Radio philips mali na baterije, iz 70tih godina. Ne znam da li je ispravan

ORION RADIO mehanička olovka, bez drugih oznaka Mehanička olovka je korišćena i vide se tragovi korišćenja i vremena. Dimenzije olovke: dužina 121mm, prečnik 10mm Mine: 1,18mm Težina: 16g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Radio IRRADIO RS-60D Milano, na baterije, ne znam da li je ispravan

POSTER DIMENZIJE 44 CM X 29CM, U SUSTINI DOBRO OCUVAN

bosna radio televizija beograd

Komplet igala iz šestdesetih , za popravku niti ,mašni na najlon čarapama . To se nekad radio , nije se bacala čarapa . Koristilo se veće igle za popravku mašni i na đžemperima .A ima između i igala za heklanje .To su neke žene znale da rade sve.

KORICE 4,4+.UNUTRAŠNJOST U VRLO DOBROM STANJU Povez: meki sa klapnama Izdavač: Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad Godina izdanja: 1987. Obim: 49 Format: 19 x 12 Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu, a preminuo 2016. u Los Anđelesu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, 1956. kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije Let Us Compare Mythologies (Hajde da poredimo mitologije). Nekoliko godina kasnije izlazi i The Spice-Box of Earth (Kutija sa začinima Zemlje), zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi. Početkom šezdesetih godina, Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani The Favourite Game (Omiljena igra, 1963) i Beautiful Losers (Divni gubitnici, 1966), kao i zbirke poezije Flowers for Hitler (Cveće za Hitlera, 1964) i Parasites of Heaven (Paraziti raja, 1966). Po povratku u Ameriku Koen se usredsređuje na muziku te 1967. izlazi njegov prvi studijski album Songs of Leonard Cohen. Tokom narednih decenija, Koen objavljuje dvanaest albuma, koji danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike, a njega svrstavaju među najuticajnije umetnike današnjice. No, Koen ni u cvatu svoje muzičke karijere, prepune nagrada i priznanja, nije napustio svoju prvu ljubav, poeziju. Naime, 1972. izlazi zbirka pesama The Energy of Slaves (Snaga robova), potom 1978. Death of a Lady’s Man (Smrt ljubavnika), a 1984. Book of Mercy (Knjiga Milosti), za koju je dobio nagradu za poeziju, koju dodeljuje Kanadsko udruženje autora. Sredinom devedesetih, Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Godine 1999. napušta izolaciju i vraća se (i javnom) pisanju, komponovanju i koncertima. U narednim godinama objavljuje knjige Stranger Music: Selected Poems and Songs (Muzika stranca: Izabrane pesme i songovi, 1993) i Book of Longing (Knjiga čežnje, 2006). Na srpskom jeziku do sada su mu objavljene knjige poezije Snaga robova (1981), Šta ja radim ovde: Izbor 1956-1986 (1987), obe u izboru i prevodu Vladislava Bajca, kao i zbirka pesama Napredovanje stila (1988), u prevodu Bogdana Mrvoša. Iako u poodmaklom životnom dobu, Koen je od 2008. do 2012. održao nekoliko svetskih muzičkih turneja, a domaća publika je imala priliku da ga gleda 2009. godine, kada je posetio i Beograd. Još jedna turneja je započela 2013. godine. Za roman Omiljena igra Koen je 1964. godine dobio „The Quebec Literary Competition Prize“, prvu godišnju književnu nagradu u Kanadi za pisce na engleskom jeziku. Godine 2011. Koen je primio špansku nagradu princa od Asturije za književnost. Među književnim nagradama je i „Inaugural PEN Award for Song Lyrics of Literary Excellence“ (PEN nagrada za stihove od izuzetne književne vrednosti), koja je Koenu dodeljena 2012. godine.

