Dosta dobro očuvana 190 strana 240 grama 1971. godina

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST Dodatne informacije Godina izdanja 1999 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST Dodatne informacije Godina izdanja 1999 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

FLOGISTON 8 Časopis za istoriju nauke RADIO AKTIVNOST Dodatne informacije Godina izdanja 1999 Pismo Ćirilica Napišite Recenziju Please login or register to review

U ovoj knjizi možete pročitati, nova, prvi put štampana kazivanja Oca Tadeja. Tonski zaspisi, koje sam skupio, a priličan deo lično snimio, objavljeni su delimično na talasima Radio Beograda u okviru emisije Talasi neba. Celokupan razgovor je čekao ovu knjigu. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga tvrd povez.

Izuzetan pozanavalac dela Emila Siorana, Marta Petreu je napisala brilijantan esej o vezi između Sioranovog dela i njegove mistike. Knjiga, koju je sa rumunskog preveo Đurđa Miočinović, čita se i kao uzbudljiv roman o velikom skeptiku i ciniku, filozofu koji je sve radio samo da ne bi dobio i tu „prokletu“ Nobelovu nagradu. U stvari, u knjizi koje je izašla u Vršcu, Sioran je otkrio filozofsku vrednost patnje, njenu funkciju i da se kroz bol dostiže mističko otkrovenje.

Roman koji razbija predrasude o našim precima, govori o njihovom junaštvu i vekovnom stradanju, pečalbi u dalekoj Americi i Beču, njihovom radnom elanu, glamuru i obrazovanju. Glavni lik doktor Petar Rundo je živeo i radio u Trebinju, sve do 1942. godine kada je pod tajanstvenim okolnostima obešen u ustaškom zatvoru. Pisanju ovog istorijskog romana je doprineo sin doktora Petra Runda, dr Mihailo Rundo, anesteziolog u penziji koji živi na relaciji Frankfurt – Risan i ovaj roman je ustvari njegova ispovest.

Данило Николић Данило Николић (Сплит, 2. фебруар 1926 — Београд, 6. фебруар 2016), српски приповедач, романописац, писац за децу и драмски писац. Биографија Рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту од оца Спасоја Николића, Никшићанина, иначе службеника Банске управе у Сплиту, и мајке Крстине, домаћице, из Зеленике у Боки Которској. Детињство и рану младост провео је у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. из Никшића. Прва два разреда основне школе завршио је у Витомирици, а остале и гимназију у Пећи. По завршеној матури, кратко време је радио у дрвном комбинату, а потом као просветни референт у Среском одбору у Пећи. У том периоду започео је сарадњу с листом „Јединство“ као дописник из Метохије. Због једног текста, који се тада није допао властима у Пећи, да би га склонили даље од себе, дају му стипендију и шаљу га на студије права у Београд 1946. године. На студијама у Београду Николић ће освојити неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима и тиме скренути пажњу књижевне јавности на себе, што је био повод да га позову у Радио Београд за сарадника 1950. године. Након дипломирања на Правном факултету, запослиће се као новинар у овој информативној кући, и потом бити уредник у програмима за књижевност и културу, те драматург и драматург-уредник у Драмском програму све до пензије. Члан је Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. plastificirani kartonski omot,izdata 1997 god,308 stranica,kao nova

Vesna Parun, Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1979, 172 strane, tvrd povez. Knjiga je u stanju kao da je danas kupujete u knjižari. Nova. neotvorena. Vesna Parun rođena je 10. aprila 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942. ). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila ka

Godina izdanja: 1964 Jezik: Srpski Autor: Strani Polovna knjiga, odlično očuvana. Izdavač: Svjetlost - Sarajevo, 1964. god. Broširan povez, 17 cm. 198 str. Мark Tven (еngl. Mark Twain), pravo ime Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910)[1] bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa. Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam.

Živojin Bata Kara – Pešić (1938) je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu, (1964) posle čega je boravio u Parizu, Salcburgu i Londonu na postdiplomskom usavršavanju. Radio je kao samostalni istraživač u urbanizmu i kao vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu ( 1989-1993). Objavio je veći broj radova o urbanizmu, arhitekturi i drugim srodnim temama u zagrebačkim, beogradskim i novosadskim časopisima. Kraće tekstove pisao je za Student, Književnu reč, NIN, Politiku, Dnevnik, Republiku, Vreme… U toku 1993/1994. godine sarađivao je sa radijom B-92 (emisije „Beograde bez ograde“ i „Ritam iskusnog srca“). Preveo je više književnih tekstova sa francuskog, engleskog, italijanskog i ruskog. Bio je potpredsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije (1996-2000). Za visoke domete ostvarene u prevodilačkom radu dobio je nagradu „Miloš N. Đurić“ (2011). Objavio je knjigu ogleda o arhitekturi i urbanizmu Dorasti za bravu (Novi Albatros, 1986). PRIKAZ knjige: Ivan Milenković, ”Ko drži dizgine, a ko će da izgine”, u: Vreme, br. 1517, 30. januar 2020.

Knjiga nam otkriva Lazu Lazarevića kao hrišćanskog pisca. Laza K. Lazarević (13. maj 1851. - 10. januar 1891.) Rođen u Šapcu, u trgovačkoj porodici. U devetoj godini ostaje bez oca. Osnovnu školu i nižu gimnaziju uči u rodnom Šapcu, a potom u Beogradu višu gimnaziju, gde se upisuje na Pravni odsek Velike škole. U vreme njegovog studiranja na Velikoj školi u Beogradu među ondašnjim studentima veoma je jak pokret Svetozara Markovića, kojim je i Lazarević najpre bio oduševljen. Međutim, kasnije je uticaj njegov majke, potpuno suprotan onom Svetozara Markovića, očigledno nadvladao. Kao državni stipendist boravi u Berlinu gde studira medicinu (1872 - 1879). Kasnije je radio kao lekar praktičar, civilni i vojni lekar, a uz put se bavi književnim radom. Književni rad počinje 1868. prevodima Černiševskog, Gogolja i darvinističkih prirodnjačkih članaka, a potom 1879. i svojom pripovetkom Prvi put sa ocem na jutrenje. Napisao je malo, devet završenih i osam nezavršenih pripovetki. O Lazareviću se uglavnom govori kao o pesniku srpske patrijarhalne porodice i idiličnog života srpskog sela. Gotovo nikako Lazarević nije tretiran kao hrišćanski pisac. Umro je od tuberkuloze.

Teofil Pančić je rođen 1965. godine u Skoplju. Kolumnista je i kritičar beogradskog nedeljnika « Vreme ». Kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u nizu listova i časopisa iz Srbije i sa ex-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. U Biblioteci XX vek objavljene su njegove knjige : Urbani Bušmani – Život i smrt u srpskom postkomunizmu (2001), Čuvari bengalske vatre – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,2 (2004), Kroz klisurine. – Život i smrt u srpskom postkomunizmu,3 (2007) i Karma koma (2007). Kod drugih izdavača Pančić je objavio: Osobeni znaci (Beopolis, Beograd, 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, Novi Sad, 2006), Tih famoznih 400 kilometara (VBZ, Zagreb, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008) i Pepeo bez bašte (Dnevnik, Novi Sad, 2009). Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu- kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”.

Filip Tesar (Tesař) rođen je 1969. godine u Pragu. Studirao je etnologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Od 1990. godine posvećuje se istraživanju postkomunističke tranzicije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Radio je kao novinar, prevodilac, humanitarni radnik, diplomata i kao politolog na Institutu međunarodnih odnosa u Pragu. Predavao je antropologiju Balkana na nekoliko čeških univerziteta. Obavio je niz terenskih istraživanja, naročito u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji. Autor je nekoliko strateških analiza za Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Predsedničku kancelariju Republike Češke. Za potrebe češke diplomatije napisao je priručnik o ekonomskoj, javnoj i kulturnoj diplomatiji na Balkanu. Sadržaj I. TEORIJSKA POLAZIŠTA. – II. BIOLOGIJA KONFLIKATA. Za šta smo programirani. – III. PSIHOLOGIJA KONFLIKATA. Šta je to što nas goni naprijed? – IV GEOGRAFIJA I HISTORIJA KONFLIKATA. Uvijek i svugdje. – SOCIOLOGIJA KONFLIKATA.Zašto se jedni podnose a drugi ne? – VI. ANTROPOLOGIJA KONFLIKATA. Mislimo u mitovima. – VII. POLITOLOGIJA I EKONOMIJA KONFLIKATA. Interesi u pozadini. – VIII. FILOZOFIJA KONFLIKATA. Zašto ubijamo? – IX. RJEŠAVANJE KONFLIKATA. – Pogovor prevoditelja : MATERNJI JEZIK MOJE OTADŽBINE.

Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) prvi roman, U potpa-lublju (koji je ujedno i prvi deo predviđene tetralogije Cloaca Maxima), objavio je 1994. godine. Za tu knjigu dobio je NIN-ovu nagradu za roman godine. Roman U potpalublju preveden je na ukupno dvadeset jezika a istoimena pozorišna predstava po motivima ovog romana nagrađena je Sterijinom nagradom 1997. godine. Drugi Arsenijevićev roman, Anđela – drugi deo ciklusa Cloaca Maxima objavljen je 1997. godine. Posle boravka u Meksiku (maj 1999 – septembar 2000), Arsenijević 2001. godine objavljuje knjigu Meksiko – ratni dnevnik. Njegov ilustrovani roman Išmail, koji je nastao u saradnji sa crtačem stripova Aleksandrom Zografom, izlazi 2004. godine, a 2008. godine izlazi i njegova peta knjiga, roman Predator. Od 2000. do 2007. godine Arsenijević je radio kao urednik u beogradskoj izdavačkoj kući Rende, posle čega prelazi u zagrebačku izdavačku kuću VBZ, gde radi kao urednik njenog beogradskog ogranka. Živi u Beogradu. Jugolaboratorija saži tridesetak Arsenijevićevih eseja napisanih posle 2005. godine. U knjizi su oni podeljeni u 6 poglavlja: 1.Moj život na putu do WC-a, 2. Zemlja s druge strane ogledala, 3. Futurama, 4. Kad luzeri marširaju, 5. Novi replikatori i 6. Zidovi

Ako o svom računaru ne znate sve. Ako nekada uradite nešto što niste želeli. Vama treba rešenje problema. Kako da popravite, rešite, izmenite.... Cilj ove knjige je u prvom redu da skrene pažnju korisnicima PC-a na ono što treba da rade, ili da ne rade – da bi im kompjuter što duže i što pouzdanije radio. Dakle, korisnik će uz pomoć ove knjige i svog znanja i iskustva moći da otkloni jednostavnije zastoje i otkaze u radu PC-a i da podešava svoj kompjuter prema svojim potrebama. Isto tako, u knjizi se nalaze adrese web sajtova na kojima se mogu naći potrebne informacije i saveti. Knjiga sadrži poglavlja: * Kako da predupredite probleme u radu sa PC-em * Kako da otklonite probleme pri uključivanju PC-a * Kako da podešavanjem i nadogradnjom ubrzate rad PC-a * Kako da rešite probleme sa matičnom pločom, BIOS-om i RAM-om * Kako da rešite probleme sa centralnim mikroprocesorom i hladnjacima * Kako da izaberete i bolje iskoristite grafičke, video, TV i zvučne kartice * Kako da rešite probleme sa tvrdim diskovima i USB „diskovima * Kako da koristite CD/DVD za muziku, video i filmove bez problema * Kako da izaberete i podesite monitor, štampač i skener * Kako da rešite najčešće probleme sa operativnim sistemom Windows * Kako da rešite nedoumice sa korisničkim i uslužnim programima * Kako da rešite probleme sa Internetom, web sajtovima i elektronskom poštom * Kako da zaštitite kompjuter od virusa i špijunskih programa * Kako da sačuvate podatke i bezbedno koristite PC

Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Alberto Mangel, tada tinejdžer, radio je posle škole u knjižari u Buenos Ajresu. Jednog dana legendarni Horhe Luis Borhes, koji bi posle posla svraćao u knjižaru, pitao je mladića da li bi mogao da dolazi kod njega u stan i čita mu tokom večeri. Borhes, kolos moderne književnosti, postepeno je oslepeo i više nije mogao sam da čita svoje voljene knjige. Tokom nekoliko godina Mangel je provodio mnoge večeri čitajući velikom piscu i bio je svedok izuzetne sposobnosti slepog Borhesa da sa police izabere naslove knjiga u kojima je znao da će uživati pošto bi samo prstima prošao preko poveza neke od njih. Otkrio je Borhesovu ljubav prema Šerloku Holmsu i vikinškim ratnicima, gledao s njim gangsterske filmove sa Džemsom Kegnijem u glavnoj ulozi, kao i Priču sa zapadne strane. Dok nam Mangel opisuje te posete Borhesovom mračnom, skromnom stanu, i kako naglas čita i razgovara sa njim o knjigama, imamo privilegiju da zađemo u unutrašnji svet književne legende. Ilustrovana retkim Borhesovim fotografijama koje je snimila Argentinka Sara Fasio, ova knjiga predstavlja nesvakidašnji prozor u privatan život jednog od najvećih autora dvadesetog veka. Alberto Mangel je rođen u Buenos Ajresu 1948. godine. Detinjstvo je proveo u Izraelu, gde mu je otac službovao kao argentinski ambasador, a potom je pohađao školu u Argentini. U Evropu odlazi 1968. i nekoliko narednih godina, sa izuzetkom jedne godine provedene ponovo u Buenos Ajresu kada je radio kao novinar za list Nasion, živeo je u Španiji, Francuskoj, Engleskoj i Italiji, zarađujući povremeno kao čitač tekstova za različite izdavačke kuće. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka prihvatio je ponudu da radi kao pomoćnik urednika za “Les Editions du Pacifique”, izdavačku kuću na Tahitiju. Po objavljivanju Rečnika izmišljenih mesta (The Dictionary of Imaginary Places, 1982) napisanog u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem, preselio se u Kanadu. Priredio je više od deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručnih: među ostalim knjigu Istorija čitanja (A History of Reading), za koju je dobio francusku nagradu “Medisis” (Prix Médicis), prevedenu na trideset dva jezika i u Tajmsovom književnom dodatku (Times Literary Supplement) svrstanu među knjige godine, potom knjigu eseja U šumi iza ogledala: Eseji o rečima i svetu (Into the Looking-Glass Wood: Essays on Words and the World), Čitalačke slike (Reading Pictures), Sa Borhesom (With Borges, Geopoetika 2005), Biblioteku noću (The Library at Night, Geopoetika 2008), Grad reči (The City of Words) i romane Vesti iz inostranstva (News from A Foreign Country Came), Stivenson pod palmama (Stevenson Under The Palm Trees, Geopoetika, 2006), Svi su ljudi lažljivci (Todos los hombres son mentirosos, Geopoetika 2013). Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Predan je svetu književnosti u praktično svim njegovim fasetama – esejista, romanopisac, književni kritičar, antologičar, prevodilac i izdavač – što mu je donelo zavidan međunarodni ugled. Dobitnik je više značajnih nagrada i mnogobrojnih priznanja, među kojima su, pored već navedenih i Nagrada “Mark Kiterik”(Engleska) za roman Vesti iz inostranstva, Nagrada “Grincane Kavur” (Italija), nagrada Fondacije Herman Sančes Ruiperes (Španija), Nagrada “Rože Kaloa” (Francuska) za sveukupno delo, te Gugenhajmova stipendija. U Francuskoj mu je dodeljena titula Viteza umetnosti i književnosti (Ordre des Arts et des Lettres). Od 2015. do 2018. bio je direktor Narodne biblioteke Argentine. Za sebe voli da kaže da je pre svega čitalac i zaljubljenik u knjige.

Žrtva ljubavi Otimam ljubav po svaku cenu Samo da me kap svih njenih osećanja dotakne Trajno zaljubljen u ličnost njenu A ona ni prstom da makne I glumim i radim sve i svašta Upotrebljavam sve svoje veštine Istrošila se celokupna moja mašta Ostalo je još da se gine Zar za ljubav da postanem žrtva Sam sebi glavu da skinem Da dokažem da je sa moje strane ljubav mrtva I na taj način u visine da se vinem

Odlomak: Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina.

Ako zelite da sve Udzbenike za Vasu decu nabavite na jednom mestu, veoma lako ,brzo I da dugo godina budete zadovoljni I cenom ( u odnosu na nove) I nasim uslugama, pozovite jedan od brojeva ispod I sigurno cete biti zadovoljni brzinom I kvalitetom nase saradnje. Narucite udzbenike do 18h, bice kod Vas na adresi sutradan! Polovni i neki novi UDZBENICI- knjige, za sve skole Prodajemo udzbenike od I – VIII razreda osnovnih skola. Za blize informacije pozovite tel: 069/16-96-896 Stefan 065/207-87-28 Andrijana 062/159-15-39 Dugogodisnje iskustvo I rad sa udzbenicima nam daju za pravo da Vam kazemo :”Slobodno nazovite- Imamo SVE..” Radimo: Prodaju, Otkup i Zamenu udzbenika (Ovo sto vidite na slikama je samo jedan deo od preko 10.000 komada udzbenika koje prodajemo)

Aleksandar Pavlović (Loznica, 1976), diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu (Opšta književnost i teorija književnosti, Nauka o književnosti); dok­to­rat na te­mu usme­ne tra­di­ci­je Bal­ka­na, ko­ji či­ni osno­vu ove knji­ge, od­bra­nio je 2012. go­di­ne na Uni­ver­zi­te­tu u No­tin­ge­mu. Učestvovao je na međunarodnim naučnim konferencijama i držao predavanja u Notingemu, Kembridžu, Glazgovu, Los Anđelesu, Pragu, Zagrebu, Korči, Banja Luci i Beogradu. Radio je kao urednik na Trećem programu Radio Beograda i kao predavač na slavističkoj katedri Univerziteta u Notingemu. Od 2013. godine zaposlen je kao docent za društvene nauke na Fakultetu za sport Univerziteta “Union – Nikola Tesla” u Beogradu. Objavljuje radove iz oblasti kulturologije, usmene tradicije Balkana, teorije književnosti i rodnih studija. Ovo mu je prva knjiga. Predgovor Ovu knji­gu je, na­dam se, mo­gu­će či­ta­ti i kao pri­ču. Nje­na je rad­nja smeš­te­na u pr­ve de­ce­ni­je de­vet­na­e­stog ve­ka, ka­da cr­no­gor­ske usme­ne pe­sme po­sta­ju pred­met in­te­re­so­va­nja uče­nih lju­di i ka­da se ja­vlja­ju nji­ho­vi pr­vi za­pi­si i ob­ja­vlje­ne zbir­ke. Ona ima i svo­je ju­na­ke: jed­nog vla­di­ku, Pe­tra I Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, ko­ji je isto­vre­me­no i vla­dar i ute­me­lji­vač cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti, jed­nog pro­fe­si­o­nal­nog gu­sla­ra, Ðu­ru Mi­lu­ti­no­vi­ća, ko­ji je uz to pi­smen, ško­lo­van, ve­li­ki poš­to­va­lac knji­ga i pro­sve­te, va­tre­ni na­ci­o­na­li­sta bli­zak cr­no­gor­skim i srp­skim vo­đa­ma i, na­rav­no, Vu­ka Ka­ra­dži­ća, cen­tral­nu lič­nost u us­po­sta­vlja­nju usme­ne tra­di­ci­je kao osno­ve na­ci­o­nal­ne kul­tu­re, a umno­go­me i središnju lič­nost srp­ske kul­tu­re uopšte. Zahvaljujući danas već kla­sič­nim ra­do­vima Smi­ta, Gel­ne­ra i Hob­sba­u­ma, po­zna­ta nam je od­lu­ču­ju­ća ulo­ga kulturne i političke eli­te u tzv. “iz­miš­lja­nju tra­di­ci­je” i us­po­sta­vlja­nju na­ci­o­nal-ro­man­ti­čar­skih ide­ja i po­kre­ta u Evro­pi za vreme pr­ve po­lo­vi­ne de­vet­na­e­stog ve­ka, a odav­no je uočen i zna­čaj na­rod­ne epi­ke u tom pro­ce­su kod ju­žnih Slo­ve­na. Iako nam je, da­kle, ja­san sâm is­hod, a to je u ovom kon­kret­nom slu­ča­ju us­po­sta­vlja­nje cr­no­gor­ske i her­ce­go­vač­ke epi­ke kao na­ci­o­nal­ne tra­di­ci­je, me­ni se ne­ka­ko či­ni­lo da ti­me ni­je is­pri­ča­na cela pri­ča o iz­ra­sta­nju i us­po­sta­vlja­nju jed­ne no­ve pa­ra­dig­me i nje­nom