Odlično stanje Retko u ponudi UVEZ: TVRDI JEZIK: SLOVENAČKI GODINA: 1959 IZDAVAČ: DRŽAVNA ZALOŽBA SLOVENIJE, LJUBLJANA UVOD: LUC MENAŠE Gabrijel Stupica (Dražgoše, 21. mart 1913 — Ljubljana, 19. decembar 1990) je bio slovenački slikar.[1] Gabrijel Stupica Gabrijel Stupica 1969.jpg Datum rođenja 21. mart 1913. Mesto rođenja Dražgoše Datum smrti 19. decembar 1990. (77 god.) Mesto smrti Ljubljana Biografija Uredi Studirao je na Akademiji umetnosti u Zagrebu, gde je, nakon diplomiranja, živeo i radio.[2] Preselio se 1946. godine u Ljubljanu, gde je postao profesor na novoosnovanoj Akademiji likovnih umetnosti. Do odlaska u penziju 1977. bio je dva puta rektor (sada bi bilo zvanje dekana).[3] Izabran je za dopisnog člana Jugoslovenske akademije nauka i Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Pored slika povremeno je radio scenografije i grafike. Smatra se jednim od glavnih umetničkih ličnosti u Sloveniji i Jugoslaviji u drugoj polovini 20. veka. Takođe je poznat u inostranstvu.[4] Za svoj rad dobio veliki broj domaćih i međunarodnih nagrada. Izlagao je na mnogim samostalnim i grupnim nastupima u zemlji i inostranstvu.[5] Tags: Neoavangarda slovenacka avangarda apstraktno slikarstvo exat 51 nove tendencije gorgona jugoslovensko xx veka 20. vek

Nikola Kusovac: SRPSKO SLIKARSTVO XX VEKA : IZBOR IZ PRIVATNIH ZBIRKI Tvrd povez - formata: 24x30cm, 455strana, reprodukcije, portreti, Никола Кусовац (Београд, 23. фебруар 1935) је српски историчар уметности и кустос Народног музеја у Београду, у коме је дуго година био и шеф Одељења за историју уметности. Спада у најзначајније српске ликовне критичаре, са више од две хиљаде објављених радова, међу којима је и неколико десетина монографија о разним српским сликарима. Током Одбрамбено-отаџбинског рата радио је на спасавању српског културног наслеђа и блага и његовом пребацивању у Србију. За време свог вишедеценијског рада одржао је преко хиљаду предавања и водио на стотине хуманитарних акција. [1] Један је од почасних чланова оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „ Адлигат`, где се уједно налази и његов легат, у коме је и стручни саветник за збирку уметничких дела Удружења.

BLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval Komplet MARIJA PASKVAL Maria Pascual 12 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. Veoma dobro očuvane, bez pisanja, pečata, posveta, cepanja… 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T. A. Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, 1. srpnja 1933. – 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya... MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 10 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ako bude nekih nedostataka navescu pored naslova knjige! Fali knjiga br 11 i 12 BIBLIOTEKA LJILJAN Marija Paskaval MARIJA PASKVAL Maria Pascual 11 knjiga, skoro A4 format, tvrd povez. NIŠRO Oslobođenje, 1988. 1. Priče iz Alhambre, Irving Washington Princ hodočasnik ljubavi Zidareva pustolovina Bjegunac 2. Ruske priče, Lav Tolstoj Kavkaski zarobljenik Istina uvijek pobjeđuje 3. Njemačke priče, Ernst T.A.Hoffmann Čovjek iz pijeska Zulemina pjesma Dama u bijelom 4. Čarobne bajke, Fernan Caballero Vitezovi od ribe Princeza krasuljka Ptica istine 5. Romantične legende, Gustavo Adolfo Becquer Bijela srna Zelene oči Ruže nesretne ljubavi 6. Fantastične priče, Trini Maseda Neptunova palača Djevojčica koja nije mogla narasti 7. Engleske priče, Viljem Šekspir Kralj Lir Mletački trgovac Ukroćena goropad 8. Ruske priče, Aleksandar Puškin ----- Ima nacrtano malo srce na unutrasnjoj strani korica, nista strasno! Sve ostalo uredno! Snijeg Seoska plemkinja Dunja, izgubljena ljubav 9. Engleske priče, Čarls Dikens Putujući trgovac Gvineja hrome djevojčice 10. Francuske bajke, Madam D`Onoa Zelena zmija Plemenita mišica 11. Njemačke priče, Ernst T.A.Hofman Rudnici faluna Kockareva sreća 12. Ruske priče, Lav Tolstoj Djevojčica i pečurke Ptičica Morski pas Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya....

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

odlično stanje JAKO RETKO U PONUDI 78 strana Sáfrány Imre / [a képeket válogatta és az előszót írta Tolnai Ottó] Језик мађарски Година 1978 Újvidék : Forum, 1978 (Újvidék : Forum) Остали аутори Tolnai, Ottó s tablama delimično u bojama (reprodukcije) : ilustr. ; 21 cm Slike Šafranj Imre Rezime na srp. jeziku Sáfrány Imre Предметне одреднице Шафрањ, Имре, 1928-1980 - Сликарство Imre Šafranj je delovao kao slikar, kritičar, ilustrator i pisac. Radio je kao novinar. Veliki deo njegove umetničke zaostavštine uništen je u požaru koji je zahvatio subotičku Gradsku kuću 1970. razrađivao je slikarska dela karakterističnih modernističko-ekspresivnih stilizacija biljnih i životinjskih motiva: Čkalj ili Paun (1956). Njegov stilizovani asocijativni i emotivno tonirani ekspresionizam je svakako bio deo atmosfere socijalističkog etetizma. Umetnik je u svom opusu načinio jedan neočekivani iskorak serijom kolaža 1970. Ti kolaži su bili jednostavne strukture nađenih pa citiranih papirnih predmeta kao što su:vozne karte, ulaznice, flajeri, omoti itd. Karakteristično je da kolaži nemaju asocijativan već izrazito doslovan karakter, što ih čini ekcesom u odnosu na njegov slikarski opus. avangarda, neoavangarda, ekspresionizam, uj symposion...

Autor: Mile Grozdanić Godina izdanja: 2007. Br. str.: 616 Povez: Tvrd Format: 250mm x 300mm Pismo: Ćirilica Opis Put do knjige Put do knjige je veoma kompleksno i sadržajno delo kapitalne vrednosti sa mnogo stručnih pojmova i izraza, ilustrovanih sa jednim ili više primera, nastalo kao rezultat višedecenijskog istraživačkog rada autora i predstavlja izuzetno značajan autorsko-izdavački poduhvat. U knjizi su sveobuhvatno razmotreni grafičko oblikovanje knjige kroz istoriju i tehnološki procesi poligrafske tehnologije; zastupljena su i različita likovno-grafička rešenja za ilustrovanje knjiga. Autor knjige je umetnik koji je stvarao knjige i radio na njima. Mile Grozdanić ima visoko profesionalni pristup u analizi grafičkih pravila i razvoju tehnologije grafičkog oblikovanja knjiga od Gutenberga do elektronskog doba. Knjiga Put do knjige sadrži sedam poglavlja: pisma; slikarsko-grafički postupci; knjiga; načela; slovo, linija, ukras; od rukopisa do knjige i na kraju nove mogućnosti u kojem se izlaže pojednostavljeni proces rada na knjizi pomoću savremenih računara u štamparskoj i izdavačkoj delatnosti. Put do knjige je pokušaj da se osvetli tok njenog razvoja od najranijeg oblika do savremenih stremljenja. Ona pruža opsežne podatke o grafici knjige i izdavačkoj i štamparskoj delatnosti i može da bude neophodna i vrlo korisna studentima likovnih i srodnih škola koji se bave oblikovanjem knjiga, grafičkim dizajnerima, likovnim umetnicima i radnicima iz institucija kulture i obrazovanja. Koliki je značaj ove knjige svedoči podatak da je ona već prešla granice naše zemlje i našla se na policama Univerzitetske biblioteke Sankt Petersburga, biblioteke Gutenbergovog muzeja u Majncu, Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nove Aleksandrijske biblioteke. Mile Grozdanić je dobitnik nagrada iz oblasti likovne grafike, slikarstva i grafičkog dizajna. Dela mu se nalaze u našim i stranim muzejima i galerijama. Sarađivao je sa mnogim izdavačkim kućama u zemlji i inostranstvu u oblikovanju knjiga, časopisa i kataloga.

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

SAVA ŠUMANOVIĆ prepuštanje pasiji Ljubica Miljković Galerija slika Sava Šumanović, Šid/ Printmedia, Beograd, 2007. 416 strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. (Tanjug)

Sava Šumanović: Prepuštanje pasiji / Ljubica Miljković Beograd 2007. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format ( 29 cm), 416 strana. Napomena: knjiga je odlično očuvana (kao nova) . Galerija `Sava Šumanović` iz Šida i `Printmedia` iz Beograda objavili su monografiju `Sava Šumanović - Prepuštanje pasiji` o jednom od najznačajnijih srpskih slikara prve polovine 20. veka. Autor monografije je Ljubica Miljković, a knjiga sadrži hronologiju važnih dogadjaja iz života i stvaralaštva Save Šumanovića, popis monografija i kataloga i antologijski izbor od 128 slika s reprodukcijama preko cele strane, saopštili su izdavači. Izdanje je dopunjeno i popisom s manjim reprodukcijama u boji, 626 slika, četiri grafike, 237 akvarela, gvaševa, pastela, tempera i crteža. Sava Šumanavić (1896- 942) rodjen je u Vinkovcima, a u četvrtoj godini s porodicom se preselio u Šid. Godine 1914. godine upisao je Višu umetničku školu u Zagrebu, a od 1918. godine počeo je da izlaže svoja dela. Godine 1920. Šumanović je otišao u Pariz i iznajmio atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog analitičkog kubizma. U Parizu se družio s Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maksom Žakobom i drugim umetnicima. Narednih godina živeo je i slikao u Zagrebu. Godine 1924. napisao je studije `Slikar o slikarstvu` i `Zašto volim Pusenovo slikarstvo`. U Parizu je ponovo boravio 1925. godine, gde je prihvatio uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. naslikao je `Doručak na travi` koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije na Salonu nezavisnih izložio je sliku `Pijana ladja`, inspirisanu istoimenom pesmom Artura Remboa. Druga inspiracija bila je čuvena Žerikoova slika `Splav Meduza`. Kritičari su delo dočekali s podeljenim stavovima. Godine 1928. vratio se u Šid, gde je slikao sremske pejzaže. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz, gde su nastale slike: `Luksemburški park`, `Crveni ćilim`, `Most na Seni`, koje karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Po povratku u Šid, 1930. godine slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radio je na ciklusu velikih platana `Šidjanke`, a kasnije na ciklusu `Beračice`, posvećenom berbi groždja. Avgusta 1942. Savu Šumanovića su, zajedno s još 150 Srba iz Šida, uhapsile vlasti NDH i odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani i sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

KOMPOZITORI – ŽIVOT I DELO MUZIKA Šifra artikla: 381717 Isbn: 9788674787397 Autor : Jessica Duchen, Sonja Marinković, ostali Izdavač : DATA STATUS Reč je o bogato ilustrovanoj knjizi, koja pored originalnih muzičkih partitura i lične prepiske, slika domova i mesta gde su radili, ličnih stvari i drugih važnih činjenica, otkriva ključne uticaje, teme i metode rada muzičkih velikana i postavlja njihova dela u širi istorijski i kulturni konteks... Detaljnije Reč je o bogato ilustrovanoj knjizi, koja pored originalnih muzičkih partitura i lične prepiske, slika domova i mesta gde su radili, ličnih stvari i drugih važnih činjenica, otkriva ključne uticaje, teme i metode rada muzičkih velikana i postavlja njihova dela u širi istorijski i kulturni kontekst. Čitaocima pruža širu sliku o tome kako su izvanerdni umetnici kolosalne stvaralačke snage poput Vivaldija, Baha, Mocarta, Betovena, Šuberta, Berlioza i mnogih drugih stvarali remek-dela koja nam se tako rečito obraćaju i posle toliko vekova.No, ova knjiga je utoliko vrednija jer sadrži poglavlje posvećeno muzici u Srbiji, iz pera ugledne profesorke Fakulteta muzičke umetnosti Sonje Marinković, koja je na maestralan način satkala mozaik života i dela svih izvanrednih umetnika i pregalaca u Srbiji, kao što su Stevan Mokranjac, Petar Konjović, Stevan Hristić, Ljubica Marić, Vasilije Mokranjac i mnogi drugi, koji su nam u nasleđe ostavili dragoceno stvaralaštvo ne samo na polju muzike već i kulture uopšte. Objavljeno u saradnji sa jednim od najvećih stranih izdavača – britanskom kućom DK. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Jessica Duchen, Sonja Marinković, ostali Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DATA STATUS Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2021 Format 25,2x30,1 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Istina o Bijelom dugmetu Danilo Štrbac Prva, izuzetno retka, knjiga o Bijelom Beograd 1977. ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta sitna oštećenja na rikni POTPIS NA SLICI Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.

kao na slikama na jednom mestu podvučen tekst ne smeta ništa uredno je Četvrti memorijal Save Šumanovića 1972. Аутор Šumanović, Sava, 1896-1942 = Шумановић, Сава, 1896-1942 Аутор Меморијал Саве Шумановића (4 ; 1972 ; Шид) Наслов Sava Šumanović vaš savremenik : oktobar 72 : [Četvrti memorijal Save Šumanovića] / [koncepcija izložbe Lazar Trifunović] Врста грађе књига Језик српски Година 1972 Издавање и производња [Šid : Galerija Save Šumanovića], 1972 (Beograd : Škola za industrijsko oblikovanje) Физички опис [18] str. : ilustr. ; format kataloga 32 cm Остали аутори Трифуновић, Лазар Knjižni blok 16 x 16 cm. Предметне одреднице Шумановић, Сава, 1896-1942 – Изложбени каталози Меморијал Саве Шумановића (1972 ; Шид) – Изложбени каталози koncepcija izložbe Lazar Trifunović Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Sremska Mitrovica, 30. avgust 1942) je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz proteste ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[1], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[1], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Dela Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu.[2] U njoj se nalazi više od 400 dela, od kojih 350 ulja na platnu, crteži, pasteli i dokumentacija.[2] Pijana lađa (akt, Šid 1927) Doručak na travi (pejzaž, Šid) Mrtva priroda sa flašama (1926), u vlasništvu banjalučke Zbirke „Terzić“, a čuva se u depou Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banjoj Luci.[2] Luksemburški park (Pariz) Crveni ćilim (Pariz) Most na Seni (Pariz) Jutro (Pariz 1929) Šidijanke (ciklus pejzaža, Šid) Kraj šumarka, (akt, Šid 1935)[3] Beračice (ciklus nastao pred smrt) tags: istorija srpskog slikarstva srpsko slikarstvo xx veka savremeno srpsko slikarstvo moderno ... katalog katalozi save šumanovića ... kubizam avangarda moderno ... moderna ... mile grozdanić dizajn kataloga 1972 mangelos dimitrije bašičević ...

Kao na slikama Lepo očuvano 1-10 Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije. Časopis „Poletarac“ izlazio je u Beogradu, od juna 1973. do juna 1975. godine. Izdavač ovog časopisa bio je Atelje za izdavačku delatnost novinsko-izdavačkog preduzeća „Borba“. Glavni i odgovorni urednik časopisa bio je književnik Dušan Radović. Članovi redakcije časopisa bili su Dragan Lukić, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović, Radoslav Zečević i Dušan Petričić. Ukupno je izašlo 19 brojeva – oko 1.600 stranica u velikom formatu. Komplimenti iz Evrope Bilo nam je žao dece, naljutili smo se i napravili „Poletarac“. On je toliko drugačiji od svega što se kod nas radilo za decu!“ objasnio je Dušan Radović nastanak ovog dečjeg časopisa. Tačnije, njegov povratak. „Poletarac“ je, zapravo, bio prvi posleratni dečji časopis, ali nije imao sreće, jer se ugasio 1969. godine. „U međuvremenu, u Srbiji su se pojavili neki listovi, koji ni izbliza ne mogu da zadovolje ni potrebe dece, niti da na dobar način reprezentuju književnost koja postoji. Na društvenu inicijativu, „Poletarac“ je obnovljen, s ambicijama da bude bolji i da okupi oko sebe najvrednije saradnike iz cele zemlje. I mi smo napravili list na mnogo strana, s najeminentnijim saradnicima. Dobili smo mnogo komplimenata, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, jer, po rečima nekih obaveštenih stranaca, takav časopis u Evropi ne postoji. Međutim, trebaće još mnogo vremena i novaca, da se kod nas razbiju neke predrasude i otpori. Kod nas još uvek najveći tiraž imaju loše stvari,“ kazao je Radović. Poletarac Dusko RadovicTim snova Poletarac je u svojoj redakciji okupio pisce i pesnike za decu kojima ni danas nema premca, ali su na njegovim stranama gostovali i mnogi drugi velikani (dečje) književnosti – Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Ivo Andrić, Desanka Maksimović. Bio je primer vrhunskog dizajna dečjeg časopisa, do danas neprevaziđenog u Srbiji . Pored ilustratora i karikaturiste Dušana Petričića, koji je listu dao vizuelni identitet, mnogi poznati slikari i ilustratori učestvovali su u Radovićevom kreiranju dečjeg časopisa – Miodrag Mića Popović, Ljubica Cuca Sokić, Rastko Ćirić, Predrag Koraksić. Nerazumevanje od prvog broja Međutim, od prvog dana bilo je mnogo onih koji nisu verovali u njega. U „Borbi“, koja ga je izdavala, od prvog broja su hteli da ga ukinu. Kao glavni urednik, Radović je dobio sobicu u koju je mogao da stane neveliki pisaći sto, a svoje vrhunske saradnike morao je da prima, praktično – u hodniku. „Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni direktori, urednici, pomoćnici, savetnici i njihove sekretarice, u velikim kabinetima sa kožnim vratima, kožnim foteljama, kožnim trosedima i kožnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet, jedan od njih je iskreno odgovorio: Iz ove kože se ne može!“ pisao je Milovan Vitezović. Poletarac Dusko RadovicList za gospodsku decu Iz Jugoslavije su na račun „Poletarca“ stizale pokude – da je „list za gospodsku decu“, da objavljuje „rđave pesme“… Poletarac nije naišao na prijem i odjek koji su očekivali njegovi stvaraoci, pisci i likovni umetnici. Veliki format, modernost, koncept – sve to je, čini se, bilo suviše slobodno i nerazumljivo za to vreme. Radović je govorio o otporu na koji je „Poletarac“ nailazio u školama, o korumpiranom tržištu dečje štampe, o izdavačima koji spretno podmićuju nastavnike, svoje buduće akvizitere, kako bi učenicima „propisali“ čitanje njihovih listova. „Neki urednici su u stanju da neprestano jadikuju u kancelarijama uticajnih ljudi, da se rastrče po ustanovama kad zateba. Ja nisam bio za to spreman. Nisam imao ni vremena. Lako je ovima o kojima govorim – oni prave listove tako što slažu pričicu na pesmicu, pesmicu na pričicu, bez reda i smisla, dodaju neku vinjeticu i to je njihovo uređivanje. Ceo njihov godišnji posao se može obaviti za nedelju dana. Pristajem da sve listove koji se tako uređuju, tako uređujem sam i besplatno. Letnje pesmice u leto, prolećne u proleće, zimske u zimu, i eto formule. Zašto se naprezati, zašto izmišljati, zašto okupljati maštovite crtače, pisce, naručivati rešenja, izume, zašto tragati za novim i neobičnim, kad uspeva staro i obično?“ Poletarac Dusko RadovicIspuštena prilika Radović je zaključio da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozan poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži. „Poletarac je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno,“ rekao je Radović jednom. „Mi smo pokušali da budemo strogi i odgovorni. Birali smo, odbijali i vraćali rukopise i ilustracije, borili se, koliko smo mogli, da zaista stvorimo list za „gospodsku decu“. Međutim, pobedila je duhovna sirotinja među piscima i prosvetnim radnicima. Opet su bili u pravu oni kojih ima više. Oni koje bi ugrozilo zavođenje odgovornosti i morala. Da smo imali prave podrške, to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika.To je bila velika, ali ispuštena prilika,“ govorio je Duško Radović o svom „Poletarcu“. Poletarac Dusko RadovicOdlazak u podrume bibioteka Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Istoimena serija Ipak, nekoliko godina nakon gašenja časopisa, 1979. – „Televizija Beograd“ počela je sa snimanjem istoimene serije, napravljene po časopisu, a scenarista i režiser televizijskog „Poletarca“ bio je Timoti DŽon Bajford. „Imao sam priliku da čujem njegovo mišljenje o mojoj adaptaciji. Kad je pročitao scenario, bio je očajan – rekao da nema veze sa njegovom časopisom i da ne želi da bude asociran sa televizijskom serijom. Međutim, više od godina dana kasnije, kad sam ga slučajno sreo posle početka emitovanja serije, pružio mi je ruku i iskreno čestitao, sa rečima: Očigledno ne umem da procenim scenarija!“ ispričao je jednom prilikom Bajford. Poletarac Dusko RadovicKako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Ostali, ipak, mogu zaviriti među korice četiri knjige „Poletarca“ i prelistavati ih u elektronskoj verziji, na sajtu Srpske dečje digitalne biblioteke. Priredila: Jovana Papan