Pumpa za navodnjavanje -Vrlo jednostavno se postavlja sve je prikazano na slikama+ kupac dobija kompletno video upustvo 1. Pumpa funkcioise tako sto se na njoj podesi realno vreme u podesavanjima 2. Podesava se program za bilo koji dan u mesecu u koje vreme ce pumpa sama da otvori ventil i da zaliva takodje se podesava koliko ce vremena pumpa da propusta vodu, ako se podesi da pumpa propusta vodu 3 minuta ona ce tacno toliko raditi i sama automatski zatvoriti ventil 4. Pumpa radi na dve obicne baterije koje sluze kao izvor energije odakle ce pumpa trenutno zatvoriti ili otvoriti ventil tako da baterije mogu dugo da traju Slanje Kurirskom Sluzbom na teritoriji cele Srbije placate kuriru prilikom preuzimanja, troskove kurirske sluzbe placa kupac -Porucivanje posaljite u poruci vase podatke Ime Prezime, Mesto, adresa i broj telefona i navedite tacno sta porucujete

-dimenzije-42x26x27 - 4mm staklo -akv.ima poklopac iz 2 dela(nekada uzduž a nekada popreko) -NAPOMENA - na poklon dobijate i 3 ribice I kutijicu kvalitetne hrane -akv.je ispitan-isproban  -20 godina iskustva u akvaristici i izradi akvarijuma, spoljnih filtera,terarijuma,i uzgoju riba -radim isključivo sa WURTH silikonom -u ponudi i akvarijumi(5,7,15,25,35,45,55,63 L..i veći)kratko korišteni,novi,liveni fabrički zaobljeni,.. -vel.izbor standardne opreme (grejači,prelivne cevi, filer.materijali, haube-svetla,kvarcni pesak,spoljni filteri razni,suva+živa hrana,vazduš.pumpe,mrežice,..) -u ponudi i ribice (ksifo, KOLOR tetre, moly, borci domaći, KOLOR zebrice, koridorasi,ancistrusi razni, skalari, kribenzisi, KOLOR tetrazone, rodostomusi, gupike, kraljevske i plave neonke, razbore,.) i biljke (nana žilet, kriptokorina, valisnerija, nana minima, ehinodorus, kladofora,.) -slike su autentične -poslednje od slika su date iz sličnih mojih ponuda, izbora akvarijuma -pogledajte moje ostale ponude na `bogi71`

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

ПОЛЕТАРАЦ Душана Радовића - ЗИМА Издавач: РАД, Београд, 1987.год. Тврди повез, 208 страна, вееелики формат, илустровано, ћирилица. Доста добро очувано. `Mnogi i danas smatraju da je „Poletarac“ bio nešto najbolje što se ikada izdavalo za decu na prostorima bivše Jugoslavije, ....to bi već bila debela biblioteka reprezentativnih književnih i likovnih priloga. Iz toga je, dalje, moglo da se „hrani“ mnogo budućih udžbenika i priručnika. Poletarac je pred svoj odlazak u podrume bibliotka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj, i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije. Predosećajući skori kraj časopisa, Dušan Radovć je u broju za maj-jun 1975., na strani 2, predložio da „Poletarac“ više ne bude mesečni časopis, već knjiga koja bi izlazila svakog godišnjeg doba, u ritmu prirode – na proleće, leto, jesen, zimu. Taj broj bio je i poslednji. Kako do “Poletarca” Dvanaest godina nakon prinudnog prizemljenja „Poletarca“, izdavačko preduzeće „Rad“ objavilo je izbor najboljih književnih i likovnih, odnosno zabavnih i poučnih priloga, u četiri knjige naslovljene onako kako je zamišljao Duško Radović. Ni njih više nema na policama knjižara. Roditelji koji nisu imali zadovoljstvo da u detinjstvu imaju ove vredne knjige, i da ih do danas sačuvaju za svoju decu, mogu ih, uz malo sreće, ponekad pronaći u antikvarnicama i na aukcijskim sajtovima. Dušan „Duško“ Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe` i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao `političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom`. Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.“ „Teško je biti dete i biti dobar.“ „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.“ „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.“ `Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.` `Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...``

Beograd : `Partizan`, 1953 (Stari Bečej : `Proleter`) veoma dobro očuvano kao na slikama extra retko postoji samo jedan primerak u Narodnoj biblioteci Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference[uredi] Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Ovaj uredjaj je predvidjen za prociscavanje vazduha u prostorijama gde obicno boravimo Uredjaj moze da sluzi i kao stona Led lampa sa belim svetlom Glavne karakteristike: ● Idealan izvor osvetljenja za lokal, kucu, spavacu sobu, itd ● Snop Led svetla je koncentrisan tako da nece smetati drugim ljudima oko vas ● Ovo nije samo Led lampa vec i precistac vazduha ● Kad je lampica (u sredini lampe) plava, preciscac vazduha radi normalno. Kad je mala lampica narandzasta, precistac vazduha se iskljucuje ● Tri nacina osvetljenja (mala osvetljenost, srednja osvetljenost, visoka osvetljenost) pogodni za razlicite prilike ● 15 miliona negativnih jona kiseonika u sekundi stvara prirodan svez vazduh ● Podesiva ruka sa Led svetlom u svim pravcima, rotiranje od 360 stepeni ● Pomocu USB kabla za napajanje lampu mozete puniti bilo kojim USB prikljuckom, poput racunara, Power bank napajanjem, USB punjacima , itd. .. ● Lampa moze nastaviti raditi 2 - 4 sata nakon sto se napuni ● Ugradjena litijum-jonska baterija od 1850mAh Specifikacija: ● Snaga : 5W ● Intenzitet osvetljaja : 450LM ● Stopa uklanjanja metanola : 91kom ● Korisna povrsina : oko 10 kvadratnih metara Boja kucista : Bela Tip prekidaca na uredjaju : Touch Glavni prekidac na zadnjem delu uredjaja za gasenje i paljenje Uredjaj se isporucuje u svojoj originalnoj kutiji sa USB kablom i uputstvom na Kineskom jeziku

Originalno GBlife PIR Automatsko svetlo za visenamnesku upotrebu - Manual light Kada se postavi u rucni nacin rada, svetlom se moze rucno upravljati i raditi neprekidno do 2 sata. - Automatic light Kada se postavi u automatski nacin rada, svetlo ce se automatski ukljuciti nakon sto se pojave ljudi i ugasiti nakon njihovog odlaska. - Cost-friendly Ekonomican nacin koriscenja automatsko svetla sa pametnim senzorom pokreta. - Battery-operated Svetlo je opremljeno punjivom baterijom i time izbegavate razvucene kablove. - Compact and portable Svetla se mogu lako instalirati na mnoga mesta, poput stepenista, ulaza, ormara, ispod kuhinjskih delova itd. Specifikacija: Glavni materijal: metal + plastika Broj LED dioda svakog svetla: 22 komada Temperatura boje: 5500K - 6000K Baterija: ugradjena litijum-jonska baterija od 1000mAh Snaga: 5W / DC 5V 1A Udaljenost ocitavanja detekcije: manje od 3m Vreme punjenja: 2.5h Tip: Nocno svjetlo Snaga: 5W 3 nacina montaze : sarafima, stikerima ili magnetom Touh plate sa spoljne strane preko koga mozete podesavati modove za ovo led svetlo Indikator punjenja i prebacivanja modova Jaka svetlost Led dioda Dimenzija led svetla : precnik 20mm, duzina 30cm Paket sadrzi : Originalno GBlife PIR svetlo : 2 komada USB kabl : 2 komada Profilisani magnetni nosac sa sarafima i stikerima : 2 komada Uputstvo za upotrebu

