Kosmaj stari radio iz 1949 godine dimenzija 42x26x17cm neispravan nedostaju dve prednje drvene lajsne drvena obloga sa manjim ostecenjima inace ocuvan.

Prodajem koričćeni flip časovnik Junior, Rumunska proizvodnja iz sedamedesetih godina u solidnom stanju. Flip sat - ispravan, za 72 časa testiranja kasni 2 minuta. Čuje se dok radi (dok se okreće točkić) Radio AM, FM - ispravni, međutim izgleda da je zvučnik pun prašine pa je neophodno čišćenje istoga jer zvučnik radi samo kada je namešten na polovinu jačine. Sleep timer ispravan, alarm ispravan Prodaja u viđenom stanju, fotografije odgovaraju predmetu prodaje Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

NEMA ZVUCNIKA TAKO DA TO BI BILO TO...

Stari radio-aparat ``Ozren``, proizvodnja oko `50-tih godina. Kolekcionarski primerak, originalan i dosta dobro očuvan. Dugo je stajao i nisam probao da ga uključim radi provere ispravnosti. Sve na njemu je originalno, ima svoj strujni, kao i antenski kabal.

HORNYPHON - SIESTA, radio-gramofon iz pedesetih, pravi kolekcionarski primerak. Pedantni Nemci lupili su žig na poklopac odeljka za baterije, tako da se tačno zna kad je aparat proizveden - 13. februara 1959. U vreme kad mali tranzistori za na uvo još nisu bili osvojili tržište ovo je bila idealna varijanta za slušanje muzike u prirodi ili gdegod daleko od utičnice. Ovaj mastodont u drvenoj kutiji presvučenoj nekom vrstom veštačke kože i težak oko 4 i po kilograma ima opciju slušanja radio programa i gramofonski deo, isključivo za male ploče na 45 obrtaja. Izuzetno solidan mono zvučnik ima posebnu tipku za korekciju boje zvuka (dunkel). Ide kao neispravan iako je zadnji put uredno radio 2004 i verovatno bi radio i danas, ali se baterije tog tipa više ne proizvode (a za ovaj model SIESTA nije predviđen adapter za struju). Dimenzije: 32x24x14 cm.

Radio Triglav 62 Dimenzija: 33x39x60 cm Proizvodnja: Iskra Kranj Spolja radio u odličnom stanju. Ne znam da li radi.

Radio kasetofon TV Delimično ispravan ,radio radi ali ne radi TV ili ja ne znam da ga upalim ..Nije ni radio hteo da radi ali sam slučajno pritisnuo plej na kasetofonu i poče da radi radio

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Rothamel, Karl Stranica: 601 Izdavač: Vojnoizdavački zavod Godina: 1983 Mesto izdavanja: Beograd Povez: Tvrdi Format: 16x24 cm Elektromagnetne oscilacije, Prostiranje elektromagnetnih oscilacija, Način rada i karakteristika antene, Oblici dipola, Napajanje antena, Elementi za prilagođenje i transformaciju, Transformatori za simetriranje, Sprega napojnog voda sa izlaznim stepenom predajnika, Kratkotalasne antene u praksi, Oblici polutalasnih antena, Dugačke žičane antene, Aperiodične antene, Kombinacije dipola sa pobudom u fazi (horizontalne antene), Dipoli sa uzdužnim zračenjem, Usmerene antene sa jednotalasnim petljama, Obrtne usmerene antene sa parazitnim usmeravajućim elementima, Usmerene antene sa skraćenim elementima, Usmerene antene za više opsega, Kratkotalasne antene sa vertikalnom polarizacijom, Izbor pogodne kratkotalasne antene, Antene za ultrakratke talase, Sa uzdužnim zdračenjem za opseg od 2m, JAGI-Antene i grupne antene za amaterski opseg 70cm, Antene sa kružnim zračenjem za VVF i UVF, Specijalni oblici VVF i UVF antena, Oblici kratkotalasnih antena, Za korišćenje u pokretu, Za TV i radio prijem... Karl Rothammel ( 25. decembar 1914. u Firtu — 29. novembar 1987. u Zonebergu ) je bio nemački pisac nefikcije i radio-amater. Bio je autor knjige o antenama, standardnog nemačkog dela o antenskoj tehnologiji. Karl Rothammel je bio radio-amater od 1932. godine, u početku pod prijemnom šifrom DE3Ø4Ø/L. Od 1954. bio je aktivan pod radio-amaterskim pozivnim znakom DM2ABK, a od 1980. do smrti pod I21BK i I3ØABK. Tokom Drugog svetskog rata bio je radio operater Luftvafea. Posle rata radio je kao zemljoradnik. Zatim je deset godina radio u poštanskoj službi Istočne Nemačke, gde je brinuo o radio i televizijskim sistemima za prenos. Usledilo je dvadeset pet godina rada u informaciono-dokumentacionom centru u fabrici radio opreme Stern-Radio. Kao radio-amater, bio je dugogodišnji upravnik klupske stanice u Zonebergu i član ispitne komisije u okrugu Suhl. U radio-amaterstvu je uglavnom bio aktivan u VHF opsegu i nekoliko godina radio kao VHF spiker u radio klubu GDR. Rothammel je napravio početne veze na 2-metarskom opsegu od DDR-a do Francuske, Velike Britanije, Luksemburga, Belgije, Danske i Holandije sa svoje FM stanice „Gaststatte Blockhutte“.

UPUTSTVA I PRAVILNICI Zajednica jugoslovenskih PTT Beograd 1986. odlično očuvana kao nova nečitana ( flekica od mastila na prednjoj korici) redak kolekcionarski primerak POLTK.2

R E T K O ! ! ! Stari radio tranzistor Grundig Boy Junior 53. Radio dosta dobro očuvan i kompletan. Radio je lampaš, ima 4 lampe serije D. Nije testiran jer treba anodna baterija od 75 V za grejanje lampi. Unutrašnjost isto dobro očuvana.

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta JAT-ova sveska sa šemama prilaženja aerodromima po instrumentima. Pored toga ima i tabele za: - Nivoi leta - Dopunski podaci o radio sredstvima - Sredstva VOR i ILS - koncertne radio stanice - Spisak aerodroma sa talasnim dužinama i pozivnim znakovima - Spisak aerodroma sa njihovim dužinama, nadmorskom visinom.... - Pregled pozivnih znakova radio veze zem. vazduhž - Državni minimum za sletanje i poletanje - Granice aerodromskih zona aerodroma - Podešavanje visinomera - Oko 90 strana karti sa šemama prilaženja po instrumentima. Ukupno 116 strana koliko sam ja uspeo da izbrojim. Dimenzije listova sveske su : 15 x 21cm

Stari vokmen/kasetofon, radi mu radio i cuje se motor ali ne okrece se pa je potrebno da se zameni gumica. Cisti su kontakti za baterije, koristi 4 aa baterije koje se nedobijaju uz njega.

Vintage Sanyo prenosni stereo sistem u aktovki iz 1972 godine. Kolekcionarski primerak,predmet nije testiran, nema kabla za napajanje struje. Dimenzije 430 x 320 x 100 mm (videti prilozene slike). Stereo sistem poseduje, gramafon, kasetofon i radio sa dva rasklopljiva zvucnika koji se mogu izvaditi iz aktovke. Preporucuje se istinskim kolekcionarima ili osobama koji se bave popravkom istih.

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

kad sam ih ja prbao jedna je radila druga nije ...ali moguce da na tom uredjajunije bilo ispravno nesto pa zato...u svakom slucaju to je to

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Savršeno očuvana velika limena Lokomotiva Western 4552, Modern Toys Masudaya, Made In Japan (pogledati poslednju sliku originalne kutije za više informacija - kutiju NEMAM) Kolekcionarski primerak iz sedamdesetih godina. Raritet u savršenom stanju. Stajala preko 35 godina u staklenoj vitrini, bez prašine i bez rđe. Koristi 2 baterije D tipa od 1,5V koje nemam pa ne mogu da probam da li je ispravna. Sećam se da je ranije sve radilo - i motor i svetlo i zvuk. Uz veliku lokomotivu poklanjam i Mini Western Majorette lokomotivu s kraja osamdesetih godina u odličnom stanju (na slikama) Specifikacija: - materijal: lim + plastika - dužina: 33 cm - visina: 16 cm - širina: 9 cm - ukupna težina: 500 grama --- Ovaj predmet je deo moje lične kolekcije, ne otkupljujem niti preprodajem tuđe stvari! --- POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE: - KNJIGE: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=1 - KOLEKCIONARSTVO: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=995 - MUZIKA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=285 - ZA KUĆU I BAŠTU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=884 - SVE ZA DECU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=276 - RAČUNARI I OPREMA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=322 - MOBILNI TELEFONI: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=307

