Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Plakat je malo iskrzan po ivicama, ostalo u dobrom stanju! Redje u ponudi! 49cm x 69cm Put oko sveta je jugoslovenski film iz 1964. godine. Scenario filma zasnovan je na delu Branislava Nušića Put oko sveta Jovanče Micića. Žanr komedija avantura vestern Režija Soja Jovanović Scenario Soja Jovanović Nenad Jovičić Producent Petar Šobajić Glavne uloge Miodrag Petrović Čkalja Dara Čalenić Rade Marković Muzika Đorđe Karaklajić Borivoje Simić Kamera Nenad Jovičić Montaža Milanka Mladenović Izdavačka kuća Avala film Beograd Godina 1964. Trajanje 105 minuta Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Filmski plakat Miodrag Petrović „Čkalja“ (Kruševac, 1. april 1924 — Beograd, 20. oktobar 2003) je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji. U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ vojnoj jedinici formiranoj 1. oktobra 1944. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“. Godine 1946, postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija). Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika. Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama `Servisna stanica` (1959), `Ljubav na seoski način` (1970), `Kamiondžije` (1972), `Vruć vetar` (1980) i `Kamiondžije 2` (1983), kao i u filmovima `Orlovi rano lete` (1966), `Bog je umro uzalud` (1969), `Paja i Jare` (1973), `Avanture Borivoja Šurdilovića` (1980) i `Kamiondžije opet voze` (1984). Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem. Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Miodrag Petrović Čkalja i Danica Aćimac nagrađeni su kao Glumački par godine, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini.[1] Čkaljin sin Čedomir Petrović je glumac i reditelj, a unuka takođe glumica Jovana Petrović. Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji DOS-a.[2] Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu u 80. godini života. Njemu u čast postavljena je spomen-tabla 9. februara 2018. u Beogradu.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Earthquake je dramski film američkog ansambla iz 1974. u režiji i produkciji Marka Robsona [3], a u glavnim ulogama su Charlton Heston i Ava Gardner. Radnja se odnosi na borbu za opstanak nakon što je katastrofalni potres uništio veći dio grada Los Angelesa u Kaliforniji. U režiji Robsona uz scenarij Georgea Foxa i Maria Puza, u filmu je glumio veliki broj poznatih glumaca, među kojima su Heston, Gardner, George Kennedy, Lorne Greene, Geneviève Bujold, Richard Roundtree, Marjoe Gortner, Barry Sullivan, Lloyd Nolan , Victoria Principal i (pod pseudonimom) Walter Matthau. Značajan je po upotrebi inovativnog zvučnog efekta nazvanog Sensurround, koji je stvorio osjećaj da stvarno doživljava potres u kinima. Directed by Mark Robson Written by George Fox Mario Puzo Produced by Mark Robson Starring Charlton Heston Ava Gardner George Kennedy Lorne Greene Geneviève Bujold Richard Roundtree Marjoe Gortner Barry Sullivan Lloyd Nolan Victoria Principal Cinematography Philip H. Lathrop Edited by Dorothy Spencer Music by John Williams Production company Universal Pictures Distributed by Universal Pictures Release date November 15, 1974 Running time 123 minutes 161 minutes (extended) Country United States Language English Budget $7 million Box office $79.7 million Charlton Heston as Stewart Graff Ava Gardner as Remy Royce-Graff George Kennedy as Lou Slade Lorne Greene as Sam Royce Geneviève Bujold as Denise Marshall Richard Roundtree as Miles Quade Marjoe Gortner as Jody Joad Barry Sullivan as Dr. Willis Stockle Lloyd Nolan as Dr. James Vance Victoria Principal as Rosa Amici Walter Matuschanskayasky as Drunk[4] Monica Lewis as Barbara Gabriel Dell as Sal Amici Pedro Armendáriz, Jr. as Emilio Chavez Lloyd Gough as Bill Cameron John Randolph as Mayor Lewis Kip Niven as Walter Russell Scott Hylands as Max Tiger Williams as Corry Marshall Donald Moffat as Dr. Harvey Johnson Jesse Vint as Buck Alan Vint as Ralph Michael Richardson as Hank John Elerick as Carl Leeds John S. Ragin as (Chief Inspector) George Murdock as (Colonel) Donald Mantooth as Sid Lionel Johnston as Sandy Alex A. Brown as Pool Player Bob Cunningham as Dr. Frank Adams John Dennis as Brawny Foreman Gene Dynarski as Fred Bob Gravage as Farmer Mr. Griggs Hard Boiled Haggerty as (Pool Player) Tim Herbert as Las Vegas Man Dave Morick as Technician Inez Pedroza as Laura Josh Albee as Boy with Radio (uncredited) Crew Mark Robson: director and producer Bernard Donnenfeld: producer (uncredited) Jennings Lang: executive producer George Fox & Mario Puzo: writers John Williams: music score Philip Lathrop: director of photography Dorothy Spencer: editor Alexander Golitzen: production designer E. Preston Ames: art director Burton Miller: costume designer Albert Whitlock: visual effects Fred Tuch: Assistant Art Director Originalan filmski plakat Morava Film

EMO Celje - Stari emajlirani čajnik Dimenzije Visina s ručkom: 26 cm Visina bez ručke: 19,5 cm Dužina: 23,5 cm Širina: 15 cm Prečnik dna: 11 cm Prečnik otvora: 8 cm Zapremina: 2 l Težina: 600 g Emajl je oštećen na nekoliko mesta, negde manje negde više - vidljivo je na slikama, posebno na kolaž-slici. Žig na dnu: Crtež dva lava koji drže posudu, sa znakom crvene petokrake. Fabrika „EMO“ u Celju, koristila je posle II Svetskog rata žig prethodnog vlasnika, tako što je inicijale A.W. (za „Adolf Westen“) na posudi zamenila crvenom petokrakom. Fabrika “EMO” u Celju naslednik je fabrike “Westen“, koja je, u privatnom vlasništvu, radila od 1892. godine do II Svetskog rata. Posle rata, ime je promenjeno u “EMO” (skraćeno od “Emajlirnica, metalna industrija in orodjarna” – “Emajl, metalna industrija i alatnica”). Pored proizvodnje ponatog emajliranog posuđa, fabrika je razvila i hemijsku industriju i proizvodnju kontejnera od pocinkovanog lima. Nakon što je Slovenija stekla nezavisnost 1991. godine, kompanija je izgubila velik deo tržišta i podeljena je na nekoliko manjih kompanija: “EMO Orođarna” fokusirala se na izradu zahtevnih alata za automobilsku industriju, “EMO Container” proizvodi kontejnere većih dimenzija, a “EMO ETT” i dalje proizvodi emajlirano posuđe, ali više ne u takvim razmerama kao ranije. (123/31-46/152-kp/1451)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADMILE MIKIĆ IZ 1966.G. Poslata 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radmila Mikić započela je svoju karijeru 1960. godine, nastupajući u Orfeumu. To je bio muzičko-scenski kabare, a nalazio se pod velikim šatorom na platou iznad Trga Slavija u Beogradu. Prateći se na gitari izvodila je `kaubojske` pesme - repertoar hilibili i kantri vestern muzike. Po povratku sa turneje iz SAD-a, s horom `Branko Krsmanović` snimila je i prvu singl ploču sa četiri kompozicije koje su bile iz repertoara koji je pevala u Orfeumu. Ploča je doživela veliki uspeh kod publike. Krajem 1962. godine, Radmila Mikić odlazi na gostovanje u Nemačku, gde ja radila po američkim klubovima sa orkestrom Dragana Vidaka. Nakon povratka iz Nemačke snima nekoliko singl ploča sa donekle promenjenim repertoarom sa pop melodijom. Radmila Mikić 1966. godine nastupa u čuvenoj pariskoj Olimpiji u okviru programa pod nazivom Beogradski mjuzik hol. Najveći hitovi su bile kompozicije Stara siva kola, Moj bivši mladić, Med i mleko, Boliver, Bil Bejli, O, lonesome me, Bilo je ludo... Od 1966. do 1980. usledila su gostovanja po tadašnjem SSSR-u, gde je nastupila na oko 800 koncerata. Radmila Mikić je snimila ukupno petnaestak singlova i jedan LP za decu pod nazivom Jakci drakci - jakci droni.

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM GABI NOVAK IZ 1968. G. Poslata iz Zagreba 12. januara 1968. godine Crno bela fotografija 8 x 12,5 cm Rođena je 1936. u Berlinu. Njen otac Đuro Novak je s Hvara, a majka Elizabeth Reiman je Nemica iz Berlina. Detinjstvo je provela u Berlinu. Početkom Drugog svetskog rata, preselila se na Hvar. U Zagrebu je završila grafički smer u Školi primenjene umetnosti. Radila je u Vjesniku, a zatim u Zagreb filmu kao crtačica i scenograf. Posuđivala je glasove animiranim likovima. Njene vokalne sposobnosti, primietio je Bojan Adamič i pozvao je, da gostuje na koncertima Big Benda u Ljubljani. Pevala je pesmu „Sretan put” iz filma H-8. Uskoro je nastupila na Zagrebfestu s pesmom „Ljubav ili šala”. Na Bledskom jazz festivalu 1958., pevala je u duetu s Louisom Armstrongom. Dobila je ponudu 1964. da ode na zapad, ali je odustala od toga, jer nije htela pristati na promenu izgleda i druge uslove. Pažljivo je birala pesme samo one, koje su joj se sviđale. Venčala se za Stipicu Kalogjeru, ali su se razveli nakon nekoliko godina. Svoj drugi brak sklopila je s Arsenom Dedićom 1970, a tri godine posle rodila je sina Matiju Dedića. Dobila je Porina za najbolju žensku vokalnu izvedbu za izvedbe na albumu „Pjesma je moj život” 2003. i za poseban doprinos hrvatskoj zabavnoj muzici 2006.

Stanje kao na fotografijama! 49cm x 69cm Avatar (poznat i pod imenom Džejms Kameronov Avatar s ciljem distinkcije, a u 3-D svetu pod imenom Avatar: IMAX 3D iskustvo.[3], engl. James Cameron`s Avatar) je epski naučnofantastični film reditelja Džejmsa Kamerona. Avatar spada u jedne od najočekivanijih filmova prve decenije novog milenijuma, a sa budžetom u iznosu od preko 30 milijardi srpskih dinara spada i u praktično najskuplji filmski projekat svih vremena.[4] Avatar je djelo Kameronove producentske kuće Lajtstorm entertejnment. Distribuciju filma radi FOKS, a svjetska premijera je bila 16. novembra 2009.[5], prikazaće se i u 2-D i 3-D tehnici, kao i u tehnici IMAX 3D u odabranim bioskopima. Ako se izuzmu naučni dokumentarci, a koji su i sami inspirisali Avatar, prvi je igrani film koji je Kameron napravio poslije pauze u iznosu od skoro dvanaest godina i snimanja „Titanika“[traži se izvor]. Film je prije same premijere, osvojio dvije nagrade[6] Avatar je označio pravu revoluciju u filmskoj industriji, prvenstveno na polju tehnike stereoskopije, budući da de radi o prvom filmu u kojem je korišćena najsavremenija trodimenzionalna tehnologije sistemom fuzione kamere. Na osnovu filma napisan je i roman, te kreirana video-igra. Kameron je imao puno kontrolu nad svim aspektima filma, tako da je na premijeri, u stvari, prikazana konačna, rediteljeva verzija filma. Američka filmska asocijacija dodelila je filmu oznaku PG-13 (nije preporučivo za mlađe od 13 godina) zbog velikog broja nasilnih i ratni scena, osjetljivog sadržaja, neprimjerenog jezika i nešto pušenja.[7] Na svoju premijeru, Avatar je zaradio od prodaje karata preko 15 milijardi dinara, oborivši sve rekorde za jedan originalan film. Film dostiže rekordnu gledanost i ogromnu zaradu, ušavši na listu najprofitabilnijih filmova ikada snimljenih, a prešavši 50 milijardi din. zarade penje se i na vrh liste najuspješnijih filmova prošle godine. Film je stjekao svjetsku slavu i hvalospjeve, posebno ističući kompjuterske efekte, 3D i do sada nedostignuti nevjerovatni efekat realizma. Kritičari su film mahom pohvalili i potvrdili njegov prethodno najavljeni status tehnološke revolucije. Nominovan je za veliki broj nagrada, uključujući i Zlatni globus i Oskar. Dobitnik je Zlatnog globusa u kategoriji za najbolji film, a njegov stvaralac za najboljeg režisera. Studio je najavio da će film pratiti četiri nastavka. Prvi od njih, Avatar 2, biće pušten u američke bioskope 16. decembra 2022, dok će ostali nastavci biti premijerno prikazani 2024, 2026. i 2028. godine. Avatar je rođen 1994. godine, kada je Džejms Frensis Kameron napisao prvobitnu klicu scenarija u dužini od oko 170 stranica,[22] nacrt koji je sadržao gotovo isključivo deskripciju pandorijanskog svijeta. Prema njegovim riječima, ideju za Avatar su mu dale „sve naučno-fantastične priče koje je pročitao u mladosti“ zajedno. Film bi trebalo da bude uperen ka simbolici potiskivanja autohtonih kultura od strane superiornijih civilizacija i njihovu eksploataciju, kroz presedan zamjene strana tradicionalne slike tehnološki naprednijih vanzemaljaca koji stupaju u kontakt sa Zemljanima koji u najčešće slučajeva nije prijateljski. Nakon završavanja „Titanika“ avgusta 1996. godine Kameron najavio snimanje „Avatara“, filma koji bi sadržao potpuno „sintetičke“, odnosno kompjuterske, likove. Tvrdio je da bi projekat koštao oko sto miliona američkih dolara i uključivao najmanje šest kompjuterski generisanih glavnih likova, koji bi izgledali stvarni, fotorealistički, ali ne bi stvarno bili.[23] Nakon uspjeha kompjuterski generisanih bića kao što su dinosaurusi iz „Parka iz doba Jure“, stvorovi iz „Džumandžija“ i zmaj iz „Zmajevog srca“, smatralo se da je vrijeme da se počne sa pokušajem nečeg što bi barem ličilo na ljude. Kameron je ugovorio sa starim partnerima iz rada na „Istinitim lažima“ i „Titaniku“, kompanijom za animaciju „Digitalna domena“ da na ljeto 1997. godine počne priprema Avatara za prikazivanje 1999. godine, uz saradnju studija još jednog partnera, sa oba Terminator filma i „Tuđina“ Stena Vinstona, sa kojem je i osnovao „Digitalni domen“ i na kojem su do „Titanika“ bili obojica direktori. Međutim, proces je konstantno odugovlačen iz finansijskih razloga - snimanje takvog filma bi daleko probio i budžet „Titanika“, do tada najskupljeg filma ikada. Maja 1998. godine Dž. Kameron je izjavio da je „Avatar“ još uvijek na spisku potencijalnih filmova za koje je zainteresovan da bi snimio u budućnosti.[24] Ubrzo potom Džejms Kameron se povukao iz filografije i posvetio naučno-istraživačkom radu, a pojavom i širenjem interneta scenario za Avatar u dužini od 166 stranica se slobodno raširio po njemu, što je navodno iskorišćeno od strane brojnih filmskih projekata za uzimanje filmskih pozajmica i ideja. O Avataru se više nije čulo godinama, a velika grupa zainteresovanih i obožavatelja se formirala. Poslije dosta vremena, Džejms Kameron je juna 2005. godine najavio povratak na filmsku scenu pripremajući film pod nazivom „Projekat 880“ paralelno sa jednim drugim filmom, oba snimljena za 3-D prikazivanje koristeći posebne HD kamere. Dogovorio se sa COO-om svog studija, „Lajtstorm zabava“, Džonom Landauom, da ponovo zajedno budu producenti kao kada su snimali „Titanik“. Uticaj na tu odluku je imao između ostalog uspjeh fotorealističnog motion-capture snimanja „Polarnog ekspresa“ Roberta Cemekisa.[25] Kameronov prvi okušaj sa 3D-om je bio 1996. godine kada je snimio kratki film „T2 3-D: Boj kroz vrijeme“, a vještinu je usavšravao godinama snimajući u IMAX 3D-u naučno-istraživačke dokumentarce posvećene Titaniku i pogotovo popularni hit „Tuđini iz dubina“ u kojem je kao dio istraživačkog tima koji su vodili NASA, čiji je bio savjetnik[26] godinama, i grupa biologa ruske mornarice po prvi put javnosti prikazao do tada neviđene i fascinante oblike života iz okeanskih dubina. Kameron je takođe sarađivao sa američkom Nacionalnom vazduhoplovnom i svemirskom administracijom na snimanju površine Marsa odaslatim robotima za snimanje koje je dizajnirao u kooperaciji sa MSSS-om. Zahvaljujući Kameronovim naporima čovječanstvo je dobilo prve trodimenzijalne snimke marsovske površine. Decembra 2005. Kameron je izjavio da će „Projekat 880“ biti prikazan 2009. godine,[27] ali je februara 2006. godine istakao[28] da je zamijenio mjesta sa svojim drugim projektom i zakazao Projekat 880 za 2007. godinu, naglašavajući da će premijera možda kasniti do 2008. godine zbog glomaznosti projetka. Džejms Kameron je proveo godine lično usavršavajući filmske kamere, a petodnevni test prethodne godine[29] ga je ubijedio da je tehnologija dovoljno napredovala za Projekat 880. Krajem februara iste godine Kameron je objavio da je Projekat 880 u stvari „unapređena verzija Avatara“[traži se izvor]. Pozvao se na značajne tehnološke uspjehe kompjuterske animacije koji su evidentni u primjerima fotorealizma Goluma iz ekranizacije trilogije epske fantastike „Gospodar prstenova“, Dejvi Džounsa iz filmskog serijala „Pirati sa Kariba“ i pogotovo King Konga iz istoimene reprodukcije. Kameronova ideja je da da još utisak nego što su dali filmovi iz serijala Zvjezdanih ratova kada su pušteni u bioskope. Od januara do aprila 2006. godine Džejms Kameron je radio na preradi scenarija. Scenario je imao preveliku priču sa isuviše detalja, prema njegovim riječima nije mu se svidio jer ga je podsjećao na roman, oslanjajući se isključivo na priču uz dosta likova i pozadinskih radnji, sa samo osnovnim osloncem na originalni scenario koji se mogao slobodno pročitati. Prvi pokušaj sažimanja je završio sa scenarijem od preko 200 stranica, tako da je mnoge ideje morao izbaciti, ali su centralne teme sve ostale iste. Konačni scenario je skraćen i značajno obrađen. Čim je snimanje Avatara konačno najavljeno, iz javnosti je povučen prvobitni nacrt scenarija.[30] Jula 2006. godine Kameron je najavio za sljedeći februar foto-obradu glumačke ekipe, a za ljeto 2008. godine samo snimanje[31] Potpisao je ugovor sa studijem vizuelnih efekata „Veta digitalni“ koji se javio da mu pruži pomoć pri produkciji filma, a i Sten Vinston je prišao rastućem timu koji je na kraju brojao više od hiljadu ljudi, stručnjaka svih vrsta. Septembra 2006. godine objavio je svoj tehnološki izum zvan „Realni kamerski sistem“ koji će koristiti za snimanje filma. Kamere sa sastoje iz po dvije kamere visoke definicije unutar jednog tijela, s ciljem stvaranja dobrog utiska dubine pogleda. Većina filma će biti na engleskom jeziku, koji je opšteprihvaćen kao generalni zemaljski sistem komunikacije. Džejms Kameron je pretežno uz pomoć ligviste profesora na Univerzitetu Južne Kalifornije Pola Fromera, koji je često bio lingvistički konsultant za holivudsku filmsku industriju, stvorio čitavi zasebni jezik pandorijanskih domorodaca, u sklopu procesa izmišljanja njihove autentične kulture.[32] Poduhvat je trajao oko dvije godine. Muzika Detaljnije: Avatar: Muzika iz filma Džejms Kameron je obnovio saradnju sa poznatim kompozitorom filmske muzike Džejmsom Rojem Hornerom,[33] koji je snimao muziku za „Tuđine“ i „Titanik“, za koju je dobio Oskara. Odabrao ga je zbog njegovog oslanjanja na keltske narodne muzičke elemente. Komponovanje je započeo marta 2008. godine kada je sa horom snimio jednu pjesmu na Na`vi jeziku, a proljeća 2009. godine završio je komponovanje i počeo snimanje svih kompozicija. Horner je na svom poslu uveliko sarađivao etnomuzikologom Vandom Brajant, imajući dužnost da stvori potpuno novu i autentičnu narodnu muziku pandorijanske rase[traži se izvor]. Džejms Horner je obično radio po četiri mjeseca komponovanje i snimanje muzike za filmove, a na Avataru je radio čak dvije godine. Liona Luis je odabrana za pjevačicu muzičkog singla koji će biti pušten kao glavna pjesma za Avatar na kraju filma, uz odjavnu špicu. Pjesmu „Vidim te“ je stvorio Džejms Horner zajedno sa Simonom Franglenom, isti muzički duo koji stoji iza „Titanikove“ glavne hit pjesme. Paralelno sa filmom Luis snima i muzički spot za Avatarovu pjesmu, u režiji Džejka Nave. Izvorni naslov Avatar Žanr naučna fantastika epika Režija Džejms Kameron Scenario Džejms Kameron Producent Džejms Kameron Džon Landau Glavne uloge Sem Vortington Zoi Saldana Sigorni Viver Mišel Rodrigez Stiven Lang Džo Dejvid Mur Đovani Ribizi Si-Si-Ejč Paunder Dilip Rao Met Džerald Laz Alonso Piter Mensa Ves Studi Muzika Džejms Horner Kinematografija Mavro Fiore Montaža Džon Refua Stiven E. Rivkin Godina 2009. Trajanje 162 minuta Zemlja SAD Jezik engleski pandorijanski Budžet 237 miliona dolara (15,8 milijardi din.)[1] Zarada 2,847 milijardi dolara[2] Sledeći Avatar 2 Originalan filmski plakat

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TOMI SOVILJA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 18. novembra 1965. godine Crno bela fotografija 15 x 10 cm `Tomi Sovilj i njegove siluete` bio je jugoslovenski i srpski rok bend iz Beograda. Poznati su kao jedni od pionira jugoslovenske rok scene. Bend je postojao od 1964. do 1970. godine, a objavili su dva EP izdanja. Tomi Sovilj svoju muzičku karijeru započeo je 1963. na zabavama koje je organizovao bend “Zlatni dečaci”. Iste godine postao je član grupe “Siluete”, ali je sredinom 1964. napusio sastav i formirao novi koji se takođe zvao “Siluete”. Jedno vreme su te dve grupe radile pod istim imenom, a onda je morao da promeni naziv u “Tomi Sovilj i njegove siluete”. Bili su jedni od najpopularnijih bendova za svirke uživo u Beogradu, nastupali i u beogradskom hotelu „Mažestik” i u kafe baru „Terazije”. Godine 1966. grupa je objavila debitantski EP sa pesmama Vule bule, Hej, o Slupi, Džini Džini i Za jedan časak radosti , koji je dobilo etiketu “srebrne ploče”. Drugi EP pod nazivom Stoj Džoni, takođe je prodat u tiražu “srebrne ploče”. Nakon toga popularnost benda je polako opadala, a Sovilj ga je raspustio 1970. godine. Tomislav Sovilj je snimio solo singl Nojeva barka, sa pesmom Plava pesma, preselio se u Sjedinjene Države, pa u Švajcarsku. Pesmu Stoj džoni 1985. obradio je srpski garažni rok/pank bend “Partibrejkersi” na njihovom albumu Partibrejkers I.

ROLOFF / HUTSCHENREUTHER - Ručno oslikan dezertni tanjir Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 2 cm Težina: 210 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Prvi žig na dnu, zelenim: Hutschenreuther Selb (Inicijali) LHS (za “Lorenz Hutschenreuther Selb“, u elipsi, ispod crteža lava) BAVARIA GERMANY US ZONE „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“ koristila je žig između 1946. i 1950. godine, kada se Selb nalazio u američkoj okupacionoj zoni. Drugi žig, crvenim: Roloff (Ispod grba münsterskih anabaptista) handarbeit (ručni rad) Deutsche Wertarbeit (Nemački kvalitetan rad) Prema izvorima, radionica za oslikavanje porcelana ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” u Konstanci, na Bodenskom jezeru, koristila je žig od 1927. oo 1932. godine. To se ne poklapa sa vremenom kada je fabrika Hutschenreuther proizvela tanjir, tako da je verovatno ovaj žig korišćen i znatno kasnije. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Bauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. August Roloff (August Rolof, 1897 – 1931) osnovao je 1919. godine nemačkom gradu Münster (Minster)svoju radionicu porcelana, što je bilo u pravom trenutku, jer je po završetku I Svetskog rata potražnja bila velika. Kao svoju oznaku izabrao je grb münsterskih anabaptista. U početku je poručivao neoslikan porcelan od fabrika Thomas, Rosenthal, Schumann, Tettau, Gräf & Krippner, Königszelt, a u posleratnom periodu od fabrika Heinrich, Johann Haviland, Eschenbach, Krautheim, Pirkenhammer, kao i drugih. Mnogi od tih predmeta proizvedeni su prema dizajnu samog Roloffa. Takođe, u radionici su oslikavani i stakleni predmeti. Radionica je počela rad sa tri slikara, ali se broj saradnika brzo uvećavao. 1928. i 1929. godine Roloff je postao suvlasnik i radionice za oslikavanje porcelana u nemačkom gradu Konstanz, na Bodenskom jezeru: ”Porzellan-Manufaktur August Roloff G.m.b.H. ” Posle smrti Augusta Roloffa 1931. godine kompanijom je upravljao Ludwig Wiesner (Ludvig Vizner). U toku II Svetskog rata o fabrici je brinuo majstor za oslikavanje porcelana Otto Fuldauer (Oto Fuldauer), koji kao holandski državljanin nije pozivan u vojnu službu. U toku bombardovanja 1944. godine pogoni su skoro potpuno razrušeni. U sledećim godinama zgrade, peći i mašine su postepeno obnavljani. 1949. godine kompanija je pretvorena u akcionarsko društvo, u kojem su najveći udeo imali udovica Augusta Roloffa, Ida Roloff, i ćerka Edith Wiesner (Edit Vizner), rođena Rolloff. U ranim 1950-im godinama fabrika je svoje proizvode isporučivala u Belgiju, Norvešku, Holandiju, Švedsku, Italiju, Švajcarsku, Portugal, Luksemburg, Tursku, Južnu Afriku, Meksiko, Kubu, Peru, Panamu, SAD, Australiju i Novi Zeland. Ipak, fabrika nikada nije uspela da se u potpunosti oporavi. Dugovi su rasli, plate su slabo ili nikako isplaćivane. Mnogi slikari na porcelanu, koji su godinama radili za fabriku, napustili su je i otvorili svoje radionice. Fabrika je konačno zatvorena 1955. godine. (121/45-45/148-kp/1394)

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

ERNST TEICHER, Meissen - Duboki tanjir (1901-1923) Dekor: Zwiebelmuster Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 3 cm Težina: 510 g Na dnu mnoštvo sitnih tragova pribora i sitne mrlje od plave boje. Žig na dnu, štampan plavim: MEISSEN (polukružno, ispod crteža balčaka mača) Žig na dnu, podglazurno utisnuto: MEISSEN 5 Fabrika „Ernst Teichert GmbH.“ koristila je štampani žig od 1901. do 1923. godine, a utisnuti žig u prvoj četvrtini XX veka. Johann Friedrich Ernst Teichert (Johan Fridrih Ernst Tajhert) radio je kao nadzornik do 1868. godine u fabrici „Carl Teichert Meißen“ koju je osnovao njegov brat Carl (Karl) 1857. godine. Postao je nazavisan kada je 1869. godine otovorio svoju fabriku keramičkih pločica za peći u Cöllnu (Koln), tada u blizini Meißena. 1872. godine fabrika je prevedena u akcionarsko društvo pod nazivom „Sächsische Ofen- und Chamottewaaren-Fabrik vorm. E. Teichert“. 1905 godine odeljenje zidnih pločica prošireno je preuzimanjem fabrike peći Markowsky. 