Milan Andonović Originalni rukopis na vizit karti. Milan Andonović (Požarevac, 23. jul 1849 — Beč, 31. avgust 1926) je bivši geodeta, građevinski inženjer i profesor Univerizteta u Beogradu (1879—1924). Bio je član Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije. Rođen je u 11/23. jula 1849. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Nemačkoj i specijalizovao mehaniku, geodeziju i astronomiju. Radio je prethodno 1875-1878. godine kao profesor u beogradskoj realki. Nastavio je naknadno specijalističke studije u Ahenu, Karlsruu i Ahenu.[2] Predavao je od 1880. godine geodeziju i srodne nauke na Tehničkom fakultetu Velike škole. Njegova univerzitetska karijera trajala je do 1905. godine. Zatim je kao honorarni nastavnik držao istu katedru do penzionisanja 1925. godine. Osnovao je Geodetski institut (1888), Zemljomersku školu (1890) i privatnu Geodetsku i građevinsku akademiju (1907). Postavio je temelj srpskoj naučnoj terminologiji iz geodezije. Uveo je eksperimentalnu metodu u geodetskoj nastavi i sa svojim studentima, u okviru geodetske prakse, premerio mnoga mesta u Srbiji i Bugarskoj (Valjevo, Kruševac, Užice, Varna, Šumen, Sliven i dr.), a za neke od njih izradio je regulacijske i nivelaacijske planove. Postavio je solidne temelje geodezijskoj nauci, nastavi i praksi u Srbiji. Po svom radu bio je poznat i van garnica naše zemlje. Vrlo je aktivan u javnom i kulturnom životu svoga vremena. Izabran je za počasnog člana Srpske kraljevske akademije. Radio je na zbližavanju srpskog naroda sa ostalim slovenklim i balkanskim narodima. Osvivač je Akademskog pevačkog društva Obilić 1884. godine. Kao na fotografijama.

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADOSLAV GRAIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 1.avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radoslav Graić (1932- ) pevač, kompozitor i bivši muzički urednik Televizije Beograd. Na Muzičkoj akademiji studirao je solo pevanje, postao član Zbora Radio Beograda, sa kojim je nastupao četiri godine. Tokom 1958. je počeo samostalnu karijeru i izvodio je pesme narodne i starogradske muzike i šlagere. Sa Nadom Knežević je nastupio na festivalu Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji 1959. godine. Tokom 1960. je počeo da komponuje. Već sledeće godine su u takmičarskoj konkurenciji festivala Beogradsko proleće bile dve njegove kompozicije, a pesma „Anđelina“ koju je izveo sa Đorđom Marjanovićem je osvojila prvo mesto. Učestvovao je na festivalima: Opatiji 1961, potom u Zagrebu 1964. i 1967. i na Beogradskom proleću u periodu od 1961. do 1968. godine. Na beogradskom festivalu je 1962. njegova kompozicija „Stjuardesa“,sa Đorđom Marjanovićem, osvojila prvo mesto, sledeće „Prolećni cvet“ sa Arsenom Dedićem, osvojila treće mesto. Njegove kompozicije su i u naredniom periodu izvođene na velikom broju drugih festivala u zemlji i osvojio je više nagrada. Zaposlio se kao urednik muzičke redakcije Televizije Beograd 1968. i te godine je prekinuo pevačku karijeru, mada se i dalje bavio komponovanjem. Komponovao je muziku za zabavne i narodne pesme, dečje pesme, televizijske emisije i serije, pozorište itd. Uređivao je nekoliko uspešnih muzičkih emisija, a više televizija sa prostora bivše Jugoslavije je emitovalo emisije posvećene njegovom stvaralaštvu. 2020. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KRSTE PETROVIĆA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 3.februara 1965. godine Crno bela fotografija 14,5 x 9 cm Krsta Petrović (1928 -- 2001), velikan zabavne muzike. Diplomirao je 1974. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevačku karijeru započeo je 1957. godine kao član KUD `Branko Krsmanović`, da bi kasnije nastupao u Pozorištu na Terazijama. Bio je član hora Radio Beograda. Zabavanu muziku počeo je pevati 1959. godine. Najveći uspeh, priznanja i nagrade, postigao je na jugoslovenskim festivalima zabavne muzike. Učestvovao je na `Opatiji`, 1960. i 1961. i na `Beogradskom proleću`, 1961. i 1962. godine. Krsta je bio poznat i u inostranstvu. Gostovao je u Sovjestkom Savezu, Rumuniji i Mađarskoj. Dobar deo pevačkog staža stekao je u Sovjetskom Savezu, gde je postao i počasni građanin Gruzije. Bio je skroman i jednostavan čovek. Sa turneja i gostovanja se vraćao bez pompe i reklame. Snimio je veliki broj pesama za Radio Beograd. Prvu samostalnu ploču za PGP RTB snimio je 1962. godine sa ansamblom Tomice Simovića. Kvalitet njegovog pevanja, muzikalnost i ozbiljnost njegovog interpretiranja doprineli su da se vrlo brzo uvrsti među naše najbolje pevače zabavne muzike. Krstin tenor dugo će pamtiti ljubitelji muzike, kao i njegove interpretacije pesama: `Divni Beograde`, `Hteo bih te videt` još jedanput mila`, `Mara devojka`, `Pred Senkinom kućom`, `Te tvoje oči zelene`... Singlovi: Angela (1964), Tbilisi (1965), Od zore do zore (1974) Penzionisao se kao pevač, istaknuti umetnik Udruženja džeza i zabavne muzike. Preminuo je u 73. godini, posle teške i duge bolesti. Sahranjen je 23. juna 2001. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

