Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: NE ŠETAJ SE GOLA Premijera: 16.1.1989. JDP Teatar `Bojan Stupica`, Beograd Broj izvođenja: 63 Poslednje izvođenje: 14.5.1990. Prevod: Ivanka Pavlović Režija: Zoran Ratković Scenograf i kostimograf: Petar Pašić Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Ivana Dimić Igraju: Vlastimir Stojiljković (Vantru), Predrag Tasovac (Ošperde), Duško Premović (Romen de Ževal), Dragoljub Denda, Zoran Cvijanović, Nebojša Ljubišić, Svetozar Cvetković (Viktor), Svetlana Bojković (Klarisa Vantru), Zoran Ratković (Klemanso) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Zacepljen na više mesta. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Stari zidni sat sa klatnom. Može se reći klasičan predstavnik Industrial Design poktera, mada se može podvesti i pod Bauhaus koji se pojavio nešto kasnije. Spada u veće zidne satove namenjene železnici, čekaonicama u raznim firmama, fabrikama itd. Kućište je drveno, čamovina, a vrata su hrastovina. Karakteristika ove vrste satova je da su masivni, jaki i izdržljivi, za rad u teškim uslovima i na duži rok. Zato je mehanizam ovog sata tako i napravljen, prednja i zadnja ploča su od 2.5 mm. brušenog mesinga, na kome se praktično ne vide tragovi višegodišnjeg rada i koji će još dugi niz godina dobro raditi. Sat je kompletno servisiran i naravno ispravan. Dolazi sa svojim ključem za navijanje i uputstvom za postavljanje i pokretanje Dimenzije: 38 x 38 cm. Dubina 13.5 cm..

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: ANA Premijera: 5.6.1984. Velika scena Broj izvođenja: 20 Poslednje izvođenje: 14.3.1985. Režija: Dejan Mijač Prepev pesama: Olga Vlatković Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki Kompozitor: Vojislav Kostić Korepetitor: Ljiljana Danilović Cincar Scenski pokret: Ferid Karajica Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Igraju: Ljiljana Dragutinović (Ana), Aljoša Vučković (Mirko), Svetozar Cvetković (Frederik Valenštajn), Sava Spasojević (Darko), Nikola Kojo (Veljko), Branimir Brstina (Andruša Nikolajevič), Erol Kadić (Sekretar Partije), Feđa Stojanović (Major NKVD-a), Tatjana Beljakova (Zapisničarka Zoja), Milan Mihailović (Ivan Banovac), Dušan Čavić (Vladlen), Ana Adžić (Elektrika), Renata Ulmanski (Vaspitačica) Marina Koljubajev (Daša), Dara Džokić (Vanda), Vesna Pećanac (Glimpa), Gordana Pavlov (Nina), Nenad Ćirić (Logorski mehaničar), Vlastimir Petrović (Gitarist), Ninoslav Bambulović, Ksenija Došljak, Miloš Glišić, Maja Matija, Miloš Mojović, Igor Petrović, Milica Radeka, Vladimir Simonović, Zoran Trifković, Jakša Đorđević (deca) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: DEMONI Dizajn: Olivera Stojadinović Grafički dizajner Pofesor na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Diplomirala je 1985. godine na odseku Grafika FPU-a. Magistrirala je 2001. sa radom Četiri skripta i jedno knjižno pismo. Po završetku studija radila je kao slobodni umetnik, a od 1995. godine zaposlena je na FPU u Beogradu. U zvanju redovnog profesora je od 2009. godine. Učestvovala je na brojnim izložbama, dobitnik je pet nagrada iz oblasti tipografije i grafičkog oblikovanja knjige, a iza sebe ima i oko 15 projekata izrade kompletnih pisama. Član je ULUS-a od 1986. godine i ULUPUDS-a od 2004. godine. Jedan je od osnivača organizacije Tipometar (sa Oliverom Batajić i Janom Oršolić), i urednik istoimenog sajta. Premijera: 7.2.1987. Velika scena Broj izvođenja: 36 Poslednje izvođenje: 3.6.1989. Prevod: Ljubiša Rajić Režija: Mira Trailović Scenograf: Petar Pašić Kostimograf: Božana Jovanović Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Nenad Prokić Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Asistent kompozitora: Ljiljana Danilović Cincar Igraju: Ružica Sokić (Katarina) Petar Banićević (Frank) Vesna Pećanac (Jena) Čedomir Petrović Tihomir Stanić (Tomas) Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

HUTSCHENREUTHER - Set za doručak `drache-model exklusiv` Za 5 osoba. Set se sastoji od 18 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 225 cm, dužina: 23 cm, širina: 12 cm, zapremina: 1 l) 5 šoljica (visina: 6,5 cm, širina: 9,5 cm, širina otvora: 7 cm) 5 tacni za šoljice (prečnik: 13,5 cm, visina: 2 cm) 5 dezertnih tanjira (prečnik: 19 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 14,5 cm, širina: 10 cm) 1 posuda za mleko (visina: 9 cm, dužina: 11,5 cm, širina: 7,5 cm) Ukupna težina: 3700 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dezertnim tanjirima. Dva žiga na dnu. Prvi žig, čiji obrisi se još mogu nazreti ispod drugog: TIRSCHENREUTH 1838 (preko štita u elipsi, ispod krune) HUTSCHENREUTHER GRUPPE GERMANY Fabrika u mestu Tierschenreuth, tada u vlasništvu kompanije Lorenza Hutschenreuthera, koristila je žig od 1969. do 1995. godine. 1832. godine Heinrich Eichhorn (Hajnrih Ajhorn) zatražio je dozvolu od gradskih vlasti da otvori fabriku porcelana u mestu Tirschenreuth (Tiršenrojt). Njegov zahtev je u početku odbačen, ali je nakon prigovoru na tu odluku dozvola ipak izdata 1833. godine. Izgradnja fabrike završena je 1938. godine. 1846. godine puštena je u rad i druga peć. Heinrich Eichhorn umro je 1889. godine, a akcije fabrike otkupili su Edmund Tittel (Edmund Titel), Friedrich Muther (Fridrih Muter)i August Bauscher (August Bauscher). Sledeće godine August Bauscher je prodao svoj udeo Karlu Gottholdu Mezgeru (Karl Gothold Mecger). 1908. godine umro je Gotthold Mezger, a njegove akcije preuzeo Johannes Schlipphack (Johanes Šliphak). Za vreme I Svetskog rata svetsko tržište porcelana potpuno je zamrlo. Kada je 1926. godine umro direktor Schlipphack, posle godinu dana fabriku je preuzeo Lorenz Hutschenreuther (Lorenc Hučenrojter). Posle II Svetskog rata, proizvodnja je počela već u septembru 1945. godine. 1994. godine kompanija Lorenz Hutschenreuther AG odvojila se od fabrike u Tirschenreuthu, i fabrika je, posle više od 150 godina postojanja, zatvorena krajem 1995. Drugi žig, štampan preko prvog: HUTSCHENREUTHER (ispod stilizovane krune) ARTZBERG-BAVARIA GERMANY (sve u zlatnom krugu) drache-modell exklusiv `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` koristila je žig između 1969. i 1972. godine, poslednji koji je koristila pre spajanja sa „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“ Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenroter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Brauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/37-38-kp/1169)