmatinske ulice u Beogradu, od Takovske do Džordža Vašingtona, nazvan je 2021. godine po Vladeti Jerotiću.[6] Zbirka Vladete Jerotića u Udruženju „Adligat” Vladeta Jerotić i Miodrag Pavlović, kumovi i dugogodišnji prijatelji Vladeta Jerotić godinama je neobavezno poklanjao knjige Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, da bi 2014. godine i formalno formirao svoju zbirku. Od 2017. godine, kada je spomen soba Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti premeštena u nove prostorije, za zbirku Vladete Jerotić izdvojen je poseban kutak u okviru ove sobe posvećene njegovom kumu i dugogodišnjem prijatelju.[2] Jerotić je o ovom simboličnom mestu za njegovu zbirku rekao „da se zna, pamti i prepričava kako srpski kumovi mogu da se zauvek vole, druguju i uvažavaju!”.[7] U kutku akademika Jerotića nalaze se dva ormara sa više hiljada knjiga koje je za života poklonio Udruženju, uključujući i knjige koje je otac Vladete Jerotić doneo sa Krfa nakon Prvog svetskog rata, kao i prva izdanja ruskog filozofa Berđajeva, retko srpsko ratno izdanje iz Bizerte, prva izdanja Radeta Drainca i Milana Rakića. Izloženi su i lični predmeti Jerotića, kao što su olovke, naočare, dve strane rukopisa i zajedničke fotografije sa kumom Miodragom. Vladeta je posle Pavlovićeve smrti često u njegovoj spomen sobi, prethodno sprat niže, držao predavanja, u okviru kojih se podsećao kumstva i prijateljstva sa Miodragom.

Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd Biblioteka Avantura reči Prevod: Duška Radivojević Povez: broširan Broj strana: 443 + 496 Spolja kao na slikama (kod prve knjige sitno oguljen ćoškić na hrbatu). Pečatirane, vrlo dobro očuvane. Knjige Lavirint duhova I i Lavirint duhova II zaokružuju veličanstven ciklus romana o Groblju zaboravljenih knjiga, kojem pripadaju i Senka vetra, Igra anđela i Zatočenik Nebesa. U fascinantnoj kulminaciji jedne od najvoljenijih pripovesti savremene svetske književnosti, veliki mag pisane reči Karlos Ruis Safon rasvetljava čitaocu sve one tajne koje su ga intrigirale dok je uživao u fantazmagoričnoj literarnoj mreži satkanoj u prethodna tri romana. LAVIRINT DUHOVA I Barselona 1938: jednog martovskog sumraka, pošto je bio odsutan više od godinu dana, Fermin Romero de Tores vraća se u Barselonu. Građanski rat je u jeku i za njega je izuzetno opasno da bude u gradu, ali on po svaku cenu želi da ispuni obećanje koje je dao svom preminulom prijatelju i da poseti njegovu porodicu. Baš kad stigne do njih, počinje stravično bombardovanje Barselone, i Fermin iz ruševine stana uspeva da izvuče živu samo prijateljevu osmogodišnju ćerku Alisu. Nedugo potom, na grad pada nov talas bombi i Alisi se gubi svaki trag. Fermin očajnički pokušava da je nađe, ali njegovi napori ostaju uzaludni. Barselona 1959: Maurisio Valjs, ministar nacionalnog obrazovanja, na vrhuncu je moći. On je najistaknutija figura kulturne scene Španije, ideolog takozvanog intelektualnog preporoda zemlje i jedan od najcenjenijih književnih stvaralaca novog doba. Iza bleštave figure nacionalnog heroja, međutim, nalazi se čovek progonjen demonima prošlosti, zabrinut za sopstveni život. U misteriju ministrovog života upliće se i devojčica iz Ferminove prošlosti, koja je nestala u tragičnom događaju iz Građanskog rata – Alisa. LAVIRINT DUHOVA II Alisa Gris i inspektor Vargas istražuju misteriju nestanka ministra Maurisija Valjsa. Međutim, u trenutku kad nailaze na prve ozbiljnije tragove, iz centrale ih iznenađuju vesti: rad na istrazi se obustavlja jer je tim istražitelja koji je paralelno radio na slučaju uspeo da poveže sve konce i da ga reši. Rešenje deluje logično i potkrepljeno odgovarajućim dokazima. Alisin mentor Leandro ispunjava obećanje koje joj je dao: nakon ovog slučaja je slobodna, može nastaviti život kako sama želi, bez daljih obaveza prema službi za koju je radila tolike godine i prema kojoj je osećala prezir i gađenje. Alisa, međutim, zna da je rešenje slučaja samo dimna zavesa, samo dokaz da je misterija na kojoj su radili mnogo veća i opasnija nego što je isprva izgledala. Ona i Vargas još jednom preispituju mogućnosti pred sobom: da zaborave na sve i da se, svako na svoj način, posvete životu mirnijem i lepšem od onog koji su dotad imali, ili da na svoju ruku nastave istragu, potpuno svesni da ih tama može progutati isto onako kako je progutala i mnoge druge ljude povezane s jezivim događajima koje su ispitivali. (K-161)

Posveta na predlistu, omot iskrzan i repariran, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Naslov Sarajevski atentat : izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914. g. / kritička obrada, uvod i redakcija Vojislav Bogićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine, 1954 Fizički opis 455 str., [26] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bogićević, Vojislav Zbirka Izvorna građa iz novije istorije Bosne i Hercegovine / Državni arhiv NR BiH ; 1 (Ppl. sa omotom) Napomene Napomene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Princip, Gavrilo, 1894-1918 Sarajevski atentat 1914. SADRŽAJ Uvod 1 I DIO GLAVNA RASPRAVA PROTIV GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVA 24 DRUGA 12–24. OKTOBRA 1914 G. U SARAJEVU Senat 15 Uzimanje generalija optuženih 16 Saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 28 Saslušanje Gavrila Principa 58 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 72 Nastavak saslušanja Gavrila Principa 73 Suočenje Principa i Čabrinovića 84 Nastavak Principovog saslušanja 87 Saslušanje Trifuna (Trifka) Grabeža 88 Saslušanje Danila Ilića 109 Saslušanje Vase Čubrilovića 121 Saslušanje Cvjetka Popovića 132 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 138 Nastavak Glavne rasprave 14 X 1914: Djelomično saslušanje Čabrinovića, Grabeža i Ilića 139 Saslušanje Veljka Cubrilovića 143 Saslušanje Mihaila (Miška) Jovanovića 160 Nastavak saslušanja Miška Jovanovića i djelomično saslušanje Grabeža 171 Saslušanje Lazara Đukića 174 Saslušanje Ive Kranjčevića 182 Saslušanje Branka Zagorca 191 Saslušanje Marka Perina 195 Saslušanje Nikole Forkapića 198 Saslušanje Dragana Kalembera 200 Nastavak Glavne rasprave 15X1914: Djelomično saslušanje Miška Jovanovića i Dragana Kalembera 204 Saslušanje Miće Mičića 204 Saslušanje Jakova Milovića 211 Saslušanje Obrena Miloševića 217 Saslušanje Mitra Kerovića 223 Saslušanje Jove Kerovića 230 Saslušanje Blagoja Kerovića 232 Saslušanje Neđe Kerovića 238 Saslušanje Cvijana Stjepanovića 244  Saslušanje Ivana Momčinovića 249 Saslušanje Franje Sadila 250 Saslušanje Anđele Sadilo 254 V Dokazni postupak (saslušanje svjedoka i si.) 16–22. X 1914 257 C Riječ Državnog odvjetnika 22. X 1914 332 D Odbrana optuženih 22–23. X 1914: a) Govor bran. dra Feldbauera 344 b) Govor dra Premužića 351 c) Govor dra Perišića 356 d) Govor savjetnika Strupla 364 e) Govor dra Rudolfa Zistlera 367 f) Govor sud. tajnika Maleka 385 Riječ optuženih 397 Osuda 401 Summary 403 II DIO Prilozi Izvještaji Zemaljske vlade za B. i H. u Sarajevu sa suđenja Gavrilu Principu i drugovima slati Zaj. min. finansija u Beč 407 III DIO Slike i dokumenta Kratice 445 Indeks imena 447 Vojislav Bogićević (Prnjavor, 17. april 1896 — Sarajevo, 31. decembar 1981) bio je srpski istoričar. Biografija Još kao gimnazijalac prišao je nacionalno-revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i bio njen odani član. Nakon okončanja rata i izlaska iz zatvora završio je učiteljsku školu a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Između dva rata najduže se zadržao na dužnosti upravnika đačkog doma u Tuzli. Bio je i član glavnog odbora Prosvjete i njen veliki aktivista.[1] Neumorno je radio na širenju knjige u narodu preko Prosvjetinih biblioteka i raznim konkretnim akcijama za opismenjavanje stanovništva. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i kao Srbin bio je zarobljen i interniran u logor u Nemačku. Zbog ilegalnog rada u oficirskom logoru premešten je u koncentracioni logor iz koga se vratio posle oslobođenja zemlje. Neko vreme radio je kao profesor srednjih škola u Tuzli, a zatim je premešten u Sarajevo gde radi kao predavač na Višoj pedagoškoj školi. Kraće vreme bio je direktor Muzeja grada Sarajeva a zatim duže vreme upravnik Arhiva Narodne republike Bosne i Hercegovine. Upravo na položaju upravnika arhiva došle su do izražaja njegove velike istraživačke i stvaralačke sposobnosti. Pretežno se bavio istorijom Bosne i Hercegovine u XIX i XX veku. Posebno privlačna tema bio mu je Sarajevski atentat i period okupacione vlasti Austrougarske u Bosni i Hercegovini. Važniji radovi Kako je u Bosni ukinuta rabota i uvedena trećina 1848. godine, 1950. Stanje raje u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875–1878, 1950. Početak ustanka Luke Vukalovića (1852–1853), 1952. Atentat Bogdana Žerajića 1910, 1954. Sarajevski atentat – Stenogram Glavne rasprave protiv Gavrila principa i drugova, 1954. Afera Barut miriše 1908, 1966. MG34 (N)

NEDOSTAJE OMOT SA MAPAMA MANJE OŠTEĆENJE NA KORICI SA DRUGE STRANE UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara Ferdo Šišić Hrvatska povijest od najstarijih dana do potkraj 1918 godine svezak I (knjiga I-III) preko 280 slika plus 3 karte u boji .Izdano troškom naklade školskih knjiga Tisak zaklade tiskare Narodnih novina Zagreb 1925 Tvrd povez strana 739 veci format 26 x 19cm Фердо Шишић КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНА ИСТОРИОГРАФИЈА » МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » ХРВАТСКИ МОДЕРНИ ИСТОРИЧАРИ » Фердо Шишић 1 2 3 4 5 Фердо Шишић (9. март 1869, Ратковци, Винковци – 21. јануар 1940, Загреб) је био хрватски историчар. Шишић се сматра једним од најистакнутијих хрватских историчара 20. века. Садржај Рани живот и школовање Академска и политичка каријера Научни рад Литература Рани живот и школовање Преци су му, по његовим речима, били пореклом из Шишића у Грбљу (Бока Которска) а мајка му је пореклом Немица. Пуно име било му је Фердинанд Максимилијан али се увек потписивао као Фердинанд или Гердо. Отац му је био племић, па је од њега наследио титулу племенити. У Загребу је похађао основну и средњу школу, а историју и географију је студирао у Загребу, а потом у Бечу. У Загребу је имао прилику да слуша предавања Тадије Смичикласа и Натка Нодила. Академска и политичка каријера По завршетку студија радио је у Госпићу, Загребу и Осијеку. Докторирао је 1900. дисертацијом Задар и Венеција од 1159. до 1247. Хабилитирао је две године касније радом Miho Madijev de Barbezanis и том приликом је постао приватни доцент. За ванредног професора хрватске историје именовао га је 1906. године цар Франц Јозеф. Три године касније наследио је у звању редовног професора Тадију Смичикласа. На факултету је радио све до 1939. године када је пензионисан. Краће време Шишић је био активан и у политичком животу. Између 1908. и 1911. заступао је винковачки срез у Хрватском сабору. Као члан Хрватско-српске коалиције постао је заступник Хрватског сабора у заједничком парламенту у Будимпешти. Касније