sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Nestorović (Beograd, 28. april 1901 — Beograd, 28. decembar 1975) bio je srpski arhitekta, autor i univerzitetski nastavnik. Posebno je uključen u izradu plana hrama Svetog Save, spojene sa doprinosom Aleksandra Deroka, za koji je bio glavni odgovorni arhitekta od 1935. do 1941. godine. Kao dizajner dizajnirao je nekoliko poznatih beogradskih zgrada. Bogdanov otac bio je poznati arhitekta Nikola Nestorović. Profesionalna karijera Bogdan Nestorović je studirao arhitekturu u Beogradu 1923. godine. Zatim je studirao u Parizu, gdje je radio iu velikim arhitektonskim uredima. Po povratku u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca radio je između 1926. i 1930. godine u arhitektonskoj firmi `Arhitekt`. Godine 1930. izabran je za asistenta na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ona je ostala njegov stalni posao do penzije. Na fakultetu je predavao dizajn stambenih zgrada kao i stil i arhitektonsku istoriju. Za svoj životni rad 1971. godine dobio je sedmojulsku nagradu. Pre Drugog svetskog rata Nestorović je osvojio dva arhitektonska konkursa, 1931-33. Zanatski dom (kasnije Radio Beograd) i 1938. zgradu PRIZAD-a (kasnije TANJUG-a). Na drugom tenderu za izgradnju hrama Svetog Save 1926-27. dobio je drugu nagradu. Komisija je utvrdila da bi konačni projekat trebalo da bude realizovan spajanjem njegovog nacrta i nacrta Aleksandra Deroka. Dalji razvoj dogodio se do 1934. Od 1934. Do 1941. Nestorović je bio odgovoran za izgradnju crkve kao glavni arhitekta, što je prekinuto Drugim svetskim ratom, posle koga je gradnju zabranila Komunistička partija Jugoslavije, što je trajalo do 1984. godine. Sledeći opšte smernice, Nestorovića i Deroka nasledio je Branko Pešić. Na drugom takmičenju u Kraljevini Jugoslaviji 1926. godine učestvovalo je ukupno 22 arhitekte. Evaluaciju su obavili patrijarh Dimitrije, Jovan Cvijić kao predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, arhitekti i akademici Andra Stevanović i Bogdan Popović i arhitekte Pera Popović i Momir Korunović.[1] Ipak, oni nisu bili među 22 takmičarska dela koja su ispunila sve specifikacije. Nijedan od njih nije pratio poziv da se uzvišenje crkve zasniva na `nacionalnom` stilu kasne vizantijske `moravske škole`. Vecina priloga je nastala po uzoru na manastirsku crkvu Gračanicu ili Aja Sofiju. Komisija se takođe žalila da su ukupni doprinosi ponuđeni na niskom nivou.[2] Najbolje mesto je došao od Bogdana Nestorovića, čije je delo zauzelo drugo mesto i predstavilo monumentalnu kopiju Gračanice. Uopšteno, stečajni doprinos Nestorovića dodelio je relativno neiskorišten model, sa kompilacijom jednostavnih elemenata bliskih modelu crkve manastira Gračanica, dok su drugi doprinosi takmičenju snažnije doprineli ekspresionističkim oblicima.[3] Samo sa daljom kompletnom revizijom Nestorović je prilagodio volumen i dimenzije bliže modelu Aja Sofije i njenog sistema kupole, koji je bio povezan sa veličinom zgrade.[4] Nestorović je autor brojnih studija istorije arhitekture. Obuhvata studije od antike do 19. veka. Klasik je `Arhitektura Srbije XIX veka` (Arhitektura u Srbiji u 19. veku). Knjiga prikazuje celokupni stilski razvoj arhitekture u Srbiji sa njenom stilskom tranzicijom od istočnjačko-islamske baštine do modela zapadne arhitekture. Nesotorović je Nestor arhitektonske istorije kroz svoju zbirku starih fotografija zgrada u Srbiji. Njegova kolekcija se danas čuva u Srpskoj akademiji. [5] Za razvoj arhitekture Srbije značajno je 12 banaka koje je izgradio Nestorović.[5] U Beogradu je bio dizajner velikog broja stambenih objekata do Drugog svetskog rata. Na primjer, kuća Vitomira Konstantinovića u ul. Kralja Milana 3 (1926-27).