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Opomena o puštanju menice za neplaćeni račun. Potpisana na imenu Vlada Mitić. Iako ne mogu da dobijem potvrdu autentičnosti potpisa jer nemam dgugi kojim bih mogao da ga uporedim, moguće je da je parafirao lično Vlada Mitić. Inače, dokument je sačuvan jer je, verovatno neko iz porodice primaoca opomene, u tom trenutku dečak, na poleđini dokumenta napoisao pismo baki, te je ono sačuvano među ostalim pismima... Kao na fotografijama. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Fizika Metala Frederick Seitz (4. srpnja 1911. - 2. ožujka 2008.) bio je američki fizičar, lobist duhanske industrije, poricatelj klimatskih promjena i bivši čelnik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država. Seitz je bio 4. predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. i 17. predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država od 1962. do 1969. Seitz je bio dobitnik Nacionalne medalje za znanost, NASA-ine nagrade za istaknute javne usluge i drugih počasti . Osnovao je Laboratorij za istraživanje materijala Frederick Seitz na Sveučilištu Illinois u Urbana-Champaignu i nekoliko drugih laboratorija za istraživanje materijala diljem Sjedinjenih Država.[1][2] Seitz je također bio osnivač i predsjednik Instituta George C. Marshall [3], konzultant za duhansku industriju i istaknuti poricatelj klimatskih promjena. Pozadina i osobni život Rođen u San Franciscu 4. srpnja 1911., Seitz je diplomirao u srednjoj školi Lick-Wilmerding sredinom zadnje godine, te nastavio studirati fiziku na Sveučilištu Stanford i stekao diplomu prvostupnika za tri godine, [1] diplomirao je 1932. [4] Oženio se s Elizabeth K. Marshall 18. svibnja 1935. [5] Seitz je umro 2. ožujka 2008. u New Yorku.[6][7] Iza sebe je ostavio sina, troje unučadi i četiri praunučadi.[6] Početak karijere Konstrukcija Wigner–Seitz primitivne ćelije. Seitz se preselio na Sveučilište Princeton kako bi studirao metale kod Eugenea Wignera [1], stekavši doktorat 1934. [6] [8] On i Wigner su bili pioniri jedne od prvih kvantnih teorija kristala i razvili su koncepte u fizici čvrstog stanja kao što je Wigner-Seitz jedinična ćelija[1] koja se koristi u proučavanju kristalnog materijala u fizici čvrstog stanja. Akademska karijera Nakon diplomskog studija, Seitz je nastavio raditi na fizici čvrstog stanja, objavivši The Modern Theory of Solids 1940. godine, motiviran željom da `napiše kohezivni prikaz različitih aspekata fizike čvrstog stanja kako bi tom području dao vrstu jedinstvo koje zaslužuje`. Moderna teorija čvrstih tijela pomogla je objediniti i razumjeti odnose između polja metalurgije, keramike i elektronike. Također je bio konzultant na mnogim projektima povezanim s Drugim svjetskim ratom u metalurgiji, radijacijskim oštećenjima krutih tvari i elektronici, između ostalog. On je, zajedno s Hillardom Huntingtonom, napravio prvi izračun energija formiranja i migracije praznina i intersticijala u bakru, inspirirajući mnoge radove o točkastim defektima u metalima.[1] Opseg njegovih objavljenih radova bio je širok, također pokrivajući `spektroskopiju, luminiscenciju, plastičnu deformaciju, učinke zračenja, fiziku metala, samodifuziju, točkaste defekte u metalima i izolatorima, te znanstvenu politiku`.[1] Na početku svoje akademske karijere, Seitz je radio na fakultetu Sveučilišta u Rochesteru (1935.-37.)[4], a nakon pauze kao istraživač fizičar u General Electric Laboratories (1937.-39.)[4] bio je na Sveučilištu u Pennsylvania (1939. – 1942.), a zatim Carnegie Institute of Technology (1942. – 1949.).[4] Od 1946. do 1947. Seitz je bio direktor programa obuke za atomsku energiju u Nacionalnom laboratoriju Oak Ridge. Imenovan je profesorom fizike na Sveučilištu Illinois, Urbana-Champaign, 1949. godine, postavši predstojnik odjela 1957. te dekan i potpredsjednik za istraživanje 1964. Seitz je također služio kao savjetnik NATO-a.[6] Od 1962. do 1969. Seitz je služio kao predsjednik Nacionalne akademije znanosti Sjedinjenih Država (NAS), s punim radnim vremenom od 1965. [9]. Kao predsjednik NAS-a inicirao je Sveučilišnu istraživačku udrugu, koja je sklopila ugovor s Komisijom za atomsku energiju za izgradnju najvećeg akceleratora čestica na svijetu u to vrijeme, Fermilaba.