се приклонио бану Томашићу. Из политичког живота се повукао 1911. године. Научни рад Захваљујући свом плодном и свестраном научном раду Шишић је важио за водећег хрватског историчара између два светска рата. Изучавао је хрватску историју од досељавања Хрвата на Балканско полуострво до свога времена. Још као студент оглашавао се ситнијим прилозима али његов озбиљан стваралачки рад почиње од студије о бици на Крбавском пољу из 1893. године. Овим сукобом се бавио још једним радом четири деценије касније. Приредио је збирку докумената Руковети споменика о херцегу Иванишу Корвину и о борбама Хрвата са Турцима (1473—1496). Познавању историје средњовеквоне Босне допринео је исцрпном студијом Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1902). Омиљена тема била му је такозвана Велика завера којоj се враћао неколико пута током своје научне каријере. Целовито је ову тему обрадио у раду Последњи Зрински и Франкопани на бранику домовине (1908). Писао је о Фрањи Тренку, бану Јелачићу, Јосипу Штросмајеру, Матији Гупцу, Еугену Кватернику. Поред тематски ограничених прилога Шишић је настојао да да целовити преглед хрватске прошлости: Hrvatska povijest I—III (1906, 1908, 1913) обухвата период од најстаријих времена до 1847. године. Затим је објавио сажетији преглед Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do god. 1873. (1916). Уследило је његово најзначајније дело Povijest Hrvata u vrijeme narodnih vladara (1925) а посмртно је објављена његова незавршена синтеза Povijest Hrvata za kraljeva iz doma Arpadovića. Активно се бавио и издавањем извора. Поред издавања Летописа попа Дукљанина издао је десетине томова разноврсне грађе сакупљене по хрватским и страним архивима. Писао је и о развитку хрватске историографије. Интересовао се и за историју Срба и других јужнословенских народа а у тој области се издвајају следећи његови радови: Битка код Никопоља (25. септембра 1396) (1896), Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (1923), Србија 19. века спрам идеја нашег народног уједињења, Како је Милош убио султана Мурата (1926), Нов прилог о косовском боју (1927), Начертаније Илије Гарашанина (1929), Краљевина Србија и стварање Лондонског пакта (1933), Кнез Михаило и Бугари (1937), Југословенска мисао. Историја идеје југословенског народног уједињења и ослобођења (1938) и други.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reprint kultne knjige Bore Ćosića iz 1970. godine. `Četrdeset godina od prvog izdanja Ćosićeve knjige Mixed Media, koju je dizajnirao Branko Vučićević, ova knjiga je postala svojevrsni dokument jednog perioda istorije umetnosti i danas doživljava svoje novo, prošireno izdanje. Knjiga je kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti XX veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju pojmova. Iz uvodnog teksta proširenog izdanja: MIXED MEDIA se, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam, vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno svojstvo imaju princip “mixed-medie”... ... Mada neupućenima može izgledati kao zagonetan izuzetak, prva Mixed Media je samo detalj u slici perioda uoči i posle zloglasne 1968. godine (filmovi, pozorišne predstave, izložbe, štampane stvari...). I uklapa se u tradiciju što ide od dadaističkih časopisa Dragana Aleksića (uostalom preštampanih u Roku), preko Marka Ristića-designera...Bojana Stupice-designera (vidi Đilas: Legenda o Njegošu, Kultura, Beograd 1952), Gorgone i grupe Oho, itd... (neimenovani izvor, Bora Ćosić, kuda.org; mix. V. Arsenijević) Sa preko četiristo stranica teksta, uz dizajn grupe Škart koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala - u vizuelnom i tekstualnom smislu. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beritić, Lukša, hrvatski konzervator (Sustjepan u Rijeci dubrovačkoj, 20. II. 1889 – Dubrovnik, 24. III. 1969). Od 1946–60. bio je povjerenik Konzervatorskoga zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Izveo mnogobrojne konzervatorske radove u Dubrovniku (gradske zidine, Knežev dvor, Revelin, Gvardija) i na ostalome području nekadašnje Dubrovačke Republike (Ston, Lopud). Proučavao povijest razvoja urbane strukture naselja, gradnju obrambenih sustava i oblike graditeljstva na području dubrovačke okolice. Osnovao Društvo prijatelja dubrovačke starine 1952. Djela: Utvrđenja grada Dubrovnika (1955), Stonske utvrde (1958). BERITIĆ, Lukša, konzervator (Sustjepan, Rijeka dubrovačka, 20. II 1889 — Dubrovnik, 24. III 1969). Nakon završene mornaričke strojarske škole u Puli, bio je strojarski časnik u Ratnoj mornarici; postigavši čin strojarskog majora, postao je upravitelj stroja na brodu »Dalmacija«. Umirovljen je 1940. kad je, privremeno zamjenjujući komandanta na brodu stacioniranom u Boki Kotorskoj odbio postupiti protiv podoficira i mornara optuženih zbog komunizma. Od tada živi i radi u Dubrovniku. Nakon umirovljenja isključivo se bavio dubrovačkom prošlošću. Poslije oslobođenja Dubrovnika u listopadu 1944. postaje referent za zaštitu spomenika u Gradskomu narodnom odboru i predsjednik Sabirnog centra pokretnih spomenika. Od 1946. do 1960. bio je povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik. Osnovao je Društvo prijatelja dubrovačke starine i bio njegov prvi predsjednik 1952; poslije je izabran za doživotnoga počasnog predsjednika. Konzervatorskim radom bavio se i poslije 1960, a 1961. izabran je za počasnog člana Društva konzervatora Jugoslavije. Proučavanjem dubrovačke prošlosti, navlastito utvrda i vojnog naoružanja, bavio