ve­zi­va­nju za usme­nu tra­di­ci­ju, i u tom kon­tek­stu su mi pa­da­le na um Sar­tro­ve re­či da nam Fu­ko sjaj­no de­mon­stri­ra pro­me­nu pa­ra­dig­me, ali nam ne go­vo­ri ka­ko pro­me­na na­sta­je ni ko su nje­ni agen­si (Sartre 1966: 87). Usme­na pe­sma, mo­žda, ne pred­sta­vlja naj­za­hval­ni­ji ma­te­ri­jal za ta­kva raz­miš­lja­nja poš­to je, za raz­li­ku od pi­sa­nog tek­sta, flu­id­na, ko­lek­tiv­na tvo­re­vi­na ko­ja je, stro­go me­to­do­loš­ki gle­da­no, bez auto­ra, po­čet­ka, isto­ri­je. No, to ne zna­či da usme­na tra­di­ci­ja ni­je pod­lo­žna pro­me­ni ili uti­ca­ji­ma pi­sa­ne kul­tu­re i “po­li­tič­ki uticajnih lič­no­sti”, ka­ko bi se to da­nas re­klo. Ova knji­ga pred­sta­vlja po­ku­šaj da se te promene i uticaji iden­ti­fi­ku­ju na primeru cr­no­gor­ske epi­ke ob­ja­vlje­ne u jed­noj Ka­ra­dži­će­voj zbir­ci. Nekim čitaocima će, na­dam se, te­o­rij­sko-me­to­do­loš­ki okvir ko­ji je ko­riš­ćen u ovom is­tra­ži­va­nju i njegovi zaključci delovati do­volj­no ube­dlji­vo. Dru­gi će možda primetiti da ni ja ni moji pret­hod­ni­ci i pret­hod­ni­ce na ovom po­lju ipak ne­ma­mo neo­bo­ri­ve do­ka­ze da su baš vla­di­ka Pe­tar I i Ðu­ra Mi­lu­ti­no­vić lič­no ispe­va­­li no­ve pe­sme ili pre­ra­dili sta­re, i ta­ko usme­nu tra­di­ci­ju obo­ji­li no­vim to­no­vi­ma. Ti čitaoci bi ovoj knji­zi mo­gli da pri­stu­pe kao delu sa­zda­nom od mnoš­tva do­ku­men­tar­nih i na­uč­nih či­nje­ni­ca, ko­me kon­kret­ne lič­no­sti za­pra­vo i ni­su neophodne i pred­sta­vlja­ju sa­mo plod ro­man­si­jer­ske sklo­no­sti nje­nog auto­ra. Tre­ći­ma, pak, ko­ji i da­lje čvr­sto sto­je na po­zi­ti­vi­stič­kim po­zi­ci­ja­ma na­uč­ne stro­go­sti i pro­ver­lji­vo­sti, ako ta­kvih još uvek ima, ova na­po­me­na mo­že po­mo­ći da uš­te­de vre­me i trud i da za či­ta­nje uzmu što­god drugo *** Osnovu ove studije pred­sta­vlja tekst dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je ko­ju sam, pod na­slo­vom “From Tra­di­ti­o­nal to Tran­si­ti­o­nal Texts: Mon­te­ne­grin Oral Tra­di­tion and Vuk Ka­ra­džić’s Na­rod­ne srp­ske pje­sme“, od­bra­nio 2012. go­di­ne na Uni­ver­zi­te­tu u No­tin­ge­mu. U iz­ra­di te­ze ve­li­ku po­moć pru­ži­li su mi mo­ji men­to­ri, Dej­vid No­ris i Vla­di­mir Zo­rić, kao i čla­no­vi is­pit­ne ko­mi­si­je Vla­di­sla­va Rib­ni­kar i Zo­ran Mi­lu­ti­no­vić. Posebno je veliki moj dug Vla­dimiru Zoriću. On mi je bio ami­cus cer­tus, po­drš­ka u sva­koj fa­zi du­go­traj­nog i zah­tev­nog pro­ce­sa apli­ci­ra­nja, tra­že­nja stra­nih sti­pen­di­ja, pi­sa­nja te­ze i svih iza­zo­va ko­je to no­si. Ve­li­ku za­hval­nost du­gu­jem i svo­jim pri­ja­te­lji­ma i ko­le­ga­ma (sa­da ra­su­ti­ma po sve­tu) Stej­nu Ver­va­tu, Alek­san­de­ru Dun­stu, Iva­ni Ðu­rić, Ste­fa­ni Pič­nik, Adi­ti Sing i Te­o­do­ri To­do­ro­voj na nji­ho­vim pro­nic­lji­vim ko­men­ta­ri­ma i su­ge­sti­ja­ma, kao i na po­mo­ći u raz­re­ša­va­nju je­zič­kih, te­o­rij­skih i eg­zi­sten­ci­jal­nih di­le­ma to­kom mog boravka u Engleskoj. Takođe, moja du­go­go­diš­nja sa­rad­nja sa Sa­šom Ći­ri­ćem osta­vi­la je trag i u ovoj knjizi. Ali iz­nad sve­ga, za­hva­lost du­gu­jem Je­le­ni, Kse­ni­ji i Lji­lja­ni zbog po­drš­ke ko­ju mi pru­ža­ju u ži­vo­tu, i So­fi­ji, ko­ja je u nje­ga une­la ra­dost ve­ću od svih knji­ga i na­u­ka. Jul 2014 A.P.

Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvena pitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija Zaključak Indeks

DObro očuvana, neoštećena knjiga. Od autorke bestselera Prepusti se. Na prvi pogled, Mejsi Kevin je pribrana, smirena i srećna devojka. Ali samo na prvi pogled. Da bi pokušala da se izbori sa svojim osećanjima nakon očeve smrti, Mejsi je pažljivo isplanirala leto. Dane će provoditi u biblioteci, gde će raditi za informacionim pultom. Večeri će posvetiti spremanju prijemnog ispita za fakultet. Slobodno vreme će iskoristiti da pomogne svojoj poslom opsednutoj majci. Mejsi preživljava dan po dan s lažnim osmehom na licu i rečenicom „ja sam dobro“. Međutim, Mejsini planovi ne obuhvataju iznenađujući i haotičan posao u Viš keteringu. Tek kad tamo upozna novo društvo – i kad joj za oko zapadne talentovani, privlačni Ves – shvata da je sasvim u redu da ponekad pokaže osećanja. Jer, i kad nekog više nema, život ne prestaje. Može li Mejsi zaboraviti na bol i shvatiti koliko je lepog tek čeka?

Iz recenzije : ’’KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO Čitajući rukopis, a sada već knjigu, koju s neskrivenim ponosom zajedno sa autorkom Milicom Opačić svesrdno preporučujem za čitanje, jer, neodoljivo me navodi na pomisao da je poezija koju nam predstavlja “zrelija” od same autorke. U stvari to je mala fikcija, koja nas navodi na pogrešne zaključke kada upoznamo autorku i shvatimo da pred sobom imamo star-malu devojčicu, koju je Bog zna zbog čega zašto, naterao da bar u poeziji prebrzo odraste. I to je dobro za Milicu… a jednog dana će to biti dobro za srpsku poeziju, ako (sic! - ne sumnjam, samo kažem) Milica ustraje u pisanju. Ljubavna poezija je apsolutno primerena njenim godinama i statusu u društvu, i, po njoj, ona je važna, lepa i nesebična…. Kroz Miličinu poeziju doživećete emociju koju i ona prezentuje da je, za razliku od većine vršnjakinja, za nju ona nije nešto prezreno, već božanstvena, čarobna i neobična… A opet u skladu s godinama i vremenom u kome živimo, taman onoliko izražena da pokaže da je autorka svesna svog okruženja i izazova. Čitajući Milicu, čitate vrlo zanimljiva pesnička rešenja, suočavajući se sa poetskom prozom ne baš uobičajenom, pa joj se ne može “prikačiti” bilo koji uzor. Ako postoje “apsolutne istine” u pristupu koji nam autorka pruža onda bi lakonski mogli reći da su njene poruke utopističke. Verovati u idelnu ljubav, motiv je samo pesnika u duši ili deteta zalutalog u poeziji. A ako bi verovali da je njena poruka “idealna ljubav” utopistička, polovina, možda i više pesničke populacije u svetu bi izgubila motiv za pisanje. Ovde nećemo pobrkati žabe i babe, jer, da li to ikome uopšte pada na pamet, o čemu bi pisala devojčica od 23 godine? Strašnu bih grešku napravio da “ljubav” podvedem samo prema suprotnom polu, posebno iz razloga što su u ovoj predlošci knjige zastupljene i “muške” i “ženske” pesme… Bez čitanja biografije, dobronamerni čitalac će, čitajući knjigu pronaći Miličinu ljubav prema svetu, životu, humanom odnosu naspram okoline… Potreba mlade osobe da svoje sučeljavanje sa realnim životom prikaže na način kako ga ona vidi. Svet je onakav kakvim ga sami gledate, zar ne?! Milica ga gleda na svoj način, i čini mi se, nema uzora… I, niko joj ne brani! Gleda ga kroz ružičaste naočare gradeći sopstvenu sliku. Da li je to za zameriti? Dabome da nije. Sa dvadeset i tri godine znati šta hoćeš, imati ambiciju, raditi na sebi je više, nego nas na to upućuje skromna biografija i prva odštampana knjiga. Verujem, jer da ne verujem, ne bi ovo nikada napisao, Milica će i dalje pisati… Suočiće se hrabro sa izazovima… Raditi na sebi… Milica će i uspeti u svojim htenjima, naprosto, prosudio sam da sama to želi… A, ako nešto žarko želiš, to ćeš i ostvariti. Pred Milicom je blistav put i treba je sada podržati poput Miroslave Radojević koja je našla načina omogućivši joj da postavi KOMADIĆ KOJI JE DOŠAO NA SVOJE MESTO. Milici želim puno hrabrosti, jer, način kako je krenula u poeziju neće uvek biti dobronamerno prihvaćen. No sudbina pesnika je da piše i kada voli i kada pati, da kada se sreće sa dobronamernom a još pre zlonamernom kritikom prašta i pati, i što je najvažnije, ŽIVETI SVOJ ŽIVOT JE I SREĆA I PATNJA. Verujem, naći će Milica rešenja, i, dragi prijatelji, ovo nije poslednja Miličina knjiga, ona je tek zagrebala površinu svog talenta… Bodrimo je, jer zaslužuje dobronamernu podršku… Uživajte u ovim stihovima kao što smo moji saradnici iz KR Balkan i ja uživali dok smo radili ovu knjigu!’’ Stevan Krstec Sarčinski

Osmeh za svaki dan - Jelica Greganović Izdavač - Laguna, Beograd, 2015.god. Broširan povez, latinica, ima posvetu na predstrani, 212. strana. Dobro očuvana knjiga. Što ja volim emancipaciju, prosto je obožavam. Moje pretkinje za emancipaciju čule nisu, zato su rmbale kao robovi vascelog života, a onda je jedna od mojih baka načula da tako nešto postoji i odlučila da to u svoje dobro iskoristi. Završila je učiteljsku školu i od tada je em radila kao učiteljica, em rmbala kao i sapatnice iz druge rečenice. „Jelica Greganović uspeva da bude Efraim Kišon i Ogden Neš i Fransoa Rable! A sve to – u suknji! Kroz jednu naizgled laganu, sasvim šaljivu i dovoljno uvrnutu priču, Jelica Greganović dokazuje istovetnost ljudskih emocija, i osnovnih i nijansiranih, koje ne zaobilaze ni staru ni novu eru, ni Sibir ni Obalu slonovače, ni Kolumba ni Hasu ni Sosu – nikoga i nikad. Dokazuje da svi plačemo iste suze, živimo isti život. I samo nas nijanse čine Kolumbom ili – Jelicom Greganović.“ Gordana Vlajić, književnica