Перонални досије Милорада Зебића, другог вицегувернера и члана УО Нар. банке Краљевине Југославије, са својеручним потписао, својеручно попуњен и са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Зебић (Лозница, 25. март/6. април 1883 — Београд, 3. јануар 1976) је био српски економиста, главни секретар Београдске берзе 1935—1937, вицегувернер Народне банке 1937—1939. Рођен је у Лозници од оца Уроша и мајке Милеве рођене Скорић. Четири разреда основне школе завршио је у Лозници. Гимназију, која је тада трајала 8 година, учио је у Лозници (прва два разреда), Ваљеву, Шапцу и Београду (последња три разреда). Матурирао је 1903. у 3. београдској гимназији која се тада звала Гимназија краља Александра I и налазила код Вазнесенске цркве. Завршио је економско-финансијски одсек на Правном факултету Универзитета у Београду 1907. године. Усавршавање је наставио 1912. и 1916-1918 на Правном факултету на Сорбони у Паризу. Од 1908. до 1930. године радио је у државној служби при Министарству финансија, Министарству народне привреде и Министарству трговине и индустрије, као инспектор, делегат у Паризу и начелник. Пензионисан је 1930. године, да би 1935. био изабран за главног секретара Београдске берзе. На том положају остаје до краја 1937. године када је изабран за вицегувернера Народне банке где остаје до 1939. године. Обављао је и друге дужности у банкарском сектору, био је експерт на Хашком избраном суду по споровима мађарских банака против Југославије. Био је члан више комисија за израду закона: о Занатској банци, о Ликвидационој банци, Закона о Каналу краља Петра, Закона о бродарству на Дунаву, Закона о земљорадничким дуговима, Закона о Државној хипотекарној банци итд. Током Балканских ратова 1912. и 1913. био је војни цензор. Током Првог светског рата радио је у Прес-бироу Министарства војске и био дописник белгијских, пољских и француских листова. Са војском је прешао Албанију и потом евакуисан у Француску. За свој рад награђен је од француске владе Академском палмом, а потом Орденом официра легије части. Током 1917. примљен је за редовног члана Париског статистичког друштва. У својој земљи одликован је орденима Светог Саве, Белог орла и Југословенске круне. У стручном раду бавио се питањем пореза, привредног развоја земље и унапређењем финансија. Објављивао је дела на српском, француском и немачком језику. Период током и после Другог светског рата провео је повучено, не учествујући у јавном животу. За то време се бавио научним радом и објавио неколико дела. Преминуо је у 93. години, 3. јануара 1976. у Београду.

NOUVELLE CARTE DE L`EUROPE CENTRALE CARTES ROUTIÈRES pour AUTOMOBILISTES, CYCLISTES, etc. Razmera: 1:4.200.000 Dimenzije karte: 103,5 x 86,5 cm Autor/Izdavač: A. Taride -Ima zacepljenja od korišćenja ali ništa alarmantno -Godina stavljena proizvoljno ? ( verovatno i starija ?) -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q

Decja stara čaša za sok SOVA Prelepa edicija sa kraja 80ih godina koju je radila japanska fabrika HAKKO, proizvod se zove JOLLY CUP. Glanc stanje. Ovo je Jugo bootleg, sto je jos redje.

Albumi su losi svi i koristite se samo za vadjenje Ima 1.700 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

originalni potpis Rene Kasena na diplomi dodeljenoj momiru milojevicu 1970 god. u strazburu diploma : 28 x 38 cm, urolana autogram Rene Kasen (franc. René Samuel Cassin, 5. oktobar 1887-20. februar 1976) bio je francuski pravnik poznat kao koautor Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i dobitnik Nobelove nagrade za mir. Rođen je u Bajonu, u Baskiji, u francusko-jevrejskoj trgovačkoj porodici, i borio se u Prvom svetskom ratu kao običan vojnik. Posle rata osnovao je Federalni savez (franc. Union Fédérale), levičarsku, pacifističku organizaciju ratnih veterana. Tokom Drugog svetskog rata radio je za izbegličku vladu Slobodne Francuske u Londonu, i od 1944. do 1959. bio je član Državnog saveta Francuske republike. Izabran u komisiju Ujedinjenih nacija za ljudska prava 1946, sastavio je prvu verziju Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Za svoj rad dobio je Nobelovu nagradu za mir 1968. Iste godine dobio je Nagradu za mir od Generalne skupštine ujedinjenih nacija. Od 1972. godine bio je inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti. `Pošto sam imao privilegiju da preživim Prvi svetski rat, dozvolite mi da izrazim duboko priznanje onima koji nisu imali sreće da uspeju, ali su se suočili sa užasom pokušavajući do zadnjeg daha da sačuvaju mir.`

Klaus Jurgen Winkler - Der Architekt Hannes Meyer Anschauungen und Werk VEB, Berlin, 1989. Edicija Bauhaus Dessau Tvrd povez, 267 strana, format 28x25cm. RETKO! Hannes Meyer (* Basel, 18. novembar 1889 – † Crocifisso di Lugano, 19. jul, 1954), švicarski arhitekt i drugi direktor Bauhausa u Dessau od 1928. do 1930. godine. Sadržaj Biografija Meyer se školovao za građevinara u rodnom Baselu, zatim je radio kao arhitekt po Švicarskoj, Belgiji i Njemačkoj, gdje je od 1916 do 1918. radio kao šef projektnog biroa u Kruppu u Essenu.[1] Bauhaus je osnovao u Weimaru 1919. arhitekt Walter Gropius, koji je angažirao Meyera za voditelja arhitektonskog odjela škole, kad je taj odjel osnovan u aprilu 1927. Meyer je bio radikalni funkcionalist, svoj pogled na arhitekturu on je nazvao - `die neue baulehre` (novi način gradnje)[2], a to je značilo da je arhitektura više zanat nego lijepa umjetnost, da građevine treba projektirati tako da budu što jeftinije, i da zadovolje socijalne potrebe. Mayer je uz to bio uvjereni marksist. Školi je donio dvije najunosnije projektne narudžbe, to su; pet stambenih zgrada u gradu Dessau, i upravna zgrada Savezne škole za njemačke sindikate (ADGB) u Bernau Berlin. Bauhaus je pod njegovom upravom prvi put ostvario profit 1929, ali je Meyer bio i uzročnik velikih sukoba na školi. Kao radikalni funkcionalist, on nije imao previše razumjevanja za estetitizirane programe, te je otjerao Herberta Bayera, Marcela Breuera i neke druge nastavnike iz škole. Kao deklarirani komunist, podržao je osnivanje studentske komunističke organizacije, i doveo školu u opasnu političku poziciju. Uz to je optužen za seksualni skandal sa jednom od svojih učenica, zbog svega tog je na nagovor gradonačelnika Dessaua otpušten u augustu 1930.[3] Nakon gubitka posla u Bauhausu, Meyer je sa grupom studenata i vlastitom sekretaricom otišao u SSSR, i u Moskvi osnovao grupu `Lijeva strana` (sličnu grupu osnovao je Ernst May pod imenom `Mayeve brigade`). Grupe su radile na planiranju novih naselja, u novonastalom SSSR - u, zanoseći se utopističko - socijalističkim idejama. Istodobno je bio profesor na višoj školi za arhitekturu u Moskvi (1930.–1936.) Nakon uspona staljinizma u SSSR -u, obadvije grupe su došle u nemilost i naređeno im je da napuste Sovjetski Savez 1936. Meyer se vratio u Ženevu i tu proveo tri godine, zatim je emigrirao u Meksiko, i tamo počeo raditi za Meksičku vladu kao direktor Instituta za Urbanizam i Plan (Instituto del Urbanismo y Planification) od 1942. do 1949. Meyer je još jedamput bio u središtu skandala - 1942., jer se zatekao u stanu gdje je umrla pod čudnim okolnostima njegova bliska prijateljica, fotograf i lijevičarka Tina Modotti. Njena smrt izazvala je mnoge sumnje. Nakon te epizode vratio se u Švicarsku 1949, i posvetio isključivo teorijskom radu, umro je 1954

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rad na Vitruvijevom tekstu kao početnoj tački u savremenom pristupu edukacije arhitekata, odlikuje dinamičan, višeslojan i nekonvencionalan pristup, a rezultati pokazuju koliko je ovaj antički autor inspirativan i koliko i danas podstiče na razmišljanje. Kroz diskusije sa studentima, otkrivaju se beskrajno velike mogućnosti savremenog korišćenja ovog traktata, koji podstiče maštu, svestranost i kreativnost. Skoncentrisanost na kritičko posmatranje materije i otklon od uobičajenih faktografskih pristupa, do sada su činili da ovo delo bude zaista omiljeno među studentima, aktivno podstaknutim da se bave istraživačkim radom, da definišu i uobliče sopstvene stavove u oblasti projektovanja, istorije i teorije arhitekture i umetnosti, ali i vizuelne kulture uopšte, da izgrade prepoznatljiv način prezentacije i „odbrane“ svojih ideja kada su u pitanju i drugi predmeti iz različitih oblasti na Arhitektonskom fakultetu. U prethodnim podnaslovima predgovora je dat poseban osvrt na dalekosežniji uticaj Vitruvijevog dela na renesansne arhitekte i teoretičare arhitekture, koji ujedno može biti osnova za rad na proučavanju savremenih teorija arhitekture. Pregled i analiza pojedinih važnih problema koji su se kroz razvoj arhitekture postavljali pred graditelje, a aktuelni su i za savremenog arhitektu prilikom rešavanja projektantskih problema danas, predstavlja početnu tačku u sagledavanju kontinuiteta i transformacija vezanih za filozofiju građenja i osnovne tokove arhitektonske misli. Vrednost i značaj ovakvog izdavačkog poduhvata su višestruki. Najveće interesovanje i značajnu potrebu za Vitruvijevim tekstom svakako uvek imaju studenti arhitekture, svih nivoa studija. Pored toga, knjiga zaslužuje pažnju naučne i stručne javnosti koja se bavi istorijom i teorijom arhitekture i urbanizma, ali i istraživača iz drugih polja kulture i umetnosti. Takođe, sa sigurnošću se može reći da Vitruvijevo delo uvek nailazi na veliko interesovanje i kod šire javnosti, kod arhitekata u praksi, kao i istinskih ljubitelja arhitekture svih profesija. Vitruvijev traktat ima univerzalnu vrednost. Iako njegovoj kompoziciji nedostaje uređenosti, a jeziku pročišćenosti, on je vanvremen i ostaje izvor inspiracije za mlade arhitekte koji mu uz pomoć svoje mašte pomažu da i dalje živi. Čak i kada često iskreno, otvoreno i samokritično govori o teškoćama koje je imao prilikom pisanja i svojim ograničenjima, ili kada skromno i nenametljivo pribegava anegdotama i zanimljivim pričama, Vitruvije nam posredno skreće pažnju na činjenicu da se danas teorija arhitekture pogrešno povezuje samo sa istorijom arhitekture i da ona realno pripada svim oblastima delovanja u arhitekturi, a prvenstveno arhitektonskom projektovanju. Ona je zapravo korisna i potrebna kao razjašnjenje kako su određeni projektantski principi primenjeni u arhitektonskoj praksi, što znači da povezuje teoretsku i praktičnu stranu struke. Vitruvije nas i danas potseća da svako arhitektonsko delo ima prostorna, vizuelna i formalna svojstva, često nezavisna od kulturno - istorijske epohe u kojoj je nastalo, a proučavanje načina na koje su arhitekti probleme njegovog nastanka rešavali u prošlosti predstavlja najznačajnije dostignuće koje istorija arhitekture može da ponudi modernoj arhitektonskoj praksi. Marko Vitruvije Polio (lat. Marcus Vitruvius Pollio, živio i radio u prvom vijeku p. n. e.), bio je rimski pisac, arhitekta i inženjer i autor slavnog rimskog arhitektonskog traktata „De architectura, libri decem“ (Deset knjiga o arhitekturi). Vrlo malo je poznato iz njegovog života, osim onoga što se može zaključiti iz njegovog pisanja u traktatu. Iako Vitruvije nigdje ne identifikuje imperatora za kojeg je radio, mnogi smatraju da je riječ o Avgustu i da je traktat pisan oko 27. godine. Pošto Vitruvije u traktatu sebe opisuje kao starog čovjeka, neki autori su zaključili da je vrlo vjerovatno da je bio aktivan u vrijeme Julija Cezara. Vitruvije takođe kaže da je radio na gradnji bazilike u Fanomu (današnji Fano). Izdanje na italijanskom iz 1521. godine koje je ilustrovao i preveo s latinskog italijanski arhitekta Cezare Cezarijano Traktat „O arhitekturi“, bazira se na njegovom ličnom iskustvu, ali i teoriji poznatih grčkih arhitekata, npr. na Hermogenu. Raspravlja o skoro svakom aspektu arhitekture, a podijeljen je u deset poglavlja: planiranje grada, građevinski materijali, izgradnja hramova i upotreba grčkih redova, civilno građevinarstvo (pozorišta, banje), privatne građevine, dekoracija poda i zidova, hidraulika i civilne i vojne mašine. Prevodi Vitruvijevog dela na srpski jezik Vitruvijevo delo Deset knjiga o arhitekturi prvi put je prevedeno na srpski 1951. Prevodilac je bio Matija Lopac, a izdavač „Svjetlost“ iz Sarajeva. Isti izdavač je objavio delo i 1990. godine. Beogradski izdavač „Građevinska knjiga“ objavio je, u prevodu Renate Jadrešin-Milić, tri izdanja: 2000, 2003, i 2006., a beogradski Zavod za izdavanje udžbenika, u prevodu Zoje Bojić, svoje izdanje 2009. godine.