se od mladosti te prve članke objavio za časničkih dana u dubrovačkoj Narodnoj svijesti (1936–1938) i Dubravi (1940) potpisujući ih L. B. Nastavio je istraživanjem dokumenata u dubrovačkom arhivu, rukopisa Knjižnice Male braće, a povremeno je radio u arhivima Zagreba i Beča. Istraživanja je proširio proučavanjem fortifikacija duž obale. Kao povjerenik Konzervatorskog zavoda Dalmacije za Dubrovnik pridonio je očuvanju i održavanju dubrovačkih zidina i povijesnih spomenika u gradu i na području nekadašnje Dubrovačke Republike. Njegovim nastojanjem, osim dubrovačkih zidina, obnovljena je Gradska straža i luža za zvona, gradska vrata s mostovima, popravljen je i pretvoren u muzej Knežev dvor te Divona u koju je zatim smješten Državni arhiv, uređeni su Lazareti i bivši samostan Sv. Klare, na Stradunu su postavljeni starinski ferali, a dućani su dobili vrata na koljeno. Osobito je zaslužan za proučavanje, čuvanje i restauriranje spomenika Stona, Kneževa dvora, predromaničke crkvice Sv. Mihajla i tvrđavskog kompleksa. Isposlovao je da Društvu prijatelja dubrovačke starine, kojemu je bio predsjednik, dubrovačka Općina preda na upravu gradske zidine. Pisao je o urbanističkom razvitku Dubrovnika, Stona, Cavtata i Konavala, o dubrovačkomu fortifikacijskom sustavu, gradskim objektima (luka, arsenal, vodovod, žitni magazini) i o vojnoj organizaciji, a te svoje radove objavljivao je u stručnim listovima, časopisima i zbornicima: Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji (1948, 1954–1959, 1962), Dubrovački festival (1950), Urbanizam i arhitektura (1950), Dubrovački vjesnik (1951), 1956, 1957), Dubrovačko pomorstvo (1952), Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku (1954, 1956–1959, 1960/1961 i 1970), Naše more (1954, 1955), Dubrovnik (1956, 1958/1961, 1962, 1963, 1965), Mornarički glasnik (1956, 1961), Zbornik zaštite spomenika kulture (1959, 1961, 1962), Pomorski zbornik (1962, 1964). Osim objavljenih knjiga važniji su mu radovi: O zaštiti spomenika u Dubrovniku kroz stoljeća (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1959, 10), Problemi zaštite i spasavanja urbanističkih cjelina i utvrda na području bivše Dubrovačke Republike (Zbornik zaštite spomenika kulture, 1963, 14), Brodsko naoružanje kod nas od dolaska Slavena do konca XVIII stoljeća, Obalna utvrđenja na našoj obali, Urbanizam dubrovačkih luka (Pomorski zbornik, 1964, 1/2). — B. je »radio sa znanstvenom akribijom i dobrim poznavanjem predmeta i stručne literature, ispitivanjem zgrada i ruševina, ubiciranjem nestalih spomenika, točnom ocjenom i opreznim korištenjem arhivskih spisa. U svojim radovima pružio je neiscrpnu i pouzdanu građu budućim estetskim i sintetičkim prikazima i ocjenama dubrovačke kulture i umjetničke baštine« (C. Fisković). U povodu 70-godišnjice njegova života Društvo prijatelja dubrovačke starine izdalo je 1961. Beritićev zbornik u kojem je tiskana i bibliografija njegovih radova objavljenih 1948–1961.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

SPREČAVANJE I OTKRIVANJE! U ovom novom veku, prevara u finansijskim izveštajima je sve više postala ozbiljan problem za poslovanje, državu i investitore. Ustvari, problem preti da potkopa poverenja tržišta kapitala i korporativnih vođa. Posebno teško su pogođeni revizori zbog svoje nesposobnosti da otkriju prevaru velikih razmera. Novčane štete i sudske nagodbe vredne više stotina miliona dolara na teret revizorskih firmi postale su uobičajne, a jedna od najvećih revizorskih firmi, Arthur Andersen, u potpunosti je nestala. Sa praktičnim alatima i tehnikama za izvršavanje odgovornosti protiv prevara, ova knjiga je jedini izvor koji će vam trebati da prepoznate prve upozoravajuće znakove lošeg finansijskog postupanja, a i praktičan je vodič u njegovom sprečavanju. Sada potpuno ažurirana i puna najnovijih primjera, Prijevara u financijskim izvještajima, drugo izdanje ne samo da objašnjava razumljivim jezikom kako se čine finansijske spletke, već takođe nudi vredan savet kako ih sprečiti i otkriti. Drugo izdanje posebno je pisano imajući na umu javne kompanije – i opremljeno je vodičem organizacija koje postavljaju standarde poput PCAOB, AICPA i SEC, davajući teoretske i praktične savete koji su idealni za vas – bili vi menadžer ili revizor – kako bi vam pomogli da prepoznate i zaustavite prevaru u finansijskim izveštajima. Drugo izdanje nastavlja fokus na značaj korporativnog upravljanja u sprečavanju i otkrivanju prevara u finansijskim izveštajima s najnovijim izveštajima o: • ispitivanju stvarnih prevara i praktičnim alatima i tehnikama za izvršavanje njihovih odgovornosti protiv prevara, • inicijativama koje utiču na finansijsko izveštavanje i korporativno upravljanje, kao i na funkcije revizije, poput pravila sprovođenja povezanih sa SOX i SEC, • preporukama SEC Advisory Committee (Savetodavnog odbora SEC-a, op. prev.) za smanjenje složenosti procesa finansijskog izveštavanja i poboljšanje kvaliteta finansijskih izvseštaja, • novim inicijativama u finansijskom izveštavanju i reviziji, uključujući kretanje prema IFRS i IAAS i upotrebi XBRL platforme izveštavanja, • reformama korporativnog upravljanja u eri nakon SOX zakona, uključujući odredbe SOX zakona, globalnu regulativu i najbolju praksu, etičke obzire i načela korporativnog upravljanja direktno i jasno, ovaj izuzetni priručnik nudi vam savremeno razumevanje prevara u finansijskim izveštajima, uključujući odvraćanje od prevare, njeno sprečavanje i otkrivanje. Njegov jednostavan