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

MIODRAG PAVLOVIĆ 87 PESAMA - I IZDANJE Izdavač - Novo pokolenje, Beograd Godina - 1952 224 strana 18 cm Edicija - Savremena poezija Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: І SLOBODNI STIHOVI Šuma prokletstva (Probudim se) (Ovoga puta) (Da se bude stranac) (Naivnost) (Budite zadovoljni svojim licem) Budimo jednostavni (Neskromne su) (Zalazak sunca) Rekvijem (U noći) (Na daščanom zidu) Strah Šostakoviću Hoć (Livada krvi) (Šuma prokletstva) Ljubavi Mariji (Iz ove sobe) (Prolaze tvoje stope) (Pogled) Rastanak (Šta si izgubio) (Šta će se desiti) (Nepoznata žena) Pomozimo im (Dva mača su udarila) (Ako zaželiš) (Nas dvoje mladih) Prizori Svitanje Kpyr (Neka mi ruke) (Srećna i tiha deca) Za Lj. R. (Dolaze) (Nerad) Preludijum (Na prozoru stoje komadi mesa) (Posle kiše) (Poslednja noć) Novo naselje (Prašina pada na obrve) Na smrt jedne koke Kost Mansarda (U mraku) II U PROZI Noć Karijatid Iz šume (Gledam) (Bosa devojčica) (Ko je zapravo) (Ja je zovem) Psalm I Psalm II (Toliko je njih svuda stiglo) Podratak I, II, III III RIME Pozdrav Komuni (Bolje grob) Majski madrigal Zimski madrigal Ribarski madrigal Madrigali za nju (I, II, IV, V, VI, VII) Ljubav Ruka Nokturno (Opet je mirno sve) Ona mi daje narcise Sonet Smrt ljubavnika (Široko sada) (U ovo jutro) In Memoriam Zapamti! O rukama (Svoje ime) (Istine mlaz) Moj Epitaf (Dosta je tramvaja) Dockan je (Treba ponovo) `87 pesama – prva je pesnička knjiga Miodraga Pavlovića koja je postala manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Donela je promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kompozicija knjige izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat… Miodrag Pavlović (1928-2014) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu. Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971) Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mapet šou (engl. The Muppet Show) je britanska porodična TV-serija koju je producirao američki lutkar Džim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Mapeti (The Muppets). Serija je prikazivana u trajanju od pet sezona koje su činile 120 epizoda. Prvi put su prikazivane u Britaniji između 1976. i 1981. Serija je snimana u Elstri studiju u Engleskoj. Serija je predstavljala varijete predstave u stilu vodvilja ili mjuzik hola sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza scene. Glavna zvezda je bio Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava da kontroliše ponašanje ostalih Mapeta i da bude dobar domaćin gostima.[1] Emisija je bila poznata po jedinstvenim likovima, vodviljskim doskočicama, fizičkom slepstiku, povremeno apsurdnoj komediji i duhovitim parodijama.[2] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvezda, a kako je rasla popularnost emisije, tako su u njoj htela nastupati mnoga poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvezda, od kojih nijedna nije nastupila više puta. Mnogi od lutkara su prethodno radili na TV-seriji Sesame Street. Lutkari koji su radili na seriji su bili Henson, Frenk Oz, Džeri Nelson, Ričard Hant, Dejv Gelc, Stiv Vitmir, Luiz Gold, Keti Malen, Eren Ozker i Džon Lavlejdi. Dva stalna scenarista su bili Džeri Džul i Džek Barns. Mapet šou su u bivšoj Jugoslaviji krajem 1970-ih prikazivali Radiotelevizija Zagreb i Radiotelevizija Sarajevo u okviru mreže JRT. The Muppet Show je britanska televizijska serija koju je proizveo američki lutkar Jim Henson i u kojoj su nastupale njegove lutke poznate kao Muppeti (The Muppets). Serija je predstavljala varijete predstavu u stilu vodvilja ili music halla sa povremenim uvidom u njenu produkciju iza pozornice. Glavna zvijezda je Žabac Kermit kao najavljivač koji pokušava ostale Muppete držati pod nadzorom. Emisija je bila poznata po fizičkom slapsticku, absurdističkoj komediji i brojnim parodijama.[1] U svakoj epizodi je gostovala ljudska zvijezda, a kako je emisija postala popularna, tako su u njoj htjela nastupati brojna poznata imena. Ukupno je u njoj nastupilo preko sto gostujućih zvijezda. Mnogi od lutkara su prethodno radili na televizijskoj seriji Ulica Sezam. Muppetovski lutkari koji su radili u seriji su bili Henson, Frank Oz, Jerry Nelson, Richard Hunt, Dave Goelz, Steve Whitmire, Louise Gold, Kathy Mullen, Eren Ozker i John Lovelady. Dva stalna scenarista su bili Jerry Juhl i Jack Burns. Džim Henson (1936–1990) je bio američki lutkarski umetnik, umetnik, autor stripova, filmski inovator, scenarista, pisac pesama, muzičar, glumac, režiser i producent međunarodno poznat kao tvorac `Mapetovaca`. Još za vreme srednjoškolskih dana koje je provodio u Hajatsvilu (država Merilend)[1] Henson je počeo da se bavi lutkarstvom. Kao student na Univerzitetu Merilend (University of Maryland, College Park), već je putem skeč-komedije `Sem i drugovi` (Sam and Friends) koja je dospela i na televiziju, stvorio originalne likove. Jedan od njih kasnije je postao njegov ujedno najpoznatiji karakter žabac Kermit (Kermit the Frog). Nakon završenih studija na ovom univerzitetu, sa diplomom ekonomiste, počeo je da pravi reklame za kafu i da razvija eksperimentalne kratkometražne filmove. Iz osećaja da može da stvori više, 1958. osniva svoju umetničko-kreativnu kompaniju `Lutke DD.` (Muppets Inc.) koja kasnije postaje kompanija sa njegovim imenom (Jim Henson Company). Kratka biografija Henson nije bio široko poznat pre 1960-ih, kada se (star 32 godine) pridružio timu dečje obrazovne emisije Ulica Sezam (Sesame Street), gde je učestvovao u razvoju lutaka i drugih karaktera. U to vreme pojavljivao se i kao glumac u skeč-komediji `Uživo subotom uveče` (Saturday Night Live). Sa planom da stvori originalan Brodvej šou, 1976. godine kreira Mapete (The Muppet Show), i od tada njegovi ikonični likovi, kao što su žabac Kermit (Kermit the Frog), pijanista Rolf (Rowlf the Dog) ili Erni (Ernie) iz ulice Sezam, već su mu osigurali legat slave. Po kreativnosti i prema svemu što je stvorio, slobodno se može reći da je Henson bio `Dizni` lutkarstva. Bez njegovog kreativnog doprinosa danas mnogo toga ne bi postojalo, ili bi bar bilo mnogo drugačije u filmskoj industriji. Njegovo ime stajalo je i pored imena Džordža Lukasa, tvorca Zvezdanih ratova (Star Wars) kome je pomagao kreativnim dodatkom za ovu ikoničnu franšizu u vidu Jode, iako samog lika nije pokretao on nego njegov saradnik Frank Oz. Za više od 20 godina koliko je proveo na razvoju Ulice Sezam dao je neizbrisiv doprinos, bio je učitelj i inspiracija čitavih generacija ne samo na polju lutkarstva, nego i u nizu drugih medija. Stvorio je više filmskih projekata, za koje je dobio EMI (Emmy Award), a posthumno je 1991. unet na pločnik Holivudske staze slavnih (Hollywood Walk of Fame). Još jedno posmrtno priznanje dobio je 2011. kada je uvršten u Dizni Legende (Disney Legend). Džim Henson umire naglo i neočekivano, sa svega 53. godine, od bezazlene ali tvrdoglavo nelečene upale grla – šok koji je široko potresao filmsku i TV industriju.[2] Filmska produkcija Samo tri godine nakon pokretanja TV šoua, Mapeti su se pojavili i na širokom platnu, u celovečernjem filmu `Mapetovci u filmskoj avanturi` (The Muppet Movie). Ostvarenje je doživelo neočekivan uspeh, i sa više od $65,2 miliona dolara prihoda samo u SAD, u to vreme stalo u red kao 61. komercijalno najuspešnije delo svih vremena. Pesma iz filma `The Rainbow Connection`, koju je u ulozi Kermita pevao Henson dobila je Oskara u kategoriji za najbolju pesmu. Ohrabren uspehom, Henson 1981. kreira nastavak prvog dugometražnog filma pod nazivom `Velika Mapet misija` (The Great Muppet Caper). Uspeh ni tu nije izostao i Henson odlučuje da prestane sa – iako i dalje popularnim – TV šouom Mapeta da bi se isključivo posvetio filmskim ostvarenjima.[3] Naravno, to nije bio potpuni kraj TV pojavljivanjima Mapetovaca, koji su i dalje bili traženi. Već pomenuto učešće u Ratovima Zvezda dogodilo se 1979, kada ga je Lukas, i sam fan Mapetovaca, zamolio da pomogne umetniku Stjuartu Fribornu (Stuart Freeborn) u kreiranju enigmatske figure džedi učitelja Jode, u nastavku franšize `Imperija uzvraća udarac` (The Empire Strikes Back). Henson i Lukas 1986. godine 1982. Henson osniva `Zadužbinu Henson` (Jim Henson Foundation) da promoviše razvoj lutkarske umetnosti. U to vreme proširio je svoj rad na ostvarenja sa širim kontekstom, u kojima nisu učestvovali samo komični Mapeti. Takvo delo je bio film `Tamni Kristal` (The Dark Crystal) snimljen 1982. godine, koji je doživeo premijeru i u našim bioskopima, a kasnije i na televiziji. Rečima samog Hensona:[4] „Želeo sam da budem potpuno realističan, praveći korake ka prikazivanju sveta koji je stvarniji, gde bića koja prikazuješ više nisu samo simbolična predstava nečega, već samo biće uživo.” Da bi stvorio jače odstupanje od stila karikiranih Mapetovih likova, lutke u filmu The Dark Crystal je zasnovao na konceptualnoj umetnosti SKI-FI slikara Brajana Froda (Brian Froud). I kreativno-inovativni Tamni Kristal je postao finansijki uspeh, kao što je to bio i 1984. još jedan nastavak Mapetovih `Mapetovci u Menhetnu` (The Muppets Take Manhattan) u režiji Franka Oza. Ipak, došlo je i do kritičkog razočarenja, sa novim filmom koji je u stilu ranijeg Tamnog Kristala 1986. režirao sam Henson: film `Labirint` (Labyrinth) koštao je previše u odnosu na prihode od gledanosti, iako ga je Njujork tajms (The New York Times) nazvao `odličnim filmom`.[5] Komercijalni, ako ne i kritičarski, neuspeh `Labirinta` jako je demoralisao Hensona, koji je pao u depresiju, iako je film kasnije hvaljen kao klasično kultno ostvarenje.[6] Da li i zbog toga, Henson i supruga Džejn su se godinu dana kasnije razveli, iako su i kasnije ostali bliski, a njegova supruga izjavila: `Džim je toliko bio preokupiran poslom, da mu je ostalo veoma malo vremena za mene i decu.`[7] O njegovoj perfekcionističkoj posvećenosti poslu govori i činjenica da je svo petoro njegove dece radilo na Mapetima još od njihove mladosti, jer kako je kćerka Šeril izjavila: `to je bio najbolji način da se tati bude blizu.`[8] Iako je i dalje bio aktivan na dečjoj televiziji, kao na primer u kreiranju odličnog šoua `Ludački rok` (Fraggle Rock) 1983, i animirane serije `Mapet bebe` (Muppet Babies), Henson je i dalje eksperimentisao sa tamnijim, mističnijim i ne toliko dečijim temama, čiji je koren na primer u mitologiji. Za ostvarenje koje je 1988. nastalo iz takve ideje `Pripovedač` (The Storyteller) odmah je sledio još jedan EMI. Samo godinu dana kasnije Henson dobija EMI za još jedan TV šou, `Sat sa Džim Hensonom` (The Jim Henson Hour) gde su se detinjasti likovi Mapetovaca dosticali ozbiljnijih i `odraslijih` tema. Kasne 1989. Henson stupa u pregovore sa kompanijom Dizni u vezi prodaje svoje korporacije (za ne manje od $150 miliona) nadajući se da ako tako velika firma preuzme poslovanje, on može slobodnije da se posveti kreiranju novih ideja. Predlog je 1990. rezultirao u saradnji i Henson stvara film `Mupeti u Diznilendu` (The Muppets at Walt Disney World) i specijalni šou posvećen njegovim lutkama prikazan u Diznilendu pod nazivom `3D Mapetvizija Džima Hensona` (Jim Henson`s Muppet*Vision 3D). Henson je imao i mnoge druge ideje u planu sa Diznijem, ali je pre smrti uspeo da ostvari još samo jednu, Dizni šou pod nazivom `Ostrvo male sirene` (Little Mermaid`s Island). Neposredno pre smrti, Henson je takođe dao doprinos jednom izuzetnom ostvarenju, a to je bio njegov projekat sa ilustratorom Viljemom Stoutom (William Stout) koji je po planu trebalo da bude projekat `animatroničnih` (robotom pokretanih) dinosaurusa. Aprila 1991. njegova kompanija (The Jim Henson Company) počela je da prikazuje komični sitkom `Dinosaurusi` (Dinosaurs), za koji se znalo da je njegovu koncept-ideju osmislio sam Henson i da je o njenom ostvarenju maštao još tri godine ranije.[9] Na seriji je radio do svoje smrti.[10] Februara 2004. Kompanija Dizni otkupila je ekskluzivna prava Mapetovih likova,[11] ali ne i onih od Ulice Sezam koje pripadaju drugoj kompaniji – `Sesame Workshop`

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Glinene kuglice 45L – ekspandirana glina za uzgoj biljaka Glinene kuglice  45L predstavljaju kuglice ekspandirane gline koje se dobijaju pečenjem u visokim pećima na temperaturama preko 1200 stepeni Celzijusa. Ovaj proces dovodi do visoke poroznosti kuglica pretvarajući ih u supstrat sa visokim svojstvima aeracije. Za čega mogu da se koriste glinene kuglice? Glinene kuglice 45L koriste se najviše kao drenažni sloj prilikom sadnje saksijskog cveća. Takođe primenu nalaze i u hidrponskom načinu uzgoja biljaka bez vode. Mogu se mešati i sa drugim supstratima kada želimo da povećamo arisanost zemljišta. Poroznost kuglica garantuje veliku vodopropustljivost i moć upijanja Veliki kapacitet za upijanje vlage kod glinenih kuglica garantuje da će voda biti apsorbovana u glinene kuglice do njihovog punog kapaciteta. Kod upotrebe kao drenažni sloj glineke kuglice 45L garantuju dobru drenažu i eliminišu sav ostatak soli od prihrane biljaka. Glinene kuglice možete koristiti više puta Obzirom da su trajne i postojane, glinene kuglice možete koristiti više puta. Neophodno ih je samo dobro očistiti i isprati od svih nečistoća od prethodnog uzgoja. Savet Dendrologa Pre upotrebe glinene kuglice operite u čistoj vodi kako biste isprali sve nečistoće. Na taj način bićete sigurni da su glinene kuglice čiste, neutralne i spremne za upotrebu sa drugim supstratima ili samostalno. Savetujemo da ukoliko se odlučite da gajite biljke isključivo u glinenim kuglicama to radite sa biljkama kojima pogoduje voda kao medium za uzgoj poput Epipremnuma, Syngoniuma, Dracena sanderiana,… Specifikacije Boja glinenih kuglica: Braon Veličina glinenih kuglica: 8 do 16 mm Zapremina pakovanja glinenih kuglica: 45 litara Pogledajte i ostale proizvode iz kategorije Zemlja i Malč.