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

Na šotani bokeljske otmenosti Dubravka Jovanović Plavi jahač, 2007. 120 strana, tvrd povez, četvrtasti format + CD. Odlično očuvana. Dubravka Š. Jovanović rođena je 1958. godine u Kotoru. Objavila je zbirke pjesama „Dijalog postanka“1991, „Kamenov cvat“ 1994, „Na šotani bokeljske otmenosti“ 2007, „Boka plavo ćuti“ 1995. godine sa pjesnicima Milanom S. Kosovićem, Nadeždom Pavlović, Branislavom Cvetković Vitić i Branislavom Bojićem. Brojne pjesme Dubravke Š. Jovanović dobile su muzičko ruho i zaživjele u narodu pa su neizbježna pratnja autentičnim bokeškim feštama ali i na radiju i televiziji u izvođenju klapa i vokalnih interpretatora. Zastupljena je u Antologiji pjesama o vodi „Lirika vode“. Autor je brojnih eseja, reportaža i tekstova iz kulture i književnosti. Dobitnica je nagrade grada Kotora „21.novembar“ kao i više književnih nagrada u SFRJ i u Crnoj Gori. Živi i radi u Kotoru. Glavna je urednica „Skala radija“, prve nezavisne radio stanice u Kotoru.

SEDAM REDOVA ŽIVOTA -Mladen Lompar LOMPAR, Mladen (rođen na Cetinju 22. marta 1944, umro 15. avgusta 2017. u Kotoru), pjesnik, likovni kritičar. Muzejski savjetnik. Završio je Filozofski fakultet (Odsijek za istoriju umjetnosti) u Beogradu. Po završenim studijama radio je kao kustos u Narodnom muzeju. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umjetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smijenjen je s tog mjesta jer nije dopustio da se u Muzej unesu ukradene slike sa hrvatskog ratišta. Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala. Potpredśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Bio je član i jedan od utemeljivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Predśednik Crnogorskog P.E.N. Centra. Prvu knjigu pjesama – »Pustinožitelj« objavio 1970. Već od tada, a posebno od objavljivanja knjiga »Karabojno žitije« (1972), »Tajni osvit« (1975), »Noć poslije« (1981), »Uzalud riječ« (1986) i »Dnevnik iz boce« (1991) predstavlja neobičnu figuru savremenog crnogorskog pjesništva. Zagreb 2009 god, 195 str, tvrdi povez, zaštitni omot, u odličnom stanju. K. D. S. POL. 2 . 2

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Robustan sat na crepu sa dodatom mapom dela Evrope (Srbija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Bugarska, Rumunija,Austrija, Slovenija, Madjarska...) Sat je nov, nekoriscen ali star oko 15-20 god. Belo su tragovi iscurele baterije koja je tu stajala. Moze se izgrebati. Obzirom na materijal, moze stajati i na zidu kuće (ali bolje pod strehom zbog baterije i kise) Potisje Kanjiza ih je radilo u maloj kolicini kao reklamu za Tondach crep. Ima i pripadajucu kartonsku kutiju sa tragovima stajanja i flekicama. Dimenzije oko 18cm x 37 cm.

Niko Miljan Ulica između vrtova 1948 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. U dubrovačkom slikarstvu prvih triju desetljeća 20. stoljeća dolazi do postupnog usvajanja vrijednosti boje i svjetla, što je direktna posljedica plenerističkih iskustava Vlaha Bukovca i Mata Celestina Medovića koji su obilježili početke hrvatske moderne na prijelazu 19. u 20. stoljeće. Jedan od najistaknutijih umjetnika djelatnih u tom razdoblju bio je Niko Miljan (Cavtat, 1891. – Dubrovnik, 1962.). Prve poduke iz slikarstva dobio je u Dubrovniku od slikara Josipa Lalića, a od 1909-1913 godine studira na Akademiji likovnih umjetnosti u Pragu gdje su mu profesori Vlaho Bukovac i Jan Preisler. Do 1919. godine živi u Pragu, a od 1919. do 1931. radio je kao profesor na gimnazijama u Tetovu, Kruševcu, Zemunu i Dubrovniku (1928.–1931.), gdje je predavao i mladom Ivu Dulčiću. Tijekom Drugog svjetskog rata boravi u Pragu, 1949. godine odlazi u Zagreb, a u Dubrovnik se vraća 1956. godine. U slikarstvu je, još u početku, usvojio načela plenerizma, koja ne napušta ni u kasnijim fazama, te većinu njegovih djela odlikuju brzi potezi, gusti nanosi boje, koloristička svježina i senzibilitet za svjetlosne efekte. Slikao je ponajviše dubrovačke i cavtatske vedute i pejzaže (s osobitom vještinom marine), ali i portrete, figuralne kompozicije i žanr scene. U Umjetničkoj galeriji Dubrovnik čuva se pet djela Nika Miljana, između ostalih i slika „Između vrta“, prikaz danas gotovo nepromijenjene dubrovačke ulice koja otkriva izuzetan senzibilitet umjetnika za intiman motiv, svjetlosne efekte i sazvučja boja, te figurira kao jedna od kvalitetnijih veduta dubrovačkog slikarstva prve polovine dvadesetog stoljeća. Nakon gotovo pedeset godina od posljednje samostalne izložbe, slikaru je 2003. godine u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik posthumno priređena samostalna izložba (23.12.. 2003. – 25.1. 2004. godine) u autorstvu izv.prof. dr.sc. Sanje Žaja Vrbica. Autorica izložbe je u uvodnom tekstu kataloga, između ostalog i sumirala poziciju Nika Miljana unutar korpusa hrvatske umjetnosti:

