radio orion za sredjivanje treba furnir menjat itd...

RADI bruji slabo se cuje stanica proklizava birac stanica vidi slike...

Ispravan stari radio-tranzistor, nedostaje kaiš za nošenje i antena, ostalo dosta dobro i kompletno, spolja dosta loše izgleda, loše ofarban, loša mrežica preko zvučnika i slično, ali ako se očiete mesingane lajsnice i detalji, vrlo će lepo izgledati...30x20x8cm...

Stari radio-tranzistor ISKRA BLED de Luxe iz 1960-ih, dobro očuvan sa tragovima korišćenja. Nije testiran i prodaje se kao ne ispravan.

Radio-kasetofon JVC Nivico. Kasetofon neispravan. Napajanje na kablić ili baterije.

Radio je kompletan i sve je originalno.Postoje tragovi curenja baterija na donjem delu. Kada se stave baterije, cuje se krcanje. Skala je ispravna. Antena je citava. Baterije ne idu uz radio. Dakle, samo radio, kako je opisan. Podaci sa net-a: Year: 1965/1966 transistors 9: AF106 AF125 AF126 AF126 AF126 AC126 AC126 AC127 AC128 Tuned circuits 6 AM circuit(s) 10 FM circuit(s) Long Wave and FM or UHF. Details Power type and voltage Dry Batteries / 8 × 1,5 Volt from Radiomuseum.org Model: Perfect 642A [Nr.: 1.112.451 - 1.188.050] - Minerva-Radio Radiola- Dimensions (WHD) 230 x 140 x 62 mm / 9.1 x 5.5 x 2.4 inch Notes 642A ist die richtige Bezeichnung dieses Gerätes. Durch einen Druckfehler auf der Serviceanleitung auch angelegt als Perfekt 652. Net weight (2.2 lb = 1 kg) 1.6 kg / 3 lb 8.4 oz (3.524 lb)

Neispravno,ne daje znake života / skala radi. Stanje se vidi na slikama.

UTOPIAN Japanska stona lampa sa radiom. Lampa ima podešavanje na slabije i jače osvetljenje. Radio ispravan i može 1-2 stanice da uhvati.

Star sat u drvenom ramu sa ukrasima sa strane. Dimenzije sun 28 cm, 16 cm visine. Ima quartz mehanizam. Dugo nije radio , več stoji kao ukras u vitrini.

2 AUTOMOBILA IZ 70-TIH GODINA,BELI JE RADIO DO PRE 10-TAK GODINA,SADA GA NISAM ISPROBAO ZBOG BATERIJA,ALI MISLIM DA RADI,DIMENZIJE 21 CM,DRUGI CRVENI OD METALA 27 CM

Lemmy Motorhead uramljen plakat kluba sedel povodom Lemijevog rodjendana, tribute party. dimenzije sa ramom : 44,5 x 32,5 cm. Plakat je radio svajcarski strip crtač, Stanje odlicno. Preporucujem licno preuzimanje u NS ili u Zablju.

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Sabrane pesme / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin, 2002 (Sopot : Prizma) Fizički opis 523 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 500 O ovom izdanju: str. 479-483 Kosi jezik Vojislava Despotova: str. 485-510. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG125

Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Četiri kanona / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1996 (Bor : Bakar) Fizički opis 89 str. ; 18 cm Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge (karton) Napomene Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 87-88. Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC

9 blokova po 2 markice Radio Gimnastika Kina ima i vrednih dosta 1952 godina 1 kom Kanada Guska 1952 3 kom set Čehoslovačka 10 godina ljudckih prava 1959 4 kom Leptiri mađarska 1959 godina 1 kom kajsija mađarska 1964 9 kom 8+1 duplikat set dezeni čipke ručni radovi 1960 nisam filatelista ne razumem se baš ali gledao u katalogu

Izdavač: RADIO B92 Pismo: Latinica, Povez: Broširani Broj strana: 3O8. Oko 18O pesama... V.Š. Nobelova nagrada za književnost 1997... Prevod sa poljskog PETAR VUJIČIĆ i BISEKA RAJČIĆ. Pogledajte sve moje predmete KNJIGE: http://www.kupindo.com/Clan/s.javorina/SpisakPredmeta Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Dizajn: Zoran Pavlovic Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Napisao je oko sedamdeset knjiga. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture. U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske. Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana seli sa porodicom za Beograd. Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima. Objavio je sedamdeset knjiga iz različitih žanrova. Radio je za televiziju, radio, novine i film. Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač). Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije. Član je Adligata.[traži se izvor] Sa suprugom ima tri kćeri.

Originalni bioskopski (filmski) plakat : DOBRI STARI PIANINO Dobri stari pianino je jugoslovenski crno-beli ratni film snimljen na slovenačkom jeziku 1959. godine u režiji Franceta Kosmača. Temelji se na istoimenoj radio-drami Franeta Milčinskega - Ježka. Događa se za vreme Drugog svetskog rata, a protagonist je učitelj klavira koji je toliko posvećen muzici da ga se ratna zbivanja ne tiču sve dok ga slučajno ne uhapse nemački okupatori. Režija: France Kosmač Scenario: France Kosmač, Frane Milčinski - Ježek Uloge: Frane Milčinski - Ježek, Vida Kuhar, Vekoslav Janko Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Veoma dobro očivano. Retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1978. godine. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Trening poezije : pesme / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad ; Irig : Srpska čitaonica i knjižnica, 1978 (Zrenjanin : Budućnost) Fizički opis 47 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo ; ǂknj. ǂ64 (Broš.) IZ RECENZIJA Despotov prvi put pokušava da ostvari sukob mentalnog procesa unutar poetskog teksta tematizacijom prizora iz tzv. „svakodnevne stvarnosti”. On u tom pokušaju koristi obrazac opozicije poetskog govora prema neiskazivom individualnom iskustvu, naslućivanju stvarnosti i njene neuhvatljivosti u jeziku. Svaka od opisanih situacija je otuđujuća, bilo da sam tekst, kao postupak otuđuje, ili stvarnosni podatak. Ima neke istinske „gimnastike” u ovoj poeziji, zahvaljujući načelu paradoksa. – Vujica Rešin Tucić Rukopis Despotova, naglašen rečju trening, nema drugu pretenziju (ili kao da nema) nego onu kojom bi predočio da se radi o stilskim vežbama idejne i duhovne orijentacije. Na toj orijentacionoj liniji ispoljava se, ili treba da se ispoljava, naša književna avangarda. Ona ne krije svoje mišljenje da se nalazi u očajnom stanju. Od svih njenih raspoloživih lekova najprepoznatijiviji je lek radikalnog cinizma koji se izrodio u obrazac rukopisa Vojislava Despotova. Despotov kao pesnik govori iz ugla građanina da bi ga razgolićenog vratio u krug njegove egzistencijalne ništavnosti, u kojoj on, kako bi pesnik kazao, „vedro” obituje među datim stvarima i u krugu strogo postvarenoga morala. – Ostoja Kisić Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic KC (L)

Lepo očuvano Crteži Ivan Šubić Nacrt za korice: Dida de Majo Retko Slobodan Berberski (Bečkerek, 20. oktobar 1919 — 6. april 1989) romski je pisac[1] i prvi predsednik Svetske organizacije Roma. Slobodan Berberski Datum rođenja 20. oktobar 1919. Mesto rođenja Bečkerek Kraljevstvo SHS Datum smrti 1989. Mesto smrti Beograd SFR Jugoslavija Rođen je 20. oktobra 1919. godine u Zrenjaninu,[2] gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Počeo je da studira prava, ali je kao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije uhapšen 1941. godine. Pridružio se 1941. godine Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije.[2][3] Berberski je poznat i kao jedan od inicijatora akcije jugoslovenskih Roma pod nazivom „Rom traži mesto pod suncem” koja je započeta 1967. godine. Izabran je za prvog predsednika Svetske organizacije Roma na skupu održanom 1971. godine u Londonu. Njegovi radovi su prevedeni na franscuski, ruski, bugarski, romski, albanski i slovenački jezik.[4] Umro je 1989. godine u Beogradu. Objavljene knjige uredi Za kišom biće duga (1950) Proleće i oči (1952) Uze (1955) Nevreme (1959) Dnevnik rata (1959) Blag dan (1964) Kote (1968) Odlazak brata Jakala (1976) Kao beskožni jeleni(1977) Još san sebe da dovrši (1979) Međe (1982) Svakodnevnica (1983) Vode nečekane (1984) Dub(1986)[5] Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Avangarda avangardna poezija Dida De Majo Biografija uredi Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. [1] Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal.[2] Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Dela uredi Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925[2] Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960.

