Opis proizvoda: Čudo Geološkog Veka: Kristali i minerali koje danas držite u ruci predstavljaju dragoceni dar Zemljine prošlosti, formirani tokom geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Ovo je prilika da dodirnete komadić istorije. Za Kolekcionare i Entuzijaste: Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je san svakog kolekcionara, od početnika do strastvenih ljubitelja minerala. Svaki kristal je jedinstveno remek-delo prirode. Dar za Sva Vremena: Zahvaljujući pažljivoj prezentaciji sa odeljcima za svaki dragulj, ovaj set je idealan i kao poklon za vašu decu koja dele interesovanje za čarobne svetove kristala i minerala. Neka ova strast bude pokretačka snaga za ceo život. Bogatstvo Simbolike i Lepote: Kristali i minerali su kroz istoriju imali duboku simboliku i značenje. Osim što su bili deo umetnosti i nakita, koristili su se kao talismani, alati, i statusni simboli. Ovaj set vas vodi kroz tajanstvenu priču ovih dragocenosti. Individualna Energija svakog Kristala: Svaki od 20 kristala u ovom setu nosi svoju jedinstvenu energiju i moć. Od strastvenog Karneola do smirujućeg Rozenkvarca, svaki kristal ima svoj specifičan doprinos vašem duhovnom i emocionalnom balansu. Prirodna Raznolikost: Set uključuje raznovrsne kristale i minerale, uključujući Hematit, Ametist, Citrin, Tigrovo Oko, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog dragulja varira do 2cm. Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Misteriozna Elegancija: Naša Crna Mačko-šolja donosi misterioznu i elegantnu notu svakom trenutku. Očaravajući dizajn sa mačkom dodaje šarm vašem ritualu ispijanja omiljenog napitka. Jedinstveni Kvalitet: Svaka Mačko-šolja je unikatna! Nećete dobiti istu šolju kao na fotografijama, ali ćete dobiti šolju visokog kvaliteta i sličnog izgleda. Očekujte prirodne varijacije u dizajnu. Ručno Izrađena sa Ljubavlju: Svaka šolja je ručno izrađena s pažnjom prema svakom detalju. Idealna za Poklon: Crna Mačko-šolja je savršen poklon za ljubitelje mačaka, tajanstvenih trenutaka ili jednostavno za one koji cene unikatan i elegantan dizajn. Napomena: Očekujte prirodne varijacije u dizajnu i izgledu šolje. Vaša Mačko-šolja će biti jedinstvena, baš kao i vi! Osetite misterioznu eleganciju s našom Crnom Mačko-šoljom! Uživajte u svakom gutljaju uz ovaj unikatan dizajn. Naručite svoju Mačko-šolju sada! // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

gornji desni cosak ostecen,inace u dobrom stanju Ilija Milosavljević Kolarac Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Po njemu je nazvan Restoran „Kolarac”. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

17 x 9 cm Milan Jovanović, (oktobar 1863, Vršac – 17. marta 1944. Beograd) je bio građanski i dvorski fotograf. Sin je fotografa Stevana Jovanovića, brat slikara Paje Jovanovića i otac vajara Dušana Jovanovića. Učio je fotografiju u očevom ateljeu u Vršcu, zatim, u razdoblju 1879–1887. u Beču, Minhenu i Pariz i Trstu. NJegova najveća aktivnost traje do 1914. godine kada je mobilisan, otišao u rat (na dužnost posilnog kneza Đorđa Karađorđevića), a posle navodnog ranjavanja, i oporavka u Firenci, kraće vreme nastavio je rad u Beogradu (1920–1921). Godine 1887. otvorio je svoj prvi fotografski atelje u Beogradu, na Obilićevom vencu, preko puta spomenika knezu Mihailu (danas palata Kulturnog centra Beograda). Od 1902. godine radio u novom ateljeu (ul. Kralja Milana 46 – danas bioskop “Zvezda”), prvoj namenski, za fotografski atelje, podignutoj zgradi u Srbiji, čiji je fasadni izgled (ateljea) još uvek delimično očuvan. Tokom dve i po decenije uspešnog delovanja u fotografiji Jovanović se ispoljio u različitim temama. Isprva je građanski fotograf-portretista, i ta delatnost će ostati dominantna tokom celog njegovog radnog veka. Početkom devete decenije 19. veka uveo u svoj rad i snimanje veduta i panorama Beograda, a iste prizore je docnije prenosio na razglednica, čime se svrstao među prve izdavače poštanskih karata sa slikom u Srbiji, od 1896. U gotovo celom razdoblju svoga rada bio je fotograf-saradnik Kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu, uz to ostvario je veliki broj portreta glumaca, reditelja, dramskih pisaca i pozorišnih saradnika. Najveći doprinos srpskoj kulturi dao je velikom grupom portreta savremenika; njegovom fotografskim aparatom zabeleženi su likovi akademika, književnika, slikara, novinara, političara, i mnogobrojnih drugih znamenitih ličnosti srpske kulture, nauke ili umetnosti poslednje decenije 19. veka i prve decenije 20-og. Ostvario je antologijske portrete, autentične tipske pojave u portretnoj fotografiji kod Srba – među kojima su LJubomir Nenadović (1888); Milovan Glišić (1888); Vela Nigrinova; Beta Vukanović (1896); Stojan Novaković (1898); Jovan Dragašević; Radoje Domanović (1900); Stevan Sremac (1901); Bora Stanković; Ana Lozanić; Đorđe Krstić, Vladislav Petković Dis (1903); Branislav Nušić; Bogdan Popović (1904); Ilija Stanojević (1908) i drugi. Milan Jovanović je od 1893. dvorski fotograf kralja Srbije. Uradio je i portrete srpskih vladara: kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, kraljice Natalije i, kasnije, kraljice Drage. Posle dvorskog puča (28. maja 1903) i smene dinastija u Srbiji 1903. godine, Jovanović je, kao prijatelj dvora, po svemu sudeći, bio za kratko u nemilosti kod novog vladara. Ipak, sredinom 1904. snimio je portrete kneginje Jelene i mladih kneževića Đorđa, Aleksandra i Pavla Karađorđevića, a zatim mu je dozvoljeno da i dalje koristi titulu fotografa srpske kraljevske kuće. Od 1904. uradio je gotovo sve zvanične portrete kralja Petra Prvog Karađorđevića i članova njegove porodice. Od 1896. nosio je titulu i dvorskog fotografa knjaza Crne Gore i Brda, ali, začudo, nijedna Jovanovićeva fotografija sa likom kneza, docnije kralja Nikole, ili članova crnogorske vladajuće porodice, nije zabeležena u literaturi.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: Sicilijanac (The Sicilian) Režija: Michael Cimino Scenario: Mario Puzo, Steve Shagan Uloge: Christopher Lambert, John Turturro, Terence Stamp, Joss Ackland, Barbara Sukowa Sadrzaj: Na Siciliji se poslije 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposjednike. Dok su jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) pokušali u lijesu prošvercati malo pšenice, zaustave ih karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobjegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposjednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobjegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče fratri u samostanu. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko sveučilišnog profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposjednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa) Stanje plakata kao na fotografiji. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

KARL ENS, Germany - Kutija za nakit (1919-1945) Dimenzije Visina: 10 cm Dužina: 17 cm Širina: 10,5 cm Težina: 510 g Sitna, neupadljiva oštećenja na laticama cvetova. Žig na dnu: ENS (unutar krakova „vetrenjače“) Germany „Porzellanfabrik Karl Ens” koristila je ovaj žig, u zelenoj boji, od 1919. do 1945. godine. Johann Karl Ens (1759-1813) osnovao je u Volkstedtu (Folkštet) fabriku „Triebner, Ens & Co.“ 1860. godine. Kalr Ens (mlađi) i Eduard Ens, sinovi Karla Ensa (starijeg) radili su u fabrici kao dizajneri porcelana i delom zahvaljujući njima veliki broj predmeta kompanije bio je cenjen i tražen. Fabrika u Volkstedtu proizvodila je širok spektar proizvoda od šoljica i posuda za puter do ogromnih ukrašenih sudova i umivaonika, od setova za čaj do vaza i figurica. 1899. godine Karl Ens (stariji) napustio je kompaniju i sa svojim sinovima osnovao „Porzellanfabrik Karl Ens”. Umesto da proizvodi posuđe i druge utilitarne predmete, Karl Ens se fokusirao na proizvodnju izuzetnih, ukrasnih predmeta koje su visoko cenjeni zbog svog tehničkog i estetskog kvaliteta. 1910. godine fabriku je nastavio da vodi Karl Ens (mlađi), a zatim i njegov sin Pol. 1927. godine fabriku su preuzeli Edward (Edvard) i Herman (Herman) Ens. 1959. godine nemačka vlada postala je glavni akcionar fabrike. 1972. godine fabrika je naionalizovana i pod imenom „VEB Unterglasurporzellanfabrik“ postala deo državnog preduzeća „VEB Sitzendorfer Porzellanmanufaktur“. Ponovo je privatizovana 1990. godine. (123/27-46/152-kp/1447)

Opis proizvoda: Ribe - Emocije i Intuicija: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ribe donosi duboku emotivnost i intuiciju svim Ribama. Ovaj znak je poznat po svojoj saosećajnosti i maštovitosti. Moćni kristali za Ribe: Kalcedon: Kalcedon pruža emocionalnu zaštitu od negativnosti i pomaže Ribama da ostanu povezane sa svojom kreativnom stranom. Posebno je koristan za podršku deci u razvoju njihovih psihičkih sposobnosti i zaštiti od negativnih energija. Rodonit: Rodonit je kamen saosećanja i emocionalnog balansa. Pomaže Riba da prevaziđu emotivne rane i ožiljke iz prošlosti, podstičući ljubav prema sebi i opraštanje. Ovaj kamen takođe gradi samopouzdanje i ublažava konfuziju. Aventurin: Aventurin čisti i aktivira srčanu čakru, donoseći emocionalnu ravnotežu i unutrašnji mir Ribama. Ovaj kamen takođe povećava kreativnost i motivaciju, inspirišući ih da idu napred sa samopouzdanjem. Labradorit: Labradorit podstiče maštovitost i smiruje preaktivan um kod Riba. Ovaj kamen je takođe moćan za razvijanje intuicije i pomaže im da ostanu uravnoteženi u promenljivim situacijama. Gorski Kristal: Gorski Kristal je kamen koji otvara um i srce Riba za više vodstvo i pomaže im da pronađu odgovore koje traže. Ovaj prozirni kamen čisti negativno energetsko polje i jača vezu sa višom svešću. Savršen Poklon za Ribe: Horoskop Set Kristala - Ribe je idealan poklon za sve Ribe koje žele uneti više emotivnosti i intuicije u svoj život. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Opis proizvoda: Univerzalna Fascinacija Mineralima: Fascinacija kristalima i mineralima duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, protežući se kroz vekove i kontinente. Ovi prirodni darovi Zemlje nose sa sobom čarobnu lepotu, duhovnu dubinu i beskrajnu raznolikost. Istinski Poklon za Kolekcionare: Naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala nije samo kolekcija, već duboki prirodni blagoslov. Savršen je za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema mineralima i kristalima. Divan Poklon za Sve Generacije: Zahvaljujući zgodnom pakiranju s odjeljcima za svaki mineral, ovaj set je odličan poklon i za decu koja gaje interesovanje za čuda kristala i minerala. To je putovanje koje će obogatiti svakog primaoca. Bogatstvo Tradicije i Moći: Dragulji i minerali su oduvek bili izvor intrige i fascinacije. Osim što su korišćeni za izradu umetničkih dela i nakita, služili su i kao alati, talismani i simboli moći. Ovaj set vas vodi kroz bogatu istoriju i značenje ovih dragocenih stvorenja Zemlje. Neka Svaki Mineral Bude Vaš Vodič: Svaki mineral u ovom setu ima svoju jedinstvenu energiju i simboliku. Od robusnog Crvenog Jaspisa do blistavog Rozenkvarca, svaki će vas voditi na putovanje otkrivanja unutarnjeg balansa. Prirodna Raznolikost: Set obuhvata 20 sirovih minerala, uključujući Pirit, Kristalni Kvarc, Zeleni Aventurin, Tektit, Selenit, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog minerala varira do 2cm. Ne radim lično preuzimanje hvala