[1] Bio je predsjednik Sveučilišta Rockefeller od 1968. do 1978. tijekom kojeg je pomogao u pokretanju novih istraživačkih programa u molekularnoj biologiji, staničnoj biologiji i neuroznanosti kao i stvaranju zajedničkog MD-PhD programa sa Sveučilištem Cornell.[6] Povukao se sa Sveučilišta Rockefeller 1979., kada je postao predsjednik emeritus. Konzultantska karijera Nakon što je Seitz objavio rad o tamnjenju kristala, DuPont ga je 1939. zamolio za pomoć oko problema koji su imali sa postojanošću krom žute boje. Postao je `duboko uključen` u njihove istraživačke napore.[10] Između ostalog, istraživao je moguću upotrebu netoksičnog silicijevog karbida kao bijelog pigmenta.[11] Seitz je bio direktor Texas Instrumentsa (1971.-1982.) i Akzona Corporationa (1973.-1982.).[12] Nedugo prije svog umirovljenja 1979. sa Sveučilišta Rockefeller, Seitz je počeo raditi kao stalni konzultant za R.J. Reynolds Tobacco Company, koja je savjetovala njihov program medicinskog istraživanja [13] do 1988. [6] Reynolds je prethodno pružio `vrlo velikodušnu` potporu za biomedicinski rad u Rockefelleru.[14] Seitz je kasnije napisao da je `sav novac potrošen na temeljnu znanost, medicinsku znanost,` i ukazao na istraživanje kravljeg ludila i tuberkuloze koje je financirao Reynolds.[6] Ipak, kasnije akademske studije o utjecaju duhanske industrije zaključile su da je Seitz, koji je pomogao u dodjeli 45 milijuna dolara Reynoldsovog financiranja istraživanja, [15] `odigralo je ključnu ulogu... u pomaganju duhanskoj industriji da proizvede nesigurnost u pogledu utjecaja pušenja na zdravlje.` [16] Prema dopisu duhanske industrije iz 1989., Seitz je opisan kao zaposlenika Philip Morris Internationala kao `prilično starijeg i nedovoljno racionalnog da ponudi savjet.`[17] Godine 1984. Seitz je bio osnivački predsjednik Instituta George C. Marshall [18] [19] i bio je njegov predsjednik do 2001. [20] [21] Institut je osnovan kako bi se zalagao za Stratešku obrambenu inicijativu predsjednika Reagana, [22] ali `u 1990-ima se razgranao i postao jedan od vodećih think tankova koji pokušavaju razotkriti znanost o klimatskim promjenama.` [23] [24] A 1990. izvješće koje je koautorstvo sa suosnivačima Instituta Robertom Jastrowom i Williamom Nierenbergom `centralno informiralo o stajalištu Bushove administracije o klimatskim promjenama uzrokovanim ljudskim djelovanjem`.[25] Institut je također promovirao ekološki skepticizam općenito. Godine 1994. Institut je objavio Seitzov rad pod naslovom Kontroverze o globalnom zagrijavanju i ozonskim rupama: izazov znanstvenom sudu. Seitz je doveo u pitanje mišljenje da su CFC `najveća prijetnja ozonskom omotaču`.[26] U istom radu, komentirajući opasnosti sekundarnog udisanja duhanskog dima, zaključio je da `nema dobrih znanstvenih dokaza da je pasivno udisanje doista opasno u normalnim okolnostima.`[27] Seitz je bio središnja figura među poricateljima globalnog zatopljenja.[6][28] Bio je znanstvenik najvišeg ranga u grupi sumnjivaca koji su, počevši od ranih 1990-ih, odlučno osporavali sugestije da je globalno zatopljenje ozbiljna prijetnja.[29] Seitz je tvrdio da je znanost koja stoji iza globalnog zatopljenja neuvjerljiva i da `sigurno ne opravdava nametanje obveznih ograničenja emisija stakleničkih plinova`.[29] Godine 2001. Seitz i Jastrow postavili su pitanje je li globalno zatopljenje antropogeno.[30] Seitz je 1995. potpisao Deklaraciju iz Leipziga i, u otvorenom pismu pozivajući znanstvenike da potpišu peticiju o globalnom zatopljenju Oregonskog instituta za znanost i medicinu, pozvao je Sjedinjene Države da odbace Protokol iz Kyota.[6] Pismo je bilo popraćeno člankom od 12 stranica o klimatskim promjenama koji je slijedio stil i format gotovo identičan prilogu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), znanstvenom časopisu, [31] uključujući čak i datum publikacija (`26. listopada`) i broj sveska (`Vol. 13: 149–164 1999`), ali zapravo nije bila publikacija Nacionalne akademije znanosti (NAS). Kao odgovor, Nacionalna akademija znanosti Sjedinjenih Država poduzela je ono što je New York Times nazvao `izvanrednim korakom pobijanja stajališta jednog [od] svojih bivših predsjednika.` [6] [32] [33] NAS je također jasno dao do znanja da `Peticija ne odražava zaključke stručnih izvješća Akademije.` Seitz je opsežno surađivao s Fredom Singerom tijekom njegove konzultantske karijere za duhanske i naftne korporacije u pitanjima zdravlja i klimatskih promjena.

