Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Lepotom knjige bavio se: Bole Miloradovic Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Djuro Seder Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Biografija Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine.[4] Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica

Ulica djetinjstva - Jan Bera Jan Beran je bio bosanskohercegovački snimatelj, reditelj, scenarista, dramski pisac i prevoditelj. Pionir je bosansko-hercegovačke kinematografije i jedan od osnivača sarajevske televizije. Snimio je ili režirao preko 300 filmova, odnosno televizijskih emisija, napisao pedesetak filmskih rukopisa i dvije knjige: Rječnik filmskih umjetnosti i Sarajevski ljetopis. Napisao je radio drame: Zapisi o Hrabrenu, Mustafa fenjerdžija, Graditelj, Rob milostivog, Čovjek buna, Nadvorni Svirac, Šaljivdžija, Krletka u srcu ptice, Vuci i vukčići itd. Od njegovih pozorišnih tekstova izdvajaju se dramski ljetopis Bašeskija, patetična ironija Hodeći i scenski kolaž Za čovjeka. Prevodio je sa češkog, poljskog i slovačkog. Dobitnik je brojnih nagrada: Nagrade Zlatna Arena u Puli, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulska nagrada SRBiH za umjetnički rad, desetine nagrada sa festivala radija ili televizije na Bledu, Ohridu ili Portorožu. Bio je glavni snimatelj na XIV Zimskim Olimpijskim igarama u Sarajevu 1984. Beran je bio veliki prijatelj Maka Dizdara. Ovu knjigu je posvetio svom unuku Bojanu. Izdavač: Veselin Masleša, Sarajevo Godina:1984. Povez: Tvrdi Broj strana:149 Biblioteka: Pingvin Odlicno ocuvana knjiga. Na predstrani potpis vlasnika knjige. Skladiste 2

ISBN: 978-86-521-4598-0 Broj strana: 136 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2022. Izdavač: Laguna „Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al' da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

ISBN: 978-86-521-4597-3 Broj strana: 136 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 2022. Izdavač: Laguna „Ako želite da vaša deca budu inteligentna, čitajte im bajke. Ako želite da budu još inteligentnija, čitajte im još bajki!“ – Albert Ajnštajn Čitanje bajki unapređuje koncentraciju i pamćenje, podstiče razvoj uma, mašte i kritičkog razmišljanja, uspostavlja empatiju i samosvest, razvija jezičke veštine, a sve to se značajno odražava na postignuća u školovanju i životu. U vreme kad je obrazovanje bilo usmeno i u okviru uže zajednice, bajke su i nastajale baš iz tih razloga. One su oduvek bile neizostavni deo dečjeg obrazovanja i odrastanja, a svako novo vreme donosilo je nove bajke. Sada je vreme da se upoznate sa prvih sedam Bajki Uroša Petrovića. Aleksandar Zolotić: „Kad sam radio ilustracije za Diznijevu knjigu, nije bilo ni blizu ovako zahtevno! Kad misliš da ću stići da ti ilustrujem sve ovo?“ Uroš Petrović: „Završi ilustracije kad god hoćeš, al' da grmi!“ Aleksandar Zolotić, u sebi: „Grmi tebi u glavi...“ I bio je u pravu. Proverite i sami! Ilustrovao Aleksandar Zolotić

Izdavač - Prvo slovo, Beograd Tvrd povez 30 cm, 160 strana Ilustrovano Knjiga „RŠUMDANI“ posvećena je pedesetogodišnjici književnog rada našeg velikog pesnika LJubivoja Ršumovića i obuhvata sve oblasti rada LJubivoja Ršumovića (književnost, televizija, radio, pozorište, karate, šah...). U ovoj specifičnoj vrsti monografije čestitku-sećanje na rad i druženje sa LJubivojem napisalo je oko 120 eminentnih ljudi među kojima su: Vladeta Jerotić, Jara Ribnikar, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Dobrica Erić, Milovan Danojlić, Momo Kapor, Raša Popov, Milena Dravić, Bora Đorđević, Vanja Bulić, LJiljana Blagojević, Branko Milićević, Jadranka Jovanović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Oliver NJego, dr Ilija Jorga, Marina Rajević-Savić, Vuk Bojović, Vladimir Ajdačić, Miloš Radović, Zoran Radisavljević, Miro Vuksanović, Ranko Guzina, Pero Zubac, Srba Ignjatović, Arsen Dedić, Dušan Petričić, Rambo Amadeus, Rastko Ćirić, Minja Subota, Bojana Šumonja, Boda Ninković, Dragomir Brajković, Milovan Vitezović, Dragan Lakićević i drugi književnici, ilustratori, novinari, glumci, sportisti, šahisti, pevači. U knjizi se nalazi izbor iz poezije i proze LJubivoja Ršumovića i veliki broj fotografija iz njegovog života i rada. Knjiga je podjednako zanimljiva i deci i odraslima.