SAt nekopletan za raditi...

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM MIĆE TATIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 18. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 15 x 11 cm Milutin Mića Tatić (1923 — 1991), je bio srpski pozorišni, filmski i TV glumac. Ostvario je mnoštvo tv i filmskih uloga, ali je najveću popularnost stekao kao junak TV serije za decu „Na slovo, na slovo“, gde je nastupao sa lutkom Aćimom, kome je i pozajmljivao glas. Najmlađe slušaoce Radio Beograda godinama je budio emisijom „Dobro jutro, deco“. Deca i danas uživaju u njegovom glasu pozajmljenom crtanim junacima kao što su Brzi Gonzales, Pera Detlić, mornar Popaj i Paja Patak, a bio je i prvi glumac koji je davao glas Dušku Dugoušku i patku Dači, pre nego što su te uloge preuzeli Nikola Simić, odnosno Đuza Stojiljković. Jedan beogradski vrtić danas nosi ime „Mića i Aćim”.

Stara baterijska lampa CROATIA. Možda bi i radila uz odgovarajuću bateriju.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

RANAC STARI ŠKOLSKI ZA IZLETE-1988/89 RADILE DEČIJE NOIVINE G.MILANOVAC STAMJE KAO NA SLIKAMA

Erih Deker - Crtez iz 1963 godine Dimenzije sa ramom 29cm X 24cm Erih Deker(1920-2001) Akademski slikar, zavrsio Akademiju primenjenih umetnosti u Lajpcigu, odsek grafike i scenografije 1939. g.. Erih Deker je 1940. godine bio mobilisan u Vermaht i raspoređen u artiljerijski puk, gdje je crtao topografske karte i zidne novine. U Sarajevu je prekomando-van 1943. godine, i tu je proveo najveći dio svoje vojne službe u Jugoslaviji. Zarobljen je sredinom maja 1945. godine nedaleko od Celja, a zatim je sa ostalim zarobljenicima pešice izvedenim do Našica, gdje su bili smjesteni na imanju grofova Pejačevića. U tom improviziranom logoru nije bilo žičane ograde niti stražarskih kula, a Deker je „svo slobodno vrijeme provodio ispunjavajući blok crtežima u tušu.“ U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu čuva se blok sa četrnaest crteža crnim tušem na akvarel-papiru. Posle Drugog svetskog rata, ostao da zivi i radi u Beogradu. Pored slikanja i crtanja radio i kao scrnograf u Narodnom pozoristu u Beogradu.