FACIT TP2, Sweden - Prenosna pisaća mašina (1965.) U originalnom zaštitnom koferu. Proizvođač: „Facit Halda AB“, Åtvidaberg, Sweden Prema serijskom broju: P 500974 mašina je proizvedena 1965. godine. Mašina „Facit TP1“ (Privat Tip 1) prvi put je proizvedena 1958. godine. Reklamirana je kao mašina pouzdana za kancelarijsku i istovremeno pogodna za kućnu upotrebu. Stručnjaci smatraju da je za njen lak i precizan rad najzaslužnija ugradnja naprednih cevastih nosača kolica, razvijena nekoliko godina ranije za standardne mašine. TP1 je nazivana “prinčevska pisaća mašina”, po izvanrednim kvalitetima i s aluzijom na aristokratsko poreklo dizajnera Sigvarda Bernadottea (Sigvar Bernardo). Kada je počeo uvoz mašine u SAD, 1960-tih godina, mašina je opisivana kao uspešan spoj “švedskog čelika, švedskog dizajna i švedske preciznosti”. Početkom 1960-ih godina paralelno je počeo da se proizvodi i “Facit TP2” (Privat Tip 2), znatno robustnija, teža i modernizovanog dizajna. Obe mašine proizvodile su se do 1968. godine, a sledeće godine ih je zamenila mašina “1620 Series”. Natpisi: - na prednjem poklopcu, na pločici: FACIT - na zadnjem poklopcu, pojedinačn nalepljena slova čitavom diužinom mašine: F A C I T - na okviru donjeg poklopca; MADE IN SWEDEN Dimenzije mašine: Visina (bez teleskopskih držača papira): 14 cm Dužina: 34 cm Širina: 30 cm Dimenzije kofera: Visina: 14 cm Dužina: 44 cm Širina (bez ručke za nošenje): 36 cm Ukupna težina: 7,8 kg Tastatura je švedska latinica. QWERTY-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova. Mašina koristi standardnu dvobojnu traku (postavljena je nova). Mašina je u potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Detaljno je očišćena, bez potpunog rasklapanja. Sitne ogrebotine kod oba dugmeta za ručno okretanje valjka - daktilografkinja je imala duge nokte. Drugih tragova upotrebe nema. Kofer je dobro očuvan. Zlatna boja na gornjim kopčama je potamnila. Bravica kofera je ispravna, ali je ključ izgubljen. Na zahtev: Uputstvo za upotrebu (na engleskom jeziku) u PDF formatu. 1889. godine AB (od “aktiebolag”, ili “korporacija”) “Åtvidabergs Förenade Industrier”, proizvođač nameštaja i kancelarijske opreme, osnovan je u švedskom gradu Åtvidaberg (Otvidabei). Kompanija je potpuno restrukturirana od 1923. godine, a sledeće godine je osnovala “AB Facit”, firmu koju je pokrenuo Alex Wibel (Alkes Vilbel) u Štokholmu 1918. godine, da bi proizvodila kalkulatore sa zavrtanjima. Kompaniju “Halda” u mestu Svängsta (Svengsta) osnovao je Henning Hammarlund (Hening Hamalund) i proizvodila je džepne satove, a na prelazu veka u proizvodnju je dodao i pisaće mašine. 1920. godine “Halda” je likvidirana, a nova kompanija AB “Halda Fabriker” koja je preuzela proizvodnju pisaćih mašina bankrotirala je 1927. godine. 1938. godine ime Halda preuzela je AB “Åtvidabergs Förenade Industrier” i pretvorila je u podružnicu pod imenom „Facit Halda AB“. Do 1961. godine korporacija „Facit“, pod upravom Gunnara Ericssona (Gunar Erikson), imala je 8000 zaposlenih i podružnice u više od 100 zemalja. 1970. godine kompanija „Facit“ dostigla je vrhunac svog rasta, sa više od 14 000 zaposlenih širom sveta. 1973. godine prodata je kompaniji „Electrolux“, a 1983. godine kompaniji „Ericsson“. Podružnica u Nakajimi, u Japanu, proizvodila je još uvek električne portabl pisaće mašine, ali je proizvodnja u Švedskoj prestala, kada je 1995. godine zatvorena fabrika u Svängsti. Kompanija „AB Facit“ prestala je da postoji 1998. godine. SIGVARD OSCAR FREDRIK BERNADOTTE , princ Bernadotte, grof od Visborga (Sigvad Oskar Fridrik Bernardo, princ Bernardo, grof od Vizbora, 1907-2002) bio je švedski princ i poznat industrijski dizajner. Bio je drugi sin Kralja Gustava VI Adolfa od Švedske i njegove prve žene, princeze Margaret of Connaught (Margret od Kanosa), unuke britanske Kraljice Viktorije. Rođen je kao švedski princ, s titulom Duke of Uppland (Vojvoda od Uplanda), ali je isključen iz nasledstva predstola i izgubio je sve švedske titule i kraljevske privilegije 1934. godine kada se oženio običnom građankom, Erikom Maria Regina Rosalie Patzek (Erika Maria Regina Rozali Pacek, 1911–2007), ćerkom nemačkog biznismena. Kao industrijski dizajner, postao je poznat po velikom boju dizajna, od luksuznih srebrnih predmeta, preko pisaćih mašina i naočara, do predmeta od plastike za svakodnenvu upotrebu, uglavnom preko svoje dizajnerske kuće “Bernadotte Design AB”. Kao pomoćnik režisera radio je za filmsku kompaniju MGM u Kaliforniji. Između ostalog, bio je tehnički savetnik na snimanju poznatog filma “Zatvorenik Zende”, koji je 1937. godine režirao John Cromwell (Džon Kromvel). (124/30-I-kp/1492)