Opis proizvoda: Ovan - Vatrena Snaga i Zaštita: Ovaj Horoskop Set Kristala - Ovan donosi vatrenu snagu i zaštitu svim Ovnovima. Ovaj znak, kao prvi u zodijaku, predstavlja energičnost i hrabrost. Moćni Kristali za Ovna: Turmalin: Turmalin okružuje Ovnove zaštitnom energijom i budi strast i moć. Ovaj kamen također pomaže u oslobađanju stresa i negativne energije, savršeno prateći Ovnovu dinamičnu prirodu. Jaspis: Jaspis je idealan za Ovnove jer im pomaže da pažljivo razmisle pre nego što deluju, pružajući im jasnoću i temelje za donošenje odluka. Takođe podstiče vitalnost i visoku energiju. Ametist: Ametist je prirodni stresolik za žestoke Ovnove. Ovaj kamen podiže raspoloženje, smanjuje stres i pomaže Ovnovima da sačekaju druge dok sustignu njihove velike ideje. Rozenkvarc: Rozenkvarc čisti emocionalne toksine i pomaže Ovnovima da se otvore prema ljubavi, uključujući i ljubav prema sebi. Ovaj kamen donosi harmoniju i ljubaznost. Gorski Kristal: Gorski Kristal pojačava energiju i nameru Ovnova, pomažući im da brže ostvare svoje ciljeve i snove. Savršen Poklon za Ovna: Horoskop Set Kristala - Ovan je idealan poklon za sve Ovnove koji traže više snage i zaštite. Neka ovi kristali budu vaš vodič ka hrabrijem i strastvenijem životu. Zodijak i Kristali za Sve: Ovaj set je za svakoga, bez obzira na nivo iskustva. Unesite vatru i zaštitu u svoj život pomoću ovih prirodnih kristala. Kako poručiti? Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album za mirisljave blokcice 312 PanGraf Skroz pun Kassandra album za mirišljave blokčiće (tzv binder) Izdavač: PanGraf Novi Sad Godina je stavljena proizvoljno; Binder je u dobrom stanju; ima 4 lista sa ukupno 48 mesta (džepa); u svakom džepu ubačeno je po dva papirčeta (ima ih 96 minimum); korice su pohabane, te imaju uši. NAPOMENA: Binder nije popunjem papirićima iz neke konkretne kolekcije. Dakle, niju u pitanju niz numerisanih papiriča koji idu po redu. Binder je jednostavno napunjen sa raznim Kasandra papirićima. Kasandra (šp. Kassandra) venecuelanska je telenovela, produkcijske kuće RCTV, premijerno emitovana tokom 1992. i 1993.[1] U Srbiji je premijerno prikazivana 1997. na Trećem kanalu Radio-televizije Srbije.[2][3][4][5] Sinopsis Putujući cirkus dolazi u malu varošicu, a jedna članica trupe se porađa, ali umiru i ona i njena beba. U isto vreme, Andreina Aroča, kćerka bogatog veleposednika, rađa devojčicu i takođe umire na porođaju. Njena maćeha Erminija, ambiciozna i beskrupulozna žena, ima blizance iz prvog braka i želi da oni sve naslede. Zbog toga uz pomoć verne sluškinje uzima mrtvorođenče i podmeće ga kao dete svoje pastorke, a njenu bebu odvodi u cirkus. Sledećeg dana cirkus napušta grad i Andreinina kćerka odlazi sa njima. Posle dvadeset godina cirkus ponovo dolazi u malu varošicu. Kasandra je sada prelepa mlada žena koju su obećali zgodnom bacaču noževa po imenu Randu. Međutim, ona upoznaje Luis Davida, jednog od Erminijinih sinova i oni se zaljubljuju jedno u drugo. Igrom slučaja, on mora da napusti grad i kada njegov blizanac Ignasio sazna da je Kasandra pravi naslednik bogatstva Aroča, odlučuje da je oženi. U noći nakon venčanja, on biva misteriozno ubijen, a da Kasandra to i ne zna. Luis David se vraća. Odlučuje da pronađe ubicu svog brata i preuzima njegov identitet. Sumnja pada na mladu udovicu, koja ni ne sluti šta se dešava... Zanimljivosti Produkcijska kuća Televisa je 2005. napravila svoju verziju Kasandre pod naslovom Peregrina.[2] Kasandra je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao TV serija na španskom jeziku koja je emitovana u najviše država (128). Koraimu Tores (Kasandru) umalo nije ubio obožavalac u Bosni i Hercegovini tokom promocije telenovele. Naime, hteo je da liši Kasandru svih patnji i bola. U Indoneziji je vlada saopštila „da je nedopustivo da se zbog telenovele Kasandra ne ide na posao“. U Bosni i Hercegovini gledaoci su bili zgroženi kada je Kasandra bez objašnjenja nestala sa malih ekrana. Američki Stejt Dipartment je priskočio u pomoć i zamolio gospodina Antonija Paeza iz Coral Pictures za savet. Nakon istrage, ustanovljeno je da bosanskohercegovačka televizija nikada nije kupila prava emitovanja za Kasandru. Priznali su da su preuzimali signal jedne druge televizije iz regiona, a kada to više nije bilo izvodljivo, morali su seriju skinuti sa programa. Pošto je gospodinu Paezu bilo jasno u kakvoj je situaciji ta televizija bila u devedesetim godinama, poklonio joj je svih 150 epizoda Kasandre. Zbog nezapamćene euforije koju je ova telenovela izazvala na Balkanu, glumci Koraima Tores (Kasandra) i Enri Soto (Randu) su posetili Bugarsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, kao i mnoge druge zemlje širom sveta. Kada je Kasandra greškom optužena za ubistvo, građanska inicijativa iz mesta Kučevo u Srbiji je poslala pismo venecuelanskoj vladi i bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, u kojem su tvrdili i zahtevali: „Mi znamo da je Kasandra nevina - oslobodite je optužbe!“. Godine 2011, master video telenovele je kolor-korigovan i očišćen od analognog šuma radi boljeg kvaliteta slike...

U dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Annelie Thorndike Andrew Thorndike Annelie Thorndike, rođena Kunigk (rođena 17. travnja 1925. u Klützowu, četvrt Pyritz; † 26. prosinca 2012. u Wolgastu) bila je jedna od najvažnijih dokumentarista u DDR-u. Annelie Kunigk rođena je u Pomeraniji. Otac joj je bio bravar u tvornici šećera, majka je poticala iz ribarske obitelji. Odrasla je u blizini Stargarda i nakon završetka srednje škole pohađala učiteljsko učilište, gdje je i diplomirala 1944. godine. Od 1945. godine živjela je kao učiteljica u Penzlinu, gdje je pomagala u obnovi škole. 1946. pridružila se SED-u. 1949. godine preuzela je upravljanje središnjom školom Martina Andersen-Nexöa u Penzlinu, koju je osnovala. 1950. upoznala je Andrewa Thorndikea, koji je u Penzlinu snimao dokumentarni film The Way Up. Od 1952. radila je s njim. Vjenčali su se 1953. [1] S filmovima poput Ti i neki drug (1955.), Teuton Sword Company (1958.) [2] i prije svega dvodijelnim dokumentarnim filmom Rusko čudo (1963.) Annelie Thorndike postala je poznata na nacionalnoj i međunarodnoj razini. Na sva tri filma surađivala je s Paulom Dessauom kao skladateljem i sa suprugom Andrewom Thorndikeom, koji je ujedno bio jedan od najvažnijih redatelja DEFA-inog dokumentarnog filma. Annelie Thorndike izabrana je u Narodnu komoru kao članica Kulturbunda 1963. godine, kojoj je pripadala do 1971. godine. Od 1967. bila je članica uprave, a od 1980. članica predsjedništva Udruženja filmskih i TV stvaratelja DDR-a koje je osnovao Andrew Thorndike. Od 1973. do 1989. bila je predsjednica „Odbora Međunarodnog tjedna u Leipzigu za dokumentarni i kratki film“, koji je bio odgovoran za organizaciju Tjedna dokumentarnog filma u Leipzigu. Dugo je živjela sa suprugom u Potsdam-Babelsbergu. Nakon razvoda od Andrewa Thorndikea i duge i ozbiljne bolesti, samo je producirala sporadične male dokumentarce i pridružila se DEFA grupi Kinobox. 1985. snimila je kratki dokumentarni film Aufbruch o razaranju i obnovi Dresdena prema njezinom scenariju, a 1987. Sve ideje počinju kao san, portret potsdamskog fizičara Heinera Vollstadta. Nakon ponovnog ujedinjenja povukla se iz filmskog posla. Posljednji je put živjela u Heringsdorfu na baltičkom otoku Usedom.

Trajko Đorđević Kukar / FABRIKA LESKOVAC Rođen je 1850. godine u Leskovcu, u siromašnoj porodici. U devetoj godini ostao je bez oca te je morao da preuzme obavezu izdržavanja porodice. Učio je ćurčijski zanat a već u petnaestoj godini počeo je samostalno da se bavi trgovinom otkupljujući proizvode drvene izrade (jarmove, vile, lopate i dr.) i preprodajući ih po višim cenama. Nadimak Kukar stekao je zato što je prodavao gvozdene kuke za obramice, motke koje su se stavljale na rame za prenos tereta. Kada je stekao kapital od 300 groša, uložio ga je u razvoj preprodaje čamove građe koje nije bilo u Leskovcu. Po građu je išao pešice u Kruševac gde je kupovao dvoja kola raznih dasaka od čamovine, sa kojima je u povratku svraćao u Niš, gde je kola popunjavao gvožđem. Prvi tovar robe veoma brzo je rasprodao, a pošto je potražnja bila velika često je morao da putuje u Niš i Kruševac. Vremenom je počeo da sarađuje sa Austrougarskom i Nemačkom, i uvidevši, da je za razvitak posla potrebna stručna sprema i znanje jezika, poslao je svog sina Đoku prvo u Beograd, a zatim i u Beč gde je stekao znanja iz ekonomije. Jedno od svojih prvih preduzeća podigao je u ortakluku sa Jovanom Kocićem Gugučetom. Bila je to fabrika za izradu crepa i cigle pod nazivom `Kukar i Kocić`. 1911. godine otvorio je, sa sestrićem Jovanom Jovićem, fabriku za preradu metala i livnicu pod imenom `Prva srpska fabrika za livenje, preradu svih vrsta metala Kukar i Jović` u Leskovcu. Tokom izgradnje železnice u Leskovcu njegovi poslovi vezani za preradu metala su procvetali, a preduzeće je na kraju izraslo u najveću trgovačku kuću u Vranjskom okrugu. Za vreme Prvog svetskog rata njegove fabrike nisu radile a sa aktivnostima se nastavilo po završetku rata. 1926. godine, na mestu stare gvožđarske radnje, podignuta je nova četvorospratna palata u kojoj su smestili fabriku gvozdenog nameštaja i novoosnovanu fabriku sapuna i parfimerije „Trajko Đorđević - Kukar”. Vlasnici firme bili su Đorđe i Petar Đorđević. U fabrici su se proizvodili sapun za pranje, parfimisani sapun, medicinski sapun, antiseptička sredstva i sapun za industrijske svrhe. Kao na fotografijama.

KAHLA za RK MITIĆ - Četiri dezertna tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 17 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 670 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/32-31/100-kp/1032)