reprodukcija - odlična original datira u periodu 1880-1900 slika mnogo potseća na sliku Milene Pavlović Barili Миленина чукунбаба, Карађорђева најстарија ћерка Сава Карађорђевић. Atelje Beograd (od oko 1878.[312], [1916] do prve decenije XX veka[1], [2657]), sedište: 1. Dubrovačka br. 41 (predhodno tu deluje Anastas Stojanović)[1916], 2. Dubrovačka, kod Saborne crkve[2299] - Staro zdanje[110], 3. Studenička br. 55[1], [2636] moguće Beograd, ortački Štokman sin i Handžarlija[1766] (osamdesete godine XIX veka) Beograd i Šabac[2061], ortački Handžarlija i Sigl (osamdesete i devedesete godine XIX veka)[1] Beograd, ortački Handžarlija i Franja Martinek[766] (prva decenija XX veka). Biografija Fotografsku veštinu naučio je u inostranstvu[1916] (postoje određeni podaci o njegovim poslovnim vezama sa porodicom Štokman[1766], [2227]), mada ima nekih navoda da je učenik Sigla[1] Na kartonima u tekstu firme ponekad ne ističe mesto delovanja ateljea[312], što govori o putujućem radu Verovatno prvi srpski fotograf koji je robijao zbog prodaje (i izrade?) „sramotnih fotografija”[1317] Ortački fotografski atelje Handžarlije i Sigla u kraćem periodu paralelno i u isto vreme, radio je i u Beogradu i Šapcu[115], [2061], moguće da je svaki od ortaka sve vreme boravio u po jednom gradu, Sigl u Šapcu, a Handžarlija u Beogradu. Protokolisano je 1892. godine da je Handžarlija odsedao u beogradskom hotelu „Deligrad”, u septembru kao fotograf iz Beograda[1919], a u oktobru kao neko iz Šapca[1917], [1918] Beležio je događanja u Beogradu („Izlet češke kolonije u Košutnjak”[1], „Gosti kafane Kod duda”[2810]... ) Klijentela: Kraljice Natalija[2299], [2309] i Draga[353] Obrenović, kao i Laza Kostić[765], Stevan Sremac[503], Vladan Đorđević[2137], Branislav Nušić[764], Pera Todorović[2085], Milovan Glišić[3189], glumci[839], gardisti[2261]... Reklama ateljea je da radi „u bojama i bez boje počev od najmanje pa do prirodne veličine”[1916] Učenik Mihaila Handžarlije je poznati požarevački fotograf Mihajlo Simić[1289] Fotografije iz ortačkih ateljea Handžarlije sa Štokmanom i Martinekom izuzetno su retke Nema podataka o ortaku Franji Martineku. Tehnika Oprema fotografija: braon toner[764], ferlauf[765], [767], [773] i majolik[764], [768] tehnike. Za fotografije mladenaca, atelje je imao u ponudi posebne maske sa vencom od ruža[774]