Nova zastava, dimenzija 240x160cm, na svakom ćošku ima po jedan metalni prsten, pogodna za kačenje, kvalitetan materijal i print Nirvana (engl. Nirvana) je bio američki grandž bend koji su osnovali pevač i gitarista Kurt Kobejn i basista Krist Novoselić u Aberdinu, u državi Vašington. Nirvana je promenila nekoliko bubnjara, a najduže se zadržao Dejv Grol koji se pridružio grupi 1990. godine Zahvaljujući singlu `Smells Like Teen Spirit`, sa albuma Nevermajnd (Nevermind), izdatog 1991. Nirvana se probila u mejnstrim, donoseći sa sobom podžanrove alternativnog roka i grandža. Ostale grupe iz Sijetla kao što su Alice in Chains, Pearl Jam i Soundgarden su takođe postale popularne i kao rezultat ovoga, alternativni rok je postao dominantan žanr na radiju i muzičkim televizijama u Sjedinjenim Američkim Državama sve do sredine 1990-ih. Kao frontmen Nirvane, Kurt Kobejn se našao u ulozi „glasnika generacije“, a Nirvana je postala predvodnik „Generacije Iks“. Kratak vek Nirvane se okončao Kobejnovim samoubistvom aprila 1994. Popularnost grupe je nastavila da raste tokom godina koje su usledile. Više od osam godina kasnije, `You Know You`re Right`, nedovršeni demo sa poslednjeg okupljanja u studiju, našao se na radio plejlistama širom sveta. Od nastanka, grupa je prodala više od 75 miliona albuma širom sveta, što potvrđuje njen status jedne od najvećih i najuticajnijih rok grupa svih vremena.