Iz pedesetih godina Vrlo retka igracka koja je radila na papirne kapisle Okida oroz jedva ali okida

Carte ethnographique de la Bačka ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après les statistiques : officielle hongroise de 1910, du Patriarcat Serbe et le nouveau recensement de Subotica de 1919 Dimenzije: 38 x 34,8 cm Razmera: 1:500.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica od kačenja ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Dva potpisa Dr.Đorđa Sibera, u đačkoj knjižici njegovog sina (koji se takođe zvao Đorđe). Đorđe Siber (Ub, 3. oktobar 1885 — Beograd, 28. decembar 1968) bio je srpski lekar, učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, sanitetski brigadni general, upravnik Vojno-higijenskog zavoda 1939. do 1941. godine. Život i rad Đorđe Siber je rođen u Ubu 3. oktobra 1885. godine. Osnovnu školu završava u Ubu. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu gde je maturirao. Nakon zaršene srednje škole upisuje Medicinski fakultet u Gracu, gde je diplomirao 1911. godine.[2] Nakon povratka u zemlju kratko je radio kao profesor i školski lekar u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat U aktivnu vojnu službu primljen je ukazom F.A. 289 od 22. septembra 1912. godine, i dobija čin sanitetskog poručnika. Nakon prijema u službu postavljen je za lekara Glavne vojne bolnice. Nakon završenog Balkanskog rata postaje trupni lekar garnizona u Novom Pazaru. Krajem 1913. godine postavljen je za trupnog lekara u Ferizoviću (Uroševac). U Prvom svetskom ratu, 1914-1918. radio je kao trupni lekar. U čin kapetana prve klase unapređen je 15. juna 1915. godine Napredovanje u službi Nakon završetka rata radio je kao lekar. Za upravnika privremene vojne bolnice u Subotici postavljen je 11. juna 1920. godine. Posle nekog vremena postavljen je za trupnog lekara artiljeriskog puka Kraljeve Garde. Za vršioca dužnosti načelnika sanitetskog odeljenja komande Kraljeve Garde postavljen je 29. septembra 1924. godine. Posle skoro godinu dana, tačnije 11. septembra 1925. godine postavljen je za referenta saniteta komande Kraljeve Garde. U čin sanitetskog pukovnika unapređen je 1. aprila 1928. godine. Đorđe Siber postavljen je 12. marta 1935. godine za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Za šefa ličnog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice postavljen je 13. marta 1936. godine. Nedugo zatim, 24. aprila 1936. godine postavljen je ponovo za šefa lekarskog odseka sanitetskog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice. Referent saniteta Druge armijske oblasti bio je u periodu od 17. aprila 1937. godine do 5. marta 1939. godine Upravnik Vojno-higijenskog zavoda Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, postavlja 6. marta 1939. godine sanitetskog pukovnika Đorđa Sibera za upravnika Vojno-higijenskog zavoda Glavne vojne bolnice. Ideja o stvaranju Vojno-higijenskog zavoda sazrela je tek pošto su u Beogradu prukupljeni stručnjaci za higijensku službu. U sastavu Glavne vojne bolnice 16. juna 1930. godine u zgradi ukinute Vijnosanitetske škole otvara se zavod, sa bakteriološkim, higijensko-epidemiološkim i hemijskim odeljenjem. Za prvog upravnika zavoda postavlja se sanitetski brigadni general dr Đorđe I. Protić. Na tom položaju ostaje sve do 22. maja 1936. godine. Dužnost upravnika Zavoda preuzima sanitetski pukovnik dr Đura Novaković, koji na tom mestu ostaje do 17. aprila 1937. godine, kada je za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen sanitetski brigadni general dr Vojislav S. Popović. Nakon skoro dve godine 6. marta 1939. godine za upravnika Vojno-higijenskog zavoda postavljen je sanitetski pukovnik Đorđe Siber. Na toj dužnosti ostao je sve do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Petar II Karađorđević, a na predlog Ministra Vojske i Mornarice Milana Đ. Nedića, unapredio je Đorđa Sibera 20. marta 1939. godine u čin sanitetskog brigadnog generala. Preminuo je u Beogradu 28. decembra 1968. godine. Đorđe Siber bio je redovan član Vojnosanitetskog komiteta. U više navrata bio je član, zamenik predsednika i predsednik ispitne komisije za više činove. Đorđe Siber je za svoju dugu i savesnu službu odlikovan brojnim visokim domaćim i stranim odlikovanjima. Porodica Poridica Siber je poreklom iz Češke, koja je preko Đakova stigla u Srbiju. Pradeda, deda i otac Stevan su bili lekari, majka Adela. Oženio se 1919. godine sa gospođicom Bosiljkom, ćerkom Sime Jorgovića trgovca iz Vršca. Kao na fotografijama.

