Radio aparat Unitra Diora,iispravan,hvata dve,tri stanice. Fali mu dugme i jedna nogica.Malo šušti kad se pojačava. Zvuk dobar i glasan. Dimenzije 52x19x13cm.

Sve detalje videćete na slikama Nekorišteno

Sve detalje videćete na slikama Nekorišteno

Sve informacije imste na slikama Nekorišćeno

HENICA NOTE BOOK-RADIO-TRANZISTOR NA DVE R6 BATERIJE I LAMPA.TAKOĐE IMA I MALI NOTES .BEZ OLOVKE. MADE IN HONG KONG IZ 70-TIH GODINA PROŠLOG VEKA. Lampa je ispravna (vidljivo na fotografijama),dok radio pokazuje znake života (krči,šušti),ali ne hvata ni jednu stanicu. Ko se razume otkloniće kvar (verovatno je nešto bezazleno ) Iz gore pomenutih razloga uređaj ide kao neispravan uz nadam se prihvatljivu cenu. Retko..

stari i redak Cecin poster iz radio tv revije snimio D.Mitić ojačan na sredini

Kalendar izdat 2013. godine povodom 60. godisnjice vladavine. Medju slikama je i cuveni portret koji je radio Endi Vorhol. Izdanje je Nacionalne galerije portreta.

Mislim da je Mehanički odnosno navija se Fali mu Ključić za Navijanje ili šta već pa ne mogu da isprobam možda bi radio s njim

Vudi na radio stanici, kad se napravi kontakt odozdo, svetle oci ovom veselom kasetofonu. Ima baterije u sebi. I ostali sa slika su trenutno na stanju, pa pitajte sve sto vas zanima.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ledeni pakao anglo-kanadski je triler iz 1979. godine, a temelji se na romanu Medvjeđi otok Alistaira MacLeana iz 1971. godine. Režirao ga je Don Sharp, a glumili su Donald Sutherland, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Christopher Lee i Lloyd Bridges. Directed by Don Sharp Written by Don Sharp David Butler additional material Murray Smith Based on novel Bear Island by Alistair MacLean Produced by Peter Snell William Hill Starring Donald Sutherland Vanessa Redgrave Richard Widmark Christopher Lee Lloyd Bridges Cinematography Alan Hume Edited by Tony Lower Music by Robert Farnon Production companies Selkirk Films Canadian Film Development Corporation Bear Island Films Distributed by United Artists Release date 1 November 1979 (United States) 5 December 1979 (South Africa) 26 December 1979 (UK) Running time 118 minutes Countries United Kingdom Canada Languages English, German Budget $CAD12,100,000 (estimated) or $9.3 million Donald Sutherland as Frank Lansing Vanessa Redgrave as Heddi Lindquist Richard Widmark as Otto Gerran Christopher Lee as Lechinski Lloyd Bridges as Smithy Bruce Greenwood as Technician Tommy Barbara Parkins as Judith Rubin Patricia Collins as Inge Van Zipper Mark Jones as the Cook August Schellenberg as the Marine Technician Candace O`Connor as the Laboratory Assistant Michael Collins as the Ship`s Captain Michael J. Reynolds as Heyter Lawrence Dane as Paul Hartman Nicholas Cortland as Jungbeck Joseph Golland as the Meteorological Assistant Richard Wren as the Radio Operator Hagan Beggs as Larsen Robert Stelmach as the Ship`s Radio Operator Terry Waterhouse as the Helicopter Crewman Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

ikona sa ramom visina slike je 24,5 cm sa ramom visina 28,5 cm sirina slike 18 cm sa ramom sirina 22cm .po narucbini radimo i druge ikone

RAZGLEDNICA GOBLENA JACITE KUNIĆ IZ GOSPA OD ŠKRPJELA Edicija: Perast Predmet na razglednici: Goblen Jacinite Kunić u crkvi Gospa od Škrpjela Materijal izrade: Karton Boja: Kolor Država reprinta: SFRJ Grad nastanka: Perast Godina postavljenja goblena: 1828. Godina reprinta: 1950 - 1960. Autorska radionica: Fotografska radnja: D. Babović Dimenzija: Visina: 10 cm, Širina: 15 cm Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reprodukovana štamparskom tehnikom. • Razglednica je štampana po fotografiji D. Babović . Tehnika izrade: Print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: snimio D. Babović . Opis: Glavna prirodna atrakcija Perasta su dva mala otoka: Sveti Juraj i Gospa od Škrpjela. Tamo se može doći samo brodom. Današnja crkva Gospe od Škrpjela, po kojoj je ostrvo dobilo ime, izgrađena je 1630. godine od strane Venecijanaca i jedan je od najbitnijih istorijsko kulturnih spomenika Boka Kotorske. U crkvi je izložen goblen Jacinita Kunić. Taj goblen je slika žena koje su čekale svoje muževe pomorce čitav život. Jacinita je jedna od njih… ona je goblen radila iglom, koristeći sedam različitih materijala. Podloga je jedna specijalna vrsta japanske svile, koju je ukrašavala zlatnim i srebrnim nitima, te raznobojnom kineskom svilom. Od platna je koristila damast koji je tada bio veoma cenjen, zatim raznobojnim biserima, a na glave anđela, Gospe i Isusa stavlja svoju vlastitu kosu. Kada je počela da radi na vezu Jacinita je imala tamnu kosu, a vremenom je osedela. To se može i uočiti u njenom radu, jer boja kose njenih likova nije ista. Interesantno je da to zapravo nije klasičan goblen, ona je imala svoju šemu, projekat oltara sa slikom Gospe. Radila je iglom, pod lupom, a na pojedinim mestima na kvadratnom centimetru ima oko 650 uboda iglom. Odatle i stručni italijanski naziv `punto pitura` (slikanje ubodom). Jacinita je rad na ovom delu počela 1803. godine i završila ga 1828. Prema nekim legendama, ova Peraštanka je toliko radila na goblenu, da je na kraju oslepela. Nije poznato ni da li se njen suprug vratio s puta, posle tih 25 godina.

Bedz Partizan - RETKO pogledati slike kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj predmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna zvezda zvezde yveyda yveyde petokraka petokrake 5okraka 5okrake znacka znacke kapa kape titovka titovke srpovi i cekici pet krakova metalna metalni bedy bedyevi bedz bedzevi bedž bedževi беџ беџеви тито zakacka zakacke znacka znacke značka značke elvis presley znacka znacke retko retka expres ekspress televizija buba mara bubamara sa buba marom sa buba marom 4 12 13 8 postar sa postara radio televizija srbije jugoslavije rts rtj rtscg sfrj nostalgija politika ekspres vecernje novosti nagrada nagrade jsd fk jugoslovensko sportsko drustvo fudbalski klub partizan partizanov grb grbovi

**************************************************************************************************************************************************************************************************************************************************** Stanje: osim jednog jedva vidljivog traga pincete, besprekorno... Dragi Kupindovci, hvala Vam na interesovanju za moje ponude maraka, gde prodajem duplikate, višak mojih markica i sve one, koje se ne uklapaju u moju zbirku. One su pretežno idealno očuvane, ali prije kupovine uvek proverite opis stanja, (jer neke slabije očuvane jednostavno nemam srca baciti, možda će se još negde uklopiti) koje sam naveo zbog lakšeg snalaženja i niže. Možda su moji opisi rigorozne kontrole kvaliteta malo preterane, ali sve radim to zbog Vas kupaca. Ukoliko Vam je nešto oko stanja ponuđenih maraka, Michel broja, cene, nejasno ili prosto imate neko pitanje u vezi predmeta, očekujem Vaše poruke, pišite mi... Međunarodni simboli koje koristim: ** čisto sa gumom (**) čisto bez gume * čisto sa falcom i gumom (*) čisto sa falcom bez gume -o- žigosano sa gumom (-o-) žigosano bez gume F falc kod žigosanih FDS (PPD)pečat prvog dana izdavanja FDC koverat sa markicama i pečatom prvog dana izdavanja Pogledajte moje ostale ponude, među kojima su prave poslastice i za najozbiljnije filateliste, koje možete uzeti trenutačnom kupnjom, po fiksnoj ceni, brzo, bez čekanja nesigurnog ishoda licitacija... Invitiram Vas, pogledajte moje aukcije na Limundu, silom prilika i Limundo tima od samo 10 dinara. Ponuđene marke su najrazličitijih tema, iz čitavog sveta, čisti ili poništeni, stariji ili noviji, komercijalni ili ne, vredniji ili jeftini, a to sve da bih što više približio moje ponude Vašim poljima, temama sakupljanja. Ukoliko ne nalazite konkretno ono što Vam je potrebno, ili imate neki predlog(čak i cena), pišite mi, trudiću se da Vam pomognem, naravno... Vredi baciti pogled, malo surfovati, sačuvati putanju i s vremena na vreme ponovo pregledati, jer se moja ponuda stalno menja... Želim Vam uspešnu kupovinu(ili licitaciju), uživajte u svojoj kolekciji maraka obogaćenoj od mene kupljenim markama dugo u sreći i zdravlju... ***********************************************************************************************************************************************************************************************************************************************

SELTMANN, Bavaria - Tri dezertna tanjira `China Blau` (1954-1990) Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 830 g Po nekoliko sitnih tragova pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: Seltmann (ispod krune) Weiden Bavaria W.-Germany QUALITÄTS – PORZELLAN (polukružno) „Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H.“ koristila je ovu oznaku između 1954. i 1990. godine. Christian Wilhelm Seltmann (Kristian Vilhelm Seltman) rođen je 1870. godine u malom gradu Schlottenhof (Šlotenhof) kod Arzberga (Arcberg), gde je osnovna znanja stekao gledajući svog oca pri porodičnom poslu dekorisanja posuđa. To je u velikoj meri uticalo na njega, i kasnije je radio kao šegrt u različitim fabrikama porcelana postepeno naučivši sve aspekte ove delatnosti. Tokom rada za fabriku porcelana u Arzbergu u svoje slobodno vreme uspešno se bavio dizajniranjem i ukrašavanjem porcelana, i projektovao je porcelansku posudu koja je čak privukla pažnju američkih kupaca. Njegova posvećenost poslu i talenat, veoma impresivni za tako mladog čoveka, brzo su uočeni i 1896. godine postao je direktor fabrike u Arzbergu. Ali, Christianu se nije dopadao nadzor od strane vlasnika fabrike koji mu nije ostavljao dovoljno prostora za realizaciju sopstvenih ideja, i nakon uspeha njegovog brata Karla sa “Keramik- und Porzellanfabrik Karl Seltmann“ u njihovom rodnom gradu Schlottendorfu, Christian je odlučio da otvori sopstvenu fabriku zajedno sa najstarijim bratom Johannom (Johan) 1901. godine. Samo nekoliko godina kasnije “Porzellanfabrik Christian Seltmann G.m.b.H. ” stekla je veoma dobru reputaciju i zapošljavala je preko 600 radnika. Dva brata često su se razilazila oko toga kako voditi fabriku, i kada Johan Seltmann konačno rešio da prenese posao u akcionarsko društvo, Kristijan je odlučio da napusti zajedničku fabriku i otvori svoj posao u gradu Weiden (Vajden) 1910. godine. Fabrika je brzo napredovala, ali je Christian Seltmann 1921. godine umro od posledica nesrećnog slučaja. Fabrika je nastavila da napreduje pod upravom njegove udovice Katharine Seltmann (Katarina Seltman), i 1928. godine preuzela je većinu akcija u „Porzellanfabrik Schirnding A.G.“ u Schirndingu (Šrinding, Bavaria). Ubrzo posle toga, Katharina Seltmann se povukla iz posla, i prepustila upravu sinovima. Heinrich Seltmann (Hajnrih) je preuzeo fabriku u Schrindingu, a daleko iskusniji Wilhelm (Vilhelm) zadržao je fabrike u Weidenu, koje je proširio preuzimanjem „Porzellanfabrik Krummennaab“ 1939. godine i „Porzellanfabrik Erbendorf” 1940. godine. Kao i mnoge druge fabrike, u toku Drugog svetskog rata fabrika Seltmann je izgubila najveći deo radne snage u ratnim naporima i bila je prisiljena da radi sa ograničenom količinom sirovina i da se bori sa drastično smanjenom potražnjom. Posle rata, najveći deo pogona fabrike služio je za smeštaj američkih trupa, i veći deo opreme je uništen dok su vojnici prilagođavali prostorije za smeštaj velikog broja ljudi i mnoštvo opreme. Iako je porodica Seltmann još uvek imala dovoljno sredstava da posle svega obnovi fabriku, to ne bi bilo izvodljivo bez pomoći preostalih lojalnih radnika, koji su pristali da rade bez plate i budu isplaćeni kada se fabrika oporavi. Oporavak fabrike išao je brzo, i 50-ih godina Wilhelm Seltmann je započeo je modernizaciju fabrike. 1957. godine postao je glavni akcionar “Königlich privilegierte Porzellanfabrik Tettau G.m.b.H.” Wilhelm Seltmann umro je 1967. godine i čitav posao ostavio u rukama porodice. Kao i njegov otac, i on je mrzeo pomisao na to da kompanijom upravlja upravni odbor i u svojoj oporuci naveo želju da se kompanija nikada ne pretvori u akcionarsko društvo i da uvek treba da ostane u porodičnom vlasništvu. Njegova želja je ispoštovana, i Seltmann grupa je i danas jedna od nekoliko preostalih velikih porodičnih preduzeća u Nemačkoj. Početkom 90-tih, kompanija se znatno proširila preuzimanjem četiri fabrike sa područja Thuringie (Turingija) poznate po proizvodnji umetničkog porcelana : `Aeltesten Volkstedter Porzellanmanufaktur` (osnovana 1762.), `Unterweißbacher Werkstätten für Porzellankunst` (osnovana 1882.) sa njenim odeljenjem za umetničko oblikovanje `Schwarzburger Werkstätten für Porzellankunst`, `Porzellanmanufaktur Scheibe Alsbach` (osnovana 1835.) i `Porzellanmanufaktur Plaue` (osnovana 1817.). Ove fabrike 2007. godine udružene su u »Gläsernen Porzellanmanufaktur« sa sedištem u Rudolstadtu (Rudolštat, Thuringen). Prodaju se bez držača za tanjire. (115/44-35/112-kp/1184)

Ucs & Amblin 1990s Vintage UCS Amblin Flintstones Fred Flintstone Dinosaur 170BA Mehanizam radi Visina oko 7cm , sirina oko 11cm Porodica Kremenko (engl. The Flintstones) poznata i kao Kremenkovi ali i Kamenkovi, je američka animirana televizijska serija u proizvodnji Hana i Barbera produkcije. Kremenkovi su prva animirana serija namenjena odraslima koja se emitovala u udarnjim večernjim terminima. Koncept serije se pokazao kao izuzetno popularan i ubrzo su stvoreni i Džetsonovi (engl. The Jetsons). Porodica Kremenko je jedna od najuspešnijih animiranih televizijskih serija svih vremena. Serija iz 1950ih The Honeymooners je bila inspiracija kreatorima Kremenkovih za stvaranje njihovih crtanih junaka. Kremenkovi su premijerno prikazivani u udarnim terminima na američkoj TV-mreži ABC počevšio od 1960. pa sve do 1966. kada je serijal prekinut posle šest sezona. Kremenkovi su u tadašnjoj SFR Jugoslaviji premijerno emitovani na TV Zagreb, počev od 1968, sinhronizovani na hrvatski jezik. U pitanju je prvi crtani film sinhronizovan na hrvatski i ujedno prvi crtani sinhronizovan u bivšoj Jugoslaviji. Serija je sinhronizovana na srpski jezik premijerno emitovana na televiziji Novi Sad. Nakon raspada Jugoslavije, u Srbiji je serija emitovana na televiziji BK. Poslednji put serija je emitovana na B92 televiziji od 2011. godine, sa novom sinhronizacijom koju je radila sama televizija. The Flintstones is an American animated sitcom produced by Hanna-Barbera Productions. The series takes place in a romanticized Stone Age setting and follows the activities of the titular family, the Flintstones, and their next-door neighbors, the Rubbles (who are also their best friends). It was originally broadcast on ABC from September 30, 1960 to April 1, 1966, and was the first animated series to hold a prime time slot on television.[5] The continuing popularity of The Flintstones rests heavily on its juxtaposition of modern everyday concerns in the Stone Age setting.[6][7] The Flintstones was the most financially successful and longest-running network animated television series for three decades, until The Simpsons, which debuted in late 1989, outlasted it.[8] In 2013, TV Guide ranked The Flintstones the second-greatest TV cartoon of all time (after The Simpsons).[9]

EPIAG / Schneider & Co - Posuda za sos (1920-1945) Dimenzije posude: Visina: 9 cm Dužina: 21 cm Širina: 8 cm Dimenzije tanjira: Dužina: 22 cm Širina: 12,5 cm Visina: 1,5 cm Težina (ukupna): 570 g Prvi žig na dnu: Epiag (iznad ruke u oklopu s mačem) Czechoslovakia Fabrika „Springer & Co” koristila je žig od 1920. do 1945. godine. OEPIAG/EPIAG ne označava jednu fabriku, već asocijaciju fabrika porcelana. Formirala ju je austrijska vlada 1918. godine, pod nazivom OEPIAG (skraćeno od Österreichische Porzellan Industrie AG). Već 1920. godine, posle formiranja nove države, Čehoslovačke, ime je promenjeno u EPIAG (skraćeno od Erste Böhemische Porzellan Industrie AG). U osnivanju su učestvovale četiri fabrike, a do 1939. godine pridružilo se još šest. Svaka fabrika je nezavisno vodila svoju poslovnu politiku, ali su zajedno radile na promociji porcelana iz područja Boemije. Tako je i svaka fabrika koristila svoje žigove, najčešće uz dodatak “Epiag”. 1945. godine EPIAG kompanije su nacionalizovane i uključene u koncern “Starorolský Porcelán”, koji je 1956. godine promenio ime u “Karlovarský Porcelán”, a zatim u “Thun Karlovarský Porcelán AS Závod Loket”. 1815. godine braća Rudolf K. i Eugen K. Haidinger osnovali su fabriku porcelana u mestu Loket (tada Elbogen, Bohemia, Austria) kao ogranak njihove fabrike u Beču. 1828. godine poslu se priključio i treći brat, Karl. 1873. godine, posle smrti braće Haidinger, posao je prodat kompaniji „Springer & Oppenheimer“. Ime je promenjeno u „Springer & Co“ kada je 1885. godine Oppenheimer napustio posao. 1918. godine fabrike je među prvim osnivačima OEPIAG / EPIAG, asocijacije proizvođača porcelana iz područja Boemije. 1945. godine, zajedno sa ostalim EPIAG fabrikama, nacionalizovana je i uključena u koncern “Starorolský Porcelán”, koji je 1956. godine promenio ime u “Karlovarský Porcelán”, a zatim u “Thun Karlovarský Porcelán AS Závod Loket”. Drugi žig na dnu: RASPER & SÖHNE WIEN,I Graben 15 (u okviru kruga) 28 (unutar kruga) Kompanija su osnovali u Beču, navodno 1832. godine, braća Haidinger, kako bi izvozili porcelan iz svoje fabrike u Elbogenu u Češkoj. 1864. godine lokal se vodio kao vlasništvo Carla Heinla. Do 1876. godine i dalje je u vlasništvu Carla Heinla, ali sa Wilhelmom Rasperom kao generalnim direktorom. 1888. godine Rasper je postao suvlasnik i firma je dobila naziv „Heinl & Rasper“. Između 1912. i 1920. kompanija se preselila u ulicu Graben 15. 1923. godine ime je promenjeno u „Rasper & Söhne“, a vlasnici su bili Wilhelm sen. i njegova dva sina: Wilhelm jun. i Robert. 2007. godine prodavnica je preseljena u neposrednu blizinu stare adrese u Graben 15, ali je već 2009. zatvorena i kompanija „Rasper & Söhne“ je prestala s radom. Prodaje se bez držača za tanjir. (95/22-14/47)

