Veoma retka fotografija, koja je onovremeno izrađena u onoliko primeraka, koliko se na njoj nalazi profesora, plus jedna za ustanovu u kojoj su radili, to jest, Gimnaziju. Dimenzije bez paspartua: 37 x 28cm.

Cena je za obe.akcione figure zajedni. Tako su i išle u kompletu Taj komplet je i preko uvek bio skup, a kod nas nije ni izlacio. I Grizli i Action man imaju određene mehanizme na baterije - to ne testiram, al obzirom da su u odličnom stanju verujem da sve radim. Dimenzije sa slika

Nova, nekorišćena vunena uniforma JNA M-55 Komplet Bluza (54) + Pantalone (54) + Pantalone (48) Veličina JUS 54 ( Širina ramena između šavova-45cm ; Obim venca pantalona-98cm) Za dodatne informacije pozvati na kontakt telefon Napomena: Uniforma ne poseduje tabličnu etiketu jer se radila u vreme kada se takva vrsta etikete nije postavljala na odevne predmete.

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

BEOGRAD Alasi u čamcu Razglednica datira iz 1919. godine, poslata je iz Beograda u Jagodinu, povodom Hristovog rođenja - kako piše u tekstu. Radim sa knjigama, a ne sa razglednicama, pa tako nemam dovoljno informacija o toj vrsti kolekcionarstva i ne mogu da navedem ništa više od eventualno relevantnih podataka. Slikala sam obe strane, kako bi se videla autentičnost - od datuma, krasnopisa, pa redom.

Velika gomila ovih albuma,losi ali da napomenem da je vise od pola listova odlicni da nisu cepani Korica manje i lose su,slicica preko 1.300 komada i sve odlicne,sa ovim se moze dosta albuma popuniti ili pojedinacnom prodajom zaraditi Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Po njima je Biserka radila svoje primerke,ULTRA RETKO! Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

Mega retka nalepnica visine 70cm iz Kostana radnji obuće. Kraj 70ih. Nekorišćena. Supermen drži u ruci zimsku cizmu. Na poledjini je reklama samolepljivog papira ista kao i kod slicica na Mikijevom zabavniku i uopšte tih 70ih godina. SIMOD dečje čizme je radila Koštana, po italijanskoj licenci. Ovo je zapravo prodajni rekvizit iz radnji, a bile su i po randjama OBUĆE, Beograd. Ko ima SIMOD Supermen cizme kao sto je prikazano na slikama, ovo će mu biti dragulj u kolekciji. Inace, žute Supermen čizme nisu predmet prodaje, samo ova ohromna nalepnica iz radnji.

ROSENTHAL - Ručno oslikani plitki tanjiri `Siena` (dizajn: Bjørn Wiinblad) Dimenzije Prečnik: 27,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 4.470 g Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu (utisnuto u belom krugu): Rosenthal (ispod dva ukrštena skiptra i krune) studio-linie GERMANY Nadglazurno, plavim: Handgemalt. (ručno oslikano) Kompanija „Rosenthal“ proizvodila je model “SIENA”, prema dizajnu Bjørna Viinblada, od 1977. do 1982. godine. ROSENTHAL STUDIO-LINIE: 1912. godine Philip Rosenthal stariji (Filip Rozental, 1855-1937) pridružio se kompaniji “Jacob Zeidler & Co.” , i već 1913. godine je viđen kao potencijalni novi vlasnik, ali je samo kratko vreme nakon toga proizvodnja potpuno obustavljena zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U tom trenutku fabrika je imala 10 okruglih peći i zapošljavala je oko 400 radnika. Potrajalo je do 1917. godine dok Rosenthal nije u potpunosti preuzeo fabriku, koja je u to vreme imala finansijskih problema zbog teškoća u snabdevanju i raspada dotadašnjeg tržišta. Ubrzo nakon rata Rosenthal je bio u stanju da u potpunosti reorganizuje proizvodnju, i bivša fabrika u Selb-Ploßbergu je 1920. godine postala novo Umetničko odeljenje. Dok se Umetničko odeljenje u početku koncentrisao na razvoj veštine dekorisanja, dizajnerski kreativni aspekt morao je sa razvojem da sačeka da posao preuzme Philip Rosenthal mlađi. (Filip Rozental, 1916-2001). On je ohrabrio dizajenere iz čitavog sveta da dođu u studio kompanije ili da pošalju svoje ideje. Jedan od prvih koji je prihvatio poziv je danski umetnik Bjørn Wiinblad (Bjorn Vindel), koji je svoje prve ideje realizovao u studiju u Selb-Plößbergu 1957. godine. Kako se ideja pokazala veoma uspešnom, kompanija Rosenthal je 1961. godine stvorila novi brend: `Rosenthal Studio-Linie`, koja je realizovala samo dizajne koje je birao nezavisni žiri. Narednih decenija „Rosenthal AG“ sarađivao je sa preko 1000 dizajnera i osvojio preko 400 nagrada za svoje proizvode. Već početkom 1960-tih godina postalo je jasno da će prvobitno Umetničko odeljenje u nekadašnjoj Zeidlerovoj fabrici postati skučeno, i stoga je 1967. godine izgrađen nov kompleks, dok je stari objekt još korišćen do 1969. godine. Konačno je zatvoren 1971. godine. BJØRN WIINBLAD (Bjorn Vinblan, 1918 – 2006), bio je danski slikar, dizajner i umetnik u keramici, srebru, bronzi, tekstilu i grafici. Radio je u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu (1954. godine), Australiji i Kanadi (1968. godine). 1985. godine proglašen je za ličnost godine u Njujorku. 1995. godine dobio je nagradu Američko-skandinavske fondacije za kulturu. Kao dete već je pokazivao znake svog talenta za crtanje i stvaranje imaginarnih svetova. Sa 17 godina počeo je da uči za tipografa, ali je ubrzo shvatio da ga interesuje jedino umetnost. Odmah je primljen na Grafički odsek Kraljevske danske likovne akademije. 1947. godine počeo je da radi za ambasadu SAD u Parizu kao dizajner plakata. Dizajnirao je i plakate čuvene kopehagenske bašte Tivoli i mnoge druge predele u Danskoj. Crtao je plakate za Olimpijske igre za hendikepirane u Seulu, za akademiju Novog svetskog simfonijskog orkestra u Majamiju i za Kraljevski danski balet pri Metropolitan operi. Sve do 1988. radio je kostime za brojne baletske i scenske predstave. 1957. godine postao je glavni dizajner fabrike Rosethal, što je doprinelo njegovom međunarodnom ugledu. Mnogo je putovao po Evropi, a ljudi su čekali u redovima da bi se potpisao na predmete koje je dizajnirao. Od 1954. godine sarađivao je sa organizacijama i preduzećima u Dalasu, u Teksasu, a od 1980. godine vodio je i prodavnicu u tom gradu. Dizajnirao je scenografiju i kostime za balet u Dalasu, za pozorišni centar i mnoge druge. Za Dallas International Apparel Mart dizajnirao je pet velikih tapiserija na temu Šeherezadinih priča, koje su bile izložene od 1973. godine sve dok zgrada nije zatvorena 2004. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/50-35/113-kp/1189)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Sramota (Skammen) Švedski film, iz 1968. godine reditelj: Ingmar Bergman scenario: Ingmar Bergman snimatelj: Sven Nykvist producent: Lars-Owe Carlberg dizajner scene: P.A. Lundgren montažer: Ulla Ryghe uloge: Liv Ullmann (Eva Rozberg) Gunnar Björnstrand (pukovnik Jakobi) Max von Sydow (Jan Rozberg) Axel Düberg (Pilot) Jan Bergman (Jakobin vozač) Sadržaj: Ovo je gorka i nemilosrdna osuda rata - svakog rata, bez obzira na čijoj ste strani - velikog reditelja Ingmara Bergmana. Priča započinje sa dva bivša muzičara, Evom i Janom Rozbergom (Liv Ulman i Maks fon Sidou) kako u miru žive u staroj kući, gde uzgajaju voće i povrće. Stanovnici stanuju na osamljenom, besplodnom ostrvu na neodređenoj geografskoj lokaciji. Veliki broj stvari u kući Rozenbergovih, kao što je na primer radio, ne rade kako treba, a u daljini se nazire eskplozivni sukob. (Da bi izbegao ideološku zamku, Bergman izbegava da identifikuje bilo koju stranu u ratu, da bi istakao sam sukob.) Rozenbergovi ostaju nezainteresovani i geografski udaljeni od samog sukoba, ali, malo po malo, različiti elementi rata počinju da ulaze u njihov život i da ih primoravaju da se uključe. Prvo uznemiravanje počinje nadletanjem aviona nad njihovom kućom, a zatim padobranac biva ubijen i vojnici se pojavljuju na imanju Rozenborgovih. Najzad, Eva i Jan bivaju zatvoreni i mučeni. Nakon potpunog uništenja njihovog doma, iz neobjašnjivih razloga, Eva ima seksualne odnose sa jednim od vojnih vođa, pukovnikom Jakobijem (Gunar Bjornstrand). Iako Bergman ne ukazuje specifično da li je Jan svedok toga, on namerno skriva novac kojim bi se lako mogla otkupiti sloboda za Jakobija, kada ga zarobi suprotstavljena strana. I dok sumorna priča nastavlja da se odvija, okolnosti primoravaju Rozenborgove da se suoče sa sopstvenim emocijama i identitetom. Plakat je u odlicnom stanju (pogledajte fotografiju). Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: NE ŠETAJ SE GOLA Premijera: 16.1.1989. JDP Teatar `Bojan Stupica`, Beograd Broj izvođenja: 63 Poslednje izvođenje: 14.5.1990. Prevod: Ivanka Pavlović Režija: Zoran Ratković Scenograf i kostimograf: Petar Pašić Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Ivana Dimić Igraju: Vlastimir Stojiljković (Vantru), Predrag Tasovac (Ošperde), Duško Premović (Romen de Ževal), Dragoljub Denda, Zoran Cvijanović, Nebojša Ljubišić, Svetozar Cvetković (Viktor), Svetlana Bojković (Klarisa Vantru), Zoran Ratković (Klemanso) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Zacepljen na više mesta. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

OGROMAN,PREDIVAN! LUTKA MIKIJA MAUSA,NAJPOLARNIJEG MIŠA NA PLANETI IKADA! Ovo je lutka iz pedesetih godina.. To dokazuje zašiljen nos Mikijeve njuške u odnosu na onu zaobljenu iz 1970tih i 1980tih,pa do danas.. Reći da je ovo retko mala je reč,ovo je ISTINSKI i VRHUNSKI RARITET! Lepa je lutka svojom pojavom,svojim raskošnim izgledom,jer se radilo dosta u detalje ,jako lep i izuzetan rad Mickey Mouse-a,Jugoslavija. Made in Yugoslavia Za svoje penzionerske 60 i neke godine Miki je top očuvan za izložbenu ocenu 10 , kompletan i netaknut od vremena. Stanje je vidljivo i na samim slikama.. Ne šaljem u inostranstvo! Uplata je pre slanja na račun u OTP banci! Šaljem isključivo postexpresom nakon uplate na račun!

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu Ajfelovog tornja iz grada ljubavi. Slagalica sa prepoznatljivom figurom u kompoziciji sa različitim nijansama boja dočarava Francusku istorijsku ikonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom. Dimeznije rama su 53,6cm X 72,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

Dva mlada entuzijasta svoju ljubav prema slagalicama pretočili su u poslovni poduhvat. Za Vas smo složili ovu jedinstvenu slagalicu iz snova - Holandije. Slagalica odiše Holandskim stilom gradnje sa zanimljvim prelivom boja u sutonu. Obradujte Vama dragu osobu ili upotpunite Vaš životni prostor ovom zadivljujućom slagalicom iz snova. Dimeznije rama su 72,4cm X 53,5cm. Slagalica se nalazi u pažljvo odabranom ramu kako po boji tako i po kvalitetu. Ram je širine 2,2cm. Za sve dodatne informacije možete nam pisati, radujemo se Vašoj poruci i porudžbini. Naravno, ako imate neku slagalicu koju biste voleli da složimo za Vas, mi smo tu, jer to volimo da radimo! Srećna kupovina! p. s. Slagalicu šaljemo brzom poštom sa oznakom lomljivo. Za teritoriju Novog Beograda poštarina je besplatna, kao i mogućnost ličnog preuzimanja u Beogradu po dogovoru.

Stari zidni sat sa klatnom. Može se reći klasičan predstavnik Industrial Design poktera, mada se može podvesti i pod Bauhaus koji se pojavio nešto kasnije. Spada u veće zidne satove namenjene železnici, čekaonicama u raznim firmama, fabrikama itd. Kućište je drveno, čamovina, a vrata su hrastovina. Karakteristika ove vrste satova je da su masivni, jaki i izdržljivi, za rad u teškim uslovima i na duži rok. Zato je mehanizam ovog sata tako i napravljen, prednja i zadnja ploča su od 2.5 mm. brušenog mesinga, na kome se praktično ne vide tragovi višegodišnjeg rada i koji će još dugi niz godina dobro raditi. Sat je kompletno servisiran i naravno ispravan. Dolazi sa svojim ključem za navijanje i uputstvom za postavljanje i pokretanje Dimenzije: 38 x 38 cm. Dubina 13.5 cm..

Pisaća mašina ADLER-TRIUMPH Contessa de luxe (1972) Proizvođač: `Triumph-Adler` Model “Contessa” dizajnirali su 1969. godine Gerhard Dietrich (Gerhart Ditrih) i Peterheinz Meyes (Peterhajnc Majs) za “Triumph Werke Nürnberg AG”, koja je već od 1957. godina bila deo “Triumph-Adler”. Model su proizvodile obe fabrike, “Triumph” od 1971. do 1977. godine a “Adler” od 1971. do 1979. godine. Iako su obe fabrike tesno sarađivale, “Contessa” je postala poznatija kao “Adler”. Tokom 1960-ih i 1970-tih godina modeli su dolazili u jarkim bojama kao što su narandžasta, žuta i crvena. Prema serijskom broju: 3064068 (nalazi se ispod desne strane kolica) mašina je proizvedena 1972. godine. Oznake: Contessa (sa krunom iznad slova C, na prednjem panelu) TRIUMPH (na levoj strani klizača hartije) Contessa (sa krunom iznad slova C) de luxe (na desnoj strani klizača hartije) T - A Vertiebs Gmbh (Ditribucija Triumph-Adler, na zadnjoj strani kolica) Dimenzije mašine: Visina: 10 cm (bez ručice sa vraćanje kolica) Dužina: 33 cm Širina: 32 cm Težina: 4,1 kg Tastatura je nemačka latinica. QWERTZ-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova . Nema tipke za nulu (pisala se velikim slovom O). Mašina koristi standardnu dvobojnu traku širine 13 mm (postavljena je nova). Mašina je pažljivo očišćena, bez potpunog rasklapanja. U potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Poluga tipke za slovo Ä je bila iskrivljena - ispravljena je, ali je tipka ostala malo viša od ostalih. Funkcioniše ispravno. Ukrasna svetla traka oko panela mašine je mestimično potamnila, naročito na uglovima. Na plastičnim panelima u koji sitni tragovi upotrebe. Osnivač kompanije bio je Siegfried Bettmann (Zigfrid Betman), rođen 1863. godine u Nürmbergu (Nirnberg). Učio je jezike i sa 20 godina 1883. godine nastanio u Engleskoj. U početku, zahvaljujući svom poznavanju jezika, radio je za nekoliko kompanija.1885. godine, kada je jedna od tih firmi propala i on izgubio posao, pokrenuo je sopstveni agneciju za prodaju nemačkih mašina za šivenje u Britaniji i za izvoz britanskih bicikala u inostranstvo. Ime kompanije: “S.Bettmann and Company” promenjeno je u “Triumph Cycle Company Limited”. Deset godina kasnije, 1896. godine, kada je njegov britanski biznis procvetao, Bettmann se vratio u svoj rodni grad Nürnberg da bi osnovao nemačku filijalu, “Deutsche Triumph Fahrradverke Aktiengesellschaft”. 1900. godine Bettmann je otkupio poslovanje kompanije za proizvodnju pisaćih mašina “Kührt and Riegelman GmbH”, koja je proizvodila mašinu “Norica”. Nastavio je da pravi „Noricu“, ali je imao sreću da angažuje jednog od najvećih nemačkih dizajnera pisaćih mašina, Paula Grützmanna (Pol Gricman), koji je za Bettmanna dizajnirao novu mašinu, nazvanu „Triumph“. 1911. godine Bettmann je ponovo promenio ime kompanije, ovog puta u „Triumph Werke Nürnberg AG“, i počeo da izvozi u Rusiju, Italiju i Argentinu. Posle Prvog svetskog rata, „Triumph“ je nastavio da napreduje i do 1921. godine dotigao je proizvodnju od 3000 pisaćih mašina godišnje. 1929. godine fabrika je predstavila svoju prvu prenosivu pisaću mašinu, „Klein Triumph“, čiji su razvoj, prodaja i marketing obavljen u koordinaciji sa tada jednako uspešnom kompanijom „Adler“. Kada je izbio Drugi svetski rat „Triumph“ je bio na vrhuncu moći, sa 1800 radnika i godišnjim obrtom od 15 miliona maraka. Tokom rata u fabriku su raspoređeni prinudni radnici i bila je primorana da proizvodi naoružanje. Proizvodnja pisaće mašine je obustavljena 1942. godine, a sledeće godine fabriku su teško oštetili saveznički bombarderi. Međutim, uspela je da preživi, jer su radnici odbili naređenja nacističkih vlasti da unište sve mašine i opremu pre nego što su američke trupe stigle 20. aprila 1945. godine. Proizvodnja je polako nastavljena sledećeg meseca, uključujući i pisaće mašine. „Triumph“ je brzo povratio izgubljeno tlo u periodu rekonstrukcije nakon rata. Prenosive pisaće mašine „Norm“ i „Perfekt“, proizvođene od 1935. godine, moderno su preuređene posle rata što je obezbedilo da „Triumph“ zadrži svoju veoma visoku reputaciju za dizajn i proizvodnju mašina najvišeg kvaliteta. Krajem 1957. proizvođač radio i televizijskih aparata Max Grundig (Maks Grundig) preuzeo je većinski udeo u velikoj mašinskoj kompaniji „Adler“, a kada je preuzeo i „Triumph“, one su spajene u „Triumph-Adler“. Zajedno, dve kompanije kontrolisale su preko 50 % nemačkog tržišta pisaćih mašina. 1968. godine Grundig je prodao „Triumph-Adler“ američkoj kompaniji „Litton Industries Inc.“ Deset godina nakon preuzimanja prodaja „Triumph-Adlera“ je porasla deset puta, naročito u području profesionalnih mikroračunara. 1979. godine kompaniju je preuzela „Volkswagen AG.“ Od tada kompanija počinje da pravi gubitke. Proizvodnja je restruktuirana a broj zaposlenih smanjen na polovinu. Većinu svojih akcija „Vokswagen“ je prodao 1986. godine „Olivetti“ grupi, jedna od najvećih evropskih konkurenata kompanije. Do 1993. godine kompanija se smanjila na četvrtinu svoje nekadašnje veličine. Ostala je, zapravo, samo proizvodnja pisaćih mašina u Frankfurtu na Majni. 1997. godine „Triumph-Adler“ je zatvorio i ovu fabriku: lični računari su pobedili u trci sa ograničenijim mogućnostima pisaće mašine, i proizvodnja više nije bila profitabilna. (123/30-I-kp/1450)

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: ANA Premijera: 5.6.1984. Velika scena Broj izvođenja: 20 Poslednje izvođenje: 14.3.1985. Režija: Dejan Mijač Prepev pesama: Olga Vlatković Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki Kompozitor: Vojislav Kostić Korepetitor: Ljiljana Danilović Cincar Scenski pokret: Ferid Karajica Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Igraju: Ljiljana Dragutinović (Ana), Aljoša Vučković (Mirko), Svetozar Cvetković (Frederik Valenštajn), Sava Spasojević (Darko), Nikola Kojo (Veljko), Branimir Brstina (Andruša Nikolajevič), Erol Kadić (Sekretar Partije), Feđa Stojanović (Major NKVD-a), Tatjana Beljakova (Zapisničarka Zoja), Milan Mihailović (Ivan Banovac), Dušan Čavić (Vladlen), Ana Adžić (Elektrika), Renata Ulmanski (Vaspitačica) Marina Koljubajev (Daša), Dara Džokić (Vanda), Vesna Pećanac (Glimpa), Gordana Pavlov (Nina), Nenad Ćirić (Logorski mehaničar), Vlastimir Petrović (Gitarist), Ninoslav Bambulović, Ksenija Došljak, Miloš Glišić, Maja Matija, Miloš Mojović, Igor Petrović, Milica Radeka, Vladimir Simonović, Zoran Trifković, Jakša Đorđević (deca) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

Tradicionalni voskarski rad! Proizvodnja: ručni rad Kupljeno: kao nacionalni suvenir Zemlja porekla:Jugoslavija Vreme nabavke: pre 40 godina Materijal: vosak Boja: drap sa patinom vremena Dimenzije: 10 cm Širina: 6,5 cm Postament: Onix postolje Izrada postolja: “Onix”, Tetovo, Makedonija Status: Kolekcionarski primerak Kalkulacija: Onix postolje 2.500, sveća 1.500 = 4.000 dinara Detaljno stanje: Nekorišćena, u odličnom stanju, kao na fotografijama. Opis: Ovaj model sveće je oblikovan sa otiskom istorijskih slika: na dve je konjanik sa oklopom i buzdovanom, a na dve suprotne strane slika grada, predpostavljam da je to skinuto sa gravure – Singidunum. I u vosku se nekom a” la grafičkom tehnikom vršilo otiskivanje pod jačim pritiskom. Lepota ovakve tehnike po ugledu na bakrorez se ogleda u reljefnosti crta koje nastaju zbog jakog pritiska. Inače izrada je po nekadašnjem voskarskom postupku, kada današnje tehnologije nije bilo ni na vidiku. Sveća je ukrašena utisnutim slikama kao što se radilo u bakrorezu. To što se vidi i na slici. Postament je od oniksa, poludragog kamena koji je u nekadašnjoj Jugoslaviji proizvodila Fabrika “Onix” u Tetovu.

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 45 x 60 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`

originalna fotografija POTPISANA na poledjini 44 x 58 cm stanje dobro zlatibor , cajetina, sirogojno, uzice Rodjen 1927. godine u Velikoj Kikindi gde se skolovao i zavrsio gimnaziju. Studirao arheologiju na Beogradskom univerzitetu. Clan Foto kluba `Beograd` od 1950. godine , clan ULUPUDS-a od 1977. godine a likovne kolonije `Sopocanska vidjenja` od 1982. godine. Radio kao fotoreporter u : `Narodnom studentu` 1952/53. , Glavnom stabu ORB u Nisu 1958/60. , `Beogradskoj nedelji` od 1961. odakle 1964. godine prelazi u list `Politika`, gde ostaje do 1992. godine, kada odlazi u penziju. Dobitnik je zlatne plakete na izlozbi Foto-kino saveza Jugoslavije 1960. godine na temu `omladina`, 1989. godine dobija nagradu `Politike` za vise godisnji rad, a 1992. godine Zlatnu znacku Kullturno-prosvetne zajednice Jugoslavije. Preminuo je 1997. godine i sahranjen je u zlatiborskom selu Sirogojno. SAMOSTALNE IZLOZBE: Skoplje-Beograd 1963/64. - `Stan za sto dana` Tucepi 1979. - Kamen i zivot` Dubrovnik 1981. - `Dubrovnik grad lepote` Dubrovnik 1982. - `Dubrovacki krovovi - valovi grada` Novi Pazar 1983. - `Novi Pazar i okolina` Tucepi 1985. - `Staro selo` (stalna postavka) Sirogojno 1986. - `Ledja` (motivi pletilja) Beograd, Loznica, Novi Pazar, Tucepi, Split, Trsic 1987. `Trsic i Vukov sabor` Dubrovnik 1988. - `Dusa u kamenu` Beograd 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Tronosa 1989. - `Hram Svetom Savi na Vracaru` Beograd - Bozicni dani na sajmu 1991. Plitvice 1991. - `Plitvice `90.` Sirogojno 1992. - `Ona i on` Topola 1992. - `Oplenac zaduzbina Kralja Petra I` Beograd, Sirogojno, Uzice 1992., Cacak, Kraljevo, Vrnjacka Banja, Novi Sad 1993. - `Muzej Staro selo Sirogojno` Zemun - kapetanija 1994. - `Gardos 1986/88.` Sirogojno 1994. - `Lepota kamena po Zlatiboru` Sirogojno 1995. - `Kupola 4000 T` KOLEKTIVNE IZLOZBE: Beograd 1951. - `Prva izlozba Foto-saveza Srbije` Beograd 1952-1958. - izlozbe Foto-kluba `Beograd` Beograd 1958. - `Omladina gradi` Beograd 1960. - `Omladina` Beograd 1977. i 1985. - `Oktobarski salon` Beograd 1979. ,1983. ,1986. ,1989. ,1990. ,1993. - `Majski salon ULUPUDS-a` Novi Pazar 1982. ,1985. ,1986. ,1988. ,1990. ,1992. - `Sopocanska Vidjenja` Beograd 1989. - `Izgradnja hrama Svetom Savi na Vracaru` Beograd 1995. - `Savremena pravoslavna srpska umetnost` Ucestvuje na svim izlozbama sekcije likovnih umetnika fotografije ULUPUDS-a i sekcije novinara fotoreportera. Svojim foto-prilozima obogatio je mnoge novine, casopise, knjige, monografije i kataloge. IZDAO JE MONOGRAFIJE-KATALOGE: `Dubrovnik - grad lepote` `Dubrovacki krovovi` `Dubrovnik - dusa u kamenu` `Novi Pazar i okolina` `Ledja` ( motivi pletilja Sirogojna ) `Vukov kraj 1987.` `Romana 88.` `Izgradnja spomen hrama Svetom Savi na Vracaru` `Plitvice `90.` `Ona i on` ( motivi iz Sirogojna ) `Gardos `86-88.` `Lepote kamena po Zlatiboru` `Ledja - almanah Dj. Storaci - Torino` `Znamenje Zlatibora i okoline`