Stari sanduk star preko 100 god, treba radit na njemu ,dim.s 90x70x65cm

`Modni svet prve dame Jugoslavije`. Ne znam samo pomoću koje su to alhemije i crne magije zaklete `drugarice` preko noći postale nekakve vajne `dame` (!), jer su istim tim dojučerašnjim `drugaricama` i njihovim `drugovima` upravo predratne dame i gospođe bile jedna od omiljenih meta i žrtava... Dakle: ovaj komplet sadrži katalog istoimene izložbe uz ukupno 8 izuzetno kvalitetnih fotografija - razglednica i zaštitnim omotom (t.j. kovertom) od tanjeg polukartona. U centru pažnje su `dama` Jovanka i `drug` joj Josip Broz, odlikovani austrougarski podnarednik i osvedočeni robijaš koji će kasnije postati prvi i poslednji jugoslAvenski maršal. Sve u svemu - školski primer tzv. jugonostalgije, odnosno nekrofilije i mazohizma u svojim izvornim oblicima. Ali ujedno i lep komad za svakog ozbiljnijeg kolekcionara, naravno. Limitirano izdanje, JMU Radio - televizija Srbije 2021. DOBRO POGLEDAJTE SVE SLIKE, pitajte unapred sve što vas eventualno zanima! ********************************************************************************************************** TAGS: Komunizam, socijalizam, DFJ, FNRJ, SFRJ, Jugoslavija, Tito, Staljin, Lenjin, Čaušesku, Enver Hodža, diktator, diktatura, masovni ubica, ratni zločini, terorizam, terorista, špijun, šloser, metalostrugar, građanski rat, Austrija, Ugarska, CCCP, SSSR, hrvatska, ustaša, domobran, partizani, internacionala, izložba, Galerija RTS

originalni potpis Rene Kasena na diplomi dodeljenoj momiru milojevicu 1970 god. u strazburu diploma : 28 x 38 cm, urolana autogram Rene Kasen (franc. René Samuel Cassin, 5. oktobar 1887-20. februar 1976) bio je francuski pravnik poznat kao koautor Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Rođen je u Bajonu, u Baskiji, u francusko-jevrejskoj trgovačkoj porodici, i borio se u Prvom svetskom ratu kao običan vojnik. Posle rata osnovao je Federalni savez (franc. Union Fédérale), levičarsku, pacifističku organizaciju ratnih veterana. Tokom Drugog svetskog rata radio je za izbegličku vladu Slobodne Francuske u Londonu, i od 1944. do 1959. bio je član Državnog saveta Francuske republike. Izabran u komisiju Ujedinjenih nacija za ljudska prava 1946, sastavio je prvu verziju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Za svoj rad dobio je Nobelovu nagradu za mir 1968. Iste godine dobio je Nagradu za mir od Generalne skupštine ujedinjenih nacija. Od 1972. godine bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. `Pošto sam imao privilegiju da preživim Prvi svetski rat, dozvolite mi da izrazim duboko priznanje onima koji nisu imali sreće da uspeju, ali su se suočili sa užasom pokušavajući do zadnjeg daha da sačuvaju mir.`

Albumi su losi svi i koristite se samo za vadjenje Ima 1.700 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Svi su losi,moze se naici na dobre listove koji nisu lepljivi,ima oko 900 slicica Za prebacivanje u drugi album ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate