48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

ERNST TEICHER, Meissen - Duboki tanjir (1901-1923) Dekor: Zwiebelmuster Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 3 cm Težina: 510 g Na dnu mnoštvo sitnih tragova pribora i sitne mrlje od plave boje. Žig na dnu, štampan plavim: MEISSEN (polukružno, ispod crteža balčaka mača) Žig na dnu, podglazurno utisnuto: MEISSEN 5 Fabrika „Ernst Teichert GmbH.“ koristila je štampani žig od 1901. do 1923. godine, a utisnuti žig u prvoj četvrtini XX veka. Johann Friedrich Ernst Teichert (Johan Fridrih Ernst Tajhert) radio je kao nadzornik do 1868. godine u fabrici „Carl Teichert Meißen“ koju je osnovao njegov brat Carl (Karl) 1857. godine. Postao je nazavisan kada je 1869. godine otovorio svoju fabriku keramičkih pločica za peći u Cöllnu (Koln), tada u blizini Meißena. 1872. godine fabrika je prevedena u akcionarsko društvo pod nazivom „Sächsische Ofen- und Chamottewaaren-Fabrik vorm. E. Teichert“. 1905 godine odeljenje zidnih pločica prošireno je preuzimanjem fabrike peći Markowsky. 1884. godine osnovao je Ernst Teichert u Cöllnu još i fabriku porcelana. Kada je on umro u oktobru 1886. godine posao je preuzeo njegov sin Christian Teichert (Kristian Tajhert). U julu 1901. fabrika je pretvorena u društvo sa ograničenom odgovornošću pod nazivom „Ernst Teichert GmbH.“ Proizvodila je obojene i glazirane zidne pločice, kaljeve peći, građevinsku keramiku i posuđe. 1913. godine zapošljavala je 700 radnika. 1930. godine spojile su se fabrike „Meißner Ofen- und Porzellanfabrik vorm. Carl Teichert Meißen“, „Ernst Teichert GmbH“ i „Wandplattenwerke Saxonia GmbH“ u grupu pod nazivom „Teichert-Werke Meißen“. 1929. godine proizvodnja porcelana je zaustavljena, a u aprilu 1930. godine licencu i originalne modele za proizvodnju predmeta sa plavim dekorom Zwiebelmuster (Blue Onion, plavi luk), po kojima je Teichertova fabrika bila poznata, preuzela je kompanija „Porzellanfabrik Lorenz Hutschenreuther Selb“. Proizvodi Teichertove fabrike bili su poznati kao „Bürgerlich Meißen“ (građanski Meissen), dakle uglavnom namenjeni građanskom staležu u usponu, koji ipak sebi nije mogao da priušti skupe proizvode čuvene „Königlich Porzellan-Manufaktur Meißen“. Do danas, proizvodi ove dve fabrike se često brkaju, pa se Teichertov porcelan čak i reklamira i prodaje kao „Meissen-porcelan“. Verovatno zbog naziva „Meissen“ u Teichertovom žigu, iako on nije ni nalik ukrštenim mačevima u žigu čuvenije fabrike. Dekor “plavi luk”(blue onion, Zwiebelmuster ) prvobitno je nazivan “sijalica” . U Evropi prvi ga je upotrebio “Meissen Porzellan” u XVIII veku, ali je kopiran od strane drugih proizvođača još od XIX veka. Sličan dekor prvi su koristili kineski majstori slikanja na porcelanu. Najraniji primerci su plavo-beli porcelan sa dekorom oblika nara iz ranog perioda dinastije Ming. Kada je “Meissen Porzelan” počeo da kopira dekor, pošto je tada nar bio u Saksoniji nepoznata biljka, slikari su smislili hibride koji su više ličili na biljke poznate Evropljanima. Takozvani “luk” uopšte nije luk, već više liči na neku mešavinu breskve i nara, po uzoru na kineski original. Ceo motiv je genijalno zamišljeno grupisanje više cvetnih motiva sa stilizovanim božurima i lepim katama u centru, čije stabljike vetar povija oko bambusovog drveta. Pre kraja XVIII veka druge fabrike počele su da kopiraju Meissen-ov dekor, a u XIX veku gotovo sve evropske fabrike porcelana ponudile su svoju verziju ovog motiva. Dekor koji je Enoch Wedgwood počeo da koristi od 1870. godine čak je bio poznat pod nazivom “Meissen”. (124/40-48/159-kp/1502)

KOROND - Posuda s pokopcem (Jozsa Arpad) Dimenzije Visina: 13 cm Širina: 12 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 9 cm Težina: 490 g Sitna oštećenja na rubu i telu poklopca, delom pod glazurom, kao i na obodu dna - sve je vidljivo na slikama. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: JOZSA ARPAD KOROND 1986 (ručno dopisano) Corund (mađarski: Korond) je opština u županiji Hargita, Rumunija. Nalazi se u etno-kulturnom regionu Szekeli (Sekeli) u istočnoj Transilvaniji. Ime Korond nerazdvojno je povezano s proizvodnjom keramike: područje je jedno od najvažnijih centara keramike u Evropi. Radi se o srednjovekovnoj tradiciji koja je postala industrija. Prvi pisani izvor u kojem se pominje proizvodnja keramike u Korondu potiče iz 1613. godine: tužba gilde keramičara iz mesta Udvarhely (Udvarhei) protiv meštana Koronda zbog neodobrene konkurencije. 1750. godine, grof Gyulaffy László (Đulafi Laslo, 1699-1754), kancelar Transilvanije, odobrio je da se godišnje održe četiri vašara u Korondu, na kojima meštani mogu da prodaju svoje proizvode. Tokom vekova, keramičari iz Koronda postali su poznati po proizvodnji posuđa bez glazure. 1820. godine postojalo je 50 keramičarskih radinica, 1893. godine 145, a 1900. godine čak 367. Krajem XIX veka počela je proizvodnja glazirane keramike. Fülöp Dezsö (Filep Deže) i Katona József (Katona Jožef) otvorili su prvu radionicu za ovakvu proizvodnju. Kasnije, uvedena je proizvodnja keramičkih pločica a 1962. godine i crne keramike. 1974. godine izgrađena je nova fabrika, broj radnika u proizvodnji keramike dostigao je 190, a 1992. godine oko 870 keramičara je radilo u mestu. Glavni proizvodi su lonci, šerpe, posude za maslac, tegle, svećnjaci, ukrasne pločice. Izvoze se u mnoge zemlje Evrope i sveta. (119/48-42/136-kp/1274)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM ALENKE PINTARIČ IZ 1967. G. Poslata iz Maribora 6.marta 1967. godine Crno bela fotografija 12,5 x 8 cm Alenka Pintapič (1948 - ) je u Mariboru je završila gimnaziju, a Pedagošku akademiju za glazbu u Ljubljani. Radila je u Turističkoj agenciji, pa Slovenskem narodnem gledališču (SNG) u Mariboru, prvo u sektoru Opera i balet kao solo pevačica u horu, a posle kao solistkinja. Bila je aktivna i kao slikarka. Časopisi u zemljama nekadašnje Jugoslavije objavljivala je njene kolumne sa karikaturama. U filmskoj industriji sarađivala je kao autor muzike, a ponekad i kao scenograf. Sa pevačkom karijerom je započela u najranijim godinama mladosti, kada je sa 16 godina postala ”pionirka beata”, tada nove muzičke vrste. Beat muzika je prvobitno posedovala elemente jazza i popa pod uticajem The Beatles. Nastupala je u Sloveniji i celoj Jugoslaviji, s poštovanjem su joj dodelili naziv “kraljica beata”. Učestvovala je na festivalima zabavne muzike širom Jugoslavije (Jugoslovanski izbor za Pesem Evrovizije 1981), nastupala je i na svim slovenačkim (Vesela jesen, Slovenska popevka). Muzički je bila prisutna na televizijama u Zagrebu i Beogradu. Svoju bogatu muzičku karijeru je zaključila sa mono- dramom, tačnije mono-komedijom pod naslovom “Čuj, zašpilaj mi”, napisala je tu muzički deo, koji se nalazi i na samostalnom CD-u. Svoje življenje kroz muziku predstavila je u autobiografiji pod naslovom “The Beatles, Tito in jaz”, koja je objavljena 2006. Beatles su joj bili utemeljivači beat-muzike, Titu je pevala, imala čast da sa njim sedi na istom mestu na nekim muzičkim nastupima. Diskografija Alenke Pinterič: na malim pločama (1966, 1967, 1968, 1970, 1976, 1978, 1982), dve velike (1980, 1996), samostalni CD “Čuj, zašpilaj mi blues …” (2004). Njene pesme su se našle na kompilacijama: Slovenska popevka, Vesela jesen, Zagreb Fest, Beogradsko proleće, Pesma leta, Festival Sarajevo, Festival Skopje, World Song Festival Seoul 79, Puerto Rico 79 – Festivalo de la voz i canyo.