69 x 49 cm 2 x presavijen movie poster „S.P.U.K.” je jugoslovenski i hrvatski film prvi put prikazan 12.decembra 1983. godine. Režirao ga je Milivoj Puhlovski a scenario su napisali Nenad Burcar, Hrvoje Hitrec i Pero Kvesić. Pod šifriranim naslovom filma krije se akcijaška poruka Sreća pojedinca - uspeh kolektiva. u filmu su prikazane dogodovštine mladih koji učestvuju na omladinskoj radnoj akciji. Na omladinskoj radnoj akciji na Savi komandir Vlado želi da njegova brigada bude najbolja. Taj se cilj čini nedostižnim kad se pojavi grafit u kojem anonimni brigadir tvrdi da je nesretan. Komandir počinje lov na pisca grafita, ali njih je sve više i to različitih rukopisa… Damir Šaban Lovro Cintija Asperger Vlasta Danko Ljuština Vlado Radoslav Spicmiler Boro Elizabeta Kukić Koka Branimir Vidić Mrva Predrag Pređo Vušović Redford Vili Matula Ninđa Pjer Zardin Klapton Mario Mirković Mišo Anja Šovagović Despot Bolničarka Nedeljko Ivanišević Bilder Tanja Mazele Žita Borivoj Zimonja Radio voditelj Tomislav Lipljin Liječnik Zvonimir Jurić Kuhar Milan Plećaš Sekretar Otokar Levaj Ličilac Slavica Knežević Seksolog

TITO i JOVANKA Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1-5. 9. 1961, Hotel `Metropol`, svečani prijem za učesnike Konferencije, 3. septembar 1961. Pažnja !!!!!!!!!! ... Na fotografiji se iz aviona vidi i tadašnji drugi `jaki` čovek komunističke Jugoslavije, ALEKSANDAR RANKOVIĆ, šef savezne Udbe, koga je Josip Broz TITO, šef partije i države, nemilosrno politički likvidirao na čuvenom Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine, održanom radi raščišćavanja izmišljene afere `prisluškivanja` Predsednika države Josipa Broza Tita! AR je došao na Plenum, pojma nemajući da mu je spremljena i zategnuta politička omča oko vrata !!! Egzekucija je bila nemilosrdna, AR je na Plenumu doživeo srčani udar, a `drugovi` nisu dozvolili da lekar interveniše i zdravstveno mu pomogne !!! Na slici se vidi, leđima okrenuta, žena AR, Slavka Ranković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koja je zbog `odbrane` svog muža AR, politički šikanirana i odstranjena sa Ekonomskog fakulteta! Aferim !!!!! (Mihajlo Grušić) ............................................................. JOVANKA BROZ Modni svet prve dame Jugoslavije Hol radio-televizije Srbije od 16. septembra do 30. novembra 2021. FOTOGRAFIJA ФОРМА РАЗГЛЕДНИЦЕ MUZEJ JUGOSLAVIJE NEKORIŠĆENO ЕКСТРА ******** GAlp