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td

Lepo očuvano АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ ТРАГОМ ПЛЕНА И КОМЕНТАРИ ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1973 Брош Ћирилица Шивен повез 119 страна Aleksandar Vukadinović - Alek (Milovanac, kod Peći, 13. septembar 1938) je srpski pesnik. Alek Vukadinović Alek Vukadinovic2.JPG Alek Vukadinović Puno ime Aleksandar Vukadinović Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Milovanac, kod Peći, Kraljevina Jugoslavija Nagrade Nagrada grada Beograda (2018) Biografija Uredi Detinjstvo je proveo u Andrijevici, jedno vreme živeo je u Peći, do preseljenja porodice u Beograd. Školovao se u Andrijevici, Peći i Beogradu, u kome živi od 1959. godine. Bio je predsednik Beogradske sekcije pisaca Udruženja književnika Srbije (1982—1984). Pored poezije, piše lirsku prozu, članke i eseje o književnosti. Jedno vreme bio je urednik časopisa Udruženja književnika Srbije `Relations`. Na Trećem programu Radio Beograda komentarisao je pojave u kulturi i umetnosti (1972—1979). Držao je kurs kreativnog pisanja u Domu kulture Studentski grad u Beogradu. Zastupljen je u brojnim antologijama srpske poezije u zemlji i svetu i u većini međunarodnih enciklopedija i leksikona. Prevođen na strane jezike. Član je Srpskog PEN kluba i Udruženja književnika Srbije. U okviru manifestacije „Dučićevi dani“, 6. i 7. aprila 2013. u Trebinju održan je dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića.[1] Dela Uredi Poezija Uredi Prvi delirijum, 1965, Kuća i gost, 1969, Tragom plena i komentari, 1973, Daleki ukućani, 1979, Ukršteni znaci, 1988, Ruža jezika, 1992, Tamni tamtam i bele basme, 1995, Božji geometar, 1999, Pesnički atelje, 2005, Pesnički atelje 2, 2017, U vatri se Bog odmara, 2018 Izabrane pesme Uredi Ponoćna čarovanja, 1981, Pesme potonjeg vremena, 1990, Bajka, kućne slike, 1992, Noćna trilogija (sabrane pesme iz zbirki: Ruža jezika, Tamni tamtam i bele basme i Božji geometar), 2002, Pesme, SKZ, 2003, Pesnički atelje, 2005, Knjiga prstenova, 2007, Prevedene knjige Uredi Seleced Poems (izbor pesama na engleskom, preveo Dejvid Hil), Milano, 1989, Dream and Shadow (izbor pesama na engleskom), Toronto, 2002, Poetska proza Uredi Duša sećanja, 1989, Nagrade Uredi Nagrada Milan Rakić, 1982, Disova nagrada, 1992, Nagrada Branko Miljković, 1993, Povelja Beogradskog univerziteta, 1993, Nagrada Radoje Domanović, 1994, Nagrada Prvog sajma knjiga pravoslavnih zemalja u Peći, 1995, Nolitova nagrada, 1996, Zmajeva nagrada, 1996, Nagrada Stanislav Vinaver, 1996, Dučićeva nagrada, 1999, Žička hrisovulja (nagrada), 2000, Nagrada Laza Kostić, 2002, Nagrada Kočićeva knjiga, 2003, Nagrada Zaplanjski Orfej, 2005. Rade Drainac, 2005, Nagrada Desanka Maksimović, 2006, Jefijimin vez, 2006, Nagrada za životno delo, 2017, Nagrada grada Beograda, 2018, Nagrada Meša Selimović, 2019 Pesnik o svojoj poeziji Uredi `U celom svom bogotražiteljskom iskustvu, u šta spada najveći deo moje poezije, nastojao sam da sugeriram odsustvo i prisustvo Boga, na način koji je meni bio određen, zadat i zapisan. A šta pesniku i ostaje da čini drugo, u najoskudnijem času Oskudnog vremena?` Avangarda neoavangarda Konkretna vizuelna poezija Poetika prostora Kuća ...