RAZGLEDNICA PERASTA SA GOSPOM OD ŠKRPJELA Edicija: Perast Deo grada: Pogled na otoke: Sv. Đorđe (Juraj) i Gospa od Škrpjela Materijal izrade: karton Boja: Crno-bela Država nastanka: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca Država reprinta: SFRJ Grad nastanka: Perast Godina nastanka: Verovatno između 1910-1930. Godina reprinta: 1950 - 1960. Autorska radionica: Fotografska radnja: Č.Kušević Dimenzija: Visina: 9 cm, Širina: 14 cm 9,4 x 14,7 cm. Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reprodukovana štamparskom tehnikom. . • Razglednica je štampana po fotografiji Č.Kušević. Tehnika izrade: print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: snimio Č..Kušević. Opis: Perast je gradić koji je doslovno prerastao u stene u podnožju brda Sveti Ilija (873 m), nasuprot tesnacu Verige u Boki kotorskoj, na 12 km od Kotora, u pravcu Risna. Ime je dobio po ilirskom plemenu Zapravo, Perast ima samo jednu dugačku ulicu koja se pruža uz more. Od nje u visinu polaze stepeništa koja vode u više delove do razbacanih kućica. Prelepe kamene porodične kuće svojim šarmom privlače poglede. Iako malen, sa samo 350 stanovnika, u njemu su svoje mesto našle čak 18 crkava i 19 palata. Simbol grada, svakako, je crkva Svetog Nikole sa svojim impresivnim zvonikom visokim 55 metara koji se ponosno izdiže iznad građevina. Na žalost, zbog nedostatka novca nikada nije završena. Istorija: Praistorijski ostaci pronađeni u pećini Špila iznad Perasta svedoče o veoma ranom naseljavanju ove oblasti. Glavna prirodna atrakcija grada su dva mala otoka: Sveti Juraj i Gospa od Škrpjela. Tamo se može doći samo brodom. Ostrvo ispred Perasta, Gospa od Škrpjela, je veštačko ostrvo napravljeno krajem 15. veka gde su, barem po predanju, braća Moršići na hridi u Risanskom zalivu, pronašli sliku Gospe, pa su Peraštani 1452. godine sagradili pravoslavni hram Bogorodici. Oko hridi je nabacano kamenje i podignuta je mala kapela. Potom su vekovima nasipali kamenje, potapali oronule barke i turske brodove, tako da se vremenom površina ostrva sve više širila... oko tri hiljade kvadratnih metara i na njemu se nalazi crkva Gospe od Škrpjela. Današnja crkva Gospe od Škrpjela, po kojoj je ostrvo dobilo ime, izgrađena je 1630. od strane Venecijanaca i jedan je od najbitnijih istorijsko kulturnih spomenika Boka Kotorske. Vlasima sopstvene kose je 25 godina Jacinita Kunić vezla goblen, čekajući svog muža pomorca. Goblen se danas nalazi u crkvi Gospe od Škrpjela, svedočeći o strpljenju, čežnji i posvećenosti. Prema nekim legendama, ova Peraštanka je toliko radila na goblenu, da je na kraju oslepela. Nije poznato ni da li se njen suprug vratio s puta, posle tih 25 godina.

Kao na slikama Retko Lepo je i za uramiti kada se rasklopi Piperi Pozivnice Zmajevo Пипери су једно од српских племена[1][2][3][4][5][6] која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Етимологија Реч `Пипер` потиче од латинске речи `piper` што значи `бибер`. Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[7] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми `пипру`.[8][9] Одатле, она је у форми `пипру`-`пипер` била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[7] Постоји већи број топонима на Балкану, који имају у основи реч пипер. У Бугарској се код Дупнице и Бистрице налази место Пиперево, јужније од Софије, док је код Перника место Пиперка. У Бугарској се налази и место Пиперково је између Плевена и Руса. У Северној Македонији постоје места Пиперево, између Штипа, Струмице и Кавадарца, као и истоимено место североисточно од Струмице, те и место Пиперка на тромеђи Северне Македоније, Бугарске и Грчке.[7] Није јасно да ли су у вези, или ако јесу, каквој, ови топоними са племеном Пипера, али постоје предања из племена Пипера или сродних братстава која говоре о доласку из старе Србије. Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, а за њих није сигурно да ли су у вези са братством Пипера из Брда око којег је настало племе Пипера.[7] Такође, у области где је Доброско село у северном делу Горњег Цеклина, постојала је област Пиперовина и у Доброској жупи село Пипери, одакле су претходно споменуте личности.[10] Историчар Ристо Ковијанић наводи у которским документима и Николу Остојину Пипера из 1445. године који је споменут да је из Зете, а вероватно се ради управо о претходном селу.[10] Он такође наводи да се у которским документима из 1398. године се може наћи и помен Радослава Михаилова Пипера, а у дубровачким изворима из 1285. године и Владо Пипер, али да је непознато јесу ли они у сродству са претходним особама, мада оставља то за могућност због блискости локација појављивања.[10] Оно што се зна, јесте да се ради о личностима Пиперима сродним онима или из самог Горњег Цеклина. Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босни и место Пипери (Лопаре).[7] На основу свега наведеног, могу се поставити два разматрања како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прво разматрање јесте да је име племена добијено од старих Влаха који су тамо живели пре доласка Словена у те крајеве. Овакву позицију заступају историчари попут Бранислава Ђурђева, који свој став базирају на чињеници да је реч пипер пореклом латинска реч, те да је могла бити добијена од старих Влаха.[2] Та теорија је према етнологу Јовану Ердељановићу мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена везана за реч пипер, код староседелаца. Додатно, у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, а и код Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[7] По другом разматрању које заступају историчари и етнолози попут Ердељановића, лично име Пипер је већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, те је као име дошло у област племена Пипера доласком Словена, што је због горе наведених ствари према Ердељановићу чини највероватнијом.[7] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[7] Територија Кањон Мораче недалеко од Подгорице Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам `кућа` је означавао не само један дом или како се често назива и `дим` (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[11] Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[11] Уређење и организација Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[2][12] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[2][10] старо српско становништво словенског порекла у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[13] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[2] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[2] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[2] Порекло племенске организације Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. века више последица преузимања формације од несловенског становништва. Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измењеној форми у виду данашњих племена.[14] Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.[4] Ипак, он указује на то да племена која су споменута у млетачким документима са почетак 15. века, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова.[4] Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другде, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака. Са друге стране, некада су та старија племена имала снажније језгро које је успело да се одржи, те је име племена остало сачувано и после, као што је био случај код Пипера.[4] Иако првобитне племенске организације у виду оне код старих племена попут Лужана, готово да нема у периоду 15. века ван територија Црне Горе и Херцеговине, ипак постоје изузеци попут Брсјака и других словенских племена спомињаним на простору данашње Северне Македоније. На овај начин, Ердељановић закључује да су већи утицај ипак имали Словени и да је племенска организација настала крајем 16. века њихова.[4] Са друге стране, историчари попут Бранислава Ђурђева сматрају да је племенска организација из 16. века па надаље, више последица утицаја старих Влаха и катуна по којима су били познати. Словенима, који су због терена били принуђени да се баве сточарством, је лакше било да приме већ постојећи вид организације који су имали стари Власи. Осим тога, споменута племена из млетачких докумената 15. века нису права племена у смислу организације, већ она то постају касније.[2] За ово су везана и питања за етнички идентитет, на који су племена као организације имала доста утицаја. Кључно за то јесте када су стари Власи престали да буду етничка категорија и утопили се у српски корпус, односно да ли је до тога дошло још за време Немањићке државе или раније, или је до тога дошло управо у време османских освајања и формирања племенске организације каква су имала српска брдска племена из тог периода па надаље. О овоме ће бити више речи даље у чланку. Племенска организација код Пипера За почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. века, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. века и да благо теже ка катунској, за време османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Пре 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког порекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категорији, јер су обе групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима. Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета.[2] Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана 1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се изменила, па су поједина места и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра) из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. века биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.[2] Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.[2] Управа од 16. века па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули `Ко је Пипер, на Бјелоглав!`. Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или сједнике на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[12] Историја Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво словенског порекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији.[2] По пописима се још и у то време види да доминирају српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вера забележена још и у 15. веку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.[2][12] Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје. Предплеменски период и прелазак на племенску организацију Рушевине старог града Дукље код Рогама у Пиперима, Подгорица Што се тиче периода пре и у време доласка Словена на Балкан, а тиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе сведоче многи топоними, који су пред-словенског порекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[1][2] Ко су били ти староседеоци сведоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене, а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.[1] Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и северној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклеја, што објашњава порекло тих топонима.[1] Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.[1] Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима сведочи и споменута формирана Лушка жупа.[1] Слојеви словенског и несловенског порекла Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског порекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења. Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића[1], Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.[15] По првом виђењу доста заступљеном у српској и делу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренео са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у време владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.[1][2][15][16] По Ћирковићевом виђењу, а и у једном делу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.[15] Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.[2] Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словенског порекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укорењен у тим просторима пре Османских освајања.[1] Осим тога, у време Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био влах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем веку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Словена у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у време српских средњовековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. веку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у суседно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин `Влах` се на српским просторима користи као синоним за Србе.[2][15][16] Словенско становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.[1][2][10] Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.[1][2] Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва словенског порекла, као и формиране лушке жупе, а о њој сведоче пописи из 15. века и раније, и топоними где се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.[1][2] Катуни у Горњој Зети средином XV века - простор Пипера, Лужана и Рогама ће касније чинити племе Пипера Рани помени Пипера Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Тада још нису формирали племенску организацију какву познајемо из каснијег периода. Према Константину Јиречеку, Пипери се спомињу први пут 1416. године у Скадарском земљишнику.[17] Историчар Бранислав Ђурђев је указао да је то непосредан спомен, те да се ради о досељенику из Пипера у скадарској области.[2] Један од спомена јесте из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу.[10] Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него да им се остави православно.[3][18] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[14] Први спомен Пипера код Дубровчана јесте онај из 1444. године у коме су споменули напад Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, под вођством два Бјелопавлића Радосава Димитровића и Радоње Ружића, убили и опљачкали једног Дубровачког трговца.[10] Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери као племе тачно формирали.[14] Ипак, оно што јесте познато је да се одлике племенске организације стичу крајем 15. века и негде у току 16. века Пипери постају потпуно формирано племе.[2] Крајем 15. века, територије Пипера заузимају Османлије. Према Ђурђеву, Пипери још увек нису попримили пуну племенску организацију какву познајемо у 16. веку. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, словенска титула коју носи особа задужена за прикупљање пореза и дажбина, што се може видети из пописа 1497. године.[2] Према Ердељановићу, Пипери још увек нису били обједињена територија, али са тиме се не слаже Ђурђев који указује да су 1485. године Пипери према историјским изворима из тог периода, попут турских дефтера, већ били сједињена територија која је обухватала и територију Братоножића.[2] Крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се стари Пипери као братство, односно старији слој са братствима попут старих Пипера, Мугоша, Лужана и других, утапају у новији или делом истискују. Тако се формира многобројнији новији слој Пипера који надјачава старији. Ти досељеници углавном имају по народном предању заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[2][19] У турским дефтерима од 15. века па надаље, се види да је говорни језик у тој области српски, а да доминирају поред хришћанских, и српска имена и веома мало оних несловенског порекла, а вера српска православна. Из њих се види и да је досељено становништво имало доминантно имена словенског порекла или православна у словенској верзији. У споменутом турском дефтеру из 1497. године се спомињу следеће личности као казнеци или спахије у својим селима: Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов; Ђуро, син Лекин; Петар, син Ников; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков; Радул, син Вукашинов; Дабко, син Вукашинов; Вук, син Ђурђев; Ђуро, син Лијев (Илијев); Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин.[2] Племенски период до Првог светског рата Већ током 16. века започињу местимични сукоби између Пипера и Османлија, а један је опеван и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[12][20] У периоду 16. века, Пипери у потпуности добијају одлике племенског уређења.[2] Као што је већ речено, у великом делу српске и једном делу западне историографије установљено је да је, већ тада становништво несловенског порекла добило српски идентитет. Ово је јасно на основу доминантних српских личних имена и језику из споменутих османских дефтера крајем 15. века. По виђењу Ћирковића, захваљујући бољим условима за сточарство и већ формираним катунима, као и османској управи, до потпуног мешања становништва словенског и несловенског порекла долази тек у време самог формирања племена.[2][15] Треба навести и да се у дефтеру Скадарског санџака из 1570. године је забележено да је раја у Пиперима масовно одбила да се попише.[2] Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1595. године, испровоцирало је православне Србе широм Османског царства. Појачана је активност ускока из Аустрије, а у периоду 1596. и 1597. године, на подручју данашње Црне Горе и Херцеговине избија устанак Срба под вођством војводе Грдана из данашњег Никшића. Побуна је избила у Бјелопавлићима и проширила се на стару Херцеговину, где су јој се придружила многа племена попут Дробњака, Пивљана и других.[21] Због овога и због погрешно пренесене вести да је османски султан Мехмед III погинуо у битки код Егера 1596. године, према Млечанину Лазару Соранцу (Lazzaro Soranzo), у побуну улазе и Пипери, Кучи, те и католички Клименти.[22] Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, те су предлагали папи да пошаље војску са којом би кренули у ослобађање Срба на простору данашње Црне Горе, као и да постави Србима једног човека, хришћанина, који би управљао њима. Како устанак није био добро организован, те је више представљао низ местимичних побуна и сукоба, као и због недостатка помоћи из хришћанских земаља, Османлије су га веома лако угушиле.[23] Ипак, после овога побуне Срба не престају. Године 1609, против Османлија избијају побуне у северној Албанији, чиме се придружују и суседна српска племена Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, али и он, и поред одређених неуспеха Османлија, бива брзо угушен.[21][24] Због поновних побуна Пипера, Бјелопавлића и других Брђана, Османлије сакупљају велику војску од 40,000 људи и нападају споменута племена, приликом чега су она тешко страдала.[21][24] Ипак, ни овај напад није успео да у потпуности умири Пипере и друге Брђане, те су они спорадично дизали побуне све до периода пред Кандијски рат половином 17. века.[24] Говорећи о Србима, као народу који живи од Арбаније до Дунава, споменути Лазар Соранцо 1599. године наводи за племена у Зети да су српска, а међу њима набраја Пипере, Куче, Бјелопавлиће и племена на подручју Плава, али и католичке Клименте.[25][26] Више детаља о самим племенима даје Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza), који 1614. године у свом документу Извештај и опис Скадарског санџака наводи Пипере као српско православно племе, чији вођа је Радослав Божидаров.[2][27] У току периода под османском окупацијом, осим сукоба са Османлијама, умели су да се дешавају и мањи окршаји између и унутар самих српских племена.[4] Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Пипери, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани Алај Барјак, односно савез тих седморо племена са Млетачком републиком против Османског царства.[28] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[29] Млечани пружају подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.[24] У то време, скадарски паша Сулејман средином јула 1691. године, скупа знатну војску и напада Пипере и Бјелопавлиће, али се напад завршава поразом пашине војске.[24] Током 18. и 19. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде многобројне битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке: против Осман-паше 1732, против Махмут-паше 1788, против Махмут-паше, битка на Мартинићима 1796, против Тахир-паше, око 1810. Због тога су опевани у бројним народним епским песама, међу којима су неке и у Његошевом делу Огледало српско. У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они Брђани и српски кланови, односно племена, са православном вероисповести. Ово је био у складу са тадашњим виђењем, по чему су се Брђани раздвајали од Црногораца са подручја старе Црне Горе.[30] Машан Божовић Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[31] Упоредо са борбама у Србији за време Првог српског устанка, брдска племена су започела нападе на Османлије на територији данашње Црне Горе. Због активног учешћа, многе племенске војводе су добиле од вожда Карађорђа Петровића барјаке. Међу њима су биле и Пипери Тодор Перишин Аћимић и Токо Павићев Божовић са Стијене.[32] У књажевини Црној Гори, Пипери су имали своје сенаторе попут чувеног Јола Пилетића. Активно су учествовали у војсци те земље и заузимали добре положаје. У то време, велики српски правник из Цавтата Валтазар Богишић је обилазио брдска племена са циљем да прикупи информације о правним обичајима које би му служиле за доношење његовог Општега имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Његов информатор у Пиперима је био сенатор Јоле Пилетић.[33] У периоду до 19. века, али и надаље, због веома лоших економских услова и сталних сукоба са Османлијама, доста Пипера се расељава у Србију и Босну. Неке од тих исељених породица су дале познате личности и војне заповеднике, међу којима је и Узун Мирко Апостоловић коме су се преци управо из Пипера доселили у Руднички крај, а касније у околину Београда.[34][35] Такође, по предању Рајића из Гледића и из Гуче, рођацима Рајића из Страгара, позната породица Рајић која се у Шумадију доселила из Нове Вароши, је претходно дошла из Пипера веома рано, још током 17. века. Од њих, конкретно Рајића из Страгара, потичу Танаско Рајић, Карађорђев барјактар из Првог српског устанка и командант у Другом српском устанку, као и познати српски песник Велимир Рајић из 19. века.[36] Средином 18. века се из Пипера у Шумадију досељавају преци данашњих Вујића из Липовца, потомци Дмитра Петровића Пипера, одакле је и чувени гуслар Живан Вујић (20. век).[36] Јоле Пилетић Мијајло Вучинић Међуратни период и Други светски рат У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[37] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са црногорским краљем Николом I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш. Пред крај Првог светског рата, након Подгоричке скупштине, у Црној Гори избија Божићна побуна. То је био сукоб између ткз. Бјелаша, присталица уједињења Црне Горе са Србијом под влашћу династије Карађорђевића и Зеленаша који су били противници таквог уједињења. Како су Пипери били веома окренути војсци и династији Петровић, велики број Пипера се нашао на страни Зеленаша. Након престанка побуне, већи део њих ће постати присталице Комунистичке партије.[38] За ширење подршке Комунистичкој партији у периоду 1927. године и даље у, Пиперима био је одговоран будући народни херој, Иван Милутиновић.[39] Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[40] За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већи број Пипера је подржавао Партизане.[41] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе и народних хероја попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића, Саве Брковића, Владимира Владе Ћетковића и многих других. Неки од њих, попут Божа Љумовића, су касније прихватили Резолуцију Информбироа, након чега су завршили на Голом отоку,[42] док је Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије након њеног прихватања покушао да побегне у Румунију те је убијен на граници.[43] Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[44] На челу припадника Југословенске војске у отаџбини у Пиперима је био Јовица Бољевић, а међу њима треба истаћи Саво Божовића, Милована Бешића, Павла Бешића који је био бивши председник општине и Ђорђија Бецића, пешадијског капетана Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[45][46] Пиперска братства и родови Пипере чине многобројна братства са разгранатим родовима. Као што је већ речено, Пипери се могу поделити на старији слој мешовито словенско-влашког порекла и новији бројнији слој придошао из Братоножића, са којима су Пипери веома блиски.[2][19] И поред мањег броја старовлашких топонима, у свим пописима масовно преовладавају словенска имена.[2][19] Као што је споменуто, постоји могућност да су лично име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца тада није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[19] Елементи племена се јављају формирањем катуна у време када су Османлије заузеле те просторе, а потпуне одлике родовске организације и после племена се јављају у 16. веку.[2] Постоје различита народна предања о настанку Пипера. По једној верзији, оснивач племена је особа по имену војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.[19][47] Код појединих племена, предање говори да је тај заједнички њихов предак дошао из Херцеговине.[47] Постоје многобројне верзије овог предања, у коме се често укључују и друга племена попут Озринића који су од Озра, брата Пиповог, а дешава се да су у та предања укључена и поједина албанска племена попут Хота и Краснића. И она такође имају предања о заједничком пореклу, али укључују потпуно друга племена и имена, а упућују и на потпуно друго порекло тог претка.[47] Ипак, ова народна предања су веома непоуздана, а могуће је да се ради о измешаним предањима старијег становништва тих крајева.[47] Између осталог, поједина генетска истраживања су утврдила да већина ових предања суштински нису могућа, самим тиме и нетачна, те да се радило о накнадном орођавању породица из тих крајева, током периода саплемењавања.[47] Споменути старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[13] Међу њима су стари Пипери, Рогамљани, споменути Лужани, Мрке, Новичани, Мугоше и други. Током 15. века су на том подручју они јасно формирани у катуне, али у виду дружина, из којих ће се касније ф