Svi su losi,moze se naici na dobre listove koji nisu lepljivi,ima oko 900 slicica Za prebacivanje u drugi album ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Vaza od topovske granate,tkz rovovska umetnost Izuzetna patina kao dokaz autenticnosti iz vremena Svaka ovakva vaza je unikatna i jedinstvena na sebi svojstven nacin i retko se kad srwcu dve iste vaze.. Uglavnom su ovakve stvari radili vojnici u rovu,pa se zato naziva rovovska umetnost. Visina 30cm

Losi svi albumi,strane neke lepljive od vec vadjenih slicica,upisao sam dobre slicice a njih je 900 i mogu se koristiti za dalje popunjavanje drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 040 12 18. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 19x12cm vrlo dobro je ocuvana.

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 608 1114. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 14x10cm vrlo dobro je ocuvana.

Kolekcionarski drveni zatvarač za flaše sa mehanizmom. Pravila ih je italijnske firma Anri još od 1920 godine. Kada se povuče kanap sa strane, figura podiže kapu u znak pozdrava. Ovakve ručno rađene, drvene zatvarače kompanija Anri je radila do 60ih godina dvadesetog veka, potonji su mahom plastični. Dužina sa plutom oko 12 cm.

Stara keramicka vaza nemacki proizvođac Jasba Keramikfabriken West German Pottery Factory broj proizvoda utisnut na dnu vaze N 602 10 16 glazura Fat Lava. Fabriku keramike Jasba osnovao je Jakob Švaderlap 1926 godine u Ransbah-Baumbahu u zapadnoj Nemačkoj radila je veoma uspesno do 1971 godine. Vaza je dimenzija 16x11cm vrlo dobro je ocuvana.

Izuzetna etno haljina lan i vez, stara, rucni rad tkana na razboju od lanenog prediva, iz nekoliko delova, kao sto se ranije radilo. platno je deblje, predivno. potom je vezena, i taj vez je zaista besprekoran, vanvremenski, pravo umetnicko delo. Na kraju je naheklana cipka. Jako je stara, ali za svoje godine lepo ocuvana. Jedno jedino ostecenje je na cipki, ali neprimetno. Odgovara velicini L. duz 115 grudi 52 rukav od dekoltea 60

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan tecaj kod slikara Mladena Josica i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primenjenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobodjenja (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i graficara). Bio jedini izlagac iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.

Rukopis i potpis Jovana Hadži-Vasiljevića, na dopisnici iz 1939 godine, koju je uputio Aleksi Jovanoviću `Kodži`. Odlično očuvano. Jovan Hadži-Vasiljević (Vranje, 18. oktobar 1866 — Beograd, 29. mart 1948) bio je srpski istoričar, etnograf i književnik. Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Vranju i Nišu, a Veliku školu (istorijsko-filološki odsek) u Beogradu. Doktorat iz filozofije položio je u Beču 1898. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Državnu službu napustio je 1904. Od tada pa do 1940. godine bio je sekretar Društva Svetog Save. Sve vreme je radio na nacionalnom prosvećivanju Srba u Turskoj. Učesnik je Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Jovan Hadži-Vasiljević je napisao veliki broj radova iz istorije, geografije i etnologije. Vrednost njegovih radova je u tome što su zasnovani na terenskim istraživanjima, a posebno na prostorima Stare Srbije i Makedonije (Južne Srbije). Bio je urednik časopisa Brastvo, biltena Društva Svetog Save. Najvažniji radovi Jovana Hadži-Vasiljevića su: Prilep i njegova okolina, Beograd, 1902; Južna Stara Srbija, istorijska, etnografska i politička istraživanja I–II, Beograd, 1909, 1913; Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918 , Novi Sad, 1922; Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928; Hadži-Vasiljević, Jovan (1930). Skoplje i njegova okolina: Istoriska, etnografska i kulturno politička izlaganja. Beograd: Štamparija Sveti Sava. Autobiografija, Vranje, b. g. U gradskom parku u Vranju 2012. postavljena je spomen bista sa njegovim likom. Takođe i jedna ulica u Branju nosi njegovo ime.