KAHLA za RK MITIĆ - Šest poludubokih tanjira (1931-1945) Dimenzije Prečnik: 22,5 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1740 g Sitni tragovi pribora na dnu. Zlatna boja na rubu delimično je izbledela. Prvi žig na dnu: Troroga kruna iznad talasastih linija, unutar kruga. Fabrika „Kahla AG“ u nemačkom gradu Kahla koristila je žig na predmetima za izvoz između 1931. i 1945. godine. Drugi žig na dnu: МИТИЋ (polukružno, ispod žiga „Kahla AG“) Za velike proizvođače porcelana nije bilo neobično da svojim žigovima dodaju i žig velikih poručilaca, naročito trgovačkih kuća, hotela, željezničkih i brodskih kompanija. Verovatno se tako i ovaj žig predratne beogradske Robne kuće Mitić našao zajedno sa žigom nemačkog proizvođača porcelana. Fabriku porcelana u gradu Kahla, u istočnom delu Nemačke, osnovao je Christian Eckardt 1844. godine, sa 20 radnika. Fabrika se brzo razvijala i do 1914. postala je jedan od najvećih proizvođača porcelana u Nemačkoj. Uprkos ekonomskoj krizi, fabrika jer napredovala, pre svega zahvajući popularnosti svog kuhinjskog posuđa kobaltno plave boje sa „Zwiebelmuster“ motivom. Posle Drugog svetskog rata Kahla je u početku radila kao sovjetsko akcionarsko društvo, a od 1952. godine kao preduzeće u državnom vlasništvu. 1961. godine izgrađena je nova fabrika, sa modernom tehnologijom tunelskih peći. Proizvodi su izvoženi u preko 30 istočno i zapadnoevropskih dražava, i fabrika je postala centar industrije porcelana Istočne Nemačke. Do 1979. godine « VEB Vereinigte Porzellanwerke Kahla » zapošljavala je 18.000 radnika u 17 pogona sa središtem u Kahli. Fabrika je privatizovana 1991. godine, ali je već 1993. godine morala da objavi bankrot. 1994. godine Günther Raithel, nekadašnji član upravnog odbora Rosenthal-a, kao većinski akcionar reosnovao je firmu pod nazivom « KAHLA/Thüringen Porzellan GmbH. ». Proizvodni pogoni su modernizovani, proizvodnja reorganizovana, a 2000. godine porodica Raithel otkupila je od države preostale deonice i fabrika je u potpunosti prešla u porodično vlasništvo. Danas, Kahla je jedna od najmodernijih i najinovativnijih kompanija za proizvodnju porcelana u Evropi. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”. Prodaju se bez držača za tanjire. (112/33-31/100-kp/1033)

WEDGWOOD, England-Tri plitka tanjira Caroline Williams (Na fotografijama, neki tanjiri ili neki delovi tanjira izgledaju tamniji - uzrok je veštačko osvetljenje,u prirodi nema te razlike) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1200 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Tekst na poleđini: CINCINNATI ART MUSEUM (Slede osnovni podaci o muzeju i njegovoj zgradi) BASED MON ORIGINAL DRAWING BY CAROLINE WILLIAMS 1986 LIMITED EDITION, NEVER TO BE REPEATED /ZASNOVANO NA ORIGINALNOM CRTEŽU KEROLAJN VILIAMS OGRANIČENO IZDANJE 1986, NIKAD NEĆE BITI PONOVLJENO Tri žiga na dnu: WEDGWOOD© MADE IN ENGLAND of ETRURIA & BARLASTON (kružno oko imena; Etruria je naziv poseda na kojem je Josiah Wedgwood izgradio fabričke zgrade 1766. godine; nova fabrika podignuta je 1938-1940. godine u Barlastonu, u istom području, poznatom po proizvodnji porcelana, Stoke-on-Tent, gde se i danas nalazi proizvodnja, vizitorski centar i muzej Wedgwood) Kompanija Wedgwood koristi žig od oko 1940. godine. Tanjir je proizveden 1986. godine. offered exclusively by NEWSTEDT (iznad štita sa likom lava) Lorig Andrews Cinncinnati Žig prodavnice nakita, butika koji je imao ekskluzivno pravo prodaje tanjira. ENGRAVED BY THE * WEDGWOOD STUDIOS (kružno oko crteža dve graverste igle i graverske ploče) Josiah Wedgwood (Džozaja Vedžvud, 1730-1795), poznat kao “otac engleske keramike”, rođen je u porodici koja se keramikom bavila još od početka 17. veka. U početku je radio sa poznatim proizvođačem keramike Thomasom Whieldonom (Tomas Uild), do 1759. godine, kad su mu rođaci pomogli da pokrene sopstveni posao. Brak sa Sarom Wedgwood, daljom rođakom, koja je u brak unela zamašan miraz, pomogao mu je da realizuje svoje ideje. 1765. godine Wedgwood je stvorio novu vrstu keramike, koji je imporesionirao družbenicu kraljice Charlotte od Mecklenburg-Strelitza (Šarlot od Meklenburg-Štrelica), koja je izdala zvaničnu dovolu da ovaj tip keramike u nazivu nosi njenu titulu, što je omogućilo uspešnu prodaju u čitavoj Evropi. Vrhunac priznanja je bila porudžbina za izradu ogromnog servisa za 50 ljudi, koja se sastojao od 952 ručno oslikana komada, za rusku caricu Katarinu Veliku. Servis je isporučen, i danas se čuva u muzeju Ermitaž u Petrogradu. 1766. godine Wedgwood je kupio imanje Ethruria (Etruria), veliki posed na kojem je izgradio kući i fabričke zgrade. U svoje fabrike uveo je čitav niz industrijskih inovacija, kao i nove vrste keramike kao što su Black Basalt i Jasper Ware. Wedgwoodov najpoznatiji proizvod je “jasperware” (jaspis-keramika), tehnika inspirisana čuvenom “Vazom iz Portlanda”, koja potiče iz poslednjih godina pre n.e. Pre nego što je postigao željenu sličnost, Wedgwood je proizveo više od 3.000 uzoraka. Pri tom je koristio svoj izum, pirometar kojim se proverava temperatura u peći za keramiku, i na osnovu kojeg je izabran za člana Kraljevskog naučnog društva 1783. godine. Njegove fabrike proizvodile su replike originalnih predmeta iz antičkog perioda, pa i “Vaze iz Portlanda”, kao i “jasperware” modernog stila sa neo-klasičnim motivima. Josiah Wedgwood ujedno je bio i glava porodice Darwin–Wedgwood (Darvin-Vedžvud, kojoj je pripadao i Charles Darwin). Članovi porodice smenjivali su se u upravljanju preduzećem preko 200 godina. Prvi direktor koji nije bio član porodice bio je Arthur Bryan (Artur Brajan), koji je na čelu preduzeća zamenio Josiah Wedgwooda V , posle njegove smrti 1968. godine. Iste godine kompanija Wegwood kupila je mnoge poznate engleske proizvođače kramike, među kojima i Mason`s Ironstone, Johnson Brothers, Royal Tuscan, William Adams & Sons, J. & G. Meakin i Crown Staffordshire. 1986. godine irska Waterford Glass Group kupila je, za 360 milona dolara, čitavu Wedgwood kompaniju i formirala holding kompaniju Waterford Wedgwood. Kompanija je kupila 85% udela Rosenthal AG a planirala je da preuzme i Hutschenreuther. U periodu od 2003. do 2005. godine Waterford Wedgwood kupio je i rivalske kompanije Royal Doulton, Mintons i Royal Albert. Ova poslednja preuzimanja i nastupajuća ekonomska kriza doveli su kompaniju u tešku situaciju, i početkom 2009. godine morala je da proglasi stečaj. Imovina je prodata američkoj privatnoj investicionoj kompaniji KPS Capital Partners, koja je pokušala sa drastičnim smanjenjem radnih mesta i premeštanjem preostalih poslova u Aziju radi smanjenja troškova. Osnovana je grupa kompanija poznata kao WWRD (skraćeno za `Waterford Wedgwood Royal Doulton`). 11. maja 2015. godine finski proizvođač predmeta za domaćinstvo Fiskars Corporation pristao je da otkupi čitavu imovinu fonda WWRD, i već u julu je postao vlasnik robnih marki Waterford, Wedgwood, Royal Doulton, Royal Albert i Rogaška. Danas, kolekcije dizajnira Wedgwood Design Studio u Engleskoj, pod upravom vodećih engleskih modnih dizajnera. Izvoze se širom sveta, poštujući obavezu da kvalitetom potvrde 250-godišnju reputaciju imena Wedgwood. Prodaju se bez držača za tanjire. (116/47-37/118-kp/1130)