48 x 68 cm 2 x presavijen stanje : LOŠE movie poster, AFFICHE de FILM Fredrih Kristijan Anton Fric Lang (Beč, 5. decembar 1890 — Beverli Hils, 2. avgust 1976) bio je austrijski, nemački i američki režiser, scenarista i povremeni filmski producent i glumac. Jedan je od najpoznatijih migranata iz nemačke škole ekspresionizma, a nazvan je Gospodar tame od strane Britanskog instituta za film. Njegovi najpoznatiji filmovi uključuju revolucionarni futuristički film Metropolis (1927) i takođe uticajni film M (1931), film noar koji je napravio pre nego što se preselio u Sjedinjene Države. Lang je rođen u Beču, kao drugi sin Antona Langa (1860–1940),[4] arhitekte i menadžera građevinske kompanije i njegove ženije Pauline Lang (1864–1920). Kršten je 28. decembra 1890. godine.[5] Njegovi roditelji su bili poreklom iz Moravske[6] i bili su katolici. Njegova majka je rođena kao jevrejka, ali je prešla u katoličku veru, koju je izuzetno poštovala i odgajila Frica kao u duhu katolicizma. Lang je često ubacivao oblasti katolicizma u svoje filmove. Kroz život, sebe je predstavljao kao rođenog katolika. Nakon završetka škole, Lang je kratko pohađao Tehnički univerzitet u Beču, gde je studirao građevinarstvo i na kraju prešao na umetnost. Godine 1910, napustio je Beč da vidi svet, putujući po Evropi i Africi, a kasnije Aziji i Pacifiku. Godine 1913. studirao je slikarstvo u Parizu, u Francuskoj. Na početku Prvog svetskog rata Lang se vratio u Beč i dobrovoljno je služio za vojnu službu u austrijskoj vojsci i borio se u Rusiji i Rumuniji gdje je ranjen tri puta. Dok se oporavljao od povreda i šokova 1916. godine, napisao je neke scenarije i ideje za filmove. Otpušten je iz vojske sa činom poručnika 1918. godine i kratko vreme je radio u bečkom pozorištu, pre nego što je angažovan kao scenarista. U početku karijere Lang je radio pre svega kao scenarista, završavajući filmske scenarije za četiri do pet dana. Ostvario se i kao glumac, a radio je i kao režiser i producent filmova, prvo u Nemačkoj, a zatim i u Sjedinjenim Državama. Lanogovo angažovanje za pisanje scenarija je kratko trajalo, jer je ubzo krenuo da radi kao režiser u nemačkom filmskom studiju UFA, a kasnije i u Nero filmu. Njegovi prvi ozbiljniji radovi bili su na filmovima Sudbina i na popularnom trileru Pauci, na kojima je kombinovao popularne filmske žanrove sa ekspresionističkim tehnikama. Godine 1920, upoznao je svoju buduću suprugu, književnicu Teu von Harbo. Ona i Lang su pisali scenarije za sve njegove filmove od 1921. do 1933. godine, uključujući i film Doktor Mabus, koji je trajao više od četiri sata i bio podeljen na dva dela u originalnoj verziji. To je bio prvi film u trilogiji Doktor Mabus. Radili su i na filmu Pesma o Nibelunzima (1924), filmu Metropolis (1927) i naučnofantastičnom filmu Žena na mesecu (1929). Film Metropolis je daleko prevazišao budžet i skoro uništio Ufu koju je kupio desničarski biznismen i političar Alfred Hugenberg. Krajem 1932. godine Lang je režirao film Testament doktora Mabusa. Adolf Hitler je došao na vlast u januaru 1933. godine, a do 30. marta novi režim je zabranio ovaj film, smatrajući da je bio prokovativan. Lang je bio zabrinut zbog dolaska nacističkog režima, delom zbog svog jevrejskog nasleđa, dok je njegova žena Tea von Harbo podržavala naciste tridesetih godina i pridružila se Nacionalnosocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji, 1940. godine. Lang se ubrzo nakon toga razveo, a strahovao je i da bi nakon njegovog odlaska iz Austrije, prema Nirnberškim zakonima mogao biti identifikovan kao Jevrej, jer je njegova majka bila Jevrejka, pre nego što je prešla u katolicizam. Lang je naveo da ga je ministar propagande Jozef Gebels pozvao u svoju kancelariju i obavestio da je film Testament doktora Mabusa zabranjen, ali je on ipak bio inpresioniran njegovim radom, naročito sa filmom Metropolis i ponudio Langu poziciju direktora nemačkog filmskog studija UFA. Lang je napustio zemlju i otišao u Pariz, 1934. godine. U Holivudu, Lang je potpisao ugovor sa američkom medijskom kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. Njegov prvi film koji je radio u Sjedinjenim Državama bio je krimi drama Bes (1936), gde je glavnu ulogu tumačio Spenser Trejsi. Lang je dobio državljanstvo Sjedinjenih Država 1939. godine. Tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Sjedinjenim Državama, radio je filmove u različitim žantrovima u svakom glavnom studiju u Holivudu, a povremeno je producirao svoje filmove kao nezavisne. Ipak, kritičari su smatrali da su njegovi filmovi nakon dolaska u Sjedinjene Države izgubili na kvalitetu, ali ipak zadržali ekspresionizam. Jedan od najčuvenijih filmskih noara bila je drama Velika toplota (1953). Kako je vreme išlo, njegov pogled na film je bio sve pesimističniji, kulminirajući u stilu njegovih poslednjih filmova kao što su filmovi Dok su gradovi spavali (1956) i Iznad razumne sumnje (1956). Pošto je teško pronalazio uslove za proizvodnju u Holivudu, a pritom mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo, Lang je razmišljao o tome da se penzioniše. Nemački producent Artur Brauer imao je interesovanje za ponovno pravljenje filma Indijske grobnice, koju je Lang odradio dvadesetih godina po priči Tee von Harbou, njegove bivše žene. Lang je prihvatio ovaj posao i vratio se u Nemačku. Godine 1963, pojavio se u filmu Žana-Lika Godara Prezir, gde je predstavio samog sebe. Lang je na Holivudskoj stazi slavnih 8. februara 1960. godine, za njegov doprinos industriji filmova. Preminuo je od srčanog udara 2. avgusta 1976. godine i sahranjen je u Aleji slavnih u Los Anđelesu. Akademski filmski arhiv sačuvao je veliki broj filmova Langa. ---------------------------------- The Tiger of Eschnapur, or in original German, Der Tiger von Eschnapur, is a 1959 West German-French-Italian adventure film directed by Fritz Lang. It is the first of two films comprising what has come to be known as Fritz Lang`s Indian Epic; the other is The Indian Tomb (Das Indische Grabmal). Fritz Lang returned to Germany to direct these films, which together tell the story of a German architect, the Indian maharaja for whom he is supposed to build schools and hospitals, and the Eurasian dancer who comes between them. The tale begins when architect Harold Berger (Paul Hubschmid) arrives in India and travels to the kingdom of Maharaja Chandra (Walter Reyer), for whom he will build schools and hospitals. En route to the Maharajah`s palace, Berger travels with a temple dancer named Seetha (Debra Paget), who has also been invited by the Maharajah, and saves her from a tiger. Seetha, whose father was European, has inadvertently caused the Maharajah to become infatuated with her, but she and the architect begin to fall in love. Predictably, this leads to tension between Chandra and Berger, exacerbated by scheming courtiers who believe that the Maharajah`s potential marriage to the dancer could become a pretext for toppling him. The film is filled with action: a highlight is Seetha`s ritual dance. At the end of Tiger, Seetha and Berger escape together into the desert just as Berger`s sister and her husband, an architect who works with Berger, arrive in Eschnapur. Chandra informs them that he now wants a tomb to be built for Seetha before any further work on the commissioned buildings.