Domovina, bes mašina / Homeland, Rage Machine Cross-poetry (Ukrštenzija) Izdavač: Akademie Schloss Solitude, Stuttgart Prevod: Vesna Radovanović Povez: broširan Broj strana: 68 + 70 Dvojezična: srpski i engleski Veoma dobro očuvana. Cross-poetry (Ukrštenzija) je igra u obliku ukrštenice ali, nasuprot ukrštenici, ne zahteva tačna, netačna ili bilo kakva rešenja. Cross-poetry je intimno iskustvo kroz reči. Svako čuje/razume, itd, reči na sopstveni način. U tom smislu, ovo pisanje je emotivna montaža teksta. Cross-poetry je kolektivna montaža teksta. Na rečima jednog teksta nastaje novi, pa novi i novi tekst. Tako istim rečima pišemo različite tekstove, koji nastajući jedan iz drugog čine da svi pišemo jedan - isti tekst. Jelena Anđelovska je iz Beograda, a od 2005. godine živi u Novom Sadu, gde je diplomirala dramaturgiju na Akademiji Umetnosti. Osnovala i nekoliko godina vodila novosadski poetski program „Poezija u kući”. Radila kao novinarka, konobarica, SOS konsultantkinja za žene u nasilju, organizatorka mnogih društveno-umetničkih programa, prevodilac sa engleskog, itd. Autorka je dve zbirke poezije Domovina, bes, mašina (2013)i 09:99 ujutru (2016). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, italijanski i mađarski jezik. Izvodi poeziju u saradnji sa muzičarima i vizuelnim umetnicima. Objavljuje kolumne u Milica magazinu i na portalu Glif. (K-80)

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

Knjiga je u dobrom stanju.Zaštitni omot smežuran sa zadnje strane.Sama knjiga je dobroočuvana.Ima sa strane mala fleka koja nije ušla u strane. ,,Волт Витман (енгл. Walt Whitman; Вест Хилс, 31. мај 1819. — Њу Џерзи, 26. март 1892) био је амерички песник. Витманова поезија представљала је идеје покрета трансцендентализма и његово дело раскида везе америчке књижевности са енглеском и конвенционалним метром и римом, стварајући независну и самосвојну америчку поезију. Спада у најутицајније америчке песнике. Рођен је као друго дете у многбројној породици Волетра Витмана старије и Лујзе ван Велзор. Његова породица је спадала у ране досељенике у САД.Неколико година по Витмановом рођењу породица се сели у Бруклин, где је он до 1830. похађао државну школу намењену сиромашнијим деловима друштва.Од 1833. породица прелази да живи и ради на селу, док Витман остаје у граду и ради као штампарски помоћник и словослогач. У том послу био је до уништења штампарије у пожару 1836. Потом је кратко радио као путујући учитељ у лонгајлендским градићима. Након учитељског посла покренуо је новине са братом Џорџом које је објављивао годину дана.[3] Био је политички активан и учествовао је у кампањи за председничког кандидата Демократске странке. У периоду 1841-1845 ради као новинар у Њујорку и поред новинских чланака објављује своје кратке приче и један роман, који нису имали значајнију уметнику вредност.Од 1845. до 1848. ради у Бруклину као главни уредник месних новина, у које уводи књижевну критику коју повремено сам пише. Након Бруклина са братом се сели у Њу Орлеанс да уређује новопокренуте новине. Тромесечни живот у Њу Орлеансу оставља велики утисак на њега и касније утицај на његов рад. Присуствује разним догађајима попут сусрета са ратним ветеранима и продаји робова. Поново се враћа у Бруклин где уређује новине и бави се политиком. Сам штампа своје главно дело, познату књигу песама Влати траве, која се после појавила у многим издањима, на многим језицима. Пише јој предговор, у којем износи захтеве за новом америчком књижевношћу. Влати траве је збирка песама у слободном стиху, која на снажан начин слави индивидуализам Америке, демократију и братство међу људима, те живо и усхићено описује амерички живот, посебно Њујорк. Дело је проглашено неморалним због слободне обраде полног живота (посебно хомоеротских тонова), па песник бива несхваћен од савременика. Међутим, модерна критика га сматра једним од најважнијих стваралаца у историји америчке књижевности. Највећи део тиража првог издања збирке који је износио око 800 примерака Витман је издделио пријатељима и познаницима. Године 1864. одлази у Вашингтон где негује рањене борце из Америчког грађанског рата. Годину дана касније добија посао у Одељењу за индијанска питања Министарства унутрашњих послова, да би само годину дана касниеј добио отказ након што његова шефица сазнаје да је аутор збирке песама Влати траве за коју се говорило да је скаредна књига. Наредних осама година у канцеларији врховног државног тужиоца. Кап га удара 1873. након чега постаје делимично парализован. Сели се у Камден у Њу Џерзију где живи до краја живота. У посету су му долазили бројни европски и амерички књижевници.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]