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Čudo Geološkog Veka: Kristali i minerali koje danas držite u ruci predstavljaju dragoceni dar Zemljine prošlosti, formirani tokom geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Ovo je prilika da dodirnete komadić istorije. Za Kolekcionare i Entuzijaste: Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je san svakog kolekcionara, od početnika do strastvenih ljubitelja minerala. Svaki kristal je jedinstveno remek-delo prirode. Dar za Sva Vremena: Zahvaljujući pažljivoj prezentaciji sa odeljcima za svaki dragulj, ovaj set je idealan i kao poklon za vašu decu koja dele interesovanje za čarobne svetove kristala i minerala. Neka ova strast bude pokretačka snaga za ceo život. Bogatstvo Simbolike i Lepote: Kristali i minerali su kroz istoriju imali duboku simboliku i značenje. Osim što su bili deo umetnosti i nakita, koristili su se kao talismani, alati, i statusni simboli. Ovaj set vas vodi kroz tajanstvenu priču ovih dragocenosti. ✨ Individualna Energija svakog Kristala: Svaki od 20 kristala u ovom setu nosi svoju jedinstvenu energiju i moć. Od strastvenog Karneola do smirujućeg Rozenkvarca, svaki kristal ima svoj specifičan doprinos vašem duhovnom i emocionalnom balansu. Prirodna Raznolikost: Set uključuje raznovrsne kristale i minerale, uključujući Hematit, Ametist, Citrin, Tigrovo Oko, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog dragulja varira do 2cm. Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je prozor u čaroban svet prirode i duhovne dubine. Otkrijte unutarnji mir i harmoniju uz moćne energije ovih kristala. ✨ Vilinski Dar - Vaš Vodič u Svetu Kristala: Vilinski Dar online prodaja vam omogućava pristup ovim dragocenostima po povoljnim cenama. Svaki kristal je odabran s ljubavlju i pažnjom kako bi donio prirodnu lepotu u vaš život. Napomena: Svaki kristal u ovom setu je jedinstven, pa se izgled i karakteristike mogu razlikovati. Fotografija je ilustrativna, a prirodne varijacije su sasvim normalne. Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala donosi vam darove prirode i tajne sveta kristala. Prepustite se ovoj čaroliji i otkrijte neistražene dubine unutarnjeg balansa. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Univerzalna Fascinacija Mineralima: Fascinacija kristalima i mineralima duboko je ukorenjena u ljudskoj istoriji, protežući se kroz vekove i kontinente. Ovi prirodni darovi Zemlje nose sa sobom čarobnu lepotu, duhovnu dubinu i beskrajnu raznolikost. Istinski Poklon za Kolekcionare: Naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala nije samo kolekcija, već duboki prirodni blagoslov. Savršen je za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema mineralima i kristalima. Divan Poklon za Sve Generacije: Zahvaljujući zgodnom pakiranju s odjeljcima za svaki mineral, ovaj set je odličan poklon i za decu koja gaje interesovanje za čuda kristala i minerala. To je putovanje koje će obogatiti svakog primaoca. Bogatstvo Tradicije i Moći: Dragulji i minerali su oduvek bili izvor intrige i fascinacije. Osim što su korišćeni za izradu umetničkih dela i nakita, služili su i kao alati, talismani i simboli moći. Ovaj set vas vodi kroz bogatu istoriju i značenje ovih dragocenih stvorenja Zemlje. ✨ Neka Svaki Mineral Bude Vaš Vodič: Svaki mineral u ovom setu ima svoju jedinstvenu energiju i simboliku. Od robusnog Crvenog Jaspisa do blistavog Rozenkvarca, svaki će vas voditi na putovanje otkrivanja unutarnjeg balansa. Prirodna Raznolikost: Set obuhvata 20 sirovih minerala, uključujući Pirit, Kristalni Kvarc, Zeleni Aventurin, Tektit, Selenit, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog minerala varira do 2cm. Ovaj Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala je unikatan dar koji vas povezuje sa dubokim izvorima prirodne lepote i duhovne snage. Otkrijte čuda kristala i dopustite im da vas vode na putovanju ka balansu i unutarnjoj harmoniji. ✨ Vilinski Dar - Vaš Vodič u Svetu Minerala: Vilinski Dar online prodaja pruža vam priliku da nabavite ove visokokvalitetne minerale po pristupačnim cenama. Svaki mineral je pažljivo odabran i pripremljen za vas, donoseći prirodnu lepotu u vaš svakodnevni život. Napomena: Molimo vas da imate na umu da svaki mineral u ovom setu ima svoj jedinstveni izgled i karakteristike. Fotografija je primer, a prirodne varijacije su očekivane. Otkrijte tajanstveni svet minerala i kristala uz naš Kristalni Set za Balans - 20 Sirovih Minerala. Doprinosite svojoj kolekciji i duboko se povežite sa snagom prirode. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Stanje kao na fotografijama 70cm x 100cm Francuska veza (eng. The French Connection) je film Williama Friedkina iz 1971. Film je nastao na istinitoj knjizi Robina Moorea, dok je scenarij adaptiran pa priča nema veze sa stvarnošću. Govori o dva njujorška policajca koji pokušavaju presresti pošiljku heroina koja stiže iz Francuske. Priča je temeljena na stvarnoj `Francuskoj vezi` (zloglasnoj narko-ruti kojom se iz Turske preko Francuske heroin dopremao u Sjedinjene Države). U glavnim ulogama su nastupili Gene Hackman (kao njujorški policijski detektiv Jimmy `Popeye` Doyle), Roy Scheider (kao njegov partner Cloudy) i Fernando Rey. Film je dobitnik Oscara za najbolji film, a osim toga je osvojio nagrade u kategorijama najboljeg glavnog glumca (Gene Hackman), najboljeg redatelja, montaže i adaptiranog scenarija. Nominiran je za najboljeg sporednog glumca (Roy Scheider), najbolju fotografiju i zvuk. Naslov izvornika The French Connection Redatelj William Friedkin Producent Phillip D`Antoni Scenarist Robin Moore (roman) Ernest Tidyman (scenarij) Glavne uloge Gene Hackman Fernando Rey Roy Scheider Tony Lo Bianci Glazba Don Ellis Montaža Gerald B. Greenberg Distributer 20th Century Fox Godina izdanja 1971. Trajanje 104 min. Država Flag of the United States.svg SAD Jezik engleski francuski Proračun $1,800,000 Sljedeći Francuska veza 2 Osim dvojice protagonista, nekoliko izmišljenih likova ima temelj u stvarnim ljudima. Lik Alaina Charniera temeljen je na Jeanu Jehanu koji je poslije uhićen u Parizu zbog raspačavanja droge, iako nije izručen. Sal Boca temeljen je na Patsyju Fuci, a njegov brat na Fucovom bratu, Anthonyju. Angie Boca temeljena je na Patsyjevoj supruzi Barbari, koja je kasnije s Robinom Mooreom napisala knjigu u kojoj je detaljizirala svoj život s Patsyjem. Fucasovi i njihov ujak bili su dio ekipe dilera heroina koja je radila s nekim njujorškim kriminalističkim obiteljima. Henri Deveraux je temeljen na Jacquesu Angelinu, televizijskom glumcu koji je uhićen i osuđen na tri do šest godina, a odslužio je oko četiri prije povratka u Francusku. Lik Joela Weinstocka je, prema redateljevu komentaru, nastao kao poveznica nekoliko sličnih narko-dilera. Glumci Gene Hackman - Detektiv Jimmy `Popeye` Doyle Fernando Rey - Alain Charnier Roy Scheider - Detektiv Buddy `Cloudy` Russo Tony Lo Bianco - Salvatore `Sal` Boca Marcel Bozzuffi - Pierre Nicoli Frédéric de Pasquale - Henri Devereaux Bill Hickman - Bill Mulderig Ann Rebbot - gđa. Marie Charnier Harold Gary - Joel Weinstock Arlene Farber - Angie Boca Zanimljivosti Automobilska potjera iz filma bila je predmet parodije u filmu iz 1980., Braća Blues. Produkcija je počela u studenom 1970., a završena je u ožujku 1971. Peter Boyle je originalno angažiran za ulogu `Popaja` Doylea, ali je kasnije odustao jer je njegov agent smatrao kako će film doživjeti neuspjeh. Scena u kojoj ubojica s krova cilja Popeyea doživjela je referencu u filmu Veliki (1988.) kad glavni junak Josh Baskin (Tom Hanks) gleda televiziju. Charles Bronson bio je jedan od kandidata za ulogu koja je na kraju pripala Geneu Hackmanu. Redatelj Christopher Nolan koristio je automobilsku potjeru kao inspiraciju za potjeru u filmu iz 2005., Batman: Početak. Originalan filmski plakat Avala Genex