jezik ilustruje teorijske i praktične koncepte i postupke kako bi olakšao razumevanje složenih procesa finansijskog izveštavanja i izloženosti raznim aktivnostima prevare. „Prevara u finansijskim izveštajima: sprečavanje i otkrivanje, je vredan vodič za istražitelje prevara, revizorske odbore, poslovodstva i regulatore; i za još jedan važan zupčanik u ovom krugu: investitore koji mogu sve izgubiti.” – Joseph Wells, osnivač i predsednik Udruženja ovlašćenih istražitelja Kratak sadržaj FINANCIJSKO IZVJEŠTAVANJE I PRIJEVARA U FINANCIJSKIM IZVJEŠTAJIMA: Definicija prijevara u financijskim izvještajima Struktura financijskog izvještavanja PROFIL, TAKSONOMIJA I SHEME PRIJEVARA U FINANCIJSKIM IZVJEŠTAJIMA: Prepravljanje knjiga je prijevara Realizacija, sprečavanje i otkrivanje Taksonomija i sheme KORPORATIVNO UPRAVLJANJE I NJEGOVA ULOGA U SPREČAVANJU I OTKRIVANJU PRIJEVARA U FINANCIJSKIM IZVJEŠTAJIMA: Uloga korporativnog upravljanja Nadzorna odgovornost odbora direktora Revizorski odbori i korporativno upravljanje Odgovornost uprave Uloga interne revizije Uloga eksternih revizora Upravljačka tijela Digitalni (računalni) pristupi prijevari forenzičkom računovodstvu Prijevara u digitalnom okruženju Praksa ispitivanja prijevare, edukacija i istraživanje ZABIHOLLAH REZAEE, PhD, CPA, CFE, CIA, CGFM, CMA, je predsednik Thompson-Hilla i profesor računovodstva na Univerzitetu u Memphisu, a dve godine je radio za Standing Advisory Group (SAG) Public Company Accounting Oversight Board (PCAOB). Objavio je preko 175 članaka u raznim računovodstvenim i poslovnim časopisima, kao i šest knjiga, uključujući Corporate Governance and Ethics. RICHARD RILEY, PhD, CPA, CFE, je počasni profesor javnog računovodstva na katedri Louis F. Tanner na Univerzitetu West Virginia. Dobio je 2008. godine priznanje kao ACFE pedagog godine, a 2009. za inovacije u podučavanju računovodstva dobio je priznanje Američkog računovodstvenog udruženja. Forenzički je računovođa i Ovlašćeni istražitelj prevara koji je razvio i sproveo obrazovne programe za United States National Institute of Justice i Internal Revenue Service. Uz zapaženu akademsku karijeru, radio je kao stariji računovođa u računovodstvenoj firmi Deloitte & Touche.

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Sudsko izvrsno pravo Opsti deo Siniša Triva (Šibenik, 10. studenog 1919. – Zagreb, 5. prosinca 2004.) je bio istaknuti hrvatski pravnik, redoviti profesor u miru, professor emeritus, prodekan i dekan Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, redoviti član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Počasni član Društva hrvatskih sudaca. Postumno je dobitnik Zlatne kune Hrvatske gospodarske komore kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse. Njegovo glavno djelo Građansko parnično procesno pravo osiguralo mu je autoritet vodećeg hrvatskog civilnog procesualiste. Životopis Siniša Triva rodio se 10. studenog 1919. u Šibeniku. Maturirao je 1938. na gimnaziji u Šibeniku. Pravo je studirao u Beogradu od 1938. do 1941. i u Zagrebu od 1945. do 1947. godine. Doktorat pravnih znanosti stekao je 1956. na Sveučilištu u Zagrebu. Naslovni docent postao je 1958. Na postdiplomskom studiju u Strasbourgu obranio je 1959. diplomsku radnju. Godine 1961. bio je na studijskom boravku na Sveučilištu Harvard u Bostonu. Radio je u pravosudnim tijelima kao tajnik suda, referent u Ministarstvu pravosudja NRH i sudac. Od 1953. pa do umirovljenja koncem 1990. radio je na Katedri za građansko procesno pravo Pravnog fakulteta u Zagrebu, kao asistent (1953.), docent (1959.), izvanredni profesor (1961.) i redovni profesor (1965.). Predstojnik Katedre bio je od 1959. do 1991. Školske godine 1966/67. bio je prodekan, a 1967/68. i 1968/69. dekan Pravnog fakulteta u Zagrebu. Godine 1980. izabran je za člana suradnika razreda za društvene znanosti JAZU; od 1990. izvanredni je član JAZU, a od 1991. redoviti član HAZU. Uz akademika Eugena Pusića bio je koordinator Radne grupe Razreda za društvene znanosti HAZU za izradu Rječnika hrvatskog pravnog i upravnog nazivlja. Triva djelovao je kao mentor u stjecanju naslova magistra i doktora pravnih znanosti do kraja 1990. niza istaknutih suvremenih civilnih procesualista, medju njima su i svi nastavnici gradjanskog procesnog prava na pravnim fakultetima u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Osijeku i Ljubljani. Građansko parnično procesno pravo, sistemsko djelo zasnovano na izučavanju suvremene sudske prakse, osiguralo mu je autoritet vodećeg civilnog procesualiste. Za peto izdanje dobio je 1985. republičku nagradu Sabora Republike Hrvatske Božidar Adžija za istaknuto znanstveno djelo. Triva je koordinirao rad savezne stručne komisije za izradu novog, drugog Zakona o parničnom postupku iz 1976. godine. Bio je tijekom deset godina član stručne komisije Jadranskog instituta JAZU za izradu nacrta Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi iz 1977. godine. U njegovoj redakciji, i uz njegov autorski doprinos, objavljen je 1981. veliki komentar tog zakona. Uz suradnju članova Katedre Belajca i Dike, Triva je napisao knjigu Sudsko izvršno pravo, teoretsku kritičku obradu sustava novog sudskog izvršnog prava uvedenog Zakonom o izvršnom postupku iz 1978. godine. Angažiranost u izučavanju arbitražnog prava kulminirala je pisanjem, u suradnji s profesorom Aleksandarom Goldštajnom, knjige Međunarodna trgovačka arbitraža, koja je, pored zapaženih inozemnih prikaza i recenzija, dobila i nagradu Službenog lista SFRJ za najbolje djelo iz oblasti pravnih nauka objavljeno 1987. godine. Triva bio je glavni urednik Pravne enciklopedije, isprva Pravnog fakulteta, a od 1988. Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža u Zagrebu. U povodu savjetovanja održanog 1989. u Opatiji, Društvo za građanskopravne znanosti i praksu Hrvatske posvetilo mu je svoj Zbornik radova za njegov izuzetan doprinos znanosti građanskog procesnog prava. Društvo hrvatskih sudaca izabralo ga je 1992. za svog počasnog člana. Triva je bio povremeni sudac Visokog trgovačkog suda. Intenzivna je bila i njegova suradnja s Vrhovnim sudom Republike Hrvatske. Od 1961. bio je arbitar Vanjskotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije. Od osnivanja arbitražnog sudišta u Hrvatskoj 1966. godine predsjednik je Stalnog arbitražnog sudišta pri Hrvatskoj gospodarskoj komori. Djelovao je i kao arbitar-predsjednik arbitražnog vijeća Međunarodnog arbitražnog sudišta Međunarodne trgovačke komore u Parizu. Senat Sveučilišta u Zagrebu donio je 2000. godine odluku kojom se Trivi dodjeljuje počasno zvanje i titula professor emeritus. Hrvatska gospodarska komora 2005. godine dodijelila mu je postumno Zlatnu kunu kao nagradu za životno djelo za doprinos razvitku hrvatskog gospodarstva na području arbitražne prakse, te kao utemeljitelju modernog arbitražnog sudišta u Hrvatskoj.

Lepo očuvano Potpis na praznoj strani Retko u ponudi MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prednja nulta stranica malo zacepljena, nista strasno, ostalo sve uredno! Posveta autora! SRPSKO PITANJE I POLITIKA AUSTROUGARSKE I RUSIJE 1848-1878. Dušan Berić Autor : Dušan Berić Izdavač :Gutenbergova galaksija B e o g r a d 2000.g tiraž-700. Tvrde korice -zlatotisak-šiven povez,636 str ., 24.cm,ćirilica IZVORI I STUDIJE: a) Srpsko pitanje - Austrougarska - 1848-1878 b) Srpsko pitanje - Rusija - 1848-1878 Sadržaj: 1.Važnost srpskog pitanja za evropsku politiku 2.Strah od srpskog pitanja 3.Austrija, Rusija i srpsko pitanje 1849-1860 4.Srpsko pitanje u austrijskoj politici 1860-1867 5.Rusija i srpsko pitanje 1860-1875 6.Austrougarska i Srbi 1867-1875 7.Odgađanje rešenja srpskog pitanja tokom velike istočne krize 1875-1878 8.Crkveni faktor u politici Austroug. i Rusije prema srpskom pitanju 1848-1878 Dušan Berić (Trnovo, Mrkonjić Grad, 7. januar 1948) je srpski istoričar, univerzitetski profesor i naučni radnik. Dušan Berić je rođen u Trnovu, u opštini Mrkonjić Grad. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi za istoriju 1971. godine. Odbranio je magistarsku tezu iz nacionalne istorije 1976. godine na beogradskom Filozofskom fakultetu. Doktorsku disertaciju je odbranio iz oblasti istorije Balkana na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1990. godine.[1] Radio je na filozofskom fakultetu u Novom Sadu od 1991. godine. Učestvovao je od 1996. do 2000. godine na naučno istraživačkom radu o istoriji Srba koju je organizovao novosadski fakultet.[2] Na filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici radi od 2010. godine gde na osnovnim studijama predaje opštu istoriju Novog veka, a na masteru pored opšte istorije Novog veka predaje i nacionalnu istoriju od 1800 do 1918. godine.[1] Od 2004. godine radi na knjizi Mađarizacija koja predstavlja naučni projekat od međunarodnog značaja, kao i na izradi lanaca studija o Staroj Srbiji, kao i odnosu Velikih sila prema ovoj oblasti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Publikum 2007 614 strana : ilustrovano Put do knjige Put do knjige je veoma kompleksno i sadržajno delo kapitalne vrednosti sa mnogo stručnih pojmova i izraza, ilustrovanih sa jednim ili više primera, nastalo kao rezultat višedecenijskog istraživačkog rada autora i predstavlja izuzetno značajan autorsko-izdavački poduhvat. U knjizi su sveobuhvatno razmotreni grafičko oblikovanje knjige kroz istoriju i tehnološki procesi poligrafske tehnologije; zastupljena su i različita likovno-grafička rešenja za ilustrovanje knjiga. Autor knjige je umetnik koji je stvarao knjige i radio na njima. Mile Grozdanić ima visoko profesionalni pristup u analizi grafičkih pravila i razvoju tehnologije grafičkog oblikovanja knjiga od Gutenberga do elektronskog doba. Knjiga Put do knjige sadrži sedam poglavlja: pisma; slikarsko-grafički postupci; knjiga; načela; slovo, linija, ukras; od rukopisa do knjige i na kraju nove mogućnosti u kojem se izlaže pojednostavljeni proces rada na knjizi pomoću savremenih računara u štamparskoj i izdavačkoj delatnosti. Put do knjige je pokušaj da se osvetli tok njenog razvoja od najranijeg oblika do savremenih stremljenja. Ona pruža opsežne podatke o grafici knjige i izdavačkoj i štamparskoj delatnosti i može da bude neophodna i vrlo korisna studentima likovnih i srodnih škola koji se bave oblikovanjem knjiga, grafičkim dizajnerima, likovnim umetnicima i radnicima iz institucija kulture i obrazovanja. Koliki je značaj ove knjige svedoči podatak da je ona već prešla granice naše zemlje i našla se na policama Univerzitetske biblioteke Sankt Petersburga, biblioteke Gutenbergovog muzeja u Majncu, Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nove Aleksandrijske biblioteke. Mile Grozdanić je dobitnik nagrada iz oblasti likovne grafike, slikarstva i grafičkog dizajna. Dela mu se nalaze u našim i stranim muzejima i galerijama. Sarađivao je sa mnogim izdavačkim kućama u zemlji i inostranstvu u oblikovanju knjiga, časopisa i kataloga. Pismo, Istorija pisma, Knjiga, Istorija knjige...

