Vučko maskota XIV Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Vučko-Radio Visina 16 cm Prodaje se kao neispravan, nedostaju konektori za bateriju, vizuelno dosta dobro očuvan i kompletan. Yugoslavia/Jugoslavija

Lepo ocuvano i ISPRAVNO, fali poklopac za baterije

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi je retro ruska igracka - Radio Konstruktor set, stara skoro 50 godina, nikada koriscena, generalno odlicno ocuvana i kao takva predstavlja pravi kolekcionarski primerak svoje vrste. Igracka predstavlja pretecu - EX YU Elektro Pionir Mehanotehnika. Set se nalazi u originalnom pakovanju (losije ocuvano), ali najbitnije kompletan - slusalice sa antenama, svaka pregrada je sa svojim sadrzajem (razni kalemovi, zice, srafovi itd.) i to u originalnom papiru. Potrebno je nabaviti nove baterije, jer originalne su od starosti procurele. Radio Konstruktor Made in USSR (SSSR, Sovjetski Savez) 1976. Prava prilika za sve iskonske kolekcionare da po zaista extra ceni (s obzirom na starost, ocuvanost i pre svega retkost ovakvih setova) upotpune svoje kolekcije. tagovi - radio konstruktor, stara ruska igracka, stare ruske igracke, old vintage retro russian toy, ussr, sssr, soviet toy, igruska, elektropionir, elektro pionir, mehanotehnika izola, kolekcionarstvo ... Objektivno stanje seta je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

Cenovnik usluga radio televizije Skopje sa ilustracijama,iz 1985 godine,u dobrom je stanju.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ŽANA SORELA IZ 1967.G. Poslata iz Pariza 13. februara 1967. godina Crno-bela fotografija15 x 10 cm Žan Sorel (1934), poznati francuski glumac. Intenzivno je radio u evropskoj kinematografijI tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sa rediteljima poput Luisa Bunjela i Lukina Viskontija. Najpoznatija filmska ostvaranja: Lepotica dana (1967) Jedna na drugoj (1969), Gušter u ženskoj koži (1971), Dan šakala (1973), Posljednji Pulcinella (2008). Od 1980. godine najviše je radio na televiziji. TV emisije: Una buona stagione, Desert of Fire, Prigioniera di una vendetta, Das Sahara-Projekt, Butterfly. Bio je oženjen glumicom Anom Marijom Feraro, od 1962. godine posle njene smrti, oženio se Patricijom Balme.

Originalna fotografija na kartonu (kartonka) Dr. Gerasima Ivezića, sa posvetom i potpisom iz 1904. godine. Dimenzije: oko 10,5 x 6,5 cm IVEZIĆ P. GERASIM , lekar (14/6 1876, Brus — 9/2 1915). Gimnaziju je završio u Kruševcu, medicinu u Beču (1908). Na studijama u Beču upoznaje Petra Kočića, sa kojim postaje prijatelj. Bio je sreski lekar. Učestvovao je ratovima 1912—1915. Radio je u Okružnoj bolnici u Kragujevcu, gde je umro od tifusa. Pisao je u Srpskom Arhivu i Narodnom Zdravlju, prevodio je Hackel-a, Runge-a. Radio je na lepoj književnosti, sarađivao je na Srpskom Književnom Glasniku, Iskri, Kolu. Bavio se i umetnošću i iz Beča je redovno slao izveštaje o slikarskim izložbama, najviše Iskri (Pisma iz Beča).

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMASA FRIČA IZ 1966.G. Poslata iz Milana 11. jula 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Tomas Frič (1944 - 2021) Nemački glumac za film, televiziju i sinhronizaciju. Prvu ulogu igrao je u austrijskoj “Julia du bist zauberhaft”, “Das schwarz-weiß-rote Himmelbett “i “Das große Liebesspiel”. Postao omiljen kod tinjedžera … tako da je često bio na naslovnoj korici omladinskog “Bravo”. 1965. bio je angažovan u frankfurtskom pozorištu „Kleinen Theater am Zoo“. U kasnijim godinama se proslavio i kao pozorišni glumac. Radio je i kao glasovni glumac: Russell Crowe (Gladiator, Master & Commander – Bis ans Ende der Welt), Jeremy Irons (Stirb langsam – Jetzt erst recht, Königreich der Himmel, Eragon – Das Vermächtnis der Drachenreiter), Aslan (Die Chroniken von Narnia: Der König von Narnia und Die Chroniken von Narnia: Prinz Kaspian von Narnia), Charles Shaughnessy (Die Nanny) i Edward James Olmos (Battlestar Galactica) Takođe je radio u nemačkim verzijama niza poznatih crtanih filmova, uključujući “Kralja lavova” i “Traženje Nema”. Od 1977, Frič se pojavio u ulozi u popularnoj seriji “Tri su jedna previše” autorke Barbare Noack prikazujući čoveka u priči o ljubavnom trouglu. To ga je učinilo jednim od najpopularnijih glumaca u Nemačkoj.