Estetski odlican, mehanicki mu je spala sekundara. Treba otvoriti i namestiti sto ja nemam kad da radim, pa ide upola cene. Mehanizam verujem da radi, al i kao figura je odlican.

Losi,cepani ali ima mnogo slicica za dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi albumi sa popunjavanje drugih ili pojedinacnu prodaju Ima 250 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Svi cepani,samo da se koriste slicice kojih ima oko 400 Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

PROMO FOTO SA AUTOGRAMOM ALEKSANDRA SARIEVSOG IZ 1966. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Aleksandar Sarievski (1922 -2002) bio je makedonski pevač i kompozitor. Odmah nakon Drugog svetskog rata, već 1946. snimio je za Radio Skoplje svoju prvu pesmu A bre nevesto oko kalešo, time je otpočela njegova bogata muzička karijera, koja je trajala gotovo šest decenija. Sarievski je bio jedan od osnivača poznatog makedonskog profesionalnog folklornog ansambla Tanec (osnovan 1949. godine u Skoplju), s kojim je sarađivao i nastupao tokom cele svoje karijere. Aleksandar Sarievski bio je vredan sakupljač i prvi interpretator makedonskih narodnih pesama, koje su u njegovoj izvedbi postale poznate širom sveta, poput pesama: Jovano, Jovanke, More sokol pie, Aber dojde Donke, Goričice Liljanova, Filizo mome, Uči me majko, karaj me i brojnih drugih pesama. Pored toga što je otkrivao bogato muzičko narodno blago, on je bio i autor brojnih pesama, pisanih u istoj tradiciji. Najpoznatija njegova kompozicija je svakako Zajdi, zajdi, jasno sonce, iako većina u bivšoj Jugoslaviji misli da je to makedonska narodna pesma, Sarievski je napisao i komponovao. Tokom bogate i plodne karijere je uradio oko 400 pesama, a sa koleginicom Vaskom Ilievom je snimio duete.

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

Los ,ima listova iz vise albuma Slicice odlicne,za pojedinacnu prodaju i dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate