Drvena LED lampa Astronaut Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 36 x 23 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 30 x 28 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Drvena LED lampa Žir Kataloški broj: DLL2 - ZR Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog Jedno je sigurno, deca će ih prosto ob Dimenzije: 27 x 27 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Drvena LED lampa Golub Kataloški broj: DLL1 - GO Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 31 x 23 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 36 x 29 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 33 x 24 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Bubamara LED lampa Predstavljamoz vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 33 x 24 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbi

Drvena LED lampa Ovčica Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 34 x 27 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Vrlo lep i kvalitetan mermerni kaminac. Dizajn je relativno jednostavan svedenih linija sa diskretnim crno-zelenim mermernim detaljima na crnom mermernom kućištu. Proizvodjač je nepoznat, oznaka u vidu slova `Y` na mehanizmu ne ukazuje na proizvodjača mehanizma. Ovakvi satovi najviše su se pravili u Francuskoj i Belgiji, retko u Nemačkoj, pravljeni su od početka 19-tog veka i početkom 20 veka. Obzirom da se ne može utvrditi proizvodjač, na osnovu broja na mehaniznu ne nože se utvrditi tačna starost sata. Mehanizam je vrlo kvalitetan i masivan jer su prednja i zadnja ploča debele, što mu daje čvrdtinu, trajnost i stabilnost u radu. Servisiran je ispravan i tačan pa će Vas dugo dobro služiti i ulepšavati stambeni ili poslovni prostor. Teško da ovakav sat može biti neprimećen. Kao mane na ovom satu naveo bih labava prednja vratanca, pa kada se otvore malo vise, to se i vidi na jednom od snimaka, mada se pažljivo mogu lepo zatvoriti. Na staklu ima nekoliko malih okrznuće, jedva se vide, ali ipak da napomenem. Ključ je odgovarajući ali nije originalan. Disk klatna je uradjen nov u skladu sa fabričkim koji je izgubljen. Dimenzije: Širina 41 cm. Visina 26 cm. Debljina-dubina 14,5 cm. Tažina 10 kg. Ovakvi satovi se prodaju od 350 do 500 evra, ali obzirom na navedene mane, istaknuta cena je više nego solidna. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

Inglesina je poznati italijanski brend sa dugom tradicijom. Njihova kolica elegantnog dizajna obezbeđuju sigurnost i udobnost za decu, a praktičnost i moderan izgled za roditelje. Vrhunska kolica, odlicno ocuvana, koriscena tri godine. - Boja kolica je sivo bež, što je dobro jer se ne vide fleke i mogu ih koristiti i devojcice i decaci zbog neutralne boje - Uzrast: 0+, do 15kg - Način sklapanja kolica: kišobran, vrlo jednostavnim potezom jednom rukom - Jedna ručka koja poboljšava manevrisanje i omogućava upravljanje samo jednom rukom (mozete s drugom rukom slobodno raditi sta zelite) - Lagano rotirajuće sedište, tako da vaš mališan može biti okrenut ka vama ili suprotno od vas - Podesivi sigurnosni sistem sa 5 tačaka vezivanja - Podešavanje pojaseva po visini u skladu sa rastom deteta (3 nivoa) - Postavljeni rameni kaiševi i centralna kopča sigurnosnog sistema pojaseva - 3 položaja nagiba naslona - Oslonac za noge je podesiv u 2 položaja - Rotirajuči prednji točkovi sa mehanizmom zaključavanja - Prečnik prednjih točkova 17.5cm, a zadnjih 20.5cm - Udobna ručka za nošenje sa bočne strane - Prostrana korpa za kupovinu sa kapacitetom tereta od 3kg - Praktičan držač za čaše, a i za flase, standardnog oblika - Tenda se može otkačiti pomoću rajsfešlusa - Postava sedišta se može skinuti, mogućnost pranja na 30 stepeni - Zaštita od kiše je uključena u pakovanje kao standardan deo opreme, kao i mreza protiv komaraca i suncobran i dunjica ( zastita za noge od zime) - Dimenzije rasklopljenih kolica: 83x56.5x107cm (dužina, širina, visina) - Dimenzije sklopljenih kolica: 48x36.5x97cm (mogu uci i u manje liftove, proci izmedju automobila na parkingu, proci izmedju rafova u radnjama i sl.) - Mogu da se sklope tako da udju u skoro svaki gepek, sto je veoma bitno - tockovi su od eva pene tako da su skoro neunistivi i necete imati problem da vam pukne guma usred setnje i sl. - Težina: 9.6kg ZA DODATNE FOTOGRAFIJE SLOBODNO ME KONTAKTIRAJTE

Halil Tikveša: BAKROPIS, 1988. Ispod otiska dole levo: 13/30 bakropis 1988. Ispod otiska dole desno: Halil Tikveša Na poleđini rama upisano je olovkom: Halil Tikveša: Kupačice Neko je očigledno to uradio brzopleto: tema nisu kupačice, već prizor pri muljanju grožđa. Dimenzije rama: 37 x 37 cm Dimenzije lista: 16 x 20 cm Dimenzije otiska: 14,5 x 14,5 cm Uramljeno, list između dva stakla. Lak rama na jednom mestu i zlatna ivica rama na jednom mestu oštećeni. HALIL TIKVEŠA rođen je u Šurmancima 1935. godine. Završio je Školu za primjenjenu umjetnost u Sarajevu 1955. godine. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. 1969. godine proveo je jedan semestar na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi. Od 1976. do odlaska u penziju (2000. godine) radio je kao profesor za predmet grafika-crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Od 2013. godine je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlaže od 1962. crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte. Samostalno je izlagao više od 100 puta. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968. ), Bradford (1968. i 1982. ), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982. ), Biela (1973. i 1983. ), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971, 1973, 1975, 1977, 1981, 1985, 1987. ), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988). Dobitnik je više od 25 nagrada: Beograd (1964.) - nagrada za grafiku na proljetnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1966.) - Veliki pečat Galerije grafički kolektiv; Beograd (1967.) - nagrada na trećem Trijenalu jugoslovenske umjetnosti; Sarajevo (1967.) - nagrada za grafiku na Izložbi mladih iz BiH; Beograd (1968.) - za grafiku na Proljećnoj izložbiULUS-a; Zagreb (1968.) - na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenske grafike; Beograd (1971.) - za grafiku na izložbi NOB u djelima likonih umjetnika Jugoslavije; Beograd (1974.) - `Zlatna igla` na proljećnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1976.) - za grafiku na 27.Oktobarskom salonu; Skoplje (1981.) - za grafiku na 7.izložbi Saveza likovnih umjetnika Jugoslaije; Ljubljana (1981.) - otkupna, na 14. Međunardnom grafičkom bijenalu, i mnogih drugih. Živi i radi u Beogradu, Sarajevu i Blacama. „Praveći ove slike pratio sam prirodnu težnju da likovnim jezikm ispričam priču, nekad istinitu i doživljenu, nekad izmišljenu, uglavnom priču koja mi je bliska, koju volim i koja potiče iz erotske imaginacije, sa željom da zadovoljim bestidnu žudnju. To je priča o umetnosti i uzvišenosti. Neposredan rad na slikanju je moj trajni izvor zadovoljstva i on mi je omogućio direktan pristup mojoj imaginaciji. Ovo je ustvari serija bilježaka i slikarskih ideja u čiju vrijednost duboko vjerujem pa sam im dao oblik koji bi se smio, manje ili više, zvati umetnost. Ove slike emaniraju energiju i radosni eros, sa njih izbija uzavrela azurna sjetna duša neuporedive profinjene vrsnoće i beskrajne nježnosti koja dolazi, možda, od mora. Ove žene su mesnate Evropljanke koje emituju putenu žeđ, one imaju držanje i zanos istočnjačke senzualnosti bića koja su došla sa nekog drugog mjesta. Slikanje je intima, bludni čin. Osobno sam sklon transponovanju erotskih opsesija i na tragu sam za estetskim ispunjenjem slobodne interpretacije svojih žudnji i maštanja. Svom radu pristupam prije svega razumom, a potpom tijelom i sjećanjem. Pravo slikarstvo nije šematsko, ono je osjećajno i u isto vrijeme i jasno i zagonetno. Vjerujem da će slika živjeti ako nosi uvjerljiv i neponovljiv trag duha intelekta, imaginaciju i emociju strasti koja nadvladava sivi princip realnosti. Moje slikarstvo se ne odriče tradicionalnog postupka i posmatram ga u odnosu na sebe i u odnosu na traganje za sobom, u odnosu na vlastitu egzistenciju i ispunjenje. To bih definisao kao dio svog mentalnog života. Utoliko je ovaj rad smislen i na svoj način velik.“ Oktobar 2010. Halil Tikveša (124/24-IV/pol-kp/1486)

r = 13,5 cm h = 6,5 cm malo izgrebana,ulubljena kraljevina, kraljevski dvorski liferant samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada. Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu. Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom. - Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike - priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. - Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata. Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata. - Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak - navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine. Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike. - Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze - kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat. Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Kad je Bata zavodio red POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone. O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama. - Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće - priča Musab, Suhaibov mlađi brat. Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici... „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“. Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. izvor : Milenko KOVAČEVIĆ, Novosti