1884. godine osnovao je Ernst Teichert u Cöllnu još i fabriku porcelana. Kada je on umro u oktobru 1886. godine posao je preuzeo njegov sin Christian Teichert (Kristian Tajhert). U julu 1901. fabrika je pretvorena u društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom „Ernst Teichert GmbH.“ Proizvodila je obojene i glazirane zidne pločice, kaljeve peći, građevinsku keramiku i posuđe. 1913. godine zapošljavala je 700 radnika. 1930. godine spojile su se fabrike „Meißner Ofen- und Porzellanfabrik vorm. Carl Teichert Meißen“, „Ernst Teichert GmbH“ i „Wandplattenwerke Saxonia GmbH“ u grupu pod nazivom „Teichert-Werke Meißen“. 1929. godine proizvodnja porcelana je zaustavljena, a u aprilu 1930. godine licencu i originalne modele za proizvodnju predmeta sa plavim dekorom Zwiebelmuster (Blue Onion, plavi luk), po kojima je Teichertova fabrika bila poznata, preuzela je kompanija „Porzellanfabrik Lorenz Hutschenreuther Selb“. Proizvodi Teichertove fabrike bili su poznati kao „Bürgerlich Meißen“ (građanski Meissen), dakle uglavnom namenjeni građanskom staležu u usponu, koji ipak sebi nije mogao da priušti skupe proizvode čuvene „Königlich Porzellan-Manufaktur Meißen“. Do danas, proizvodi ove dve fabrike se često brkaju, pa se Teichertov porcelan čak i reklamira i prodaje kao „Meissen-porcelan“. Verovatno zbog naziva „Meissen“ u Teichertovom žigu, iako on nije ni nalik ukrštenim mačevima u žigu čuvenije fabrike. Dekor “plavi luk”(blue onion, Zwiebelmuster ) prvobitno je nazivan “sijalica” . U Evropi prvi ga je upotrebio “Meissen Porzellan” u XVIII veku, ali je kopiran od strane drugih proizvođača još od XIX veka. Sličan dekor prvi su koristili kineski majstori slikanja na porcelanu. Najraniji primerci su plavo-beli porcelan sa dekorom oblika nara iz ranog perioda dinastije Ming. Kada je “Meissen Porzelan” počeo da kopira dekor, pošto je tada nar bio u Saksoniji nepoznata biljka, slikari su smislili hibride koji su više ličili na biljke poznate Evropljanima. Takozvani “luk” uopšte nije luk, već više liči na neku mešavinu breskve i nara, po uzoru na kineski original. Ceo motiv je genijalno zamišljeno grupisanje više cvetnih motiva sa stilizovanim božurima i lepim katama u centru, čije stabljike vetar povija oko bambusovog drveta. Pre kraja XVIII veka druge fabrike počele su da kopiraju Meissen-ov dekor, a u XIX veku gotovo sve evropske fabrike porcelana ponudile su svoju verziju ovog motiva. Dekor koji je Enoch Wedgwood počeo da koristi od 1870. godine čak je bio poznat pod nazivom “Meissen”. (124/40-48/159-kp/1502)

KOROND - Posuda s pokopcem (Jozsa Arpad) Dimenzije Visina: 13 cm Širina: 12 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Težina: 490 g Sitna oštećenja na rubu i telu poklopca, delom pod glazurom, kao i na obodu dna - sve je vidljivo na slikama. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: JOZSA ARPAD KOROND 1986 (ručno dopisano) Corund (mađarski: Korond) je opština u županiji Hargita, Rumunija. Nalazi se u etno-kulturnom regionu Szekeli (Sekeli) u istočnoj Transilvaniji. Ime Korond nerazdvojno je povezano s proizvodnjom keramike: područje je jedno od najvažnijih centara keramike u Evropi. Radi se o srednjovekovnoj tradiciji koja je postala industrija. Prvi pisani izvor u kojem se pominje proizvodnja keramike u Korondu potiče iz 1613. godine: tužba gilde keramičara iz mesta Udvarhely (Udvarhei) protiv meštana Koronda zbog neodobrene konkurencije. 1750. godine, grof Gyulaffy László (Đulafi Laslo, 1699-1754), kancelar Transilvanije, odobrio je da se godišnje održe četiri vašara u Korondu, na kojima meštani mogu da prodaju svoje proizvode. Tokom vekova, keramičari iz Koronda postali su poznati po proizvodnji posuđa bez glazure. 1820. godine postojalo je 50 keramičarskih radinica, 1893. godine 145, a 1900. godine čak 367. Krajem XIX veka počela je proizvodnja glazirane keramike. Fülöp Dezsö (Filep Deže) i Katona József (Katona Jožef) otvorili su prvu radionicu za ovakvu proizvodnju. Kasnije, uvedena je proizvodnja keramičkih pločica a 1962. godine i crne keramike. 1974. godine izgrađena je nova fabrika, broj radnika u proizvodnji keramike dostigao je 190, a 1992. godine oko 870 keramičara je radilo u mestu. Glavni proizvodi su lonci, šerpe, posude za maslac, tegle, svećnjaci, ukrasne pločice. Izvoze se u mnoge zemlje Evrope i sveta. (119/48-42/136-kp/1274)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ALENKE PINTARIČ IZ 1967. G. Poslata iz Maribora 6.marta 1967. godine Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Alenka Pintapič (1948 - ) je u Mariboru je završila gimnaziju, a Pedagošku akademiju za glazbu u Ljubljani. Radila je u Turističkoj agenciji, pa Slovenskem narodnem gledališču (SNG) u Mariboru, prvo u sektoru Opera i balet kao solo pevačica u horu, a posle kao solistkinja. Bila je aktivna i kao slikarka. Časopisi u zemljama nekadašnje Jugoslavije objavljivala je njene kolumne sa karikaturama. U filmskoj industriji sarađivala je kao autor muzike, a ponekad i kao scenograf. Sa pevačkom karijerom je započela u najranijim godinama mladosti, kada je sa 16 godina postala ”pionirka beata”, tada nove muzičke vrste. Beat muzika je prvobitno posedovala elemente jazza i popa pod uticajem The Beatles. Nastupala je u Sloveniji i celoj Jugoslaviji, s poštovanjem su joj dodelili naziv “kraljica beata”. Učestvovala je na festivalima zabavne muzike širom Jugoslavije (Jugoslovanski izbor za Pesem Evrovizije 1981), nastupala je i na svim slovenačkim (Vesela jesen, Slovenska popevka). Muzički je bila prisutna na televizijama u Zagrebu i Beogradu. Svoju bogatu muzičku karijeru je zaključila sa mono- dramom, tačnije mono-komedijom pod naslovom “Čuj, zašpilaj mi”, napisala je tu muzički deo, koji se nalazi i na samostalnom CD-u. Svoje življenje kroz muziku predstavila je u autobiografiji pod naslovom “The Beatles, Tito in jaz”, koja je objavljena 2006. Beatles su joj bili utemeljivači beat-muzike, Titu je pevala, imala čast da sa njim sedi na istom mestu na nekim muzičkim nastupima. Diskografija Alenke Pinterič: na malim pločama (1966, 1967, 1968, 1970, 1976, 1978, 1982), dve velike (1980, 1996), samostalni CD “Čuj, zašpilaj mi blues …” (2004). Njene pesme su se našle na kompilacijama: Slovenska popevka, Vesela jesen, Zagreb Fest, Beogradsko proleće, Pesma leta, Festival Sarajevo, Festival Skopje, World Song Festival Seoul 79, Puerto Rico 79 – Festivalo de la voz i canyo.

K. KRIEGEL & Co. Prag - Dva duboka tanjira (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Ukupna težina: 890 g Nekoliko većih pukotina na dnu jednog, i mnošvo sitnijih na dnu drugog tanjira, vidljivih i na naličju. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: PRAG Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/47-35/112-kp/1186)

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

SPODE, England - Mala činija `Camilla` (1976-1989) Dimenzije Dužina: 22 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 250 g Crta na listovima cveta na dnu koja liči na ogrebotinu je ispod glazure - nepravilnost u dekoru. Tri mrlje na ivici su tragovi crne boje. Dno nije sasvim ravno - posuda se klati na ravnoj površini. Žig na dnu: SPODE ENGLAND CAMILLA SPODE DESIGN C. 1883 J.4 (kod za godinu proizvodnje) Kompanija „SPODE“ proizvodila je predmete s dizajnom „Camilla“ od 1950. do 1990. godine. Prema kodu za godinu proizvodnje (J.4) činija je proizvedena između 1976. i 1989. godine. Josiah Spode (Džozaja Spoud, 1733-1797), poznat kasnije kao Josiah Spode I (iako se i njegov otac zvao Josiah Spode), jedini sin siromašnih roditelja, radio je od svoje 16 do 21 godine kod Thomasa Whieldona (Tomas Vildn, 1719 – 1795) u engleskom mestu Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), jednog od najboljih proizvođača keramike u toj oblasti u drugoj polovini XVIII veka. 1767. godine Spode je započeo sopstveni posao, kupovinom male radionice u istom mestu. Tokom 1783-84 usavršio je tehniku podglazurnog bojenja plavom bojom, uz pomoć gravera Thomasa Lucasa (Tomas Lukas) i štampača Jamesa Richarda (Džejms Ričard). 1783. uspeo je da plasira na tržište visokokvalitetnu plavo bojenu keramiku. Takođe, iako su mnoge fabrike u Engleskoj dugo pokušavale da proizvedu kvalitetan porcelan, to je pošlo za rukom tek Josiahi Spodeu, između 1789. i 1793. godine, usavršavanjem već poznatog postupka. Sastav je neko vreme uspeo da ostane industrijska tajna. Dok je Josiah Spode I vodio i razvijao posao, njegov sin, Josiah Spode II (1755-1827), školovao se za keramičara i vodio skladište firme Londonu. 1797. godine preuzeo je upravljanje fabrikom. Pod njegovom upravom usavršena je proizvodnja porcelana, kojim je dobijen fin, beo i providan porcelan, ujedno jeftin za poroizvodnju i dopadljiv kupcima. U roku od nekoliko godina, većina proizvođača porcelana sledila je njegov postupak. Princ od Walesa posetio je fabriku 1806. godine, i impresioniran onim što je video, zamolio je Spodea da pripremi banketni servis za njegovo krunisanje kao Georgea IV. Nakon toga, kompanija je dobila kraljevski nalog, odnosno postala zvanični dobavljač Dvora. Iste godine, William Copeland (Viliam Kouplend) je postao partner u fabrici i kada je Josiah Spode II umro 1827. godine, Williamov sin, William Tailor Copeland (Viliam Tejlor Kouplend) kupio je posao od naslednika Josiah Spodea III. 1833. godine postao je jedini vlasnik, udruživši se sa Thomasom Garrettom (Tomas Garet) u zajedniču firmu „Copeland and Garrett“. 1847. Garrett je napustio posao i Copeland je nastavio samostalno da vodi kompaniju „W. T. Copeland and Sons“. Copeland, Lord gradonačelnik Londona, nastavio je posao porodice Spode i proizvodio kvalitetan i fin porcelan i keramiku. U vreme popisa 1861. godine zapošljavao je preko 800 radnika – 359 muškaraca, 213 žena i 241 dete. 1867. godine u partnerstvo su ušla i četiri sina Williama Taylora Copelanda, a na kraju vlasništvo je prešlo na najmlađeg sina, Richarda P. Copelanda (Ričard P. Kouplend), čiji su sinovi postali stariji članovi firme. 1932. godine posao je pretvoren u privatno društvo pod imenom “W. T. Copeland and Sons Ltd”. Firma je ostala u porodici Copeland do 1966. godine. Ime Spode na proizvodima često se koristilo tokom XIX i XX veka, često kao „Copeland late Spode“. 1970. godine u znak sećanja na osnivača i u čast proslave 200-te godišnjice fabrike, ime kompanije je promenjeno u “Spode”. 2006. godine kompanija se spojila sa kompanijom „Royal Worcester“. Ujedinjena kompanija bakrotirala je 2008. odine. Trgovačke marke i intelektualno vlasništvo, kao i deo zaliha, otkupila je „Portmeirion Group“ 2009. godine, što nije obuhvatalo i proizvodne pogone ove kompanije, koji su napušteni. Predmeti sa oznakom „Spode” proizvode su u fabrici „Portmeirion Group“ u Stoke-on-Trentu. U delu nekadašnje fabrike „Spode“ 2012. godine otvoren je vizitorski centar Muzeja Spode. (123/2-47/155-kp/1463)

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com Opis proizvoda: Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj bajkoviti Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji donosi čaroliju prirode direktno u vaš dom. Poklon za Sve Generacije: Tražite zgodan poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je savršen izbor! Svaki kristal je čarobno postavljen u plastičnoj kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pogodnim i za najmlađe istraživače. Duboki Koreni Interesa za Mineralima: Fascinacija mineralima i kristalima duboko je ukorenjena u čovečanstvu. Kristali i minerali u ovom setu nose priču koja se proteže milijardama godina. Za Ljubitelje Minerala i Početnike: Ovaj set je odličan poklon za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema prirodnim dragocenostima. ✨ Savršeno Uređen Set: Set sadrži 12 tumblovanih minerala uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svaki kristal je postavljen s ljubavlju i ima svoj naziv ispod sebe kako biste lakše upoznali svaki od njih. Dimenzije Kutije: Kutija je dimenzija 8.5cm x 5cm, a veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo zapakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na vašoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne, iako su prirodne varijacije u izgledu kristala sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi vam doneo radost i čudo prirode. Ovaj Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji nije samo proizvod, već i poziv na putovanje u čarobni svet kristala i minerala. Sada je pravo vreme da počnete otkrivati i istraživati lepotu Zemljinih dragocenosti! ✨ Za više informacija i narudžbe, posetite vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Stargate (Zvjezdana vrata ili Zvezdana kapija) je američki naučnofantastični film snimljen 1994. godine koga je režirao Roland Emmerich. Zaplet, temeljen na konceptu koga je Emmerich razvio sa svojim koscenaristom Deanom Devlinom, se odvija oko staroegipatskog artefakta za koga se ispostavi da predstavlja vanzemaljski uređaj za međuzvjezdano putovanje, odnosno eskpedicije koju je američko ratno zrakoplovstvo, koristeći isti uređaj, poslalo na udaljenu planetu. Iako sam film nije previše oduševio kritičare, doživio je solidan uspjeh na kino-blagajnama i s vremenom stekao kult-status. Najpoznatiji je, međutim, po tome što je kao njegov nastavak snimljena dugovječna TV-serija, te je tako postao temeljem popularne medijske franšize. Produkcija Stargate je nastao spajanjem dva različita filma koje su, nezavisno jedan od drugog, osmislili Roland Emmerich i Dean Devlin. Prvi je bio Emmerichov Necropol: City of the Dead, koji se trebao baviti vanzemaljskim svemirskim brodom pokopanim ispod Velike piramide u Gizi. Devlin je, pak, namjeravao snimiti ep o čovjeku koji postaje vođa porobljenih vanzemaljaca na dalekoj planeti, odnosno `Lawrence od Arabije u svemiru`. Emmerich i Devlin su na kraju odlučili oba motiva iskoristiti u jednom filmu. Emmerich i Devlin su pred snimanje osigurali budžet od $55 miliona dolara.[2] Pri tome je najveći dio išao na razvoj novih specijalnih efekata, pri čemu se posebna pažnja posvetila uređaju Zvjezdanih vrata, odnosno nastojanju da se na što uvjerljiviji način prikaže prolaženje glavnih junaka u prostornu crvotočinu. Za to je bio zadužen tim od 40 ljudi na čelu s Jeffom Kleiserom koji je razvio vlastiti softver za stvaranje i montažu slika na ekranu; također je razvijen komercijalni softver za CGI efekte koji je korišten u prikazivanju Zvjezdanih vrata, morfirajućih šljemova Ra i njegovih čuvara te za panoramu grada Nagade. Za snimanje eksterijera, odnosno pustinjskih scena na udaljenom planetu i u Egiptu su iskorištene lokacije oko Yume u Arizoni. Radi postizanja što boljeg ugođaja, snimanje na tim lokacijama je rađeno u tzv. čarobnom satu, odnosno u sumrak. Za piramide su korišteni digitalni efekti, isto kao i improvizirane lutke koje su `glumile` veliki broj egipatskih radnika. Dio materijala, prije svega scene Jacksonovog predavanja skeptičnim kolegama, su snimljene u Los Angelesu. U studijima u Long Beachu je, pak, napravljen izuzetno veliki set koji je glumio zrakoplovnu instalaciju, odnosno kontrolnu sobu iz koje se upravlja Zvjezdanim vratima. Među prvim snimljenim scenama su bile one koje prikazuju O`Neilla kao civila. Razlog je bio taj što je glumac Kurt Russell u njima nosio dugu kosu, koju je poslije ošišao radi scena u kojima njegov lik kao ponovno aktivirani oficir nosi kratku vojničku frizuru. Jaye Davidson je, pak, sve vrijeme snimanja nosio piercing na bradavicama, a koji je odbio skinuti. Emmerich je zbog toga odlučio vještim kadriranjem, odnosno korištenjem primitivne odjeće `sakriti` taj detalj u scenama kada njegov lik kao primitivnog mladića ugrabi vanzemaljsko stvorenje. Emmerich je prilikom snimanja angažirao egiptologa Stuarta Tysona Smitha kao stručnog savjetnika nastojeći egipatske hijeroglife i jezik korištene u filmu učiniti što vjerodostojnijim. Muzika Glavni članak: Stargate (soundtrack) Za autora muzike su Emmerich i Devlin angažirali mladog i nepoznatog britanskog kompozitora Davida Arnolda koji je prije toga radio samo na britanskom trileru Young Americans. U trenutku angažmana je Arnold radio u videoteci i, prema vlastitim riječima, bio je impresioniran kako s povjerenjem producenata, tako i sa scenarijem koji mu je ponuđen te čiji je soundtrack morao biti `što veći i što odvažniji`. [3] Nakon što je dobio posao, Arnold je nekoliko mjeseci proveo komponirajući u hotelskoj sobi, pri čemu je dodatno vrijeme dalo dugotrajno nadmetanje suparničkih holivudskih studija oko prikazivačkih prava. [4] Arnoldov soundtrack je izveo orkestar Sinfonia of London pod dirigentskom palicom Nicholasa Dodda.[5] Uvodna tema je kasnije korištena u uvodnoj špici TV-serije Stargate SG-1. Distribucija Stargate je svoju kino-premijeru imao na sjevernoameričkom tržištu 28. oktobra 1994. Tada je distribuiran pod cenzorskim rejtingom MPAA PG-13. Nekoliko mjeseci nakon toga je distribuiran u evropska u druga svjetska kina. Stargate je video-premijeru imao 1995. godine kada je izdan u obliku VHS video-kazete. 18. juna 1997. je izdano prvo DVD-izdanje, a 29. augusta 2006. je izdan na Blu-ray formatu. Komercijalni rezultati Stargate je za vrijeme originalne kino-distribucije zaradio 71,5 mil. US$ na američkom te 125 miliona US$ na svjetskom tržištu. U komercijalnom smislu je predstavljao neočekivani uspjeh za svoje producente, odnosno zaradio je više nego što su tadašnji pratioci holivudskih zbivanja predviđali. [6][7] To se prije svega odnosi na početni vikend u Sjevernoj Americi, kada je zarađeno 16,651.018 US$ što je godine 1994. predstavljalo rekord za kino-distribuciju u oktobru.[8] Mnogi upravo taj uspjeh tumače kao razlog što se Emmerich sredinom 1990-ih uspio etablirati u Hollywoodu, odnosno smatraju kako je upravo zahvaljujući Stargateu uspio pokrenuti još ambicioznije i spektakularnije projekte istog žanra kao što su Dan nezavisnosti i Godzilla. Directed by Roland Emmerich Written by Dean Devlin Roland Emmerich Produced by Joel B. Michaels Oliver Eberle Dean Devlin Starring Kurt Russell James Spader Jaye Davidson Viveca Lindfors Cinematography Karl Walter Lindenlaub Edited by Michael J. Duthie Derek Brechin Music by David Arnold Production companies Centropolis Film Productions Carolco Pictures Le Studio Canal+ Distributed by MGM/UA Distribution Co. (United States) AMLF (France) Release date October 28, 1994 Running time 121 minutes[1] Countries United States France[2][3] Language English[1] Budget $55 million[4] Box office $196.6 million Cast Kurt Russell as Colonel Jonathan J. `Jack` O`Neil, a career U.S. Air Force Special Operations officer, who suffers a period of suicidal depression after his son accidentally shoots and kills himself with O`Neil`s own pistol. When his commission is reactivated, he willingly enters the Stargate, fully aware that he will likely not survive to return to Earth.[7] James Spader as Dr. Daniel Jackson, an archaeologist and linguist whose theory that the pharaohs of the Fourth Dynasty did not build the Great Pyramid of Giza is not very widely accepted. Actor James Spader was intrigued by the script because he found it `awful`, but after meeting director Roland Emmerich got excited about it for he `realized that making this picture was going to be such an adventure that out of that would come an adventure on screen.`[8] Jaye Davidson as Ra, a powerful alien in human form. After voyaging across the universe, searching for a new host that could sustain his dying body, Ra took the form of a curious adolescent boy and enslaved the people of his planet (Earth). Using a Stargate, he transported people from Earth to another planet until the humans on Earth rebelled and buried their Stargate. Reluctant to continue acting after his debut in The Crying Game, Davidson was required to take the role after his request for $1 million in pay was accepted.[9] Stargate was the final major film for Davidson, who subsequently retired from acting. Kairon John plays the masked Ra and Dax Biagas plays the young Ra. Viveca Lindfors as Dr. Catherine Langford, the civilian leader of the Stargate project who was present when the Stargate was uncovered in Giza in 1928, where her father gave her the amulet depicting the Eye of Ra. Stargate was Lindfors` penultimate film.[7] Kelly Vint Castro portrays the young Catherine. Alexis Cruz as Skaara, the son of Kasuf and brother of Sha`uri. Skaara and his friends aid O`Neil and his men to fight Ra. Mili Avital as Sha`uri, the daughter of Kasuf. Kasuf offers Sha`uri to Daniel Jackson in marriage as a gift. Leon Rippy as Major General W. O. West, the commanding officer of the facility housing the Stargate device John Diehl as Lt. Colonel Charles Kawalsky, O`Neil`s second-in-command Carlos Lauchu as Anubis, the captain of Ra`s personal guard Djimon Hounsou as Horus, a personal guard of Ra Erick Avari as Kasuf, the local leader of the people living in a city near the Stargate, and the father of Sha`uri and Skaara French Stewart as Lt. Louis Ferretti, a member of O`Neil`s team Christopher John Fields as Lt. Freeman, a member of O`Neil`s team Derek Webster as Senior Airman Brown, a member of O`Neil`s team Jack Moore as Senior Airman Reilly, a member of O`Neil`s team Steve Giannelli as Lt. Porro, a member of O`Neil`s team Rae Allen as Dr. Barbara Shore, a researcher studying the Stargate Richard Kind as Dr. Gary Meyers, a researcher studying the Stargate

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj čarobni Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od običnog poklona. To je ključ koji otvara vrata fascinantnog sveta kristala i minerala. Dar za Sva Vremena: Tražite savršen poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je odličan izbor! Svaki kristal je postavljen u kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pristupačnim za sve uzraste i idealnim za decu koja dele vaše interesovanje za dragulje prirode. Zapanjujući Dragulji Zemlje: Osetite čarobnost geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Kristali i minerali u ovom setu su rezultat prirodnih čuda koja su se odvijala tokom vekova. ✨ Privlačnost Kristala i Minerala: Privlačnost ovih dragocenosti je univerzalna, duboko ukorenjena u svakom ljudskom biću. Fascinacija kristalima i mineralima povezuje nas sa Zemljom na poseban način. Savrseno Uređen Set: Ovaj set uključuje 15 tumblovanih minerala, uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svi kristali su pažljivo postavljeni i imaju svoje odeljke sa nazivima kako biste lako prepoznali svaki komad. Izvor Intrige i Fascinacije: Kristali i minerali su od davnina bili izvor fascinacije i tajanstvenosti. Pored estetike, koristili su se kao alati, amajlije i simboli statusa i moći. Dimenzije Kutije: 8.5cm x 5cm. Veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo spakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na svojoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne i prirodne varijacije u izgledu minerala su sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi donio lepotu prirode u vaš dom. Ovaj Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od poklona. To je poziv da otkrijete tajne prirode i doživite čaroliju dragulja Zemlje. Sada je pravo vreme da započnete svoje putovanje u svet kristala i minerala! ✨ Sve ostalo možete pronaći na vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*