Slava mrtvima NS pučistička značka Austrija 1938 `Ewig bleibt der Toten Tatenruhm, 25. Juli 1934 - 1938`, NS Putschversuch in Wien Zauvek slava mrtvima, memoarijalna značka za neuspeli pokušaj nacionalsocijalističkog puča 25 jula 1934 godine , u Beču ; tzv Julski puč ( Juliputsch ) Značka, bedž Material : laki metal, aluminijum Prečnik : 3,5 cm Nacionalsocijalizam, Austrija , 1934 godina , Značka je izdata 1938 godine. Julski puč je bio neuspeli pokušaj nacističkog udara u Austriji . Počeo je 25. jula 1934. upadom SS-ovaca prerušenih u vojnike Savezne vojske i policajaca u Saveznu kancelariju u Beču . U isto vreme, druga grupa pučista upala je u bečke radio-difuzne objekte RAVAG- a i emitovala lažni izveštaj da kancelar Engelbert Dolfus predaje vladine poslove bivšem guverneru Štajerske Antonu Rintelenu. Ova vest je bila dogovoreni signal da nacionalsocijalisti treba da počnu „ustanak“ širom Austrije. Puč je počeo sa izvesnim zakašnjenjem i to samo u nekim delovima Austrije. Naročito u Štajerskoj i Кoruškoj , kao i delovima Gornje Austrije i Salcburga , narednih dana je dolazilo do žestokih okršaja između nacionalsocijalista i oružanih snaga savezne vlade , odnosno Hajmvera . U drugim saveznim državama je, pak, ostalo uglavnom mirno. Puč, u kome su učestvovale i neke borbene trupe Austrijske legije stacionirane u nemačkom Rajhu , konačno je ugušen do 30. jula. Više od 200 ljudi je ubijeno tokom borbi, uključujući kancelara Dolfusa kao najistaknutiju žrtvu. Nakon što je julski puč ugušen, oko 4.000 nacionalsocijalista osuđeno je 26. jula od strane vojnih sudova ili poslato pravo u logore , a 13 pučista je pogubljeno. Mnogi drugi su izbegli hapšenje i osudu tako što su pobegli u Nemački Rajh ili u Jugoslaviju .

Originalni bioskopski (filmski) plakat: DEČKO KOJI OBEĆAVA Dečko koji obećava je jugoslovenski igrani film snimljen 1981. godine u režiji Režirao ga je Miloša `Miše! Radivojević na osnovu priče koju je sam, zajedno sa Nebojšom Pajkićem napisao. Protagonista, koga tumači Aleksandar Berček, je Slobodan Milošević, mladić iz ugledne porodice tadašnjih komunističkih vlastodržaca koji se, iako ga čekaju siguran posao, karijera i lagodan život, počinje odavati nonkonformističkom i autodestruktivnom životnom stilu u kojoj važnu ulogu igra rok muzika. Dečko koji obećava se često navodi kao najbolja i najpoznatija uloga u karijeri Aleksandra Berčeka, ali je postao još poznatiji po tome što se u njemu pojavljuju i svoje pesme izvode neki od najpopularnijih i najvažnijih bendova tadašnjeg jugoslovenskog Novog talasa, a zbog čega će u kasnijim decenijama steći svojevrsni kult status. Sam izraz `dečko koji obećava` je postao popularan i izvan filmskog konteksta, te se koristio za mlade, ambiciozne ličnosti iz sveta politike, uključujući kako protagonistovog imenjaka Slobodana Miloševića, tako i hrvatskog političara Zorana Milanovića. Režija: Miloš Radivojević Producent: Milan Žmukić Scenario: Dušan Kovačević Uloge: Aleksandar Berček, Eva Darlan, Dara Džokić, Rade Marković, Dušica Žegarac, Milena Zupančić, Velimir Bata Živojinović Muziku je radio bend Šarlo Akrobata a u filmu se pojavljuju Dušan Kojić Koja (gitara) i Ivica Vdović Vd (bubnjevi) iz ovog benda sa Aleksandrom Berčekom (bas) kao grupa VIS „Dobri Dečaci“. Tri pesme (`Slobodan“, „Dosta mi je svega“ i „Depresija`) za koje je Koja napisao muziku su kreirane za tu priliku a materijal nikada kasnije nije objavljen. U filmu se pojavljuju i Vlada Divljan i Srđan Šaper iz ondašnjih Idola. Kao na fotografijama. Dimenzije oko 68 x 41 cm

ZA NEMACKU FIRMU JOHN RADILA JUGOSPLASTIKA Made in Yugoslavia Sve slikam neposredno pred postavljanje pa stanje bukvalno odgovara fotografijama. . Nakon dogovora uplata je na račun u OTP Banci Šaljem postexpresom nakon uplate Šaljem u inostranstvo jedino EMSOM (postexpres za inostranstvo pri pošti Srbije,skuplji je od klasičnog slanja ali sigurniji, i brži),gde vi snosite sve troškove slanja,za carinske troškove kupovine više predmeta ili gubitke paketa nisam odgovoran,, osim ako nemate nekoga u srbiji da pošaljem na njegovu adresu, nakon uplate na moj račun ili vaše uplate Western unionom na ime i podatke!

stari print na papiru 56 x 83 cm urolan 1913. – Rodjen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaz na platnu). Sredwu strucnu skolu zavrsio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac). Svirao je violinu. 1931. – Dolazi u Beograd i od tada, bez prekida se bavi slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavacke kuce, „filmske kuce“, stamparije… 1931-1950. – Odlazi na specijalan te~aj kod slikara Mladena Josi}a i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelicem. Pohadja Akademiju Primewenih Umetnosti, studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perica, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zastitnim znakovima, korice za knjigu, marke… Povodom izlozbe plakata u Muzeju Primenjenih Umetnosti, kustos muzeja J. Jeftic naglasio je u katalogu da se istice svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici sezdesetih godina. Postaje clan Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio ULUPUS, postaje i clan Saveza umetnika primewenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“, a kasnije u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao sluzbenik u „Obliku“ dobija vise uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne postanske marke (jubilarne postanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih resenja za rudarske znacke (Bor), Bilten JNA, jubilarna znacka CK,plakat za stafetu, kongres farmaceuta, prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. Brojna idejna resenja za filmske plakate Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za casopis Ministarstva zeleznice. 1956-1958. – Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina).Radio je niz godina na opremi knjiga (desetak godina) za „Zavod za izdavanje udbenika“ i drugih izdavackih kuca. Za preduzece Eksport Import „Seme“ niz idejnih resewa za ambalazu. Za preduzece „Takovo“, Gornji Milanovac radi na ambala`i, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. – Republicki sekretarijat za obrazovanje i kulturu priznaje mu svojstvo umetnika od 1931. Grupne izlozbe – Izlagao na svim izlozbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao clan udruzenja ULUPUS-a ucestvovao na mnogim zajednickim manifestacijama. 1968-1972. – Ucestvuje na svim izlozbama u okviru opstine Palilula: Narodni Univerzitet Bra}a Stamenkovi}, Likovni susret Palilule (sedamdesete), Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72, Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72, Nr. Univerzitet Braca Stamenkovic, Likovni susret 72, Pula, likovna grupa 72, „Tasmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masle{a 72, Sportski centar Beograd 73. 1973. – Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, ucestvuju najpoznatiji nasi slikari: Milovan Krstic, Bozidar Kovacevic, Sasa Nikolic, Dragan Rogic, Sip, Ratomir Pesic, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokic, Mica Popovic, Pedja Milosavqevic, Ivan Tabakovic, Stojan Celic, Marko Celebonovic, Zoran Petrovic, Milan Konjovic, Desa Kerecki, Branko Om~ikus, Mirjana Lehner Dragi} i dr. 1974. – Niz godina izlagao u galeriji „Kosancicev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3 – 15.oktobar. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobo|ewa (otkupna nagrada). Exposition 66e. Salon D Hiver u Parizu (osnovan 1897. od Udruzenja francuskih profesionalnih slikara,vajara i grafi~ara). Bio jedini izlaga~ iz Jugoslavije. 1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izlozbe – 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je uqa (mrtve prirode, pejsaze, portrete). Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama sirom Evrope: Francuske, Nemacka,Austrija… Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemacka obogatili su jos vise njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoskim radom. 1986. – Posle duge i teske bolesti umro u Beogradu.