KATZHÜTTE - Figura srne sa lanetom Dimenzije Visina: 13 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 9 cm Težina: 269 g Žig na dnu: (Inicijal)„K“ (stilizovan tako da predstavlja lik mačke, ispod krova) Fabrika “VEB Zierkeramik Katzhütte”, nekadašnja “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, koristila je žig između 1958. i 1990. godine. Christoph Hertwig (Hristof Hertvig) i njegov zet Benjamin Beyermann(Benjamin Bajerman) vodili su sredinom XIX veka u malom mestu Großbreitenbach (Grosbrajtenbah) u Turingiji prodavnicu i radionicu za oslikavanje porcelana. Kada su došli na ideju da sami proizvode porcelan, njihovu molbu za dozvolu odbilo je nadležno ministarstvo Kneževine Schwarzburg-Sondershausen (Švarcburg-Zondershauzen). Odobrenje su dobili u Kneževini Schwarzburg-Rudolstadt (Švarcburg-Rudolštat). 1864. godine zajedno sa Carlom Birknerom (Karl Birkner) kupili su zapušterno zemljište u mestu Katzhütte (Kachute), jednom od najsiromašnijih u zemlji. Tu su izgradili fabriku porcelana, “Porzellanfabrik Hertwig & Co.”, i posle godinu dana probnog ciklusa, počela je serijska proizvodnja luksuznih predmeta kao što su figure, posude, glave za lutke i cevi za lule za njihovu radionicu u Großbreitenbachu. Carl Birkner, kojeg je malo zanimalo tehničko vođenje posla, prodao je svoje akcije 1866 godine. a kada je Beyermann izvršio samoubistvo nakon što je u požaru izgubio skoro čitavu imovinu, Hertwig je 1868. godine postao jedini vlasnik fabrike. Umro je 1886. godine, a posao su preuzeli njegovi sinovi Carl (Karl) I Friedrich (Fridrih), pod čijom upravom je fabrika doživela uspon. Naročito su porcelanske lutke bile na glasu, i izvožene su u Ameriku, Kanadu i Englesku. Dnevna proizvodnja bila je čak oko 24.000 komada. Oko 1890. godine kompanija je imala 300 radnika i još oko 600 onih koji su radili kod svoje kuće u okolnim selima, što ju je učinilo jednim od najvećih poslodavaca u čitavom području. Za svoje radnike kompanija je organizovala zdravstveno osiguranje i izgradila javno kupatilo. Od 1900. godine počela je i proizvodnja porcelanskih figura. Dizajnirali su ih poznati umetnici, između ostalih i Stephan Dakon (Stefan Dakon). Tokom narednih godina posao je dobro napredovao, i broj zaposlenih je ostao relativno stabilan: oko 500 radnika 1907, 1913, kao i 1930. godine. Tokom Svetske ekonomske krize prozvodnja porcelana je smanjena. Nakon drastične modernizacije , uvođenja mehanizovanog proizvodnog procesa i promene asortimana, broj zaposlenih je tokom 1937. godine opao na 400. Proizvodile su se uglavnom figure životinja i lutke, a potom i porcelanske posude i tanjiri. U to vreme kompaniju su vodili Ernst i Hans Hertwig (Ernst i Hans Hertvig), sinovi Carla i Friedricha. Kompanija je preživela Drugi svetski rat bez oštećenja, a asortiman proizvoda je u početku sveden na dekorativnu i upotrebnu keramiku. Unuk osnivača Ernst Friedrich Hertwig (Ernst Fridrih Hertvig) vodio je fabriku do 1958. godine. Te godine fabrika je nacionalizovana, pod nazivom “VEB Zierkeramik Katzhütte”, a asortiman je sveden na dekorativnu keramiku. Početkom 80-ih godina prošlog veka, u skladištima su pronađene kutije sa potpunom arhivom istorijskih uzoraka fabrike, koja je bila potpuno zaboravljena. Tokom 1980-ih godina državna uprava je pljačkala ovu arhivu i većinu kutija sa uzorcima prodala nepoznatim privatnim kupcimka na aukcijama u Berlinu i Londonu, kako bi došla do zapadne valute potrebne državi. Ovi uzorci verovatno se danas nalaze u privatnim kolekcijama. Posle ujedinjenja Nemačke 1990. godine, skoro potpuno uništena fabrika je zatvorena. (123/16-46/159/fig-kp/1437)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Čajnik (1840-1895) Dimenzije Visina: 14,5 cm Širina: 20 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 12 cm Zapremina : 2 l Težina: 980 g Oštećenje na rubu otvora, u unutrašnjosti na jednom mestu nepravilnost u glazuri, na jednom mestu tamna mrlja - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja je znatno pohabana, naročito na izlivniku sa donje strane. Boja na poklopcu je skoro sasvim očuvana, čak deluje da poklopac nije korišćen koliko i čajnik ili da mu ne pripada. Ipak, šare se tako podudaraju, da je to malo verovatno. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/29-15/56-kp/1121)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR -Šest dezertnih tanjira (1840-1895) Reljefni dekor je ručno oslikan. Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2,5 cm Ukupna težina: 1800 g Po nekoliko sitnih, jedva primetnih tragova primera na dnu tanjira. Zlatna boja na rubu i na dnu tanjira delimično je izbledela. Na nekoliko tanjira tačkasti reljefni delovi dekora su odlepljeni. Na obodu jednog tanjira naprslina - vidljivo je na posebnoj slici. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (124/9-47/156-kp/1470)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Set se sastoji od 3 dela: čajnik sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 13 cm, širina: 9,5 cm, zapremina: 0,4 l) šoljica (visina: 5 cm, širina: 8,5 cm, širina otvora: 7,5 cm) posuda za mleko (visina: 6 cm, dužina: 9,5 cm, širina: 6,5 cm) Ukupna težina: 520 g Mislim da poklopac čajnika nije originalan, i oštećen je na unutrašnjem rubu - vidljivo je na posebnoj slici. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte koja imitira žezlo, kao što je i čitav žig imitacija žiga „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (124/6-47/156-kp/1467)

ROSENTHAL - Okrugla plitka činija `Monbijou` Dimenzije Prečniik: 29 cm Visina: 2,5 cm Težina: 940 g Sitni, jedva vidljivi tragovi pribora na dnu. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE ROSENTHAL GROUP GERMANY Kompanija „Philipp Rosenthal & Co. AG” proizvodila je predmete oblika `Monbijou` u beloj boji od 1988. do 1989. godine. Kompanija “Rosenthal” (Rozental) osnovana je 1879. godine kao porodični posao. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je i kompanije „Bauer, Rosenthal & Co.“ i „Philipp Rosenthal & Co. AG”. 1908. godine kupio je fabriku “Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “Zeidler & Co”. 1921. godine preuzeo je i “Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “Rosenthal”-u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u “Rosenthal Porzellan AG.” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels), ministra propagande u nacističkoj Nemačkoj, da kompanija nastavi da koristi ime “Rosenthal”. Posle rata, Philip, sina Philippa Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu (Nuremberg), iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), stvorena je impresivnu serija proizvoda. Walter Gropius (Volter Grepies) dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „The Architect’s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “Waterford Wedgwood Group”. “Rosenthal”, koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „Hutschenreuther” (Hučenrojter) i „Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “Rosenthal”-u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “Waterford Wedgwood“-a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „Sambonet - Paderno“. Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “Rosenthal GmbH”, kao nezavisna kompanija unutar „Sambonet-Paderno Group“. „Rosenthal Archive“, zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „Porzellanikon”-u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí, Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “Rosenthal”. Prodaje se bez držača. (114/13-33/105-kp/1105)

ROSENTHAL - Četiri dezertna tanjira `Classic Rose` Dimenzije Prečnik: 19,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1050 g Tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE ROSENTHAL GROUP GERMANY 1974. godine Rosenthal je re-brendirao neke svoje klasične modele u pod-brend “Classic Rose”, a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi od 1983. do 1991. godine. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. Prodaju se bez držača za tanjire. (117/3-37/119-kp/1136)

ROSENTHAL - Šest malih dezert tanjira `Classic Rose` Dimenzije Prečnik: 15 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Ivica tanjira sa zlatnim žigom je na jednom mestu suviše `izdignuta`, na dnu nekoliko jedva vidljivih tragova pribora. Na ostalim tanjirima nema tragova upotrebe. Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE COLLECTION (kružno oko ruža i krune) ROSENTHAL GROUP GERMANY (Na pet tanjira žig je štampan zelenim na beloj osnovi dna, na jednom tanjiru je štampan zlatnim na kružnoj zelenoj osnovi - vidljivo je na fotorafiji oba žiga) 1974. godine Rosenthal je re-brendirao svoje klasične modele kao što su “Moliere”, “Maria” i “Sanssouci” u pod-brend “Classic Rose” a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi do 1984. godine. Prema obliku i borduri ruba mislim da je ovom modelu u osnovi bio model „Maria“. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. (124/39-48/159-kp/1501)