Autor: Borisav Simić Izdavač: `Resavska škola`, Despotovac Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Borisav Simić je u prosveti radio 42 godine, a toliko ima i objavljenih knjiga o matematici. Njegove knjige su zanimljive, jer zadatke prate priče, odnosno njeni učesnici daju ideje kako da se stigne do rešenja, što nije slučaj u redovnim udžbenicima. Na taj način on drži pažnju đaka. - Matematički zadaci su kao mostovi. Može da se pođe na jednu stranu da bi se stiglo na drugu, ili da se krene od druge strane. Matematiku treba voleti. Ona je svuda. Svim naukama je osnova. Iako je i sluškinja svih nauka, u svakoj prilici njoj pripada prvo mesto, jer osvetljava put dolaska do rešenja - poetičan je Simić. Njegova želja je da pokuša da opovrgne uobičajeno mišljenje da je matematika suvoparna, apstraktna i dosadna. Nju, ocenjuje, ne čine samo brojevi. Matematika se primenjuje kad god neko traži strategiju koja ga vodi do pobede. Simić zato apeluje na profesore da pokažu zanimljivo lice matematike. Knjiga je vrlo dobro očuvana. RETKO !!! (tiraž 300 primeraka)

Laguna, 2017. 160 ilustrovanih strana. Odlično očuvana. Neophodan priručnik za tinejdžere. • Razmišljaš o tome šta bi hteo da budeš kad odrasteš? • Ne znaš šta da radiš, jer neke školske predmete voliš, a druge ne podnosiš? • A možda već znaš šta voliš i šta želiš da radiš u budućnosti? Pred tobom je još mnogo vremena do donošenja važnih životnih odluka. Ali ako što pre upoznaš svoje dobre osobine i sklonosti, to ćeš pre pronaći nešto što voliš i utoliko će ti biti lakše da nađeš profesiju o kojoj sanjaš. Pročitaj ovaj priručnik, upoznaj više od trideset atraktivnih profesija i razmisli šta već sada možeš da učiniš da bi ostvario svoje snove.

Veoma dobro očuvano, s potpisom Dragana Lukića, ćirilica Prvo izdanje Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG130 (L)

Др. Владимир Ајдачић: НАУКА КАО БАЈКА Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1990.год. Меки повез, 257 страна, латиница. Очувано као на фотографијама. `Владимир Ајдачић (Београд, 11. септембар 1933 — Београд, 19. октобар 2021) био је српски физичар светског угледа, популаризатор науке, еколог, књижевник и енциклопедиста. Постаје истакнути антинуклеарни активиста 1980-их. Један је од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе. Биографија Основно и средње образовање стекао је у родном граду. Студирао је на Универзитету у Београду и Торонту. Каријеру је започео на студијама Физичке хемије са атомистиком на београдском Природно-математичком факултету. Научним радом бавио се у Институту у Винчи, СФР Југославија, као и на Универзитету Торонта и на Универзитету МекМастер у Хамилтону, оба у Канади. У Институту Винча је радио на великом реактору активираном 1959. године. Радио је на развоју метода детекције нуклеарног зрачења и на изучавању нуклеарних реакција. Током 1970-их постаје познат у најширим слојевима СФР Југославије, као популаризатор науке на телевизији и у другим медијима, а посебно у часопису Галаксија. Постаје истакнути еколог и антинуклеарни активиста 1980-их, због чега је са породицом и колегама трпео последице од титоистичког режима у СФРЈ. Између осталог је због активизма превремено пензионисан. Током НАТО рата против Југославије 1999. и после њега основна преокупација проф. Ајдачића је помоћ жртвама осиромашеног уранијума. Паралелно са научним радом, дуже од шест деценија година се бавио популаризацијом науке. Посебно је био у трећем добу утицајан као књижевник за децу на тему науке („Наука као бајка`, „Небеска позорница`, „Космичка бајка` и „Пиколино дете циркуса`). У браку са истакнутом научницом Надеждом Ајдачић добио је двоје деце. Његов син је филолог и слависта Дејан Ајдачић. Између осталог, професор Владимир Ајдачић је добитник прве „Невенове“ награде за популаризацију науке као и „Златног беочуга“ за животно дело. Био је члан Удружења књижевника Србије по позиву. Био је један од оснивача Викимедије Србије и Црне Горе, а председавао је оснивачком скупштином ове организације 3. децембра 2005. Сахрањен је 22. октобра 2021. године на Новом гробљу у Београду. Ставови Ајдачић је говорио да је први задатак човека трећег миленијума усклађивање са природом и другим људима. Да би се то постигло, приоритет морају да буду друштвене и хуманистичке, а не природне и техничке науке. „Пресудно ће бити објаснити самог човека, јер он себи још представља највећу непознаницу - и казну. Дакле: душа пре звезда`, рекао је Ајдачић у серијалу РТС-а Европа и Срби. По Ајдачићу ће питања човекове душе, осећања и смисла живота бити предмети од највећег научног значаја и прави истраживачки изазов трећег миленијума.`