Wireless smart ALARM WIFI Veoma kvalitetan i ozbiljan alarm koji vas dom, poslovni prostor, vikendicu, garazu, moze pretvoriti u pravu oazu mira. Cak sta vise mozete regulisati rad svetala, bojlera, grejnih tela. . . putem wifi uticnice (opciono). Novi model Tuya alarma na koji mozete povezati preko 100 Tuya senzora, kamera, detektora, sirena, uticnica itd. Napravite pametnu kucu po potrebi, tako sa sve bude na jednom mestu, alarm, protivpozarna zastita, wifi uticnice, pir senzori, internet kamere. . .   Model sa ugradjenim GSM modulom i dojavom koji Vam omogucava da ubacite SIM karticu i dobijete poziv u slucaju provale, cak i ako u kuci nema struje. Moze raditi i bez sim kartice putem WIFI, i u tom slucaju cete dobiti SVA OBAVESTENJA u slucaju bilo kakve promene zadatih parametara, provale, pozara, pokreta itd, na svom mobilnum telefonu preko TUYA ili SMART LIFE aplikacije. Jednostavno ga aktivirajte i deaktivirajte uz pomoc TUYA (smartlife) aplikacije ili preko daljinskog upravljaca!   Mozete podesiti da se automacki aktivira ili deaktivira u odredjeno vreme u toku dana i radne nedelje.   Veoma jednostavno se povezuje sa pametnim telefonom i sa kucnom WiFi mrezom, a zatim jos jednostavnije dodajte zeljene smart uredjaje, senzore kamere i upravljajte njima preko popularne Tuya aplikacije.   LED ekran ce Vam u svakom trenutku pokazati vreme, i sve informacije vezane za trenutno stanje alarmnog sistema   Besprekorno radi sa Amazon Alexa, Google Smart home asistentima, kao i sa IFTTT platformom.   Ima ugradjen mikrofon i zvucnik koji se mogu efikasno upotrebiti u urgentnim situacijama!   Ukoliko je potrebno dopuniti ugradjenu bateriju, dobicete obavestenje preko aplikacije.   Napaja se preko usb kabla 5v, kao i svaki mobilni telefon. U pakovanju dobijate:   GSM WIFI TUYA Alarm Napajanje Senzor pokreta  2x daljinski 1x senzor za vrata i prozore 1x sirena za alarm Uputstvo

Sifra artikla: WTC 5901299954065 „Esperanza EBS016K – Bluetooth vaga 8 u 1 B. FIT koristi inovativnu BIA (bioelektričnu analizu impedance) meru komponenti tela. Ubrzo nakon što izvršite merenje, dobijate informacije o svim potrebnim parametrima koji olakšavaju nadgledanje vašeg zdravlja. B. FIT analitička vaga dizajnirana je za sistematsko praćenje sastava tela, određivanje osam parametara na osnovu pravilno izvršenog merenja: ► telesna težina [kg] ► sadržaj telesne masti [%] ► sadržaj vode u telu [%] ► težina mišića [kg] ► težina kostiju [kg] ► indeks visceralne masnoće ► indeks telesne mase (BMI) ► identifikacija optimalnog unosa kalorija [kcal] Podaci se šalju direktno pomoću Bluetooth tehnologije besplatnoj aplikaciji koja olakšava nadgledanje i interpretaciju vaših rezultata. Detaljna analiza podataka omogućiće vam da gotovo odmah saznate šta i kako možete promeniti za zdraviji način života. Ako radite na poboljšanju svog oblika tela ili ako sledite ciklus treninga, B. FIT skala će vam pomoći da pratite rezultate fizičke aktivnosti i odabranu ishranu. Savršeno rešenje i za profesionalce i za amatere. Bolje vodite računa o svom zdravlju i zdravlju svojih najmilijih od danas koristeći našu meru! OSNOVNE KARAKTERISTIKE: • 8 dijagnostičkih parametara za svako merenje • obim merenja skale: 5 ~ 180 kg • tačnost indikacija: – merenja težine: do 100 g – procentualne indikacije: do 0,1% – kalorična potrošnja: do 1 kcal • opcija za programiranje do 8 korisnika • karakteristika automatskog prepoznavanja korisnika • skladištenje 20 merenja za registrovanog korisnika ako se podaci ne mogu poslati aplikaciji • indikator preopterećenja • nožni prekidač • funkcija automatskog isključivanja • indikator slabe baterije • veliki LCD ekran sa plavim pozadinskim osvetljenjem: 75 mm k 31 mm • 6 mm platforma od kaljenog stakla: 30cm k 30cm • napajanje: 2 AAA baterije (nisu uključene) • opseg temperature okoline za pravilno funkcionisanje vage: 0 ° C ~ 40 ° C • Potreban je Bluetooth 4.0 ili noviji • besplatna aplikacija „“OKOK international““. „“Vaga je namenjena za kućnu upotrebu. „““

! ! !   NAJBOLJI    !     NAJBOLJI     !      NAJBOLJI! ! ! *************** ************ *************** Jedinstveni Lusteri od kanapa sa nosacem u preko 40 boja, veoma kvalitetne izrade, savrsenog oblika i ubedljivo najbolji na trzistu. . . Dobijate komplet nosac sa fasungom, kablom, ukrasnom kapom za plafon i klemicu za povezivanje na elektricnu mrezu. Veoma su lepi i savrseno se uklapaju u enterijer! Idealni za kucu, (dnevne boravke, spavace sobe, decje sobe, kuhinje. . ) kafice, restorane, barove, etno sela itd. . .    Prilikom izrade ulaze se mnogo ljubavi, paznje i truda kako bi ih doveli do perfekcije. . . Imate paletu boja na slici, svaka boja je oznacena rednim brojem. Mogu i da se komiibinuju boje. . Na slikama su uglavnom lusteri precnika 20, 32, 38 i 46cm koji su radjeni po porudzbini. . *Na desetine  zadovoljnih kupaca  našom rasvetom ulepšali su svoje domove. . *Radili smo za mnogobrojne restorane, kafiće, bašte i dr. Sve fotografije su originalne, nisu skinute sa interneta kao sto mozete videti kod ovakvih slicnih lustera koji su u ponudi, tako da dobijate isti luster, lampu ili visilicu kao sa fotografije. . ********************************************************* Lustere saljemo Brzom poštom a za bilo kakve dodatne informacije ne ustrucavajte se, javite se slobodno. . ! Ukoliko postoji neka sumnja u vezi nasih proizvoda, preporucujem vam da dodjete i licno se uverite u kvalitet. . . U ponudi mozete videti dimenzije lustera a za sve ostale informacije slobodno se javite. . ***ZBOG VELIKOG OBIMA POSLA ROK ISPORUKE JE 2-3 DANA, ZA VECU PORUDZBINU DOGOVOR***NASTOJACEMO DA SVAKOM POTENCIJALNOM KUPCU MAKSIMALNO IZADJEMO U SUSRET, KAO STO SMO TO CINILI I DO SADA*** ? ? ⚪ Trenutno najprodavanije Dimenzije Lustera:    1xE27 ****************************************** * Luster 20cm-precnik/1350 din.     (Najmanji) * Luster 32cm-precnik/1650 din.  (Manji) * Luster 38cm-precnik /1850 din.  (Srednji)   * Luster 46cm-precnik/2350 din.   (Veliki) * Luster 65cm-precnik /4600 din.    (Najveci) *Luster tri kugle /2700 din. *Stona Lampa   /1850  din. *** Standardno sijalicno grlo E27***

Odlično stanje Milan Ćurčin (Pančevo, 14. novembar 1880 — Zagreb, 20. januar 1960) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, književni kritičar, publicista i prevodilac.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Poticao je iz imućne pančevačke trgovačke porodice. Njegov otac Vasa Ćurčin bio je suvlasnik poznate trgovačke firme `Ćurčin i Stojanović`.[2] Slavni komediograf Branislav Nušić bio je kao dečak trgovački kalfa u toj radnji - `samo tri dana` (1876). Osnovnu školu učio je u Pančevu, a gimnaziju u Novom Sadu. U Novom Sadu privatno ga je učio Jovan Grčić. Započeo je 1900. godine studije germanistike i slavistike u Beču.[3] U mladosti on je pesnik osobenjak, dekadent i individualista. Jedan je od predstavnika srpske moderne i značajan književni istoričar, a radio je i kao docent Beogradskog univerziteta (1906-1914)[4] na Katedri za nemački jezik i književnost, obrađujući južnoslovensko-nemačke literarne veze. Tada izdaje i uređuje dve knjige Srpskohrvatskog almanaha (Beograd – Zagreb, 1910. i 1911). Ćurčin je 1904. doktorirao germanistiku i slavistiku u Beču sa tezom Srpska narodna poezija u nemačkoj literaturi.[5] Teza je naredne godine objavljena u Lajpcigu, da bi na naš jezik bila prevedena 1987. povodom dvestote godišnjice Vukovog rođenja. Za vreme Prvog svetskog rata bio je član Jugoslovenskog odbora u Londonu, gde je delovao u jugoslovenskom duhu. U periodu od 1920. do 1941. u Zagrebu izlazi časopis ”za kulturna, politička i društvena pitanja” pod nazivom `Nova Evropa`, koji uređuje i izdaje Ćurčin.[6] Drugi svetski rat proveo je prikriven u Splitu. Bavio se i prevođenjem (sa nemačkog, na engleski, francuski, rumunski, češki, italijanski...). Pedesetih godina 20. veka (od 1950) on je redaktor Leksikografskog zavoda u hrvatskoj prestonici. Penzionisan je 1954. godine. Umro je u Zagrebu 1960, ali su mu posmrtni ostaci preneti u Pančevo i sahranjeni u porodičnoj grobnici.[7] Književni rad[uredi | uredi izvor] Književnošću se počeo baviti kao student. Prvu pesmu Veče u vrtu objavio je u Brankovom kolu. Kasnije pesmama, književnim studijama i kritikom sarađivao je u Carigradskom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Srijemskim novinama i drugim, u to vreme, prestižnim časopisima. Javivši se u književnoj javnosti na kraju 19. i početkom 20. veka, neposredno posle Vojislava, a u isto vreme sa Rakićem, Dučićem i Disom, ovaj srpski modernista razlikovao se od prethodnog, ali i svog vremena. Donosi novo viđenje poezije i stvaralaštva u tekstu O mojim pesmama, koji se smatra manifestom moderne u našoj književnosti. Ovaj tekst se pojavio dvadeset godina pre tekstova Miloša Crnjanskog i Stanislava Vinavera. Kao sledbenik avangardne struje, ustaje protiv tradicionalizma i normativizma, zalažući se za autentičnost u stvaranju. “U pesmi zakoni ćute, pustite osećaj!”, pevao je Ćurčin, unoseći slobodan stih, humor i prozaizme - osobine kojima razara ozbiljnu, formalnu stranu parnaso-simbolističke tradicije. Navedeni elementi došli su do izražaja u njegovoj prvoj zbirci Pesme iz 1906. godine.[8] U ovoj zbirci čitav prvi ciklus posvetio je ljubavnoj lirici. Te pesme su često ironične, bez povezivanja ljubavi sa apsolutnim i duhovnim, a težeći ovozemaljskom (“Moja je ljubav od ovoga sveta…”). O njoj govori površno, bez unošenja u emociju, lepršavo i lako, zbog čega su se brojne polemike ticale ove knjige. Druga knjiga “Pesme” izašla je 1911. u samo šezdeset primeraka. I pored svega, njegove najpoznatije pesme Bogdan Popović je uvrstio u Antologiju novije srpske lirike, a kritičar Jovan Skerlić o njima govori u Istoriji nove srpske književnosti.[5] U zbirci Draga moja... objavljene su najlepše pesme Milana Ćurčina. Mladi pesnik ih je ispisivao na ilustrovanim dopisnicama i najčešće ih je slao sestri Soki u rodno Pančevo. Te dopisnice, kakvih više nema, od svojih predaka je prikupila i za štampu priredila Fedora Bikar. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pesme, 1902-1905, Beograd, 1906. Nemačka romantika, Beograd, 1906. Gete i gospođa Štajn, Beograd, 1908. Versifikacija Milana Rakića, Beograd, 1912. Druge pesme, Beograd, 1912. Jampski stil u srpskom pesništvu, Beograd, 1914. Ivan Meštrović, studija, London, 1919. Obračun sa M. Krležom, Zagreb, 1928. Jedan prijedlog za nacrt Ustava, sa prijateljima, Zagreb, 1937. Vidi još[uredi | uredi izvor] Nova Evropa (časopis) Straža (list)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gustav Benjamin Švab (nem. Gustav Benjamin Schwab; 19. jun 1792 — 4. novembar 1850) je bio nemački pisac, pastor i izdavač. Gustavov otac Johan Kristof Švab (Johann Christoph Schwab) je bio tajni dvorski savetnik i privremeni profesor na tzv. Visokoj Karlovoj školi u Štutgartu (Hohe Karlsschule), koja je tada imala status univerziteta, a majka Friderika (Friederike) je bila iz bogate trgovačke porodice. Švab je rastao u luteransko-humanističnoj atmosferi švapskog obrazovanog građanstva. Pohađao je Štutgartsku gimnaziju, a od 1809. do 1814. je kao stipendista Evangeličke zadužbine u Tibingenu (Evangelisches Stift Tübingen) studirao na tamošnjem Eberhard-Karlovom univerzitetu (Eberhard Karls Universität Tübingen), najpre filologiju i filozofiju, a potom i teologiju. Za vreme studija je ustanovio književni kružok i sprijateljio se sa Ludvigom Ulandom, Karlom Farnhagenom i Justinusom Kernerom (Ludwig Uhland, Karl Varnhagen, Justinus Kerner), s kojima je objavio i poznatu zbirku pesama Nemačka pesnička šuma (Deutscher Dichterwald, 1813). U proleće 1813. godine putovao je u severnu Nemačku, gde se, između ostalog, susreo sa Geteom i Šlajermaherom. Krajem 1817. postao je profesor klasičnih jezika na Višoj gimnaziji u Štutgartu (današnja Eberhard-Ludvigova gimnazija, Eberhard-Ludwigs-Gymnasium). Svega nekoliko meseci posle toga oženio je Sofi Gmelin (Sophie Gmelin), kćerku profesora prava. Od 1825. godine pa nadalje radio je dvadeset godina na izdavanju Lista za književnu razonodu (Blätter für literarische Unterhaltung) izdavačke kuće Brokhaus (Brockhaus), a od 1828. godine dobija posao urednika književne rubrike čuvenog Jutarnjeg lista za otmene slojeve (Morgenblatt für gebildete Stände) jednoga od najplodnijih nemačkih izdavača, Johana Fridriha Kote (Johann Friedrich Cotta). Ovo je za nemački književni svet toga doba bio jedan od glavnih položaja, te Švab postaje mecenom za mlađe autore. Za izdavačku kuću Mecler (Metzler) 1827. je otpočeo i uređivao najveću nemačku ediciju klasičnih autora u prevodu. Za svoju dužnost Švab je smatrao da treba deci što više približiti svet klasične mitologije, što mu je dalo ideju da 1835. godine objavi antologiju Pesnici stare Grčke za žensku omladinu prerađeni (Die Dichter des alten Griechenlands für die weibliche Jugend bearbeitet). 1828 — 1829. izlazi mu dvotomna zbirka pesama (Gedichter) sa slavnom baladom Jahač i Bodensko jezero (Der Reiter und der Bodensee). Švab je voleo i da putuje, te je u ovom periodu objavio dva vodiča – o Švapskim Alpama (1823) i Bodenskom jezeru (1827). Prevodio je i strane autore, posebno sa francuskog. Treba još spomenuti zbirku nemačkih priča za narod (Die deutschen Volksbücher, 1835). Švaba su mnogobrojna zaduženja gušila, a političke prilike žestoko uznemiravale, te je duševni mir potražio u begu. Godine 1837. je dobio parohiju u selu Gomaringen u podnožju Švapskih Alpa, a propovedi su mu, pored učiteljskog rada, postale omiljenim zanimanjem. Iz Gomaringena je išao na nekoliko putovanja: 1839. u Švajcarsku, 1840. na Rajnu, 1841. u Švedsku i Dansku. Iz ovog nemirnog doba potiču dva putopisa – po Švapskoj i po Švajcarskoj, kao i obimni životopis Šilerov (1840) i teološki traktat (1840) izazvan Štrausovim Životom Isusa. Upravo u Gomaringenu je Švab od 1838. do 1840. iz mnogobrojnih antičkih izvornika probrao najznačajnije i najupečatljivije priče, preveo ih na nemački i majstorski sjedinio. Za pojedine priče je koristio desetine izvora, stapajući ih rečenicu po rečenicu u jedinstvenu celinu. Neke delove je prepričao, ponešto skratio, a najokrutnije i erotske odlomke je, u pedagoške svrhe, ublažio. Od tada su njegove Najlepše priče klasične starine (Die schönsten Sagen des klassischen Altertums) postale jedan od najvažnijih posrednika antičke književne i religiozne tradicije na nemačkom govornom području, pa i šire. Uticale su i utiču na recepciju grčko-rimske mitologije ne samo među decom, kojima su prvenstveno bile posvećene, već i među odraslima. Godine 1841. je preuzeo gradsku parohiju Svetog Leonarda u Štutgartu, 1842. je postao crkveni dekan (superintendent za Štutgartski okrug), od 1845. je viši prosvetni savetnik i stariji većnik duhovnog ureda za visoke škole u Virtembergu (Württemberg). 1847. je nagrađen počasnim doktoratom teologije Tibingenskog univerziteta. Umro je u Štutgartu 1850. od srčanog udara, izazvanog premorom u javnom radu. Najpoznatiji srpskohrvatski prevod Švaba uradio je Stjepan Hosu.

dve knjige Andre Bretona na francuskom veoma dobro stanje poezija Pariz 1966 gallimard Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) je bio francuski pesnik i kritičar.[1] Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju.[2] Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom “slobodnih asocijacija” koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma “Vaše je nadrealista u meni”. Sa Zigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921.[3] Prvu zbirku pesama „Brdo smernosti“ objavio je 1919. godine. Iste godine zajedno sa Lujom Aragonom i Filipom Supoom osniva časopis Literatura[1] (franc. Litterature). Kada se dadaistički pokret premešta u Pariz sa Tristanom Carom i Fransisom Pikabiom, Breton mu se pridružuje i časopis Literatura postaje njegovo glasilo. Međutim, vrlo brzo se odvaja od dadaizma i oko sebe okuplja nekoliko istomišljenika: Pola Elijara, Benžamena Perea, Luja Aragona, Filipa Supoa, Robera Desnosa. Sa njima organizuje seanse automatskog govora i budnih snova koje posmatra kao neku vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog. U saradnji sa Supoom piše prvi automatski tekst Magnetska polja (Champs magnétiques) 1920, i objavljuje ga u časopisu Literatura. Ženi se sa Simon Kan 1921. godine. Sledeće godine oni se sele u ulicu Fonten, broj 42 u Parizu, u stan koji će udomiti Bretonovu kolekciju od 5300 predmeta: slika, crteža, skulptura, fotografija, knjiga, kataloga, časopisa, manuskripta i radova popularne umetnosti i umetnosti iz prekookeanije. Godine 1924. objavljuje Nadrealistički manifest kojim formalno otpočinje nadrealistički pokret. Piše niz automatskih tekstova i pesama kao primer metode automatskog pisanja. Krajem godine osniva časopis Nadrealistička revolucija (La revolution surrealiste). Bretonu se pridružuju: Filip Supo, Luj Aragon, Pol Elijar, Rene Krevel, Mišel Leris, Benžamen Pere, Antonin Arto, i Rober Desnos. Izlazi Bretonov najpoznatiji roman „Nađa“, 1928. godine. Ovaj roman je najpoznatiji i najbolji primer nadrealističkog romana. Bogato je ilustrovan nadrealističkim crtežima i fotografijama. Pridružuje se Fracuskoj komunističkoj partiji 1927. godine u želji da poveže psihoanalizu i marksizam. Tu težnju izražava u Drugom manifestu nadrealizma 1929. godine. Tekst „Spojeni sudovi“ (1932) pokušaj je spajanja istraživanja nesvesnog sa društvenim angažmanom. Međutim, Breton nije mogao da prihvati podređivanje poetskog stvaranja ideološkim ciljevina, i napušta partiju 1935. Godine i žestoko kritikuje socijalistički realizam. Svojim idejama ostaje veran i kada se nadrealistički pokret cepa i kada se deo nadrealista na čelu sa Aragonom priklanja partijskim zahtevima. Godine 1938. prihvata zaduženje od Francuske vlade i putuje u Meksiko. Na tamošnjem univerzitetu Breton učestvuje na konferenciji o nadrealizmu. U Meksiku upoznaje Trockog sa kojim piše Manifest za nezavisnu revolucionarnu umetnost (Manifesto for an Independent Revolutionary Art / Pour un art revolutionnair independent)[1], koji potpisuju Breton i Diego Rivera. Na početku Drugog svetskog rata Breton je ponovo u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi „veoma loši za nacionalnu revoluciju“ Breton beži u SAD.[1] Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman „Tajna XVII“ (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva. Po završetku rata vraća se u Pariz, gde pokušava da obnovi nadrealistički pokret. Dela[uredi | uredi izvor] Brdo smernosti Nađa Luda ljubav Magična umetnost Izgubljeni koraci Tajna XVII nadrealizam nadrealista andre breton francuski nadrealizam dadaizam avangarda avangardna nadrealistička poezija ...

Veoma doro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Komadina, Miloš, 1955-2004 = Komadina, Miloš, 1955-2004 Naslov Južni krst : pesme / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1987 (Subotica : Birografika) Fizički opis 63 str. ; 20 cm (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru i njegova slika na kor. Od prividne vedrine, gotovo radosti što postojimo, koja obeležava rane pesme Miloša Komadine, pesnik je stigao do složenijih i manje vedrih tonova, do potrebe da stvara „rečnik melanholije“. I kao da taj rečnik svoje bogatstvo razastire u najnovijim pesmama, pesmama koje čine knjigu „Južni krst“. U mesto da gleda i opisuje svet oko sebe, pesnik se okreće unutrašnjim prizorima, pokušava da ih raščlani, da ih predstavi čitaocu, da mu opiše put od stupanja na tavan stare kuće do mističnog, do otkrovenja u okrilju iščezlog, onog što lebdi kao uspomena. U „Južnom krstu“ Miloš Komadina je pesnik koji opeva upravo te trenutke, trenutke preobražaja, među koja deli svetove. U jednom od tih svetova postoji Beo- grad, konkretne stvari i noj ave, a u drugom postoji „pepeo zvezda“, postoji neko ko „u snu povraća crne rukavice“. Svet čudesnog gotovo da izranja iz svakodnevice; granice su pomerene ili sasvim ukinute. Pesnička vizija se slobodno kreće prostorom „među javom i med snom“. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! S a d r ž a j: Siguran čovek (5); Neobavezna dešavanja (6); Izgubljen (7); Ogledala (8); Susret (9); The fall (10); Tvoj kurs za mene (11); El test (12); Vi ste ljudi (13); Wild America (14); Kuda li me voziš (15); Naše kiše (16); Džepovi su jako bitni (17); Festival in Deptford (18); Pametni i lepi (19); Razmišljalac (20); Zaboravili ste kutiju cigareta i upaljač (22); U - mor (23); Razum na vetru (24); Torbe (25); Dimitrije dobar drug (26); Zloduh (27); Margate (28); Kočnice 2 (29); Rođen - dan (30); To je kao put (31); Molim se za tvoje zdravlje (32); Spavač (34); Umnožavanje prosta reprodukcija (35); Štaje za tebe sreća (36); Ukrštanja (37); Šta to osvaja moj pogled (38); Svako ima svoje stilove (40); Ispiranje (41); Colour, line and silhouette (42); A + B + C + D - avioni (43); Prazan predmet odvažnog nestajanja (44); Pokušaj i ti (45); Srđan Valjarević Moguće da ja u stvari tražim ženu (46-49); Nikola (50); Čelične lokomotive (51); Bunar želja (52); Pa da (53); Disanje (54); Halo - Lulu (56); Ljubomorno čuvam bol (57); Mlaka voda i cvekla (58); Reforma u vašoj glavi (59); Sigurnost (60); Šta ja očekujem od ptice (62); Čokolada (63); 8024 (64); Jako ste bolesni (65); To niko ne želi (66); Razgovor (67); Pra - istorija (68); Kadilak (69); We shall have to work hard (70); Gde si sada (71); Film (72); Tebe tražim (73); Klikeranje (74); Mirno more more (75); R + R (76); Prstaranje (78); Eliot je sreda (79); Samo vi letite i odletite (80); Jednakost u nizu (81); Obraz i odraz (82); Težine jutra (83); Dr (84); Alo - alo (85); Smeh (86); Dvorište ispred zgrade (88); Svetske nesreće (89); Voda (90); Gde ti je kapa (92); Čarobna su osećanja (93); Suze potočare (94); Opasan (95); Snaga sna (96); Vibra (97). (Karton) INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo 13. 11. 2019. INTERVJU Branislav Babić Kebra: Država nam je u skromnom stanju, samim tim i sve ostalo Svoju zbirku poezije `Reci pravo`, koja je objavljena pre četvrt veka, Kebra otvara sa stihovima: `Bio jednom jedan siguran čovek. 100% siguran. Kakav čovek!` Pomalo pretenciozno, ali s razlogom, možemo da kažemo i da je Obojeni program siguran bend, 100% siguran, kakav bend! U kontekstu jugoslovenskog prostora, na kojem ovaj bend funkcioniše, ne postoji pojava kao Obojeni program, sa jedinstvenom poetikom, ali i upečatljivim muzičkim izrazom. A sve je počelo osamdesete godine u Novom Sadu, naredne godine imali su prvi nastup u `Bronxu`. Imali su svoju `belu fazu` kada su svi članovi benda bili obučeni u belo. Svirali su okrenuti jedni prema drugima, ali svi su se pitali zbog čega Kebra okreće leđa publici? Ostaje upamćeno i to da je Obojeni program bio prvi sastav sa ovih prostora koji je predstavljen u emisiji legendarnog Džona Pila, dok su embargo probili emitovanjem spota za `981` na MTV. Priča o Obojenom programu je ujedno i priča o istrajnosti, veri u ono što se stvara. Na prvu ploču čekali su 10 godina, a kada se ona konačno pojavila, država u kojoj je objavljena potpuno je nestala. Ipak, opstao je jedinstveni kulturni prostor za one koji su razumeli da su sve nacije, kako je zapisano na jednom zidu, imaginacije. Iako svoju publiku imaju u mnogim gradovima, Kebra ističe da je Obojeni program novosadski bend i da mu je ovaj grad super. `I dok Dunav mirno teče`, Obojeni program vraća se klupskom nastupu u gradu u kom su nastali, a publika može da očekuje i izvođenje novih pesama. `Pesma `Umeš li da upravljaš sa vremenom` je već završena, dok je `Ona samo pleše` uvrštena u koncertni repertoar. Ostale su još dve pesme na kojima trenutno radimo miks i ovih dana imamo miks i probe, pošto se spremamo za koncert u Domu kulture. Stalno radimo na novim pesmama i nama je jako bitno da što više novih pesama bude prisutno u koncertnom repertoaru. Inače, naš koncertni repertoar se sastoji od pesama iz raznih perioda, ali je uvek akcenat na novim numerama i na onome čime se bend trenutno bavi. Tako će biti i sada u Domu kulture`, kaže na početku razgovora za 021.rs Branislav Babić Kebra. 021: Sledeće godine nije samo četiri decenije od osnivanja Obojenog programa, nego bi ta godina mogla da se posveti čitavoj novosadskoj novotalasnoj sceni - Program, La strada, Grad, Boye, Luna - svi su nastali u tom nekom vremenskom periodu. Čini li vam se da je to bio trenutak kada je novosadska scena bila najjača u svom izražaju? Kebra: Sledeće godine jeste 40 godina od osnivanja benda i mislim da je uspeh da se takva vrsta muzike zadržala do dana današnjeg. Mislim da je to jako važan period za Novi Sad u muzičkom smislu. Možda i jeste najbolji period. Svi ti bendovi jesu jako bitni, jer je sam period bitan. Boye, La Strada, Grad, Luna, ali ne samo ti bendovi, bilo je tu još dosta sastava. Uopšte, taj novi talas, pank, tu je bilo pregršt energije koja je prožimala sve delove grada i u svakom delu grada postojalo je nekoliko bendova. To je stvarno bilo jedno specifično vreme, što ne znači da ovo sada vreme nije specifično, daleko od toga. Mislim da je taj period stvarno bio toliko interesantan da on prevazilazi okvire Novog Sada. To je bio period koji je zabeležen kao jedan od bitnijih u istoriji tadašnje jugoslovenske muzike. Četrdeset godina, prolete... 021: Zapisali ste kako `kretati se polako možda i nije najbrže, ali je zato najsigurnije`. Je li to i maksima rada Obojenog programa? Kebra: Rad, pre svega rad. Mi volimo to što radimo i stvarno dosta vremena posvećujemo tome. Nisu to samo probe, nego je to neki estetski kod koji živiš ceo dan, 24 sata si u tom fazonu. Jako je bitno da se bude u radu samokritičan, a samim tim kada si samokritičan, onda nikad nisi zadovoljan i konstantno insistiraš na tome da budeš još bolji. Mi i dan-danas imamo tu metodologiju rada i jako nam je bitno da za svaki koncert budemo najbolje pripremljeni. To se prosto zadržalo i mislim da se to u zvuku na našim koncertima dosta dobro čuje. 021: Šta je ono što vas i posle gotovo 40 godina `gura` u stvaranje? Kebra: Kada smo počinjali nije nam ni padalo na pamet da će to toliko da traje. To je bila neka lokalna skupina iz kvarta, koja nije bacala dalje od razmišljanja u kvartu. Zašto to još uvek traje i posle toliko godina? Traje zato što postoje neki ljudi koji vole da se bave time. Mislim da je bavljenje muzikom stvarno najbolji mogući posao, super je ako je to u nekom smislu posao i ako možeš da živiš od toga. Mi uglavnom ne živimo samo od toga, svako se bavi još nekim drugim stvarima. Ne bavimo se komercijalnom muzikom. Ipak, u Srbiji ima više rok muzike nego u Švajcarskoj, Belgiji ili Portugalu, ali nema više nego u Engleskoj. Mislim da ovde još uvek postoji neka publika za rok muziku. Ona nije preterano brojna, ali postoji i mislim da će uvek postojati. Srbija po tome jeste specifična zemlja. To traje već ovoliko godina na neki način ne samo zbog nas, nego i zbog ljudi koje to interesuje i svi zajedno stvaramo neku dobru stranu Srbije, u smislu rokenrola. I kad kažem rokenrol, mislim na muziku uopšte, ne govorim u smislu žanru. Muzika je jako bitna i dobro je dok ima ljudi koji to osećaju i prepoznaju. `Posvećenost nečemu ništa to ne boli Mehanizam u tvom telu ne može da stoji` 021: Poznato je da početna slova prvih sedam albuma Obojenog programa daje ime grada u kojem ste nastali. Zbog čega ste se odlučili na takvu posvetu? Kebra: Mi smo novosadski bend. Nama je Novi Sad sve. To je dovoljno. Da živimo u Nišu ili Boru bila bi dovoljna tri albuma. To je neki naš dug Novom Sadu i to je okej. Novi Sad je super grad. 021: Nezahvalna stvar je porediti dva vremena na nekom prostoru, ali nas uvek interesuje kako je neko posmatrao određenu promenu. U ovom slučaju možemo odrediti vremenski okvir od nastanka Obojenog programa pa do danas - koliko se Novi Sad promenio? Kebra: To je dosta kompleksna priča. Naravno da se promenio grad i super je da se promenio. U gradu žive živi ljudi i te promene sa životom, arhitekturom, dešavanjima su neminovne. Ja nisam u tom kontekstu jugonostalgičan. Mislim da se svašta desilo u proteklih 40 godina i sa našom državom i sa susednim državama, svašta lošeg se izdešavalo, ali je to prošlo i nadam se da se više nikada neće ponoviti. Zbog svega toga svako mesto je moralo da se promeni, ne samo Novi Sad. Mi smo mali i nebitni da bismo u bilo kakvom smislu uticali na to, mi možda nismo bili neki nemi posmatrači, jer se bavimo muzikom, ali smo gledali da, kao i svi ljudi, što bezbolnije prođemo kroz to. Grad je u međuvremenu počeo da liči na grad, došlo je dosta ljudi u Novi Sad i on je postao ozbiljniji centar Vojvodine i jedan od važnijih gradova u Srbiji. To je tako, sviđalo se to nekome ili ne. Svaki razvoj ovog grada će biti super i trebalo bi da se razvija. Naravno, moglo bi svašta drugačije da se uradi. Ali okej, ne bavimo se time, to je posao političara, mi smo muzičari. Mislim da je super što su se u gradu otvorili neki dodatni prostori u kojima se svira, kao što je i Dom kulture, to me raduje. Dolazi i taj događaj Evropska prestonica kulture i nadam se da će to biti korisno za Novi Sad. Kebra: Mi gledamo da se pre svega bavimo time čime se bavimo, jer je i to dosta teško. Generalno kultura je u prilično skromnom stanju. Mislim, država nam je u skromnom stanju, pa samim tim i sve ostalo. Nije lako, ali nije nikada ni bilo lako, pogotovo ako se bavite alternativnom kulturom. To po nekom prirodnom difoltu nikog ne zanima ili zanima baš neke ljude koji imaju strpljenja i hrabrosti da se time bave. Muzika je super, ako hoćete da vam bude dobro slušajte muziku i pritom gledajte da slušate dobru muziku. 021: Kada se govori o Obojenom programu, posebna tema jeste sama poetika benda. Šta je sve uticalo na vaš izraz, je li to bio pank u koji se uleteli u drugoj polovini sedamdesetih ili druženja sa Tišmom, Čedom Drčom, Mandom, Andrlom? Kebra: Sve to zajedno predstavlja neki sklop. Mi smo se kao klinci družili sa tim starijim novosadskim umetnicima i to je naše dragoceno iskustvo. To se kasnije pretvorilo u nama bitna prijateljstva. Mi smo se jako lepo družili sa tom starijom ekipom i oni su nam mnogo pomogli u otkrivanju i spoznaji umetničkih vrednosti. Stvarno smo im zahvalni i to ćemo uvek ponavljati. Ta ekipa oko Slobodana Tišme, Miroslava Mandića, Drče i Andrle, bilo je tu dosta njih, ona je jako bitna. U nekom smislu, drago mi je što Novi Sad još uvek ne prepoznaje veličinu tog vremena i tih ljudi. Moram priznati da mi je to u neku ruku jako drago, zato što je to jedna specifičnost Novog Sada, koji nikad to nije razumeo u suštini, uvek je naginjao na tu umetnost koja je bliža politici, a nije kapirao ostale umetnosti. Zahvalni smo njima i trenutku kada smo se svi mi upoznali, a to je momenat kada u svetu nastaje pank i kada je to sve ključalo u Britaniji i Americi, istog trenutka je ključalo i u Novom Sadu. Tada smo stvarno bili jedan kulturološki svet. Možda sada baš i nismo, ali tada smo bili. 021: Zanimljiv je taj momenat, jer se ispostavilo da Jugoslavija u kontekstu panka i novog talasa nije kaskala za svetom, što se ne može reći za neke druge civilizacijske tokove... Kebra: U to vreme smo kaskali možda četiri dana, koliko nam je otprilike trebalo da nabavimo ploče iz Engleske. Mislim da je to bilo neko najmanje kašnjenje za svetom. `Srce moje crveno samo kući voljeno Trava ova zelena dugo nije košena` 021: Učestvovali ste na antiratnim protestima, pevali ste `Nebo, nebo plavo je` i bili ste mobilisani i poslati u Hrvatsku. Kako na te momente gledate kao osoba sa neposrednim iskustvom? Kebra: Bio je rat i rat svima, osim trgovcima s oružjem, ne donosi ništa dobro. Meni je strašno žao što se to desilo, jer su mnogi ljudi u svemu tome grozno prošli. Daleko od toga da smo mi dobro prošli, ali mnogi su još gore prošli, mnogi nisu sa nama. Ljudi koji bi trebalo da su odgovorni za to verovatno nisu odgovarali ili su neki odgovarali, ali pojam pravde i pravednosti je naravno upitan i svaka strana će imati svoju teoriju toga i ne bih ulazio u sve to. Mislim da se teritorija bivše Jugoslavije oporavlja od toga, koliko će još trajati taj oporavak, mentalno i u svakom drugom smislu, i na koji način će svaka država to da rešava, to je opet na nekim višim nivoima. Očito da još traje taj oporavak i to se vidi u svim tim državama. Nadam se da postoje ljudi koji se time bave. Kada ljudi naprave neke gluposti to ne može preko noći da se ispravi. Svi narodi na prostorima bivše Jugoslavije su bili učesnici u svemu tome i na svima nama je da to dovedemo u neki red, da živimo normalno, kao neki normalni ljudi. Ne možemo 100 godina da se bavimo time, moramo da idemo dalje. 021: Vaš prijatelj Slobodan Tišma nedavno je rekao kako je pozicija umetnika pozicija izdajnika, te da umetnik mora da bude kontra spram sredine u kojoj živi, inače ga nema, `adio, umetnosti`. Šta mislite o ovoj ideji, mora li umetnik da bude izdajnik i da li se osećate tako? Kebra: Mislim da je umetnik po difoltu na nekoj drugoj strani u odnosu na sve, ali to ne znači da je on izdajnik ili ono što bi bilo suprotnog od izdajnika, neizdajnik, lojalni umetnik. U svakom slučaju, šta god kaže Tišma ja se apsolutno slažem sa tim, jer on je dovoljno pametan čovek da iz svog ugla sagleda možda realnije nego što gledam ja ili bilo ko od nas. Pročitao sam taj tekst gde je on to rekao. Tišma je najbitniji umetnik u ovom trenutku u gradu i jako mi je drago što živim u vreme stvaralaštva Slobodana Tišme. 021: Ono što je konstanta Obojenom programa, osim kvaliteta, i posle 39 godina, jeste margina. Šta bi to bila margina u Srbiji, da li je to sloboda, neki kvalitet ili samo još jedan prostor za delovanje? Kebra: U stvaralaštvu više ni te pozicije nisu bitne, ti sam stvaraš poziciju za sebe i ti se pozicioniraš tamo gde se dobro osećaš. Kako god se to zvalo. Jako je bitno da čovek, ukoliko ima potrebu u sebi za stvaranjem, da ima mogućnost i da se izrazi. Nema više tih ratova pa onda može da se uspostavi nekakva gradska mreža kulturnih dešavanja koja ne mora da koketira sa politikom i mejnstrimom i sa tim nekim državnim kulturama. Ne mislim da su kulture nekulturne, ali one pokrivaju određeni establišment, bave se istorijskom kulturom i ne zanima ih mnogo avangarda, budućnost. Više su istoričari umetnosti nego ljudi koji gledaju u budućnost kao umetnost. Mi imamo neki mali prostor u kojem funkcionišemo. On nije naravno građevinski, nego je i mentalni. To nam je dovoljno. Bitno nam je da nam niko ne remeti rad, da nas te kulturološke institucije i političari koji ih vode ostave na miru i da nas puste da radimo. Nikad ništa nismo tražili i margina je mesto na kojem mi već 40 godina funkcionišemo. Ne mogu da kažem da smo nezadovoljni, mogli bismo da kažemo da je moglo sve da bude bolje i da smo mogli mnogo više da radimo, ali još uvek radimo i osećamo potrebu za tim i uživamo u tome. Obojeni program

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika

Prvo izdanje, veoma dobro očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Retko u ponudi. Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Komadina, Miloš, 1955-2004 = Komadina, Miloš, 1955-2004 Naslov Nešto s anđelima : pesme / Miloš Komadina Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1991 (Subotica : Birografika) Fizički opis 66 str. ; 19 cm (broš.) Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Ono što čitaocu pri prvom susretu sa novom pesničkom knjigom Miloša Komadine najpre pada u oči je činjenica da lirski subjekt u dobrom broju pesama u opise pojedinih prizora sve češće uvodi vremensku komponentu. Ako, pak, posegnemo za vrednosnim komponentama koje Komadina unosi u svoje opise, uočićemo da on najčešće govori iz perspektive koju obeležava osećanje da je mnogo toga minulo, da su najlepši doživljaji i uspomene ostali negde u vremenu kojeg više nema. Doduše, Komadina o vremenu i o proticanju vremena ne govori na način koji je uobičajen u našoj poeziji. A to pre svega znači da se on kloni melanholične intonacije u klasičnom obliku i da više nastoji da nam pokaže nešto drugo – činjenicu da u čovekovom životu postoji jedan trenutak koji se, po svemu, uzdiže iznad drugih i da od časa kad on prođe naš pogled na sve stvari koje nas okružuju mora biti drugačiji. Iskazujući upravo osećanje da je za njega taj trenutak prošao, Komadina je nastojao da svest o tome pretvori u potrebu da se primakne jednom svetu čiji su obrisi nejasni, poželeo je, drugim rečima, da ima „nešto s anđelima“ kao suštinom ovog sveta u kome prebivaju, kako bi jedan naš pesnik rekao, „stvari koje su prošle“, stvari koje su se odmakle od svog materijalnog oblika. Lirski subjekt u pojedinim pesmama zbog toga teži da nam pokaže kako se, sve vreme, kreće po granici između svetova i kako kroz to kretanje dodiruje čas ovostrane a čas onostrane sadržaje. Pritom, naravno, nikako nije nevažna ni okolnost o kojoj je već bilo reči – svest lirskog subjekta da je došao u priliku da oseti promenu koja je zahvatila njegovo biće i da svoj lirski govor pretvori u opis te promene. MILOŠ KOMADINA (Beograd, 10. 8. 1955 – Beograd, 28. 2. 2004) Miloš Komadina je srpski pesnik, rođen 10. avgusta 1955. godine, preminuo posle duge i teške bolesti 28. februara 2004. godine u Beogradu. Studirao je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počeo je ujedno i kao pripovedač i prevodilac, posebno dela Karlosa Kastanede. Miloš je započeo pesničku karijeru veoma rano, objavljujući pesme još kao gimnazijalac. Prva od deset zbirki pesama „Obično jutro“ objavljena je 1978. godine. Radio je i kao urednik za poeziju u časopisima: „Student“, „Vidici“ i „Književne novine“. Takođe, Miloš je bio i jedan od osnivača Srpskog književnog društva. Dobar opis Miloševe ličnosti daje se u člancima Zorice Kojić koja kaže: „...zanosni taj poeta na listovima svojih knjiga i u svakodnevnom životu podjednako, zauvek mladi snevač rastafarijanskih dab snova, obožavalac regea („Steel pulse“), Bulata Okudžave i ribolova, večni mladić i dečak koji je goreo na tinejdžerskim vatrama od istinskog oduševljenja prirodom i svakim njenim elementom, pišući i proslavljajući življenje i mikro i makro svet u njemu i okolo njega svakom česticom svog dobrog, predobrog gradskog bića... Ako se pesnici kroz pisanje trude da se oslobode svog pakla, Miloš Komadina je zauzvrat proizvodio sami raj, čist vazduh i plavo nebo u direktnom susretu za svakog svog prijatelja i čitaoca. Miloš koga su od njegovih prapočetaka svi mnogo radije i prirodnije nazivali „pesničinom“ nego tek prosto pesnikom, već dovoljno dugo je neka vrsta sasvim bespogovornog Volta Vitmena u ovim krajevima, kome – kao što je to bilo i sa samim Vitmenom uostalom! – Umetnici svih vrsta i zanata dolaze na iskreno poklonjenje. No, tamo ne zatičete nikakvu samodovoljnu, nadutu i pompeznu veličinu, nego baš naprotiv živahnog dečaka, sa kojim odmah prelazite na „Ti“ i koji vam sve vreme priča čudesne priče sa same granice života i poetske fantazije što biste ih mogli satima slušati širom otvorenih očiju i usta.“ BIBLIOGRAFIJA Objavio je sledeće knjige poezije: „Obično jutro“, 1978. (Nolit) „Rečnik melanholije“, 1980. (Nolit) „Figure u igri“, 1983. (Nolit) „Etika trave“, 1984. (Prosveta) „Južni krst“, 1987. (Nolit) „Nešto s anđelima“, 1991. (Nolit) „Dan“, 1994. (BIGZ) „Čudo“, 1998. (Narodna knjiga) „Ono“, 2003. (Nezavisna izdanja, Masic) Miloš je takođe objavio i knjigu proznih tekstova i pesama „Vode i vetrovi“ 1994. godine (Zajednica književnika Pančeva) i knjigu priča „Insitut za rak“ 2003. godine (Stubovi kulture) za koju je inače i dobio nagradu „Miloš Crnjanski“. Zbirku pesama „Svilom šivena juta“ su na osnovu pesnikove zaostavštine priredili Gordana Ćirjanić i Milutin Petrović 2005. godine. Kaže se da su imali uspeha u sklapanju knjige: zbirka se drži kao celina i liči na Komadinu. NAGRADE Miloš je dobitnik najuglednijih književnih nagrada, uključujući i nagradu „Vasko Popa“ za sveukupno pesničko delo, nagrade „Milan Rakić“ i „Miloš Crnjanski“ i „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Nagrada „Vasko Popa“ 2002. godine dodeljena je za zbirku pesama „Svejedno“ („Rad“, 2001.) za koju se kaže da „potvrđuje negovanu poetiku koju pesnik razvija u osam objavljenih knjiga u vremenskom rasponu od dvadeset godina“. Neki od razloga zašto je zbirka „Svejedno“ osvojila ovu nagradu tiče se i toga što „Komadina podjednako komunicira sa pesmom i čitaocem, negujući asocijaciju i slikovnost i što njegov stih ima svoju meru, izoštren je, ironičan i precizan“. KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stihovi: Goran Babic Glazba: Arsen Dedic Crtezi: Dusan Vukotic Prisutna je i singlica! Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru.[1] Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.[2] Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture.[3] U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske.[2] Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana, seli sa porodicom za Beograd.[2] Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima.[4] Objavio je sedamdesetknjiga iz različitih žanrova.[1] Radio je za televiziju, radio, novine i film.[5] Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač).[5][6] Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije.[5] Sa suprugom ima tri kći. Arsenije Arsen Dedić (Šibenik, 28. jul 1938 — Zagreb, 17. avgust 2015) bio je jugoslovenski i hrvatski pjevač, kompozitor, pjesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar. Autor je i izvođač više desetina šansona i pobjednik mnogih muzičkih festivala. Napisao je, komponovao i izveo brojne živopisne ljubavne i misaone pjesme, a svojim izvornim muzičkim stilom stekao mnogobrojne poklonike. Slovi za jednog od utemeljitelja šansone u Hrvatskoj. Uz muziku, objavio je više zbirki lirike. Prevodio je i obrađivao poznate šansonjere i autore, među njima Đina Paolija, Serđija Endriga, s kojima je često sarađivao, i Žaka Brela, koji je svojim likom i djelom snažno uticao na njegovu karijeru. Osnovno određenje mu je muzika, ali u spoju sa poezijom, istakao je vlastiti kantautorski govor, koji ga je najviše i obilježio. Napisao je muziku za stihove Miroslava Krleže, Dobriše Cesarića, Tina Ujevića, Zvonimira Goloba i mnogih drugih. Njegove pjesme su prevodili i obrađivali mnogi izvođači, a sâm je pisao za mnoge poznate hrvatske estradne umjetnike, među kojima se ističu Gabi Novak, klape i Ibrica Jusić. Veliki dio njegova opusa čini primijenjena muzika za televiziju, film i pozorište. Bio je član Hrvatskog društva kompozitora i Hrvatskog društva pisaca. Poznat je i pod nadimcima „pjesmar”, „akademski težak” i „pjesnik opšte prakse”. Smatra se najkompletnijim i najvažnijim kantautorom u istoriji hrvatske popularne muzike.[1] Biografija Djetinjstvo i mladost Arsenije Dedić je rođen 28. jula 1938. u Šibeniku, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Bio je drugo dijete u porodici Jovana (1902—1983) i Veronike (djevojačko Miković; 1904—1995).[2] S očeve strane svi su bili Srbi pravoslavci koji su poticali iz okoline Drniša,[3] dok je majka bila Hrvatica iz Rupa, kod Skradina i u pravoslavlje je prešla prilikom udaje za Jovana.[4][5] Jedna baka je bila italijanskog porijekla.[6] Dedić je odrastao u siromašnoj, seljačkoj porodici, a majka (nadimak Jelka[7]) bila je nepismena, veoma pobožna domaćica i pralja, koju je on kasnije opismenio.[8][9] Majku je često isticao kao izvor nadahnuća i osobu kojoj se divio.[10][11] Iako je majka htjela da se zove Igor, po nagovoru sveštenika dala mu je ime Arsenije, po patrijarhu srpskom Arseniju III.[4] Otac Jovan je bio zidar i vatrogasac dobrovoljac, kasnije poslovođa u pomorskom građevinskom preduzeću „PomGrad”, a pored posla se bavio i poljoprivredom.[12] Jovan je bio i muzički nadaren i u Šibenskoj narodnoj glazbi i hotelskoj kapeli je svirao više instrumenata — trubu, tubu i timpane.[11][12][13] Tokom italijanske okupacije (1941—1943) i ustaške vlasti (1943—1944) u Šibeniku tokom Drugog svjetskog rata i u poslijeratnom periodu koji je obilježen manjkom hrane i nemaštinom, neka vrijeme je proveo sa majčinom rodbinom u Rupama i Dubravicama, uz rijeku Krku u zaleđu Šibenika.[14] Djetinjstvo je proveo u šibeničkoj četvrti Varoš, u kući sa brojem 41. u današnjoj ulici Nikole Tesle, u kojoj je rođen Igor Mandić, a neko vrijeme su živjeli i Vice Vukov i Mišo Kovač.[3][12][15] Dedić je bio u veoma dobrim prijateljskim odnosima sa Vukovim.[16] Život u Šibeniku, motivi grada i njegovo stanovništvo, kao i sredozemni ugođaj, obilježili su veliki dio Dedićevog opusa.[17] U djetinjstvu, Dedić je posjećivao i pravoslavnu i katoličku crkvu. Arsena i njegovog starijeg brata Milutina — koji je bio srpski akademski slikar — u muziku limenih duvačkih instrumenata je uveo njihov otac Jovan. Arsen je svirao prilikom svečanosti i koncerata, ali često i tokom sprovoda. Prvi učitelj flaute bio mu je njemački vojnik koji je ostao u Šibeniku poslije rata.[18] Na radiju, kojeg mu je poklonio ujak, slušao je italijanske izvođače (među kojima se ističe Domeniko Modunjo), kojima se divio.[19] Na nagovor Lovre Matačića, koji je tada boravio u Šibeniku, petnaestogodišnji Dedić je počeo svirati u pozorišnom orkestru. Šibenik je sredinom pedesetih godina 20. vijeka imao operu pod vodstvom Jakova Gotovca, a Dedić se sve više počinje zanimati za muziku.[20] Kao dječak, a ni u kasnijem dobu, nije volio fudbal. Pohađao je šibensku gimnaziju, bio je jedan od najboljih učenik i član košarkaške ekipe,[21] a uporedo je pohađao i srednju muzičku školu.[4] Svoju sklonost prema muzici ispoljio je i osnivanjem klape tokom gimnazijskih dana, u kojoj je pjevao i Vice Vukov.[22] Muzička karijera Početak Nakon mature 1957. odlazi u Zagreb, gdje mu je živio ujak. Upisuje Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu sa namjerom sticanja „solidnog znanja”, ali ga ubrzo počinje sve više privlačiti umjetnost, od vajarstva do slikarstva. Kako je na početku stanovao u Muzičkom internatu, sa sedam drugih studenata prava koji su svirali instrumente, on ostaje vezan za muziku. Uporedo sa prve dvije godine prava, ponovo pohađa i završava posljednja dva razreda srednje muzičke škole (iako ih je već položio u Šibeniku). Počinje pisati pjesme. Njegov cimer, Mario Boljuni, svirao je klavir i već je imao svoj orkestar s kojim je nastupao u plesnim dvoranama u Ribnjaku.[23] Zbog toga je angažovao Dedića kao vokalistu. Pjevao je pjesme Domenika Modunja, The Platters-a, Pola Anke i ostalih u to vrijeme popularnih izvođača. Istovremeno se zanima za poeziju. U zagrebačkom časopisu Prisutnosti Dedić je objavio 1958. dvije pjesme pod zajedničkim naslovom Čuda. Zbog pjesama sa religijskim motivima, „Gospodinu Isuskrstu” i „Svetom Nikolu”, doveden je pred povjereništvo i otpušten kao stalni spoljašnji honorarni saradnik sa Radija Zagreb.[13][24] Pogođen zabranom, nego vrijeme provodi u okolini Zagreba. Nakon toga prekida pisanje pjesama i započinje period autorske pauze. Ostavši bez prihoda, kao student okreće se pisanju aranžmana, prepisivanju nota i sličnim poslovima. [Ja] sam studirao na Akademiji glazbu, bio sam uvjeren da ću bit’ skladatelj isključivo klasične glazbe. I onda sam napisao tri minijature za flautu i klavir, dosta modernistički napisano, a onda s vremenom… Znali su kolege da pišem stihove, onda sam pisao svakome, Kalođeri, Kabilju, jednome, drugome, Vučeru, više ne znam kome… Dedić, 2006.[25] Tokom pravnih studija počinje pjevati u akademskom horu „Ivan Goran Kovačić”. Sklonost ka muzici je na kraju prevagnula i nakon završene tri godine prava prekida studije 1959. godine. Iste godine upisuje Muzičku akademiju. Kako bi došli do novca potrebnog za kupovinu flaute, njegovi roditelji su prodali svinju.[12][26][27] Za festival „Zagreb ’59” Boljuni je poslao kompoziciju „Mornarev ča-ča-ča”, a Dedića je zamolio za pisanje stihova, na šta je on pristao i napisao ih pod pseudonimom Igor Krimov, jer je pisanje tekstova smatrao epizodom „koje ću se ja kasnije lišiti. Dat’ ću svoje ime onda kad budem pisao pravu poeziju i pravu glazbu”.[23][25] Kako nije imao prikladne odjeće ni novca za ulaznice, festivalu nije prisustvovao. Kompozicija je osvojila nagradu, a Dediću je kao tekstopiscu pripala nagrada od 15.000 dinara, što je za studenta bio priličan iznos. Ubrzo počinje sa pisanjem tekstova za još Boljunijevih kompozicija, od kojih „Poslije ljubavi” na festivalu „Sarajevo ’60” dobija nagradu za najbolji tekst. Sa Boljunijem osniva vokalni kvartet „Prima” 1960. godine. Iako je i sam pomalo komponovao, pažnju usmjerava na pisanje i aranžiranje za druge, među kojima su Alfi Kabiljo i Nikica Kalođera. Sastav „Prima” prolazi na audiciji za mlade pjevače Televizije Zagreb „Prvi put pred mikrofonom” i dobija sigurne nastupe i honorar. To utiče i na Dedića i ostale, koji muziku počinje shvatati sve ozbiljnije i profesinalnije, izdvajajući za nju sve više vremena. Sa ljubljanskim ansamblom objavljuje dva singla, prepjeve kompozicija Let`s twist again od Čabija Čekera i Nata per me od Adrijana Čelentana. Kada je čuo Đina Paolija 1961, pronalazi se u novom žanru. Nastavlja sa objavljivanjem pjesama u splitskom časopisu Vidici i časopisu Polet, što primjećuje Zlatko Tomičić. Dubravko Horvat od Dedića, a u ime Antuna Šoljana, traži pjesmu za novi Šoljanov časopis Književnik, na šta Dedić pristaje.[3] Krajem 1961. vjenčava se sa Vesnom Matoš, nećakinjom Antuna Gustava Matoša, sa kojom u decembru 1962. dobija ćerku Sandru. Nastupao je i u zagrebačkim džez sastavima kao flautista. Zbog nesuglasica, sastav „Prima” se raspada, a kako se u isto vrijeme raspao i sastav koji je vodio Hrvoje Hegedušić, Dedić pristupa Hegedušiću i osniva „Zagrebački vokalni kvartet”. Povremeno je nastupao i kao pjevač kvarteta „Melos”, za koji se sve više vezuje, usljed raspada „Prime”. Na festivalu „Zagreb ’62” izvode kompoziciju „Negdje” Nikice Kalođera. Ipak, kako su članovi „Melosa” mogli učestvovati sa različitim intenzitetima i nisu se željeli baviti muzikom profesionalno, prijateljski se razilaze 1962. godine. Zbog toga, Dedić započinje karijeru kao vokalni solista. Kako polako shvata da šlageri ne zadovoljavaju njegov muzički izraz, Dedić se okreće francuskoj šansoni i đenovljanskoj školi muzike. Sljedeće godine (1963) na zagrebačkom festivalu kao vokalni solisti se pojavljuju Zvonko Špišić i Dedić, čime se postepeno rađa novi muzički pravac u Hrvatskoj — šansona. Izvodi kompozicije „Milioner”, „Jesenji dažd” i „Bolero noći”. Uskoro dobija poziv na „Beogradsko proleće” i splitske „Melodije Jadrana ’63”, gdje se upoznaje sa Zdenkom Runjićem i izvodi njegovu kompoziciju „Čovjek od soli” i svoju prvu cjelovitu, autorsku kompoziciju „Onaj dan”, za koju dobija nagradu. Nakon toga komponuje „Večer sa Ksenijom” na nagovor Boška Petrovića, za flautu i Zagrebački džez kvartet. Nakon 1963. počinje pisati pjesme pod pravim imenom („Vratija se Šime”, „Maškare”, „Vino i gitare” itd.). Festivali 1964—1969. U februaru 1964. diplomirao je flautu na Muzičkoj akademiji, a u aprilu odlazi na odsluženje vojnog roka u Liku. Tokom boravka u Gospiću upoznaje Rada Šerbedžiju, u to vrijeme glumca amatera, i razrađuje neke kompozicije. Odlazi na turneju sa vojnim sastavima po zemljama Varšavskog sporazuma. Na turneji piše i razrađuje pjesme i kompozicije, a tokom putovanja u vozu od Odese do Kišinjeva susreće francuske filozofe, bračni par Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar, sa kojima razgovara.[28][29] Prilikom putovanja jugoslovenskog predsjednika Josipa Broza Tita brodom u egipatski grad Aleksandrija, naređeno mu je da se ukrca na Galeb, gdje je svirao i zabavljao vojnike i goste.[28] Još uvijek kao regrut, u vojnoj uniformi na splitskom festivalu izvodi pjesmu „Kuća pored mora” 1964, koju je napisao tokom služenja vojnog roka u Otočcu.[23][30] Kompozicija je jedva ušla na festival, s obzirom da je već odbijena na opatijskom, zagrebačkom i beogradskom festivalu. Osvaja prvu nagradu žirija, drugu publike i nagradu za najbolji tekst. Sam Dedić je bio iznenađen, jer je do tada uglavnom pisao i komponovao za druge. Postaje senzacija i istovremeno potvrđen kao kantautor i šasonjer, stvarajući potpuno novi muzički žanr u Hrvatskoj.[31] U izboru časopisa „Studio”, čitaoci ga biraju za trećeg najpopularnijeg pjevača zabavne muzike u državi (11% glasova).[32] Iste godine, u sklopu zagrebačkog festivala okuplja se grupa od desetak kompozitora i književnika pod nazivom „Studio 64”, a sa ciljem popularizacije šansone. Dedić predstavlja kompoziciju „Moderato cantabile”, napisanu još 1961, koju prvi put izvodi na „Zagrebfestu ’64” u sklopu koncerta „Studija 64”, što u potpunosti određuje njegov kantautorski put i svrstava ga među utemeljivače zagrebačke škole šansone. Iste godine piše kompozicije „Čovjek kao ja” i „Želim zadržati ljeto”. Izdavačka kuća Jugoton mu izdaje prvu singl ploču. Početkom 1965. razvodi se od supruge, nakon tri i po godine braka. Na Zagrebfestu učestvuje sa pjesmom „Čovjek kao ja” i na TV Zagreb upoznaje Serđa Endriga, sa kojim započinje dugogodišnje prijateljstvo i saradnju. Raskida saradnju sa televizijom, kako bi imao više vremena i time postaje slobodni umjetnik i izvođač.[33] Negdje 1965. godine počeo sam sa solističkim koncertima. U neku ruku ta je godina bila prijelomna u mom stvaralaštvu. Mnoge su dileme sada bile raščišćene, shvatio sam s kojim ljudima mogu računati u teškim trenucima, naučio sam da se najviše moraš osloniti na samog sebe i da entuzijastičkih zaleta poput onog sa „Studijem 64” više neće biti. Dedić, januar 1968.[33] Iste godine nastupa na splitskom festivalu sa kompozicijom „Stara cura”, koja biva pogrešno shvaćena: umjesto ode usamljeno Šibenčanki, publika je shvata kao ruganje i napad na starije žene i zbog toga Dedić doživljava neprijatnosti. Po završetku festivala, odlazi kod rodbine u Dubrovnik na neko vrijeme, gdje su se nastavili napadi zbog pjesme. Za isti festivala 1966. piše kompoziciju „Moj brat”, koja osvaja treću nagradu publike, dok su je žiri i struka odbacili, navodeći kao razlog beznačajnost i trivijalnost teksta.[23] Zbog takvog prijema i neslaganja sa politikom festivala, postepeno se udaljava od festivala narednih godina. Izvan festivala objavljuje pjesme „Čovjek i pas”, „Sanjam te”, „Pjevam da mi prođe vrijeme” i druge. Posljednja je izazvala burne reakcije, jer je bila shvaćena kao ironični napad na „društveno angažovane” prorežimske pjesme.[7][34] Sa Endrigom 1967. održava zajednički koncert u Parizu.[33] Iste godine nastupa na festivalu u Opatiji sa pjesmom „Ni ti, ni ja”, a na festivalu „Pjesma ljeta” sa pjesmom „Ako si pošla spat”, sa kojom pobjeđuje na festivalima u Zagrebu i Dubrovniku.[35] Na „Splitu ’68” nastupa sa pjesmom „To je moj svijet”. Uskoro otpočinje saradnju sa Dragom Mlinarcem i njegovom rok-grupom „Grupa 220”. U tom razdoblju je korigovao uši.[36] Na splitskom festivalu u alternaciji sa italijanskim kanconjerom Paolijem izvodi kompoziciju „Vraćam se”, za koju dobija prvu nagradu žirija. Publika je prilikom proglašenja pogrešno shvatila da je riječ o proglašenju apsolutnog pobjednika festivala, zbog čega je protestovala i zviždala, što je Dediću bio povod za napuštanje festivala na neko vrijeme.[37] Prva trilogija 1969—1973. U novembru 1969. snima, a u decembru objavljuje, svoj prvi studijski album „Čovjek kao ja”, koji dostiže sami vrh ljestvice prodatih albuma, stiče sertifikat Zlatna ploča (prva za Jugoton) i ukupno se prodaje u oko 60.000 primjeraka. Kasnije je album ocijenjen kao jedan od najboljih debitantskih albuma u hrvatskoj i jugoslovenskoj muzici. Dedić otpočinje saradnju sa pjesnikom Željkom Sabolom, koji za njega piše pjesme „Djevojka za jedan dan”, „Pusti me da spavam”, „Ti se smiješ” i druge. Na festivalima izvodi svoje nove kompozicije, „Ono sve što znaš o meni”, „Prazna obećanja”, „Sve bilo je muzika”. Izlazak njegove zbirke pjesama „Brod u boci” 1971. u biblioteci Griot, u izdanju Kroacija koncerta Zvonimira Goloba, bio je šok i novo iznenađenje za publiku i kritičare. Iako je publika očekivala knjigu sabranih tekstova njegovih već izvedenih pjesama, Dedić je objavio novo umjetničko djelo i široj publici se predstavio kao pjesnik. Knjiga se prodala u osam izdanja i više od 80.000 primjeraka. Obavljena na Golobovo insistiranje, zbirku je propratio njegov komentar „zahvaljujući Dediću zabavna glazba je primila velik’ broj novih slušatelja iz redova intelektualaca”.[13] Iste godine povodom velikog Marijanskog kongresa, koji se održavao u Mariji Bistrici, Dedić je napisao tekst i muziku za pjesmu „Majka Marija” i dao je veliki intervju za Glas Koncila u kojem je govori o svom odnosu prema vjeri i crkvi.[10] Zbog toga je više mjeseci bio izložen cenzuri u državnim medijima.[11][38] Album „Arsen 2” objavljuje 1971, sa antologijskim kompozicijama „Ne plači”, „O, mladosti” i obradom Brelove „Ne me quitte pas”. Album je sadržao niz šansona humorističkog i kabaretskog ugođaja[39] i bio je manje komercijalan od prethodnog. Pjesma „Gazela”, primjera radi, emitovana je samo jedanput u godini dana na svim radio-stanicima.[40] Kako je istovremeno radio saundtrek za film Živa istina Tomislava Radića, nastaju pjesme „Takvim sjajem može sjati” i „Balada o prolaznosti”, koje su takođe uvrštene na album „Arsen 2”.[41] Zbog stihova pjesme „Takvim sjajem može sjati” i konteksta u filmu (prikaz Drugog svjetskog rata) izbio je skandal.[42] Dobio je sina Matiju 1973, nakon čega se vjenčao sa Gabi Novak, sa kojom je bio u vezi još za vrijeme prvog braka, dok im je kum bio italijanski kantautor Đino Paoli.[43] Postaje suzdržaniji, sklon ironiji i satiri, a nadahnuće pronalazi u svakodnevnom životu. Eksperimentišući sa zvukom, u jesen 1973. snima, a pred kraj godine objavljuje, dvostruki album „Homo volans”, prvi dvostruki album u hrvatskoj i jugoslovenskoj diskografiji. „Homo volans” bio ujedno bio i prvi konceptualni album na navedenom prostoru. Smatra se „kamenom međašem autorova iskoraka iz tradicionalnog zabavno-glazbenog okvira”.[44] Velimir Cindrić je izjavio kako kompozicije sa albuma zvuče „razvijenije, produbljenije i iskusnije” i da je Dedić sa njima napravio „veliki skok i stvorio svojevrstan amalgam avangardnoga, klasika i hitova”. Primjećeni su atonalni zvukovi i uticaj džeza.[45] Na albumu je ipak prevagnula kantautorska crta kroz pjesme „Tvoje nježne godine”, „Laku noć, muzičari” i „Modra rijeka” (po poeziji Maka Dizdara.[46] Značajni komercijalni uspjeh među pjesmama sa albuma zabilježila je kompozicija „Tvoje nježne godine”, ali Nenad Polimac smatra da je „album bio krcat pjesmama koje su bile dosta pretenciozne i jako autorske [te] uopće nisu pretendirale na bilo kakva mjesta na radijskim top listama”.[7] Odlično kritički primljen, kasnije je smatran „jednim od najboljih i najambicioznijih Dedićevih albuma”. U maju 1974. dospio je na osmo mjesto ljestvice deset najprodavanijih albuma.[47] Okretanje pjesnicima 1973—1980. Na albumu „Porodično stablo” u saradnji sa producentom Kornelijem Kovačom 1976. se približava rok muzici pod uticajem talasa jugoslovenskog progresivnog roka. Na „Porodičnom stablom” svoje pjesme je „smjestio u pomalo kičaste i tendenciozno supermoderne aranžmane”.[48] Iste godine je sa Goranom Bregovićem objavio pjesmu „Loše vino”. Album „Otisak autora” objavljuje 1976. godine. Sredinom sedamdesetih godina namjeravao je snimiti album obrada pjesama Lenarda Koena, koje je za njega prepjevao pjesnik Nikica Petrak. Zbog tehničke greške, album je tokom postprodukcije u Jugotonu izbrisan pa je Dedić obustavio projekat. Sačuvane su četiri pjesme na demo-snimcima njegovog nastupa u jednoj muzičkoj emisiji na TV Beogradu uz gitaru i aranžman Marijana Mokara („Stories of the Street” — „Ulične priče”, „Seems So Long Ago, Nancy” — „To sve je davno sad”, „The Stranger Song” — „Strančeva pjesma” i „The Partisan” — „Partizan”).[49] Sve više piše za druge, pa i za Gabi Novak, a počinje pisati muziku i za pjesnička djela (albumi „Dedić-Golub” 1977, EP „Snijeg u maju” sa stihovima Gorana Babića 1979. i Pjevam pjesnika 1980, na kojem je Dedić između ostalog pjevao pjesme Krleže, Kaštelana, Ujevića i Kovačića). Do izražaja dolazi njegova sklonost scenskoj muzici i piše muziku za pozorišta, film i televiziju. Autorska pjesma ostaje njegov osnovni izraz, ali piše i primijenjenu muziku, pjesme za dalmatinske klape, muziku za reklamne spotove. Iako je još ranih šezdesetih godina pisao za klape, sedamdesetih i kasnije piše i komponuje pjesme koje su danas gotovo postale narodne („Zaludu me svitovala mati”, „Vratija se Šime”, „Sve ti sritno bilo”, „Rodija se sin”, „Dida moj”, „Ni u moru mire” i druge).[50] Njegov rad na šimenskom idionimu značajan je i sa lingvističkog gledišta.[51] Sedamdesete završava albumom „Rimska ploča” (1979), na kome je napisao muziku za pjesme Tina Ujevića „Odlazak” (u saradnji sa Seđiom Endrigom), „Zagrli me” i saundtrek za film „Vlakom prema jugu” Petra Krelje. Filmofilija i provincija 1980—1990. Tokom osamdesetih godina Dedić objavljuje čak 14 nosača zvuka. Na albumu „Naručene pjesme” (1980) sabrao je sve svoje kompozicije koje je napisao drugima, poput „Sve je to od lošeg vina” do „Pamtim samo sretne dane”. Iste godine objavljuje i prvi studijski album sa suprugom Gabi Novak, „Arsen & Gabi”, sa završnom pjesmom „Stara moja, stari moj”. Potpisuje muziku za audio-knjigu za djecu sa pričama Hansa Kristijana Andersena 1981. godine.[52] U tom razdoblju nastavlja sa pisanjem pjesama za djecu i sljedeće godine objavljuje album „Arsen pjeva djeci” („Nije lako bubamarcu”, „Čemu služe roditelji”…). U albumu „Provincija” (1984) objavio je kompozicije koje su kasnije redovno uvrštavane u spiskove njegovih boljih pjesama („Djevojaka iz moga kraja”, „Sve te vodilo k meni”, „Razgovor s konobarom”). Potpisuje saundtrek za film „Antikazanova” i dvostruki nosač zvuk ironičnog imena „Kantautor” 1985, u kojem obrađuje i objavljuje prepjeve Brela, Koena, Lenona, Paolija, Okudžave i drugih, ali izvodi i kompozicije koje su napisali i komponovali drugi (Golob, Diklić, Britvić, Monteno). Sljedeće godine odlazi u krajeve kajkavske popevke album „Moje popevke” na kojem je sabrao 16 pjesama (uglavnom po tekstu Drage Britvića), koje su Dedić i Novakova izvodili na festivalu u Krapini. Pod uticajem žanra zagrebačkog kabarea prije Drugog svjetskog rata (naročito Vlahe Paljetka) osmišljava i sastavlja ironično-kabaretski program „Cabaret Arsen”, kritički dobro prihvaćen, ali ga zanemaruje kako bi se okrenuo muzici za film i pozorište.[25][53] Album „Kino sloboda” (1987), u zlatnom izdanju, posveta je trenucima mladosti, filmofiliji i isječcima iz Šibenika, posebno zbog samo naziv albuma u čast kina „Sloboda” koje je postojalo u Dedićevoj četvrti između 1946. i 1965. godine. Na albumu se nalaze kompozicije „Otkako te ne volim”, „Provincijsko kino”, „Tko stoji iza mene”, „Original saundtrek” i druge. Iste godine nastupa na koncertu sa Borom Đorđevićem u Beogradu, a snimak nastupa nije službeno objavljen, ali se našao na crnom tržištu. Ponovo objavljuje nosač zvuka sa suprugom Gabi Novak, „Hrabri ljudi” 1988, sa podnaslovom „Gabi i Arsen — 30 godina na sceni”. Sljedeće godine svoje stvaralaštvo za film i televiziju objavljuje na albumu „Glazba za film i TV” i objavljuje uglavnom prerade svojih ranijih pjesama zajedno sa slovenačkim kantautorom Zoranom Predinom na ploči „Svjedoci priče”....