Dubravka Đukanović ARHITEKTURA RIMOKATOLIČKIH CRKAVA VOJVODINE OD 1699. DO 1939. GODINE Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin Novi Sad, 2015. 577 ilustrovanih strana, tvrd povez, zaštitni omot, veliki format. MU dvojezičnoj monografiji „Arhitektura rimokatoličkih crkava Vojvodine od 1699. do 1939. godine“ / „Architecture of Roman Catholic Churches in Vojvodina from 1699 to 1939“ objavljeni su rezultati višegodišnjeg istraživačkog rada usmerenog na proučavanje značajnog korpusa novovekovne rimokatoličke sakralne arhitekture Vojvodine, koja je nastala kao fenomen savremene, dominantne državne kulturne politike Monarhije delimično razvijene iz ideje religioznog unitarizma. Načini na koji se diskurzivna kulturološka, društveno-politička i religiozna klima, koja je vladala u Habzburškoj monarhiji i njenim provincijama, a od 1918. i Kraljevini SHS/Jugoslaviji, manifestovala u arhitekturi crkvenih građevina, državno dominantne, rimokatoličke konfesije, naučno su argumentovano utvrđeni i objašnjeni u ovoj kompleksnoj studiji. Trasiranje porekla i razvoja arhitektonske forme 243 proučavana sakralna objekta zasnovano je na obimnoj analizi informacija prikupljenih tokom terenskih i arhivskih istraživanja sprovednih u 6 zemalja, kao i istraživanja objaveljnih izvora (502 referentne jedinice), koji se odnose na arhitektonsko stvaralaštvo proučavanog (i ranijeg) perioda u matičnoj, susednim i drugim državama Centralne Evrope. Sveobuhvatna sinteza sprovedenih istraživanja rezultovala je integralnim tekstom objavljenim na 584 strane, koji prati veliki broj fotografija, tehničkih crteža i arhivskih dokumentata (od starih karata, grafičkih predstava, fotografija, razglednica i projekata do pisanih dokumenata), kao i obimna bibliografija, popisi i registar. Posebnu vrednost predstavlja 11 sinteznih karata i tabele na kojima su predstavljeni svi proučavani objekti i data analiza njihove hronološke, stilske i tipološke pripadnosti. Primenjeni kompleksni istraživački protokol, koji uključuje osam kriterijuma prema kojima se svaki istraživani objekat analizira i sistematizuje, omogućio je da se utvrde svi pojavni oblici crkvenih građevina i izvrši njihova tipološka sistematizacija kroz sagledavanje procesa razvoja crkvenih građevina u odnosu na rešavanje funkcionalnih, konstruktivnih, tehnoloških i likovnih zahteva, kao i odnosa građevine sa njenim neposrednim i širim okruženjem. Sagledane su uzročno-posledične veze između politike, ideologije, religije i društvene uloge crkve i načina njihovog ispoljavanja u diskursima bogoslužbenog rituala i arhitekture kao njegove scene. Utvrđeni su tokovi i pravci prenošenja arhitektonsko-umetničkih i graditeljskih uticaja i definisane su promene nastale u arhitektonskom oblikovanju kao posledica promene verske ideologije i arhitektonskog programa. Ovim istraživanjem su, pored sabiranja dosadašnjih i prezentovanja novostečenih znanja, otvorena i brojna pitanja vezana za proučavanu oblast novije istorije arhitekture i, posredno ili neposredno, njoj srodne teme. Nova saznanja i izvedeni zaključci o mestu, ulozi i vrednosti proučavanih objekata nova su, naučno utemeljena osnova za reinterpretaciju dosadašnje valorizacije proučavanih objekata u lokalnom, regionalnom i evrpskom kontekstu. Stručnjaci i ljubitelji arhitekture, povijesti, umjetnosti, te vjernici, već skoro dvije godine imaju priliku uživati u monografiji Arhitektura rimokatoličkih crkava u Vojvodini od 1699. do 1939. od kada je objavljena u nakladi Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Autorica ove monografije je arhitektica – konzervatorica i znanstvena suradnica Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije dr. sc. Dubravka Đukanović. Što Vas je motiviralo da se profesionalno zainteresirate za arhitektonske značajke sakralnih građevina Katoličke Crkve kod nas? Početak povijesnog doba kojim se bavim obilježen je smirivanjem burnih povijesnih događanja i stabilizacijom prilika u Srednjoj Europi i na Balkanu krajem XVII. stoljeća, čime su stvoreni uvjeti za ponovni prosperitet kršćanstva i sveukupni politički, društveni, gospodarski, kulturni i umjetnički razvoj tijekom naredna dva stoljeća. Raznolika nacionalna i vjerska struktura društva u današnjoj Vojvodini odražavala se i na karakter ovdašnjih, u to vrijeme ubrzano urbaniziranih, naselja. Prisustvo različitih nacionalnih i kulturnih grupa na ovom području stvorilo je snažne regionalne i lokalne posebnosti u mnogim stvaralačkim oblastima, uključujući i arhitekturu. Moje dugogodišnje profesionalno opredjeljenje je u domeni historiografije usmjereno upravo ovim posebnostima vojvođanske arhitekture i njezinom pozicioniranju u okviru šireg centralnoeuropskog kulturnog kruga. U oblast istraživanja sakralnih građevina Vojvodine sam ušla kroz moj prethodni obimni višegodišnji znanstveno-istraživački rad posvećen istraživanju i tumačenju arhitektonske forme vojvođanskih pravoslavnih crkava građenih tijekom XVIII. i XIX. stoljeća, kada sam se neminovno dotakla i problema arhitektonske forme objekata drugih konfesija iz istog razdoblja. Izuzetno vrijedan spomenički fond od oko 250 sakralnih građevina bio je na margini interesa povijesničara arhitekture na području Srbije u proteklih 70 godina. To je bilo dovoljno izazovno da me inspirira da se upustim u istraživanje podrijetla i razvoja arhitektonske forme rimokatoličkih objekata, građenih u Vojvodini u naznačenom vremenu. Ova tematika ni u ranijoj stručnoj i znanstvenoj literaturi nije bila značajno zastupljena, a istraživački timovi u ustanovama zaštite su se ovoj temi samo sporadično posvećivali, mahom istražujući pojedinačne objekte. Osim toga, fokus istraživača je bio na proučavanju stila primijenjenog pri izgradnji ovih objekata i pokretnog materijala koji se u njima čuva, dok je problem prostornog koncepta, odnosa funkcije i forme objekta, podrijetla arhitektonske forme i utjecaji iz centara Srednje Europe, te tipologija arhitektonskih oblika ovih građevina ostao skoro potpuno neistražen. Ova činjenica je inicirala istraživanje prostornih i oblikovnih značajki arhitekture rimokatoličkih crkvenih građevina Vojvodine. Kompleksnije istraživanje podrijetla i razvitka arhitektonske forme pojedinih građevina kao materijalnog okvira dominantne i državno prihvaćene vjere se dalje razvilo iz potrebe za promišljanjem uloge arhitekture kao discipline rabljene za definiranje pozicije i opće kulturološke razine društvene zajednice s jedne strane, i kao okvira za izražavanje statusa i moći Katoličke Crkve u okviru državno prihvaćenih religija Austrije, odnosno Austro-Ugarske, s druge. U monografiji je predstavljen dio rezultata tih istraživanja, a tumačenje do sada relativno malo istražene oblasti predstavlja pokušaj da se osvijetle načini i sredstva kojima je arhitektura kao diskurs odražavala vladajuće društveno-političke, religiozne i kulturne tendencije i nametnula se kao oblik konfesionalnog izražavanja i kao jedan od činitelja u konstituiranju društvenog, kulturnog i državnog identiteta. Razdoblje od gotovo četvrt milenija, koje ste obuhvatili u monografiji, počinje oslobođenjem ovih krajeva od Otomanske vlasti a završava se izgradnjom posljednje katoličke crkve prije II. svjetskog rata u Vojvodini. Tko je u tom vremenu projektirao, gradio, održavao i obnavljao katoličke crkve na ovom podneblju? Što je utjecalo na arhitekte u tom dugačkom razdoblju prilikom odlučivanja o izgledu pojedinih objekata? Istraživano razdoblje je vrijeme koje su obilježile značajne društvene promjene, jak gospodarski razvoj i velika graditeljska ekspanzija u rubnim područjima nekadašnje Monarhije. Od tada potječe, prema broju sačuvanih spomenika, dominantno graditeljsko nasljeđe ove graditeljske skupine. Diskurzivna kulturološka, društveno-politička i religijska klima koja je vladala od polovice XVIII. stoljeća u Habsburškoj monarhiji (1745. – 1918.) manifestirala se i u arhitekturi crkvenih građevina državno dominantne vjere. Inicijalno definirani vremenski opseg istraživanja je tijekom samog istraživanja proširen na vrijeme I. svjetskog rata i međuratno razdoblje, jer je uočeno da zamah izgradnje rimokatoličkih crkava, bez značajne promjene u programu i stilskim odlikama, traje neznatno smanjenim intenzitetom i tijekom drugog i trećeg desetljeća XX. stoljeća i jenjava tek pred početak II. svjetskog rata. Za istraživanje geneze izgradnje crkvenih građevina i tumačenje značajki, stila, pojavnih oblika pojedinih sklopova i posebno dekorativnog programa značajnu osnovu predstavljaju istraživanja crkvene organizacije, društvenih i religijskih kanona onog doba, općih normativnih akata, građevinskih propisa i umjetničkih priručnika. S obzirom na obim i kompleksnost proučavanog materijala, ova knjiga je otvorila i niz pitanja, kojima se dosadašnja istraživanja nisu bavila, kao što su utvrđivanje uloge materijalne i duhovne kulture, društvenog sustava i političkog aspekta u procesima organizacije Katoličke Crkve, identifikacija značaja posebnih religijskih zahtjeva u koncipiranju prostornog koncepta i izgleda crkvenih građevina ili uloge tipskih projekata za izgradnju crkvenih građevina u svjetlu državno proklamiranog stava o religioznom unitarizmu. Identifikacija autora – arhitekata i graditeljskih majstora angažiranih pri izgradnji ovih crkava je jedna od tema kojom se ovo istraživanje bavilo. Iz sačuvanih planova za izgradnju pojedinih objekata, iz arhivskih spisa ili zapisa ranijih istraživača identificirana su imena npr. graditeljskih majstora ranijeg razdoblja koji su izradili planove za izgradnju pojedinih crkava. Gašpar Osvald iz Moravske je kao frater operarius bio angažiran na izgradnji crkve sv. Pavla u Baču (1773.), a Ferenc Kaufmann, zidarski majstor iz Pešte, koji je izradio prve planove za izgradnju stolne bazilike sv. Terezije u Subotici, na čijoj su izgradnji od 1773. do 1798., kasnije bili angažirani i Mihály Erdélyi, Titus Mačković i Pál Mamužić. Oživljavanje ratom opustjelih područja od početka XVIII. stoljeća je, osim inpopulacije, obuhvaćalo i planiranje sela i gradova i realizaciju velikih infrastrukturnih projekata u koje su bili uključeni mnogi poznati arhitekti i inženjeri. Jedan od najistaknutijih inženjera tog stoljeća, József Kiss, izradio je, tijekom angažmana pri bečkoj kameralnoj administraciji, i projekte za izgradnju katoličkih crkava u Bačkom Gračacu (1801.), Karavukovu (1801.) i Srbobranu (1802./03). Nemali broj vojvođanskih sakralnih objekata je izgrađen po tipskim projektima pripremljenim u okviru državne administracije. U Mađarskom državnom arhivu čuva se nekoliko takvih projekta za izgradnju sakralnih objekata, na čijoj su poleđini pobrojana mjesta Bačko-bodroške županije u kojima je, po ovom planu, planirana ili realizirana izgradnja crkava... Za izgradnju crkve sv. Ivana Krstitelja u Ečki (1862. – 1864.) vezuje se, po podacima iz spisa, arhitekt Kanski, najvjerojatnije Wence Kansky, arhitekt bečkog podrijetla, koji je radio u birou čuvenog mađarskog arhitekta Miklósa Ybla, kome se na osnovu ovog podatka pripisuje autorstvo nad