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Crni Labud (The Black Swan) Dizajn plakata: Alfred Lehner KRATKA UMETNIČKA BIOGRAFIJA ALFREDA LEHNERA 1913. Rođen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaž na platnu ). Srednju stručnu školu završio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac ). Svirao je violinu. 1931. Dolazi u Beograd i od tada bez prekida bavi se slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavačke kuće, štamparije... 1931-1950. Odlazi na specijalan tečaj kod slikara Mladena Josića i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelićem. Pohađa Akademiju primenjenih umetnosti studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perića, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zaštitnim znacima, koricama za knjige, marke...Povodom izložbe plakata u Muzeju primenjenih umetnosti (1974.), kustos i upravnik muzeja J. Jeftić naglasio je u katalogu da se ističe svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici šezdesetih godina. Postaje član Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio Ulupus, postaje i član Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“ (kasnije Grafolik), a zatim u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao službenik u „Obliku“ dobija više uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne poštanske marke (jubilarne poštanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih rešenja za rudarske značke (Bor), Bilten JNA, jubilarna značka CK, plakat za štafetu, kongres farmaceuta. Brojna idejna rešenja za filmske plakate (preko sto) i to: Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za časopis Ministarstva Železnice. 1956-1958. Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga za „Zavod za izdavanje uxbenika“ kao i drugih izdavačkih kuća. Za preduzeće Eksport Import „Seme“ niz idejnih rešenja za ambalažu. Za preduzeće „Takovo“- Gornji Milanovac, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANjE I KULTURU priznaje mu svojstvo slobodnog umetnika od 1931. GRUPNE IZLOŽBE Izlagao na svim izložbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao član udruženja ULUPUS-a učestvovao na mnogim zajedničkim manifestacijama. 1968. Učestvuje na svim izložbama u okviru opštine Palilula: Narodni Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret Palilule (sedamdesete). Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72. , Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72. Nr. Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret 72. Pula, likovna grupa 72. „Tašmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masleša 72. Sportski centar Beograd 73. 1973. Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, učestvuju najpoznatiji naši slikari: Milovan Krstić, Božidar Kovačević, Saša Nikolić, Dragan Rogić, Sip, Ratomir Pešić, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokić, Mića Popović, Peđa Milosavljević, akademik Ivan Tabaković, Stojan Čelić, Marko Čelebonović, Zoran Petrović, Milan Konjović, Desa Kerečki, Omčikus Branko, Mirjana Lehner Dragić i dr. 1974. Niz godina izlagao u galeriji „Kosančićev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3.10-15.10. 1974. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobođenja (otkupna nagrada ). Exposition 66e. Salon d`Hiver u Parizu (osnovan 1897. Od Udruženja francuskih profesionalnih slikara, vajara i grafičara). Bio jedini izlagač iz Jugoslavije.1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izložbe 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je ulja (mrtve prirode, pejsaže, portrete) Veliki broj radova iz oblasti primenjene umetnosti nalaze se u zbirkama: Muzeja primenjene umetnosti, Narodne biblioteke, Muzeja PTT-a, Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Avala film,... Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope: Francuske, Nemačka, Austrija... Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemačka obogatili su još više njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoškim radom. 1986. Posle duge i teške bolesti umro u Beogradu. Americki film iz 1942 godine. Režija: Henry King Uloge: Tyrone Power, Maureen O`Hara, Laird Cregar, Thomas Mitchell... Kao na fotografijama.. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

15 x 9,5 x 1 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

vrlo retko intervju lenona sa samim sobom. pita i odgovara. str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. In Novermber (?) 1974, John Lennon interviewed himself for Andy Warhol’s Interview Magazine. The interview, as the title in the pictures say, is conducted by/on John Lennon, and/or Dr Winston O’boogie. For those who don’t know, Dr Winston O’boogie is a pseudonym John used to use. Here, John talks about Walls And Bridges, seeing UFO’s in New York, producing other artists’ albums, Klein and how “he was unfaithful”,the other beatles, and sex with men… Andy Warhol`s Interview Magazine November 1974. CONTENTS VOL. IV No. 10 Bette Midler 4 John Lennon 10 Elsa Peretti 14 Bryan Pitts 16 Butterfly McQueen 18 Louis Malle 20 Aurore Clement 22 Tab Hunter 24 Bruce Lee 30 Yvette Mimieux 32 John Springer 34 Dina Merrill 37 Meet Your Maker 38 Carol Charming 41 Making Faces 43 Good News 45 Out .46 Smalltalk 49 I Cover The Waterfront 54 EDITORS: Andy Warhol Paul Morrissey Fred Hughes PUBLISHER: Peter M. Brant COVER PHOTO: Berry Berenson

str. 47, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. fellini, man ray, josephina baker, mick jager, david bowie ... Rare Vintage Andy Warhol`s INTERVIEW Magazine, June 1973, featuringFellini by Andy Warhol & Pat HackettUschiTommy NutterCharles LudlumJosephine BakerRobert Aldrich`Fabulous Fruits`Lots of photos by ScavulloMAN RAY: Many full page photos!Antonio, fashion illustrator with several full page illustrations Hollywood Headstones Fran Lebowitz (`THE BEST OF THE WORST` column) Bad movies Patti Labelle Jonathan Richmond with funny photo booth photo series!Johnny Nash Mati, the painter DAVID BOWIE AND MICK JAGGER AND LOU REED kissing each other in party picsFull page Warhol color ad for Pioneer Stereo.

ÁLVARO JOSÉ, Portugal - Zidni tanjir, Palissy-stil majolika Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 5.5 cm Težina: 2550 g Žig na dnu: ÁLVARO JOSÉ CALDAS DE RAINHA PORTUGAL U prodaji, identični predmeti datiraju se različito, uglavnom u period od 1890. pa do 1950. godine. Kako je Álvaro José preuzeo porodičnu radionicu tek 1946. godine, ipak je najverovatnije da je predmet proizveden oko 1950. godine ili nešto kasnije. PALISSY STIL (ILI PALISSY POSUĐE) je izraz nastao u 19. veku za keramiku koja je proizvedena u stilu Bernarda Palissyja (Bernar Palisi, 1510 – 1590), renesansnog francuskog keramičara, naučnika, inženjera i zanatlije, poznatog u istoriji nauke po otkriću principa geologije, hidrologije i formiranja fosila, kao i po razradi teorije hidrotermalnih otvora, vulkana i zemljotresa. 1539. ili 1540. godine Palissyju je pokazana belo emajlirana šolja koja ga je zapanjila i on je započeo projekat da utvrdi prirodu njene proizvodnje. Komad fine bele keramike možda potiče čak Kine, a Palissy je verovatni imao ambiciju da proizvede porcelan. Ni posle 16 godina upornog eksperimentisanja, često zbog tog na ivici siromaštva, Palissy nije uspeo, ali je pri tome razradio tehnologiju proizvodnje takozvanog „rustičnog posuđa“: velikih ovalnih tanjira sa visokim reljefom malih životinja: riba, rakova, gmizavaca, paprati i cveća, oblikovanih verovatno prema uzorcima koje je Palissy pronalazio u slanim močvarama oko mesta Santonž. Njegovo umeće se pročulo, i, uprkos njegovom prelasku u protestantizam 1546. godine Katarina Mediči ga je zamolila da ukrasi bašte Tiljeri, u blizini kraljevske palate Luvr. 1562. godine Katarina Mediči mu je dodelila titulu na dvoru: „kraljev pronalazač rustičnih figurica.“ 1563. godine, pod kraljevom zaštitom, dozvoljeno mu je da u vrtu izgradi radionicu i peći za proizvodnju keramike. Kao lični miljenik Katarine Mediči i njenih sinova, tu je proveo oko 25 godina. Palissy je bio otvoren u svojim protestantskim uverenjima, koje je javno isticao. Jedan takav njegov fanatičan istup 1588. godine doveo je do skandala, posle kojeg ni zaštita kralja nije bila od pomoći, i na kraju je zatočen u Bastilji. Anri III mu je ponudio slobodu ako se povuče, ali je Palissy to odbio, osuđen je na smrt i umro je u tamnici 1590. godine. Imitacije i prilagođavanja njegovog stila nastavili su da se prave u Francuskoj do otprilike 1800. godine. Dva i po veka nakon Palissyjeve smrti, 1843. Godine, Charles-Jean Avisseau (Šarl-Žan Aviso) iz Tura ponovo je otkrio tajnu Palissyjeve tehnike i počeo da proizvodi takvu keramiku, kao i njegovi rođaci iz Tura i Pariza. Keramičku senzaciju viktorijanske ere izazvao je engleski proizvođač „Mintons Ltd“, kada je na Velikoj izložbi u Londonu 1851. godine izložio keramiku u Palissyjevom stilu pod imenom „Palissy posuđe“, koje je ubrzo postalo poznato kao posuđe od majolike, a Palissy je proglašen njenim izumiteljem. Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka po proizvodnji Palissy posuđa postale su poznate male zanatske radionice u poznatom portugalskom banjskom mestu Caldas de Rainha (Kaldas di Rahinja, Kraljičin izvor). Proizvodnja keramike na ovom području počela je još u 15. veku, sa otvaranjem Termalne bolnice i otkrićem bogatih nalazišta gline u okolini. To je privuklo mnoge zanalije, a među njima i keramičare čija je proizvodnja uglavnom bila namenjena za potrebe bolnice. Preokret od proizvodnje prvenstveno utilitarne keramike ka umetničkoj keramici započela je Maria dos Cacos (Maria dos Kakos, 1797-1853), unuka i ćerka keramičara. Jedna od retkih žena u ovom tada prvenstveno muškom poslu, vodila je porodičnu radionicu sa oko 16 radnika kao i distribuciju svoje keramike na tržištima širom zemlje. 1853. godine vlasnik radionice postao je Manuel Cipriano Gomes Mafra (Manuel Cipriano Gomes Maafra, 1829 - 1905), koji je u njoj prvobitno radio kao sluga. Lično poznanstvo sa portugalskim kraljem, koji mu je na raspolaganje stavio svoju ličnu kolekciju i upoznao ga sa dizajnerskim trendom u proizvodnji keramike, verovatno je doprinelo njegovom oduševljenju za renesansnu keramiku Palissyja i uvođenje Palissy posuđa u proizvodnju u tada najvećoj radionici u Caldas de Rainha. Ideju su sledile i druge, manje radionice, kao što je radionica porodice José (Žoze). 1946. godine, od svog dede nasledio ju je Álvaro José (Alvaro Žoze,umro 2006.). Ostajući veran tradicionalnom stilu, razvio je dalje posao koristeći porast interesovanja za keramiku u 80-im godinama 20. veka. (124/18-47/pod-kp/1480)

ocuvno kao na slikama Ikonu je uradio poznati srpski slikar iz Sombora Milan Radakovic Milan Radaković je Dinarac, rođen i odrastao u Vojvodini, i slikar je Vojvodine, koju, verovatno zbog gena svojih predaka, vidi drugačije „u nekim sitnim detaljima“. Vojvodina je večita inspiracija: i njene oranice, plavetnilo neba, zemlja, iz koje crpimo život i bitisanje, vojvođanski kanali i druge vode, kal, put, sneg, sve to daje neku mirnoću, ali ne i depresiju, kako to mnogi pogrešno tumače. U njegovim slikama ovekovečeni su krajolici oko njegovog rodnog Bačkog Gračaca, Sombora i Apatina, ka kojima danas najčešće gravitira. Bog mu je dao talenat, suptilnost pokreta, mirnu ruku i oštro oko da uhvati „nešto“ lepo i da to prenese na platno „da ostane za vijek i vjekov“. Dok je do devedesetih radio u vodoprivredi, očaravala ga je voda, lokvanji, obale, ta tako jedinstvena lepota ravnice sa u hiljadu boja zalazećeg sunca i zemljom iz koje uvek izvire život. -Moji su kolonizovani 1945. godine u Bački Gračac kod Odžaka. Trebala je da prođe čitava jedna generacija da se gorštaci priviknu na ovu zemlju, na ovu blagodet. Posadi u sobu zrno, ono će niknuti. Isto je tako i sa stokom. U dinarskom kraju svinja se gajila dve godine, najmanje, jer su kukuruz i proja bili za ljude, nikada nije preticala za stoku - priča Milan Radaković promišljajući da je i to jedan od razloga što ovu plodnu Vojvodinu vidi drugačijim očima. Iz faze vode polako je izlazio da bi došao do ravnice na kojoj su kal i blato, paorska kola, klasje žita, prašnjav put kroz njive. Imao je i fazu kada je slikao i kotliće i riblje paprikaše u njima. Ta faza je prošla, a ljubav prema kotilićima je ostala, što je pokazala i likovna kolonija porodice „Miljević“, u Starim Ledincima, gde je umetnik reprezentovao svoje kulinarsko umeće. Gospodin Radaković kaže da su likovne kolonije nekada bile pomodarstvo, a danas se u njima nalazi obostrani interes. -Slikara danas ima jako mnogo. Kolonije tipa, kao što je kolonija u „Podrumu Miljević“, i neke slične, nastale su iz uzajamnog interesa. Mi smo ovde fantastično ugošćeni, a našli smo i lep prostor za naše slike, u koji navraća hiljadu gostiju, i vide naše izložene radove koji krase zidove ovog podruma-restorana. Nekome će se neka slika svideti, taj će, od domaćina, tražiti naš kontakt, i to je jedan od načina na koji mi, slikari tražimo neko uhlebljenje koje možemo da imamo kroz ovaj vid druženja. Još ako je kolonija ispraćena na pravi način, izložbom i katalogom, kao što je ova, onda sve ovo dobija pun smisao, primećuje umetnik, ali i vitez vina „Kék Frankos“ promovisan u Pálmonostora (Bács-Kiskun županija u Mađarskoj), kada je dobio i priznanje za srneći paprikaš, koji je tog dana, zajedno sa jednim drugim velikanom kičice, Savom Stojkovim, skuvao za domaćina i njegove goste. -Kada se prisetim mog detinjastva, imali smo jednu baštu koju smo zvali vinograd, mada se ja ne sećam da je ikada u njoj bio zasađen ni jedan jedini čokot. Moj pokojni otac i djed uvek su govorili o vinu i rakiju, nikada u njihovom vokabularu nije bila reč pivo. Sećam se i vremena kada je u Vojvodini preovladavao pivski red velikih stomaka, ali se sada ponovo vraćamo vinskim blagodetima. Valjda je to iskonska mera, koju neki zovu tradicijom ili kulturom povratka vinu. I vinari su shvatili da bez povezivanja sa umetnošću, bilo da se misli na književnost, muziku ili slikarstvo, bez onoga što će njihov prostor učiniti plemenitijim, a ponudu kvalitetno raznovrsnijom, ne mogu (i ne treba) da napreduju. To je na zapadu uobičajeno, da se u vinskim podrumima nalaze umetnička dela. Ali, prisećanja radi, svi prostori naše kulturne baštine su bili oslikani i svi na neki način pokazuju naš život. Zapad taj svet ne poznaje. Mi imamo kuluturu slike, naši manastiri su bili oslikavani još u XII veku - zadovoljno kaže Milan Radaković. Nije česta praksa kod nas da likovnu koloniju organizuje jedan vinski podrum. Likovna kolonija, koja neguje kult slike, i vinska kultura, koja sublimira sve pozitivne civilizacijske tekovine oko jedinog pića iza kojeg stoji božanstvo, našli su zajednički imenitelj u prostoru Podruma „Miljević“, a slikar Milan Radaković nas je samo podsetio na to. ikona na drvetu

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

40 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Masoni u Srbiji: Ko su slobodni zidari i šta rade Moć pod velom tajne, najveći umovi i kontroverzni vlastodršci iz senke - samo su neki od opisa masonerije. Gospoda obučena u posebnu odeću - sa keceljama, belim rukavicama i lentama, uz simbole šestara i trouglova, neizbežno svevideće oko, okupili su se u Beogradu 22. juna ove godine. Skup je organizovan povodom proslave 100 godina od formiranja Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 9. juna 1919, godine, samo šest meseci posle stvaranja istoimene države. Zašto toliko ljudi veruje u teorije zavere Jutjub širi verovanje da je Zemlja ravna ploča Ovo je najavljeno kao najveće slobodnozidarsko okupljanje u istoriji na ovim prostorima, naveli su iz Regularne Velike lože Srbije (RVLS). U Beograd dolaze gosti iz više od 40 zemalja i sa pet kontinenata, među kojima su najviši zvaničnici predstavnici Velikih loža iz celog sveta, na čelu sa princom Edvardom - vojvodom od Kenta, ujedno Velikim majstorom Ujedinjene velike lože Engleske, najavili su iz RVLS. Ujedinjena Velika loža Engleske smatra se „majkom svih loža`, a Regularna Velika loža Srbije legitimnim naslednikom Velike lože SHS, koja je kasnije, kada i država menjala ime u Velika loža Jugoslavija. Ko su masoni u Srbiji? Dok u svetu postoji oko šest miliona masona, u Srbiji njihovo bratstvo broji oko 1.500 „posvećenih ljudi na dobrom glasu`, navode na zvaničnom sajtu. U Srbiji žene ne mogu biti deo masonskih loža. Slobodno zidarstvo se pojavljuje među Srbima u poslednjim decenijama 18. veka i među najpoznatijim masonima iz tog perioda bili su Dositej Obradović i knez Aleksa Nenadović, navodi se na sajtu RVLS. Veruje se da je prva masonska loža u Beogradu osnovana u tom periodu i da je delovala u Beogradskoj tvrđavi. Najpoznatiji masoni na ovim prostorima u periodu pre 1918. bili su Sima Milutinović Sarajlija, Stevan Mokranjac, Stevan Sremac, Svetomir Nikolajević, Jovan Đaja, Lazar Paču, Mihailo Vujić i mnogi drugi. Kratka istorija Velikih loža u Jugoslaviji i Srbiji 1912-1919. Vrhovni savet Srbije 1919- 1929. Velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca 1929-1940. Velika loža Jugoslavija 1940-1944. Na prostoru Jugoslavije i Srbije tokom Drugog svetskog rata nije bilo loža 1944-1990. Pod komunističkom vlašću nije postojala loža u Jugoslaviji i Srbiji, ali je postojala Velika loža Jugoslavije u izgnanstvu 1947-1967., kao i dve lože bez ritualnih radova u Beogradu 1990-1993. Velika loža Jugoslavija 1993.2006. Regularna Velika loža Jugoslavija od 2006. Regularna Velika loža Srbije Od 1912. i stvaranja Vrhovnog saveta Srbije i kasnije formiranjem Velike lože SHS za Velikog majstora izabran je Đorđe Vajfert, vlasnik rudnika, pivare i dva puta guverner Narodne banke Srbije. Kasnije su im se pridružili, između ostalih, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Risto Stijović, Miloš Đurić. Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj je, navodno, bio slobodni zidar u Francuskoj, ali je pripadnost masonskom pokretu potvrđena samo za kneza Pavla Karađorđevića. Posle vekova čuvanja tajne, danas srpski masoni imaju sajtove na internetu i sporadično se pojavljuju u medijima. Kažu da su danas članovi Regularne Velike lože Srbije- ljudi koje svakodnevno srećete u prodavnici, na poslu, na ulici. Ipak, imena osim sopstvenih ne otkrivaju. „Mi smo bratstvo dobrih ljudi na dobrom glasu, koji plaćaju poreze, brinu o porodici, komšijama i čine sve da njihov svakodnevni život zrači lepotom, mudrošću i snagom`, rekao je svojevremeno Tahir Hasanović, biznismen i veliki sekretar za međunarodne odnose RVLS za Politiku. Predvodi ih Veliki majstor Lukas Rasulić, neurohirurg Kliničkog centra Srbije i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Šta rade? Svako od njih ima sopstveno zanimanje, koje često prate i društveni ugled i finansijska sigurnost. Briga o bližnjima, odnosno društveno povezivanje i lojalnost - na vrhu su njihove liste prioriteta. Pored ritualnih okupljanja, na kojima prisustvuju samo članovi bratstva, čin milosrđa predstavlja jednu od osnovnih delatnosti slobodnih zidara. Regularna Velika loža Srbije ima stalne hramove u Beogradu, Zemunu i Novom Sadu, kao i određeni broj takozvanih privremenih hramova. Zašto pružaju ovakve informacije? „Da bismo vam dali mogućnost da se informišete o slobodnom zidarstvu. Mi ne pozivamo na učlanjenje. Tako se ne postaje mason. „Naša je dužnost da, u vreme dezorijentacije i nestanka duhovnih vrednosti, u vreme dubokog moralnog pada, ukažemo na jedan duhovni stav u čiju smo ispravnost duboko ubeđeni`, navodi se na sajtu. Smatraju da je već napor da se približe savršenom - čoveku sa dobrim mislima, dobrim rečima i dobrim delom - ostvareno delo. „Naš Brat Gete rekao je u Faustu - `Onome koji je stremio, njemu donosimo spasenje``, navode otkrivajući da je i čuveni nemački pisac Johan Volfgang Gete bio jedan od njih. U većini zemalja masoni deluju u okviru nekoliko loža, u Srbiji ih ima preko deset. Razjedinjenost je posledica raskola koji su se javljali u prošlosti. „Predrasude opstaju zbog nedovoljno znanja o značaju i lepoti bratstva` rekao je Hasanović „Politici`, ne negirajući da udela u tome ima i mistika koja obavija pripadnost ovoj organizaciji. „Slobodno zidarstvo jeste diskretno, ali ne i tajno društvo. Diskrecija i predrasude „Diskrecija je neophodna jer su masoni kroz istoriju bili suočeni s progonima, a suština slobodnog zidarstva je da pojedinac može radom na sebi i uticajem na svoju okolinu da učini svet boljim i pravednijim`, dodaje. Iako se ova organizacija povezuje sa društvenim i finansijskim uticajem, na sajtu ističu da se od članstva ne može očekivati nikakva korist. Naprotiv, članovi plaćaju određenu članarinu - oko 150 evra godišnje. Na stalne kritike da menjaju vlasti i određuju ko će vladati svetom, srpski masoni imaju spreman odgovor. „Odnos svih masonskih loža prema državi regulisan je i danas - prvim engleskim masonskim zakonom iz 1723. godine - Starim dužnostima. „Tu stoji: Mason je mirni građanin jedne države, gde god živeo i radio. On se nikada neće uključiti u ustanak ili zaveru protiv mira nacije.` Ipak, izveštaje o sadržaju njihovih sastanaka teško da ćete pročitati u medijima. * Podaci preuzeti iz teksta BBC-a „Masoni objašnjavaju rituale i kakve koristi imaju od članstva`, koji je objavljen 28. februara 2018.

Potpuno očuvana kolica malo korišćena, ručica za koju se guraju kolica ne može da se izvuče da se produži. Kako Vaša beba raste, poslednja stvar koju želite da radite je da stalno menjate sve osnovne stvari za bebu. Maxi-Cosi Zelia3 su zgodna 2-u-1 kolica sa nosiljkom koja se pretvara u udobno sedište, tako da nec? ete morati ništa da menjate. A bilo koje Maxi-Cosi auto sedište za bebe se takođe može pričvrstiti na sistem putovanja I takođe bilo koje Maxi-Cosi auto sedište za bebe takođe se može upariti sa sistemom putovanja. Lakoca korišcenja Kada su u pitanju funkcije za korišcenje, Maxi-Cosi Zelia3 ima sve. Kolica 2 u 1 koja su super laka za manevrisanje po gradu i koja se brzo i lako sklapaju samo jednom rukom - savršena za zaposlene roditelje koji su uvek u pokretu! Jednostavno podesite sedište jednom rukom i će Vam omoguc? iti da brzo promenite sedište u udobniji položaj za spavanje, kada je Vaša beba pospana dok ste napolju. Ogromna korpa za kupovinu olakšava život kada pravite zalihe za gradske avanture. Starosna dob Sa integrisanom nosiljkom, Maxi-Cosi Zelia3 su 2-u-1 kolica dizajnirana da Vašoj bebi bude udobno od rođenja do četvrte godine. Čim Vaša beba bude spremna da sedi i vidi više sveta, jednom rukom moći ćete da skinete korpu I pretvorite kolica u savršenog putnog pratioca. Putni sistem Maxi-Cosi Zelia3 znači da se svako Maxi-Cosi auto sedište za bebe (posebno se kupuje) može pričvrstiti kako bi se putovanje odvijalo iz kuće na ulicu, čak i bez buđenja bebe. Karakteristike udobnosti Maxi-Cosi Zelia3 pruža Vašoj bebi raskošan komfor, u bilo kom uzrastu. Za novorođenčad u prostranoj, nosecoj korpi je integrisan pravi dušek koji nudi dodatnu udobnost. Kada je Vaša beba malo veca i koristi sedište koje se može okretati, lako možete da naslonite široko, podstavljeno sedište u ravan položaj, tako da može da uživa u prijatnom, udobnom popodnevnom spavanju dok šetate gradom. A ako je napolju sunčano, jednostavno proširite zaštitnu tendu od sunca da biste zaštitili svoje dete. Čvrsta I fleksibilna Zelia3 je izgrađena za grad. Jednostavna za manevrisanje, njeni točkovi koji apsorbuju udarce i točkovi koji su otporni na probijanje, mogu se uhvatiti u koštac sa bilo kojom gradskom ulicom ili stepenicom, dok u isto vreme pružaju glatku vožnju za bebu. Dizajn reverzibilnog sedišta čini ga super brzim i lakim da prebacite svoje dete sa lica okrenutog prema roditeljima na ulicu, tako da ima udobno sedište. Maxi-Cosi Zelia3 se lako sklapa i nosi i teži samo 11 kg. Karakteristike: Sigurnosni pojas sa pet tačaka Rotirajucća zaštitna šipka Sistem naginjanja jednom rukom Sklopiv jednom rukom Ostaje uspravan kada je preklopljen Zaključavanje prednjeg točka Podesivi upravljač ProstranaXXLL korpa (>10 kg) Lako se kontroliše jednom rukom UV 50+ zaštita Produžena tenda Prozirni prozor za ventilaciju Sedište sa više položaja Reverzibilno sedište Amortizeri na sva četiri točka Integrisana nosiljka Točkovi otporni na probijanje 3-u-1 sistem putovanja (autosedište se dodatno kupuje, adapteri za auto sedište se dodatno kupuju) CCT adapteri uključeni (adapteri za korpu za kolica - carrycot) Velika korpa za kupovinu pokrivač koji se može prati Kišni prekrivač Dušek uključen Pogodnost za uzrast: od rođenja do 3,5 godine Pogodnost težine: do 11 kg Dimenzije: 64,5 cm x 107 cm Dimenzije sklopljenih: 64,5 cm x 75 cm x 36 cm Visina drške: 98,5 cm do 103 cm

Marko A. Kovačič - Naprej v preteklost Brizgni tisk, 1994. Marko A. Kovačič - Napred u prošlost štampa, 1994. 20x15cm. Na samoj grafici nema potpisi, vec samo potpis na poledjini nekadasnjeg rama. Vidi slike! MARKO A. KOVAČIČ Rojen 13. oktobra 1956 v Ljubljani. Diplomiral na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani, 1988 končal specialko za kiparstvo. Ustanovni član Gledališča Ane Monro (1981–1991), skupine R IRWIN S (1983–1985) in skupine Zlati kastrioti (od 2000). Kot samostojni polimedijski in interdisciplinarni umetnik se ukvarja s performansom, skulpturo, z instalacijami, videom, glasbo, s filmom in teatrom. Za svoje delo je leta 1987 prejel nagrado Zlata ptica in leta 1994 Zupančičevo nagrado mesta Ljubljane. Mednarodno združenje ICAN, International Contemporary Art Network s sedežem v Amsterdamu, je razglasilo razstavni projekt Civilizacija plastosov za Delo meseca (februar 2003). Samostojni projekti 1994–2006 Performansi 1996 The Drug of the Natyon (z/with 2227, Fourklor, etc.), Ljubljana, Lutkovno gledališče > Kopenhagen, Kronborg For Your Eyes Only, Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1998 Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 1999 Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227 (This Is Your Shadow on My Wall), ARTileria, Kluže Katastropolis 2227, Maribor, Razstavni salon Rotovž; Ljubljana, Galerija Škuc; Ljubljana, Galerija Gornji trg; Ljubljana, Galerija Kapelica Katastropolis 2227, Limerick, City Gallery of Art 2000 Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica Preživela civilizacija, Novo mesto, Knjižnica Jožeta Mazovca 2001 Preživelo mesto: Katastropolis, Beograd, Galerija Studentskog kulturnog centra Ruska utopija (predavanje), Ljubljana, Trubarjev antikvariat 2002 Nejeverni Tomaž (Zlati kastrioti), Ljubljana KUD France Prešeren > Maribor, Pekarna 2002/2003 Dr. Skavčenko vodi po razstavi Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2005 Zlati res (Zlati kastrioti), Ljubljana, KUD France Prešeren > Ljubljana, Ana Desetnica Street Theatre Festival > Metelkova mesto, Menza pri koritu Video Naprej v preteklost / Forward to the Past, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana & VPK, Ljubljana 1995, 10’ Plastosi / Plastoses, Beta SP, Digital D3 mastering, V.S. Video / Forum Ljubljana, 2000, 10’ Lab Party, Mini DV, Digital D3 mastering, Forum Ljubljana/Zwiks, 2002, 4’ Dosje 83:03. Video rekonstrukcija / Dossier 83:03. Video Reconstruction, DVD, 2003, 48’ Svetla prihodnost: Plastos Fedor pomaga / Bright Future: Plastos Fedor Assists, Mini DV, stop-motion animacija, Forum Ljubljana, 2003, 6’ Zlati res, DVD, Zlati Kastrioti/SCCA–Ljubljana, 2004, 31’ Samostojne razstave 1994 Naprej v preteklost / Forward to the Past, Ljubljana Galerija Škuc > Celje, Galerija sodobne umetnosti; Maribor, Razstavni salon Rotovž 1995 Laterna magica, Ljubljana, Moderna galerija: Mala galerija Stolovid (Urbanaria – drugi del) / Chair-View (Urbanaria – Part Two), Ljubljana Katastropolis 2227, Koper, Galerija Loža 1996 Zatišje pred viharjem / The Lull Before the Storm, Ljubljana, Bežigrajska galerija Disinfected for Your Protection (For Your Eyes Only), Varšava / Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle 1997 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon, Ljubljana, Galerija Kapelica Fragmenti pozabe / Fragments of Oblivion, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja 1998 Fiziognomika plastosa / Physiognomy of Plastos, Ljubljana, Informacijski center Moderne galerije Zvezda? / Star?,Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz Markov kot iz zbirke Katastropolisa, Metelkova mesto, Sot 24 Med bližnjiki in sorodniki (z/with Žiga Koritnik & Miha Krivic), Ljubljana, Galerija Kapelica 1999 Izgubljeno vrijeme, Rovinj, Galerija Sv. Toma Preživelo mesto, Ljubljana, Galerija Kapelica 2000 Sije zvezda petokraka, Ljubljana, Galerija Dvorni trg Plastos: Paleontropološki muzej, Ljubljana, Galerija Kapelica 2001 Plastos: Paleontropološki muzej II, Maribor, Razstavni salon Rotovž Plastosi potujejo, ICS vlaki Ljubljana–Maribor–Ljubljana, Mestni avtobusi Ljubljana in Maribor Preživela civilizacija, Beograd, Studentski kulturni centar 2002 Civilizacija plastosov, Ljubljana, Narodni muzej 2003 Pri 3D ekranu, Ljubljana, Metelkova mesto, umetnikov atelje / artist’s studio Dosje 83:03, Likovni salon Celje > Zagreb, Galerija Studentskog centra 2004 Prestop, Ljubljana, Peterokraki stolp na Ljubljanskem gradu Nazaj v prihodnost, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja Plastoratorij, Ljubljana, Galerija Kapelica 2005 Dosje 83:03, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka In memoriam Metelkovi 93–98. Pozabljena petletka, Ljubljana, Metelkova mesto, Jalla, Jalla Plastosi, Ljubljana, Galerija Art.si Flash Back, Maribor, Kibla, Kibela Izguba želje, Ljubljana, Projektna soba SCCA 2006 Ljubeči pogled, Ljubljana, Mestna galerija Skupinske razstave in festivali (izbor) 1994 Best of Ostranenie 93, New York, Knitting Factory > Ljubljana, Moderna galerija > Zagreb, Umjetnički paviljon > Berlin, Czech Cultural Center > Bonn (Europa–Europa), Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany •• A Past Memorized – A Future Conceived: Video From Slovenia, Rotterdam, Zaal die Unie > Amsterdam, Netherlands Film Museum > Dunaj/Vienna, Medienwerkstatt > Gradec/Graz, ESC > München, Marstal, Bayerischer Staatscheuspiel > Iowa, School of Art and Art History > Kassel •• Slovenački video danas, Beograd, Bitef teatar •• Monumental Propaganda, Ljubljana, Moderna galerija •• Od alternativne scene do avtorskega videa: Video produkcija v Sloveniji (1992–94) / From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Rijeka, Moderna galerija > Maribor, Media Nox > Ljubljana, KUD France Prešeren > Skopje, Muzej na sovremenata umetnost > Videm/Udine (Videokids ’94), Sala Video Cinema Ferroviario > Portogruaro •• Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, Universitätsmuseum für bildende Kunst > Wiesbaden > Bonn > Brussels > Göttingen > Hamburg > Darmstadt > Stuttgart •• Cetinjski bienale, Cetinje, Plavi dvorac •• 22. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• U3, 1. trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Urbanaria – prvi del/ Urbanaria – Part One (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, NUK 1995 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s, Budimpešta/Budapest, Mücsarnok > Bochum, Museum Bochum •• Tunel (Dan planeta Zemlje ‘95), Zagreb, Tunel pod Gričem •• Mikulići ‘95, Zagreb, Pongračev dvorac •• Arte a Pordenone, Pordenone •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Moskva/Moscow, Centre for Contemporary Arts > St. Peterburg, Soros Center for Contemporary Arts – St. Petersburg •• Cash & Carry, Ljubljana, Galerija Škuc •• 5. slovenski filmski maraton, Portorož, Avditorij •• International symposium de sculpture (Luxembourg Ville Européenne de la Culture), Esch-sur-Alzette 1996 Najnowsza sztuka video ze Slowenii, Varšava/Warsaw, The Centre for Contemporary Art, Ujazdowski Castle •• Alpe Adria Cinema, Trst/Trieste, Cinema Excelsior •• Videoformes 96, Clermont Ferrand, Maison des Congres, Salle Multimedia •• Tanz-Geschichten 24, Köln, Cinemathek Köln •• From Alternative Scene to Art Video: Video Production in Slovenia (1992–1994), Los Angeles, CalArts > LACE Gallery •• 24. Festival der Nationen, Ebensee, Kino Ebensee •• Senzatitolo – Eventi, Azioni, Esposizioni, Rovereto, Auditorium R. Zandonai •• Trnfest, Ljubljana, KUD France Prešeren •• Immaginario altro, Trst, Sala Franco •• Pepelkova – Gromki festival, Ljubljana, Metelkova mesto •• LUR, Mostar, Kulturni dom •• Monumental Propaganda, Fullerton, Muckenthaler Art Center > Miami Beach, Bass Museum of Art > Kansas City, Kemper Museum of Contemporary Art and Design •• Cybersalon akvarij, Celje, Likovni salon Celje •• Študentski kulturni dnevi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• 6e Mondial de la video – 18e Festival International du Film Super 8 et Video, Bruselj, Centre culturel Jacques Franck •• 5e Biennale Internationale du Film sur l’Art, Paris, Centre Georges Pompidou •• Hi-Tech umeni, Brno, Dum umeni 1997 Medij v mediju (SCCA–Ljubljana), Ljubljana, Mestna galerija •• Kabinet najdenih predmetov, Koper, Galerija Loža •• Monumental Propaganda, Helsinki, Helsinki City Art Museum > Uppsala, Uppsala Konstmuseum •• Videospotting (Evropski mesec kulture), Ljubljana, Klub Metropol •• Modra roka – Majski salon ‘97, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• 3. Sarajevo film festival, Sarajevo, Kinoteka BIH •• Hicetnunc, San Vito al Tagliamento, Pordenone, Ex Essiccatoio Bozzoli •• LUR, Sarajevo, Collegium artisticum, Euro Club •• This Art is Recycled, Ljubljana, Galerija Škuc •• Interstanding 2, Tallinn, Eesti Kunstakadeemia > Tartu, Eesti Rahva Museum •• Slovenski plakat devetdesetih let, Ljubljana, Galerija Riharda Jakopiča •• Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Fiat – festival internacionalnog alternativnog teatra, Podgorica, Dom omladine Budo Tomović, pozorište Dodest •• Tzara Marathon Night (Tzara Rerum Novara), Chisinau 1998 Iskanje izgubljenega časa, 15 let Forumove video produkcije, Maribor, Pekarna > Koper, Mladinski kulturni center > Postojna, Mladinski kulturni delovni center > Črnomelj, Mladinski kulturni klub > Železniki, Kulturno društvo Rov Železniki > Krško, Atrij Valvasorjeve hiše •• Avant-garde Films and Videos from Central Europe (Festival of Central European Culture), London, Cinema Lux •• Body and the East, Ljubljana, Moderna galerija •• Intra muros – Med zidovi, ARTileria, Kluže •• Permanent Instability (Onufri’98), Tirana, National Gallery 1999 Art from a Rucksack, Limerick City Gallery of Art & Belfast, Catalyst Arts Gallery •• Art in Slovenia, Koper, Galerija Loža •• This Is Your Shadow on My Wall, ARTileria, Kluže •• Eastern Europe After The Berlin Wall, St. Peterburg, Marble Palace, State Russian Museum •• ‘Beyond Time’ Shelter, Novosibirsk •• European Art Avant-garde, Budimpešta/Budapest, Balazs Bela Studio •• Campo video, Benetke/Venice, IUAV – Tolentini 2000 American Dreams, Maribor, Umetnostna galerija •• Homo.sapiens.3000, Maribor, Kibla, Kibela •• Basel, Videoszene Slowenien, Kunsthalle Basel •• Videodokument, Ljubljana, Metelkova mesto, Teater Gromki & Galerija Alkatraz •• Crossing Over 4, Ljubljana, Ljudmila •• Dreamwatcher, Kiev •• East West Video, Novosibirsk •• Communication, Almaty •• Film Video Monitor:Video Gong, Gorica/Gorizia •• Video Medea, Novi Sad •• Media.art.theory.week, Labin •• Co-operation, Dubrovnik 2001 Oko in njegova resnica, Ljubljana, Moderna galerija •• Slovene Way, Bologna, Galleria Neon •• Konverzacija, Beograd, Muzej savremene umetnosti •• Vulgata: U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Ljubljana, Moderna galerija •• Vulgata: Kunst aus Slowenien, Berlin, Neuer Berliner Kunstverein •• Becoming digital,Zagreb, net.center Mama •• Black Box Recorder, Maribor, Razstavni salon Rotovž •• Salon mladih, Zagreb •• Beograjska izkušnja, Beograd,Škola za istoriju i teoriju umetnosti •• 4 International Film festival: PAC Multimedia center, Skopje, New Media Space 2002 Sao Paolo Biennial, San Paulo •• Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950–2000), Ljubljana, Moderna galerija •• Metelkova v San Paulu, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Utopia Travel, Kairo – Beirut – Istanbul – Sofia – Skopje – Beograd – Sarajevo – Zagreb – Ljubljana – Dunaj/Venna •• Videodokument, Nova Gorica, Mestna galerija 2003 Do roba in naprej: Slovenska umetnost 1975–1985, Ljubljana, Moderna galerija •• European Photography Projects I – Parallel Avantgardes, Dunaj/ Wien, Artspace •• Video Art From Slovenia, Erevan, NPAK, Armenian Center for Contemporary Experimental Art •• Animateka, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Retrospektiva: Celje po Celju – dokumentarni filmi, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Metelkova mesto: Praznovanje obletnice, Ljubljana, Metelkova mesto •• Z novimi animacijami v novo leto, Ljubljana, Slovenska kinoteka •• Videodokument, Stazione Topolo/Postaja Topolovo •• Borderphonics, IRC: irc.indymedia.org – Webradio •• Beyond the Map – Deconstructing Narratives, Bourges cedex, La Box 2004 Demistifikacija medijev, Sarajevo, Pro.ba (SCCA) •• Dotik, Udine/Videm, podzemni bunker/shelter •• Arteria – simpozij o sodobni umetnosti, Škofja Loka, Atelje CLOBB •• Obrazi kiparstva, Ljubljana, Magistrat •• Razširjeni prostori umetnosti, Slovenska umetnost 1985–1995, Ljubljana, Moderna galerija •• Sopotniki premoderne, Sp. Hotič, Muzej premoderne umetnosti •• Slovenski filmski festival, Ljubljana, Cankarjev dom •• Home made marmelade, 3rd International Video Art Fest, Priština, Centre for Contemporary Arts •• Sedem grehov: Ljubljana–Moskva / Seven Sins: Ljubljana–Moscow, Arteast razstava, Ljubljana, Moderna galerija 2005 Towards Zero Gravity – Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja, Ljubljana, Moderna galerija, svetovni splet/www •• Hevreka 05, Ljubljana, Gospodarsko razstavišče •• Festival stalne grožnje – Poletje v Mali šoli, Ljubljana, Metelkova mesto, Klub Gromka •• 9. kolonija Iveta Šubica, Škofja Loka, Galerija Ivana Groharja •• PostsovkhoZ 5 (mednarodni simpozij), Mooste, MoKS •• Teritoriji, identitete, mreže, Slovenska umetnost 1995–2005, Ljubljana, Moderna galerija •• Materika, Grad Kromberk in Gorica, Castello di Gorizia •• Prva linija, 26. grafični bienale, Ljubljana, MGLC •• Kiparske krajine, Ljubljana, Bežigrajska galerija 2 •• Proces Metelkova, Ljubljana, Metelkova mesto, Galerija Alkatraz •• Visages francophones/Obrazi Slovenije, Cahors, Quenze Donadieu •• Zvezdni prah, 60 let prve slovenske Akademije za likovno umetnost, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, Budimpešta/Budapest Ludwig Muzeum – Palace of Arts > Moskva/Moscow, The State Tretyakov Gallery 2006 Prostor mesta. Predstavitev likovnih ustvarjalcev AKC Metelkova mesto, Ljubljana, Galerija Kresija •• Essence of Life/Art, St.Petersburg, State Russian Museum, The Marble Palace Publikacije in katalogi Programiranje pogleda (Barbara Borčić), Galerija Škuc, Ljubljana, 1988 Kralj Matjaž in Winetoujevi dediči (Barbara Borčić), Center IDCO, Ljubljana, 1990 Kabinet M, (Barbara Borčić), Prešernova hiša, Kranj, 1990 Fragmenti / Fragments (Goran Tomčić, Barbara Borčić), Likovni salon Celje, 1990 No More Heroes Any More (Bogdan Lešnik, Barbara Borčić), Forum Ljubljana, 1992 Marko A. Kovačič. Thing. Short History - Part One / Stvar. Kratka zgodovina - prvi del, 1981-1994 (ur./ed. Barbara Borčić), Studia humanitatis, Ljubljana, 1994 Laterna magica (Nadja Zgonik), Moderna galerija Ljubljana, 1995 For Your Eyes Only: Disinfected for Your Protection (ur./ed. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1995 Katastropolis 2227 (Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1995 Zatišje pred viharjem / The Lull before the Storm (Bogdan Lešnik), Bežigrajska galerija, Ljubljana, 1996 Izgubljeni horizont / The Lost Horizon (Jurij V. Krpan), Galerija Kapelica, Ljubljana, 1998 Izgubljeno vrijeme / Tempo perduto, Zavičajni muzej grada Rovinja, 1999 Sije zvezda petokraka (Mišo Alkalaj), Galerija Dvorni trg, Ljubljana, 2000 Plastos - časopis / newspaper (ur. Marko A. Kovačič), Forum Ljubljana, 2001 Dosje 83:03 / Dossier 83-03 (Irena Čerčnik), Likovni salon Celje, 2003 Prestop (Petra Skaberne), DLU, Ljubljana, 2004 Nazaj v prihodnost (Barbara Sterle Vurnik), Galerija Ivana Groharja, Škofja Loka, 2004 STVAR 2. Kratka zgodovina. Drugi del (1994-2006) / THING 2. Short History. Part Two (1994-2006), (ur./ed. Barbara Borčić), Mestna galerija Ljubljana, 2006 Obsežni intervjuji z avtorjem Bogdan Lešnik in Barbara Borčić, Ujeti gledalca, Problemi-razprave »Podoba-kristal«, Ljubljana, 1988, št. 9 Barbara Borčić, Pesem mesa in podoba je telo postala, Likovne besede »Umetnost je močnejša od smrti«, Ljubljana, 1992, št. 21/22 Nadja Zgonik, Marko A. Kovačič: Dve zgodbi / Marko A. Kovačič: Two Stories, M`ARS, Časopis Moderne galerije Ljubljana, 1993, letnik V/št. 3,4 Zoran Srdić, Marko Kovačič, Obnašam se kot arheolog, Likovne besede, Ljubljana, 2003, št. 63, 64 Lilijana Stepančič, Creative Trickster, Essence of Life/Art, Adamo, Ljubljana, 2005 Lukan Blaž: Sto triindvajset značk z likom Lenina. Delo, Ljubljana, 10.6.2006 Televizijske oddaje o avtorju Zemira Alajbegović in Neven Korda, Podoba št. 5, A Kanal, december 1992 Igor Vrtačnik, TV Slovenija 1: Izzivi, oktober 2001 Amir Muratovič, TV Slovenija 1: Evropski kulturni magazin Alica, marec 2003 Saša Šavel, TV Slovenija 1, Osmi dan, 8. 6. 2006 Sunčica Ostoić, HTV 1, Transfer, 29. 7. 2006 Publikacije in katalogi skupinskih razstav (izbor po letu 1994) Urbanaria - prvi del / Urbanaria - Part One (ur. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), SCCA-Ljubljana, Ljubljana, 1994 Interregnum, Notice o sodobni slovenski umetnosti / Interregnum, Notes on Contemporary Slovene Art, U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Tomaž Brejc), Ljubljana 1994 Meta Gabršek Prosenc, Die Slowenische Kunst der Neunziger Jahre, katalog Von uns aus... Neue Kunst aus Slowenien, Marburg, 1994 Od alternativne scene do avtorskega videa: video produkcija v Sloveniji 1992–1994 (Barbara Borčić), Moderna galerija, Rijeka, 1994 > Muzej sodobne umetnosti Skopje, 1994 The Collection of the P.A.R.A.S.I.T.E. Museum: Slovene Art of the 1990s (ur. Mika Briški), Moderna galerija, Ljubljana, 1995 Barbara Borčić, Od alternative do autorstva (separat Ljubljana u Beogradu), Vreme, št. 232, Beograd, 3. 4. 1995 Andrej Medved, Skrivnostna nadčasovna alkimija, Primorske novice, Koper, 22. 12. 1995 Letni katalog Galerije Škuc 1994 / 1994 Annual Catalogue of the Škuc Gallery (ur. Alenka Pirman), Galerija Škuc, Ljubljana, 1996 Immaginario altro (Maria Campitelli), Trieste 1996 Kabinet najdenih predmetov (ur. Nadja Zgonik), Obalne galerije Piran, 1997 Realisation: Kunst in der leipziger Messe. The Blurring of the Public Sphere: Working in Interstices (ur. B. Oetker, Ch. Schneider), Oktagon, Köln, 1997 Modra roka (ur. J. Krivec Dragan, N. Zgonik), ZDSLU, Ljubljana, 1997 Zbornik Svet umetnosti. This Art Is Re This Art is Recycled (ur. L. Klančar, L. Stepančič, I. Španjol), Galerija Škuc, Ljubljana, 1997 Urbanaria – drugi del / Urbanaria – Part Two (ur./eds. B. Borčić, H. Pivec, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Medij v mediju / Media in Media (ur./eds. B. Borčić, V. Cvahte, L. Stepančič), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1997 Campo video - videoarte slovena / Campo video – Slovenian videoart, Castelvecchi editoria, Rome, 1999 Art from a Rucksack (ur. Nevenka Šivavec), Likovni salon Celje, 1999 Interstanding 2 (ur. Sirje Helme), SCCA-Tallinn, 1999 (Barbara Borčić, Škuc-Forum Video Production & Creatures) Eastern Europe After The Berlin Wall, Marble Palace, State Russian museum, St. Peterburg Videodokument. Video umetnost v slovenskem prostoru 1969-1998 / Video Art in Slovenia1969-1998 (ur. Barbara Borčić), OSI-Slovenia (SCCA-Ljubljana), Ljubljana, 1999 Slovene Way (ur. A. Fonda, M. Gabršek Prosenc), PatagoniaArt, Benetke, 2000 American Dreams. 6. mednarodni trienale Ekologija in umetnost / 6th Intenational Triennial The Ecology and the Art, Umetnostna galerija Maribor, 2000 Konverzacija / A Short Notice Show, Muzej savremene umetnosti & CCA- Beograd, 2001 Vulgata: U3 - Trienale sodobne slovenske umetnosti (Gregor Podnar), Moderna galerija Ljubljana, 2001 Izbrana dela slovenskih avtorjev iz zbirk Moderne galerije (1950-2000), Moderna galerija Ljubljana, 2002 Do roba in naprej - Slovenska umetnost 1975-1985 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Impossible Histories: Historical Avant-Gardes, Neo-Avant-Gardes, and Post-Avant-Gardes in Yugoslavia, 1918-1991, (ur. Dubravka Djurić, Miško Šuvaković), MIT Press, Massachussetts, 2003 (Barbara Borčić, Video Art from Conceptualism to Postmodernism) Razširjeni prostori umetnosti - Slovenska umetnost 1985-1995 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2004 Arteria - simpozij o sodobni umetnosti (ur. Tomaž Furlan), zbornik, Atelje CLOBB, Škofja Loka, 2004 (Barbara Borčić, Raba videa na primeru projekta Videodokument) Miško Šuvaković, Pojmovnik suvremene umetnosti, Horetzky, Zagreb, 2005 Teritoriji, identitete, mreže - Slovenska umetnost 1995-2005 (ur. Igor Španjol, Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2003 Sedem grehov: Ljubljana-Moskva / Seven Sins: Ljubljana-Moscow, Moderna galerija Ljubljana, 2004 Materika (ur. Dario Cimorelli), Silvana Editoriale, Milano, 2005 Kiparske pokrajine (ur. Miloš Bašin), Mestna galerija Ljubljana, 2005 Prva linija, 26. grafični bienale (ur. Lilijana Stepančič), MGLC, Ljubljana, 2005 Towards Zero Gravity - Težnost v slovenski likovni umetnosti 20. in 21. stoletja (Igor Zabel), Moderna galerija Ljubljana, 2005 Essence of Life/Art (ur. Jadran Adamović), Adamo, Ljubljana, 2005 Članki (izbor po letu 1994) Aleksandra Kostić, Naprej v preteklost, M’zin, št. 28/29, april/maj 1994 •• Jaša K. Kacin, Kovačičevo kukalo, Mladina, št. 12, 1994 •• Nadja Zgonik, Pogled v drobovje vizualnosti, Delo, 31. 3. 1994 •• Tomislav Vignjević, Parodija množičnih medijev, Razgledi, 1. 4. 1994 •• Zdenka Badovinac, The Art Scene in Slovenia during a Time of Political and Social Change in the Balkans, Artworld Europe, št. 4, Largo, 1994 •• Tanja Lesničar Pučko, Kdo potrebuje kip(arja)?, Dnevnik, 22. 12. 1995 •• Barbara Borčić, To ni muzej / This Is Not a Museum, M’Ars, št.VII/1, 2, 1995 •• Marjetica Potrč, Slovenska umetnost in Amerika: kraji in predmeti / Slovenian Art and America: Places and Objects, M’Ars, št. 3/4, 1995 •• Nadja Zgonik, Catastropolis, The SCCA Quaterly, No. 1, Tallinn 1996 •• Aldo Milohnić, Što je alternativa?, Frakcija, št. 3, Zagreb 1996 •• John O’Brian, Ljubljana Goes International, Art in America, No. 6, New York, June 1996 •• Barbara Borčić, From Alternative Scene to Art Video, Video Production in Slovenia, Reader V2_East Meeting, No. 1, Rotterdam 1996 •• Alenka Pirman, Urbanaria v Ljubljani / Urbanaria in Ljubljana, M’Ars, št. 1/2, 1996 •• Nancy Buchanan, Smisel za kulturno zgodovino, Slovenski video v ameriških očeh, Delo, 24. 3. 1997 •• Vesna Teržan, Telefonirati konstrukcijo, Razgledi, 1997, št. 12, 11 •• Lilijana Stepančič, Slovenia, Flash Art, Milan, April/May 1997 •• Barbara Borčić, Marko Kovačič: Organizacija prostora, Ars Vivendi, št. 32, 1997 •• Jaša K. Kacin, Ko niti televizija ne pomaga več, Mladina, 14. 2. 1997 •• Vesna Teržan, Modulator No. 1, Mladina, 26. 10. 1998 •• Barbara Sterle, Čudesa iz leta 2227, Dnevnik, 23. 12. 1999 •• Blaž Lukan, Naseljene komore, Delo, 24. 12. 1999 •• Jure Aleksič, Plastosologija, mlada znanost, Mladina, 27. 12. 2000 •• Nataša Petrešin, Konstrukt možne realnosti, Delo, 21.12.2000 •• Sašo Schrott, Ko (znova) zasije petokraka, SP Panorama, 27.7.2000 •• Jaša K. Kacin, Izsledki plastosologov zamajali temelje znanosti, Mladina, št. 49, 4.12.2000 •• Jelka Šutej Adamič, Ali je ključ do sožitja v katastrofi? (pogovor), Delo, 1.10.2001•• Simona Vidmar, Skrivnost civilizacije Plastos, Večer - kultura, 4. 9. 2001 •• Jolanda Gosak, Vlak kot umetniška galerija. Pogled v 23.stoletje na InterCity Slovenia, Nova proga, oktober 2001, št. 9 •• Danijela Purešević, Plastosi, Beorama, Beograd, marec 2001 •• Zora Dorin, Umetnik Marko A. Kovačič o novi civilizaciji: Kdo so Plastosi?, PIL PLUS, št. 19, 2002 •• Esad Babačić, Marko Kovačič: inženir človeških duš, Glamur – Panorama, 2002 •• Jelka Šutej Adamič, Plastosi, nori na zvezde, Delo, 24. 12. 2002 •• Urša Dolinšek, Arheološko kopanje po prihodnosti, Dnevnik, 27. 12 2002 •• Zoran Srdić, Močnejši od katastrof, Delo, 22. 1. 2003 •• Semira Osmanagić, Z belo brado in belo haljo v muzej (intervju), Nedelo, 16. 2. 2003 •• Danijel Nikola Popović, Video muzej zvan »Dosje 83 – 03«, Vjesnik, 18. 12. 2003 •• Rastko Močnik, EastWest, Maska, letnik XIX, št. 3-4 (86-87), poletje 2004 •• Barbara Sterle Vurnik, Zabrisane meje realnosti, Finance, 26. 4. 2004 •• Petja Grafenauer, Marko Kovačič na ljubljanskem gradu, Radio Študent: Art-area, 4. 5. 2004 •• Peter Karba, Marko Kovačič.Izguba želje, Radio Študent: Art-area, št. 63, 27. 12. 2005 •• Brulc Matjaž: Recikliranje spomina. Polet, Ljubljana, 29.6.2006, št. 25, str. 37, ilustr. •• Menaše Lev: Ideje na razprodaji. Delo,Ljubljana, 30.6.2006, št. 149, str. 14, ilustr. •• Osmanagić Semira: Pregledna iskrivost. Nedelo, Ljubljana, 25.6.2006, št. 25, str. 20, ilustr. •• Sterle Vurnik Barbara: Povabilo v galerijo: Fantastični prostori čudes. Finance, 20.6.2006, št. 116, ilustr. •• Zrinski Božidar: Pritisni in poglej. Dnevnik, Ljubljana, 22.6.2006, št. 167, str. 16, ilustr. •• RTV Portal, `Polidisciplinarni Marko A. Kovačič. 23 let sprehajanja med umetniškimi žanri`, ilustr. http://www.rtvslo.si/kultura (pripravila Polona Balantič), 29. 5. 2006 •• Miha Colner (Miha Colner se je sprehajal po razstavi Marka Kovačiča v Mestni galeriji) Radio Študent: Fine umetnosti, Ljubljana, 22.6.2006. tags: avangarda, irwin, laibach, grupa oho, konceptuala, konceptualna umetnost, neoavangarda, marko pogacnik, Iztok Geister Plamen, Marjan Ciglič, Milenko Matanovic, Andraž Šalamun, Tomaž Šalamun, David Nez, Matjaž Hanšek, Naško Križnar, Vojin Kovač Chubby, Aleš Kermavner, Franci Zagoričnik, Marika Pogačnik, Zvona Ciglič, Nuša i Srečo Dragan, a saradnici Ivo Volarič-Feo, Slavoj Žižek, Braco Rotar, Bojan Brecelj, Drago Dellabernardina, Dimitrije Rupel, Rudi Šeligo...

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Za 10 osoba. Set se sastoji od 23 dela: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 25 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1,6 l) 10 šoljica (visina: 7 cm, širina: 8 cm, širina otvora: 6 cm) 10 tacni za šoljice (prečnik: 13 cm, visina: 1,5 cm) 1 manja posuda za mleko (visina: 12,5 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) 1 veća posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 12,5 cm, širina: 8 cm) Ukupna težina: oko 3,8 kg Veće oštećenje na rubu čajnika i sitna oštećenja na rubu dve tacne su popravljana, manje oštećenje na rubu izlivnika - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja na ivicama šoljica je mestimično izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte, koja je, kao i čitav žig, imitacija žezla kojeg je na žigu koristila „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) 10348 (broj modela) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißenu (Majsen). Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpress-om, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (114/15-33/pod-kp/1107)