Sa posvetom i potpisom pesnika! Autor - osoba Lukić, Dragan Naslov Od kuće do škole / Dragan Lukić ; [ilustrirala Zlata Živković-Žilić ; izbor Vladimir Milarić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1985 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1985 Fizički opis 123 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živković-Žilić, Zlata Milarić, Vladimir Zbirka Biblioteka Vjeverica Ilustracije: Zlata Živković Žilić Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 – Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac. Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama. Tokom 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri. Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964–1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967–1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri. Biblioteka Vjeverica MG94 (N)

Luksuzno izdanje većeg formata. Tvrde korice, očuvanost za 5-. 431 strana. Sve što vas interesuje o istoriji institutau Vinči, ljudima koji su tamo ikada radili možete naći u ovoj knjizi. Simbolična cena za ovako nešto.

Opis proizvoda ,,Na selu je strašno dosadno!, tvrdio je Vuk, najbolji Evin i Kostin drug. ,,Dosadno?” čudila se Eva. ,,U selu uvek ima nešto da se radi. Nema vremena da ti bude dosadno.” ,,Onda nema vremena ni za igranje, ako uvek moraš nešto da radiš!”, nije odustajao Vuk. ,,Ali to što radiš može biti uzbudljivo, jer mnogo toga zanimljivog možeš da naučiš!”, priskočio je Kosta u pomoć Evi. ,,Imam ideju! Pođi sa nama. Baka i deka vole kad im dođu gosti. A ješćemo i super hranu koju baka sprema od povrća iz njihovog povrtnjaka. U njemu ima svega”. Na primer… Format: A4 Broj strana: 16 + 4 Povez: Klamovano Pismo: Ćirilica Štampa: Portal, Beograd Izdavač: Media Planet d.o.o Zemlja porekla: Srbija

Nevaspitanje je sve što radiš, a smeta ljudima oko tebe. Tvoje ponašanje pokazuje drugima koliko ceniš i njih i sebe. Primeri, saveti i testovi! Ilustrovala Daliborka Mihajlović Povez knjige : broširani Strana : 32 Format knjige : 12x17 Pismo : latinica

Slikovnica je dobro očuvana. ,,Nagrada za najlepšu dečju knjigu 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Jednog čudnog popodneva devojčica Singi Lumba je radila svoj domaći zadatak. Nijedna olovka joj nije bila od koristi... Slikovnica vodećeg srpskog dizajnera. ``

"Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" - Enid Blajton "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je još jedna uzbudljiva avantura u serijalu Enid Blajton. U ovoj priči, Džordžin otac odlučuje da se privremeno preseli na ostrvo Kirin kako bi radio na svom tajanstvenom izumu. Međutim, kada primeti da se na ostrvu pojavljuje sumnjiv uljez, oseća potrebu da zadrži svog vernog psa Timija da ga čuva. Kada Timi iznenada nestane, petoro prijatelja shvata da se nešto ozbiljno dešava i da je neophodno da reše ovu zagonetku. Čuvena petorka kreće u istraživanje kako bi pronašla uhodu, rešila misteriju i sprečila krađu tajne formule koja je povezana sa Džordžinim ocem i njegovim izumom. Ova priča kombinuje elemente tajni, avanture i prijateljstva, pružajući mladim čitaocima uzbudljivo štivo koje će ih držati zainteresovanim dok prate pet prijatelja u njihovim pustolovinama na ostrvu Kirin. Knjiga "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je izrađena u mekom povezu, ima 184 strane, autor je Enid Blajton . Težina je 0.3 kg. Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin cena Cena knjige "Pet prijatelja ponovo na ostrvu Kirin" je 699,00 dinara. Cena sa popustom je 594.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava.

Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. br. str.: 348 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Jean Claude Mourlevat Rijeka koja je tekla naopačkeTomekTvrdi povezTomek, 13-godišnji dječak bez roditelja koji vodi dućančić u svojem selu. Jedne se večeri na vratima pojavljuje djevojka koja ga pita prodaje li vodu rijeke Qjar, vodu besmrtnosti. Tužno djevojčino lice potaknut će ga da krene u potragu za čudotvornom rijekom, što postaje putovanjem nakraj svijeta, kroz niz fantastičnih mjesta kao što su Šuma zaborava i Nepostojeći otok, koja skrivaju razne kušnje i smrtne opasnosti. No što je to prema mogućnosti da Tomek zbog tajanstvene djevojke nađe izvor vječnog života, koji nitko nikada nije vidio…***Rođen 1952., francuski pisac Jean-Claude Mourlevat nekoliko je godina radio kao profesor njemačkog, a zatim, se posvetio kazalištu. Bavio se glumom, pedagoškim radom teje autor dvije predstave za solo klauna, koje je izveo više od tisuću puta. Također je režirao djela brojnih autora, kao što su Sheakespeare, Brecht, Cocteau, itd.Prvi roman, "Ožiljak", objavio je 1998. i otada je napisao dvadesetak knjiga za mlade i odrasle, od kojih je najpoznatija upravo "Rijeka koja je tekla naopačke", bajkovita pustolovina koju već svrstavaju medu klasike. Nominiran je za Andersenovu nagradu.5/29

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zvonimir Balog (Sveti Petar Čvrstec u blizini Križevaca, 30. svibnja 1932. – Zagreb, 2. studenoga 2014.) bio je utemeljitelj suvremene hrvatske dječje poezije i najnagrađivaniji hrvatski dječji pisac. Rođen je 30. svibnja 1932. godine u Svetom Petru Čvrstcu blizu Križevaca. U Zagrebu je završio Školu primijenjenih umjetnosti i Pedagošku akademiju. Studirao je pedagogiju. U životu je radio puno poslova, a neki od njih su: administrator, pipničar, dekorater, nastavnik, predavač na Pedagoškoj akademiji, urednik časopisa, televizijski urednik i drugo. Osim što je bio pisac bio je i slikar, kipar i ilustrator. Napisao je šezdesetak knjiga za djecu i odrasle, a i autor je nekih antologija. U teoriji književnosti i književnoj kritici Zvonimir Balog smatra se utemeljiteljem suvremene hrvatske dječje poezije. Zvonimir Balog najnagrađivaniji je hrvatski dječji pisac. Višestruko je nagrađivan svim poznatim književnim nagradama. Književno djelo Zvonimira Baloga poznato je i čitateljima izvan Hrvatske. Tekstovi su mu prevedeni na devetnaest jezika. Preminuo je 2. studenoga 2014. Neka njegova djela je u svojoj antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska... Biblioteka Vjeverica

Teritorija snova Vesna Aleksić (autor) Izdavač: Bookland Dvadeset novih krstaških priča Vesne Aleksić dobitnice književnih nagrada ``Politikin zabavnik``, ``Neven`` i druge...``Nostalgični eho minulog detinjstva``, i ako detinjstvo nikad ne prolazi. Vesna Aleksić je rođena 1958. godine u Obrenovcu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1981.g. Radi kao stručni saradnik u predškolstvu. Piše od 1987. godine, najviše za decu i adolescente.Do sada je objavila romane Mesečev dečak; Zvezda rugalica (Nagrada „Neven“ za najbolju knjigu za mlade u 1997); Marija Modiljani (Nagrada Matice srpske za najbolji roman za mlade u 1999); Karta za letenje; Vetar je, Aja; Starlet; Licitacija vetra; Moji rođeni oblaci i zbirku priča Ja se zovem Jelena Šuman (Nagrada Politikinog zabavnika za najbolju knjigu za decu u 1998).Za ukupan doprinos savremenom stvaralačkom izrazu u pisanju za mlade dobila je Zmajevu nagradu 2004. godine.Autor je više radio drama, monodrama za decu i jedne monodrame za odrasl Stanje odlično Ko pohodi snove...i kauboji i indijanci, i rok zvezde i glumci, i drvo i reka... Gde je izvor našeg osećanja sveta? Preneli su nam bližnji, sami smo stvoreni, pripadamo prirodi ili društvu... Da li iko sme da osvoji vrh drveta? Postoji li granica odrastanja? S.S.

Opis proizvoda „Оvа knjigа је izrаz pоštоvаnjа prеmа dеlu Dušаnа Rаdоvićа, а nаstаlа је pо nаrudžbi. I pо tоmе, nа Rаdоvićеvоm је trаgu: gоtоvо svе štо је pisао оn је nаpisао pо pоrudžbini ili zаdаtku. Аkо niје bilо nаrudžbе niје bilо ni gоtоvоg tеkstа. Štеtа је štо niје bilо višе nаrudžbi: rеcimо, u Rаdоvićеvој rukоpisnој оstаvštini nаlаzi sе оbimаn mаtеriјаl kојi је priprеmао zа bukvаr ili, kаkо gа је оn nаzivао, „prvu knjigu“ – јеr је bukvаr prvа knjigа sа kојоm ćе sе dеtе suоčiti. Niје gа nаprаviо: nikо iz nаšе tаdаšnjе držаvе niје sе sеtiо dа mu tај bukvаr – kојi niјеdnа оd nаših tzv. rеfоrmi оbrаzоvаnjа nе bi mоglа dа prеskоči – pоruči…“ „…U tоmе sаm biо nа Rаdоvićеvоm trаgu, аli u tеkstu nisаm mоgао, nаrаvnо, dа gа prаtim: kо pоkušа dа sе igrа kао Duškо, nаdајući sе dа ćе gа nаdmаšiti – prоmаšićе. Ipаk, dоbаr dео „mојih“ slоvа pristupа sаdržајu nа sаtiričаn i irоničаn nаčin, štо је čеstо rаdiо i Dušаn Rаdоvić. Drаgо mi је štо sаm tеmе kоје Duškо niје pоznаvао, јеr ih u njеgоvо vrеmе niје bilо, pоglеdао umеstо njеgа. Istоvrеmеnо mi је i žао, јеr znаm dа bi ih оn pоglеdао duhоvitiје i ubitаčniје.“ Vidi još informacija

Vuk Cerović : ROĐACI IZ LAZINA , Nolit 1987, tvrdi povez, str. 184. Priče. Očuvanost 4-. Vuk Cerović je rođen u Bijelom Polju 1946. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Bijelom Polju, a studirao, magistrirao i doktorirao u Beogradu. Piše prozu za djecu i odrasle, književnu kritiku, radio drame. Objavio je za odrasle tri zbirke priča: „Drhtaj na rubu`, „Priče sa periferije` i „Tuđi život`; trilogiju „Krug` (tri romana o porodici Marković iz Lazina, o Crnoj Gori u XX stoljeću - „Zle godine`, „Jesen u proljeće` i „Ljeto u Durakovu`). Za djecu je objavio dva romana iz trilogije: „Hrabri dječak Dronjo` i „Dječak traži oca` i dvije zbirke priča - „Blago ispod naše kruške`, „Rođaci iz Lazina` i nekoliko slikovnica. Objavio je tri studije, jednu o Stefanu Mitrovu Ljubiši, jednu o Nikoli Lopičiću i jednu o Mihajlu Laliću i nekoliko desetina eseja. Roman „Hrabri dječak Dronjo` nagrađen je nagradom „Politikin zabavnik` kao najbolja knjiga na srpsko-hrvatskom književnom području za 1991. godinu. Po knjizi „Rođaci iz Lazina` snimljena je u Televiziji Beograd Tv serija „Rođaci iz Lazina` i film „Uroš blesavi sa Ljubišom Samardžićem u glavnoj ulozi. Predavao je književnost za decu na Filozofskom fakultetu u Nikšiću.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepe ilustracije! Ilustraciuje: N. Carusina Ivan Sergejevič Sokolov - Mikitov (17. [29] maj 1892, Oseki, Kaluška gubernija — 20. februar 1975, Moskva) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Ivan Sergejevič Sokolov-Mikitov je rođen u Oseki, Kaluška gubernija[4] ​​u porodici Sergeja Nikitiča Sokolova, upravnika šumskog zemljišta bogatih trgovaca Konšina. Godine 1895. porodica se preselila u domovinu svog oca u selo Kislovo, Ugranski okrug, Smolenska oblast). Od pete godine sa ocem je učestvovao u lovu, sa osam je od oca dobio na poklon malokalibarsku pušku Monte Kristo, iz koje je naučio da puca pre nego što je pošao u realnu školu (što je uticalo na njegovo dalja strast za lovom). Kada je imao deset godina, otac ga je odveo u Smolensk, gde ga je rasporedio u Smolensku Aleksandrovsku realnu školu. U školi se Sokolov-Mikitov zainteresovao za ideje revolucije. Zbog učešća u podzemnim revolucionarnim krugovima, Sokolov-Mikitov je izbačen iz petog razreda škole. Godine 1910. Sokolov-Mikitov odlazi u Sankt Peterburg, gde počinje da pohađa poljoprivredne kurseve. Iste godine napisao je svoje prvo delo - bajku `Sol zemlje`. Ubrzo Sokolov-Mikitov shvata da nema sklonosti za poljoprivredne poslove i postaje sve više zainteresovan za književnost. Posećuje književne krugove, upoznaje se sa mnogim poznatim piscima - Aleksejem Remizovim, Aleksandrom Grinom, Vjačeslavom Šiškovim, Mihailom Prišvinom, Aleksandrom Kuprinom. Od 1912. Sokolov-Mikitov je radio u Revelu kao sekretar lista Revel Leaflet. Ubrzo je dobio posao na trgovačkom brodu, posetio mnoge lučke gradove u Evropi i Africi. U vezi sa izbijanjem Prvog svetskog rata vratio se u Rusiju 1915. godine. Tokom rata, Sokolov-Mikitov je, zajedno sa poznatim pilotom Glebom Alehnovičem, leteo na ruskom bombarderu Ilja Muromets. „Upoznao sam februarsku revoluciju na frontu. Kao zamenik frontovskih vojnika, došao je u revolucionarni Petrograd, preplavljen crvenim zastavama. Ovde u Petrogradu. upoznao Oktobarsku revoluciju, slušao Lenjinov govor u sali Tauridske palate; ovde, u redakciji Novaja žizn, upoznao sam A. M. Gorkog i druge pisce, majstore reči, koji su bili ljubazni prema mojim spisima, prvi put sam počeo ozbiljno da razmišljam o tome šta je postalo moj životni put i sudbina. Revolucija je bila četvrta i poslednja prekretnica u mom životu: postao sam pisac“, sećao se I. Sokolov-Mikitov. Godine 1919. Ivan Sokolov-Mikitov se prijavio kao mornar na trgovački brod Omsk. Međutim, 1920. godine u Engleskoj, brod je uhapšen i prodat na aukciji za dugove. Za Sokolova-Mikitova je počela prisilna emigracija. Godinu dana živi u Engleskoj, a zatim se 1921. seli u Nemačku. Godine 1922. Sokolov-Mikitov se susreo u Berlinu sa Maksimom Gorkim, koji mu je pomogao da dobije dokumenta potrebna za povratak u domovinu. Po povratku u SSSR, Sokolov-Mikitov je mnogo putovao, učestvovao u arktičkim ekspedicijama na ledolomcu Georgij Sedov, koje je vodio Oto Šmit. Ekspedicije na Arktički okean, Zemlju Franca Josifa i Severnu Zemlju pratila je ekspedicija za spasavanje ledolomca Maligin, u kojoj je učestvovao kao dopisnik Izvestija. U 1929-1934 Sokolov-Mikitov je živeo i radio u Gatčini. Često su mu dolazili u posetu poznati pisci Evgenij Zamjatin, Vjačeslav Šiškov, Vitalij Bianki, Konstantin Fedin. U njegovoj kući je dugo živeo i poznati lovački pisac Nikolaj Anatoljevič Zvorikin (1873-1937). Godine 1930-1931 objavljeni su ciklusi Sokolova-Mikitova `Prekomorske priče` i `Na beloj zemlji`, kao i priča `Detinjstvo`. 1. jula 1934. godine primljen je u Savez pisaca SSSR-a. Tokom Velikog otadžbinskog rata, Sokolov-Mikitov je radio u Molotovu kao specijalni dopisnik Izvestija. U leto 1945. vratio se u Lenjingrad. Počevši od leta 1952. godine, Sokolov-Mikitov je počeo da živi u kući koju je izgradio sopstvenim rukama u selu Karačarovo, okrug Konakovo, Kalinjinska oblast. Ovde piše većinu svojih dela. Njegovu kuću „Karačarov” posetili su pisci Aleksandar Tvardovski, Viktor Nekrasov, Konstantin Fedin, Vladimir Soluhin, mnogi umetnici i novinari. Njegova proza je ekspresivna i ilustrativna pre svega u slučajevima kada se drži sopstvenog iskustva, slabija je kada pisac prenese ono što je čuo.[7] Sokolov-Mikitov je preminuo 20. februara 1975. godine u Moskvi. Prema testamentu, urna sa njegovim pepelom je sahranjena na Novom groblju u Gačini. Godine 1983. otkriven je spomenik na mestu sahranjivanja, čije je postavljanje inicirala gradska filijala VOPIIK-a Gatchina. Pored Ivana Sergejeviča, sahranjeni su i njegovi rođaci - majka Marija Ivanovna Sokolova (1870-1939) i ćerke Elena (1926-1951) i Lidija (1928-1931)

MANJA POSVETA NA PREDLISTU VRLO OČUVANA Džin Mening, Nikolas Begič Žanrovi:: Popularna nauka Izdavač:: Mašinski fakultet - Univerzitet u Beogradu Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 316 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Ovu harfu ne sviraju anđeli: napredak u Teslinoj tehnologiji je knjiga američkih autora dr Nikolasa Begiča i Džina Meninga o Teslinom patentu koji je, suprotno njegovim humanističkim vizijama nauke, doveo do razvoja tehnologija nove generacije oružja za geofizičko, klimatsko i psihološko ratovanje. U tom smislu delo predstavlja apel svetskoj javnosti da se stane na put daljoj zloupotrebi naučnih dostignuća za vojne tehnologije. Knjiga je, inspirisana postavljanjem velikog radarsko-antenskog postrojenja na Aljasci 80-tih godina prošlog veka, radi izučavanja polarne svetlosti i radio komunikacija. Naravno, reč je o kontroverznom projektu HARP, što je skraćenica za Visokofrekventivni Auroralni Aktivni Istraživački Program. Autori faktografski iznose podatke o višegodišnjim eksperimentima čiji je cilj realizacija projekta i upotreba radiofrekventnih tehnologija za veštačku stimulaciju jonosfere, atmosfere i geosfere. Odnosno, za stvaranje novih vrsta naoružanja kojima se može uticati na tektonske procese, klimu, ali i ljudsku psihu. Na principima koji se pominju u projektu HAARP, pre više decenija radio je jedan od najvećih svetskih umova iz oblasti elektriciteta – Nikola Tesla. Zato, pominjanje Nikole Tesle u drugom delu naslova nije slučajno. Tehnologija koja omogućava da se energija putem radiofrekventnih talasa šalje u jonosferu oko Zemlje razvijena je upravo na osnovu njegovih otkrića. Problem je, kako se navodi, što taj razvoj ne prati i Tesline moralne ne poglede na zloupotrebe naučnih otkrića u vojne svrhe. Tesla je istraživanja napustio kad je tokom eksperimenata napravio poremećaj u jonosferi, koji je doveo do katastrofalnog spaljivanja 40 hiljda kvadratnih kilometara prostora Tunguske. To je zvanični podatak koji možete pronaći u ruskim izvorima, naglasio je prof. dr Momčilo Milinović, ekspert za sisteme naoružanja i jedan od recenzenata izdanja na srpskom jeziku. Antensko postrojenje „Harp“ na Aljasci je u međuvremenu isključeno, jer je sistem prevaziđen još krajem 20. veka. Međutim, dvadeset prvi vek se nije odrekao nijednog od postavljenih tehnoloških ciljeva zbog kojih je HARP sagrađen. Šta više, razvijene su nove tehnologije slične namene, usavršene i znatno manjih dimenzija. Novi HARP već je u potrebi u SAD, Rusiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kini, istaknuto je na promociji. Knjiga je izuzetno aktuelna i u svetlu poslednjih ratnih sukoba, posebno u Siriji, koje već po pravilu prate i neke naizgled prirodne katastrofe, istakao je urednik izdanja Vladimir Davidović. On pored geofizičkog i klimatskog delovanja novog oružja, posebno ističe njegov kortikalni aspekt, citirajući jednog vojnog stručnjaka: „Šta ćete da radite s vašim raketama i avionima, ako ja mogu da im uspavam posadu“. Upotreba radiofrekvetnih talasa na ljudsku psihu ujedno je i najspornije pitanje u ovoj knjizi. Iako pokušaj razvoja takve tehnologije deluje kao načuna fantastika postavlja se pitanje morala celog čovečanstva, pa i morala ratovanja.

Odlično Kao novo Priručnik za određivanje životinjskih vrsta Ta bogato opremljena knjiga predstavlja Vam faunu evrope podeljenu na sistematske kategorije. Iscrpan uvod, pregledne tablicei sazeti opisi omogucuju citatelju da lakse pronadje ono sto trazi! stručni saradnici Otto v. Frisch i Friedrich Schaller ; ilustracije u boji Wilhelm Eigener Izdavač: Mladinska knjiga Prevod dela: Fauna Europas Prevod: Ivo Matoničkin, Ivan Habdija i Nikola Tvrtković Godina: 1981 Broj strana: XXXII, 550, ilustrovano Format: 27.5x16.5 Povez: tvrd Geografska zoologija. Zoogeografija. Fauna. Geografska rasprostranjenost životinja. Sistematska zoologija Harri Garms (rođen 20. oktobra 1903. u Hamburg-Cranz, † 1987) bio je njemački biolog i didaktika biologije. Poznat je po udžbenicima iz biologije. Garms je bio sin ribara i pohađao je koledž za obuku nastavnika u Stadeu sa prvim ispitom nastavnika 1925. Zatim je pohađao Abitur u Schlesvig-u i studirao biologiju na Univerzitetu u Hamburgu sa doktoratom 1930. godine (studije o zarastanju rana u plodovima). Zatim je predavao na Vichernschule, gdje je 1936. godine dobio pun posao. Godine 1933. pridružio se NSDAP-u i bio aktivan u Nacionalnoj socijalističkoj asocijaciji nastavnika, kao šef biologije u Gaufachschaft II (srednjim školama). Godine 1937. postao je predavač biologije na Visokoj školi za obrazovanje učitelja u Hamburgu (završno zaposlenje 1939). Objavio je o nasleđu i rasnoj nauci u nacionalsocijalističkom smislu i održao predavanja o tome. Godine 1945. Britanci su otpušteni iz javne službe, a 1948. je uspio da se vrati na posao kao državni službenik. Postali su poznati po udžbenicima iz biologije i 1957. godine višim savjetnikom. Godine 1965. ranije je penzionisan iz zdravstvenih razloga. Bio je oženjen od 1930. godine i imao je troje djece. Kao odgovoran za obuku nastavnika iz biologije (bio je predavač na Institutu za obuku nastavnika), ispitao je, između ostalog, i Loki Schmidt u Hamburgu Otto von Frisch, sin zoologa i naučnika o ponašanju Karl von Frisch, studirao je zoologiju zbog svog interesa za životinje. Tako je napisao doktorsku tezu o pticama za šljuke i pljačkašima i, između ostalog, pregledao divljinu u bavarskim močvarama iu Camargueu na jugu Francuske. Godine 1957. Von Frisch je svirao u bajkovitoj adaptaciji Vuk i sedam dječaka u ulozi Geissenova učitelja. To je bila jednokratna filmska uloga koju je prihvatio za svoju ljubav prema životinjama. Godine 1959. Otto von Frisch postao je naučni asistent za kralježnjake u Prirodnjačkom muzeju u Braunschveigu, 1970. godine imenovan je za kustosa, od 1978. do penzionisanja 1995. godine bio je direktor muzeja. Godine 1965. bio je habilitovan na TU Braunschveig, koji ga je 1970. godine imenovao za profesora. Fon Frish je objavio brojne knjige, od kojih je njegov rad Hiljadu trikova kamuflaže nagrađen Nemačkom omladinskom nagradom iz 1974. godine. Od 1971. do 1973. moderirao je dokumentarnu seriju ZDF Paradise of Animals Friedrich Schaller (rođen 30. avgusta 1920. u Gleismuthhauzenu, Gornja Frankonija, † 5. maj 2018. u Beču) bio je nemački ili austrijski zoolog. Friedrich Schaller je bio sin nastavnika osnovne škole Nikolausa Schallera i njegova supruga Dorothea. Odrastao je uglavnom u Rothmanstalu. [2] Nakon diplomiranja na Novoj gimnaziji u Bambergu, Schaller je studirao od 1939. do 1944. zoologiju na Univerzitetu u Beču sa fokusom na biologiju, antropologiju, paleontologiju i nauku o tlu. Nakon što je radio kao asistent istraživač na Univerzitetu Philipps u Marburgu i Johannes Gutenberg Univerzitetu Mainz, bio je od 1947. do 1957. u Mainzu. Profesor. Godine 1950. habilitirao je s pisanjem o ekologiji pijeska u Mainzu. Godine 1958. prihvatio je profesuru na Tehničkom univerzitetu u Braunschveigu i institutu i ​​direktoru muzeja u Braunschveigu. Godine 1968. prelazi u redovnog profesora i člana upravnog odbora 1. Zoološkog instituta Univerziteta u Beču. Godine 1987. postao je emeritus. Schaller je živeo u Beču. Vilhelm Eigener (rođen 13. marta 1904. u Holzmindenu, 9. oktobra 1982. u Hamburgu) bio je ilustrator nemačkih životinja i grafičar. Vilhelm Eigener dolazi iz porodice umetnika. Preci su bili ikonopisci iz Ulma, koji su kasnije emigrirali u Moskvu, gde su postavili fabriku boja. Nakon požara grada, vratili su se u Njemačku i nastanili se u Holzmindenu na Veseru. Po završetku srednjeg obrazovanja u humanističkoj gimnaziji, Eigener je završio slikarsko naukovanje. Od 1920. do 1924. studirao je umjetnost kod Alberta Aereboea u Kunstgeverbeschule Kassel, sa Arthur Illies u Školi primijenjenih umjetnosti u Hamburgu i sa Ludvigom Bartningom i Oskar Hermann Verner Hadank u United State Schools of Free and Applied Arts u Berlinu. Vilhelm Eigener je radio od 1930. do 1938. godine kao glavni dizajner u štamparijama Friedlander, štamparskoj firmi sa sedištem u Hamburgu koja se specijalizovala za cirkus i plakate umetnika. Tokom Drugog svetskog rata služio je kao vojnik u Poljskoj i Rusiji. Nakon ilustracije nekih knjiga iz bajke nakon rata, postao je jedan od najtraženijih nemačkih ilustratora knjiga životinja i prirode iz 1950-ih. Njegovi živopisni crteži u akvarelima mogu se naći u mnogim životinjskim, prirodnim, biološkim knjigama, ali i na naslovnicama zooloških vodiča berlinskog zoološkog vrta. Da bi mogao da posmatra životinje izbliza, Eigener se upustio u studijska putovanja kroz Afriku u godinama 1956, 1959 i 1965, među njima u Kairo, Kejptaun, Zanzibar, džunglu Kongo, pustinju Namib i Obalu kostura u jugozapadnoj Africi. Godine 1977. otputovao je u Iran i 1979. u Indiju. Od 1978. do 1980. Eigener je bio naučni savjetnik za ARD večernju seriju Velt der Tiere, moderator Dietmar Schonherr. Eigener je radio više od 30 godina nezavisno, uključujući i crtača za životinjski park Hagenbeck. Njegova najpoznatija knjiga je Enciklopedija životinja (1971), u kojoj je u boji prikazano 4000 vrsta životinja, od kojih je nekoliko prvi put. Pored toga, radio je kao ilustrator u enciklopediji Grzimeks Animal Life. Većina njegovih radova se arhivira u Biohistoricum u Zoološkom istraživačkom muzeju Alekander Koenig u Bonu. Biologija zivotinjske vrste evrope carls darvin flora i fauna leptiri ptice