crkvom i kaštelom u Ečki. Crkva sv. Petra i Pavla u Bajmaku (1817.) obnovljena je i proširena 1907. prema projektu budimpeštanskog arhitekta Ernőa Foerka. I čuveni temišvarski arhitekti su bili angažirani na izgradnji vojvođanskih crkava. Izgradnja kompleksa samostana časnih sestara Naše Gospe u Zrenjaninu je 1878. godine povjerena temišvarskom arhitektu Eduardu Reiteru, crkva Uznesenje BDM u Jaši Tomiću (1911.) je najverojatnije izgrađena prema projektu Karla Harhta. Veliki hrvatski arhitekt njemačkog porijekla, zagovornik eklektičke arhitekture i pobornik neogotičke obnove, Hermann Bollé, je bio krajem XIX. stoljeća angažiran na rekonstrukciji crkve Gospe Snježne na Tekijama (1881.), izgradnji crkve sv. Mihovila Arkanđela u Erdeviku (1890.) i danas srušene župne crkve sv. Vendelina u Franjin Dolu (Zemun; 1888.). Pred kraj karijere projektirao je i grobljansku kapelu obitelji Stefana Tašnera u Rumi (1922. – 25.). Najuspješniji subotički arhitekti, Titus Mačković, Géza Koczka i István Váci su se krajem XIX. i u prvim desetljećima XX. stoljeća ogledali i u jednostavnijim arhitektonskim programima malih obiteljskih kapela. U godinama pred II. svjetski rat Karl Molzer je projektirao crkvu sv. Antuna Padovanskog u Čantaviru (1928./29.), Mihajlo Plavec je na osnovu pobjedničkog rješenja na natječaju projektirao crkvu sv. Elizabete u Novom Sadu (1931.), a Baltazar Dulić sv. Ivana Krstitelja u Hajdukovu (1936. – 1938.). U suradnji s Molzerom, Dulić je projektirao crkvu sv. Josipa radnika u Đurđinu (1935.) i sv. Adalberta u Bačkom Petrovcu (1939.). Godine 1932. je izgrađena crkva Srca Isusovog u Šidu prema projektu vukovarskog inženjera Frana Funtaka, koji je vodio i obnovu crkvi u Čereviću i Kukujevcima. Koje kriterije je potrebno zadovoljiti da bi se građevina proglasila kulturnim dobrom i koje su kategorije kulturnih dobara kod nas? Kako funkcionira sustav zaštite kulturnih dobara u Srbiji? Zaštita spomeničkog fonda u Srbiji ima tradiciju dugu više od stoljeća i pol, od kada je knez Aleksandar Karađorđević 22. veljače 1844. godine izdao Uredbu o zaštiti spomenika drevnosti, što je jedan od prvih suvremenih općih spomeničko-pravnih akata u Europi XIX. stoljeća. Sustav zaštite kulturnih dobara u Srbiji ustanovljen je 1947. godine osnivanjem Zavoda za zaštitu i znanstveno proučavanje spomenika kulture N. R. Srbije (danas: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture). To je institucija u okviru mreže od 11 regionalnih, općinskih i gradskih zavoda, koji se brinu o 2.531 nepokretnom kulturnom dobru (2.188 spomenika kulture, 75 prostorno kulturno-povijesnih cjelina, 191 arheoloških nalazišta i 77 znamenitih mjesta). Kategoriziranih nepokretnih kulturnih dobara ima 782: 200 od izuzetnog i 582 od velikog značaja. Sustav zaštite i korištenja kulturnih dobara je uređen Zakonom o kulturnim dobrima, kojim su definirani i kriteriji po kojima se objekt i utvrđuje za nepokretno kulturno dobro. Uz sve nedostatke ovog zakona, a s obzirom na iskustva susjednih zemalja koje su reorganizirale službe razdvajanjem na administrativni i konzervatorski dio, sustav u Srbiji još uvijek, iako uz značajno smanjena sredstva za istraživanja i tehničku zaštitu, ima relativno dobre rezultate u oblasti zaštite i konzervacije spomeničkog fonda. Posebnu vrijednost u promociji kulturnog naslijeđa Srbije ima nakladnička djelatnost Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je podržao istraživanje arhitekture rimokatoličkih crkava i koji je izdavač ove dvojezične monografije. Provedenim sustavnim istraživanjem, kompleksnom analizom razvojnih procesa i prenošenja utjecaja i vrijednosnim pozicioniranjem ovih objekata u širem kontekstu, ukazano je na veliki broj objekata koji ima značajne arhitektonsko-umjetničke i kulturno-povijesne vrijednosti, ali ne i status nepokretnog kulturnog dobra. Koliko je važna svijest vjernika i crkvenih službenika o arhitektonskoj vrijednosti ovih zgrada? Što, osim divljenja graditeljskom umijeću, trebaju uraditi oni koji ih koriste da bi se one trajno sačuvale? Većina od 243 sakralne građevine koje su prezentirane u monografiji, je u redovitoj bogoslužnoj uporabi. O vrijednosti ovih objekata u okviru šireg arhitektonskog, centralnoeuropskog graditeljskog korpusa, čime se ja bavim, vjernici, osim onih koji su svojom profesijom ili osobnim afinitetom okrenuti istraživanju povijesti arhitekture, ne znaju mnogo. Za vjernike je crkva Božji dom, a ne spomenik kulture i, kao i za sve druge objekte koji imaju posebnu umjetničku, kulturnu i povijesnu vrijednost, neophodna je stalna međusobna komunikacija službi koje se bave vrednovanjem i zaštitom ovih objekata i njihovih korisnika. Samo kroz konstantnu interakciju svih sudionika moguće je očekivati da se vrijednost ovih građevina na pravi način vrednuje i donese dodatnu kako duhovnu, tako i materijalnu vrijednost svojim korisnicima. Kolika je stvarna turistička vrijednost i funkcija katoličkih crkava u Vojvodini? Spomeničko nasljeđe Vojvodine, kome pripadaju i objekti Katoličke Crkve, je općenito nedovoljno iskorišteno i, nažalost, relativno nepoznato i samim Vojvođanima, ali i ljudima koji su profesijom manje ili više vezani za kulturna dobra. Osim obveze imatelja kulturnog dobra da osigura dostupnost kulturnog dobra javnosti, kako to definira Zakon o kulturnim dobrima, moralna je obveza svih nas da se upoznamo s vrijednostima koje imamo, da o njima govorimo, pišemo, snimamo i da ih, riječju, promoviramo kako bismo ih konačno i sačuvali. Izvor: Hrvatska riječ(Marko Tucakov)