58971) OSNOVI TT TEHNIKE I TT UREĐAJI , Vučeta Petar tehnički major dipl. inž. ; Državni sekretarijat za narodnu odbranu Ratna Mornarica 1970 , sadržaj : UVOD Glava I OSNOVI TEORIJE INFORMACIJA 1. Kod i kodiranje 2. Količina informacije 3. Telekomunikacioni kanal 4. Redundansa Glava II OSNOVNI POJMOVI IZ TELEGRAFIJE 1. Telegrafski kodovi 1) Morzeov kod 2) Morzeov kablovski kod 3) Teleprinterski kodovi 4) Kodovi za otkrivanje i ispravljanje grešaka 2. Brzina telegrafisanja 3. Osnovna frekvencija telegrafisanja 4. Telegrafska izobličenja 1) Karakteristično izobličenje 2) Nepravilno izobličenje 3) Jednostrano izobličenje 4) Marža telegrafskih prijemnika 5. Rad sa prostom i duplom strujom 6.- Telegrafski releji 1) Polarizovani releji 2) Nepolarizovani releji 7. Morzeov telegrafski aparat 8.- Vibropleks 9. Elektronski taster Glava III TELEGRAFSKI PRENOSNI SISTEMI 1. Potrebna širina frekventnog opsega za prenos telegrafskih impulsa 2.- Telegrafski prenosni sistemi sa jednosmernom strujom 1) Simpleksni rad 2) Dupleksni rad 3. Zvučno frekventna telegrafija 1) Prenos podataka telefonskim kanalima 2) Prenos podataka i sinhronizacija 3) Detekcija i ispravljanje grešaka 4. Radio-telegrafski sistemi 1) Diverziti rad 2) Frekventna stabilnost 3) Amplitudna modulacija 4) Frekventna modulacija Glava IV AUTOMATSKI MORZE UREĐAJI 1. Morze perforator sa tastaturom 2. Vitstonov predajnik 3. Ondulator 4. Morze reperforator 5. Morze štampač 6. Kodni pretvarači Glava V 1. Start-stop teleprinteri - TELEPRINTERI 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera (1) Multikontaktni predajnik (2) Predajnik sa jednim kontaktom (vezni) (3) Predajnik sa jednim kontaktom (udarni) 3) Blokiranje tastature 4) Prijemnik teleprintera 5) Mehanizam za štampanje 6) Neštampajuće funkcije teleprintera 2. Automatski predajnik 3. Perforator 4. Reperforator 5. Elektronski teleprinter 6. Teleprinter »Siemens T-100«< 1) Tastatura teleprintera 2) Predajnik teleprintera 3) Prijemnik teleprintera 4) Mehanizam za štampanje 5) Promena marže prijemnika teleprintera 7. Regenerativni ponavljač 8. Brzina rada teleprintera 9. Automatska korekcija grešaka Glava VI FAKSIMIL I FOTO-TELEGRAFIJA 1. Predajnik faksimila 1) Sistem za sinhronizaciju 2) Sistem za skaniranje (1) Svetlosni izvori (2) Fotocevi 4) Modulator 3) Generator noseće frekvencije 5) Pojačavač 6) Sistem za faziranje 2. Prijemnik faksimila 1) Direktni sistemi za reprodukciju 2) Foto-sistem za reprodukciju 3. Telefonska kola za faksimil prenos 4. Radio-faksimil Glava VII TELEGRAFSKE CENTRALE 1. Ručne telegrafske centrale 2.- Retransmisione centrale 3. Automatske direktne centrale- - Glava VIII · OSNOVNI POJMOVI IZ AKUSTIKE 1. Zvuk 2. Govor 3. Razumljivost i vernost govora 4. Jačina zvuka Glava IX OSNOVNI POJMOVI IZ TELEFONIJE 1. Automatski telefonski aparat 1) Ugljeni mikrofon 2) Telefonska slušalica 3) Mikrotelefonska kombinacija 4) Indukcioni kalem 5) Telefonsko zvono 6) Viljuška (menjač) 7) Brojčanik 2.- Induktorski telefonski aparat - 3.- Telefonski aparat sa centralnom baterijom - 4. Birači - 1) Obrtni birači - 2) Birači sa dva kretanja 3) Koordinatni birači 5. Telefonski releji Glava X TELEFONSKE CENTRALE 1. Ručne telefonske centrale 1) Induktorska telefonska centrala 2) Centrala sa centralnom baterijom 2.- Automatske telefonske centrale 1) Centrala sistema »korak po korak (1) Predbirački stepen (2) Stepeni grupnih birača (3) Stepen linijskog birača (4) Rad centrale sistema »korak po korak u mrežnoj grupi 2) Centrale sa koordinatnim biračima (1) Pretplatnički stepen (2) Relejski slog SR (3) Registar grupnog stepena REG-GV (4) Grupni stepen GV (5) Relejski slog LKR I registar pretplatničkog stepena REG SL. (6) Način uspostavljanja veze kod centrala sistema ARF 50 3.