Atomic Shelter - Chinese Bike Originalno izdanje (EP, promo). Izdanje sadrzi samo prednji omot, u nekakvoj specijalnoj kutiji. Made in USA Ocuvanost CD: 5-/4+++ (jedna sitna linijica i dve sitne crtice izvan snimljene povrsine) Prednji omot: 4++ (na jednom mestu malo pritisnut od drzaca omota) Spisak pesama: 1 Chinese Bike - Extended 5:22 2 Believe Me 3:48 3 Chinese Bike - Radio 3:48 4 1945-1995 4:29 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: rock pvs3r6

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RALF VALONE IZ 1964. G. Poslata iz Rima 1964. godina Crno bela fotografija 18 x 13 cm Raffaele `Raf` Vallone (1916 – 2002) bio je italijanski glumac i fudbaler Za vreme Drugog svetskog rata se priključio Komunističkoj partiji i neko vreme radio kao novinar. Iako je glumački debi imao još 1942. godine; tek ga je nastup u znamenitom neorealističkom filmu `Gorki pirinač` reditelja Đuzepa de Santisa učinio međunarodnom zvezdom.Dobio je Oskara 1961. godine za ulogu u filmu `Pogled sa mosta` Sidnija Lameta.

Stara etnografska karta Banata ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50 x 32,5 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), dosta zacepljenja ( dva najveća u sredini od 10 i 4 cm ) -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM PINA DONAĐA IZ 1967.GODINE Poslata iz Venecije 16.marta 1967. godina Kolor fotografija 17,5 x 11,5 cm Pino Donađo je italijanski muzičar, pevač i kompozitor filma. Rođen u Veneciji u porodici muzičara, Pino je počeo da uči violinu se deset godina, a sa 14 godine samostalno debitovao na koncertu u Vivaldiju za italijanski radio. Otkriće rokenrola tokom leta 1959. godine okončalo je Donađovu klasičnu karijeru, počeo je da piše sopstvene pesme i etablirao se kao jedan od istaknutih italijanskih kantautora. Učestovao je na koncertima u Sanremu... njegov najveći hit bio je hit iz 1965. godine „Lo che non-vivo` koji je prodat u tiražu 80 miliona ploča širom sveta, а najpopularniji na engleskom jeziku izveden je kao “Ne moraš da kažeš da me voliš” u izvođenju Dasti Springfild i Elvis Prslija. Njegov prvi film bio je britanski/italijanski horor film “Ne gledaj sada”. Od tada je konponovao muziku za mnoge filmove. 2012. godine uručena mu je Nagrada za životno delo Svetske akademije zvučnih zapisa.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ĐORĐA GABER IZ 1965.G. Poslata iz Milana 28. jula 1965. godina Crno-bela fotografija 10,5 x 15 cm Giorgio Gaber (I1939 – 2003), italijanski pevač, kompozitor, glumac i dramski pisac. Takođe je bio i vrhunski gitarista i autor jedne od prvih rok pesama na italijanskom jeziku (`Ciao ti dirò`, 1958). Sa Sandrom Luporinijem začetnik je muzičkog žanra poznatog kao “teatar kancone” (`song theatre`). Giorgio Gaber i TOP pesme koje su i danas popularne na radio stanicama širom sveta. Đorđo Gaber okupljao je ogromnu publiku više od četrdeset godina muzikom i tekstovima koji su duboko obeležile politiku, kulturu, a takođe i muzičke ukuse italijanskog društva. U njegovim tekstovima postoji intezitet, ponekad šaljiv, a ponekad dramatičan, koji se može razumeti pažljivim osluškivanjem tona njegovog glasa, dikcije, skeniranjem reči i pauza između njih.Tako da se u pesmama Đorđa Gaber od 1970. godine sve više prepoznaje kritički pristup usvojen sa uverenjem da će to doprineti društvenim promenama. Pesme Đorđa Gabera oblikovali su istoriju italijanske pesme, kabarea i televizije u drugoj polovini 20. veka.

Veoma retka fotografija, koja je onovremeno izrađena u onoliko primeraka, koliko se na njoj nalazi profesora, plus jedna za ustanovu u kojoj su radili, to jest, Gimnaziju. Dimenzije bez paspartua: 37 x 28cm.

ROSENTHAL - Ručno oslikani plitki tanjiri `Siena` (dizajn: Bjørn Wiinblad) Dimenzije Prečnik: 27,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 4.470 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu (utisnuto u belom krugu): Rosenthal (ispod dva ukrštena skiptra i krune) studio-linie GERMANY Nadglazurno, plavim: Handgemalt. (ručno oslikano) Kompanija „Rosenthal“ proizvodila je model “SIENA”, prema dizajnu Bjørna Viinblada, od 1977. do 1982. godine. ROSENTHAL STUDIO-LINIE: 1912. godine Philip Rosenthal stariji (Filip Rozental, 1855-1937) pridružio se kompaniji “Jacob Zeidler & Co.” , i već 1913. godine je viđen kao potencijalni novi vlasnik, ali je samo kratko vreme nakon toga proizvodnja potpuno obustavljena zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U tom trenutku fabrika je imala 10 okruglih peći i zapošljavala je oko 400 radnika. Potrajalo je do 1917. godine dok Rosenthal nije u potpunosti preuzeo fabriku, koja je u to vreme imala finansijskih problema zbog teškoća u snabdevanju i raspada dotadašnjeg tržišta. Ubrzo nakon rata Rosenthal je bio u stanju da u potpunosti reorganizuje proizvodnju, i bivša fabrika u Selb-Ploßbergu je 1920. godine postala novo Umetničko odeljenje. Dok se Umetničko odeljenje u početku koncentrisao na razvoj veštine dekorisanja, dizajnerski kreativni aspekt morao je sa razvojem da sačeka da posao preuzme Philip Rosenthal mlađi. (Filip Rozental, 1916-2001). On je ohrabrio dizajenere iz čitavog sveta da dođu u studio kompanije ili da pošalju svoje ideje. Jedan od prvih koji je prihvatio poziv je danski umetnik Bjørn Wiinblad (Bjorn Vindel), koji je svoje prve ideje realizovao u studiju u Selb-Plößbergu 1957. godine. Kako se ideja pokazala veoma uspešnom, kompanija Rosenthal je 1961. godine stvorila novi brend: `Rosenthal Studio-Linie`, koja je realizovala samo dizajne koje je birao nezavisni žiri. Narednih decenija „Rosenthal AG“ sarađivao je sa preko 1000 dizajnera i osvojio preko 400 nagrada za svoje proizvode. Već početkom 1960-tih godina postalo je jasno da će prvobitno Umetničko odeljenje u nekadašnjoj Zeidlerovoj fabrici postati skučeno, i stoga je 1967. godine izgrađen nov kompleks, dok je stari objekt još korišćen do 1969. godine. Konačno je zatvoren 1971. godine. BJØRN WIINBLAD (Bjorn Vinblan, 1918 – 2006), bio je danski slikar, dizajner i umetnik u keramici, srebru, bronzi, tekstilu i grafici. Radio je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu (1954. godine), Australiji i Kanadi (1968. godine). 1985. godine proglašen je za ličnost godine u Njujorku. 1995. godine dobio je nagradu Američko-skandinavske fondacije za kulturu. Kao dete već je pokazivao znake svog talenta za crtanje i stvaranje imaginarnih svetova. Sa 17 godina počeo je da uči za tipografa, ali je ubrzo shvatio da ga interesuje jedino umetnost. Odmah je primljen na Grafički odsek Kraljevske danske likovne akademije. 1947. godine počeo je da radi za ambasadu SAD u Parizu kao dizajner plakata. Dizajnirao je i plakate čuvene kopehagenske bašte Tivoli i mnoge druge predele u Danskoj. Crtao je plakate za Olimpijske igre za hendikepirane u Seulu, za akademiju Novog svetskog simfonijskog orkestra u Majamiju i za Kraljevski danski balet pri Metropolitan operi. Sve do 1988. radio je kostime za brojne baletske i scenske predstave. 