K. KRIEGEL & Co. Prag - Dva duboka tanjira (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 24,5 cm Visina: 3,5 cm Ukupna težina: 890 g Nekoliko većih pukotina na dnu jednog, i mnošvo sitnijih na dnu drugog tanjira, vidljivih i na naličju. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: PRAG Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaju se bez držača za tanjire. (115/47-35/112-kp/1186)

K. KRIEGEL & Co, Prag - Velika okrugla činija (1837-1854) Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 4,5 cm Težina: 950 g Tamna pukotina na dnu, vidljiva i sa naličja. Sitni tragovi pribora na dnu. Tamno-plava boja na rubu i rubnom dekoru na nekoliko mesta sitno oštećena. Sve je vidljivo na kolaž-slici. Žig na dnu, podglazurno utisnuto: Prag K & C (za K Kriegel & Co.) Fabrika „K Kriegel & Co.“ koristila je žig od 1837. godine, do, prema nekim autorima, 1854., a prema drugima do 1903. godine Fabriku, koja se smatra najstarijom češkom fabrikom keramike, i čiji su veoma kvalitetni i retki proizvodi među kolekcionarma poznati pod nazivom “Stari Prag”, osnovali su braća Karel i Václav Kunerla (Karel i Vaclav Kunerla), Josef Emanuel Hübel (Jozef Emanuel Hubel) i Josef Ignaz Lange (Jozef Ignac Lange). Ideja o osnivanju fabrike keramike postojala je još od 1791. godine, ali se izgradnja odužila zbog razumljivog straha stanovnika praške četvrti St. Peter od požara, jer su dimnjaci takvih fabrika visoko u vazduh izbacivali a vetar raznosio iskre, veoma opasne za tadašnje kuće sagrađene uglavnom od drveta. Konačno je fabrika počela sa radom 1795. godine, a krajem godine dobila je tzv. Privilegiju za područje Boemije i ostale k.u.k. države (kaiserliche und königliche, carske i kraljevske, dakle čitavu Austrougarsku monarhiju), uz obrazloženje da cilj fabrike nije samo bogaćenje njenih vlasnika, već i podrška osiromašenim ili neuspešnim fabrikantima i trgovcima, kao i njihovim udovicama i siročadi. Fabrika je mogla da isporučuje svoje proizvode na celoj teritorili carstva i da koristi u žigu grb sa dvoglavim carskim orlom. 1799. godine u upravi je braću Kunerla, koja su izašla iz posla, zamenio Grof Karl Clam-Martinitz (Karl Klam-Martinic) i fabrika je radila pod imenon „Hübel und Co.“ 1804. godine jedini vlasnik je postao grof Martinitz, koji je instalirao englesku mašinu za štampanje na keramici, prvu u nemačkom govornom području. 1810. godine prodao je kompaniju njenom prvobitnom vlasniku Josefu Emanuelu Hübelu. Nakon Hübelove smrti 1835. godine fabriku su zakupili Karl Ludwig Kriegel (Karl Ludvig Krigel) i Karl Wolf (Karl Volf). Pod nazivom „K. k. priv. Porzellan- u. Steingutfabrik von Kriegel & Co.“ (Carska i kraljevska privilegovana fabrika porcelana i keramike Kriegel & Co.) fabrika je počela sa proizvodnjom porcelana 1837. godine. Proizvodila je servise za ručavanje, kafu i čaj i ostali upotrebni porcelan. 1839. godine fabrika je imala zapažen nastup na II. Industrijskoj izložbi u Beču. Kada je 1841. godine zakup istekao, Kriegel ga nije obnovio već je umesto toga otklupio opremu fabrike i preselio je u nove prostorije. Zajedno sa novim partnerom, biznisenom Emanuelom Hofmannom (Emanuel Hofman) osnovao je kompaniju „K.Kriegel & Co.“ Budućnost fabrike u najvećoj meri je odredila Kriegelova odluka da 1845. godine angažuje tada 26-godišnjeg vajara Ernsta Poppa (Ernst Pop) kao glavnog dizajnera. Ernst Popp (1819-1883), sin nemačkog umetnika Avgusta Poppa (Avgust Pop), bio je student nemačkog vajara Ludwiga Schwanthallera (Ludvig Švantaler) na Minhenskoj Akademiji umetnosti. 1845. godine preselio se u Prag i zaposlio u fabrici „Kriegel & Co.“ 1851. godine postao je učitelj vajanja u „Tehničkoj školi za podršku češkoj industriji.” I pored toga što mu je maternji jezik bio nemački, toliko je savladao češki jezik da je sa učenicima komunicirao isključivo na njihovom maternjem jeziku. Među njegovim učenicima su mnogi kasnije poznati češki vajari i arhitekte, a među njima posebno mesto zauzima njegov sin Antonin Popp (Antonin Pop, 1850-1915), čije bronzane skulpture krase stubove mosta Svatopluka Čecha (ili samo Čechův most) u Pragu, na Vlatavi. Ernst Popp je najviše uspeha imao u oblastima malih skulptura i reljefa. Zajedno sa Schwanthallerom radio je na skulpturama za fasadu Mihenskog nacionalnog muzeja. Za fabriku „Kriegl & Co“ Popp je dizajnirao mnoge izvanedne figure, biste i druge predmete. Uglavnom zahvaljujući njegovom radu, praška fabrika porcelana je uspela da se probije do evropske elite, a figuralni porcelan postao jedna od najvažnijih proizvodnih linija fabrike. Unutar Austro-Ugarske monarhije, postala je dostojan konkurent tada već čuvenoj „K. k. priv. Porzellanmanufaktur Wien“ iz Augartena. Krajem XIX eka porcelan više nije bio tako popularan i proizvodnja je bila sve manje isplativa. 1894. godine pojavile su se ideje da fabriku treba likvidirati. Još jedan pokušaj održanja proizvodnje u Pragu bio je preseljenje proizvodnje u Prag-Radlice gde je kompanija „Kiovský i Trinks“ proizvodila porcelanske, keramičke i šamotne predmete. Kompanija je pokušala da obnovi proizvodnji program koji je zamro, ali bez mnogo uspeha. Posle tri godine, u kojima je fabrika je više puta prodavana i menjala vlasnike, konačno je zatvorena 1810. godine a zemljište i fabričke zgrade prodate su na licitaciji. Prodaje se bez držača za tanjir. (115/48-35/112-kp/1187)

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

SPODE, England - Mala činija `Camilla` (1976-1989) Dimenzije Dužina: 22 cm Širina: 13,5 cm Visina: 3 cm Težina: 250 g Crta na listovima cveta na dnu koja liči na ogrebotinu je ispod glazure - nepravilnost u dekoru. Tri mrlje na ivici su tragovi crne boje. Dno nije sasvim ravno - posuda se klati na ravnoj površini. Žig na dnu: SPODE ENGLAND CAMILLA SPODE DESIGN C. 1883 J.4 (kod za godinu proizvodnje) Kompanija „SPODE“ proizvodila je predmete s dizajnom „Camilla“ od 1950. do 1990. godine. Prema kodu za godinu proizvodnje (J.4) činija je proizvedena između 1976. i 1989. godine. Josiah Spode (Džozaja Spoud, 1733-1797), poznat kasnije kao Josiah Spode I (iako se i njegov otac zvao Josiah Spode), jedini sin siromašnih roditelja, radio je od svoje 16 do 21 godine kod Thomasa Whieldona (Tomas Vildn, 1719 – 1795) u engleskom mestu Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), jednog od najboljih proizvođača keramike u toj oblasti u drugoj polovini XVIII veka. 1767. godine Spode je započeo sopstveni posao, kupovinom male radionice u istom mestu. Tokom 1783-84 usavršio je tehniku podglazurnog bojenja plavom bojom, uz pomoć gravera Thomasa Lucasa (Tomas Lukas) i štampača Jamesa Richarda (Džejms Ričard). 1783. uspeo je da plasira na tržište visokokvalitetnu plavo bojenu keramiku. Takođe, iako su mnoge fabrike u Engleskoj dugo pokušavale da proizvedu kvalitetan porcelan, to je pošlo za rukom tek Josiahi Spodeu, između 1789. i 1793. godine, usavršavanjem već poznatog postupka. Sastav je neko vreme uspeo da ostane industrijska tajna. Dok je Josiah Spode I vodio i razvijao posao, njegov sin, Josiah Spode II (1755-1827), školovao se za keramičara i vodio skladište firme Londonu. 1797. godine preuzeo je upravljanje fabrikom. Pod njegovom upravom usavršena je proizvodnja porcelana, kojim je dobijen fin, beo i providan porcelan, ujedno jeftin za poroizvodnju i dopadljiv kupcima. U roku od nekoliko godina, većina proizvođača porcelana sledila je njegov postupak. Princ od Walesa posetio je fabriku 1806. godine, i impresioniran onim što je video, zamolio je Spodea da pripremi banketni servis za njegovo krunisanje kao Georgea IV. Nakon toga, kompanija je dobila kraljevski nalog, odnosno postala zvanični dobavljač Dvora. Iste godine, William Copeland (Viliam Kouplend) je postao partner u fabrici i kada je Josiah Spode II umro 1827. godine, Williamov sin, William Tailor Copeland (Viliam Tejlor Kouplend) kupio je posao od naslednika Josiah Spodea III. 1833. godine postao je jedini vlasnik, udruživši se sa Thomasom Garrettom (Tomas Garet) u zajedniču firmu „Copeland and Garrett“. 1847. Garrett je napustio posao i Copeland je nastavio samostalno da vodi kompaniju „W. T. Copeland and Sons“. Copeland, Lord gradonačelnik Londona, nastavio je posao porodice Spode i proizvodio kvalitetan i fin porcelan i keramiku. U vreme popisa 1861. godine zapošljavao je preko 800 radnika – 359 muškaraca, 213 žena i 241 dete. 1867. godine u partnerstvo su ušla i četiri sina Williama Taylora Copelanda, a na kraju vlasništvo je prešlo na najmlađeg sina, Richarda P. Copelanda (Ričard P. Kouplend), čiji su sinovi postali stariji članovi firme. 1932. godine posao je pretvoren u privatno društvo pod imenom “W. T. Copeland and Sons Ltd”. Firma je ostala u porodici Copeland do 1966. godine. Ime Spode na proizvodima često se koristilo tokom XIX i XX veka, često kao „Copeland late Spode“. 1970. godine u znak sećanja na osnivača i u čast proslave 200-te godišnjice fabrike, ime kompanije je promenjeno u “Spode”. 2006. godine kompanija se spojila sa kompanijom „Royal Worcester“. Ujedinjena kompanija bakrotirala je 2008. odine. Trgovačke marke i intelektualno vlasništvo, kao i deo zaliha, otkupila je „Portmeirion Group“ 2009. godine, što nije obuhvatalo i proizvodne pogone ove kompanije, koji su napušteni. Predmeti sa oznakom „Spode” proizvode su u fabrici „Portmeirion Group“ u Stoke-on-Trentu. U delu nekadašnje fabrike „Spode“ 2012. godine otvoren je vizitorski centar Muzeja Spode. (123/2-47/155-kp/1463)

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com Opis proizvoda: Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj bajkoviti Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji donosi čaroliju prirode direktno u vaš dom. Poklon za Sve Generacije: Tražite zgodan poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je savršen izbor! Svaki kristal je čarobno postavljen u plastičnoj kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pogodnim i za najmlađe istraživače. Duboki Koreni Interesa za Mineralima: Fascinacija mineralima i kristalima duboko je ukorenjena u čovečanstvu. Kristali i minerali u ovom setu nose priču koja se proteže milijardama godina. Za Ljubitelje Minerala i Početnike: Ovaj set je odličan poklon za kolekcionare početnike i sve one koji dele strast prema prirodnim dragocenostima. ✨ Savršeno Uređen Set: Set sadrži 12 tumblovanih minerala uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svaki kristal je postavljen s ljubavlju i ima svoj naziv ispod sebe kako biste lakše upoznali svaki od njih. Dimenzije Kutije: Kutija je dimenzija 8.5cm x 5cm, a veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo zapakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na vašoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne, iako su prirodne varijacije u izgledu kristala sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi vam doneo radost i čudo prirode. Ovaj Set 12 Tumblovanih Minerala u Kutiji nije samo proizvod, već i poziv na putovanje u čarobni svet kristala i minerala. Sada je pravo vreme da počnete otkrivati i istraživati lepotu Zemljinih dragocenosti! ✨ Za više informacija i narudžbe, posetite vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Stanje kao na fotografijma ! 50cm x 70cm Originalan filmski plakat Stargate (Zvjezdana vrata ili Zvezdana kapija) je američki naučnofantastični film snimljen 1994. godine koga je režirao Roland Emmerich. Zaplet, temeljen na konceptu koga je Emmerich razvio sa svojim koscenaristom Deanom Devlinom, se odvija oko staroegipatskog artefakta za koga se ispostavi da predstavlja vanzemaljski uređaj za međuzvjezdano putovanje, odnosno eskpedicije koju je američko ratno zrakoplovstvo, koristeći isti uređaj, poslalo na udaljenu planetu. Iako sam film nije previše oduševio kritičare, doživio je solidan uspjeh na kino-blagajnama i s vremenom stekao kult-status. Najpoznatiji je, međutim, po tome što je kao njegov nastavak snimljena dugovječna TV-serija, te je tako postao temeljem popularne medijske franšize. Produkcija Stargate je nastao spajanjem dva različita filma koje su, nezavisno jedan od drugog, osmislili Roland Emmerich i Dean Devlin. Prvi je bio Emmerichov Necropol: City of the Dead, koji se trebao baviti vanzemaljskim svemirskim brodom pokopanim ispod Velike piramide u Gizi. Devlin je, pak, namjeravao snimiti ep o čovjeku koji postaje vođa porobljenih vanzemaljaca na dalekoj planeti, odnosno `Lawrence od Arabije u svemiru`. Emmerich i Devlin su na kraju odlučili oba motiva iskoristiti u jednom filmu. Emmerich i Devlin su pred snimanje osigurali budžet od $55 miliona dolara.[2] Pri tome je najveći dio išao na razvoj novih specijalnih efekata, pri čemu se posebna pažnja posvetila uređaju Zvjezdanih vrata, odnosno nastojanju da se na što uvjerljiviji način prikaže prolaženje glavnih junaka u prostornu crvotočinu. Za to je bio zadužen tim od 40 ljudi na čelu s Jeffom Kleiserom koji je razvio vlastiti softver za stvaranje i montažu slika na ekranu; također je razvijen komercijalni softver za CGI efekte koji je korišten u prikazivanju Zvjezdanih vrata, morfirajućih šljemova Ra i njegovih čuvara te za panoramu grada Nagade. Za snimanje eksterijera, odnosno pustinjskih scena na udaljenom planetu i u Egiptu su iskorištene lokacije oko Yume u Arizoni. Radi postizanja što boljeg ugođaja, snimanje na tim lokacijama je rađeno u tzv. čarobnom satu, odnosno u sumrak. Za piramide su korišteni digitalni efekti, isto kao i improvizirane lutke koje su `glumile` veliki broj egipatskih radnika. Dio materijala, prije svega scene Jacksonovog predavanja skeptičnim kolegama, su snimljene u Los Angelesu. U studijima u Long Beachu je, pak, napravljen izuzetno veliki set koji je glumio zrakoplovnu instalaciju, odnosno kontrolnu sobu iz koje se upravlja Zvjezdanim vratima. Među prvim snimljenim scenama su bile one koje prikazuju O`Neilla kao civila. Razlog je bio taj što je glumac Kurt Russell u njima nosio dugu kosu, koju je poslije ošišao radi scena u kojima njegov lik kao ponovno aktivirani oficir nosi kratku vojničku frizuru. Jaye Davidson je, pak, sve vrijeme snimanja nosio piercing na bradavicama, a koji je odbio skinuti. Emmerich je zbog toga odlučio vještim kadriranjem, odnosno korištenjem primitivne odjeće `sakriti` taj detalj u scenama kada njegov lik kao primitivnog mladića ugrabi vanzemaljsko stvorenje. Emmerich je prilikom snimanja angažirao egiptologa Stuarta Tysona Smitha kao stručnog savjetnika nastojeći egipatske hijeroglife i jezik korištene u filmu učiniti što vjerodostojnijim. Muzika Glavni članak: Stargate (soundtrack) Za autora muzike su Emmerich i Devlin angažirali mladog i nepoznatog britanskog kompozitora Davida Arnolda koji je prije toga radio samo na britanskom trileru Young Americans. U trenutku angažmana je Arnold radio u videoteci i, prema vlastitim riječima, bio je impresioniran kako s povjerenjem producenata, tako i sa scenarijem koji mu je ponuđen te čiji je soundtrack morao biti `što veći i što odvažniji`. [3] Nakon što je dobio posao, Arnold je nekoliko mjeseci proveo komponirajući u hotelskoj sobi, pri čemu je dodatno vrijeme dalo dugotrajno nadmetanje suparničkih holivudskih studija oko prikazivačkih prava. [4] Arnoldov soundtrack je izveo orkestar Sinfonia of London pod dirigentskom palicom Nicholasa Dodda.[5] Uvodna tema je kasnije korištena u uvodnoj špici TV-serije Stargate SG-1. Distribucija Stargate je svoju kino-premijeru imao na sjevernoameričkom tržištu 28. oktobra 1994. Tada je distribuiran pod cenzorskim rejtingom MPAA PG-13. Nekoliko mjeseci nakon toga je distribuiran u evropska u druga svjetska kina. Stargate je video-premijeru imao 1995. godine kada je izdan u obliku VHS video-kazete. 18. juna 1997. je izdano prvo DVD-izdanje, a 29. augusta 2006. je izdan na Blu-ray formatu. Komercijalni rezultati Stargate je za vrijeme originalne kino-distribucije zaradio 71,5 mil. US$ na američkom te 125 miliona US$ na svjetskom tržištu. U komercijalnom smislu je predstavljao neočekivani uspjeh za svoje producente, odnosno zaradio je više nego što su tadašnji pratioci holivudskih zbivanja predviđali. [6][7] To se prije svega odnosi na početni vikend u Sjevernoj Americi, kada je zarađeno 16,651.018 US$ što je godine 1994. predstavljalo rekord za kino-distribuciju u oktobru.[8] Mnogi upravo taj uspjeh tumače kao razlog što se Emmerich sredinom 1990-ih uspio etablirati u Hollywoodu, odnosno smatraju kako je upravo zahvaljujući Stargateu uspio pokrenuti još ambicioznije i spektakularnije projekte istog žanra kao što su Dan nezavisnosti i Godzilla. Directed by Roland Emmerich Written by Dean Devlin Roland Emmerich Produced by Joel B. Michaels Oliver Eberle Dean Devlin Starring Kurt Russell James Spader Jaye Davidson Viveca Lindfors Cinematography Karl Walter Lindenlaub Edited by Michael J. Duthie Derek Brechin Music by David Arnold Production companies Centropolis Film Productions Carolco Pictures Le Studio Canal+ Distributed by MGM/UA Distribution Co. (United States) AMLF (France) Release date October 28, 1994 Running time 121 minutes[1] Countries United States France[2][3] Language English[1] Budget $55 million[4] Box office $196.6 million Cast Kurt Russell as Colonel Jonathan J. `Jack` O`Neil, a career U.S. Air Force Special Operations officer, who suffers a period of suicidal depression after his son accidentally shoots and kills himself with O`Neil`s own pistol. When his commission is reactivated, he willingly enters the Stargate, fully aware that he will likely not survive to return to Earth.[7] James Spader as Dr. Daniel Jackson, an archaeologist and linguist whose theory that the pharaohs of the Fourth Dynasty did not build the Great Pyramid of Giza is not very widely accepted. Actor James Spader was intrigued by the script because he found it `awful`, but after meeting director Roland Emmerich got excited about it for he `realized that making this picture was going to be such an adventure that out of that would come an adventure on screen.`[8] Jaye Davidson as Ra, a powerful alien in human form. After voyaging across the universe, searching for a new host that could sustain his dying body, Ra took the form of a curious adolescent boy and enslaved the people of his planet (Earth). Using a Stargate, he transported people from Earth to another planet until the humans on Earth rebelled and buried their Stargate. Reluctant to continue acting after his debut in The Crying Game, Davidson was required to take the role after his request for $1 million in pay was accepted.[9] Stargate was the final major film for Davidson, who subsequently retired from acting. Kairon John plays the masked Ra and Dax Biagas plays the young Ra. Viveca Lindfors as Dr. Catherine Langford, the civilian leader of the Stargate project who was present when the Stargate was uncovered in Giza in 1928, where her father gave her the amulet depicting the Eye of Ra. Stargate was Lindfors` penultimate film.[7] Kelly Vint Castro portrays the young Catherine. Alexis Cruz as Skaara, the son of Kasuf and brother of Sha`uri. Skaara and his friends aid O`Neil and his men to fight Ra. Mili Avital as Sha`uri, the daughter of Kasuf. Kasuf offers Sha`uri to Daniel Jackson in marriage as a gift. Leon Rippy as Major General W. O. West, the commanding officer of the facility housing the Stargate device John Diehl as Lt. Colonel Charles Kawalsky, O`Neil`s second-in-command Carlos Lauchu as Anubis, the captain of Ra`s personal guard Djimon Hounsou as Horus, a personal guard of Ra Erick Avari as Kasuf, the local leader of the people living in a city near the Stargate, and the father of Sha`uri and Skaara French Stewart as Lt. Louis Ferretti, a member of O`Neil`s team Christopher John Fields as Lt. Freeman, a member of O`Neil`s team Derek Webster as Senior Airman Brown, a member of O`Neil`s team Jack Moore as Senior Airman Reilly, a member of O`Neil`s team Steve Giannelli as Lt. Porro, a member of O`Neil`s team Rae Allen as Dr. Barbara Shore, a researcher studying the Stargate Richard Kind as Dr. Gary Meyers, a researcher studying the Stargate

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Malo carstvo dragulja na jednom mestu! Ovaj čarobni Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od običnog poklona. To je ključ koji otvara vrata fascinantnog sveta kristala i minerala. Dar za Sva Vremena: Tražite savršen poklon za svoje male kolekcionare? Ovaj set je odličan izbor! Svaki kristal je postavljen u kutijici sa providnim poklopcem, čineći ga pristupačnim za sve uzraste i idealnim za decu koja dele vaše interesovanje za dragulje prirode. Zapanjujući Dragulji Zemlje: Osetite čarobnost geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Kristali i minerali u ovom setu su rezultat prirodnih čuda koja su se odvijala tokom vekova. ✨ Privlačnost Kristala i Minerala: Privlačnost ovih dragocenosti je univerzalna, duboko ukorenjena u svakom ljudskom biću. Fascinacija kristalima i mineralima povezuje nas sa Zemljom na poseban način. Savrseno Uređen Set: Ovaj set uključuje 15 tumblovanih minerala, uključujući Rozenkvarc, Labradorit, Karneol, i mnoge druge. Svi kristali su pažljivo postavljeni i imaju svoje odeljke sa nazivima kako biste lako prepoznali svaki komad. Izvor Intrige i Fascinacije: Kristali i minerali su od davnina bili izvor fascinacije i tajanstvenosti. Pored estetike, koristili su se kao alati, amajlije i simboli statusa i moći. Dimenzije Kutije: 8.5cm x 5cm. Veličina pojedinačnih tumblovanih minerala je oko 1cm. Brza Isporuka: Vaš set će biti pažljivo spakovan i poslat Postexpressom kako biste ga brzo dobili na svojoj adresi. Napomena: Fotografije su ilustrativne i prirodne varijacije u izgledu minerala su sasvim normalne. Svaki set je jedinstven i pažljivo odabran kako bi donio lepotu prirode u vaš dom. Ovaj Set 15 Tumblovanih Minerala u Kutiji je više od poklona. To je poziv da otkrijete tajne prirode i doživite čaroliju dragulja Zemlje. Sada je pravo vreme da započnete svoje putovanje u svet kristala i minerala! ✨ Sve ostalo možete pronaći na vilinskidar.com. // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

Stanje kao na fotogrfijama. 49cm x 69cm Krvavo jednostavno (eng. Blood Simple) je kriminalistički film i redateljski prvijenac braće Coen iz 1984., te također prvi dugometražni film snimatelja Barryja Sonnenfelda. Glavne uloge tumače John Getz, Frances McDormand i Dan Hedaya. Naslov potječe iz romana Crvena žetva Dashiella Hammetta, u kojem je `krvavo jednostavno` opis stanja uma ljudi nakon produženog zbivanja u nasilnim situacijama. U američkim kinima, Krvavo jednostavno je zaradio 2.2 milijuna $, a ponovno izdanje 2000. još dodatnih 1.7 milijuna $, čime je bio tek 138. najkomercijalniji film 1985. godine.[1] Ipak, film je pobrao velike pohvale kritičara te osigurao braći Coen daljnju slavu. 2001. pojavila se redateljska verzija koja je tri do četiri minute kraća od prvotne. Američki filmski institut je film stavio na 98. mjesto na listi 100 godina...100 uzbuđenja. John Getz - Ray Frances McDormand - Abby Dan Hedaya - Marty M. Emmet Walsh - Detektiv Loren Visser Samm-Art Williams - Meurice Produkcija Nakon što je Joel Coen završio filmski akademiju NYU u New Yorku, počeo je raditi kao pomoćnik montažera u niskobudžetnim filmovima nasilja. Sa bratom Ethanom, koji je tada radio kao daktilograf, je naspisao scenarij za film noir Krvavo jednostavno 1982., ali nisu imali nikakvu reputaciju kojom bi privukli filmske producente radi financiranja. Tu im je pomogao prijatelj Sam Raimi koji im je podijelio svoje iskustvo kako je uspio financirati svoj horor film Zla smrt, tzv. `ograničenim partnerstvom`: sam je napravio foršpan, gotovo cijelu verziju filma, ali na Super 8, te je potom prikazivao film ljudima u njihovim kućama kako bi našao investitore.[3] Braća Coen su ga poslušala te prvo snimila dvominutni foršpan na 35 mm u stilu eksploatacijskih filmova koji je `naglašavao akciju, krv i odvažnost`, no nije imao glumce. Potom su taj foršpan godinu dana vozili okolo i prikazivali ljudima u njihovim dnevnim boravcima kako bi ih privukli da im daju novac za snimanje filma. Na kraju su privukli 65 investitora - doktora, odvjetnika, zubara - od kojih je 60-70 % bilo iz Minneapolisa. Svaki je u prosjeku dao pet do deset tisuća dolara, te su nakon godinu i pol uspijeli prikupiti otprilike 750,000 $. [4] Obitelj braće Coen je također uložila 15 tisuća $. Time su si mogli osigurati potpuno kreativnu slobodu. Nakon što su skupili novac, pozvali su kolegu Marka Silvermana sa NYU koji je imao malo iskustva sa niskobudžetnim filmovima te je stoga postao vođa snimanja i organizirao set. Snimanje je trajalo osam tjedana, od listopada do studenog 1983., u Teksasu.[5] Joel Coen se odlučio na dugu pretprodukciju, crtao je storyboard kako bi se iscprno pripremio za snimanje svake scene. Silverman je unajmio Sonnenfelda kojem je to bio prvi posao snimatelja na dugometražnom filmu. Joel Coen priznaje da je gotovo cijeloj ekipi to bilo prvo iskustvo u igranom filmu a da se on sam također po prvi put našao na nekom filmskom setu.[5] Prvi glumac koji je prihvatio ulogu u Krvavo jedostavno bio je M. Emmet Walsh. Braća Coen su napisala ulogu detektiva Vissera s njim na umu nakon što su ga vidjela u filmu Provalnik na slobodi. Njihov agent za audiciju je Walshu poslao scenarij i braća Coen su bila ugodno iznenađena da je pristao glumiti u filmu. On je jedini dobio ulogu bez audicije, dok su ostali glumci pronađeni u New Yorku. Braći Coen se svidjela Holly Hunter, ali je ona bila zauzeta radom na predstavi, pa je glavnu žensku ulogu dobila njena cimerica u Bronxu, Frances McDormand.[5] Tijekom prvog dana snimanja, Joel Coen je bio iznenađen i prestrašen brojem kamiona na setu dok je Sonnenfeld bio toliko nervozan da je jednom povraćao. I McDormand je bila nervozna. Sonnenfeld je koristio vrlo ušpicano svjetlo, brzi film i niske razine osvjetljenja. Nakon završetka snimanja, snimljeni materijal su prebacili u New York radi montaže. Sve scene sa Walshom u sobi za razvijanje fotografija snimljene su u stanu braće Coen u New Yorku a neki eksterijeri u Sonnenfeldovom dvorištu. Tijekom snimanja, produkcija je braći Coen plaćala smještaj i 15 $ dnevnice od koje su živjeli.[6] Premijera Nakon što je film završen početkom 1984., autori su krenuli tražiti distributera. Odnijeli su film u Los Angeles i pokazali ga velikim studijima. Svi su odbili izuzev Oriona koji je prihvatio distribuciju, ali uz uvjet da ne bi ništa platio unaprijed, što je investitorima bilo neprihvatljivo. Joel Coen napominje da se dogovorio sa agentom za prodaju prava u inozemstvu kako bi se napokon film počeo prikazivati negdje, no to je bio riskantan potez jer to ubija zanimanje domaćih distributera. Crown International Pictures je pokazao zanimanje za distribuciju jedino pod uvjetom da se ubaci kakve golotinje u film. Nitko nije htio film sve dok nije primljen na New York Film Festival i dok nije prikazan u Torontu gdje je dobio dobre recenzije. Tamo ga je vidio i Ben Barenholtz, partner tvrtke Circle Films, koji je prihvatio distribuirati film po kinima.[7] Nakon toga, film je ubirao pohvale kritike. Soundtrack Original Motion Picture Soundtrack: Raising Arizona and Blood Simple — Carter Burwell Žanr filmska glazba Trajanje 39:26 Izdavač Varèse Sarabande Recenzije 4 stars.svg [8] Carter Burwell — kronologija Original Motion Picture Soundtrack: Raising Arizona and Blood Simple 1987. Millerovo raskrižje 1991. Glazbu za Krvavo jednostavno napisao je Carter Burwell kojemu je to bila prva suradnja s braćom Coen. Kasnije je napisao glazbu za gotovo sve njihove filmove. Glazba je spoj solo glasovira i elektroničkih zvukova ambijenta. Jedna pjesma, `Monkey Chant`, se temelji na `Kecaku`, plesu na otoku Baliju. Izbor Burwellove glazbe objavljen je na albumu 1987. zajedno sa izborom glazbe sljedećeg filma braće Coen, Arizona Junior. Režija Joel Coen Producent Ethan Coen Joel Coen Scenario Joel i Ethan Coen Uloge John Getz Frances McDormand Dan Hedaya M. Emmet Walsh Muzika Carter Burwell Fotografija Barry Sonnenfeld Montaža Roderick Jaynes Don Wiegmann Distribucija Circle Films (1985.) USA Films (2000.) Datum(i) premijere 1984. Trajanje 99 min. 96 min. (redateljeva verzija) Zemlja Sjedinjene Američke Države Jezik engleski Budžet $1,500,000 Originalan filmski plakat Avala Film

ČESKÝ PORCELÁN, Dubi -Dva dezertna tanjira Zwibelmuster Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 510 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Inicijal) D (za Dubi, ispod troroge krune) CZECHOSLOVAKIA ORIGINAL ZWIEBELMUSTER (u elipsi, iznad zvezde) „Český porcelán akciová společnost Dubí“ koristila je ovakav žig u različitim varijantama verovatno od 1960 do raspada Čehoslovačke 1993. godine, kada je naziv „Czechoslovakia“ u žigu zamenjen sa „Bohemia“. 1864. godine industrijalac Anton Tschinkel (Anton Činkel) izgradio je u tada nemačkom gradu Eichwald (češki: Dubi) fabriku za proizvodnju majloke, a posle deset godina uveo je i proizvodnju porcelana. Iako je Tschinkel bio jedan od najbogatijih industrijalaca u ovoj oblasti, nije odoleo razornoj ekonomskoj krizi i bankrotirao je u januaru 1885. godine. Fabriku je prodao kompaniji O.C. Teuchert (Tajhert) iz obližnjeg Meißena (Majsen). U kupljenoj fabrici, koja je sada postala podružnica čuvene nemačke fabrike, proizvodili su se predmeti sa dekorom Zwiebelmuster (Plavi luk), po kojoj je fabrika u Meißenu već bila svetski poznata, i nosili su njen žig. Posle 11 godina, zbog carinskih poteškoća pošto je Dubi potpao pod Austrougarsku, fabrika je prodata Bernardu Blochu (Bernard Bloh), i dalje je proizvodila pod imenom „Eichwelder Porzellan – und Ofen – Fabrik Bloch & Co. Böhmen“ sve do 1938. godine, kada je prešla pod upravu nemačkog Reicha. 1942. godine ju je Bloch ponovo otkupio, i radila je pod imenom „Porzellan Fabrik Dr. Wider Eichwald“. Odmah posle rata, 1945. godine upravu je preuzela češka država, sve dok nije nacionalizovana 1948. godine pod upravom češkog predratnog stručnjaka Josefa Šimeka. Od tog perioda sve do 1991. godine fabrika je uključivana u različite grupacije, što je u socijalističkim zemljama bilo uobičajeno, s centrom u Teplicama, zatim Duhcovu, a od 1958. godine u Karlsbadu (Karlovy Vary). Od 1956. godine proizvodi ove fabrike sa dekorom „Plavi luk“ imaju zaštitni znak „Zwiebelmuster“. Posle privatizacije 1991. godine fabrika je postala nezavisna, pod imenom „Český porcelán akciová společnost Dubí“ (Češki porcelan, Akcionarsko društvo Dubi). 2009. godine spojila se sa kompanijom „Royal Dux“ iz Duhcova, čuvenim proizvođačem figurativnog i dekorativnog porcelana. Kompanija „Český porcelán“ otkupila je obližnju bivšu fabriku keramike „Riedel“ i potpuno rekonstruisala u studio za studente Fakulteta umetnosti i dizajna Univerziteta „Jan Evangelista Purkyně“ iz mesta Ústí nad Labem. Od tada, kompanija usko sarađuje s fakultetom u dizajniranju svojih modela i dekora. Kompanija „Český porcelán“ dobitnik je češke nagrade „Rodinné stříbro“ (Porodično srebro), a osam uzastopnih godina je među 100 najboljih kompanija u Češkoj. Zapošljava 270 -300 kvalifikovanih radnika. (123/21-46/151-KP/1441)

Vlaho Bukovac Pejzaž s Montmartrea II 1887 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Autoportret u narodnoj košulji 1889. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Ribarice 1885. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Mlada umjetnica 1914. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Stanje kao na fotografijama! JAvna kuca u Singapuru 49cm x 69cm Veliki Dzek je kriminalističko-komični film iz 1979. godine koji je režirao Peter Bogdanovich, a temelji se na romanu Sveti Jack iz 1973. godine. Ben Gazzara glumi Cvijeće u filmu. U filmu također sudjeluju Denholm Elliott i George Lazenby. Ben Gazzara as Jack Flowers Denholm Elliott as William Leigh James Villiers as Frogget Joss Ackland as Yardley Rodney Bewes as Smale Mark Kingston as Mr. Yates Lisa Lu as Mrs. Yates Monika Subramaniam as Monika Judy Lim as Judy George Lazenby as Senator Peter Bogdanovich as Eddie Schuman Joseph Noël as Gopi Directed by Peter Bogdanovich Produced by Roger Corman Screenplay by Peter Bogdanovich Howard Sackler Paul Theroux Based on Saint Jack by Paul Theroux Starring Ben Gazzara Denholm Elliott George Lazenby Cinematography Robby Müller Edited by William C. Carruth Distributed by New World Pictures Release date April 27, 1979 Running time 112 minutes Country United States Language English Budget $2 million Cybill Shepherd tužila je časopis Playboy nakon što su objavili njezine fotografije iz emisije The Last Picture Show. Kao dio nagodbe, dobila je prava na roman Saint Jack, koji je željela snimiti u filmu otkad joj je Orson Welles dao kopiju. Saint Jack je u cijelosti ustrijeljen na različitim mjestima u Singapuru u svibnju i lipnju 1978. Mjesta u filmu uključuju bivši centar za krame Empress Place (danas srušen) i Bugis Street. Lokalne vlasti znale su za knjigu, stoga im strana produkcijska ekipa nije rekla da je prilagođavaju, bojeći se da im neće biti dopušteno snimanje filma. Umjesto toga, stvorili su lažni sinopsis za film pod nazivom Jack of Hearts (ono što je redatelj nazvao `križancem između ljubavi koja je sjajna stvar i Pala Joeya` [1]), a većina Singapuraca uključenih u produkciju vjerovala je da je to što su radili. Otpustite Film je zabranjen u Singapuru i Maleziji 17. siječnja 1980. Singapur ga je zabranio `uglavnom zbog zabrinutosti da će doći do pretjeranih montaža na scenama golotinje i nekog grubog jezika prije nego što se može prikazati široj publici`, i ukinuo zabranu tek u ožujku 2006. [3] To je sada film s ocjenom M18. Saint Jack ponovno je izdan u Sjevernoj Americi na DVD-u 2001. godine. U intervjuu za The New York Times 15. ožujka 2006., Bogdanovich je rekao: `Saint Jack i Svi su se smijali bili su dva od mojih najboljih filmova, ali nikada nisu dobili takvu distribuciju kakvu bi trebali imati.` [4] Kritični prijem Roger Ebert dao je filmu kritiku s četiri zvjezdice. Pohvaljujući izvedbi Gazzare, on piše `ponekad lik u filmu nastani njegov svijet tako slobodno, tako lako, da ga stvara i za nas. Ben Gazzara to čini u Saint Jacku.` Dalje kaže: `Film je Peter Bogdanović, i kakvo je to otkriće, dolazi nakon tri skupa neuspjeha. Ali ovdje je sve opet u redu. Sve.` [5] Stanley Kauffmann iz The New Republic opisao je Saint Jacka kao `otiozu i odvratno `. Originalan filmski plakat Avala Film

METZLER & ORTLOFF, Germany - Dvokraki svećnjak (1930-1972) Dimenzije Visina: 13 cm Dužina: 26,5 cm Širina: 9 cm Težina: 420 g Žig na dnu: (Inicijali) MO (za „Metzler & Ortloff“, u krugu, ispod krune) Kunstporzellane (Umetnički porcelan) Metzler & Ortloff Fabrika „Metzler & Ortloff“ koristila je žig od 1930. do 1972. godine. „Fabriku“ porcelana u mestu Jlmenau (Ilmenau) otvorio je 1863. godine biznismen Adolf Höhn (Hon). Bilo mu je potrebno dodatno finansiranje, i konačno je 1873. godine pronašao braću Metzler (Mecler): Rudolfa i Roberta. Prve godine kompanije „Hohn & Metzler“ bile su neuspešne, i Adolph Höhn je 1875. godine odlučio da napusti kompaniju, a braći Metzler se kao novi partner pridružio Hugo Ortloff (Ortlof). Kompanija je preimenovana u „Metzler & Ortloff“ i zahvaljujući kontaktima Ortloffa ubrzo je napredovala, a asortiman fabrike obuhvatao je oko 2.000 različitih artikala. 1900. godine, tada 25-godišnji Hugo Ortloff jun., diplomirani student hemije i istorije umetnosti, pridružio se svom ocu u upravnom odboru. Oko 1913. godine fabrika je zapošljavala oko 130 ljudi i taj broj je ostao stabilan čak i tokom Prvog svetskog rata. Mnogi kupci su otkazivali porudžbine, ali su vlasnici dali sve od sebe da izbegnu smanjenje zaposlenih - čak su nastavili da isplaćuju pune plate, iako je proizvodnja u nekim periodima morala da bude obustavljena. Usled svega, finansijska situacija je morala da bude loša, što je dovelo do štrajkova početkom 1920-ih godina. Hugo Ortloff jun. je 1923. godine prekinuo ove štrajkove, odbijajući sve pozive na pregovore i ističući da je preduzeće dalo sve od sebe da podrži radnike i njihove porodice tokom rata i da je umalo zbog toga bankrotiralo. U njegovim očima, zahtevi za povećanje plata, a da kompaniji nije data šansa da se posle svega finansijski oporavi, bili su nepravedni. Odlučio je da ili će radnici prestati da štrajkuju i pomoći kompaniji da se oporavi, ili će on jednostavno zatvoriti fabriku. Sledeće godine kompanija se polako oporavljala, ali je finansijska kriza 1929. godine pogodila tržišta. Kompanija je dugo bila na ivici bakrota, i bilo je potrebno dosta vremena da se oporavi u narednim godinama. Od 1939. godine knjige porudžbina su ponovo bile pune, ali je proizvodnja bila spora jer je mnogo specijalizovanih radnika izgubljeno u ratu. Vremenom, povećao se kvalitet proizvedenog porcelana, vrste glazure i tehnike podglazurnog ukrašavanja, a asortiman se proširio, obuhvatajući dodatne figure i grupe, mnogo različitih vaza, svećnjaka i kompleta posuđa. Mnogi poznati vajari i dizajneri radili su za „Metzler & Ortloff“ ili su tamo proizvodili svoje predmete, naročito veoma uspele figure ljudi i životinja, koje su pogodile ukus mnogih uticajnih ljudi. Osnivanjem Nemačke Demokratske Republike 1949. godine kompanija je bila prinuđena da smanji izvoz i koncentriše se na lokalna tržišta. 1959. godine fabrika je naconalizovana, i uključena kao podružnica u državni koncern „V.E.B. Kombinat Henneberg Porzellan“. Do 1972. godine unutrašnja organizacija koncerna se promenila i izgrađena je nova fabrika, a ime promenjeno u „Neues Porzellanwerk Ilmenau“. Kada je fabrika dostigla pun kapacitet 1975. godine, načinjeni su planovi da se modernizuju i ostale podružnice, ali se od njih odustalo iz ekonomskih razloga. Proizvodnja u bivšoj fabrici „Metzler & Ortloff“ se stoga polako smanjivala i konačno je zatvorena 1976. godine. Izvor: Porcelain Marks & More (121/44-44/145-kp/1393)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Čajnik `Rubens` (1925-1945) Dimenzije Visina: 24 cm Dužina: 22 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 8 cm Prečnik otvora: 6 cm Zapremina: 1,2 l Težina: 610 g Zlatna bojaa na ivici otvora, ručki i vrhu izlivnika je mestimično izbledela - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Przellan-Manufaktur, iznad krune sa izgledom zida) Rubens Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur A.G.“ koristila je žig između 1925. i 1945. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj)) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißen-u. Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. (114/37-34/107-kp/1129)

LUDWIG WESSEL - Činija `Imperial-Bonn` (1875-1900) Dimenzije Prečnik: 25,5 cm Prečnik dna: 12,5 cm Visina: 4 cm Težina: 680 g Sitni tragovi pribora na dnu. Srebrna i zlatna boja pri rubu ostale su samo u tragovima. Žig na dnu: 1755 (ispod krune, godina osnivanja fabrike) IMPERIAL – BONN (polukružno) GERMANY Fabrika “Wessel Keramische Verke A.G.” koristila je žig između 1875. i 1900. godine. Oznaka „IMPERIAL-BONN“ na predmetima namenjenim izvozu. Kad je Johann Mathias Rosenkranz (Johan Matis Rosenkranc),vlasnik fabrike keramike „Kurfürstliche Fayencerie Poppelsdorf“, osnovane 1755. godine u mestu Poppelsdorf (Popelsdorf), pored Bonna (Bon), dospeo u finansijske probleme, zadužio se kod bisnismena Ludwiga Wessela (Ludvig Vesel). 1828. godine fabriku je preuzeo glavni poverilac Wessel i vodio je zajedno sa baćom Mehlem (Melem), iz čega je nastala kompanija “Steingutfabrik Franz Anton Mehlem”. Wessel je otkupio i delove zemljišta oko fabrike i 1929. godine izgradio novu fabriku fajansa i keramike: „Porzellan- und Steingutfabrik Ludwig Wessel G.m.b.H. & Co.“ Kada je Ludwig Wessel umro 1838. godine kompaniju je preuzeo njegov sin Franz Joseph Wessel (Franc Jozef Vesel). On je je prilično rano uveo svoja dva sina u posao. Nicolaus Joseph (Nikolaus Jozef) i Carl Ludwig (Karl Ludvig), nakon edikutivnih putovanja u poznate evropske fabrike keramike, nakratko su radili za oca. Preuzeli su posao kada se Franz Joseph Wessel iznenada razboleo. Umro je posle dugog bolovanja 1879. godine. Na osnovu potražnje iz inostranstva i planiranog uvođenja majolike, fabrika se proširila tokom 1880. godine. Izgrađena je potpuno nova prodavnica i magacin, tako da je do 1909. godine kompanija Wessel posedovala kompletan blok zgrada uključujući kancelarije, radnju i skladište, studio za dekoraciju i peć za zastakljivanje. Novoizgrađeni put koji je vodio pored jedne strane bloka nazvan je „Wessel-Straße“ (Ulica Vesel). Nakon što mu je brat umro 8. juna 1888. godine, Carl Ludwig Wessel je transformisao poslovanje u akcionarsko društvo: “Wessel Keramische Verke A.G.” Tokom 1889. godine izgrađene su tri nove peći za preradu porcelana, a istovremeno je izgrađena železnička pruga koja je povezivala fabriku sa robnom stanicom u Bonnu. Tako je fabrika imala dvadeset osam peći za keramiku, deset peći za zastakljivanje, osam peći za najfiniji porcelan i tri parne mašine sa visokim dimnjacima. Posle septembra 1911. godine porudžbine su se naglo smanjivale. U godinama posle 1914. fabrika je mogla da nastavi samo sa radnom snagom ruskih ratnih zarobljenika koji su zamenili one radnike koji su bili mobilisani. U noći između 5. i 6. februara 1925. godine izbio je požar koji je skoro uništio celu fabriku u Poppelsdorfu. 5. februara 1929. godine, uprava je odlučila da proda fabriku kompaniji “Friedrich Butzke & Co. A.G.” Nakon što je fabrika uništena u požaru tokom 1944. godine, nova je izgrađena neposredno pored železničke pruge koja je pripadala “Wessel Keramische Verke A.G.” Nekoliko godina posle rata kompanija se borila, ali vremena su se promenila i nerentabilni objekat je morao da se zatvori. Tokom avgusta 1969. godine zemljište je kupilo Ministarstvo za uređenje zemljišta. Ostaci “Wessel Keramische Verke A.G.” uklonjeni su do 7. maja 1970. godine. Preostala dva dimnjaka dignuta su u vazduh 22. septembra iste godine, a tokom 1977. godine svi preostali objekti su porušeni. Posle više od 140 godina, kompanija Wessel više nije postojala. Izvor: Porcelain Marks and More Prodaje se bez držača za tanjir. (120/35-43/141-kp/1311)

Manastir Devič je ženski manastir nalazi se pod glavnim vencem istoimene planine u Srbiji, Metohiji – Kosovo i Metohija, sagrađen je oko 1434. godine i nalazi se u dreničkoj šumi, 5 km. južno od Srbice. Manastir Devič pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Starešina manastira je igumanija Anastasija (Biljić), sa sestrinstvom na čelu od 1993. godine. Manastir je sagrađen na mestu gde se u jednoj šupljoj bukvi podvižavao veliki podvižnik iz 15. veka Sveti Joanikije Devički, nakon što je u taj kraj prešao iz Crne Reke. Manastir je podigao despot Đurađ Branković oko 1434. godine u znak zahvalnosti za ozdravljenje svoje kćeri-device, po čemu je manastir dobio ime. Đurađ Branković je manastir sazidao na mestu gde je, četiri godine ranije, 1430. godine sahranjen pustinožitelj Joanikije Devički. Srpsku knjigu `Plač Stare Srbije` nabavili su 1864. godine u Peći, čitaoci rodoljubi iz Deviča. Pominju se: pop Sima nastojatelj manastira Deviča, jeromonah Ignjatije i pop Melentije devički. Pri manastiru je 1897. godine radila srpska osnovna škola koju su pohađala deca siročad iz raznih krajeva. Manastir im je davao sve: stan, ogrev, hranu, odeću i obuću (opanke) te školski pribor. Tada ih je učio Jerotije Elezović, a staratelj školski bio pop Anđelko Pešić, manastirski sveštenik. Pored pop Anđelka, manastirski sveštenik je bio i pop Todor Miletić - oba svetovnjaci. Manastir je u to vreme imao i druge radnike: ćirajdžiju (Boška Mijajlovića), drvara (Iliju Grujića), lebara (Trajka Kojića), buljukbašu (muslimana Fejzulu Bajramovića) itd. Godine 1899. učitelja Jerotija je zamenio novi, Dimitrije Dimitrijević svršeni bogoslov. On je besedio na svetosavskoj proslavi te godine. Za vreme praznika Spasovdana 1900. godine službovao je sveštenik Todor. Narod se okupljao oko istočnika (izvora) zvanog `Izvor Sv. Janićija`, gde je bilo obavljeno vodoosvećenje. Na jednom drvetu gde je obavljeno osvećenje masla (ulja) navodno je boravio svetac Janićije. Tradicionalno se oko manastirske crkve narod srpski okupljao o prazniku Petrovdanu, svake godine. Godine 1900. goste pristigle od svih strana su dočekivali iguman Teofil Prištevac i učitelj Jerotije Anđelković. Manastir su tada čuvale `vojvode`, rodom iz manastiru najbližeg arnautskog mesta Lauša. Manastirom je 1908. godine upravljao arhimandrit Manojlo, a trebalo je da pomažu brojni tutori, svetovnjaci iz okolnih mesta. Manastir je više puta pljačkan i obnavljan u svojoj istoriji. Godine 1915. su ga opljačkale austrougarske vojne snage posle odstupanja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu. A 1941. godine je srušena i uništena isposnica Sv. Janićija Devičkog koja se nalazila na padini na severnoj strani manastira, kao i istočnik koji se nalazio u udolini niže manastira. Manastir su tada opljačkali albanski fašisti. Do ovih nemilih događaja manastir je u svojim riznicama imao veliku zbirku rukopisnih i štampanih knjiga iz 19. i 20. veka. Vladika raško-prizrenski i kasniji Patrijarh srpski Pavle u svom izveštaju Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC, pored ostaloga, navodi podatak da su albanski iredentisti u noći između 6. i 7. avgusta 1984. godine opet zapalili seno manastira Deviča i tom prilikom je izgorilo devet stogova. Vladika Pavle je odmah obišao manastir i zatekao sestre (monahinje) i dvojicu Srba sa porodicama pri gašenju i spasavanju onoga što se spasiti moglo, makar za prostirsku stoci. Vlasti su delomično nadoknadile štetu. Počinioci su pronađeni i osuđeni na robiju. Ti isti su to učinili i 1982. godine. U ratnim operacijama 1999. manastir je opljačkan, razbijena je ploča na kivotu Sv. Joanikija a ikone su oskrnavljene. Marta 2004. manastir je spaljen u prisustvu vojnika KFOR-a. Grobnica Joanikija Devičkog je otvorena i oskrnavljena.