- Mrežne grupe Glava XI NAPAJANJE TELEFONSKIH CENTRALA Punjenje akumulatorskih baterija Sistemi napajnja telefonskih centrala Olovni akumulatori Akumulatorske baterije Glava XII VIŠESTRUKO ISKORISCENJE VODOVA 1. Dvojni priključci 2. Grupni priključci - 3. Selektivno-serijski priključci Glava XIII TELEFONSKI SAOBRAĆAJ Glava XIV OSNOVI VISOKOFREKVENTNE TELEFONIJE 1. Modulacija 1) Višestruka modulacija 2) Grupisanje kanala 2. Električni filtri 3. Pojačavači 4. Generatori nosećih frekvencija 5. Dvožična I četvorožična veza - 6. Uređaji za prenos poziva I impulsa biranja Glava XV TELEKOMUNIKACIONI VODOVI 1. Homogeni vodovi 1) Prostiranje prostoperiodičnih struja 2) Prostiranje složenoperiodičnih struja 2. Pupinizacija 3. Preslušavanje 4. Vazdušni vodovi 5. Kablovi 6. Podmorski kablovi 7. Koaksijalni kablovi PRILOZI: Broj 1 Tablica 1 - Internacionalni Morzeov kod Broj 2 Tablica 2 Međunarodni kod broj 1 Broj 3 Tablica 3 Međunarodni kod broj 2 Broj 4 Tablica 4 Tablica logaritama za osnovu 2 Literatura tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, ilustrovano, 166 strana

Najplaćeniji poslovi današnjice su vezani za kreativnost i stvaralaštvo (dizajneri, programeri, marketari...). Da li ja to mogu da radim? Pa naravno! U svakom od nas čuči mali umetnik. :) Tvoja mašta ti omogućava da istražuješ, zamišljaš i spajaš razne stvari, nekada naizgled i nespojive. Sada na jednom mestu imaš brdo ideja raspoređenih u 8 poglavlja koje će podstaći tvoju kreativnost i maštu. Zašto je to uopšte važno? Upravo je kreativnost potrebna za stvaranje, a to je najviši nivo učenja, razmišljanja i znanja. Podrazumeva da stvaraš neku celinu kombinujuću različite elemente. Uzmi stare krpice, čepove, boje, štapiće, možeš malo i voća i kreni ludo da se zabavljaš, dok učiš da stvaraš! 288 strana, format 29×25 cm

Polovne knjige, korice blago pohabane, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: BIGZ - Beograd, Jedinstvo - Priština, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 21 cm. 770 str. Poezija i proza za decu i omladinu 1-4 - Pradevojčica - Vrt detinjstva - Ako je verovati mojoj baki - Kratkovečna i druge bajke Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 - Beograd, 11. februar 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.

Kratka HISTORIJA SRPSKIH KRAJIŠNIKA sa KALNIKA i BILOGORE od XIV do XIX vijeka VUKADINOVIĆ, Nenad D. Autor Naslov Kratka historija srpskih krajišnika sa Kalnika i Bilogore : (od XIV do XIX vijeka) / Nenad D. Vukadinović. - Impresum Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2012. - Materijalni opis TVRD lux povez..331 str. : ilustr. ; 24 cm POVIJEST HRVATSKE Str. 293-325: Mali leksikon starih riječi i izraza sa područja Bilogore. - Bibliografija. str. 288-290. - Bilješka o autoru: str. 327-328. Odvjetnik Nenad Vukadinović rođen je u Bjelovaru, gdje je završio osnovnu i srednju školu. U Bjelovaru je živio i radio do 1991. Danas živi u Novom Sadu. Knjigu posvećenu srpskim krajišnicima podijelio je u tri tematske cjeline: Najranija doseljavanja Srba na područje oko Kalnika i Bilogore : od 1400. do 1600.; Vojna krajina od 1600. do 1800.; Život krajiških Srba u XIX vijeku. Na kraju knjige nalazi se mali rječnik starih riječi i izraza s područja Bilogore. -------------------------------------- Knjiga se bavi potrebom i sviješću o razumijevanju i rasvjetljavanju srpskog krajiškog naroda u sjeverozapadnoj Hrvatskoj (Kalnik i Bilogora) koja autentično govori o tome tko smo, što smo i odakle smo. Autorova zavičajna emocija jeste razlog pisanog traga o opstojnosti srpskog nacionalnog korpusa u ovom geografskom području, a ujedno je i refleksija na opstojnost ukupnosti srpskog bića na ovim područjima kroz turbulentne vjjekove. Autor u ovom djelu govori o najranijim doseljavanjima Srba na prostor Kalnika i Bilogore od 1400. do 1600. godine. Zatim se obrađuje Vojna krajina od 1600. do njenog ukidanja 1881. godine kao i njeno razvojačenje i uključivanje u različite civilne oblasti. U poglavlju pod naslovom `Poznate ličnosti`, autor nudi spoznaju o životopisu Pavla Solarića, Petra Preradovića i Dušana Kašića, kao najpoznatije historijske ličnosti potekle iz srpskog krajiškog naroda sa prostora Bilogore. Na kraju knjige autor daje prilog starih, najiizvornijih autentičnih izraza Krajišnika (kao svojevrsni riječnik) korišten u stara vremena, ali i danas. Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- M