1957. godine postao je glavni dizajner fabrike Rosethal, što je doprinelo njegovom međunarodnom ugledu. Mnogo je putovao po Evropi, a ljudi su čekali u redovima da bi se potpisao na predmete koje je dizajnirao. Od 1954. godine sarađivao je sa organizacijama i preduzećima u Dalasu, u Teksasu, a od 1980. godine vodio je i prodavnicu u tom gradu. Dizajnirao je scenografiju i kostime za balet u Dalasu, za pozorišni centar i mnoge druge. Za Dallas International Apparel Mart dizajnirao je pet velikih tapiserija na temu Šeherezadinih priča, koje su bile izložene od 1973. godine sve dok zgrada nije zatvorena 2004. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/50-35/113-kp/1189)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Sramota (Skammen) Švedski film, iz 1968. godine reditelj: Ingmar Bergman scenario: Ingmar Bergman snimatelj: Sven Nykvist producent: Lars-Owe Carlberg dizajner scene: P.A. Lundgren montažer: Ulla Ryghe uloge: Liv Ullmann (Eva Rozberg) Gunnar Björnstrand (pukovnik Jakobi) Max von Sydow (Jan Rozberg) Axel Düberg (Pilot) Jan Bergman (Jakobin vozač) Sadržaj: Ovo je gorka i nemilosrdna osuda rata - svakog rata, bez obzira na čijoj ste strani - velikog reditelja Ingmara Bergmana. Priča započinje sa dva bivša muzičara, Evom i Janom Rozbergom (Liv Ulman i Maks fon Sidou) kako u miru žive u staroj kući, gde uzgajaju voće i povrće. Stanovnici stanuju na osamljenom, besplodnom ostrvu na neodređenoj geografskoj lokaciji. Veliki broj stvari u kući Rozenbergovih, kao što je na primer radio, ne rade kako treba, a u daljini se nazire eskplozivni sukob. (Da bi izbegao ideološku zamku, Bergman izbegava da identifikuje bilo koju stranu u ratu, da bi istakao sam sukob.) Rozenbergovi ostaju nezainteresovani i geografski udaljeni od samog sukoba, ali, malo po malo, različiti elementi rata počinju da ulaze u njihov život i da ih primoravaju da se uključe. Prvo uznemiravanje počinje nadletanjem aviona nad njihovom kućom, a zatim padobranac biva ubijen i vojnici se pojavljuju na imanju Rozenborgovih. Najzad, Eva i Jan bivaju zatvoreni i mučeni. Nakon potpunog uništenja njihovog doma, iz neobjašnjivih razloga, Eva ima seksualne odnose sa jednim od vojnih vođa, pukovnikom Jakobijem (Gunar Bjornstrand). Iako Bergman ne ukazuje specifično da li je Jan svedok toga, on namerno skriva novac kojim bi se lako mogla otkupiti sloboda za Jakobija, kada ga zarobi suprotstavljena strana. I dok sumorna priča nastavlja da se odvija, okolnosti primoravaju Rozenborgove da se suoče sa sopstvenim emocijama i identitetom. Plakat je u odlicnom stanju (pogledajte fotografiju). Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu Ajfelovog tornja iz grada ljubavi. Slagalica sa prepoznatljivom figurom u kompoziciji sa različitim nijansama boja dočarava Francusku istorijsku ikonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom. Dimeznije rama su 53,6cm X 72,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu iz snova - Holandije. Slagalica odiše Holandskim stilom gradnje sa zanimljvim prelivom boja u sutonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom iz snova. Dimeznije rama su 72,4cm X 53,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM SANDRE DI IZ 1966. G. Poslata iz Holywooda 25. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Sandra Dee (1942 – 2005) bila je američka glumica, najpoznatija po nastupima u hollywoodskim filmovima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, koji su joj nakratko doneli status filmske zvezde kao i imidž `besprekorno dobre` devojke. Dee, rodom iz rusinske porodice, kao dete je radila kao manekenka, a vrlo mlada se udala za popularnog pjevača Bobbyja Darina kome je rodila sina. Već krajem 1960. ju je nekoliko komercijalnih promašaja potaklo da se postepeno počne prestati baviti glumom, čemu su doprineli problemi sa depresijom i anoreksijom. Sandra Dee je takođe poznata kao inspiracija za pesmu Look at Me, I`m Sandra Dee u popularnom brodvjeskom mjuziklu Briljantin, a u kojoj se njen lik satirički navodi kao ideal devičanstva i `dobre devojke`. U Beyond the Sea, biografskom filmu posvećenom Bobbyju Darinu, njen lik tumači Kate Bosworth. Njena prva i najznačajnija sapunica zasluga je njeno prikazivanje Amanda Cory u Drugi svet pa Smeli i lepi .Kasnije glumila je lopova dragulja u Plaža Sunset. 2005. godine privremeno se pridružuje glumačkoj ekipi u filmu Opšta bolnica i 2008. uloga dr. Charlotte Taylor NBC`s Dani našeg života. Njeni projekti uključuju epizode serije Odmetnik i Svilene progone, kao i epizoda serije Vruća linija. Sandra se pojavila u udarnim emisijama poput Dva i pol muškarca, CSI, između ostalih. Igrala je u filmovima - Ilegalno u plavom, Imitacija života...Letnje mesto - film je bio masovni hit, a te godine izlagači na američkoj blagajni proglasili su je za 16. najpopularniju zvezdu u zemlji.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM CILLA BLACK IZ 1967. G. Poslata iz Birminghama 21.marta 1967. godine Kolor fotografija 15 x 10 cm SILA BLEK 2015.godine, u 72- godini umrla je britanska pevačica silnog glasa Sila Blek, proizvod Liverpula iz doba Bitlsa, koja je postala nacionalno blago tokom 50-godišnje muzičke i televizijske karijere. Započevši svoju muzičku karijeru u ranim šezdesetim, potpomognuta svojim prijateljima Bitlsima, Sila Blek je postepeno postala jedna od najprodavanijih ženskih izvođača sa 11 numera koje su se našle na Listi top 10 singlova. Sila Blek je bila najprodavaniji britanski izvođač sa vrha brit-pop muzičke scene. Iako je bila uspešna pevačica, Sila je karijeru usmerila na filmsku industriju gde je započela svoj famozni rad kao TV prezenter i kratko radila kao komičarka. Kroz 80-te i 90-te, Sila je vodila dve najomiljenije zabavne emisije u Ujedninjenom Kraljevstvu: `Sastanak na slepo`(1985-2003) i `Iznenađence, iznenađence`(1984-2001), pozicionirajući se čtvrsto na vrh piramide britanske zabavne industrije. 1967 pevačica Sila Blek je debitovala u filmu `Posao...je reč od četiri slova`. Silina smrt 2015. je šokirala britansku publiku i izazvala izliv ljubavi prema pevačici, glumici i zabavljaču.Otuda ne čiudi što je snimljen mjuzikl “Sila – Mjuzikal” koji je u više navrata imao turneje po Ujedinjenom kraljevstvu: “Iznenađence, iznenađence, Sila ovde!” Sila priča neverovatnu priču o običnoj devojci iz Liverpula čiji tinejdžerski snovi o slavi je vode na putu da postane jedna od najomiljenijih britanskih zabavljača svih vremena. Ovaj dirljivi mjuzikl uključuje neke od najvećih pesama iz karijere Sile Blek, one su ultimativni muzički omaž šezdesetim, to su Silini vanvremenski hitovi: Svako ko je imao srce, Alfi i nešto mi govori, Twist and Shout od Bitlsa, Kalifornija sanja od Mamas i Papas i još mnoge.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. jon voigt, donyale luna, john lenon Andy Warhol`s Interview October 1974 Donyale Luna Philippe Petit Hiram Keller Michael Winner Martha Donyale Luna 5 Philippe Petit 8 Meet Your Maker 12 Michael Winner 14 Martha Reeves 18 Jon Voigt 20 The Andrews Sisters 24 Hiram Keller 30 Frederic Davies 34 Ray Bolger 36 Les Smiths de Monte Carlo 40 Richard Estes 42 Waylon Jennings 44 Making Faces 47 Buy n` Buy 49 Out 50 Smalltalk 52 I Cover The Waterfront 54 COVER: DONYALE LUNA IN HALSTON 3D LUMILAR SEQUINS: AND HIRAM KELLER IN HALSTON BLACK CASHMERE. PHOTOGRAPHED BY BILL KING. STYLED BY DENNIS CHRISTOPHER. COVER DESIGNED BY RICHARD BER NST E I N.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM DEBORE KER IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 15,5 x 10,5 cm Dama Debora Ker (1921 — 2007), škotsko–američka filmska i televizijska glumica. Šest puta je bila nominovana za Oskara, ali nikada nije nagrađena. Debora je bila zvezda blokbastera i jedna od najpopularnijih junakinja ljubavnih drama. Nakon nekoliko neuspelih filmova u Britaniji, Kerova je 1947. ostavila ljubavnika i preselila se u Sjedinjene Države, gde je potpisala ugovor sa kompanijom Metro-Goldvin-Mejer. I odmah je ostvarila zapažene uspehe. Nizala su se ostvarenja: drama Crni narcis, film Rudnici kralja Solomona, Edvarde, sine (nominovana za Oskara), Kvo vadis, Julije Cezar, gde joj je partner bio Marlon Brando, i film Kraljica devica, gde je igrala Elizabetu I. Ipak ljubavna drama Odavde do večnosti (1953) je postala njen najpoznatiji film, i za koji je bila predložena da dobije Oskara za najbolju glavnu glumicu, gde joj je partner bio Bert Lankaster, a scena u kojoj su vodili ljubav na plaži Halona na Havajima smatra se jednom od najromantičnijih scena svih vremena. Američki filmski institut je ovaj film stavio na dvadeseto mesto na listi 100 najboljih ljubavnih drama dvadesetog veka. Debora je nastavila da igra u blokbasterima, i postala je poznata kao junakinja ljubavnih filmova. Najpoznatiji od tih filmova su Kraj jedne ljubavne priče, kultni mjuzikl Kralj i ja, u kome joj je partner bio Jul Briner, Nebo zna, gospodine Alison, ljubavnu dramu Afera za pamćenje sa Kerijem Grantom. Američki filmski institut je ovu dramu proglasio za peti najlepši ljubavni film svih vremena. Postala je najstarija Bondova devojka 1967. kada je prihvatila ulogu u Kazino Rojalu. Krajem šezdesetih u potpunosti je napustila film i povremeno radila u serijama i TV-filmovima, i u pozorištu. Nakon filma Odavde do večnosti bila je nominovana za još četiri Oskara, ali nije dobila ni jednog – za uloge u filmovima Nebo zna, gospodine Alison, Kralj i ja, Odvojeni stolovi i Lutalice (1960). Kerova je 1998. proglašena za damu Ujedinjenog Kraljevstva, a četiri godine pre, dobila je Oskara za životno delo, odnosno „za besprekornu gracioznost i lepotu… karijeru tokom koje se zalagala za savršenost, disciplinu i eleganciju.“

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1904-1927) Natpis na čajniku: `Für Silberhochzeit` (`Za srebrnu svadbu`) Za 5 osoba. Set se sastoji od 13 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 27 cm, dužina: 21,5 cm, širina: 14 cm, zapremina: 1,9 l) 5 šoljica (visina: 7 cm, širina: 10 cm, širina otvora: 8 cm) 5 tacni za šoljice (prečnik: 14,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 14,5 cm, dužina: 14,5 cm, širina: 11 cm) 1 posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 11 cm, širina: 10 cm) Ukupna težina: 3650 kg Rub dna čajnika na jednom mestu je popravljan, na rubu dna jedne šoljice nekoliko pukotina nastalih u proizvodnji, na dnu jedne tacne pukotina - sve je vidljivo na kolaž-slici. Srebrna boja na rubu tacni je mestimično izbledela, na dnu tacni po nekoliko jedva vidljivih tragova pribora. Žig na dnu: KPM (za „Krister Porzellan Manufaktur“, ispod jedne vodoravne i dve uspravne poprečne crte) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur A.G.“ koristila je žig između 1904. i 1927. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Prodaje se bez držača za tanjire. (118/18-39-kp/1199)

Radnja se dešava u Nišu, krajem 19. veka nakon oslobođenja i neposredno nakon uspostavljanja železničke linije Beograd - Niš. Baš u to vreme, ugledni niški domaćin jorgandžija Ivko rešio je da u miru i slobodi proslavi Đurđevdan, svoju krsnu slavu. Nakon višednevnih priprema pod budnim nadzorom Keve, Ivkove žene, osvanuo je i slavski dan. Napunila se kuća uglednim i manje uglednim građanima, a na čelo stola kao i svake godine zaseli su Ivkovi verni prijatelji, nadaleko čuveni maštar i lažov Kalča, ispičutura Smuk i veliki ješnik Kurjak. Svoje mesto za stolom našao je i Svetislav, mladić koji se uvukao na slavu zagledan u Mariolu, devojku koja služi goste, i za koga niko prisutan nije znao ko je i otkud se tu stvorio. Ali kako to već biva na srpskim slavama, uz pesme, jelo i piće sve „legne“ kako treba i produži se do duboko u noć kada i najizdržljiviji „ješnici“ i „pijači“ posustaju i razilaze se. Ali ove godine, Kalča, Kurjak, Smuk i nezvani (i neznani) Svetislav nadmašili su sami sebe. Natčovečanskim naporima oni uspevaju da ostanu za stolom dok umorni i klonuli Ivko i Keva odlaze u krevet. I tako su oni, orni i na nogama, na zgražavanje Ivka i Keve dočekali i drugi dan slave, u narodu poznat kao paterice. U podne tog dana počeli su da stižu i ugledni gosti i dalji prijatelji koji su običavali da kod Ivka ne dolaze prvog dana. Priliv novih gostiju nije omeo ovu četvoricu. Oni su izneli sto, piće i hranu u dvorište i tu nastavili da slave slavu svog prijatelja, tvrdo rešeni da ne posustanu i junački istraju do poslednjeg atoma snage. Ivko i Keva bi ih, naravno, vrlo rado izbacili, ali ne mogu jer znaju da nije red da se gosti izbacuju iz kuće a ovi to obilato koriste. Em bahanališu, em prigovaraju Ivku da nije ljubazan domaćin jer neće da ih dvori već ih svaki čas podseća da bi bio red da se raziđu. Udvaraju se Marioli i njenoj majci, udovici Siki, jedu, piju, pucaju, tamane kokoške, pevaju serenade, na opšte veselje komšija i građana koji su se iskupili na kapiji Ivkove kuće. I tako to traje i druge noći, i trećeg jutra kada premoreni i očajni Ivko, rešava da ode kod predsednika opštine ne bi li ih ovaj svojim autoritetom izbacio iz njegovog dvorišta. Posle nekoliko sati odsustva, uveren da im je konačno „doakao“, Ivko se pojavljuje u svojoj kući, pola sata nakon predsednika opštine. A tamo muzika, igranje, pevanje, čočeci, jagnje na ražnju, veselje još veće nego dok je on bio tu. A na čelu parade predsednik opštine lično. Ispostavlja se da je on još veći gurman i bekrija od onih koje je došao da potera. Povrh svega, ispostavlja se da je tog dana Markovdan, Kurjakova slava, pa ovi nastavljaju da slave slavu svog pobratima, ali u Ivkovoj kući. Nije važno da li se slavi treći dan Đurđevdana ili prvi dan Markovdana, bitno je da se slavi. Kada se dobro najeo i napio, baš u momentu kada je Ivko počeo da strahuje da će se ovo preći u još jedno trodnevno šenlučenje, predsednik Ivku predlaže sledeći dogovor - da njih dvojica isprose Mariolu i Siku za Svetislava i Kurjaka, a ovi će se zauzvrat povući sa „borbenih“ položaja iz Ivkovog dvorišta. I tako i bi, kao da ih je sunce ogrejalo, Ivko i Keva radosno isprosiše žene za ovu dvojicu, a bratija je sela u kočije i svoj gastro-maliganski pir nastavila u Kutinama (selo pored Niša). Dokle su tamo bili i šta su sve radili nikada se nije saznalo, ali ono što se zna jeste da su se skromno i bez mnogo pompe Svetislav i Kurjak oženili Mariolom i Sikom, i da su ubrzo stigla i deca.